Ana Bireev

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

Beograd

UDK: 316.7:82.01
Originalni nauni rad

POLJE KNJIEVNE PROIZVODNJE:

SOCIOLOKI IMPERIJALIZAM
ILI ESTETIZACIJA SOCIOLOGIJE?*

Odnosi dominacije, mehanizmi koji doprinose njihovom reprodukovanju i strategije koje im obezbeuju kontinuitet u vremenu,
glavna su preokupacija Pierrea Bourdieua, savremenog francuskog
sociologa, koji u svojim radovima gotovo uvek polazei od francuskog drutvenog konteksta i lokalnog naunoistraivakog iskustva,
traga za univerzalnim parametrima njihovog postojanja. Bourdieu
drutveni prostor ne sagledava kao neizdifirenciran univerzum kojim despotski vladaju pravila monika, saobraena njihovom
opstanku, te, po njemu, ni odnose dominacije ne bi bilo primereno
izuavati na nain koji bi pothranjivao miljenje o dominaciji koja
ujednaeno totalizuje taj prostor.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

Apstrakt: U prvom delu ovog teksta autorka se bavi teorijskim i metodolokim posledicama upotrebe pojma polja Pierrea Bourdieua u istraivanju oblasti
knjievne proizvodnje. Ove posledice su ispitane kroz opozicije, karakteristine za
tradicionalnu sociologiju umetnosti i knjievnosti, izmeu sociologije i hermeneutike, internalistike i eksternalistike analize, konteksta i teksta, sadraja i forme, socijalnog i estetskog.
Drugi deo je posveen analizi glavnih ideja Bourdieuove sociologije kulturne proizvodnje. Teorija knjievnog polja koju predlae Bourdieu, doputa da se razume specifinost svojstava i zakona polja knjievne proizvodnje. Ispituje se u kojoj
meri je ovaj sociolog modifikovao svoj metod analize da bi realno konstruisao polje
proizvoaa kulturnih dela, polje dela, kao i sistem odnosa koji se uspostavljaju
izmeu ova dva skupa odnosa.
Kljune rei: polje kulturne proizvodnje, relativna autonomija, struktura,
promena, permanentna revolucija.

*
Tekst je napisan u okviru naunoistraivakog projekta Instituta za filozofiju
i drutvenu teoriju u Beogradu, pod nazivom Regionalni i evropski aspekti integrativnih procesa u Srbiji: civilizacijske pretpostavke, stvarnost i izgledi za budunost, koji
finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije (br. 149031).

177

ANA BIREEV

178

Drutveni prostor, iz perspektive ovog sociologa, mnogo vie

lii na mozaik nego na skladnu sliku. Prostor drutva sainjavaju
polja, meu sobom hijerarhizovana na osnovu kapaciteta da vlastitu
logiku postojanja nametnu drugim poljima, a ija dinamika odnosa
ini konfiguraciju drutvenog prostora takvom kakva je i proizvodi
zakone njegovog funkcionisanja kao rezultantu svih pravila, to eksplicitnih to implicitnih, koja vladaju posebnim poljima. Stoga je
polje za Bourdieua analitiki instrument ijom se primenom u prouavanju konfiguracije savremenog drutva obezbeuje celovito sagledavanje drutvenih praksi koje nisu sporadine i izolovane ve
poprimaju (dugo)trajan i kolektivan karakter, kroz uspostavljanje relativno stabilnih odnosa izmeu njihovih nosilaca zadobijaju odreenu strukturu, a ija armatura postaju preutnim konsenzusom
ustoliena pravila igre, donekle izloena kodifikaciji i ovekoveena u institucijama polja. Pierre Mounier smatra, s pravom, da u knjizi Pravila umetnosti. Geneza i struktura polja knjievnosti, Pierre
Bourdieu daje najprodubljeniju i najkompletniju analizu polja kao
predmeta sociolokih istraivanja; Bourdieu u njoj izuava, da tako
kaemo, in vivo, nain na koji se knjievno polje konstituisalo na
kraju XIX veka, tj. nain na koji je steklo svoju autonomiju kao specifino polje (sa svojim kapitalom, svojim agentima i svojim specifinim ulozima) i zatim se strukturiralo. Oigledno, re je o studiji
sluaja, to znai da je izvestan broj svojstava, ili da se posluimo terminom ovog sociologa, pravila polja vaei u svim poljima, a posebno u polju kulturne proizvodnje, kategoriji kojoj pripada knjievno polje (Mounier, 2001: 59).
Istovremeno, u pomenutoj knjizi Bourdieu izvodi metodologiju naunog pristupa knjievnom polju, odnosno autorima u njemu i
njihovim delima, to bi, u osnovi, trebalo da predstavlja model naunoistraivake prakse pri analizi bilo kog polja. Pre no to je postulirao metodoloke smernice naunog pristupa knjievnom delu, Bourdieu je demonstrirao sopstvenu vetinu u primeni istih, najpre
rekonstruiui stanje knjievnog polja u specifinom istorijskom trenutku njegovog formiranja kao autonomnog, polazei od analize Sentimentalnog vaspitanja, romana Gustava Flauberta, a zatim otkrivajui principe dinamike knjievnog polja (u Francuskoj) kroz
izuavanje procesa njegove diferencijacije. Bourdieu se oslonio na
Sentimentalno vaspitanje, delo koje je sagledao kao stilizovanu soci-

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

oanalizu i koje mu je posluilo, pokazalo se, kao heuristiki plodan

prikaz tadanjih prilika u drutvu devetnaestovekovne Francuske i
knjievnom ivotu francuske prestonice. Tim konceptualnim manevrom, opisivanjem ljudi i dogaaja koji su presudno uticali na konstituisanje knjievnog polja a zatim naknadnim metodolokim obrazlaganjem njihove relevantnosti kao epistemolokih subjekata, Bourdieu
nam diskretno sugerie da je izuzetno vano teorijsko-metodoloke
pretpostavke potkrepiti istorijski konkretizovanim odlikama prouavanog predmeta i zasnovati ih na podrobnom poznavanju istorijskih
okolnosti, socioekonomskih inilaca, glavnih individualnih i kolektivnih agenata i njihovih odnosa, dominantnih aksiolokih orjentira i
kognitivnih preokupacija, koji su mogli usloviti nastanak ili oblikovati razvoj dotinog predmeta. Meutim, Bourdieu ne podrava empirijsku analizu elaboriranog sluaja koja bi bila podreena prikupljanju to vie injenica i pojedinosti vezanih za ispitivani
predmet, ako bi ona bila liena polaznih teorijskih pretpostavki koje
bi, kroz sueljavanje sa empirijskim datostima, vodile utemeljenim
generalizacijama. Iako u svom istraivanju knjievnog polja polazi
od jednog romana kako bi rekonstruisao specifinu istorijsku konfiguraciju knjievnog polja, on se protivi, da se posluimo Geertzovom
formulacijom, uoptavanju unutar sluajeva i lanoj iscrpnosti
studije pojedinanog sluaja, bilo da je pojedinani sluaj odreeni
autor ili delo, institucija ili jedno determinisano stanje jednog determinisanog polja; isto tako, on se protivi i neodreenoj i praznoj
optosti diskursa, diskursa koji svojom proizvoljnou pojednostavljuje realnosti predmeta koji ispituje, poriui njegovu sloenost i
dinaminost (Burdije, 2003: 262-263). Dakle, univerzalizacije jesu
logian rezultat traganja za okotalim strukturama, ali se mora uiniti
napor da se one, kroz teorijski usmerenu reistorizaciju dezistorizovanog, i uz uvaavanje specifine istorije i konstitucije svakog polja,
potvrde kao opravdane. Ukratko, pojmom polja, snabdevamo se
sredstvom da obuhvatimo posebnost u optosti, optost u posebnosti
(Bourdieu, 1987: 168). Imajui to na umu, Bourdieu pristupa prouavanju polja knjievnosti, u jednoj zemlji, u odreenom istorijskom
periodu, i gradi analitiki instrument koji postaje konstanta
socioloke (samo)refleksivnosti, ali ija bi se primena i eksplanatorna
efikasnost mogle preispitivati kroz bavljenje knjievnim, umetnikim, naunim, intelektualnim ili nekim drugim poljem, u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom istorijskom trenutku.

179

ANA BIREEV

180

Upravo je koncept polja omoguio Bourdieuu da definie

okvir istraivanja knjievnog ivota i njegovih protagonista, i da im
pristupi tako da doara njihovu osobenost i izdvojenost, ali ne i izolovanost, u odnosu na drutveni prostor u celini. Usled ove uronjenosti knjievnog polja u drutveni prostor, njegova istoriju belei
stalna borba protiv imperijalnih pretenzija polja moi i opiranje logici ije je rodno mesto upravo ovo meta-polje. To je razlog zbog kog
Bourdieu govorio o relativnoj autonomiji knjievnog, i svakog drugog polja: sa jedne strane, pritisci polja moi i uticaji drutvenih
okolnosti na polje knjievnosti su uvek prelomljeni, saobraeni njegovoj logici i najee posredovani onim uesnicima igre unutar
polja, koji ne osporavaju samu igru, ali izdaju istorijskim kolektivnim radom uspostavljana pravila njenog odvijanja, unosei tako u
polje spoljanji princip podele rada i hijerarhizacije; sa druge strane,
svako polje je svojom granicom i pravilima njenog prekoraenja
odeljeno od drugih polja, odnosno drutva, te autonomija postoji sve
dok ne dolazi do potpunog stapanja sa okolinom i do iezavanja
knjievnog polja kao takvog, dakle kao polja.
Dalje, pojam polja omoguio je Bourdieuu da svet knjievnosti prikae kroz kompleksne odnose meu akterima koji zauzimaju
pozicije u literarnom polju i kroz strukturu objektivnih poloaja polja
koja usmerava njihove interakcije, te da tako pronikne u udoredni
karakter unutranjih borbi za posveenje, u dinamiku i implicitna
pravila simbolikih sueljavanja, u principe simbolikih revolucija
koje ta sueljavanja mogu da izrode i mehanizme evolucije koja se
odvija putem permanentne promene. Predmet sociologije umetnike
proizvodnje i umetnikih dela, po Bourdieu, jeste skup odnosa (objektivnih i takoe ostvarenih u vidu interakcija) izmeu umetnika i
drugih umetnika, i, sa druge strane, skup agenata angaovanih u proizvodnji dela ili, bar, drutvene vrednosti dela (kritiari, upravnici galerija, mecene, itd.) (Bourdieu, 2002: 209). Uz to, posebnost sociolokog pristupa polju umetnosti lei, ne samo u preispitivanju
drutvenih uslova proizvodnje proizvoa (tj., drutvenih determinanti obrazovanja ili selekcije umetnik), ve i drutvenih uslova
proizvodnje polja proizvodnje kao mesta gde se izvrava rad koji tei
(a ne cilja) da proizvede umetnika kao proizvoaa svetih predmeta,
fetia, ili, to doe na isto, umetnikog dela kao predmeta verovanja,
ljubavi i estetskog zadovoljstva (ibid.: 219).

