Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за општу књижевност и теорију књижевности

Семинарски рад из Опште књижевности 1

Мотив љубави као бола у античкој књижевности
О препрекама античких љубавних сторија

Студент: Младенка Орлић Ментор: проф. др Јелена Пилиповић

Број индекса: 2017/1243
Студијска група: 06

Београд, април 2018. године

 С А Д Р Ж А Ј

1. Увод .................................................................................................................................... 1
2. О састојцима љубави ........................................................................................................ 2
2.1. Трагајући за љубављу ............................................................................................... 2
2.2. Генеалогија и повест Еросова .................................................................................. 4
2.3. Препреке као повод љубавног бола ......................................................................... 7
3. Четири античке љубавне сторије..................................................................................... 8
3.1. Са трагичним свршетком .......................................................................................... 8
I Орфеј и Еуридика .................................................................................... 8
II Хера и Леандар ..................................................................................... 10
III Пирам и Тизба ..................................................................................... 12
3.2. Са срећним крајем ................................................................................................... 13
IV Дафнид и Хлоја................................................................................... 13
4. Закључак .......................................................................................................................... 13
5. Цитирана литература и извори ...................................................................................... 14
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|1

1. Увод

Проучавање љубави и њено верно описивање вековима представља изазов који

заокупља мислиоце изворно, али, под окриљем еротологије, не и суштински раздвојених
вокација – почев од песника, преко филозофа и писаца, па све до психолога, лингвиста,
антрополога и културолога. Ухвативши се у коштац са надасве комплексним феноменом,
многи од њих (нпр. Дени де Ружмон, Жан-Лик Марион, Михаил Епштејн, Ерих Фром)
запазиће како својственост доживљаја еротске љубави и њена језика неизбежно повлачи
за собом бројне потешкоће у разумевању и умном осликавању кроз писано; најпре,
потребу за стварањем пратећег еротолошког дискурса, упечатљиво особеног, путем ког
би требало утемељити своју мисаону позицију, а потом је и заузети.
Схватање једне варљиве појаве као што је еротска љубав, која у људској свести
припаја рубна подручја осећаја (emotio) и разума (ratio), сазревало је током историје у
спрези са осталим чиниоцима човековог друштвеног живота – уметношћу и културом,
историјским тренутком и политичким уређењем, преовлађујућим системом веровања и
обичаја уз присутне издвојене утицаје. Но, већ при летимичном поређењу савременог,
сведеног и уздржаног, односа западноевропског духа према феномену еротске љубави,
и њему припадајућем значају, са заносном раскошју античког културног наслеђа, уви-
ђамо постојећи раскорак. Његова размера сведочи нам о свеобухватно измењеном ко-
лективном јединству погледа, осета и свести; указује да проток времена лишен човекове
непрестане жеље и суделовања неће довести до проширивања спознајних граница; али
нас и позива да, при сусрету са проблематиком еротске љубави у контексту античке књи-
жевности, не заборавимо на раздвојеност видика, не бисмо ли, кроз помно истраживање,
успели да је превазиђемо.
Природа еротског феномена опире се окамењеним дефиницијама. Заокружен при-
каз еротске љубави занавек почива скривен у пресеку доживљаја свих људских бића која
су икад (срећно или несрећно, узвраћено или неузвраћено, слободно или са препре-
кама…), волела, али и била вољена. Ипак, треба истаћи најважније својство љубавног
осећања, а то је способност да подстакне и у себи обједини друге осећаје – нпр. радост,
задовољство, стрепњу, веру, љутњу, љубомору, тугу, па и бол, којим ћемо се у овом раду
бавити као последицом препрека на путу ка потпуном еротском сједињењу два бића.
Посматраћемо развој љубавних сторија четири античка митска пара – Орфеја и
Еуридике (Вергилијеве Георгике), Хере и Леандра (Хероиде, Овидије), Пирама и Тизбе
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|2

(Метаморфозе, Овидије), и Дафнида и Хлоје (истоимени Лонгов роман) – пратећи раз-

нородне слојеве митског, лирског, трагичног и идиличног који се у њима јављају у слу-
жби живописног дочаравања еротског осећаја. Дакле, као примарну грађу користићемо
дела настала у класичном периоду римске књижевности (Георгике, Метаморфозе, Херо-
иде), али и један еротички роман са елементима идиле (Дафнид и Хлоја), који припада
покласичном периоду хеленске књижевности.
Намера нам је да се, посредством овако задатих граница проучавању, суочимо са
кључним питањима која се тичу порекла еротске љубави као феномена својственог чо-
вековом бићу; затим њене природе и начина на који се испољава, од антике па до данас
непрестано продирући и понирући у књижевност. До одговора на ова питања покуша-
ћемо доћи кроз описивање везе која се остварује између љубави, препрека и бола, посве-
дечене у делима великих римских песника, Вергилија и Овидија, као и Лонга, најпозна-
тијег хеленског романописца.

