Naziv

originala:
Salman Rushdie
TWO YEARS, EIGHT MONTHS AND TWENTY-EIGHT NIGHTS

Copyright © 2015, Salman Rushdie All rights reserved

Translation Copyright © 2015 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
Za Kerolajn
El sueno de la razon produce monstruos
Usnuli razum priziva čudovišta
Čovek nije „vernik" kada je reč o bajkama. Tu nema teologije, ni
dogme, ni rituala, ni institucije, nikakvih očekivanja o načinu
ponašanja. Bajke govore o neočekivanosti i promenljivosti sveta.
Džordž Sirteš

Umesto da nateram sebe da pišem knjigu koju bi trebalo da pišem,

roman kakav se od mene očekuje, stvorio sam knjigu kakvu bih ja
voleo da čitam, knjigu nepoznatog autora, iz nekog drugog vremena i
druge zemlje, otkrivenu na nekom tavanu.
Italo Kalvino

I Šeherezadu zateče jutro, te ona prekine priču koju je započela...

„Hiljadu i jedna noć“
IBN RUŽDOVA DECA
V rlo malo se zna, mada je mnogo pisano, o istinskoj prirodi džinova,
stvorova načinjenih od vatre bez dima. Da li su dobri ili zli, đavolske
prirode ili dobroćudni, o tome se mnogo raspravlja. Neke njihove osobine
naširoko su prihvaćene: naime, da su ćudljivi, kapriciozni, neobuzdani, da
mogu veoma brzo da se kreću, da menjaju oblik i veličinu, da ispunjavaju
mnoge želje smrtnicima, ako tako požele, ili ako su prinuđeni da to čine; kao i
da se njihov osećaj za vreme veoma razlikuje od osećaja ljudskih bića. Ne
treba ih brkati s anđelima, iako neke stare priče pogrešno tvrde da je i sam
Đavo, pali anđeo Lucifer, sin jutra, bio najveći od svih džinova. Dugo nije bilo
jasno ni gde tačno borave. Neke drevne priče su, klevetnički, govorile da
džinovi žive među nama, ovde na Zemlji, u takozvanom donjem svetu, u
ruševnim zgradama i raznim nezdravim zonama - đubrištima, grobljima,
poljskim klozetima, kanalizaciji, a kad god je moguće, i u bunjištima. Prema
tim klevetničkim pričama, valjalo bi da se dobro operemo posle svakog
dodira sa džinom. Neprijatnog su mirisa i prenose bolesti. Ipak, najugledniji
komentatori odavno tvrde ono što sada znamo da je istina: da džinovi žive u
svom sopstvenom svetu, koji je od našeg odvojen velom, i da je taj gornji svet,
ponekad nazivan i Peristan ili Vilin-zemlja, veoma prostran, iako je njegova
priroda skrivena od nas.
Reći da džinovi nisu ljudska bića možda zvuči kao iznošenje očigledne
činjenice, ali ljudska bića imaju neke zajedničke odlike čak i s ovim
fantastičnim stvorovima. Što se tiče vere, na primer, među džinovima ima
pripadnika svih svetskih religija, a ima i džinova koji nisu vernici, za koje je
pojam bogova i anđela isto toliko neobičan kao što su džinovi neobični
ljudskim bićima. I mada su mnogi džinovi amoralni, barem neka od tih
moćnih bića umeju da razlikuju dobro i zlo, levi i desni put.
Neki džinovi umeju da lete, a neki puze po zemlji u obličju zmija, ili trče
okolo lajući i kezeći očnjake u vidu ogromnih pasa. U moru, a ponekad i u
vazduhu, poprimaju izgled zmajeva. Neki od nižih džinova nisu u stanju da
dugo zadrže svoje obličje dok su na Zemlji, pa ti amorfni stvorovi, ponekad
gmižući, uđu u ljudska bića kroz uši, nos ili oči, pa na neko vreme zauzmu
njihova tela i odbace ih kad im dosade. Zaposednuto ljudsko biće, nažalost,
ne ostaje u životu.
Ženski džinovi, džinije ili džinire, još su tajanstvenije i još prepredenije i
teže ih je pojmiti, jer su u pitanju žene senke, sačinjene od dima bez vatre.
Postoje divlje džinije, i džinije ljubavi, ali moguće je da su te dve vrste džinija
zapravo jedna ista - jer divlji duh može da bude umiren ljubavlju, ili da
stvorenje ljubavi, ukoliko je s njim loše postupano, pribegne divljaštvu kakvo
smrtni ljudi ne mogu ni da pojme.
Ovo je priča o jednoj džiniji, velikoj princezi džinova, poznatoj kao
Princeza Munja, zbog veštine baratanja gromovima, a koja je jednom davno
zavolela smrtnog muškarca, još u XII veku, kako bismo mi rekli, i o njenom
mnogobrojnom potomstvu, o njenom povratku u svet posle dugog odsustva,
kada se ponovo zaljubila, barem nakratko, a potom pošla u rat. Ovo je takođe
priča i o mnogim drugim džinovima, muškim i ženskim, letećim i puzećim,
dobrim, lošim i nezainteresovanim za moralne vrednosti; i o vremenu krize,
vremenu van vremena koje mi nazivamo vremenom čudnovatosti, a koje je
potrajalo dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći, to jest hiljadu noći i
još jednu pride. I da, živeli smo još hiljadu godina od tih dana, ali nas je to
vreme zauvek izmenilo. Da li nabolje ili nagore, to će naša budućnost tek
pokazati.

Godine 1195, veliki filozof Ibn Ružd, nekada kadija u Sevilji, a odskora lični
lekar kalifa Abu Jusufa Jakuba u njegovom rodnom gradu Kordobi, bio je
zvanično diskreditovan i osramoćen zbog svojih slobodoumnih ideja, koje su
bile neprihvatljive sve moćnijim berberskim fanaticima, što su se širili
arapskom Španijom poput pošasti, pa je poslat da živi u nekoj vrsti
izgnanstva u Luseni, malom selu tik izvan svog rodnog grada, selu punom
Jevreja koji više nisu govorili da su Jevreji jer su ih Almoravidi, prethodna
vladarska dinastija Andaluza, prisilili da se preobrate u islam. Ibn Ružd,
filozof koji više nije smeo da izlaže svoju filozofiju, čija su sva dela bila
zabranjena, a knjige spaljene, smesta se osetio kao kod kuće među Jevrejima
koji nisu smeli da govore da su Jevreji. Bio je miljenik kalifa iz trenutne
vladajuće dinastije Almohada, ali miljenici često gube milost, pa je tako i Abu
Jusuf Jakub dozvolio fanaticima da prognaju iz grada velikog tumača
Aristotela.
