Sizif

(Gr. Sisyphos, lat. Sisyphus - sin Eola, praoca Eoljana, i njegove ene Enarete,
osniva grada Korinta i njegov prvi kralj, najmudriji i najlukaviji od svih ljudi)
O njegovom ivotu znamo relativno malo, ali zato znamo pojedinosti o njegovoj smrti.
Nije, dodue bio pandan vavilonskom junaku Gilgameu koji je eznuo za
besmrtnou, ali ipak - nije hteo da umre. Imao je za to i razlog vie jer je njegova
smrt trebalo da bude kazna zato to je video najvieg boga Zevsa u trenutku kad je
renom bogu Azopu krao ker Eginu i to o tome nije utao. Kad je po njega doao
crni bog smrti Tanatos, spretno mu je izmakao iz ruku, vezao ga i zatvorio u gvozdenu
bavu (prema drugoj verziji - u podrum). To je imalo dalekosene posledice: ljudi su
prestali da umiru i da prinose bogovima rtve, to je bilo razumljivo - prestali su da ih
se boje. Time je u samim temeljima bio uzdrman poredak na kom je poivala
postojanost bogova. Zbog toga je Zevs poslao na svet boga rata Aresa da oslobodi
Tanatosa. Tanatos je na to zgrabio Sizifovu duu i odmah je odneo u podzemni svet.
Sizif je znao da se snae u svakoj prilici i na sve je mislio unapred. Unapred je naloio
svojoj eni Meropi da, u sluaju njegove smrti, ne prinese bogovima rtvu. Vladar
podzemnog sveta Had i njegova ena uzalud su ekali darove koji su im po pravilu
pripadali, pa kad ih nisu doekali, naredili su da Sizif bude doveden pred njih. Sizif im
je predloio da e sve urediti samo neka ga nakratko puste nazad na svet. Otii e
svojoj eni, ozbiljno je podsetiti na njene dunosti, jer njihovo neizvravanje vrea
bogove. Sizifova reitost postigla je cilj. Had se dao nagovoriti, a Sizif je izgubio i
poslednje ostatke strahopotovanja pred boanskom mudrou i vidovitou. Vratio
se kui u Korint i nastavio da uiva u ivotu kako je najbolje znao i umeo. Rasren,
Had je ponovo za njim poslao Tanatosa. Bog smrti priekao je dok je, za vreme jedne
pijanke, vino oslabilo Sizifovu mo rasuivanja, pa mu je nemilosrdno ugrabio duu.
Ovaj put Sizif nije vie izaao iz podzemnog sveta.
Budui da je pretila opasnost da bi Sizif moga da poslui ljudima kao primer kako se
izvlai korist iz sumnje u sveznanje i autoritet bogova, Had ga je primerno kaznio: da
neprekidno valja ogroman kamen na visok breg. Kamen mu na vrhu uvek izmakne iz
ruku i itav posao Sizif mora da zapone iznova. To je ne samo teak i besmislen,
nego i zaglupljujui posao. Svest da mu pritom nee pomoi nikakvo lukavstvo muila
je Sizifa jednako kao i bezizglednost uzaludnog posla.