Цар Едип

Куга у Атини је наступила у 2. Години Пелопонеског рата и њен опис је далекосежан за светску
књижевност. Цар Едип почиње описом куге. Интрертекстуалне везе су нарочито важне по
разликама које откривају. Често се говори да овај опис куге има везе са Тукидидом. Цар Едип је
дефинитивно писан раније. Оба текста алудирају на исти историјски догађај. Куга је дошла из
Етиопије. Тукидидов опис је веома реалистичан и детаљан, дат је опис самог тока болести њене
манифестације на човека и на колектив. Она руши и појединца и међуљудске односе и на крају
везу човек-бог. Види се распад организма напрема распаду полиса. Уколико се то упореди с
кугом из драме види се огромна разлика. Ова куга уопште није дата у својим физиолошким
аспектима. Нема трага паралелне декомпозиције тела и полиса. Напротив, полис уједињен долази
пред Едипа.

Оно што је на почетку драме доминантно, а чему нема ни трага код Тукидида, вишеструки је
стрилитет. Куга затире плод, стабла, младе и жене спречава да изнесу трудноћу. Више се пута у
току текста реферира на ту кугу као на помор и као на јаловост. Дакле, она треба да има
превасходно симболички значај, јер се инсистира на помору који остаје магловит у односу на
детаљан и вишестран опис те пошасти. Акценат је на стерилности.

То значи да нас куга уводи у драму која је пар екселанс симболична.

 Осврт на Антигону: На Креонта се може у потпуности применити éthos anthrópou dáimon –

Хераклитов фрагмент. Прва се реч може превести као карактер, природа, ћуд. Та је реч
преузета из Аристотелове терминологије, од ње потиче и реч етика; dáimon примарно
значи демон, но он може да одређује и било коју људску силу која одређује људски живот.
Најбоље би одговарало значењу латинске речи nune – апстрактна сила која превазилази
човека и на неки начин одређује његово деловање. Она може бити много шта. Ово би се
могло, дакле, превести: природа је човекова судбина/човеков карактер је његова судбина.
Ово чак и није реч за судбину, мада може бити премда је тим путем идеја прилично
натегнута. Идаје је да оно што је унутар човека заправо сила која контролише људско
биће. То се може применити на Креонта уколико желимо да инсистирамо на његовој
аутрократији насупрот полису.

Цар Едип је нешто што нам је завештано у самим почецима поетологије. Врло често се говори
да је Поетика написана са освртом на ову драму. Она је за Аристотела за много начина
фундаменталан текст, парадигма трагедије. Фројд је целу своју мисао засновао управо на
овом делу. Ликове у драми он употребљава као симболе, никако као реалне личности. Дакле,
овај је текст најмање на два начина предодредио европску мисао, најпре код Аристотела,
потом код Фројда. Они нас не треба да интересују, јер текст ове мисаоне системе у потпуности
надилази.

Ефемеран дословце значи једнодневан. Овде та метафора постаје предмет текста, његово
структурално начело. Драма се одиграва току једног дана, но то нема драматуршку сврху.
Истина, она доприноси кохезији радње, али структура текста јодговара идеји коју он доноси.
Та идеја је управо тврдња да човек јесте ефемрно биће. Тиресија ће рећи: овај дан ће те
родити и уништити. Т о се односи на Едипа и ми видимо да је целина радње сведена на један
дан у току кога се све одиграва и који у себи запрема целокупну претходну његову
егзистенцију. Кроз читав низ аналепси ми сазнајемо целокупну претповест, да би све то било
онда сажето у један дан. Човек је дословце једнодневно биће, јер Едип се рађа када сазнаје ко
је ( у сопственом знању он се поново рађа тако што позанје себе) и бива уништен. Та мисао
претходи целини текста и указује на потпуну неодбрањивост људског бића пред поредком.

