Edip

(Gr. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove ene Jokaste, jedan od
najtraginijih junaka grkih mitova i grke knjievnosti)
Edipovu sudbinu odredilo je strano prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj,
otevi mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev
rod do treeg kolena, a prva njegova rtva morao je biti on sam, sueno mu je da pogine od
ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izloe u
umi podno Kiterona, a da ne bi umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih
remenjem. Ali rob koji je deaka odveo u umu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi
na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kog je sluajno sreo u
umi. Pastir je odneo deaka svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao
potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu "oteenih stopala") i odgojio uz pomo svoje ene Merope, kako dolikuje nasledniku
prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem
redu dok ga neki pijani korintski mladi nije nazvao nahodom. Edip je to ispriao Polibu i
Meropi i po njihovoj zbunjenosti zakljuio da neto od njega kriju. Kad na direktno pitanje
nije od njih saznao nita to bi ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamonjem
proroitu dozna istinu. Meutim, Pitija mu o njegovoj prolosti nije rekla ni re, ali mu je
zato prorekla budunost: ubie svog oca, oeniti se sopstvenom majkom i s njom imati
sinove koji e poginuti zbog njegovog prokletstva.
Edipa je to proroanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odluio je da preduzme sve
da ga onemogui. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali ta ako su oni stvarno
Polib i Meropa? Znai, njima vie ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da
postane skitnica bez otadbine. Ali moe li ovek odabrati put drukiji od onoga koji mu je
odredila sudbina?
Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom
klancu, sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali voza
se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju
zapovest, udario je Edipa biem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajui da je stvar time
reena, hteo je da nastavi put. Uto je starac skoio na noge i udario ga tapom. To je Edipa
razljutilo i, uprkos potovanju prema starevim godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac
je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Stareve pratioce koji su nasrnuli na
njega Edip je nadjaao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji je pobegao
odmah nakon poetka sukoba. Prvi deo proroanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je
Edip ubio bio je njegov otac Laj.
Put s kojeg za Laja vie nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori
Sfingiju (ili Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila udovina Sfinga, krilata neman s lavljim
telom i glavom ene, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je
zagonetku, i kad je ne bi reio, rastrgla bi ga svojim kandama. Laj je hteo da pita delfsko
proroite kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Umesto odgovora, vratio se rob sa veu o
kraljevoj pogibiji.
Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajui ta da izgubi osim
svog emernog ivota, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je,
zaudo, bila laka a glasila je: "Ko izjutra ide etvoronoke, u podne na dve, a uvee na tri
noge? Pri tome je, kad ide na dve noge, spretniji i jai nego kad ide etvoronoke, ili na tri
noge." Edip je, bez mnogo razmiljanja odgovorio: "ovek! U zoru svog ivota nespretno
puzi etvoronoke, u podne muevne zrelosti hoda na dve noge, a u predveerje svog ivota
zbog slabosti se podtapa tapom kao treom nogom!"
Sfinga je na to oajniki zaleprala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je
odredila da upravo tako i pogine kad neko rei njenu zagonetku.
Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a Lajev urak Kreont dobrovoljno mu je predao

vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba postati ovek koji e grad osloboditi
Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se u kraljevskoj palati, ne
slutei da se u njoj rodio, i venao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajui da eni svoju
majku.
Sve se ispunilo kako je proroite proreklo: dobio je dve keri, Antigonu i Ismenu, i dva sina,
Eteokla i Polinika. Nita ga nije spreavalo da bude potpuno srean - i da se ispuni njegova
sudbiona.
Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu.
Mukarci, ene i deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobraena zemlja
nije donosila plodove. Kad je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je
odluio da u Delfe poalje Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od
nesree. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba e biti spaena kad graani iz svoje
sredine prognaju oveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom navukao na grad boju
kaznu.