Filozof koji nije smeo da govori o svojoj filozofiji živeo je u uzanoj
nepopločanoj ulici, u skromnoj kući s malim prozorima, i užasno ga je mučio
nedostatak svetlosti. U Luseni je započeo medicinsku praksu, a njegov status
nekadašnjeg ličnog kalifovog lekara brzo mu je doveo pacijente; osim toga,
koristio je ono malo sredstava koja je imao na raspolaganju kako bi se
upustio u skromnu trgovinu konjima, a takođe je ulagao i u proizvodnju
tinaha, velikih zemljanih ćupova, u kojima su Jevreji koji više nisu bili Jevreji
držali i prodavali maslinovo ulje i vino. Jednog dana, nedugo pošto je
prognan, na njegovom pragu pojavila se devojka od možda šesnaest leta,
blago se smešeći; nije kucala niti mu je na bilo koji drugi način prekinula tok
misli, samo je stajala i strpljivo čekala dok nije postao svestan njenog
prisustva i pozvao je da uđe. Rekla mu je da je odskora siroče; da nema
nikakvih prihoda, ali da ipak ne bi želela da radi u javnoj kući; i da se zove
Dunija, što uopšte nije zvučalo kao jevrejsko ime, jer nije smela da izgovori
svoje jevrejsko ime, a bila je i nepismena pa nije mogla ni da ga napiše. Rekla
mu je da joj je ime nadenuo neki putnik, koji je rekao da je grčkog porekla i da
znači „svet“. Ibn Ružd, prevodilac Aristotela, nije se raspravljao s njom, jer je
znao da ta reč ima isto značenje na dovoljno svetskih jezika te da nema
smisla cepidlačiti.1 „Zašto si sebi nadenula ime po svetu?“, upitao je, a ona je,
gledajući ga u oči, odgovorila: „Zato što će čitav jedan svet poteći iz mene, a
oni koji teku iz mene širiće se svetom.“
Pošto je bio razuman čovek, nije ni pomislio da je ona natprirodno biće,
džinija, iz plemena ženskih džinova, ona džinira: vrhovna princeza tog
plemena u zemaljskoj pustolovini, željna da zadovolji svoju sve veću
radoznalost prema muškarcima uopšte, a naročito onim briljantnim. Primio
ju je u svoju kućicu kao domaćicu i ljubavnicu, a u noćnoj tišini šapnula mu je
na uho svoje „pravo“ - to jest lažno - jevrejsko ime, i to je bila njihova tajna.
Džinija Dunija bila je upravo toliko spektakularno plodna kao što je govorilo
njeno proročanstvo. Tokom dve godine, osam meseci i dvadeset osam dana i
noći koji su usledili, ostala je trudna tri puta i svaki put je rodila više dece,
barem po sedmoro, kako izgleda, a jednom jedanaestoro, ili možda
devetnaestoro, zapisi o tome su nejasni i neprecizni. Sva deca nasledila su
njenu najupadljiviju odliku: nisu imala usne resice.
Da je Ibn Ružd bio vičan okultnim znanjima, shvatio bi tada da su njegova
deca potomstvo neljudske majke, ali bio je suviše obuzet sobom da bi išta
zaključio. (Ponekad mislimo da je imao sreće, i on i čitava naša istorija, što ga
je Dunija volela zbog njegovog briljantnog uma, jer mu je priroda možda bila
suviše sebična da sama po sebi nadahne ljubav.) Filozof koji nije mogao da
filozofira plašio se da će njegova deca od njega naslediti tužne darove, koji su
bili i njegovo blago i njegovo prokletstvo. „Biti tanke kože, dalekovid i
dugačkog jezika“, rekao je, „znači osećati suviše oštro, videti suviše jasno i
govoriti suviše slobodno. To znači biti ranjiv pred svetom kada svet veruje da
je neranjiv, razumeti njegovu promenljivost kada misli da je nepromenljiv,
osećati šta se sprema pre nego što drugi osete, znati da varvarska budućnost
razara kapije sadašnjosti dok se drugi drže nazadne šuplje prošlosti. Ako
naša deca budu imala sreće, naslediće samo tvoje uši, ali nažalost, pošto su
svakako i moja, verovatno će prebrzo početi suviše da misle, i prerano početi
suviše da čuju, čak i ono što ne srne da se misli i čuje.“
„Ispričaj mi priču“, često je tražila Dunija u postelji, u prvim danima
zajedničkog života. Ubrzo je otkrio kako, iako je naizgled mlada, ume da bude
zahtevna i svojeglava, kako u krevetu, tako i van njega. On je bio krupan, a ona
nalik na ptičicu ili insekta paličnjaka, ali često je uviđao da je ona ta koja je
snažnija. Bila je radost njegove starosti, ali je zahtevala od njega silnu
energiju, koju je on teško uspevao da održi. U njegovim godinama ponekad je
samo želeo da ode u krevet i zaspi, ali Dunija je njegove pokušaje da zadrema
tumačila kao neprijateljski čin. „Ako ostaneš budan cele noći vodeći ljubav“,
rekla je, „zapravo ćeš se osećati odmornije nego da satima hrčeš kao vo. To
svi znaju.“ U njegovim godinama nije uvek bilo lako postići stanje potrebno
za seksualni čin, a naročito više noći uzastopce, ali ona je njegove staračke
nevolje sa uzbuđenjem shvatala kao dokaz da u njemu nema dovoljno ljubavi.
„Ako te žena privlači, nikad nema problema“, rekla mu je. „Nije važno koliko
noći uzastopno. Ja sam uvek napaljena, mogla bih tako zauvek, nemam
potrebu da se zaustavim.“
Kad je otkrio da se njen fizički žar može prigušiti pripovedanjem, to mu je
pružilo malo olakšanja. „Pričaj mi priču“, rekla je, sklupčana pod njegovom
rukom tako da mu je šaka bila na njenoj glavi, a on je pomislio: dobro je,
večeras sam se izvukao; i tako joj je, malo-pomalo, pričao sve što mu je na
umu. Koristio je reči koje bi mnogim njegovim savremenicima zvučale
zastrašujuće, kao što su „razum“, „logika“ i „nauka“, a to su bila tri stuba
njegovog razmišljanja, ideje koje su i dovele do toga da mu spale knjige.
Dunija se plašila tih reči, ali taj strah ju je uzbuđivao pa bi se privila bliže uz
njega i rekla: „Drži mi glavu dok je puniš tim tvojim lažima.“
U njemu je postojala duboka tužna rana, jer on je bio poražen čovek, koji
je izgubio veliku životnu bitku od Gazalija iz Tusa, mrtvog Persijanca,
protivnika koji je bio počivši već osamdeset pet godina. Sto godina ranije,
Gazali je napisao knjigu Nesuvislost filozofa, i u njoj je napao Grke poput
Aristotela i neoplatonista, i njihove sledbenike Ibn Sinu i Farabija, Ibn
Ruždove velike prethodnike. U jednom trenutku Gazali je doživeo krizu vere,
ali se oporavio i postao najveći progonitelj filozofije u istoriji sveta.
Filozofija, režao je on, nije u stanju da dokaže postojanje Boga, pa čak ni da
dokaže nemogućnost postojanja dva boga. Filozofija veruje u neminovnost
uzroka i posledice, što je umanjivanje moći božje, jer On lako može da se
uplete i izmeni posledice, i da udesi da uzrok bude neuspešan ako tako
odluči.
„Šta se dešava“, pitao je Ibn Ružd Duniju kad ih je noć obavila tišinom, pa
su mogli da govore o zabranjenim temama, „kada zapaljen štapić dodirne
balu pamuka?“
„Pamuk se zapali, naravno“, odgovorila je ona.