Прва сцена описује молитеље. Град је репрезентован од стране хора. Једна од функција хора
је да буде унутрашњи рецепијент, али уједно и двојник спољашњег гледаоца који је цео
полис. Собом треба да представља целину полиса. Они су у улози Хектида – прибегарки, они
које моле крај олтара (положај Ореста у Еуменидама). Овде је то цео град пред Едипом. Он је
уздигнут над њима што један од свештеника одмах објашњава Едиповом посебношћу. Место
на коме се он сада налази није добио пореклом и наслеђем већ својим умом, победом над
загонетачицом. Од самог почетка се креће освртом на прошлост. Едип им каже: О, децо,
давног Кадма млади огранци. Децо је множина од речи којом се означава храњеник. Свако
дете које се роди треба да буде отхрањено. Након рођења оно мора да буде прихваћено,
глава породице или друштвеног организма одлучује да ли ће оно бити отхрањено. Едип им се
тако обраћа правећи на тај начин разлику. Ми занмо мит, а знала је и Софоклова публика. Ми
знамо оно што ликови у тексту још не знају и док гледамо њихово сазнавање, јер цела драма
говори о процесу сазнавања, ми смо у доминантном положају у односу на њих. Можемо да
пратимо и двосмислености и почетке Едипове двосмислености. Реч храњеници успоставља
разлику између њега и Тебанаца, али то није разлика за њих који не знају, већ за нас који
знамо ко је Едип. Едип је у амбивалентном положају, јер истовремено је херој који је својим
заслугама задобио власт и епитет изузетног, али инфериоран јер није аутентичноТебанац, није
Кадмов потомак. Он се обраћа Тебанцима наглашавајући њихову предност над њим самим.
Он је суперироран јер је убио сфингу коју они нису могли да свкладају, али иза њих пошто није
потомак оснивача тог града.

Они му се обраћају на начин на који се иначе не обраћа смртнику, већ пре неком ко је
делимично божанског статуса. Свештеник каже: ја не мислим да си ти то могао друкчије
урадити него с помоћи неког бога. Они му искају помоћ коју им је пружио некад. С једне
стране имамо принцип до ут дес, а са друге стране сећање на давнашњу наклоност која је
гаранција неке следеће. Они му се обраћају на начин који наликује обраћању богу, и самим
тим што они баш од њега траже помоћ, стављено нам је до знања да они њега третирају као
биће блиско богу. Иако га смештају између смртника и бога, они пазе да нагласе да је његова
изузетност дужна божанској интервенцији. И свештеник и хор добро пазе да не умање улогу
божанства. Едип, с друге стране, поседује извесну охолост и гордост због којих не признаје у
довољној мери своју зависност од божанства. Придаје себи чак више заслуга но што то чине
остали. Ово је, наравно, теза која се може обарати, но и бранити. Едип наставља са сликом да
је он отац грда. Заиста се и јавља као и довољно добар и довољно уман владар. Жели да изађе
у сусрет својим поданицима, од којих се показује као много паметнији, јер је сваки њихов
предлог већ предупредио. Они му траже да пошаље гласнике у Делфе, он каже да су они на
путу да се врате. Траже да позове Тиресију, Едип одговара да је то већ учињено и да Тиресија
долази. Он је веома интелигентан и то много више од осталих. Његова мудрост која му је
омогућила да савлада сфингу, постоји код њега и даље. Он се понаша у складу са њом и као
симболички отац града.

Он им се најпре обраћа као децо, моја децо, моји храњеници. Утолико, он јесте отац тог града.
Проблем куге је у томе што се спречава даље рађање. То је начин да се другачије изрази да је
дошло до некаквог страшног греха које је проузроковало престанак рађања у многим
аспектима. Дакле, такст својом целином указује на нешто што је његов унутрашњи смисао.
Едип је веома добар владар. У оригиналу је епитет који се транскрибује као тјуранос, а
означава оногља који власт није добио наслеђем, односно легитимним средствима. Тиранија
код Грка подразумева самовлашће, поготово по питању доласка на власт. Они и јесу и нису
тирани у нашем погледу на свет, Наш потиче од Платона и Аристотела. Тирани у реалном свету
су врло често били беневолентне особе и мудраци. Дакле, Едип је тиранин као неко ко је био
довољно способан да сам преузме власт и ко стога поседује мудрост.