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

U metodolokom smislu, pojam polja posluio je Bourdieuu

da pomiri unutranje itanje dela i njegovu spoljanju analizu, dva
dotad meusobno iskljuiva pristupa knjievnim i umetnikim delima. Prvi pristup se najee poistoveuje sa sinhronijskom perspektivom, tj., sa prouavanjem strukture dela kao samosvojne celine, pri
emu se istorijski kontekst stavlja u zagrade, a panja se posveuje
anatomiji studiranog teksta i njegovoj unutranoj logici, koje, zatim,
mogu biti sagledane intertekstualno, ili, pak, sa prepoznavanjem uticaja trajnih i optih antropolokih struktura u raznim oblicima simbolikog izraavanja. Dakle, u centru panje ove teorijske tradicije
jesu forme umetnikih i knjievnih dela i promene tih formi koje
nastaju inovativnim kombinacijama strukturnih elemenata postojeih naina izraavanja ili njihovim kreativnim prevazilaenjem u
smeru koji je njima predodreen. Bourdieu daje za pravo Malrauxu
kada kae da umetnost podraava umetnost, ali nalazi da se do interne istorije umetnosti ne moe doi iskljuivo putem internog
itanja umetnikog dela. Drugi pristup karakterie dijahronijski pristup i prouavanje uslovljenosti dela spoljanjim faktorima, te sadraj dela biva uglavnom razmatran u svetlu politikih i ekonomskih
inilaca i sveden na svoju instrumentalnu funkciju, dok se promene
koje se oituju u novim umetnikim i knjievnim pravcima i stilovima, objanjavaju drutvenim promenama koje im prethode ili se odvijaju istovremeno kad i one. Bourdieu smatra da su nosioci ovog
pristupa, naroito Lukacs i Goldmann, i te kako zasluni za optube
koje se upuuju sociologiji zbog njenog redukcionistikog i niveliueg pristupa umetnikoj proizvodnji ovaj pristup koji, u svojim
najkarikaturalnijim oblicima, podreuje pisca ili umetnika pritiscima sredine ili direktnim zahtevima klijentele, podlee jednom finalizmu ili jednom naivnom funkcionalizmu, direktno izvodei delo iz
funkcije koja bi mu bila pripisana (ibid.: 208). Bourdieu razvija
teoriju knjievne proizvodnje i recepcije koja se temelji na Goldmannovom genetikom strukturalizmu i na studijama promena u
umetnosti koje preduzimaju istoriari Antal, Raphael i Panofsky, dakle teoriju koja promene u formi i znaenju sagledava u kontekstu
interne istorije umetnosti i u kontekstu spoljnjih determinti, tj. specifinih klasnih odnosa i dominantnih vrednosnih, misaonih i kulturnih obrazaca (Fowler, 1994: 140). Kombinuje dva konkurentna
stanovita, spoljnu i unutranju analizu, i pri tom je veoma zaintere-

181

ANA BIREEV

sovan za njihovo vienje promena u knjievnosti: sa jedne strane,

Bourdieu smatra da promene ishode iz borbe koja se manifestuje
kroz sueljavanje stvaralakih preokupacija i naina njihovog uobliavanja, ponajvie kao sukob dominantnih i njima alternativnih stilova, ideja, pravaca ili pokreta, ija je mogunost pojavljivanja upisana u strukturu polja i predodreena njenom istorijom; meutim, on
smatra da pravac promena ne zavisi iskljuivo od karaktera i intenziteta odnosa aktera u knjievnom polju prema simbolikoj strukturi
ili strukturi diskursa koju zatiu i koju stvaraju, niti od njihove sposobnosti da anticipiraju iste mogunosti koje im ta struktura nudi,
ve zavisi i od interesa koji usmeravaju agense, u funkciji njihovog
poloaja u drutvenoj strukturi polja proizvodnje ka ovakvim ili
onakvim ponuenim mogunostima, tanije prema oblasti istorijskog prostora mogueg, koji zauzimaju u prostoru umetnikih poloaja (Burdije, 2003: 294), a time i od ostalih protagonista knjievnog ivota kolega, kritiara, salona, suprotstavljenih knjievnih
kruooka, izdavaa, publike koji svi, putem sloenih mehanizama
meudejstva a ne pojedinano, utiu na pisce i umetnike da definiu
svoj poloaj u polju i da se opredele za odreene tematske i stilistike mogunosti u skladu sa mogunostima koje su odreene njihovim
ueem u raspodeli specifinog kapitala (nagrade i priznanja koja
dolaze od strane kolega koji su cenjeni u polju, blagonaklone kritike
strunih asopisa i merodavnih sudaca u domenu estetike)1; sa
druge strane, ishod borbi, od kojih su za promene unutar knjievnog
polja presudne borbe izmeu autora koji zauzimaju dominantne pozicije u polju i autora koji pretenduju na to, kao i izmeu onih koji ih
podravaju, u velikoj meri zavisi od stanja legitimne problematike,
tanije prostora mogunosti zavetanog prethodnim bitkama, koji

182

1
U intervjuu za francuski asopis Svet muzike, u kome je Bourdieu uestvovao 1978. godine, dakle mnogo pre objavljivanja Pravila umetnosti, ovaj sociolog
nagovetava principe naunog bavljenja proizvodnjom kulturnih dobara i, sa njom
neraskidivo povezanom, proizvodnjom konzumenata te iste. Da bi se rasvetlio odnos
proizvodnje muzike, sa jedne strane, i proizvodnje muzikih preferencija, potrebe za
muzikim delima i verovanja u neophodnost njihovog stvaranja, sa druge, od sutinske je vanosti, smatra Bourdieu, rekonstruisati celokupnu mreu odnosa konkurencije i komplementarnosti, sauesnitva u konkurenciji, koji zdruuju skup svih
agenata obuhvaenih njima, kompozitore ili izvoae, poznate ili nepoznate, proizvoae diskova, kritiare, radio-voditelje, profesore, itd., ukratko, sve one koji imaju interes za muziku, interese u muzici, ulaganja u ekonomskom i psiholokom
smislu u muziku, koji su ukljueni u igru, u igri (Bourdieu, 2002: 160).

tei da usmeri istraivanje reenja i prema tome sadanjost i budunost proizvodnje (Bourdieu, 1992: 290).
Bourdieu pledira za polje kao glavni analitiki instrument u
nauci o delu i autoru, upravo da bi izbegao krajnosti koje proizlaze iz
elje analitiara, bilo da su u pitanju knjievni ili umetniki kritiari,
sociolozi, filozofi ili kolege knjievnici, da svedu umetniko ili knjievno delo na socijalne i istorijske, ovozemaljske i prizemne, koordinate, i tako nehotice obezvrede proizvod kolektivnog i individualnog rada na neuslovljenoj kreativnosti i imaginaciji, kao i iz elje da
se isti taj rad divinizuje i da se proklamuje njegova nedokuivost,
koja, naravno, ne bi vaila za one koji sa stvaraocem dele potencijal
za uzvienu estetsku delatnost i doivljaj te iste. Burdieu stoga radije
govori o proizvoau nego o stvaraocu dela kulture, jer je to preduslov uspenog raskida sa predstavom o umetnikom inu kao inu
magije2, ijem nastajanju i opstajanju podjednako doprinose, kako
umetnici koji sebe vole da vide kao stvaraoce tako konzumenti
umetnikih dobara, koji neretko potronju tih dobara doivljavaju
kao in ponovnog stvaranja (Bourdieu, 2002: 163). Povod da se
Bourdieu ogradi od dva pomenuta analitika ekstrema bila je teorija
o izvornom projektu Jean-Paula Sartrea, naroito njena primena u
analizi Flauberta, koja je, procenjuje Bourdieu, znaajno doprinela
apsolutizaciji nesputanosti stvaralakog genija knjievnika, dok je
Bourdieuova kritika onih analiza koje dela objanjavaju njihovom
funkcijom ili ih, pak, vide kao puki odraz istorijskih i socioekoOslanjajui se na Maussovo izuavanje magije, Bourdieu analizu polja visoke mode poinje pitanjem kojim Mauss zavrava svoj esej o magiji: Gde je ekvivalent u naem drutvu? Odmah zatim, svestan izvesnosti negativnih reakcija koje
nauni postupak razmaijavanja i desakralizacije moe izazvati kod onih verujuih, pita se, uz dozu ironije, nisu li sociolozi pravi kvaritelji zabave koji prete da unite magijske zajednice. Odgovor na prethodno postavljeno pitanje je u svakom
polju, jer vera je centripetalna sila svakog polja sila. Stoga, smatra Bourdieu, ne teba
se pitati koja su to posebna svojstva vraa, koja su to posebna svojstva magijskog
ina ili koje su odlike magijskih predstava, ve se treba zapitati na koji nain grupa
proizvodi verovanje u svrsishodnost tog ina i u pozvanost vraa da ga izvri. Slino,
modni kreator u sferi visoke mode vri operaciju transubstancijacije i proizvodi
vrednost svojih kreacija reprodukujui vrednost proizvoaa i ideoloku mistifikaciju stvaralakog ina, i proizvodei vrednost vlastitiog imena i potpisa; u svetu umetnosti, princip je isti, i Bourdieu nas podsea na pisoar koji izloen na posveenom
mestu i uz Duchampov potpis postaje vredno umetniko delo. Ali, ono to, po Bourdieu, zapravo ini mo proizvoaa, jeste polje, tj., sistem odnosa u celosti. Energija, to je polje (Bourdieu, 2002: 197-204).

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

183

ANA BIREEV

184

nomskih inilaca, usledila iz potrebe da se izbegne pojednostavljeno

bavljenje procesom nastanka jednog dela i njegovom ulogom u ivotu autora ili u ivotu polja, pri emu se delu u potpunosti odrie originalnost i bezinteresnost.
Jean-Paul Sartre je u svom ogledu iz fenomenoloke ontologije, pod nazivom Bie i nitavilo, objavljenom 1943. godine,
izuavajui Flauberta nastojao da ovog romanopisca prikae kao
stvaraoca koji je uspeo da se izdigne iznad psiholokih i klasnih
ogranienja, i da u procesu progresivne personalizacije sva lina
iskustva, kao i istorijska i socioekonomska uslovljavanja tog iskustva, ugradi u svoja dela; i tada je Sartre uveo tu vrstu konceptualnog monstruma koja je autodestruktivni pojam izvornog projekta,
slobodan i svestan in samostvaranja kojim stvaralac daje svom projektu ivot (Burdije, 2003: 269). U toj Sartreovoj ambiciji da pronikne u sutinu stvaranja, Bourdieu prepoznaje narcisoidnu potrebu da
se vlastiti rad, kroz potajno poistoveivanje sa takvim knjievnikom
kao to je Flaubert, doivi i predstavi drugima kao plod uzviene inspiracije i kreacije, ali koja, makar u sluaju Flauberta, predstavlja
sublimaciju individualne i istorije klase pripadanja. Sartre je poslednju deceniju svog ivota posvetio pisanju totalne biografije
Gustava Flauberta, to je rezultiralo etvorotomnim delom sa preko
2000 strana, kombinujui pri tome psihoanalitiki pristup, kako bi
istraio uticaj koji su na Flaubertovo formiranje kao pisca imali njegovo detinjstvo i porodini odnosi, naroito odnos sa dominantnim
ocem, i marksistiki pristup, kako bi na osnovu istorijske i ideoloke
situacije pieve klase porekla doao do inilaca koji su presudno
uticali na njegovu odluku da postane pisac, ali i kako bi iz pievog
procesa personalizacije i razvoja njegovog projekta izveo obeleja
epohe koja ga je proizvela kao knjievnika. Sartre rekonstruie Flaubertovu ivotnu putanju, meutim, smatra Bourdieu, po logikom ne
i hronolokom sledu, i to samo kako bi pokazao na koji nain su porodine i istorijske okolnosti, proizvoljno izdvojene i interpretirane,
oblikovale Flauberta kao stvaraoca, predodreenog da to postane.
Pri tom je izostalo razmatranje statusa pisca u tadanjem francuskom
drutvu i sagledavanje Flaubertovih stvaralakih izbora u svetlu dominantnih i alternativnih formi izraavanja i tematskih preokupacija, kao i njihovo dovoenje u vezu sa irim politikim i drutvenim
kontekstom bez prejudiciranja proste mehanike zavisnosti napra-

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

vljenih izbora od pievog socijalnog porekla. Naravno da bi za

Bourdieua primereniji postupak u nauci o delu i autoru u knjievnosti bio drugaiji: naime, istinu Flaubertovog izvornog projekta ne
treba, kako je to nastojao Sartre, traiti u Flaubertovoj izdvojenoj
biografiji, budui da se ona skriva van nje, u objektivnom odnosu
izmeu, sa jedne strane, jednog habitusa nastalog u izvesnim drutvenim okolnostima (odreenih neutralnom pozicijom slobodnih
profesija, veliina, u dominantnoj klasi i takoe poloajem koji
dete Gustave zauzima u svojoj porodici, s obzirom na redosled roenja i njegov odnos prema kolskom sistemu) i, sa druge strane, jedne
odreene pozicije u polju knjievne proizvodnje, koje je samo
smeteno u odreenu poziciju u sreditu polja dominantne klase
(Bourdieu, 2002: 212-213). Ovakva perspektiva sagledavanja Flauberta i njegovih dela uinila je razumljivom pievu neutralnu poziciju i dvostruki odnos dvostruke negacije, odnosno njegov
otklon spram interes(ovanj)a buroazije i spram interes(ovanj)a nie
klase, koji je nastao usled pripadnosti kategorije umetnika podreenoj frakciji dominantne klase, tj., polja knjievne proizvodnje
podreenom polu polja moi, kao i njegovo opredeljenje za umetnost radi umetnosti, koje je nastalo u opoziciji prema konkurentnim
snagama u polju, prema buroaskoj umetnosti i prema drutvenoj
umetnosti, dakle kao proizvod strukture knjievnog polja, iji e
faktor promene uskoro samo postati. Moglo bi se rei da klju za
objanjenje postanka i afirmacije nekog pisca lei u otkrivanju razloga njegovog uklapanja u ivot polja. Ako bismo eleli da izbegnemo traenje uzroka koje nema kraja, moda bi trebalo prestati da
se misli na osnovu teoloke logike prvog poetka, koji neizbeno
vodi u veru u stvoritelja: princip delovanja ina posveivanja se
nalazi u samom polju i nita ne bi bilo toliko uzaludno kao traenje
porekla moi stvaraoca, jedne vrste mane ili neopisive harizme
koju tradicija neumorno slavi, kao i u prostoru igre koja se postepeno stvara, tj. u sistemu ciljnih odnosa koji je sainjavaju, u borbama
koje se u njemu odvijaju, u posebnim formama verovanja koja se
stvaraju (Burdije, 2003: 245).
Bourdieu podjednako kritikuje one pristupe koji pisce tretiraju iskljuivo kao proletere, buruje, ideologe, i pristupe koji se zadovoljavaju detaljnom analizom sadraja jednog odabranog dela u
sluaju Sartreove kritike usmerene ka ovakvim i njima slinim