2. О састојцима љубави

У ком се тренутку људске историје родило љубавно осећање? Да ли је постојала

реч која би веродостојно осликавала мисаоно подручје овог осећања, или је и даље то
био тек један вапај, односно крик, једна пука љубавна жеља, најпре за речју, а потом и за
језиком? Коју је улогу на развојној путањи одвајања Homo sapiensa од његових предака
одиграо разум, чије је име понео, а да ли су и какво место у његовом постанку и облико-
вању имала комплексна осећања попут љубавног?
Истину је, чини се засвагда, прекрило протекло време, оставивши нас примора-
ним да се кроз бунар историје спуштамо само докле нам допире уже којим се служимо.
Користећи се разумом и библиотеком пређашњих достигнућа, спознаји љубавног осе-
ћања човек може прићи са разних, али не и различитих страна. Као што хуманистика није
у стању да пружи заокружену дефиницију и типологију љубави, тако ни природне науке
не могу изаћи пред стручну јавност са каквом једначином или хемијском формулом која
би је у целости описала. Од чега је онда сачињено осећање љубави? Којим њеним састој-
цима не успевамо ући у траг и зашто?

2.1. Трагајући за љубављу

Уколико при одгонетању љубавне загонетке следимо стопе књижевности, по-

лазну тачку можемо пронаћи већ у сумерско-акадском делу Еп о Гилгамешу, који се често
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|3

узима као најстарије сачувано књижевно остварење. У овом епу приказана је многос-
трука појавност љубавног феномена – превасходно пријатељска – али је проблематизо-
вана и цивилизаторска функција Енкидуовог сексуалног чина. Такође, о питању љубави
могла би се повести полемика и поводом Гилгамешовог одбијања да „муж буде“1 блудној
богињи Иштар.
Кренемо ли даље кроз књижевну историју, на следећи важан ступањ у поимању
љубави наилазимо у свету Хомерових епова – Илијаде и Одисеје. Хомерско виђење те-
лесне лепоте и снаге у покрету удова, уз фине прелазе међу значењима у изразу, што је
пуке речи преточило у својеврсна појмовна пространства2, ипак није имало снаге да из
човека – играчке богова (Додс 2005: 152) изнедри биће обдарено пуном еротском свешћу,
тј. биће потврђено кроз еротску редукцију (по Мариону). У том смислу може се рећи да
Одисеја, као млађи Хомеров еп, збиља „испољава много тананија запажања разлика међу
људима него еп који јој је претходио“ (Снел 2014: 67), но ова запажања била су тек
подлога, у додиру са којом ће рана грчка лирика изнедрити обрисе појединца.
Док Хомер „познаје љубав као једно од огромних задовољстава; помиње је за-
једно са плесом, вином и сном“, те „уопште не спомиње несрећну љубав“ или је, у самој
крајности, види као „кобну заблуду“ (Снел 2014: 72) пре неголи као извор истинске
патње, код Архилоха „љубав чије се срећно испуњење искључује, изазива нарочито
снажну реакцију у човеку“, а то значи да „љубав више не представља део мирне струје
људских ужитака; претрпела је промену у целости и постала наговештај смрти“ (Снел
2014: 73). Иако се ни Архилох ни Сапфо нису ослободили божанског посредовања у за-
четку љубавног осећања, њихов допринос лежи у томе што су приметили да је узрок
осећаја љубавне беспомоћности као саставног дела љубави „у његовој сопственој лично-
сти“, тј. „њен сопствени, сопственост њене личности у најпунијем смислу те речи“ (Снел
2014: 72-73). Еротска љубав још увек није „страсно осећање што извире унутар човека,
већ дар Афродите или Ероса“, али је „душевни несклад, који ствара несрећна љубав,
нешто доиста лично“ (Снел 2014: 89).
Нит која је омогућила лирици VI века п.н.е. да „започне синтезу божанске фигуре
и људског осећаја“ и „тиме уједно створи прве слике Ероса које имамо“ (Савић Ребац
2015: 167), дакле, да покрене посве радикалан преокрет дотадашње визуре којим ће

1
Видети Таблу VI, у књизи: Еп о Гилгамешу (прев. др Марко Вишић), Издавачка кућа „Драганић“, Београд,
2012, стр. 31.
2
Опширније о овој теми видети у поглављу: Хомерово виђење човека (15-39. стр.), Б. Снел, Откривање
духа у грчкој филозофији и књижевности (Грчки извори европске мисли), Карпос, Лозница, 2014.
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|4

поприште љубавних бура постати људска душа, била је управо она трагична нит еротске
љубави, чија стална присутност представља појачало нашег љубавног осећања као збира
појединачних опажаја, осета и осећаја. Треба напоменути и да је почетак нове етапе у
човековом поимању био потпомогнут погодним историјским околностима. Наиме,
„спознаја појединца и државно уређење полиса догодили су се у исто време; бити грађа-
нин није исто што и припадати маси потчињених“ (Снел 2014: 93).
Пресудан утицај на уобличавање античке идеје о божанству љубави, Еросу
(Ероту), као „посреднику између душе и апсолутног“ (Савић Ребац 2015: 229) остварио
је старогрчки филозоф Платон (427 – 347. г. пре н.е.) из Атине. Ослонац у његовом раду
на расветљавању порекла Ерота, али, пре свега, на тумачењу несталне природе овог важ-
ног божанства као карике којом су свезане идеје лепоте, љубави и добра, проналази по-
тоња западњачка филозофија здружена са књижевношћу.
Испративши неколико одсудних тактова који творе композицију хеленске књи-
жевности пружили смо тек њене обрисе, али су већ и они довољни да разумемо значај
њеног завештања Вергилију и Овидију, римским песницима Августовог доба, чије ћемо
обраде митског предива посматрати у наставку овог рада. Иако римска култура неоспо-
риво треба да захвали достигнућима хеленске на постављеном темељу за даља искуша-
вања људског духа и мисли, не може се рећи да је задатак постављен пред њу тиме био
олакшан. Срж изазова напросто је била другачија. Требало је осмислити сопствено ду-
ховно подручје које не би пало под горостасну хеленску сенку, али би уједно њоме и
било осветљено.
Када се ради о хеленском романописцу Лонгу, за кога се не зна поуздано када је
живео и стварао, али се претпоставља да је у питању период II века нове ере, треба истаћи
његов упечатљив положај услед преплетених културних утицаја. Потврде таквог суда
уписане су у Лонгово дело Дафнид и Хлоја, најпознатији хеленски роман, за који се сма-
тра да „није производ цветне епохе, него плод позне хеленске културе која се клонила
паду“ (Ђурић 1952: 26).

