Младенка Орлић

Лешеви лептирова

Р уке Оливере Малешевић биле су само један инструмент оркестра чијим аплаузом је
приведен крају концерт Страхиње Ненадовића, њеног друга из гимназијске клупе.
Мисли чије је поприште било сакривено испод хиљаде ватреноцрвених коврџа
разликовале су је од остатка публике. Питала се која је етнолошка позадина аплауза и
зашто су људи одабрали баш пљескање рукама не би ли изразили поштовање и дивљење.
Зашто се махањем дозива, руковањем поздравља, пољупцем воли, а ударцем мрзи? Која је,
уопште, разлика између пољупца и ударца? Може ли се онда ударцем волети, а пољупцем
мрзети? Знала је да може. Страхињи се допадала одувек, и то је знала. Правила се да за то
не мари, ударцем је волела. Када би се Страхиња пољубио са другим девојкама, њиме је
мрзео. Ове кратке рефлексије биле су њена свакодневница. Свему се може дати смисао,
показао је овај осврт на аплауз, сваки је појам могуће продубити; али, што више
продубљујемо мисао о појму, то смо даље од самог појма. Не треба сваку мисао
продубити.

„Како ти се свидео концерт?“, упитао ју је Страхиња, ни не слутећи да ишта прекида.

„Сјајно си свирао, као и увек“, одговорила му је Оливера.

„Хајде да се прошетамо!“, предложио је он, са неком необјашњивом безбрижношћу у

погледу.

„Хммм... хајде... али, шта ћеш са гитаром?“, интересовало ју је, иако је Страхиња држао
инструмент као да га не налази страним, као продужетак руке.

„Понећу је, наравно“, одговорио је у истом маниру и насмешио се.

З апутили су се Кнез Михаиловом улицом. Причали су о разним наизглед бесмисленим

стварима, одлажући битне и неодложне, плешући по финој линији између детињства и
одраслог доба, која делује искричаво и безопасно, али је проклето коначна. Кад се изађе из
детињства, следећа на реду је смрт. Срце јој је бубњало у знак побуне. Оливера се
најежила, прекрстила руке и поглед спустила ка плочнику.

„Шта ти је?“, питао је Страхиња, приметивши њено необјашњиво потонуће.

„Ништа...“, слагала је, удубивши се у једноличне промене камених плоча пред њоме. О
стварима којих се плашимо можемо разговарати само са особама којима потпуно верујемо
и за које смо уверени да ће нас разумети. Чинило јој се како се заједно са свим
пролазницима смањује (што нико сем ње не примећује!), док их зграде надрастају у
бесконачност. Само још мало, па се улица завршава, нећу пасти на плочник, нећу! нећу..
нећу... Није ме страх! Шансе да скончам живот овде и сада су премале... Ухватила се за
 Младенка Орлић

ту мисао као да јој може пружити спас, готово религиозно. Али, ова мисао није пружала
спас, већ утеху, што јој је било сасвим јасно. Но, само ова рационална мисао јој је остала
након даноноћног оповргавања свих осталих. Пустити и њу да одлепрша у вртлог
бесконачног бесмисла значило је завршити на плочнику. НЕ!

Улица се завршила далеко брже него што је Страхиња желео, а неупоредиво спорије него
што је Оливера желела. Време ионако не постоји, време је само варка и измишљотина.
Постоје сатови и капитализам. Док је новца, биће и времена, јер време је новац. Ако
одлучим да је мојих годину дана у ствари дугачко 1000 година, шта ту одлуку чини
нетачном? Шта чини годину мером времена?

Ухватио ју је за руку, без речи.

„Шта?“, тргнула се Оливера, распетљавајући се из мреже својих мисли и страхова.

Страхиња је и даље ћутао. Повео ју је до једне калемегданске клупе. Деца су вриштала,

молећи родитеље да остану још мало, још само мало... док су стазом одзвањали старачки
штапови. На оближњем зидићу девојка и момак којима није могло бити више година но
Оливери и Страхињи неукусно и похлепно су се љубили. Страхиња је, извлачећи гитару,
приметио предмет Оливериног погледа.

„Пацови“, рекао је, мрштећи се на призор.

Насмејала се у знак одобравања. Осећала је како се враћа у нормалу, у објективно. Но,

објективно је само конвенционални пресек статистичког субјективног. Према томе,
објективно је статистичка грешка. Да ли се и колико живот и лудило разликују? Шта је то
што нас спречава да голи протрчимо центром града? Шта нас тера да одређене поступке
убрајамо у лудило? Ко дефинише нормалу? Ако је то већина, да ли нужно мора бити у
праву?

„Слушај“, насмејао се Страхиња. Њему је било лако. Он није размишљало о смрти,

мислила је Оливера, а о чему не размишљамо, не можемо га се ни плашити.

„Улична светиљка баца светлост у круг

Док црни лептири лете право на њу
Али не знају да ту је крај
Да их убија њене светлости сјај“

Гитара је дрхтала, а Страхиња ју је миловао. Пролазници су застајали, чудили се, дивили.