185

ANA BIREEV

186

pristupima, Bourdieu podrava njegovu argumentaciju. Naime, ono

to izmie ovim analitiarima jeste injenica da se pri svoenju dela
na njihovu svrhu ili pri primeni klasine teorije odraza u tumaenju
sadraja dela, nipodatava nastojanje generacija umetnika, knjievnika i intelektualaca da spoljne uticaje, socijalno poreklo i politike
afinitete podrede estetskom izrazu. Svaka nauka o delu, po Bourdieuovom shvatanju, mora biti svesna ove ambivalentnosti knjievnog polja koja proistie iz njegove istovremene uronjenosti u
drutvo i distanciranosti koju nalae kd ponaanja u polju kulturne
proizvodnje. Tako determinizmi postaju specifina intelektualna
determinacija samo ako se uklope prema specifinoj logici intelektualnog polja u stvaralaku zamisao. Ekonomski i drutveni dogaaji mogu da utiu na izvestan deo ovog polja, na pojedinca ili instituciju, samo na osnovu specifine logike, jer istovremeno kad se
oblikuje pod njihovim uticajem, intelektualno polje im namee izvesno menjanje smisla i vrednosti, pretvarajui ih u predmete razmiljanja ili imaginacije (Burdije, 1970: 106-107).
Inae, da bi se proniknulo u specifinost knjievnog polja i da
bi se odgonetnule zakonitosti koje njime vladaju, neophodno je uzeti
u obzir pojedinane biografije autora kako bi se, u svetlu geneze habitusa, dokuilo poreklo stvaralakog poriva za kreiranjem pozicija
u svetu dela i svetu proizvoaa, i to je jo vanije, kako bi se pratilo njegovo sazrevanje po ulasku autor u knjievno polje. Meutim,
samim zauzimanjem pozicije u polju knjievne proizvodnje, biografski dogaaji koji slede mogu se sagledati samo kroz njihov odnos sa stanjem strukture polja, odnosno sa strukturom distribucije
ekonomskog i simbolikog kapitala. Pokuati razumeti karijeru ili
ivot kao jedinstven i po sebi dovoljan niz sukcesivnih dogaaja bez
ikakve druge veze osim veze sa subjektom, ija je postojanost
moda samo postojanost drutveno priznatog vlastitog imena, skoro
je isto toliko apsurdno kao pokuati shvatiti liniju u metrou, a ne uzeti u obzir strukturu mree, to jest matricu objektivnih odnosa meu
razliitim stanicama (Bourdieu, 1992: 360). Po Bourdieuu, Sartreova teorija o izvornom projektu, primenjana u analizi Flauberta, zajedno sa svim ostalim biografijama knjievnika, spada u materijal
koji, budui da knjievnik izgrauje sebe kao knjievnika samo u
meri u kojoj mu dotadanja lina istorija, te istorija i aktuelno stanje
polja to doputaju, mora biti analiziran zajedno sa strukturom polja

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

dela, strukturom polja proizvoaa i institucija proizvodnje, te odnosom ove dve strukture.
Za razliku od Sartrea koji je smatrao da se jedna knjievna karijera moe sagledati izdvojeno, kao autonomni, svesno zapoeti i
razvijani projekt, Bourdieu nalazi da je sam in pisanja kolektivan, u
smislu da kod knjievnika, ili kod onih koji pretenduju da to postanu, ne samo da su najintimnija stvaralaka iskustva i opredeljenja
oblikovana i obeleena faktorima koje se obino smatraju eksternim
determinantama, dakle, kulturom odreene epohe, odreenog drutva ili klase, a koji mogu biti i najee jesu predmet svesnog promiljanja, ve su predodreena i, kako to Foucault kae, jednim
dubljim, nesvesnim, nemiljenim, nadasve apriornim prostorom poretka jednog doba. Ovaj nemi poredak, koji u polju knjievne
proizvodnje definie legitimnost literarnih praksi, Bourdieu naziva
knjievnom doksom. Knjievno nesvesno su vjeruju koja su sama
po sebi toliko razumljiva da se preutno podrazumevaju vie no to
se jasno izraavaju, to jest nain miljenja, oblici logike, stilski obrti
i lozinke, postojanje, poloaj i autentinost prolosti, struktura, nesvesnost i praksa sadanjice, koje se ine tako prirodnim i neizbenim da u stvari ne predstavljaju predmet svesnog izbora, to je
metafiziki patos kako kae Artur Lavdoj ili moda atmosfera raspoloenja koja daje boju svim izrazima jedne epohe, ak i najudaljenijim u kulturnom polju, na primer, umetnosti ili vetini gajenja
vrtova (Burdije, 1970: 100). Ono ukljuuje stavove, probleme i nain gledanja na njih, predstave i mitove, poput mita o bezinteresnom stvaralatvu ili mita o izvornom projektu, i implicitna pravila polja ije potovanje garantuje mogunost prepoznavanja i
priznanja i koja, uprkos osporavanjima, predstavljaju rezultat preutnog konsenzusa unutar polja o temama, problemima i stilskim
reenjima koja zavreuju da budu predmet spora i stvaralakih
razmimoilaenja. Premda je knjievnost igranje predstavama drugih, i potvrdu za to, izmeu ostalog, nalazimo u Bourdieuovoj analizi Faulknerove novele Jedna rua za Emili, predstave koje su tokom interne istorije literarnog polja postale konstitutivne za to polje,
neguju se sa velikom posveenou i ozbiljnou jedna od najbogohulnijih pretpostavki, ne tako strana naunom diskursu, jeste ta da
kulturni poslenici samo ovaplouju izvesni zajedniki smisao i
crpu nadahnue iz rezervoara postojeeg, koji zatiu i otkrivaju.

187

ANA BIREEV

188

Zadatak prepoznavanja svih moguih ispoljavanja dokse, koji se

postavlja pred nauku o knjievnim delima, za Bourdieua je jedan od
najteih, zato to je prosveenim ljudima kultura potrebna kao
vazduh i zato to, bilo da stvaraju kulturna dela ili da ih prouavaju,
njihovo verovanje u vrednost vlastitog rada poiva na verovanju u
uzvieni smisao knjievnosti i kulture uopte. Otuda apologija kulture kao neega to prevazilazi granice svetovnog, i otuda poriv da
se ona poto-poto zatititi od pokuaja razmaijavanja. ak nijedna
kritika, pa ni ona najradikalnija, ne bi se usudila da ospori smisao
postojanja knjievnosti, jer bi time obezvredila razlog svog postojanja, u koji neupitno veruje. Zato oni koji kritikuju neke aspekte
kulturnog ivota i neke oblike kulturne delatnosti, zapravo ine to u
ime drugaije kulture. Bourdieu takoe smatra da distanciran i hladan nauni pogled na kulturu, za kakav je sm esto optuivan, ne
znai negiranje njene vrednosti, priklanjanje kultu neprosveenosti ili zagovaranje kontrakulture (Burdije, 2003: 265).
Iako bi se na prvi pogled moglo uiniti da usmeravanje panje
ka objektivnoj dimenziji knjievnog ivota, dakle ka pitanjima
strukture i istorije knjievnog polja (doaranih kroz konkretne podatke do kojih se dolazi poznavanjem prilika, dogaaja i aktera u
polju i van njega), ka pitanjima konkurentnih odnosa izmeu kljunih proizvoaa (dokumentovanih, na primer, podacima koje daju
spisi razliitog karaktera biografije, svedoanstva savremenika,
kolega, prepiske iz perioda koji se prouava o raznim sukobljenim grupama, kruoocima, mestima njihovog okupljanja), ka pitanjima ostvarenog stepena autonomije, na neki nain demistifikuje
knjievnost i vodi njenoj banalizaciji, takav postupak objektiviranja, u stvari, omoguuje da se otkrije tajna postojanosti knjievne
delatnosti kroz rekonstruisanje mree objektivnih odnosa preko koje
joj se pristupa i institucija koje omoguuju da ova igra (reima i
predstavama) bude drutveno prepoznata i priznata, odnosno konzumirana, finansirana, kritikovana, hvaljena Da bi se izbegle navedene i sve druge krajnosti i pojednostavljivanja u analizi knjievnosti, Bourdieu veruje da je ideja polja instrument raskida sa svim
pojedinanim vizijama, budui da Rad objektiviranja, ako se primenjuje, kao ovde, u istom polju (intelektualnom A.B.) u koje je
smeten subjekt objektiviranja, doputa da se zauzme nauni stav o
empirijskom stavu istraivaa, koji je, budui da je objektiviran, isto

kao i ostali stavovi, sa svim svojim determinacijama i ogranienjima, podloan metodikoj kritici (Bourdieu, 1992: 291). Takav postupak je utoliko efikasniji ukoliko se posegne za svim opozicionim
itanjima i tumaenjima dela, nekadanjim i sadanjim, ukoliko se
ona podvrgnu meusobnom suoavanju, ali i suoavanju sa perspektivom samog istraivaa, te da se na taj nain, putem metodiki
voenih meusobnih odmeravanja, konstruie takvo mesto koegzistencije svih taaka preko kojih se definie toliko razliitih i konkurentnih taaka gledita i koje je upravo to polje (umetniko,
knjievno, filozofsko, itd.) (Burdije, 2003: 275). Paul Crowther
smatra da Bourdieu, kroz objektiviranje polja knjievnosti, zamenjuje ekonomsko-politiki redukcionizam jednom vrstom sociolokog imperijalizma, i takav pristup, po miljenju ovog autora, nikako ne moe biti dostatan u objanjavanju procesa stvaranja del, bez
obzira na to to postoji zahtev za podvrgavanjem smog analitiara
postupku objektiviranja (Crowther, 1994).

Analiza Sentimentalnog vaspitanja, dela koje Bourdieu smatra najverodostojnijim komentarom vremena i prostora u kome je
nastalo, te upoznavanje sa biografijom autora ovoga romana, sa istorijskim trenutkom u kome se Flaubert formira kao pisac i sa postojeim knjievnim pravcima, sa njegovim savremenicima, kolegama,
prijateljima, saradnicima, kritiarima i suparnicima, koji su bitno
uticali na stilske i tematske izbore koje je inio, pomogle su Bourdieu da formulie osnovne zadatke koje nauka o knjievnom delu
treba da ispuni. Najpre, ona mora da ispita odnos knjievnog polja
spram polja moi i dinamiku ovog odnosa; zatim, ona treba da istrai
osobenu konstituciju knjievnog polja i principe promene koji joj
svojstveni, odnosno strukturu objektivnih odnosa izmeu poloaja
koje zauzimaju pojedinci ili grupe smeteni u situaciju konkurencije
radi legitimizacije; konano, ona treba da ukljui analizu geneze
habitusa onih koji zauzimaju te pozicije, to jest sistema dispozicija
koji, budui da su proizvod jedne drutvene putanje i poloaja unutar knjievnog polja (itd.), pronalaze u tom poloaju manje ili vie
podesnu priliku da se aktualizuju (Bourdieu, 1992: 298).
Vrsta odnosa koji se uspostavlja izmeu knjievnog polja i
polja moi oblikuje odnos snaga unutar samog knjievnog polja.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