2.2. Генеалогија и повест Еросова

У досадашњем пропутовању низ временску ленту светске књижевности сусрели

смо се са појмом еротске љубави и његовим праизвором – грчким божанством Еротом.
Старогрчки језик познавао је, дакле, више речи – нпр. ἔρως, φιλία, ἀγάπη и сл. – којима
су означаване различите врсте љубави, а чије значење није било независно од контекста
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|5

у ком су употребљаване. Знајући да језик једног народа, у улози средства свакодневне

комуникације, истовремено и надилази своју примарну дужност, поставши културна риз-
ница његових гледишта на свет, примећујемо да су савремени језици углавном осирома-
шени за осећање тананих мисаоних дистинкција попут античких. Чак и када у њима
постоји пригодан лексички фонд, посредством чије би се пажљиве употребе могла по-
вући граница међу појмовима, савремени човек склон је поистовећивању које доводи до
постепеног пропадања његовог духа. За почетак, требало би разлучити „сексуално“ од
„еротског“, укинути синонимију засновану на пуком непоткрепљеном поједностављењу,
зарад каснијег увиђања суптилне раздвојености која, на идејном нивоу, постоји између
речи „хтети“ и „желети“ (Епштејн 2010: 24-26). Зашто? Зато што је човекова способност
да воли оно што га „разликује од свих коначних бивствујућих, па и од анђела“; другим
речима, човек је „животиња која воли“ (Марион 2015: 17-18).
Да бисмо разумели пут који треба прећи како би се од традиције ars erotica стигло
до културе у којој преовлађује scientia sexualis (Епштејн 2010: 21)3, морамо се најпре
вратити оном периоду хеленства када су обличје и делокруг Ероса још увек били у по-
воју. Хесиодова Теогонија (или Постанак богова) представља „најстарији директан
извор“ у коме су фрагменти веровања теспијског култског круга и орфичке традиције
синтетисани кроз идеју космогонијског Ероса, „јединственог у своме двојству“ (Савић
Ребац 2015: 113-118).
Потврду за смештање Ероса у оквире појавности Аница Савић Ребац налази у е-
пиклези καλλιστος (најлепши), која такође сведочи и о слоју светлосних елемената као
делу динамичног сплета безобличја из ког се изродило грчко божанство љубави (Савић
Ребац 2015: 92-94). Остали посведочени културни наноси тичу се питања матријархата и
патријархата оличеног у удвојености љубавног божанства кроз Афродиту и Ероса; ту су,
затим, и плодносно-вегетативни елементи, али и ратничко-агонални (Савић Ребац 2015:
83-88). Дакле, по Хесиоду, Ерос је, као син Хаоса, био једно од примордијалних божан-
става грчке митологије. У складу са непрекидним превирањем утицаја, касније ће се по-
јавити и генеалогије које га везују за Афродиту (Уранију или Пандемос) као његову мајку
(Срејовић, Цермановић-Кузмановић 1987: 145-146). Као што су уз његово постање при-
шивене разнолике варијанте, тако му се приписују и сваковрсне, привидно неподударне

3
Термине ars erotica и scientia sexualis у еротолошко проучавање уводи Мишел Фуко, а Михаил Епштејн
их потом усваја кроз своју проблематизацију кључних питања еротологије у студији Sola Amore (Љубављу
само), Центар за медије и комуникације, Београд, 2010.
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|6

одлике. Треба истаћи да се истраживањем оријенталних утицаја у изградњи хеленског