Sada je trebalo pronai Lajevog ubicu. Bio je to teak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo
davno, prole su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan
rob... Edip je zato sazvao sve graane da mu pomognu da pronae i kazni ubicu ma gde bio
i ma ko bio. Iz okupljene mase tada se zauo glas da bi moda bilo najbolje da upitaju vraa
Tireziju koji, iako slep, vidi i najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vra
doao, zatraio je da mu kae ko je ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna
ko je ubica, ali ne moe da ga imenuje. Edip ga je molio, zatim pretio, ali vra je ostao
neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i Edipovim pretnjama: "Ti si,
Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Uinio si to ne znajui, kao to si ne znajui postao mu
svoje majke!"
Vraeve rei su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumai drukije osim da ga je na to
naveo Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada
nije izrekao nita osim istine, nazvao je potkupljenim laljivcem. Ali Tirezija je mirno
odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu doao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod
oiju koje es uskoro izgubiti, s njima svoje bogatstvo i vlast, a od kralja e se pretvoriti u
izgnanika!"
Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju enu, ponovio pred njom ono
to je rekao vra i zatraio da odgovori da li je Laj imao sina koji je moda bio odgojen
negde drugde, odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vra. Jokasta je
odgovorila po istini: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojei se proroanstva, izloio u
umi gde je malian i poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest jo uvek ivi i moe
posvedoiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on e razbiti sve sumnje.
Potreba da se neto dokae dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba.
Jedva to su sluge otile, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o
smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomeala s radou: nije, dakle, ubio svog oca!
Izbegao je sudbini! I ostale e se vradbine pokazati neistinitim!
To je bio poslednji sreni trenutak Edipovog ivota. Jer glasnik je nastavio: donosi mu
takoe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov
strah od proroanstva, prema kojem e se navodno oeniti svojom majkom, obavetava ga
da nije Polibov i Meriopin sin ve nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj umi od roba
kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Oajniki kriknuvi,
otrala je u svoje odaje i oduzela sebi ivot. Edip jo nije uspeo da doe sebi od iznenadnog
udarca, a ve ga je pogodio sledei. Rob kog su doveli priznao je nakon dueg oklevanja da
nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novoroene zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam
je takoe bio svedok nesrenog sluaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od svih
kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u oajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao
svoju enu i majku ve mrtvu. Iupao je kopu iz njene haljine i iglom sebi izbo oi. Nije
vie mogao da gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije
vie hteo da vidi svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je
odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saoseao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su jo
donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, poeli su
da zahtevaju da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pruio mu utoite u svojoj palati.
Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi,
Eteoklo i Polinik, kako bi se domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa
kao "oskvrnitelja otadbine" poslao u progonstvo.
Slep i bespomoan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u
ponor ponienja - ostao mu je samo njegov prokleti ivot. Dugo je lutao sa svojom kerkom
Antigonom, koja ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i umama. Ljudi su ga
izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je doao na Kolon u blizini Atine i
sklonio se, prema svom obiaju, s Antigonom u umu izvan naselja. Od seljaka je doznao da
se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s
olakanjem jer je znao da mu je na to mesto sueno da ode s ovog sveta, kako mu je nekad
predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih rei: onaj ko mu prui utoite i
poslednju utehu bie bogato nagraen. Zamolio je zato seljake da odu u Atinu i dovedu mu
njihovog kralja Tezeja.
Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlaa ki Ismena s veu da je meu njenom
braom planuo sukob i borba na ivot i smrt: Eteoklo se udruio s Kreontom i prognao
Polinika koji se na to pridruio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i
Polinik trudili su se da Edipa pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proroanstvu iz
Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj na ijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi doli
njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zatitu i spasio od
njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina stranom kletvom - da poginu u
meusobnoj borbi.
Kad je Edip izrekao svoju kletvu, zauo se tutanj groma. Bio je to znak najvieg poslenika
sudbine, Zevsa Olimpskog, da Edip moe da sie u carstvo sena. Oprostio se zato od
Antigone i Ismene i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obeanje da e se brinuti za
njegove keri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg poivalita, koje e
Atinu braniti bolje od titova i vrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i
siao u sumorno Hadovo carstvo, iza ijih vrata zavrava ivot smrtnika i time se njegova
sudbina ispunila.