***

189

ANA BIREEV

190

Knjievno polje je vlastitim mehanizmima samoregulacije, koji su

plod dugotrajnog, nimalo spokojnog istorijskog razvoja, samo donekle zatieno od pokuaja nametanja logike koja mu je strana i koja
je antipod svega onoga to je anatemisano u ovom svetom prostoru
kreacije i imaginacije. Borba protiv spoljanjih pritisaka na polje
knjievnosti, imala je oblik borbe protiv korienja pisaca i pesnika
za legitimizaciju postojeeg simbolikog poretka i borbe protiv ekonomski motivisanog stvaralatva. Stoga se tokom borbe za autonomiju, kao fundamentalna naela polja knjievnosti kristaliu, sa jedne strane, naelo beskompromisnog preispitivanja i provociranja
svih vladajuih navika miljenja i govora, koje su preduslov odrivosti odnosa simbolike dominacije u drutvu, a sa druge, naelo odbrane knjievnog poretka kao nalija ekonomskog sveta, dakle
stvaralatva koje se ne povinuje zahtevima za sticanje ekonomskog
profita i koje se iskljuivo vodi interesima koji se definiu u istorijskom dijalogu konkurentnih opcija unutar polja. To nikako ne
znai da ne postoje ekonomski preduslovi koji moraju biti ispunjeni
kako bi se mogla voditi borba za sticanje profita specifinog za polje
knjievnosti, ve to znai da ekonomska dobit nije racionalnom kalkulacijom i neskrivenom namerom ustoliena kao primarni motiv
bavljenja knjievnim radom, i da direktan uticaj posednika ekonomskog kapitala, pa i polja moi u celosti, ne moe naterati knjievnike
da ine ustupke kako bi zauzeli dominantne pozicije u knjievnom
polju finansijska podrka ne garantuje bolje pozicioniranje u polju
niti mogunost akumuliranja simbolikog kapitala; dok se simboliki kapital obino odreuje kao priznata legitimnost posedovanja
odreene vrste kapitala koji se smatra vrednim u datom polju, u
polju kulturne proizvodnje on je funkcija akumuliranih priznanja
kompetentnih i nekompromitovanih, dakle nezavisnih, kolega, sa
jedne strane, i priznate legitimnosti ne-posedovanja ekonomskog
kapitala, sa druge. U osnovi ove bezinteresnosti u uem smislu,
lei potpuno predavanje igri unutar knjievnog polja, odnosno, kolektivno verovanje u igru (illusio) i u svetu vrednost njenih uloga
(Bourdieu, 1992: 318). U zavisnosti od stepena ostvarene autonomije, polje svim akterima koji su zainteresovani za neki od poloaja u
oblasti knjievne proizvodnje, namee posebna pravila funkcionisanja, posebne nazore, motive, orua borbe, predstave, verovanja.
Istovremeno, ostavlja im slobodu da pretenduju na njihovo redefini-

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

sanje, ali samo pod uslovom da vera u smislenost i specifinu svrsishodnost knjievne igre, ostane nepoljuljana.
Knjievno polje je od svojih poetaka bilo poprite borbe za
raspolaganje razliitim pravima re je o pravu na odreivanje kriterijuma na osnovu kojih se neko delo uopte moe smatrati knjievno vrednim, jer, proizvoa vrednosti umetnikog dela nije
umetnik nego polje proizvodnje kao svet verovanja koji proizvodi
vrednost umetnikog dela kao fetia stvarajui verovanje u stvaralaku mo umetnika (Burdije, 2003: 323); zatim, o pravu na stvaranje novih ili na modifikovanje dominantnih klasifikacionih shema
koje se koriste pri identifikovanju autora i njihovih dela, i njihovom
svrstavanju u grupe i pravce kako ono ne bi bilo stihijno i proizvoljno, i o pravu, koje se oslanja na ovo prethodno pomenuto, a to je
pravo na vrednovanje i hijerarhizaciju klasifikovanih autora i dela; o
pravu na kontrolisanje ulaska u polje i na odreivanje preduslova,
najee u vidu potvrde o kompetentnosti, koji moraju biti ispunjeni
da bi se neko tretirao kao ravnopravan saigra u sluaju knjievnog polja propusnica nije diploma iz knjievnosti, ve poseban
senzibilitet i dar za pisanje koji moraju biti prepoznati od knjievnika koji ve zauzimaju poloaj u polju; o pravu na proklamovanje
pravila kojima moraju da se upravljaju svi uesnici borbi unutar
polja Osobitost knjievnog polja je u tome to ono postoji kao
prostor u kome nijedan pojedinac, nijedna grupa ni institucija nemaju trajni monopol nad svim ovim pravima, to ukazuje na slabu institucionalizovanost polja i na mogunost podjenako legitimnog prisvajanja navedenih prava od strane najrazliitijih knjievnih grupa,
pravaca, kola; Knjievna ili umetnika polja se odlikuju, naroito
za razliku od univerzitetskog polja, veoma slabim stepenom kodifikacije. Jedno do njihovih najznaajnijih svojstava jeste izrazita propustljivost granica i izrazita raznovrsnost definicija poloaja koje
nude i istovremeno principa legitimizacije koji se ovde sueljavaju:
analiza svojstava agenata potvruje da ona ne zahtevaju nasleen
ekonomski kapital u istoj meri kao ekonomsko polje, ni kolski kapital u istom stepenu kao univerzitetsko polje ili ak sektori polja moi
kao to je visoka javna funkcija (ibid.: 319).
Meutim, konstatovana propustljivost granica, fleksibilnost i
demokratinost polja nisu potvrda da je knjievno polje u potpunosti
osloboeno odnosa dominacije oni se poput trojanskog konja

191

ANA BIREEV

192

uvlae u polje posredstvom knjievnika koji su spremni da, zarad

komercijalnog uspeha i zvaninih priznanja, nagrada i ugleda, rtvuju samostalnost i podrede svoje knjievne sklonosti i sposobnosti
ukusu iroke publike. Za razliku od Maxa Webera, koji prouavajui transformaciju religijske prakse konstatuje diverzifikaciju naina obavljanja mise, komunikacije sa vernicima uopte, i pripisuje je
dejstvu mehanizama trita simbolikih dobara, te svesnom prilagoavanju ponude svetenika potranji vernika, Bourdieu smatra da je
u sluaju proizvoaa simbolikih proizvoda, samo u izuzetnim sluajevima ovo prilagoavanje nameravano. Bourdieuova je pretpostavka da proizvoa stvara proizvod nastojei da proizvede ili ouva vlastitu distingviranost u odnosu na konkurentne proizvoae u
polju, a da konzumente pridobija proizvodei simboliko dobro koje
im omoguuje suptilno razlikovanje u odnosu na druge potroae, sa
kojima deli samo sistem klasifikacije ponuenih i od strane proizvoaa ve klasiranih proizvoda.
Ukoliko princip spoljanje hijerarhizacije odnese prevagu
nad principom unutranje hijerarhizacije, odnosno, ukoliko knjievnici iji se uspeh i pozicioniranje u polju temelje na ekonomskoj dobiti, na brojnosti publike i poastima koje dolaze od strane pojedinaca i institucija van literarnog polja, nadasve polja moi, nadjaaju
one knjievnike koji grade karijeru uz blagoslov kompetentnih
instanci i uz naklonost obrazovane i upuene publike, dakle, ako
agensi koji u polju predstavljaju heteronomne sile, potisnu i marginalizuju nezavisne aktere, autonomija polja je ozbiljno ugroena.
Bourdieu ak uoava granicu u prostoru polja knjievnosti koja ga
deli na podpolje ograniene proizvodnje i podpolje velike proizvodnje ova granica je utoliko izraenije ukoliko nezavisni knjievnici imaju potrebu da se u heteronomnom stanju polja distanciraju od zavisnih, poslunih ili prizemnim motivima voenih autora.
Bourdieu najpre zapaa da izmeu ova dva podpolja proizvodnje u
kulturi postoji antagonizam tako celovit da pisci ili umetnici suprotnih tabora mogu, u odreenoj meri, da imaju zajedniko samo
uee u borbi za nametanje suprotstavljenih definicija knjievne ili
umetnike proizvodnje (ibid.: 308), te, iako se najpre stie utisak da
dva podpolja koegzistiraju i da se meu njima ne razvija odnos zavisnosti, ona su i te kako povezana odnosom dominacije koji predodreuje nain njihovog postojanja Bourdieu neto kasnije i govori

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

o dominantnom poloaju podpolja velike proizvodnje i dominiranom poloaju polja ograniene proizvodnje. Oigledno je da u borbi
izmeu dva principa, principa unutranje i spoljanje hijerarhizacije,
kako to Bourdieu predstavlja, do izraaja dolazi strukturni potencijal
polja da proizvede odnos dominacije, koji se razlikuje od odnosa dominacije u itavom drutvu jedino po tome to onaj koji gubi (ekonomski profit, kratkrotrajni ugled kod brojne publike i dominantnu
poziciju u polju) zapravo dobija (simboliki profit, uvaavanje kolega i strune javnosti koje sazreva tokom vremena i ima dugo trajanje). Loesberg smatra da ovde nastaje preokret u Bourdieuovom
shvatanju polja, zato to, umesto da simboliki kapital bude specijalizovana metaforika verzija ekonomskog kapitala, on postaje glavna kategorija i konstitutivni strukturirajui inilac. Da bi socioloki
postavio umetnost i kulturu, zakljuuje on, Bourdieu je najpre estetizovao svoju sociologiju (Loesberg, 1993: 1047-1048). I dok u drugim poljima zauzimanje pozicije na dominantnom polu garantuje
akumuliranje kapitala specifinog za dato polje, a ija je vrednost
proizvod istorije samog polja, to u polju kulturne proizvodnje nije
sluaj jer simboliki kapital deluje kao delegitimiui princip i ne
ide u paru sa drugim tipovima kapitala, tj., predstavlja vrednost za
sebe. Opravdanost neto ranije predoene Bourdieuove tvrdnje da je
knjievno polje istinski izazov svim oblicima ekonomizma (ibid.:
305), u direktnoj je zavisnosti od stepena ostvarene samostalnosti
pojedinanih autora, i polja u celini, u odnosu na spoljne uticaje, bilo
da je re o direktnim nalozima finansijera, o pritiscima verskih i politikih instanci, o podvrgavanju trinim oekivanjima, o uticajima
koje u polje unose stvaraoci posredstvom svog habitusa, ili da je re
o uticaju trenutnih drutvenih okolnosti, poput ekonomskih kriza,
politikih prevrata, morfolokih promena, koje se sve mogu odraziti
na sadraj i formu samih dela. Meutim, da bi polje uspeno odolevalo pomenutim uticajima, neophodno je da ono ima organizovan
odgovor na sve spoljnje izazove i unapred izgraenu strategiju za
svaku od predvienih i nepredvienih situacija, a to je mogue samo
ukoliko je u njemu zavrena restrukturacija, koja je utoliko bitnija
to je polje autonomnije i sposobnije da nametne svoju specifinu
logiku, koja nije nita drugo do objektivizacija njegove celokupne
istorije u institucijama i mehanizmima (ibid.: 327).

193

ANA BIREEV

194

Veliki stepen samosvojnosti knjievnog polja ogleda se u injenici da su zauzimanja pozicija, odnosno naini zauzimanja pozicija u knjievnom polju i osobine onih koji ih zauzimaju, iskljuivo
odreena postojeim pozicijama u polju, tj. objektivnim odnosima
izmeu ovih pozicija. Pod pozicijama Bourdieu podrazumeva pozicije u svetu dela, tanije u prostoru naina simbolikog izraavanja i
to bi, na primer, bile literarne forme i teme, kojima se tradicionalno
bavi knjievna kritika, i pozicije u svetu proizvoaa, koje se mogu
definisati uzimajui u obzir odabrani anr, status tog anra sagledan
kroz urednike, asopise, izdavae, kruooke, salone i prodajna mesta koja ga podravaju, propagiraju i promoviu, zatim analizirajui
indikatore posveenja ili eksterne indikatore, poput socijalnog i geografskog porekla, koji se daju prevesti u pozicije u datom polju, pri
emu se, kae Bourdieu, izmeu ova dva prostora pozicija uspostavlja odnos homologije (Bourdieu, 1987: 175). U uslovima kada
nema nekih spoljnih intervencija, svako pojedinano zauzimanje
pozicije zavisi, sa jedne strane, od svih ostalih zauzimanja pozicija
koje se istovremeno dogaaju u prostoru polja, u smislu da se definie, odreuje i pozicionira samo naspram drugih zauzimanja, i, sa
druge strane, od prostora mogueg, koji posreduje izmeu prostora
pozicija i prostora zauzimanja pozicija, i koji predstavlja skup svih,
veoma raznovrsnih mogunosti proirenja prostora izvrenih zauzimanja pozicija u polju, a koje mogu biti anticipirane od strane posednika poljem profilisanog habitusa. Taj prostor mogunosti se namee svima onima koji su interiorizovali logiku i nunost polja kao
jednu vrstu istorijski transcedentalnog, kao sistem drutvenih kategorija percepcije i vrednovanja, drutvenih uslova mogunosti i legitimnosti koji, kao pojam anra, kole, postupka, forme, definiu i
ograniavaju svet mislivog i nemislivog, to jest u isto vreme definiu
i ograniavaju konaan svet mogunosti koje su pogodne da budu
zamiljene i ostvarene u odreenom trenutku sloboda, i sistem stega unutar kojih se odreuje ono to treba da se ini i misli nunost
(Bourdieu, 1992: 328). Revolucionarni proboji koji nastaju u nedrima sistema mogueg, kao strukturalna upljina, vode proirenju
prostora zauzimanja pozicija i izmenjenim principima zauzimanja
pozicija, a u pojedinim sluajevima, kada simboliki prevrat nema
efemeran karakter i kada njegovi nosioci nisu izolovani pojedinci
koji ostaju neprimeeni, ve snagama polja bivaju prostorno zbli-