љубавног божанства дошло до „претпоставке о заједничком изворишту веровања на
Истоку и Западу“ (Де Ружмон 2011: 47).
Слика Ероса сазревала је кроз многобројна проматрања античких мислиоца, фи-
лозофа и песника, као што су Хесиод, Архилох, Сапфо, Анакреонт, Питагора, Хераклит,
Емпедокле, Еурипид, Аристотел и многи други, али се међу њима заокруженошћу визије
Еросових домета издваја Платон. Полемици о богу љубави Еросу и осећању еротске љу-
бави чији је он заштитник, Платон је посветио дијалог под називом Гозба (О љубави), а
њоме се бавио и у оквиру дијалога Федар (О лепоти).
Похвале Ероту Платон је изрекао кроз шест беседа (Федар, Паусанија, Ериксимах,
Аристофан, Агатон, Сократ, Диотима – Сократ). Ваљало би напоменути да Платонов из-
бор ставова које ће говорници заузети није случајан, о чему сведочи чињеница да мит о
двополном, андрогином бићу изриче управо Аристофан, чијем стваралаштву ова концеп-
ција није била страна (Савић Ребац 2015: 220). У разговору Сократа са пророчицом Ди-
отимом Платон је проткао „најинтимније и најдубље мотиве свога философирања“, при-
казавши нам Ероса као „великог демона, посредника између смртности и бесмртности“
(Ђурић 2015: 111-112). Описивањем путање „стваралачке жудње која почиње у сфери
чулног, постепено се успиње и напослетку доспева до самог лепог“ Платон је ударио
темеље становишту по ком се „прелазак од појединачнога ка општем врши у области
морала, јер се душевна лепота састоји у етичком моменту“ (Ђурић 2015: 112-113). Ерот-
ска се љубав на крају тростепеног Диотиминог успона (тело, душа, сазнање) уздиже до
света идеја, при чему је извршена „потпуна транспозиција Ероса у област сазнања“, а
полазна тачка померена у самог човека (Савић Ребац 2015: 227-228). Тиме је Платон
успео да одређене црте дотадашњег поимања Ероса, условно речено, обједини (нпр. све-
тлосну и агоналну), а друге порекне (схватање еротског осећања као болести). Његов рад
издваја се у засебну еротолошку целину јер је успоставио „потпуно јединство духовне и
страсне, надличне и личне, космичке и човечанске љубави“, али и стога што је „везао
Ероса са средиштем свог филозофисања, са највишим добром“ (Савић Ребац 2015: 229).
Платонов допринос проучавању љубави можда се најбоље огледа у томе што му
протекло време није одузело на значају, већ му је, управо супротно, подарило нови сјај.
Његови дијалози непресушан су извор запитаности многих мислиоца. Тако ће, на при-
мер, Жак Дерида у XX веку приступити Платоновом Федру настојећи да прикаже посту-
лате деконструкције кроз парадоксално појмовно поље речи φάρμακον. По тој размеђи
вечито плеше несташни Ерос, коме полази за руком да у исти мах буде и дете и творац
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|7

своје мајке; услов коначности, али и прогресивна животна сила у коју се уливају све под-
војености. Еросова моћ да препозна суштинску истоветност припојеног и раздвојеног,
која се најјасније оцртава на ободима ова два предела, проистиче из тога што их сједи-
њене у себи еротска љубав као такве не разазнаје. Осећати је први корак ка бићу; разу-
мевати га сустиже. Љубав је, наиме, „осјећај који аналитичким промишљањем бива рас-
творен“, то јест „расклапајући га на пуке фрагменте – били они кронолошки, алфабетски
или на неки други начин поређани – добивамо факторе који наново збројени, заједно не
чине љубав“ (Потнар 2011: 18). Дакле, оправдано је поредити чиниоце љубавног осећања
са састојцима. Они творе љубав пристајући да се у њој изгубе и тако задобију свој кона-
чан облик.

2.3. Препреке као повод љубавног бола

Подсетимо се, за почетак, поменуте дефиниције човека као „животиње која

воли“4, што ју је на позорницу еротологије извео француски филозоф Жан-Лик Марион.
У животињском свету бол представља једнозначну појаву – знак тела за узбуну са циљем
самоочувања. Међутим, упоредо са почетком човековог унутарњег живота јавља се и
нова димензија бола – душевна. Од телесног осећаја бол прераста у осећање, не губећи
притом своју повезаност са телесношћу, по којој се разликује од патње. Бол и патњу
често налазимо сливене са другим осећањима, па тако и са љубавним. Љубавни бол
интензивнијим од љубавне патње чини његова моћ да обједини душу и тело. Човек је
животиња коју љубав боли.
Да је бол један од незаобилазних састојака еротске љубави5 закључује рана грчка
лирика. Његов узрок крије се, дакле, у самој природи љубавног осећања. Но, шта даје
болу повода да над љубављу превагне? Да од добре боли постане зла бол6? Када су непре-
мостиве, повод могу бити разноврсне препреке да се љубав оствари у својој свеобухват-
ности. На пример, смрт вољеног бића лишава га телесне појавности, што онемогућава
оне видове испољавања љубави које је дотад пружало. Даљина љубавнике обасипа ме-
шавином стрепње и љубоморе, каткад и очајања. Друштвене забране остављају оне који
се воле запитаним над сопственом личношћу, која се кроз њихов однос обликује и потвр-
ђује. Када их је могуће превазићи, неке од ових и њима сличних препрека постају део

4
У: Потпоглавље 2.2. Генеалогија и повест Еротова овог рада.
5
Нпр. Сапфо, Фрагмент 130 – „Ерос, који раздваја удове, изнова ме граби, // Слаткогорак створ, несавла-
див.“ (Избор из античке лирике, прев. проф. др Ј. Пилиповић)
6
О потреби да се разликују добра и зла љубавна бол детаљно говори М. Епштејн у поглављу Љубол своје
студије Sola Amore (Љубављу само), Центар за медије и комуникације, Београд, 2010, стр. 252-256.
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|8

љубавне жеље, њено довијање да што дуже одложи задовољење, не би ли што дуже
постојала (Де Ружмон 2011: 45).