„A zašto se zapali?“
„Zato što je to tako“, rekla je ona. „Vatra lizne pamuk, i pamuk postane deo
vatre. To je prosto tako.“
„Zakon prirode“, rekao je on. „Određeni uzroci imaju određene posledice.“
A ona je klimala glavom ispod šake kojom ju je milovao.
 „On se nije slagao s tim“, rekao je Ibn Ružd, a ona je znala da misli na svog
neprijatelja Gazalija, onog koji ga je pobedio. „Rekao je da se pamuk zapali
zato što je Alah tako odredio, zato što je u božjoj vaseljeni božja volja jedini
zakon.“
„Dakle, da je Alah poželeo da pamuk ugasi vatru, da je poželeo da se vatra
pretvori u pamuk, onda bi tako bilo?“
„Da“, rekao je Ibn Ružd. „Prema Gazalijevoj knjizi, Alah tako čini.“
Ona se malo zamislila. „To je glupo“, rekla je najzad. Čak i u mraku, videla
je njegov rezignirani osmeh, osmeh u kome je bilo i cinizma i bola, kako se
širi bradatim licem. „Rekao je da je to prava vera“, odgovorio je, „a da je
neslaganje s tim... nesuvislost.“
„Dakle, sve može da se desi ako Alah odluči da tako treba“, rekla je ona.
„Čovekove noge bi mogle da ne dotiču zemlju, na primer. Mogao bi da počne
hodati po vazduhu.“
„Čudo se desi“, rekao je Ibn Ružd, „kada Alah promeni pravila po kojima
želi da igra, a ako mi to ne shvatimo, to je zato što je Alah potpuno
neshvatljiv, što bi se reklo, izvan naše moći poimanja.“
Ona se ponovo ućutala. „Pretpostavimo da pretpostavim“, rekla je
konačno, „da Alah ne postoji. Pretpostavimo da me nateraš da pretpostavim
da taj razum, ta logika i ta nauka poseduju magiju koja Alaha čini suvišnim.
Da li se uopšte može pretpostaviti da je moguće pretpostaviti tako nešto?“
Osetila je da se on trgao. Sad se on plaši mojih reći, pomislila je, i to joj je na
neki čudan način bilo vrlo prijatno. „Ne“, odgovorio je on, suviše grubo. „To bi
stvarno bila glupa pretpostavka.“
On je napisao knjigu Nesuvislost nesuvislosti, odgovarajući Gazaliju posle
sto godina i preko hiljadu milja, ali uprkos tom duhovitom naslovu, uticaj
mrtvog Persijanca ostao je neumanjen te je Ibn Ružd na kraju bio osramoćen,
a njegove knjige bačene na lomaču, i izgorele su jer je u tom trenutku Alah
odlučio da vatri to treba dozvoliti. U svim svojim delima pokušavao je da
pomiri reći „razum“, „logika“ i „nauka“ s rečima „Alah“, „vera“ i „Kuran“, i nije
uspeo, iako je vrlo vešto koristio argument dobrote, dokazujući citatima iz
Kurana da Alah mora postojati upravo zbog vrta zemaljskih zadovoljstava
koja je pružio čovečanstvu, jer: Mi iz oblaka vodu obilno spuštamo i činimo da
uz njenu pomoć raste žito i bilje, i bašče guste.2 I sam je voleo da radi u bašti, i
činilo mu se da argument dobrote dokazuje i postojanje Alaha i njegove
blagotvorne i darežljive prirode, ali zastupnici strogog Boga su ga nadjačali.
Sada je ležao, ili je bar tako verovao, sa preobraćenom Jevrejkom, koju je
spasao od javne kuće i koja je, izgleda, bila u stanju da zaviri u njegove snove,
u kojima se raspravljao s Gazalijem na jeziku nepomirljivosti, jeziku
nepopustljivosti, na jeziku krajnjih granica, koji bi ga osudio na gubilište kad
bi ga upotrebio na javi.
Kako je Dunija rasla od dece i potom ih praznila u malu kuću, preostajalo
je sve manje mesta za Ibn Ruždove ekskomunicirane „laži“. Njihovi intimni
trenuci bivali su sve redi, a novac je postao problem. „Pravi muškarac
suočava se s posledicama svojih postupaka“, rekla mu je ona, „a naročito
muškarac koji veruje u uzroke i posledice.“ Međutim, novac mu nikad nije bio
jača strana. Posao s trgovinom konjima bio je nesiguran i pun
beskrupuloznih, pa je i zarada bila mala. Na tržištu ćupova bilo je mnogo
konkurencije, pa su cene uvek bile niske. „Naplaćuj više pacijentima“,
posavetovala ga je pomalo ljutito. „Trebalo bi da unovčiš svoj nekadašnji
ugled, koliko god da je ukaljan. Šta ti drugo preostaje? Nije dovoljno biti
čudovišna naprava za pravljenje dece. Ti praviš decu, a deca se onda rode i tu
decu treba hraniti. To ti je logika. To ti je razum.“ Znala je koje reči da
upotrebi protiv njega. „Ne postupati tako“, uzviknula je pobedonosno, „to je
prava nesuvislost!“
(Džinovi vole blistave stvarčice, zlato i dragulje i tome slično, i često
sakrivaju sakupljeni plen u podzemnim pećinama. Zašto princeza džinova tad
nije rekla otvori se, sezame pred ulazom u pećinu s blagom, i tako jednim
potezom rešila porodične i finansijske probleme? Zato što je odabrala ljudski
život, ljudsku vezu kao „ljudska“ žena ljudskog bića, i bila je okovana tim
svojim izborom. Da je svom ljubavniku otkrila svoju pravu prirodu u toj
poodmakloj fazi, to bi bilo kao da je otkrila neku vrstu izdaje, ili laži, u samoj
srži njihovog odnosa. Zato je ćutala, plašeći se da bi je on ostavio. Ali na kraju
ju je svakako ostavio, iz svojih sopstvenih ljudskih razloga.)
Postoji persijska knjiga Hazar Afsaneh, odnosno Hiljadu priča, koja je
prevedena na arapski. U arapskoj verziji ima manje od hiljadu priča, ali fabula
je rastegnuta na hiljadu noći, tačnije, pošto su okrugli brojevi tako ružni, na
hiljadu i još jednu noć pride. On nije video tu knjigu, ali na sudu je čuo
nekoliko priča iz nje. Naročito mu se dopala priča o ribaru i džinu, ne toliko
zbog fantastičnih elemenata (duh iz lampe, ribe koje govore, začarani princ
koji je otpola živ, a dopola skamenjen), već zbog njene tehničke lepote, zbog
načina na koji se jedna priča krije u drugoj, a u sebi krije mnoštvo novih priča,
tako da priča postaje pravo ogledalo života, po Ibn Ruždovom mišljenju, u
kojem sve naše priče sadrže priče drugih ljudi, a i same su sadržane u većim i
veličanstvenijim pripovestima, istoriji porodice, ili domovine, ili vere. Ipak,
još lepša od priča unutar priča bila je priča o pripovedačici, princezi
Šahrezadi, poznatijoj kao Šeherezada, koja svoje priče pripoveda krvoločnom
mužu kako bi izbegla pogubljenje. Priče kao odbrana od smrti, kao način da
se uljudi varvarin. A u podnožju bračne postelje sedi Šeherezadina sestra,
njena savršena publika, i moli za još jednu priču, pa za još jednu, i za još jednu
posle nje. Od imena te sestre Ibn Ružd dobio je ideju za prezime koje je
nadenuo hordama beba koje su hrlile iz utrobe njegove ljubavnice Dunije, jer
se sestra, igrom slučaja, zvala Dunjazada, „a mi ovde, sve mnogobrojniji u
ovoj kući bez svetlosti, što me tera da namećem prekomerne cene mojim
pacijentima iz Lusene, imamo novonastali Dunijazat, to jest, Dunijino pleme,
rasu Dunijanaca, narod Dunije, što se može prevesti i kao narod sveta“.