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

eni sa onima sa kojima dele stvaralake svetonazore, moe dovesti

do korenite promene prostora pozicija. Bourdieu prepoznaje ovaj
potencijal za kreativno nadilaenje dominantnog diskursa i ustolienog naina simbolikog izraavanja kod mladih stvaralaca u podpolju ograniene proizvodnje predstavnici ove, jo uvek ne-posveene, avangarde su dobri poznavaoci prostora mogunosti, voljni da
pomeraju njegove granice, da istrauju i otkrivaju, da rizikuju. Iako
kritikuje konstrukciju biografija knjievnika i umetnika koja ne uzima u obzir uticaj strukture i istorije polja na njeno oblikovanje, odnosno koja ne istrauje dijalektiku odnosa habitusa i strukture (zauzetih i moguih) pozicija, Bourdieu je naroito sklon romantizaciji
biografija prevratniki nastrojenih pripadnika avangarde. On napominje da su Uopteno gledajui, oni koji imaju najvie ekonomskog, kulturnog i socijalnog kapitala, oni koji se prvi upuuju ka novim pozicijama (ibid.: 364), ali kada govori o njima pojedinano,
on umanjuje uticaj spoljnjih determinacija i to opravdava injenicom da uticaj drutva u autorima i uticaj drutva van njih biva neutralisan unutranjom logikom polja ovo naroito vai u sluaju savremenih autora koji stvaraju u uslovima potpune ili skoro potpune
autonomije polja, kao to je, na primer, Marcel Duchamp, koga
Bourdieu velia najvie zbog njegovog dara da, uz dobro poznavanje konfiguracije polja i ne tako oiglednih zakonitosti koje vladaju
(simbolikim) govorom, oplodi jo neroenu misao i da stvori delo
kao komentar onoga to tek treba da bude stvoreno; ili kao to je, u
preanjem stanju polja, Manet, koji je po Bourdieu izvrio istinsku simboliku revoluciju na nain nekih velikih religijskih ili politikih proroka, i koji se usudio da radikalno preobrazi viziju sveta,
tj., kategorije opaanja i vrednovanja sveta, principe konstruisanja
drutvenog sveta, definiciju onoga to je znaajno i onoga to nije,
onoga to zasluuje da bude predstavljeno i onoga to ne zasluuje.
U tom smislu, smatra Bourdieu, izrei dotad neizrecivo, imenovati
ono to se imenovanju opire, uiniti vidljivim ili predvidivim stvari
koje su postojale iskljuivo u implicitnom vidu, skrivene i skrivane,
jeste zavidna mo koja ima i svoju politiku dimenziju. Stoga, samo
u sluaju ovakvih simbolikih, i politikih, proboja moemo govoriti o stvaranju umesto o proizvodnji (Bourdieu, 1987: 176-177).
Ovde je oigledno oslanjanje na Weberovu teoriju religije, i njegovo
razlikovanje svetenika i proroka, s tim to Bourdieu ne gubi iz vida

195

ANA BIREEV

196

specifinost knjievnog polja ova se prvenstveno ogleda u stalnom, ili makar periodinom, prilivu pridolica u polje koji ospravaju
rad onih koji su u njemu etablirani i na taj nain onemoguavaju,
Weberovim reima reeno, rutinizaciju harizme figure pisca, kao
to se ogleda i u nepostojanju monolitnog profesionalnog autoriteta
koji bi, poput crkve u religijskom polju, imao monopolsku poziciju
(Sapiro podsea da, i pored otvorenih pretenzija, Francuska akademija, osnovana 1635. godine, a ni Drutvo ljudi od pera, koje je
1838. osnovao Balzac, nisu uspeli da se nametnu kao suvereni autoritet u polju).
Onda kada govori o nekonvencionalnim umetnicima i knjievnicima kao grupi koja u polju nastoji da realizuje svoje revolucionarne namere, Bourdieu, kako to primeuje Sapiro, manje govori o
harizmatskoj izuzetnosti pisca, a, u skladu sa relacionistikim pristupom, mnogo vie o nipodatavanju vrednosti kapitala akumuliranog
od strane dominantnih u polju i unapreivanju kolektivne kompetencije, o grupnim strategijama provociranja priznatih knjievnih autoriteta, dakle o konfrontiranju nosilaca strategija subverzije i nosilaca
strategija konzerviranja, oko kojih se organizuje ivot polja. Za razliku od drugih polja drutvenog prostora u kojima subverzija ne dovodi do preispitivanja samih osnova igre, u polju kulturne proizvodnje
ona poiva upravo na zagovaranju povratka izvorima, duhu, istini
igre, onom autentinom u njoj, a protiv banalizacije i degradacije
kojima je igra izloena (Bourdiu, 2002: 116). Da bi odrali sebe kao
prelomniku silu, proroci moraju da uspostave zajednicu, da sebe
institucionalizuju i rutinizuju, tako postajui ortodoksija i prestajui
zatim da istupaju kao proroanstvo (Sapiro, 2003: 640). Bourdieu
osvetljava znaajan doprinos spoljanjih faktora, ne toliko nastanku
simbolikih revolucija, koliko njihovom uspenom odvijanju: Novopristigli jeretici u polju, koji, odbijajui da uu u ciklus proste reprodukcije, zasnovane na uzajamnom priznavanju starih i novih,
raskidaju sa normama proizvodnje koje su na snazi i izneveravaju
oekivanja polja, najee ne mogu da uspeju da nametnu priznanje
svojih proizvoda osim uz pomo spoljanjih promena: najpresudnije
od ovih promena su politiki raskoli koji, kao revolucionarne krize,
menjaju odnos snaga u polju (), ili pojava novih kategorija potroaa koji, budui da su srodni novim proizvoaima, osiguravaju
uspeh njihovih proizvoda (Bourdieu, 1992: 352). Ovom prilikom,

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

Bourdieu nije ograniio vaenje spoljanjih uticaja samo na stanja

poveane heteronomije polja knjievnosti; oigledno je da polje
moi deluje na deavanja u polju knjievnosti i to na ona koja bi trebalo da nastaju iskljuivo kao plod stanja strukture i istorije knjievnog ili umetnikog polja, dakle na stvaralatvo nekompromitovane
avangarde koja, po svojoj definiciji, promovie raskid sa svim uslovljavanjima i koja tei sticanju simbolikog profita, ne marei za neki
drugi, naroito ne ekonomski. Budui da revolucija, odnosno ishod
borbe izmeu ortodoksnih i jeretikih sila u polju neposredno zavisi
od promena u drutvenom prostoru, tanije od promena u polju moi,
i posredno od publike koja je spremna da podri promenu, jasno je da
su dinamika samog polja knjievnosti, to jest njegova struktura i istorija, uvek, u manjoj ili veoj meri uslovljeni spoljanjim faktorima.
Meutim, ono to se deava u polju, jeste sve vea i vea zavisnost
od specifine istorije polja, i sve vea i vea nezavisnost od spoljne
istorije (Bourdieu, 1993: 188).
Iako se gotovo podrazumeva da knjievnici na dominantnom
ali simboliki podreenom polu knjievnog polja stvaraju dela ne
namerno prilagoena oekivanjima i ukusu publike, ili kako Bourdieu to kae bez istinskog ispitivanja prilagoavanja, pri emu
publika, po pravilu, zauzima homologne pozicije u polju moi, gde
se uglavnom nalaze poklonici umetnosti i knjievnosti (pa otud nastaje buroasko pozorite namenjeno buroaziji), njima se takoe
pridruuju autori koji stvaraju dela namenjena kolegama i kompetentnim strunjacima u samom polju knjievnosti, ali koji ele da
kroz zvanine nagrade i kooptiranje u institucije sistema kruniu i
materijalizuju kredibilitet steen u polju proizvodnje, ili su, pak,
voeni uzvienim ciljem da obezbede uspeh simbolike revolucije
iji su nosioci, te su prinueni da se bore za naklonost publike u
polju moi (tzv. posveena avangarda). Povezivanje odreenih kategorija umetnika i knjievnika, i kategorija publike koja zauzima
poloaj u strukturi moi, ostvaruje se preko institucija akademija,
klubova, salona; ovo povezivanje, ak i onda kada rezultira finansijskom podrkom, nema nuno kao ishod pretvaranje knjievnika u
promotere ekonomskih ili politikih interesa odreene grupe, pogotovo to se veza ne uspostavlja uvek izmeu kategorija koje zauzimaju homologne pozicije u knjievnom polju i polju moi tako je
Bourdieu svestan injenice da san o pomirenju estetske i politike

197

ANA BIREEV

198

avangarde ostaje utopija koja se uvek ponovo raa, koja je bez

sumnje doivela svoje zlatno doba pre Prvog svetskog rata, a koja
se stalno sudara sa oiglednim tekoama prevazilaenja problema
u praksi (ibid.: 357). Bourdieu nije precizirao koje su to zapravo
spoljanje strukture, institucije i agensi koji treba da daju podrku
promeni unutar knjievnog polja da li su to oni koji na osnovu posedovanja vie kulturnog a manje ekonomskog kapitala u strukturi
kapitala zauzimaju podreenu poziciju u polju moi, koji su svojim
dispozicijama predodreeni da budu naklonjeni dominiranim kategorijama stvaralaca u knjievnom polju i koji su uvek spremni da
podre neto novo, ma koliko radikalno bilo, ili su to, ipak, oni koji
zauzimaju dominantnu poziciju u polju moi i ija finansijska i svaka druga podrka garantuje izlazak iz anonimnosti i naputanje marginalnog statusa u knjievnom polju.
Bourdieu konstatuje da knjievnim poljem vlada zakon permanentne, ali delimine revolucije i da sva dela, projekti, autori, pokreti i kole, jednom inovativni i subverzivni, zastarevaju i doivljavaju sudbinu onih na ije su prevazilaenje pozivali. Revolucionarni
kapital se vremenom troi i bledi ekskluzivnost simbolikog proizvoda, a publika, najpre ona koja ga je isprva podrala, se polako
osipa. Ova institucionalizovana ciklinost unutar polja knjievne
produkcije ini da subverzija, nekada eksces, neto nepoeljno i pretee, postaje konstanta, dakle oekivana, predvidiva i kontrolisana,
te i njena simbolika i politika delotvornost vremenom devalvira.
Bourdieu se prisea prorokog oglaavanja Emila Zole povodom
sudskog procesa protiv Dreyfusa i odjeka koje je u javnosti imao
njegov proglas Optuujem. Ili Baudelaireovih okantnih ispada i
neoekivanih izbora, njegovog kandidovanja za lanstvo u Francuskoj akademiji radi provokacije, kao i odbijanja da izdaje za vee
izdavae kako njegova dela ne bi bila dostupna irokoj publici.
Bourdieu glorifikuje knjievno polje zbog ove slobode koju je doputalo svojim uesnicima, slobode koja nikad nije bila data nego je
uvek bila iznova osvajana; za njega je to Paradoksalni svet gde se
sloboda u pogledu institucija nalazi upisana u samoj instituciju
(ibid.: 367), dakle svet gde i bunt i kritika jesu institucionalizovani
imperativ, i Bourdieu na to gleda kao na prednost u odnosu na druga
polja drutvenog prostora i neto nesumnjivo pozitivno (ovo ilustruje primerima Salon odbaenih i Mala revija avangarde koje vidi