3. Четири античке љубавне сторије

Након што смо испратили кратак преглед књижевног појављивања феномена

еротске љубави, али и размотрили који га све чиниоци формирају, покушаћемо да на
примеру препрека љубавних сторија четири античка пара, приказаних у делима Верги-
лија, Овидија и Лонга, уочимо подударања са досадашњим запажањима, као и да ука-
жемо на њихове особености. Узевши за критеријум поделе ових љубавних прича посто-
јање трагичног свршетка у њима, дотичемо се поменуте несавладивости препрека као
његовог узрока, те и природе самог еротског феномена, осликаном кроз игру жеље и љу-
бави заробљених у кавезу тела и времена.
Пре упуштања у саму анализу, неопходно је истаћи митску потку ових љубавних
сторија. За почетак, дефинисати мит подједнако је тешко као и дефинисати љубав. Дени
де Ружмон уопштено одређује мит као „једну повест, једноставну и упечатљиву, симбо-
личку причу са безброј мање или више сличних ситуација“ која „нема творца“, док као
најзначајније обележје мита види „његову моћ да нама овлада, углавном без нашег
знања“ (Де Ружмон 2011: 16). По њему, страст је карика између мита и еротске љубави,
јер „мит има уплива свуда где се страст замишља као идеал, а не као злоћудна бољка;
свугде где се њена фаталност призива, прижељкује или замишља као лепо пострадање, а
не као обична пропаст“ (Де Ружмон 2011: 19). Уметничке обраде мита не би требало,
пак, схватити као његову деградацију, већ их је неопходно тумачити у спрези са њим.
Како се не бисмо изгубили у идејним пространствима мита и еротске љубави, држаћемо
се тачке њиховог пресека у античким љубавним сторијама које посматрамо.

3.1. Са трагичним свршетком

I Орфеј и Еуридика

Не треба да зачуђује свеза пчелињег света и еротске љубави коју Вергилије оства-
рује уградивши епилиј о Орфеју и Еуридики у мит о пчелару Аристају. Кључ њене оправ-
даности похрањен је у златастим преливима меда, тог слатког ремек-дела којим труд
пчела одолева времену. Поред „метафоричке сласти песме“ (Пилиповић 2011: 9), мед
упућује и на стварно сладострашће еротске љубави. Сатеравши Еуридику у загрљај
Општа књижевност 1 Младенка Орлић|9

Хада, Аристај је Орфеја лишио меденог претакања љубавних пољубаца и додира. Нимфе
ће му се осветити смрћу његових пчела, односно онемогућивши му насладу, што кроз
припрему меда, што кроз његово кушање; унесрећивши га ни приближно колико је Орфеј
сам претрпео бола због страдања Еуридике, одузимајући тек једну поетски осиромашену
сласт пчелара Аристаја за изгубљене еротске боје неоствареног сладострашћа.
Лик Орфеја римски песник преузима из „митопоетског наслеђа Хеладе“, а посе-
бан значај Вергилијевих стихова почива у томе што представљају „најдревнији наратив
о Орфејевој катабази који је надживео Либитину“ (Пилиповић 2010: 606-607). Пошавши
царству сени, том непрегледном и несагледивом пространству бића чија срца „не умеју
да људској се смилују молби“7, Орфеј ће им се обратити песмом – оним делом људског
којим се тежи боговима, тј. платоновски схваћеним идеалима добра, лепоте и љубави.
Просерпина, римско божанство, даје несрећном песнику прилику да докаже снагу ње-
гове поезије здружене са љубављу, али је такав покушај унапред осуђен на пропаст.

Ненадно љубавника неопрезног безумље тада обузе —

Опростиво ипак, подземни богови кад би да праштају
знали.8

Сагрешење митског песника Орфеја – поглед којим „изневерава и поезију уопште

и вергилијевски поетски идеалитет“ (Пилиповић 2010: 609) – условљено је природом
еротске љубави, која у Орфејевом доживљају не трпи изузимање чулности и телесности
из свога домена, што стоји у несагласју са виђењем Платонове Диотиме и, условно ре-
чено, узвишеношћу песничког позива. Орфејева еротологија заснована је, према томе, на
другачијој метафизици од Платонове.
У Орфејевом погледу мешају се жеља и стрепња, тињајући љубавни бол са оним
која управо пролази, а који се састојао у „способности да се истрпи, макар и у ограниче-
ном временском интервалу, невидљивост и нечујност присуства вољеног бића, а да се
при том сачува вера у његову истинитост“ (Пилиповић 2010: 609). Сустичу се у њему
љубавник и песник. Љубавник надвладава песника, чиме као да се потврђује приморди-
јално Еросово порекло и снага. У своме погледу одраженом у огледалу Еуридикиних
наново замирућих очију потврдио се Орфеј као онај који воли и који је вољен, дакле, као
човек. Ипак, казна за тај грех била је претешка.

7
Стихове прев. проф. др Ј. Пилиповић у оквиру рада „Безумље… Опростиво ипак“ Читање Вергилијевог
епилија о Орфеју и Еуридики
8
Исто
Општа књижевност 1 М л а д е н к а О р л и ћ | 10