Duniju je to strašno uvredilo. „Hoćeš da kažeš“, rekla je, „zato što nismo
venčani, da naša deca ne mogu da dobiju očevo prezime.“ Uputio joj je svoj
tužni iskrivljeni osmeh. „Bolje je da ostanu Dunijazati“, rekao je, „jer to
prezime u sebi sadrži čitav svet, a svet ga nije osudio. Nadenuti im rep Ruždi
značilo bi poslati ih da budu deo istorije unapred obeleženi.“ Počela je da
govori o sebi kao o Šeherezadinoj sestri, večito moleći za priče, samo što je
njena Šeherezada bio muškarac, ljubavnik, a ne brat, a neke njegove priče bi
im oboma donele smrt ako bi reči slučajno napustile tamu spavaće sobe.
Dakle, on je neka vrsta Anti-Šeherezade, rekla mu je Dunija, sušta suprotnost
pripovedačici iz Hiljadu ijedne noći: njene priče njoj su spašavale život, dok su
njegove njega stavljale u smrtnu opasnost. Ali onda je kalif Abu Jusuf Jakub
odneo pobedu u ratu, potpuno porazivši Alfonsa VIII, hrišćanskog kralja
Kastilje, kod Alarkosa na reci Gvardijani. Posle bitke kod Alarkosa, u kojoj je
njegova vojska pobila 150.000 kastiljanskih vojnika, polovinu hrišćanske
vojske, kalif je uzeo sebi titulu El Mansur - Pobedonosni, i sa
samouverenošću junaka osvajača, okončao je dominaciju fanatičnih Berbera
i pozvao Ibn Ružda da se vrati na dvor.
Žig srama uklonjen je s čela starog filozofa, njegovo izgnanstvo je
okončano, bio je rehabilitovan, očišćen od sramote i vraćen, uz sve počasti,
na svoj pređašnji položaj dvorskog lekara u Kordobi, dve godine, osam
meseci i dvadeset osam dana i noći otkako je njegovo izgnanstvo počelo, to
jest, posle tačno hiljadu i jedne noći i dana; a Dunija je ponovo bila trudna,
naravno, i on se nije oženio njome, naravno, niti je dao deci svoje ime,
naravno, i nije je poveo sa sobom na almohadski dvor, naravno, i zato je ona
tiho nestala iz istorije, koju je on poneo sa sobom kad je pošao, zajedno s
odećom, retortama, rukopisima, nekim uvezanim, a nekim u svicima,
rukopisima tuđih knjiga, pošto su njegovi bili spaljeni, iako su mnogi
primerci sačuvani, tako joj je rekao, u drugim gradovima, u bibliotekama
prijatelja, i na mestima gde ih je sam krio za slučaj da padne u nemilost, jer se
mudar čovek uvek priprema za nevolje, i ako je propisno skroman, sreća ga
uvek iznenadi. Otišao je ne dovršivši doručak i bez oproštaja, a ona mu nije
pretila, nije mu otkrila svoju pravu prirodu, niti moć koja počiva u njoj, nije
mu rekla: znam šta naglas izgovaraš u snu, kada pretpostavljaš ono što bi bilo
glupo i pretpostaviti, kada prestaješ s pokušajima da pomiriš nepomirljivo i
izgovaraš strašnu i fatalnu istinu. Dopustila je istoriji da je ostavi za sobom
ne pokušavajući da je zadrži, onako kako deca puštaju paradu da prođe,
zadržavši je u sećanju, pretvorivši je u nešto nezaboravno, nešto što je samo
njihovo; i nastavila je da ga voli, iako ju je tako lako napustio. Bio si mi sve,
poželela je da mu kaže, moje sunce i mesec, i ko će mi sad pridržavati glavu,
ko će mi ljubiti usne, ko će biti otac našoj deci, ali on je bio veliki čovek,
predodređen za besmrtne dvorane, a ova bučna derišta bila su samo teret
koji je ostavio za sobom.
Jednog dana, šapnula je odsutnom filozofu, jednog dana dugo posle smrti,
doći će trenutak u kome ćeš poželeti da priznaš svoju porodicu, i u tom
trenutku, ja, tvoja duhovna žena, ispuniću ti želju, iako si mi slomio srce.
Veruje se da je ostala među ljudskim bićima još neko vreme, možda
uzalud se nadajući njegovom povratku, i da joj je on ipak slao novac, i da ju je
možda povremeno i posećivao, i da je ona prekinula trgovinu konjima, ali je
nastavila sa tinahama, ali pošto su sunce i mesec istorije zauvek zašli u
njenoj kući, njena priča je postala puna senki i misterija, pa je možda istina,
kao što su ljudi i govorili, da se posle Ibn Ruždove smrti njegov duh vratio i
začeo još dece s njom. Ljudi su govorili i da joj je Ibn Ružd doneo lampu s
džinom unutra i da je taj džin bio otac dece koju je rodila po njegovom
odlasku - te možemo jasno videti kako glasine sve izvrnu! Takođe su govorili,
manje ljubazno, da je napuštena žena primala svakog muškarca koji pristane
da joj plati stanarinu, i da ju je svaki muškarac kog bi primila ostavljao sa još
više dece, tako da Dunijazati, Dunijina deca, više nisu bili Ibn Ruždijeva
kopilad, ili bar neki od njih to nisu bili, ili pak mnogi to nisu bili, ili možda
većina; jer po mišljenju većine, priča o njenom životu postala je mucava
rečenica, sa slovima koja se rastapaju u besmislene oblike, ne uspevajući da
kažu koliko dugo je živela, niti kako, niti gde, niti sa kim, ni kad ni kako - niti
da li je - umrla.
Niko nije primetio ni mario što se jednog dana okrenula u stranu,
skliznula kroz procep u svetu i vratila se u Peristan, u drugu stvarnost, u svet
snova iz kojeg džinovi povremeno dolaze da čovečanstvu donesu nevolje ili
sreću. Žiteljima Lusene činilo se da je isparila, možda u oblaku dima bez
vatre. Po Dunijinom odlasku sa ovog sveta, putnici koji su iz sveta džinova
dolazili u naš postali su malobrojniji, zatim su dugo u potpunosti prestali da
dolaze, a procepi u svetu zarasli su u nimalo maštoviti korov konvencije i
trnovito žbunje tuposti, sve dok se na kraju nisu potpuno zatvorili, a našim je
precima preostalo da se snalaze najbolje što mogu bez koristi i prokletstva
magije.