Страхиња се благо осмехивао, певајући оно што је Оливера сматрала најтужнијим
стиховима на свету. Живот је једино што може довести до смрти. Почела је да плаче и
скочила са клупе не би ли побегла што даље одатле (као да друго место крије моћ промене
општих закона). Морало је постојати место, мислила је, на коме није важила смрт!
 Младенка Орлић

Страхиња је потрчао за њоме, остављајући гитару да утихне, дефинишући своје

приоритете.

„Оља, не можеш бити срећна нигде и никада осим овде и сада“, започео је свој монолог.
„Видиш ли ове две реке? Знаш, оне ће се сусретати овде још много година, исте и
непроменљиве. Али, сусретаће се неки други људи уместо нас двоје. Реке су сталне, а
људи пролазни. Срећа је у сусрету. Живот је...“

Није могла више да слуша. Побегла је.

О ливера Малешевић отворила је прозор своје собе не би ли дошла до ваздуха, а

светлост лампе призвала је најезду лептирова. Сви смо ми само органска материја,
случајна повезаност распршених молекула које иначе нико не примећује. Очекујемо да
будемо примећени и памћени? Шта то ми примећујемо? Да ли и кога памтимо? Историја
нам је досадна, а своје животе сматрамо вредним. Није ли то дрскост? Колико пута су
само њени другови из разреда изјавили како не би могли да живе у веку пре. Камоли
миленијуму! Зар насумични Стари Римљанин не би волео да га се сећамо, иако му се гроб
изгубио? Иако су се његови молекули, расејани по земљишту, испреплитали на нове
начине! Уосталом, лептирови ни немају своје гробове! Њихови лешеви лежали су
изврнути око лампе. Без имена, без гроба. Њих се нико неће сећати, сви лептирови су
исти. По чему смо ми другачији? Умрећемо, то је једино извесно. Умреће и наша деца.
Ако не она, онда наши далеки потомци. И, тамо негде ће нам се изгубити траг! Мајке нам
пресуде живот. Неки људи се мире са страхом од смрти тако што сматрају да је период
пре и после живота исти. Ништа не знаш. Године пролазе. Али, Оливера је мислила да је
боље ни не родити се. Немати са чиме упоредити ништавило. Плашила се, и то ју је
спречавало да живи пуним плућима, што је парадоксално, јер је страх настао из чисте
љубави према животу. Према осећају и покрету. Не бити ништа је инспиришуће. Бити
ништа је застрашујуће. Страх од смрти значајно се разликује од осталих страхова. Ако се
плашите паса, можете их се клонити. Смрти се не можете клонити, те страх није
ирационалан. Живети кроз призму схватања ове једноставне истине значи стално носити
терет, а једини пут до олакшања илити сазнања је преко директног суочавања са страхом.
Желимо да сазнамо, али немамо храбрости нити воље да умремо. Чак и када бисмо могли
прочитати туђа сазнања, не бисмо нипошто могли тврдити да је сазнање исто за свакога.
Тако је Оливера живела свој живот. Заробљена између страха и љубави. Није веровала ни
у једног Бога и веровала је у све богове. Јер, у случају да Бог постоји, шта ако је рођена на
погрешном месту, у погрешно време и верује у погрешног Бога? Може ли се уопште
говорити о концепту погрешног Бога? Свакако је лакше поверовати у натприродно него
суочити се са природним, али је веровање пречесто једнако заваравању, а Оливера је
 Младенка Орлић

волела да размишља. Да ли је разум, заправо, нус-појава, мутација јединке која је добрано

пошла наопако? Колико времена ће проћи док друге врсте не развију неки вид разума?
Хоће ли то бити благослов или проклетство? Лептировима је лако да буду менажерија
Мајке Природе. Али, како људско биће да управља телом, када га мора одбацити? Са
којим основом дистанцирати душу од тела? Да ли је, у том случају, тело кавез душе?
Органски ограничавајући фактор. Постоји ли комуникација између душа, или тела све
упропасте, попут оног пара из парка? Узмемо ли да је еколошки умрети, да смо сви овде
захваљујући жртвама наших предака, те да бисмо и ми морали да вратимо дуг и
напустимо планету зарад својих следбеника, није ли то обезвредњивање душе? Да ли је
надобудност сматрати се вредним за ову планету? Вероватно јесте; постојала је пре нас,
постојаће и после нас. Дакле, није питање колико вредимо, већ коме вредимо. Свемир је
бесконачан за себе, али не и за човека. Човек има само једну његову тачку за свој живот, а
ту тачку назива Земљом. У свакодневном животу човек има простора и утицаја да остави
траг искључиво на своју непосредну околину. Осуђен да цео живот тежи, не знајући тачно
чему. Условљен местом и временом, то јест спољашњим околностима и утицајима. Без
простора за свој духовни живот, обуздан друштвеним системима. Једино што му је
осигурано јесте да на крају живота иструли или сагори. Али, и то је више него што ће ови
лешеви лептирова поређани око Оливерине лампе икада добити!

Оливера Малешевић поређала је 13 безимених лептирова на новинску хартију. Отворила

је врата од стана не би ли изашла и сахранила их. На степеништу зграде стајао је
Страхиња Ненадовић, са гитаром у руци. Запевао је.

„You know, you come from nothing,

You're going back to nothing.
What have you lost? Nothing.”

Разумео ју је. Разумела га је. Сахранили су лептирове заједно. Смрт их и даље чека, но тај
дан није био њен.