Својим погледом Орфеј постаје Еуридикин крвник. Заједно са Еуридиком умире

могућност потпуног остварења њихове љубави. Да ли су Орфејеве песме, а самим тим и
песништво у целини, заиста само привид у који ни он сам нема вере? Да ли је његова
љубав у свом вапају за телесношћу мање достојна од Платонове која се тела одриче? Да
ли је Орфеј једним освртом иза својих леђа одиста усмртио и вољену драгу, и обесмислио
песму, и понизио љубав (схваћену платоновски)? Јесте, али је учинио то из једне сасвим
другачије љубави, која при свом успењу ужива у телесности, не сводећи је на тело
(Епштејн 2010: 50-55), што је чини једним од кључних састојака у синергији песме и
љубави. Самим тим, Орфејева љубав по своме стремљењу ипак није суштински раздво-
јена од Платонове, а његово сагрешење није по наведене идеале било кобно, иако их јесте
уздрмало. Једине жртве ове љубави су Орфеј и Еуридика.
Бесне Киконке раскомадаће Орфејево тело, а његова ће разасута душа вечно јек-
тати Еуридикино име у етар. „Дионизијски спарагмос, коме је његово тело препуштено,
умногоме оличава естетски антиидеал: супротност, искушење и страх естетике органске
целине“, може се разумети и као „одмазда за велики напор самог аутора, Вергилија, да
својом поезијом допринесе успостављању свеукупне хармоније“ (Пилиповић 2010: 616-
617). Раздвојених удова или не, сигурно је да без вољене Еуридике Орфеј не може посто-
јати као целина, те његов свршетак приличи стању његова духа услед сагрешења.

II Хера и Леандар

У Овидијевом стваралаштву значајно место заузима књижевни мотив, али и сам

феномен еротске љубави. Њему је посветио дело Умеће љубави (Ars amatoria), „о коме је
имао свест као о делу којим такође прекорачује границе морала и Августових настојања
да томе стане на крај, али, опет, заљубљен у себе као песника, није ни помишљао да буде
прогнан“ (Страјнић 2004: 104), но то се ипак десило. Овидијево дело Хероиде (Писма
легендарних љубавница) одликује се, због епистоларне форме и живописног психоло-
шког портретисања ликова, упечатљиво личним тоном при уметничкој обради митских
љубавних сторија античких парова. Он је, такође, један од пионира када је реч о прого-
варању мушких стваралаца женским гласом у књижевним делима9.
Преписку између љубавника започиње Леандар, који већ на самом почетку као
сметњу својих жеља наводи богове („Зашто су богови сметња мојих жеља // И не дају ми

9
Извор: http://www.harvardreview.org/?q=features/lorem-ipsum/ovid%E2%80%99s-heroides (приступљено:
априла 2018. године)
Општа књижевност 1 М л а д е н к а О р л и ћ | 11

пловит познатом водом?“10), чијом вољом море и ветар ратују мореузом што раставља
Херону од Леандра. Бивајући спречен да Хери, као некада, дође лично, Леандар јој упу-
ћује писмо. С обзиром на то да „предмети који нас окружују представљају такође знаке
љубавног разговора, преносиоце и разносиоце жеља“, тј. да „љубав наглашава сваку о-
сећајност, која је у том смислу усмерена на ствари које шире тактилни обим жеље, обра-
зују особену еротогену зону ван тела“ (Епштејн 2010: 31-33), не зачуђују стихови посве-
ћени писму као средству да се оствари додир двоје свезаних љубављу. Леандар замишља
себе као своје писмо које стиже у руке његове вољене (Kennedy 2002: 224). Њихова су
писма тужан привид телесности која им измиче, а због чега обоје туже.
Очајан од немоћи, Леандар јадикује на богове, питајући се зашто му не дозвоља-
вају да оствари своју љубав, када и они љубав познају. „Тако служим љубави која ме
пече“11, овим ће речима он описати свој љубавни бол. Љубав му је одузела моћ господа-
рења над собом, а заузврат му подарила вољу да мореуз преплива без икакве помоћи
какве животиње или лађе, тј. надвладала је Леандров разум и изложила га опасности.
Хера ће му одговорити да поштеди њу, ако већ неће себе, али је и њу љубав запо-
села, те Леандру поручује „Буди јачи, молим, од мојих савета“12. Женски је положај упе-
чатљив – као једину сласт Херона истиче љубав према њему, док наводи бројне актив-
ности којима су се мушкарци могли занимати. Отуда се у њеном писму чује и призвук
љубоморе, када она стрепи да је Леандар више не воли, те да ће наћи нову драгу („Не
бојим се ветра што одлаже жеље, // Већ да твоја љубав лута као ветар // И да ја немам
исту вредност за те.“13).
У њеном се писму као знамење трагичног свршетка појављује призор који је јед-
ног дана опазила на обали – насуканог мртвог делфина – а касније и злослутан сан што
га је сањала. Снови се у писму појављују у још једном контексту – као простор у коме
Херона виђа Леандра, који ишчезава када се она буди. Љубав коју одржавају снови и
предмети уместо погледа и телесности осуђена је на болно скончање, али оно није при-
казано. Овидије читаоцу нуди могућност да га, прошивен митском традицијом, наслути.
Поставивши осећања, а не догађаје, у први план свога стваралаштва, Овидије је
обезбедио себи особиту позицију у римском песништву. Суптилним стилом и осећајем
за приказивање љубавног бола, Нарцис међу песницима трансформише мит у поезију.