Ali Dunijina deca su odlično napredovala. Toliko se može reći. Gotovo tri
stotine godina kasnije, kada su Jevreji prognani iz Španije, čak i Jevreji koji
nisu smeli da kažu da su Jevreji, deca Dunijine dece ukrcala su se na brodove
u Kadizu i Palos de Mogeru, ili su prešla preko Pirineja, ili su odletela na
čarobnim ćilimima i u ogromnim urnama kao srodnici džinova, što su i bila,
prelazila preko kontinenata i jedrila na sedam mora, penjala se na visoke
planine i preplivavala moćne reke, silazila u duboke doline i nalazila skloništa
i sigurnost gde god su mogla, i brzo su zaboravila jedna na drugu, ili su se pak
sećala onoliko dugo koliko su mogla, a potom zaboravljala, ili nikad nisu
zaboravila, postala su porodica koja zapravo više nije porodica, pleme koje
zapravo više nije pleme; usvojila su svaku i nijednu veru, a mnoga od njih,
posle vekova preobraćanja, nesvesna svog natprirodnog porekla,
zaboravljajući priču o prisilnom preobraćanju Jevreja, postala su manijački
pobožna, a druga prezrivi nevernici; porodica bez svog mesta, ali s
porodicom na svakom mestu, selo bez lokacije, koje se pojavljuje na svakoj
lokaciji sveta, kao biljka bez korena, mahovina ili lišaj ili puzava orhideja, koja
mora da se oslanja na druge pošto ne može da stoji samostalno.
Istorija nema milosti prema onima koje zaboravi, a može biti jednako
nemilosrdna i prema onima koji je stvaraju. Ibn Ružd je umro
(konvencionalno, od starosti, ili bar tako verujemo) na putu za Marakeš jedva
godinu dana pošto je rehabilitovan, i nije ni dočekao da vidi kako njegova
slava raste, nije dočekao da vidi kako se širi van granica njegovog sveta, u
kaurske zemlje, gde su njegovi komentari o Aristotelu postali osnova
renesanse tog velikog prethodnika, kamen temeljac bezbožničke filozofije
nevernika; zvali su je sekularnom, podrazumevajući time onu vrstu ideje koja
se javlja samo u jednom sekulumu, stogodišnjem razdoblju sveta, ili možda
idejom za vekove, koja je bila tek senka i odjek ideja o kojima je on govorio
samo u snovima. Možda se, kao pobožan čovek, ne bi radovao mestu koje mu
je istorija odredila, jer čudna je sudbina za vernika da postane nadahnuće
ideja kojima nije potrebna vera, a još je čudnija sudbina da nečija filozofija
odnese pobedu van granica njegovog sopstvenog sveta, a da unutar tih
granica ostane poražena, jer u svetu koji je on poznavao, deca njegovog
mrtvog protivnika Gazalija množila su se i nastanila kraljevstvo, a i njegovo
kopilansko potomstvo se širilo, ostavljajući njegovo zabranjeno ime za
sobom, i naselili su zemlju. Veliki deo preživelih stigao je na veliki kontinent
Severne Amerike, a mnogi drugi našli su se na velikom južnoazijskom
potkontinentu, zahvaljujući fenomenu zbijanja, koji je deo tajanstvene
nelogičnosti slučajne distribucije; a mnogi od njih kasnije su se širili ka
zapadu i jugu preko obe Amerike, i na sever i zapad iz onog ogromnog
dijamanta u podnožju Azije, u sve zemlje sveta, jer se za Dunijazate može
pošteno reći da, osim neobičnih ušiju, svi imaju i sklonost ka lutanju. I Ibn
Ružd je umro, ali kao što ćemo videti, i on i njegov protivnik nastavili su
raspravu i s druge strane groba, jer argumentima velikih mislilaca zapravo
nema kraja, a sama idejna srž argumenta je da je to alat koji izoštrava um,
najoštriji od svih alata, rođen iz ljubavi prema znanju, što će reći - iz filozofije.
GOSPODIN DŽERONIMO
V iše od osam stotina godina kasnije, i više od pet i po hiljada kilometara
daleko, i sada već više od hiljadu godina ranije, oluja se obrušila na grad
naših predaka poput bombe. Njihovo detinjstvo skliznulo je u vodu i nestalo,
pristanišni bedemi načinjeni od sećanja, na kojima su nekada jeli slatkiše i
piću, rive čežnje gde su se krili od letnjeg sunca i po prvi put razmenjivali
poljupce. Krovovi kuća leteli su noćnim nebom poput zbunjenih šišmiša, a
tavani u kojima su čuvali svoju prošlost ostali su izloženi nevremenu sve dok
nije izgledalo kao da je grabljivo nebo proždralo sve što su nekada bili.
Njihove tajne davile su se u poplavljenim podrumima i više nisu mogli da ih
se sete. Snaga ih je izdala. Pala je tama.
Pre nego što je nestalo struje, na televiziji su prikazani snimci napravljeni
sa neba: ogromna bela spirala vrtela se nad njima poput neprijateljskog
vanzemaljskog svemirskog broda. Onda se reka izlila u elektrane, a drveće je
palo na dalekovode i zdrobilo šupe u kojima su stajali generatori za slučaj
nevolje, i počela je apokalipsa. Pokidala se užad koja je naše pretke držala
vezane za stvarnost, i dok im je oluja besnela u ušima, sasvim su lako
poverovali da su se procepi u svetu ponovo otvorili, da su pečati polomljeni i
da nebom lete nasmejani čarobnjaci, da satanski jahači galopiraju kroz
oblake.
Tri dana i tri noći niko nije progovarao, jer je postojao samo jezik oluje, a
naši preci nisu umeli da govore tim užasnim jezikom. Onda je to najzad
prošlo, i poput dece koja odbijaju da poveruju u kraj detinjstva, želeli su da
sve bude kao što je bilo pre. Ali kada se svetlo vratilo, sve se činilo drugačije.
Ovo je bila bela svetlost kakvu ranije nisu videli, jaka poput lampe u
policijskoj sobi za ispitivanje, koja nije bacala senke, nemilosrdna, koja ne
ostavlja mesta za sakrivanje. Pripazite, kao da je govorila ta svetlost, jer ja
dolazim da spaljujem i osuđujem.
Onda su počele čudnovatosti. Nastavile su se tokom sledeće dve godine,
osam meseci i dvadeset osam noći.

Evo kako nam je to preneto, čitav milenijum kasnije, kao istorija

prožeta, a možda i preplavljena, legendom. Evo kako je mi sada
shvatamo, kao da je reč o nesigurnom pamćenju, ili snu o dalekoj
prošlosti. Ako je neistinita, ili bar delimično neistinita, ako su u
pripovest uključene i izmišljene priče, sad je prekasno da se bilo šta
 preduzme. Ovo je priča o našim precima, onakva kakvu smo odabrali
da ispričamo, i tako je to, naravno, i naša priča.