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

kao antiinstitucionalne institucije). Kako je proces autonomizacije knjievnog polja odmicao, rizik nekonvencionalnosti je bivao sve
manji, a subverzija je postala uobiajena, pa ak i regulisana. Ipak,
Bourdieu smatra da polje knjievnosti i umetnosti jo uvek imaju veliki uticaj na polje moi i drutvo, naroito avangarda koja stasava
na obodima polja; To znai da kulturni proizvoai mogu da koriste
mo koju im dodeljuje, naroito u doba krize, njihova sposobnost da
stvore sistematini i kritiki prikaz drutvenog sveta da bi pokrenuli
potencijalnu snagu podreenih i doprineli ruenju ustanovljenog
reda u polju moi (ibid.: 358).
Nesporno je da javni angaman knjievnika, umetnika i intelektualaca nije u potpunosti utihnuo. Meutim, subverzivnost del,
naroito onih koja nastaju u polju ograniene proizvodnje, odraava
se jedino na poredak unutar stvaralakog polja i njihov uticaj ne prelazi granice polja proizvodnje. Stie se utisak da je teko izborena
autonomija polja knjievnosti rezulturala svojevrsnim autizmom
istog, najvie onog njegovog dela koji zauzima avangarda, koja nije
za(interes)ovana da izae van polja i iri svoju publiku ili menja
svet, ve se iskljuivo obraa kolegama i kompetentnim strunjacima unutar polja, naklonjenim i dokazanim izdavaima, i posrednicima koji uspostavljaju kontakt sa malobrojnom publikom, uvajui
pri tom akumulirani simboliki kapital i kultni status kod elitizmu
sklone publike; uz to, demokratizacija i diverzifikacija proizvoaa
unutar polja proizvela je pluralitet stilova, pravaca i kola, institucija
koje ih podravaju i publike koju stvaraju ili osvajaju, te je delotvornost njihovog angamana umanjena i relativizovana, to njihovom
brojnou, to njihovom meusobnom suprotstavljenou i potiranjem. Stoga bi i podrka koja bi dolazila od strane polja moi mogla
da utie na hijerarhizaciju autora i preraspodelu kapitala unutar polja
knjievnosti, ali favorizovanje i novano pomaganje bilo koje kategorije umetnika, konvencionalnih koliko i avangardnih, ne bi nita
promenilo u podrci koju polju moi pruaju i jedni i drugi svojom
bezuticajnou. Bourdieu uoava ovu krizu savremenog stanja polja, i premda svestan toga da je ona u velikoj meri samoskrivljena,
krivce trai na drugoj strani. Re je o tome da odnosi dominacije nisu
u potpunosti proterani iz polja knjievnosti, ali je njihova legitimnost osporena. Bourdieu smatra da estetski konflikti u polju knjievnosti imaju politiku dimenziju, u smislu da oni predstavljaju

199

ANA BIREEV

200

eufemizirani oblik borbe za nametanje dominantne vizije drutvene

realnosti (Bourdieu, 1993: 101-102). Meutim, ovaj veliki korak u
delegitimisanju poretka u knjievnom polju i svakog drugog poretka
koji u osnovi ima hijerarhizaciju izvedenu iz proizvoljnih kriterijuma, ostaje izolovan u granicama polja, a razlog tome Bourdieu nalazi u promenama koje su se tokom istorijskog puta knjievnog polja
ka autonomiji desile u drutvenom prostoru, te u evoluciji odnosa
polja moi prema polju knjievne proizvodnje. Pre nego to bude
predstavljeno Bourdieuovo vienje sadanjeg stanja knjievnog
polja, ukratko e biti prikazan njegov osvrt na razvoj intelektualnog,
umetnikog, i najvie knjievnog polja, koje je u najveoj meri uspelo da se konstituie kao autarhino i ureeno po svojim, konsenzusom nastalim naelima, otvoreno i fleksibilno po pitanju kooptiranja
novih lanova, demokratsko po pitanju mogunosti zauzimanja pozicija i po pitanju odnosa prema konkurentnim vidovima ispoljavanja stvaralake zamisli.
U otkrivanju principa formiranja polja knjievnosti u Francuskoj, Bourdieu primenjuje teorijsko-metodoloka naela o kojima je
bilo rei ranije, te, u skladu sa vlastitim metodom nauke o delu, rekonstruie istorijske okolnosti poetka i razvoja borbe za autonomiju
a protiv odnosa dominacije, koji postoje u drutvu i koji se od strane
polja moi nameu i svetu knjievnosti. S obzirom na dostignuti stepen autonomije, na odnos autonomnih i heteronomnih sila u polju, na
mogunost intervenisanja van polja i iskorienost te mogunosti od
strane knjievnika za politiki angaman i odbranu nekih univerzalnih vrednosti, Bourdieu razlikuje tri istorijska stanja polja.
Prvo stanje polja knjievnosti jeste inicijalna faza nastanka
polja koja zapoinje u drugoj polovini XIX veka, u vreme Drugog
carstva i vladavine Napoleona III, a obeleavaju je: prvo, borba protiv direktnih pritisaka lanova carske porodice i politiara, i protiv
uticaja imunih industrijalaca i trgovaca, takozvanih buruja; zatim, pionirski poduhvat revolucionara osnivaa, koji su, uglavnom, bili pripadnici srednje klase, esto tek pristigli iz unutranjosti,
i pojedinci aristokratskog porekla koji su deklasirani, a koji su najzasluniji za proklamovanje nezavisnosti od politikih i ekonomskih
instanci i uspostavljanje novog knjievnog poretka; dalje, unutranja diferencijacija unutar polja usled nastale potrebe za regulacijom odnosa izmeu uesnika u knjievnom ivotu, dolazi do usta-

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

novljavanja internih pravila igre i kriterijuma vrednovanja, i do

deliminog preuzimanja prava na legitimaciju i posveenje od monih pojedinaca, koji su se dotad smatrali pozvanima da daju svoje
estetske sudove, ujedno i presude, a koji su bili skloni favorizovanju
pojedinih knjievnika stoga se od tada Simbolika represija posebno vri nad onima koji nameravaju da se naoruaju autoritetima
ili spoljnjim, dakle tiranskim silama, u Paskalovom smislu, da bi
odneli pobedu u okviru polja (Burdije, 1970: 103-104); na kraju,
poveanje publike koje je uslovilo pojavu novih zanimanja vezanih
za knjievnost, naroito onih ija je svrha bila da posreduju izmeu
kategorija knjievnika i kategorija publike (izdavai, novinari-kritiari, pisci-novinari), ali i onih zanimanja koja nastaju iz potrebe
za organizovanim odnosom drave prema kulturi (dravni inovnici
zadueni za kulturnu oblast, upravnici galerija i pozorita).
Strukturalna dominacija se u ovom periodu, od 1850. do
1880. godine, veoma razliito odraava na rad pojedinih autora u
knjievnom polju, budui da njena represivna snaga zavisi od pozicije koju oni zauzimaju u polju kulturne proizvodnje. Knjievno polje se u to vreme strukturie oko konkurentnih grupa ija odeljenost
ima prevashodno estetske razloge, ali sve vie poprima politiku,
ekonomsku, pa ak i prostornu dimenziju, jer u okviru polja, koje se
jo obrazuje, unutranje pozicije moraju najpre biti shvaene kao
specifikacije rodne pozicije pisca (ili knjievnog polja) u okviru polja moi, ili, drugim reima, kao poseban vid odnosa koji se objektivno uspostavlja izmeu pisaca u celini i onovremenih vlasti
(Bourdieu, 1992: 107) tako Bourdieu, na osnovu poznavanja mest na kojima se okupljaju knjievnici i poznavanja socijalnog profila ostalih posetilaca takvih mesta, izvodi klasifikaciju tadanjih knjievnika na eklektike i mondenske pisce koji se okupljaju u
dvorskim salonima, velike elitistike koji poseuju salon princeze Matilde i veerinke Manji, i na boemske kruooke (Burdije,
2003: 82); a kada nastale podele posmatra iz perspektive samih pisaca, njihovog shvatanja svrhe umetnosti i ispravnog pristupa toj
istoj, on razlikuje burujsku umetnost, koja se situira na ekonomski dominantnom i simboliki podreenom polu polja, realistiku
struju, i zagovornike umetnosti radi umetnosti koji zauzimaju
ekonomski dominiranu ali simboliki nadreenu poziciju izmeu
poslednje dve, podreene grupe stvaralaca, postoje brojna razmi-

201

ANA BIREEV

202

moilaenja, poev od toga da larpurlartisti raskidaju sa moralnim

konformizmom buroaske umetnosti a da pritom ne zapadnu u taj
drugi vid etike predusretljivosti koji oslikavaju predstavnici drutvene umetnosti i sami realisti kada, na primer, veliaju nadmonu vrlinu potlaenih (ibid.: 114), i stoga, za razliku od druge dve
kategorije umetnika, u ime istih estetskih principa odbacuju bilo
koju vrstu politikog angamana; bila je to pozicija koju je trebalo
stvoriti a ne zauzeti, i koja je nalagala kreiranje sasvim posebne linosti, potpuno predane radu i indiferentne prema politici i nalozima
morala (Bourdieu, u: Loesberg, 1993: 1046).
Kao glavne mehanizme preko kojih se dominacija namee
knjievnom polju, Bourdieu vidi trite, koje na knjievnu produkcije deluje neposredno, putem potranje, i posredno, putem otvaranja radnih mesta koja se stavljaju u slubu podmirenja novonastalih
kulturnih potreba, i, uz trite, vrste veze koje poivaju na srodnostima naina ivota i sistema vrednosti, koji, posebno kroz salone,
povezuju barem deo pisaca sa odreenim delovima visokog drutva
i doprinose usmeravanju dareljivosti dravnog pokroviteljstva
(Bourdieu, 1992: 78). Jedan od bitnih mehanizama strukturacije odnosa u polju postaje u to vreme tampa, odnosno urednici listova i
novinari kao delegati interesnih grupa i zastupnici jednih, a kritiari
drugih spisateljskih grupa i pisaca pojedinano.
Poetak drugog stanja polja knjievnosti Bourdieu prepoznaje na kraju XIX veka, preciznije 1880. godine, kada se polje formira
kao samostalni entitet, sa jasno definisanim granicama prema spolja
i pravilima igre koja reguliu pozicioniranja i odnose unutar njih. U
polju kulture i umetnosti na delu je unutranja diferencijacija,
hijerarhizacija i legitimizacija priznatih umetnosti, i postojeih i
nastajuih anrova u okviru svake od njih, koje poivaju na primeni
kombinovanih kriterijuma spoljanjih (zarada) i unutranjih (specifian kapital zasnovan na priznanju drugih proizvoaa), odnosno
na primeni objektivnih pokazatelja poput opsega publike do koje
dopiru i njenog kvaliteta. I pored proliferacije kola, anrova, pokreta, stilova... deavanja u polju obeleava njegova strukturalana
polarizacija i antagonizam izmeu istog stvaralatva, koje se
odreuje prema pretpostavljenim afinitetima i interesovanjima drugih stvaralaca, i masovnog stvaralatva, koje se odreuje spram
anticipiranih oekivanja iroke publike (ibid.: 177).

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

Jo jedna bitna odlika ovog stanja polje jeste institucionalizacija anomije, a to znai da je mogunost javljanja nepredvienih
tematskih i stilistikih reenja ugraena u strukturu polja i da je pretenzija njihovih nosilaca na sticanje simbolikog kapitala unapred
prepoznata kao legitimna. Polje moi, i drutveno polje u celini, i
dalje utiu na odnos snaga u knjievnom polju, ali samo indirektno
premda su u sutini uvek u velikoj meri nezavisne, unutranje borbe
po ishodu uvek zavise od mogue povezanosti sa spoljnjim borbama (ibid.: 186). Tako uspeh u polju knjievnosti, zavisi, na primer,
od toga kako se neka drutvena promena odraava na stanje knjievnog trita, odnosno, od toga da li promena drutvene strukture
omoguuje nastanak novih potovalaca nekog pravca, kole ili pojedinanog umetnika koji ih predstavlja i, naravno, potencijalnih kupaca; isto tako, promene politikog karaktera ne ispoljavaju se kroz
otvoren pritisak politikih agenata koji trenutno odnose prevagu u
polju moi, ve se vie ogledaju u isticanju i boljem pozicioniranju
onih stvaralaca ije ideje, profesionalna i moralna naela korespondiraju sa promenjenom politikom klimom.
Trei stadijum oznaava potpuno izdvajanje knjievnog polja
kao celine koja se konstituie kao teren simbolike delatnosti i kao
nalije ekonomije, ali gde i dalje postoji simbioza simbolikog i
ekonomskog u svakom pojedinanom delu, budui da ono nastaje i
kao umetniki predmet i kao roba. Ovo stanje karakterie institucionalizovana opozicija pola ograniene proizvodnje i pola velike proizvodnje, ali i njihova strukturalna i funkcionalna komplementarnost
proizvodnja se sada odvija kao samosvrstavanje putem dijaloga sa
drugim knjievnim postupcima; Nikada sama struktura polja nije
bila toliko prisutna u svakom procesu stvaranja (ibid.: 232).
Naroiti znaaj dobijaju institucije zaduene za difuziju del i
kreiranje potranje, kako za komercijalnim tako i za nekomercijalnim delima, posredstvom kojih dolazi do snanog upliva trine logike u polje knjievnosti, te zamisao o ciljnoj grupi, bilo da je ona malobrojna ili mnogobrojna, utie na sam stvaralaki proces. Nastaje
neka vrsta partnerskog odnosa izmeu umetnika i izdavakih kua,
novina i kritiara u iju se izdavaku politiku i umetniko opredeljenje dati umetnik uklapa. Meutim, zauzimanje pozicije na jednom od
polova polja ne znai potpuno priklanjanje ekonomskoj logici u
uem smislu, dakle diktatu potranje, ili logici antiekonomske

203

ANA BIREEV

204

ekonomije iste umetnosti, tj. diktatu profesionalnog kodeksa.