10
Прев. са латинског Младен С. Атанасијевић
11
Исто
12
Исто
13
Исто
Општа књижевност 1 М л а д е н к а О р л и ћ | 12

III Пирам и Тизба

У Овидијевим Метаморфозама наилазимо на препреку остварењу љубави проуз-

роковану несагласношћу породица двоје младих суседа, Пирама и Тизбе, да њихови по-
томци буду не само у браку, већ и у љубави, а која је оличена зидом између њихових
двеју кућа. Значајна је разлика између брака и љубави коју Овидије подвлачи („Време-
ном љубав биваше јача. Они би прави скопили // брак ал' то им брани'ху оци; ово им пак
нису бранити // могли – поваздан њима једнаким срце горјеше жаром.“14). Очекивано је
да друштво може утицати на друштвену конвенцију, али не и на феномен еротске љубави,
који не може бити условљен, а камоли приморан да поштује каква друштвена правила.
Осећање еротске љубави феномен је који издваја индивидуу од колектива, због чега је
љубав често у конфликту са друштвеним нормама које спутавају њено потпуно оства-
рење, као што је то случај у љубавној сторији Пирама и Тизбе.
Примећујемо како су препреке у Овидијевом виђењу увек описане као изузетно
лако премостиве (преко Хелеспонта Херона и Леандар „као да се могу додирнути ру-
кама“, а Пирама и Тизбу дели тек један зид), што је црта Калимахове поезије (Rimell
2006: 192), а што још више распаљује љубавну чежњу, али и бол због тога што, иако
наизглед незнатне, ове препреке остају трагично непремошћене. Љубав ће пронаћи на-
чин да се оствари упркос окрутности зида што заљубљене раздваја – а та је њена готово
магична моћ симболички представљена у маленој рупи на зиду, коју нико пре заљубље-
ног пара није уочио. Међутим, вели песник, „што више љубавни крије се жар, то скривен
пламти још јаче“15. Тако Пираму и Тизби престају да буду довољна шапати слатких речи,
те ће они покушати да на превару побегну од родитеља, па и из самог града.
Трагичним обртом вео који је Тизби послужио да се из куће искраде постаће по-
вод заједничкој погибији несрећног љубавног пара. Не знајући да је вео Тизба загубила
скривајући се од дивље лавице, која га је касније и растргнула крвавим чељустима, Пи-
рам помишља на најгоре и одлучује да на себе дигне руку и тако своју неостварену љубав
потврди кроз „андрогину“ смрт. Тиме Пирам жели не да прекрати свој бол, већ да по-
ништи Тизбину смрт, јер „у љубави се често рађа жеља, макар тренутна, умирања удвоје,
баш зато што се удвоје не може умрети“ (Епштејн 2010: 74-75).
Утекавши кавезу свога порекла, заљубљени ипак нису успели утећи неспоразуму,
пошто им је љубав загосподарила срцима и заглушила разум.

14
Прев. М. Вишић
15
Исто
Општа књижевност 1 М л а д е н к а О р л и ћ | 13

3.2. Са срећним крајем

IV Дафнид и Хлоја

Дело необичног генуса, авантуристички еротски роман чија „тематика припада

домену буколичког предмета приказивања“, а кроз који се гради „нови облик идиличног
модела“ (Пилиповић 2005: 179), упознаје нас са љубавном причом Дафнида и Хлоје,
пастирчади међу којима се аналогије могу повући још од најранијег детињства (Дафнида
су одхраниле козе, а Хлоју овце, обоје су спасени од стране сеоских породица, поред оба
детета остављени су знакови за распознавање и слично). Аналогија између деце-живо-
тиња „симболички је устоличена чином дојења“, пошто „примање млека у Лонговом ро-
ману носи пуну симболику духовног претапања и егзистенцијалног поистовећивања
између дојиље и дојенчета, животињског и људског бића“ (Пилиповић 2005: 193-194).
Иако анималност представља значајан принцип у делу, треба истаћи да „лонгов-
ски идеал није регресија бића на анимални стадијум, већ очување анималности у њему“
(Пилиповић 2005: 195-196). Не одричући се овог принципа, већ, напротив, уживајући га
кроз своју љубав и сведен пастирски начин живота, љубав Дафнида и Хлоје одолева спо-
љашњим препрекама, чак и када је они нису у стању спознати. На путу до заокруженог
схватања љубавног феномена помаже им старац Филета, који ће изнети своју визију
Ероса као свебога, али и Ликенија, која ће Дафнида подучити остварењу еротске љубави
кроз сексуалност, у вечитом превирању нападача и нападнуте путем „пажљиво кодира-
ног насиља, aggressio“ (Пилиповић 2005: 197-198). Висока вредност домена који је
„atehnos у најпотпунијем смислу“ доводи до негативног климакса „животиња – рурални
човек – урбани човек“ у лонговском свету (Пилиповић 2005: 195).
У светлу срећног завршетка губи се из вида љубавни бол који су поделили двоје
младих у тренуцима када су препреке између њих деловале непремостиво. Ипак, управно
нас такав поступак, кроз љубавно сазревање Дафнида и Хлоје, и подсећа на другу врсту
љубавног бола, коме није потребан повод да загосподари душом, већ је уписан у само
љубавно осећање као игру одлагања задовољства зарад самоочувања жеље.

4. Закључак

Размотривши синергију античке књижевности и културе немогуће је не осетити

силину духа који, ојачан осећањем еротске љубави, провејава из стихова или, пак, стра-
ница романа. Неопходно је продрети дубоко кроз мутне воде историје зарад потпуног
Општа књижевност 1 М л а д е н к а О р л и ћ | 14

схватања комплексног феномена еротске љубави, његовог порекла и слојевитости којим