U sredu posle velike oluje, gospodin Džeronimo je prvi put primetio da

njegova stopala više ne dodiruju zemlju. Probudio se kao i obično, sat pre
svitanja, nejasno se sećajući čudnovatog sna u kome su ženske usne bile
pritisnute na njegove grudi i mrmljale nešto nerazgovetno. Nos mu je bio
zapušen, usta suva jer je na njih disao u snu, vrat mu je bio ukočen zbog
navike da stavlja previše jastuka pod glavu, a ekcem na levom članku ga je
svrbeo. Uopšte, telo mu je zadavalo uobičajenu količinu jutarnjih problema:
drugim rečima, ništa na šta se vredi žaliti. Stopala su mu, zapravo, bila
odlično. Gospodin Džeronimo je veći deo života imao problema sa stopalima,
ali danas su bila sasvim u redu. Povremeno je osećao bolove zbog ravnih
tabana iako je redovno radio vežbe za razmrdavanje nožnih prstiju, svake
noći pred odlazak na spavanje i odmah po buđenju, i nosio uloške u cipelama,
i uvek se peo i silazio stepeništem na prstima. Bila je tu i stalna bitka protiv
kostobolje i lekovi koje je kupio zbog proliva. Bol se povremeno javljao i on ga
je trpeo, tešeći se onim što je naučio kao mladić: da ravni tabani omogućuju
da se izbegne mobilizacija. Gospodin Džeronimo je odavno prošao godine za
mobilizaciju, ali ovaj podatak ga je i dalje tešio. A kostobolja je, uostalom,
bolest kraljeva.
U poslednje vreme su mu se na petama pojavili debeli ispucah žuljevi koje
je trebalo srediti, ali bio je suviše zauzet da bi otišao na pedikir. Stopala su
mu bila potrebna, ceo dan je provodio na njima. Osim toga, imala su nekoliko
dana odmora, nije bilo rada u vrtovima tokom ovakve oluje, i zato su ga ovog
jutra možda nagradila, odlučivši da mu ne prave probleme. Prebacio je noge
preko ivice kreveta i ustao. Tu mu se učinilo da je nešto drugačije. Dobro je
poznavao teksturu lakiranih podnih dasaka u svojoj spavaćoj sobi, ali iz
nekog razloga, te srede ujutro nije ih osetio. Pod tabanima je osećao samo
nekakvu čudnu mekoću, neku vrstu prijatnog ništavila. Možda su mu stopala
postala neosetljiva, umrtvljena tim rastućim žuljevima. Čovek poput njega,
postariji čovek kog čeka čitav dan napornog fizičkog rada, ne brine se zbog
takvih tričarija. Čovek poput njega, krupan, u formi, snažan, zanemaruje takve
sitnice i započinje svoj dan.
I dalje nije bilo struje, a i voda je nešto slabo curkala, iako su juče obećali
da će to do sutradan srediti. Gospodin Džeronimo bio je pedantna osoba i
smetalo mu je što ne može valjano da opere zube i da se istušira. Iskoristio je
deo preostale vode iz kade da ispere toalet. (Kadu je napunio, iz
predostrožnosti, pre nego što je oluja počela.) Navukao je radno odelo i
čizme, a onda je, i ne pogledavši zaglavljeni lift, krenuo na uništene ulice. Iako
mu je preko šezdeset, pomislio je, i dostigao je godine u kojima većina ljudi
prestaje da radi, on je bio čvrst i aktivan kao i pre. To mu je omogućio život
koji je odavno odabrao. Odveo ga je iz očeve crkve za čudesna izlečenja,
daleko od žena koje vrište dok ustaju iz invalidskih kolica zato što ih je
zaposela moć Hristova, i daleko od ujakovog arhitektonskog biroa, gde je
mogao provesti duge, nevidljive i nepomične godine crtajući
neprepoznatljive vizije tog ljubaznog čoveka, njegove tlocrte razočaranja i
frustracija i svega onog što je moglo biti. Dakle, gospodin Džeronimo ostavio
je za sobom Isusa i stolove za crtanje i izašao na svež vazduh.
U zelenom pikapu, na kojem je sa obe strane pisalo „Gospodin Džeronimo,
vrtlar“, s brojem telefona i imenom veb-sajta, ispisanim krupnim žutim
slovima oivičenim crvenom bojom, nije osećao sedište pod sobom; ispucala
zelena kožna presvlaka, koja ga je obično utešno bockala po desnoj strani
zadnjice, danas nije radila svoj posao. Očito nije bio sasvim svoj. Kao da je
nastupilo nekakvo opšte umanjenje taktilnih osećaja. To je bilo
zabrinjavajuće. S obzirom na njegove godine i posao kojim se bavi, morao bi
da se zabrine zbog sitnih izdaja svog tela, morao bi da se bavi njima kako bi
predupredio veće izdaje koje ga čekaju. Trebalo bi da ode na pregled, ali ne
sada, ne odmah, jer posle oluje lekari i bolnice imaju ozbiljnijih briga.
Papučice za gas i kočnicu delovale su nekako neobično jastučasto pod
njegovim donovima, kao da im je jutros potreban malo jači pritisak. Oluja je
očito ostavila posledice i na psihu motornih vozila, a ne samo na ljudsku. Bilo
je napuštenih turobnih automobila, koji su stajali pod neobičnim uglom pod
razbijenim prozorima, a melanholični žuti autobus ležao je na boku. Glavne
ulice ipak su bile raščišćene, a Most Džordža Vašingtona otvoren za
saobraćaj. Vladala je nestašica goriva, ali on je napravio zalihu i računao je da
će uspeti da se snađe. Gospodin Džeronimo pravio je zalihe goriva, gas-
maski, baterijskih lampi, ćebadi, medicinskih potrepština, konzervirane
hrane i vode u lakim pakovanjima; uvek je očekivao vanredne situacije,
računao je da će se tkanje zajednice cepati i rastakati, znao je da se
superlepak može koristiti i za zatvaranje rana i nije verovao da je u ljudskoj
prirodi da se zida valjano i dobro. Uvek je očekivao najgore. Takođe je bio i
sujeveran, držao je fige, znao je, na primer, da u Americi u drveću žive zli
duhovi i zato je neophodno kucnuti o drvo da bi se oterali, dok su britanski
duhovi drveća (bio je veliki obožavalac i britanskih predela) prijateljski
nastrojeni, pa tamo drvo treba samo dodirnuti, kako bi se iskoristila njihova
dobroćudnost. Bilo je važno to znati. Opreznosti nikad naodmet. Ko napusti
Boga, trebalo bi bar da pokuša da ostane u dobrim odnosima sa Srećom.
Prilagodio se novim potrebama svog pikapa i odvezao se na istočnu
stranu ostrva pa preko tek otvorenog Mosta Džordža Vašingtona. Radio je bio
podešen na stanicu sa starim hitovima. Juče je nestalo, juče je nestalo, pevali
su stari glasovi. Dobar savet, pomislio je. Stvarno jeste nestalo. A sutra nikad
neće doći; dakle, ostaje nam samo danas. Reka se vratila u svoje korito, ali
gospodin Džeronimo je duž obala video ruševine i crno blato, i potopljenu
prošlost grada iskopanu iz crnog blata, dimnjake potopljenih rečnih brodova,
kako iz crnog blata vire poput periskopa, avetinjske krezube oldsmobile
prekrivene blatom na obali, i još mračnije tajne, skelet legendarnog rečnog
čudovišta Kipsija i lobanje ubijenih irskih lučkih radnika kako plivaju u
crnom mulju, a i na radiju su se čule čudnovate vesti, zidine indijanske
tvrđave Nipinihsen odnelo je crno blato, a umrljana krzna drevnih holandskih
trgovaca i originalna škrinja sa istim onim drangulijama vrednim šezdeset
guldena, kojima je izvesni Peter Minojt kupio brdovito ostrvo od Indijanaca
Lenapa, izbačeni su u park na Invud Hilu, na severnom kraju Manahate3, kao
da oluja našim precima poručuje: ko vas jebe, otkupljujem ostrvo nazad!