Ambivalentnost zahteva koji su upisani u svaki poloaj unutar polja
proizlazi iz implicitne pretpostavke o bezinteresnosti, ali i nemogunosti da se razmilja i proizvodi izvan koordinata trine logike, pa
ak ni onda kada se ona osporava: Tako, iako specifini interesi koji
su u vezi sa nekom pozicijom u jednom specijalizovanom polju ( i
koji su relativno autonomni u odnosu na interese koji su u vezi sa
drutvenim poloajem) mogu biti legitimno zadovoljeni, dakle efikasno, samo po cenu potpune potinjenosti specifinim zakonima
polja, to jest, u posebnom sluaju, po cenu poricanja interesa u njegovom uobiajenom vidu, odnos homologije koji se uspostavlja izmeu
polja kulturne proizvodnje i polja moi (ili drutvenog polja u celini)
ini da su dela koja su proizvedena prema isto internim ciljevima
predodreena da jo vie ispune eksterne funkcije; i to utoliko efikasnije to njihovo prilagoavanje potranji nije produkt svesnog traganja ve rezultat strukturne korespondencije (Bourdieu, 1992:
236). Dakle, preduslov ulaska u polje i opstanka u njemu jeste ovladavanje specifinim tehnikama izraavanja i njihovo kreativno razvijanje, te zadobijanje panje i priznanja od strane kolega i publike, i
ukoliko iskljuiva posveenost akumulaciji specifinog kapitala vremenom rezultira i sticanjem politike i ekonomske moi ili institucionalnog uticaja, to, po Bourdieu, znai automatsko situiranje na dominantnom polu polja knjievnosti. U skladu sa stavom o strukturnoj
korespondenciji, Bourdieu smatra da je zauzimanje poloaja u dominantnom podpolju gotovo uvek povezano sa interesom za materijalnom dominacijom, a u takvoj tvrdnji Bridget Fowler prepoznaje
neprihvatljivi ekonomski redukcionizam (Fowler, 1994: 151).
Ovaj i njemu slini zakljuci o zavisnosti pozicioniranja kulturnih
proizvoaa od koliine i kompozicije specifinog, simbolikog i
ekonomskog, odnosno politikog kapitala koje poseduju, ishode iz
Bourdieuovog pojednostavljenog prikaza aktuelnog stanja u polju
kulturne proizvodnje. Prosto je zapanjujue koliko malo toga Bourdieu ima da kae o masovnoj, heteronomnoj komercijalnoj kulturnoj proizvodnji, ne samo zbog izuzetnog drutvenog i kulturnog znaaja koja ona ima u savremenom drutvu, ve i zbog njenog znaaja u
determinisanju uslova u podpoljima koja ga izuzetno interesuju, tj. u
podpolju ograniene proizvodnje (Hesmondhalgh, u: Ognjanovi,
2006: 189). Mirjana Ognjanovi prilikom prouavanja odnosa

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

muzike industrije i tehno potkulture konstatuje da se veliki deo

kulturne proizvodnje odvija po graninim podrujima izmeu podpolja masovne i ograniene proizvodnje ili, jo preciznije, ograniena proizvodnja je uneta u polje masovne proizvodnje (ibid.: 190).
Osnovna strategija velikih produkcijskih kua, bilo muzikih, bilo
izdavakih, filmskih ili medijskih, zasniva se na uspostavljanju
neprirodne saradnja sa nezavisnim i malim kuama, izdavaima,
distrubuterima ili studijima, a da takva promocija onoga to je smatrano avangardnim i autonomnim, ne mora nuno da znai da sa novim statusom posveene avangarde i veom ekonomskom dobiti
ide i manja simbolika vrednost proizvoda. Sa druge strane, u podpolju masovne proizvodnje mogua je pojava dela koja zadovoljavaju estetske kriterijume svojstvene nekonvencionalnom stvaralatvu.
Dakle, odnos dva podpolja kulturne proizvodnje mnogo je kompleksniji no to nam ga Bourdieu predstavlja i trebalo bi da bude
predmet podrobnijeg ispitivanja koje bi obuhvatilo sve relevantne
aktere proizvodnog i distributivnog lanca, i njihove odnose. Dodue,
Bourdieu primeuje da granica izmeu dela avangarde i best-seller-a nikada nije bila tako zamrena, i krivca za to nalazi u onima
koji imaju koncentrisanu kontrolu nas instrumentima difuzije, i donekle posveenja, i koji neretko pod svoje okrilje uzimaju proizvoae
razliitog profila i razliite reputacije u samom polju proizvodnje, ali
je pri tom, ini se, iezavanje granice u prostoru proizvoaa automatski preneo i na prostor dela.
Tree stanje knjievnog polja, iji identitet poiva na proizvodnji simbolikih dobara i na njihovoj razmeni, bez obzira na to to
svaki simboliki proizvod stvoren da bude priznat ili poznat pokree
itav niz ekonomskih mehanizama i strategija, Bourdieu naziva savremenim i ne precizira vremenske ni prostorne granice njegovog
vaenja. Iako se njegova analiza ovog stanja polja iscrpljuje gore
predstavljenjim temama, on na samom kraju svoje knjige posveene
umetnosti i knjievnosti, osea potrebu da itaocima ukae na neke
nove probleme sa kojima se intelektualno polje, pa i polje knjievne
produkcije, suoava, pri tom ne prepoznajui date promene kao
nagovetaj njegove potencijalne restrukturacije. Problemi koje
Bourdieu apostrofira i koji ga nagone na zabrinutost jesu trinom
logikom donekle ugroena autonomija intelektualnog polja i osvajanje iste te autonomije, koje se vie ne preduzima u ime neega ve

205

ANA BIREEV

206

po pukoj inerciji. Autonomiji ne prete spoljne sile i njihovi unutranji saveznici vie no ranije, konstatuje Bourdieu, a unutar polja se i
dalje vodi ustra borba izmeu dominantnih i dominiranih, to jest,
izmeu intelektualaca, umetnika ili knjievnika koji se nalaze na
duhovnom polu polja, tj. u simboliki nadreenom a ekonomski
podreenom podpolju ograniene proizvodnje, i onih koji privremeno zauzimaju pozicije na dominantnom polu polja, tj. u ekonomski superiornom a simboliki inferiornom podpolju velike proizvodnje, onih koji tee autonomiji i onih koji se preputaju zahtevima
heteronomnog karaktera, odnosno izmeu ortodoksnih i jeretika, svetenika i proroka, te doksozofa, tih oiglednih znalaca i znalaca oiglednog, i onih koji nastoje da razveju uvreene kolektivne predstave, inherentne polju kulturne proizvodnje a koje
pomenuti doksozofi aktualizuju. Ovi odnosi dominacije u savremenom stanju polja su na vie naina podrani sa strane najee je
re o ekonomskim resursima koje pojedinim umetnicima kao predstavnicima odreenih kola, pravaca, ideja, daruju sponzori ili
dravni inovnici u ijoj je ingerenciji domen kulturne produkcije i
distribucije ali ishod borbi unutar polja uvek zavisi ne toliko od
simbolike nadmonosti koliko od potencijala oponentnih grupa da
u okvirama polja proizvedu verovanje u nju, te da na osnovu toga
uspostave poredak vlastitih kreativnih naela, ali i da objektivne
strukture, institucije i kanale posredovanja i finansiranja prilagode
svojim potrebama i ustroje ih tako da ih to due odravaju na pozicijama koje su osvojili. Dakle, savremeno stanje polja nije doivelo
neku radikalnu promenu u odnosu na stanje koje mu prethodi i dalje svi interni sukobi pokreu pitanje vernosti naelu nezavisnosti,
pri emu u opiranju heteronomiji jedni, u duhu larpulartista, pribegavaju eskapistikim strategijama, a drugi postaju angaovani ili stvaraju angaovana dela sasvim je sigurno da e sukob postojati sve
dok autonomija polja ne bude u potpunosti ukinuta ili dok ne postane apsolutna. Ono to Bourdieu primeuje kao nov fenomen jeste da
se borba za autonomiju, bilo da ona ima oblik opiranja ekonomskoj
zavisnosti bilo da ima oblik plasiranja nesvakidanjih pa i okantnih,
amoralni i subverzivnih sadraja i/ili formi, danas vodi zbog protivljenja nekome i neemu, pri emu sukob, uglavnom, nastaje usled
jednostavnog uivanja u provokaciji ili usled tradicije distingviranja
putem suprotstavljanja, upisane u strukturu polja, i najee kulmi-

3
Hans Haacke, nemaki konceptualni umetnik koji od 1965. godine ivi u
New Yorku, u knjizi koju je napisao zajedno sa Bourdieuom, kroz iskustva umetnika
i izjave ljudi koji u ime privatnih preduzea sponzoriu odabrane umetnike, predoava posledice koje po umetniku delatnost ima ova nova vrsta pokroviteljstva. Tako
prenosi miljenje Philippea de Montebelloa, upravnika Metropolitan muzeja u New
Yorku, da je sponzorstvo jedan prikriveni i izopaen oblik cenzure; ali daje i vie-

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

nira denuncijacijom neistomiljenika i optubama koje im se upuuju zbog otvorene ili prikrivene heterodoksije. Tako dananje osvajanje autonomije nije ni nalik onome iz herojskih vremena, poput
Zolinog, kada je autonomija bila sredstvo a ne cilj po sebi. Budui
da, po Bourdieuu, svaki intelektualac opravdava svoj steeni status
samo ako bitku protiv spoljnjih uslovljavanja krunie angamanom
izvan granica intelektualnog polja, jasno zato je on zabrinut zbog
iskljuivanja iz javnih debata umetnika, pisaca i naunika. On dijagnostikuje problem i dobro uoava da Paradoksalna priroda intelektualca, na prvi pogled kontradiktorna, ini da sve politike akcije
koje imaju za cilj da pojaaju politiku efikasnost svoga delovanja
moraju da sprovode naizgled kontradiktorne zahteve: sa jedne strane, da pojaaju autonomiju, pojaavajui upravo raskid sa heteronomnim intelektualcima, i borei se da omogue proizvoaima kulture ekonomske i drutvene uslove autonomije u odnosu na sve sile,
ne iskljuujui silu dravne birokratije (prvo u domenu izdavanja i
vrednovanja proizvoda intelektualne aktivnosti); sa druge strane, da
odvoje proizvoaa od iskuenja da se zatvori u kulu od slonovae
tako to e ga ohrabriti da se bori kako bi omoguio sebi mo nad instrumentima proizvodnje i priznavanja kulture i da ue u svoj vek
kako bi u njemu potvrdio vrednosti povezane sa njegovom autonomijom (Burdije, 2003: 475). Bourdieu navodi vie inilaca koji utiu na slabiju angaovanost i (samo)iskljuivanje intelektualaca,
umetnika i naunika sa javne scene: prvo, uznapredovala specijalizacija u oblasti obrazovanja i rada zahvata i kulturnu delatnost, te
posveenost usko definisanoj problematici vodi zanemarivanju pitanja opteg karaktera; drugo, do upliva trine logike u polje umetnosti i knjievnosti, pri emu logika komercijalne proizvodnje tei
sve vie da se nametne i avangardnoj proizvodnji (upravo, u sluaju
knjievnosti, preko stega koje utiu na trite knjiga) (ibid.: 472),
dolazi usled, sa jedne strane, nunog oslanjanja pojedinanih
proizvoaa u kulturi, ali i univerzitetskih i naunoistraivakih
institucija na materijalnu pomo privatnih sponzora3, a sa druge