га је заоденуло време. Ипак, такав труд није узалудан. Познавање, али пре свега разуме-
вање античког наслеђа помаже нам да разумемо и западноевропско културно поднебље
у чије је темеље уграђено. Ако спознамо митску снагу љубави и значај у вајању човекове
личности при варљивој игри љубавне жеље и љубавног бола, не зачуђује што су инспи-
рацију управо у антици проналазиле све потоње генерације светских књижевника.
Чини се да еротска љубав у свим временима наилази на више препрека него што
проналази олакшања. Но, када је њена основа у срцима двоје заљубљених јака, сваку је
препреку, без обзира на врсту, могуће окарактерисати као спољашњу. Да ли ће она остати
несавладива, или ће љубав пронаћи свој начин да се довије и оствари зависи искључиво
од тога хоће ли љубавници у тој борби чинити каква сагрешења. Љубавници који дозволе
љубави да пређе у манију својим ће поступцима сатворити својој љубави трагичан свр-
шетак, попут Пирама и Тизбе, иако су пређе успели да умакну својим породицима, а
самим тим и домену деловања друштвеног закона.
Стрпљење и снага да остваре Платонов идеал љубави као да мањкају несрећним
паровима чијих смо се сторија дотакли. Иако је тело као извор телесности несумњиво
значајно, управо га та разлика од телесности као идеала чини сувишним, али и ограни-
чавајућим фактором при постизању љубавног задовољења. Сагрешења наших ликова
опростива су, али не бивају опроштена јер нарушавају баланс између виталних љубавних
састојака – душе и тела. Ипак, не можемо их за њих кривити. Њихова највећа трагичност
почива у томе што су несвесни да у својој судбини ипак имају удела. Орфеј, који је ту
истину спознао, скончао је распарчаног тела, али и раскомадане душе.
Прича срећног завршетка ту је да нас подсети и на остале димензије љубавног
бола као састојка љубави. Западна култура дугује захвалност песницима Вергилију и О-
видију, као и романописцу Лонгу, што вековима читаоце спроводе кроз саме висије и
низије људског духа својим описивањем препрека љубавних сторија.

5. Цитирана литература и извори

Извори

1. Публије Вергилије Марон, Дјела П. Вергила Марона (прев. и протумачио др Т.

Маретић), непознат издавач, Загреб, 1932.
2. Публије Овидије Назон, Писма легендарних љубавница (прев. Младен С. Атана-
сијевић), Графостил, Крагујевац, 2006.
Општа књижевност 1 М л а д е н к а О р л и ћ | 15

3. Публије Овидије Насон, Метаморфозе (спјев са старолатинског метрички превео,

уводну студију и коментаре сачинио Марко Вишић), Унирекс, Подгорица, 2007.
4. Лонго, Дафнид и Хлоја – љубавни роман из пастирског живота (прев. др Милош
Н. Ђурић), Просвета, Београд, 1952.
5. Гилгамеш – сумерско-акадски еп о Гилгамешу (прев. др Марко Вишић), Издавачка
кућа „Драганић“, Београд, 2012.

Литература

Де Ружмон 2011: Дени де Ружмон, Љубав и запад (прев. М. Комненић), Београд: Слу-
жбени гласник и Карпос.
Додс 2005: Ерик Робертсон Додс, Грци и ирационално (прев. Б. Глигорић), Београд: Слу-
жбени гласник.
Ђурић 1952: Милош Н. Ђурић, „О хеленском роману“ у: Лонго, Дафнид и Хлоја – љу-
бавни роман из пастирског живота (прев. др Милош Н. Ђурић), Београд: Просвета.
Ђурић 2015: Милош Н. Ђурић, „Напомене и објашњења“ у: Платон, Гозба или О љубави
(прев. др Милош Н. Ђурић), Београд: Дерета.
Епштејн 2010: Михаил Епштејн, Sola Amore (Љубављу само) (прев. А. Латифић), Бео-
град: Центар за медије и комуникације.
Kennedy 2002: Duncan F. Kennedy „Epistolarity: the Heroides“ у: The Cambridge Compan-
ion to Ovid, Cambridge: Cambridge University Press.
Марион 2015: Жан-Лик Марион, Еротски феномен – Шест медитација (прев. С. Ми-
лутиновић Бојанић и К. Бојановић), Нови Сад: Академска књига.
Пилиповић 2005: Јелена Пилиповић, Орфејев век, Београд, Панчево: Филолошки фа-
култет и Мали Немо.
Пилиповић 2010: Јелена Пилиповић, "Безумље... опростиво ипак" : читање Вергилије-
вог епилија о Орфеју и Еуридики у: Летопис Матице српске, год. 186, књ. 486, св. 4 (ок-
тобар 2010), стр. 605-619.
Пилиповић 2011: Јелена Пилиповић, Generandi Gloria Mellis Зооморфна поетика
Вергилијевих Георгика у: Филолошки преглед, год. 38. бр. 1.
Потнар 2011: Јосип Потнар, „Допуна Barthesovih фрагмената“ у: Другост, Vol. , No. 3.,
Иницијатива културалних студија, Загреб.
Rimell 2006: Victoria Rimell, Ovid’s Lovers – Desire, Difference and the Poetic Imagination,
Cambridge: Cambridge University Press.
Општа књижевност 1 М л а д е н к а О р л и ћ | 16

Савић Ребац 2015: Аница Савић Ребац, Дух хеленства, Београд: Службени гласник.
Снел 2014: Бруно Снел, Откривање духа у грчкој филозофији и књижевности (прев. С.
Васиљевић), Лозница: Карпос.
Срејовић, Цермановић Кузмановић 1987: Драгослав Срејовић, Александрина
Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, Београд: Српска књижевна
задруга.
Страјнић 2004: Никола Страјнић, Огледи из класичне књижевности (прво издање),
Сремски Карловци: Каиро.