Odmicao je duž oštećene i smećem posute ulice ka La Inkoerenci, imanju
Blisovih. Oluja je izvan grada bila još gora. Gromovi su, poput ogromnih
krivudavih stubova, povezivali La Inkoerencu s nebom, a red, za koji je Henri
Džejms upozoravao da je samo čovekov san o vaseljeni, nestao je pred
silinom haosa, predstavnikom zakona prirode. Nad kapijom imanja preteći
se njihala pokidana žica pod naponom, držeći smrt na golom vrhu. Kada je
dotakla kapiju, duž rešetki je zapucketala plavičasta munja. Stara kuća je
čvrsto stajala, ali reka se prelila preko obala i narasla poput divovske pijavice,
sva od blata i zuba, i progutala tlo u jednom zalogaju. Potom se povukla, ali
ostavila je za sobom uništenje. Gospodin Džeronimo se, gledajući sav taj krš,
osećao kao da prisustvuje smrti sopstvene mašte - stajao je na mestu zločina,
na mestu gde ju je ubio crni mulj i neuništivo sranje prošlosti. Možda je i
plakao. A tu, na nekada talasavim travnjacima, skriven ispod crnog mulja iz
nabujalog Hadsona, gustog crnog blata punog neuništivog sranja prošlosti,
tu, dok je pomalo plačući gledao uništenje svega što je načinio tokom
protekle decenije, radeći najbolje što je umeo, napravivši kamene spirale koje
podsećaju na keltske iz gvozdenog doba, i ukopani vrt4 koji je potpuno
zasenio svog rođaka s Floride, i sunčani sat sa osmicom, kopiju onog u
Griničkoj opservatoriji, i šumu rododendrona, i minojski lavirint sa debelim
kamenim Minotaurom u samom središtu, tajne niše zaklonjene živom
ogradom - sve to bilo je izgubljeno i uništeno pod crnim blatom istorije;
korenje drveća štrčalo je uvis iz crnog blata, nalik na ruke utopljenika
okruženo neuništivim sranjem prošlosti - i tu je gospodin Džeronimo shvatio
da su njegova stopala imaju veoma važan novi problem. Zakoračio je u blato,
a njegove čizme nisu ni šljapnule ni utonule. U neverici je napravio još dva-tri
koraka preko crnila, okrenuo se i utvrdio da nije ostavio nijedan otisak.
„Prokletstvo!“, uzviknuo je zapanjeno naglas. U kakav ga je to svet oluja
bacila? Gospodin Džeronimo smatrao je da njega nije lako uplašiti, ali
nepostojanje otisaka izazvalo je u njemu jezu. Nagazio je baš jako, leva čizma,
desna čizma, leva čizma. Skočio je i dočekao se na noge što je teže mogao.
Blato je ostalo netaknuto. Da li je pio? Ne, mada je povremeno umeo da
pretera, kao što ponekad rade stariji ljudi koji žive sami, a što i ne bi, ali ovog
puta nije reč o alkoholu. Da li i dalje spava pa samo sanja La Inkoerencu
izgubljenu pod morem blata? Možda, ali nije se osećao kao u snu. Da li je ovo
nekakvo nestvarno rečno blato, neki čudovišni mulj nepoznat i muljolozima,
čija mu dubokovodnost daje misterioznu moć da se odupre i težini čoveka
koji skače? Ili - a to mu se činilo nekako najverovatnije, iako je i to
predstavljalo vrlo uznemirujuću mogućnost - možda se zapravo promenio on
sam? Nekim neobjašnjivim ličnim smanjenjem gravitacije? Isuse, pomislio je,
i istog časa je zamislio svog oca kako se mršti na ovo svetogrđe, oca kako ga
grdi, malog dečaka na udaljenosti od možda jednog metra, kao da preti pastvi
s propovedaonice redovnim nedeljnim ognjem i sumporom - Isuse! Sada će
stvarno morati da ode na pregled stopala.
Gospodin Džeronimo bio je sasvim prizemna osoba, pa mu nije palo na
pamet da je upravo počelo novo doba iracionalnosti, u kojoj će gravitacione
anomalije, čija je žrtva postao, biti samo jedna od mnogih čudnovatih
manifestacija. Ostale bizarnosti njegove pripovesti bile su van njegove moći
poimanja. Nije mu ni padalo na pamet, na primer, da će u skoroj budućnosti
voditi ljubav s vilinskom princezom. Niti ga je brinula transformacija
globalne stvarnosti. Nije izvodio nikakve dalje zaključke na osnovu sopstvene
nezgode. Nije zamišljao da će se u okeanima uskoro ponovo pojaviti morska
čudovišta, dovoljno velika da progutaju čitav brod u jednom zalogaju, niti da
će ljudi biti dovoljno snažni da podignu potpuno odraslog slona, niti da će
nebom nezamislivom brzinom putovati čarobnjaci na letećim urnama
pogonjenim magijom. Nije ni slutio da ga je možda začarao moćni i zlobni
džin.
Ipak, on je po prirodi bio sistematičan pa je, neosporno zabrinut zbog
svog novog stanja, posegnuo u džep ofucane vrtlarske jakne i našao
presavijeni list papira: račun za struju. Struja je bila isključena, ali računi su i
dalje zahtevali neodložno plaćanje. Takav je bio prirodni poredak stvari.
Rasklopio je račun i položio ga na blato. Onda je stao na njega, poskočio i
zgazio ga nekoliko puta, pokušavajući da ga izgazi donovima. Papir je ostao
nedirnut. Sagnuo se, povukao ga i papir je smesta kliznuo ispod njegovih
stopala. Ni traga otisku. Pokušao je još jednom i utvrdio da račun za struju
može da provuče ispod obe čizme. Razmak između njega i tla bio je mali, ali
neporeciv. Sada je bio trajno lociran iznad površine planete, na visini koja je,
u najmanju ruku, bila jednaka debljini papira. Gospodin Džeronimo se
ispravio držeći papir u rukama. Ogromno drveće ležalo je mrtvo oko njega,
tonući u blato. Gospa Filozof, njegova poslodavka i naslednica posla sa
stočnom hranom, zapravo gospođica Aleksandra Blis Farinja, posmatrala ga
je kroz francuske prozore u prizemlju, dok su joj suze tekle niz prekrasno
mlado lice, ali iz očiju joj je izviralo još nešto, što nije uspevao da prepozna.
Možda strah ili šok. Možda čak i želja.