207

ANA BIREEV

208

strane, sve izraenije birokratizacije mehanizama distribucije kulturnih proizvoda i pojaanog pritiska izdavaa, a posredno trita, da
se, na primer, ispotuju rokovi, esto veoma kratki, ili da se autori i
njihova dela predstave javnosti posredstvom medija, to, uglavnom,
vodi kratkotrajnom publicitetu i vulgarizaciji njihovog stvaralatva;
konano, Bourdieu smatra tehnokratiju odgovornom za potiskivanje
vanih tema iz javnih rasprava budui da u saveznitvu sa tehnokratijom komunikacije esto uzurpira medijski prostor i koristi ga
za izricanje sudova o delima knjievnosti, umetnosti i nauke, ponekad pristrasnih ili nedovoljno strunih (ibid.: 472-474).
Bourdieu je izostanak oglaavanja kulturnih radnika povodom politikih i dogaaja od optedrutvenog znaaja, doveo u vezu
sa razlozima ije je poreklo unutar i van polja kulturne produkcije,
ali nije komentarisao status umetnika, knjievnika i naunika, odnosno intelektualnog polja u celosti, u savremenom drutvu. Moemo da pretpostavimo da ih mehanizmi dominacije, poput medija,
marginalizuju, naroito one meu njima koji ne pristaju na kompromise i optevaee konvencije, koji se iskljuivo povinuju internim
pravilima polja i svoj autoritet temelje na specifinoj kompetenciji i
kredibilitetu steenom u datom polju, ali sve to bi moglo ukazivati i
na bezuticajnost kulture i nauke uopte, to bi, moda, ostalo nepromenjeno i da nema otvorenih ili prikrivenih, namernih i nenameravanih pritisaka monika. ak i kada bi Bourdieuov apel za stvaranje internacionale intelektualaca urodio plodom, nije sasvim
izvesno da bi ranije strategije angaovanih intelektualaca bile efikasne u savremenim, prilino izmenjenim, okolnostima. To sugerie
nunost modernizacije distribucije kulturnih proizvoda i iznalaenje
novih vidova komunikacije sa potencijalnim klijentima u polju
moi, odnosno drutvenom polju u celosti, pa ak i korienje onih
posrednika u plasiranju ideja koje Bourdieu optuuje za promociju
samo odabranih intelektualaca. Dakle, moe se pretpostaviti da je
skrajnutost intelektualaca u savremenom drutvu u velikoj meri samoskrivljena i da nije puka posledica gubitka autonomije ili njene
nedovoljne iskorienosti, kako to vidi Bourdieu, ve se dobrim delom moe pripisati neprimerenom i zastarelom, dakle elitistikom,
nje druge strane, koje ide u prilog navedenoj konstataciji, i citira direktora Cartiera
Alain-Dominiquea Perrina: Mecenat nije samo izuzetno orue komunikacije, nego
mnogo vie od toga; to je orue zavoenja miljenja Kultura je u modi, utoliko
bolje. Sve dok to i ostane, treba je iskoristiti. (Bourdieu et Haacke, 1994: 145-146).

Haacke misli na svoju skulpturu Helmsboro Country, iz 1990. godine, koja

je privukla veliku panju. Inspiracija za delo bio je republikanski senator iz Severne
Karoline Jesse Helms, koji je optuio umetnika Roberta Mapplethorpea da je svojim
radovima promovisao pornografiju i homoseksualnost, i ak uspeo da u Kongresu izdejstvuje zakon koji zabranjuje da NEA (National Endowemwnt for the Arts) finansira one radove koji se mogu smatrati opscenim. Inae, Philip Morris finansijski je
1989. godine podrao izbornu kampanju ovog senatora.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

korienju te iste. Iz razgovora koji Bourdieu vodi sa Hansom Haackeom moe se zakljuiti da veliki deo problema lei u estetskom jeziku kojim se umetnici slue, koji je esto ezoterian i zahteva
poznavanje istorije umetnosti, i kao takav u velikoj meri doprinosi
njihovoj izolaciji. Bourdieu smatra da je jedan od moguih naina
prevazilaenja ovog problema proizvoenje poruke na vie nivoa,
to bi podrazumevalo podelu rada u predstavljanju umetnikog
proizvoda: sa jedne strane, on bi mogao biti predmet beskompromisne, ezoterine interpretacije, a sa druge, povod za pokretanje ire
diskusije koja bi animirala i senzibilizovala publiku. Kao ilustraciju
ovakvog pristupa Bourdieu navodi broj asopisa Actes de la recherche en sciences sociales, posveen visokoj modi, u kome su analitiki tekstovi propraeni fotografijama. Haacke dodaje da neka dela
mogu da privuku brojnu i vrlo heterogenu publiku, odnosno i specijaliste i ne-specijaliste, ukoliko su aktuelna, angaovana i zaista provokativna (Bourdieu et Haacke, 1994: 108-113).4
Videli smo iz Bourdieuovog prikaza geneze i strukture knjievnog polja da se ono, kao i svako drugo polje, konstitue oko opozicije dominantnih i dominiranih. Autonomija knjievnog univerzuma je stalno ugroena spoljnjim uticajima i to se ogleda u injenici
da dominantne pozicije u polju ne zauzimaju oni koji poseduju
najvie kapitala specifinog za dato polje. Da bi se principi ovakvog
ustrojstva polja, koji protivree njegovoj logici, promenili, neophodno je da polje knjievnosti kroz konfrontaciju sa drugim poljima izbori za sebe bolju poziciju spram polja moi. Budui da se polje moi kao meta-polje strukturie oko opozicije dominantnih i
dominiranih polja, borba unutar polja moi predstavlja nastojanje
svakog pojedinanog polja da poljima-konkurentima nametne vlastita pravila funkcionisanja, odnosno, da ih uini dominantnim
principom dominacije (Bourdieu, 1989: 376). Upravo to je razlog
koji je nagnao Bourdieua da pozove intelektualce, prvenstveno one
nekompromitovane izdajom nael vlastitog polja, da svoj autoritet i

209

znanje stave u slubu osporavanja postojeeg poretka dominacije u

polju kulturne proizvodnje i u polju moi, a zarad irenja pravila i
vrednosti ije je rodno mesto knjievno, umetniko ili intelektualno
polje. Na kraju nam preostaje jedino da se pridruimo Bourdieu u otvorenom podsticanju imperijalizma ovih polja, zbog toga to nam
njihova istorija prua nadu u, ma koliko to paradoksalno zvualo,
mogunost demokratizacije odnosa dominacije.

ANA BIREEV

Literatura

210

Boschetti, Anna (2006): Bourdieus Work on Literature. Contexts, Stakes

and Perspectives, Theory, Culture & Society, god. 23, br. 6:135-155
Bourdieu, Pierre (1987): Choses dites, Paris: Les ditions de Minuit
Bourdieu, Pierre (1989): La Noblesse dtat. Grandes coles et esprit de
corps, Paris: Les ditions de Minuit
Bourdieu, Pierre (1992): Les Rgles de lart. Gense et structure du champ
littraire, Paris: Seuil
Bourdieu, Pierre (1993): The Field of Cultural Production. Essays on Art
and Literature, Chicago: Columbia University Press
Bourdieu, Pierre et Hans Haacke (1994): Libre-change, Paris: Seuil
Bourdieu, Pierre (2002): Questions de sociologie, Paris: Les ditions de Minuit
Burdije, Pjer (1970): Intelektualno polje i stvaralaka zamisao, Kultura,
br.10:74-107
Burdije, Pjer (2003): Pravila umetnosti. Geneza i struktura polja knjievnosti, Novi Sad: Svetovi
Collewaert, Staf (2006): Bourdieu, Critic of Foucault. The Case of Empirical Scence against Double-Game-Philosophy, Theory, Culture &
Society, god. 23, br. 6:73-98
Crowther, Paul (1994): Sociological Imperialism and the Field of Cultural
Production: the Case of Bourdieu, Theory, Culture & Society, god.
11, br. 1:155-169
Fowler, Bridget (1994): The Hegemonic Work of Art in The Age of Electronic Reproduction: An Assesment of Pierre Bourdieu, Theory,
Culture & Society, god. 11, br. 1:129-154
Grignon, Claude et Jean-Claude Passeron (1989): Le savant et le populaire.
Misrabilisme et populisme en sociologie et en littrature, Paris: Seuil
Kloskovska, Antonjina (2001): Sociologija kulture, Beograd: igoja tampa
Lemert, Charles C. (1981): Literary politics and the champ of French Sociology, Theory and Society, god. 10, br. 5: 645-669

Loesberg, Jonathan (1993): Bourdieu and the Sociology of Aesthetics,

ELH, god. 60, br. 4: 1033-1056
Mounier, Pierre (2001): Pierre Bourdieu, une introduction, Paris: Pocket/La
Dcouverte
Ognjanovi, Mirjana (2006): Korak dalje od Burdijea: pojam potkulturnog
kapitala i prouavanje potkultura, u: Nemanji, Milo i Ivana Spasi (ur.), Naslee Pjera Burdijea. Pouke i nadahnua, Beograd:
Institut za filozofiju i drutvenu teoriju i Zavod za prouavanje kulturnog razvitka
Pinto, Louis (1996): The Theory of Fields and The Sociology of Literature: Reflections on the Work of Pierre Bourdieu, International Journal of Contemporary Sociology, god. 33, br. 2:171-186
Sapiro, Gisle (2003): Forms of Politization in the French Literary Field,
Theory and Society, god. 32, br. 5/6: 633-652

Ana Bireev
CHAMP DE PRODUCTION LITTRAIRE:
IMPRIALISME SOCIOLOGIQUE
OU ESTHTISATION DE LA SOCOLOGIE?

Dans la premire partie de ce texte lauteure traite des consquences thoriques et mthodologiques de lutilisation du concept de champ de Pierre Bourdieu dans
lexploration du domaine de la production littraire. Ces consquences sont examines
travers les oppositions, caractristiques de la sociologie traditionnelle de lart et de la
littrature, entre la sociologie et lhermneutique, lanalyse externe et lanalyse interne,
le contexte et le texte, le contenu et la forme, le social et lesthtique.
La deuxime partie est consacre lanalyse des ides principales de la sociologie de la production culturelle de Bourdieu. La thorie du champ littraire que
Bourdieu propose permet de comprendre la spcificit des proprits et des lois du
champ de la production littraire. On examine ici dans quelle mesure ce sociologue a
modifi sa mthode danalyse pour construire rellement le champ des producteurs
doeuvres culturelles, le champ des oeuvres, ainsi que le systme des relations qui
stablissent entre ces deux ensembles de relations.
Mots cls: champ de production culturelle, autonomie relative, structure,
changement, rvolution permanente.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

Rsum

211

Loesberg, Jonathan (1993): Bourdieu and the Sociology of Aesthetics,

ELH, god. 60, br. 4: 1033-1056
Mounier, Pierre (2001): Pierre Bourdieu, une introduction, Paris: Pocket/La
Dcouverte
Ognjanovi, Mirjana (2006): Korak dalje od Burdijea: pojam potkulturnog
kapitala i prouavanje potkultura, u: Nemanji, Milo i Ivana Spasi (ur.), Naslee Pjera Burdijea. Pouke i nadahnua, Beograd:
Institut za filozofiju i drutvenu teoriju i Zavod za prouavanje kulturnog razvitka
Pinto, Louis (1996): The Theory of Fields and The Sociology of Literature: Reflections on the Work of Pierre Bourdieu, International Journal of Contemporary Sociology, god. 33, br. 2:171-186
Sapiro, Gisle (2003): Forms of Politization in the French Literary Field,
Theory and Society, god. 32, br. 5/6: 633-652

Ana Bireev
CHAMP DE PRODUCTION LITTRAIRE:
IMPRIALISME SOCIOLOGIQUE
OU ESTHTISATION DE LA SOCOLOGIE?

Dans la premire partie de ce texte lauteure traite des consquences thoriques et mthodologiques de lutilisation du concept de champ de Pierre Bourdieu dans
lexploration du domaine de la production littraire. Ces consquences sont examines
travers les oppositions, caractristiques de la sociologie traditionnelle de lart et de la
littrature, entre la sociologie et lhermneutique, lanalyse externe et lanalyse interne,
le contexte et le texte, le contenu et la forme, le social et lesthtique.
La deuxime partie est consacre lanalyse des ides principales de la sociologie de la production culturelle de Bourdieu. La thorie du champ littraire que
Bourdieu propose permet de comprendre la spcificit des proprits et des lois du
champ de la production littraire. On examine ici dans quelle mesure ce sociologue a
modifi sa mthode danalyse pour construire rellement le champ des producteurs
doeuvres culturelles, le champ des oeuvres, ainsi que le systme des relations qui
stablissent entre ces deux ensembles de relations.
Mots cls: champ de production culturelle, autonomie relative, structure,
changement, rvolution permanente.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/2007

Rsum

211