Оно што је важно имати у виду је специфичност овог текста. Подсећање на говор
Клитамнестре из Агамемнона. Она говори двосмислено, њен исказ се може тумачити на два
начина и једино што он открива је дубока и промишљена жеља да искаже себе, своје пориве и
мотивације. Она то чини посредством прикривених значења која након извршеног чина
постају веома јасна. У овој драми је то много другачије, Цела ова драма је драма
самопознања. Долази до патхоса, али тек на крају и не одиграва се никакав злочин у току
самог текста. Оно чиме се текст бави јесте Едипов пут самопознања. Он није једностван. Ми
можемо од његових раних реплика открити елемент који указује на буђење његове
самосвести, али је потребан читав низ доказа и сведока да би Едип целим својим бићем
дошао до тог сазнања. Текст нам на неколико места показује да до тог сазнања неки аспекти
његовог бића врло рано долазе. На крају, када имамо последње тренутке самоосвешћивања,
Едип се понаша као онај ко у потпуности зна шта ће се десити. Пастир му каже: страшно је то
рећи, на шта он одговара: и мени је страшно чути, али мора се чути. Може се рећи да он то зна
од пре неколико стихова , но ако се пажљиво прати текст, увиђа се да веома рано почиње игра
са тим. Након пароде, Едип објашњава своју позицију у односу на Лаја и каже да он сад има
жену која је била његова жена, да је Лај имао децу, она би сада била Едипова деца. Зато ће
се он бринути за њега као за свог оца – што уопште није логично, јер овим путем он би му
трабао доћи као нека врста брата. Већ ту видимо да долази до нечег чудног. Још пре тога, када
он куне кривца, убицу Лаја, узвикује како уколико прекрши клетву нека му се деси оно што
јесада проклео. Он, дакле, најпре себе идентификује са кривцем, а Лаја са својим оцем. Текст
је с једне стране објективног идентитета, с друге прихватање истине о себи. Он приказује
колико смо моћни и немоћни у односу на судбину, и даље, колико је тешко пронаћи истину о
себи и још теже прихватити је. Тексзт нам сам говори да један део његовог боћа нешто
предосећа и зна, а други одбија да то прихвати – текст показује раслојеност унутар ЈА, ЈА је
нејединствено.

У односу на Есхила, хор нема ни приближно исту улогу. Он је подређен Едипу, инфериоран је у
односу на њега и не зна. У односу наезнања он је прави репрезентант полиса, људи који су
испод Едипа.

Први велики агон је између Едипа и Тиресије. У оквиру тог дијалога се сазнаје све што треба да
се сазна. Тиресија најпре не жели да каже шта зна, али Едип инсистира. Када пророк
најексплицитније каже убица кога тражиш ти си, велим ја, Едип реагује као на највећу могућу
увреду. Едип му каже ухом, умом, оком слепац си, на шта овј одговара: ти мене вређаш онако
као ће сви други ускоро тебе вређати. Овде је садржано све што ће се догодити у тексту. С
једне стране можемо рећи да Тиресија има неко више знање. Божанско у тексту постоји:
Креонт је послат у Делфе, Птија је рекла своје и ми видимо да је куга заправо потекал од
божанског. Хор за њу криви Ареса Кугоносца, но ми знамо да то чини Аполон. Она иницира
радњу и има порекло у оностраности. Међутим, то није једини уплив божанства. Тиресија је
пророк који зна. Но, његово размишљање је и потпуно рационално размишљање које би Едип
могао да подели са њим када би био у стању. Тиресија му каже све што ће се десити, а поента
разговора је у сукобу два вида људске изузетности. Едип поседује изузетну мудрост, но не
може да схвати оно што му Тиресија говори. Он јесте слепац за познање самог себе. Он има
ум који је пандан божанском, али неспособан да спозна истину о себи самог.

Ова се драма може се читати и као апологија божанског знања-пророчанства. Божански глас
објављује да се мора наћи Лајев убица. Едип одбија Тиресијину мудрост, јер има разлога да
верује у себе, његова је мудрост доказана. У кључном трену ће Јокаста рећи да божанска
пророчанства не вреде ништа јер је и Лају предсказано да ће га син убити. Исто као што је
Едип покушао да изигра делфско пророчанство и чини му се да је то успео. Иронија судбине се
огледа у томе што сви они који су веровали да могу доказати невалидност божанске речи
моћи ће да увиде доказивање њене пуноважности. Њихова ће вера доживети велики
преокрет. Божанско се манифестује превасходно кроз Делфско пророчиште. За Аполона
Делфског се врло често каже да је привилеговано божанство тагедије, утолико више што се
трагички ликови обраћају Хелију који се у ово време идентификује са Аполоном. Хелије је
Сунце које све види што се десило, а Аполон види оно скривени, што тек долази. Човек такође
зна, али оно што зна не може да прими. Едипово страшно реаговање на Тиресију, жеља да
убије Креонта га драстично разликују од доброг владара с почетка текста и то је нешто што
може да се интерпретира само као одговор на Тиресијин говор чија је истинитост једним
делом Едиповог бића сасвим сигурно препозната.