Do ovog trenutka, život gospodina Džeronima bio je od one vrste koja nije
bila neobična u peripatetičkom svetu naših predaka, u kojem se ljudi lako
odvajaju od rodnog mesta, vere, zajednice, zemlje, jezika, pa čak i od onih
važnijih pojmova, kao što su čast, moral, zdrav razum i istina; u kojem su,
mogli bismo reći, lako odstupali od autentične pripovesti svoje životne priče
i provodili ostatak dana u pokušajima da otkriju, ili stvore, svoju novu
veštačku pripovest. On je rođen kao Rafael Hijeronimus Manezes u Bandri, u
Bombaju, kao vanbračni sin vatrenog katoličkog sveštenika, više od šezdeset
godina pre ovih događaja kojima se bavimo, a drugo ime dobio je na drugom
kontinentu, u drugom razdoblju, od čoveka (davno pokojnog) koji mu se sada
činio kao tuđinac, kao Marsovac ili gmizavac, ali i blizak, onoliko koliko može
biti blizak neko iste krvi. A njegov sveti otac, otac Džeri, ili prečasni
Džeremaja D’Niza, bio je, prema sopstvenim rečima, „medved od čoveka“,
„velik poput kita“, koji nije imao ušne resice, ali je imao, umesto toga, glas
kao Stentor, glasnik grčke vojske u Trojanskom ratu, koji je mogao da
nadglasa i pedesetoricu. Bio je glavni provodadžija u svom kraju, a
istovremeno i dobroćudni tiranin - ispravni konzervativac, kako su se svi
slagali. Aut Caesar aut nullus bila je njegova lična deviza, baš kao i Cezara
Bordžije - ili Cezar ili niko - a pošto se za oca Džerija nikako nije moglo reći da
je niko, onda je svakako bio Cezar; i zaista, njegov autoritet bio je tako potpun
da se niko nije bunio kada je u tajnosti (što znači da su svi za to znali)
isprovodadžisao za sebe stenografkinju ozbiljnog lica, majušnog stvora
Magdu Manezes, koja je izgledala kao krhka grančica kraj širokog banjana
sveštenikovog tela. Tako je prečasni otac Džeremaja D’Niza ubrzo živeo u
znatno manje strogom celibatu i začeo zdravo muško dete, na kome se
odmah videlo čiji je sin upravo po neobičnim ušima. „Ni Habzburzi ni D’Nize
nemaju ušne resice“, rado je govorio otac Džeri. „Nažalost, pogrešni postaše
carevi.“ (Bezobrazni ulični mangupi u Bandri nisu znali ništa o Habzburzima.
Oni su tvrdili da to što Rafael nema ušne resice predstavlja znak da mu ne
treba verovati, da je to predznak ludila, ili one divne dugačke reći psihopata.
Ali to je bilo obično sujeverje iz neznanja, naravno. On je gledao filmove, kao i
svi drugi, i video je da psihopate - lude ubice, ludi naučnici, ludi mogulski
prinčevi - imaju sasvim obične uši.)
Sin oca Džerija nije mogao dobiti očevo prezime, naravno, jer trebalo je
voditi računa o pristojnosti, pa je umesto toga poneo majčino. Što se imena
tiče, dobri pastor odabrao je da ga nazove Rafael, po svecu zaštitniku španske
Kordobe, i Hijeronimus po Euzebiju Sofroniju Hijeronimu iz Stridona,
poznatijem kao Sveti Jeronim Stridonski. Bio je poznat i kao Rafi Ronimus
Pastorov Sinimus među mangupima koji su igrali francuski kriket po
katoličkosvetačkim ulicama Bandre - po Svetom Lavu, Svetom Aleksiju,
Svetom Josipu, Svetom Andriji, Svetom Ivanu, Svetom Roku, Svetom
Sebastijanu, Svetom Martinu - sve dok nije postao suviše visok i krupan da bi
mu se rugali; ali za oca je uvek ostao Mladi Rafael Hijeronimus Manezes,
svečano i punim imenom. Živeo je s majkom Magdom u istočnoj Bandri, ali
smeo je da nedeljom pređe na otmeniju zapadnu stranu, kako bi pevao u
očevom crkvenom horu i slušao oca Džerija kako propoveda kao da nije
svestan sopstvene dvoličnosti kada govori o plamenom prokletstvu koje je
neizbežna posledica greha.
Istina je da gospodin Džeronimo ni kasnije u životu nije imao dobro
pamćenje, i da je zaboravio i veliki deo svog detinjstva. Ipak, neki odlomci
uspomena na oca ostali su sačuvani. Sećao se pojanja u crkvi. Kao dete je
pomalo učio latinski, barem kroz božične pesme koje na jeziku drevnih
Rimljana pozivaju vernike da se okupe, a on je poslušno umekšavao
suglasnike prema uputstvima svoga oca. Wenite, wenite in Bethlehem. Natum
widete regem angelorum. Ali najviše ga je privlačilo Postanje, i to iz Vulgate
koju je preveo njegov imenjak Sveti Jeronim Stridonski. Postanje, i to
naročito prva glava, treći stih: Dixitque Deus: fiat lux. Et facta est lux.5 On je to
samom sebi preveo na svoj lični bombajski vulgatski jezik: I reče Bog: jeftin
italijanski auto, fini sapun za filmske zvezde. I bi Luks.6 Molim te, tata, zašto je
Bog poželeo mali fijat i sapun, i zašto je na kraju dobio samo sapun? Zašto
nije stvorio auto? I zašto to nije neki bolji auto, tata? Mogao je da prizove
Isusa Krajslera, zar ne? To bi izazvalo predvidljivu jeremijadu Džeremaje
D’Nize, plus gromoglasno podsećanje na njegovu nepoželjnu prirodu: ne zovi
me tata, zovi me oče, kao i svi ostali - a on se kikotao, izmičući van domašaja
pastorove osvetničke ruke, pevušeći jeftin auto italijanski, i sapun fini, filmski.
To je bilo celo njegovo detinjstvo. Uvek je znao da crkva nije mesto za
njega, ali voleo je pesme. Uostalom, nedeljom su sve Sandre iz susedstva
dolazile u crkvu, a on je voleo njihove natapirane frizure i rumene obraze.
Glasnika anđela, ženo, čuj, učio ih je on pred Božić, Bičama pilule nisu fuj. Ako
hočeš ti u raj, šest il’ sedam progutaj. A ako bi u ad pre, zgutaj sve odjednom
bre.7 Sandre su to volele i puštale su ga da ih krišom poljubi u usta iza
horskog podijuma. Njegov otac, uvek pun apokaliptičnih priča na
predikaonici, jedva da ga je ikad udario, uglavnom je puštao sina da izduva
svetogrdnu paru na nos, svestan da kopilad imaju svoje razloge za jed i da im
se mora dopustiti da ga izbace, u kome god obliku da se ispolji, a posle
Magdine smrti - stradala je od dečje paralize u ta stara vremena, kada nisu svi
mogli da dobiju Solkovu vakcinu - poslao je Hijeronimusa da uči zanat kod
strica arhitekte Čarlsa, u prestonici sveta, ali ni to nije uspelo. Kasnije, kada je
kao mladić zatvorio arhitektonsku kancelariju u Griničkoj aveniji i počeo da
se bavi vrtlarstvom, otac mu je poslao pismo. Nikada ništa nećeš postati ako
nisi u stanju da se držiš jednog. Gospodin Džeronimo, nezaglavljen u blatu La
Inkoerence, setio se očevog upozorenja. Starac je, izgleda, znao o čemu
govori.
U ustima Amerikanaca Hijeronimus je brzo postao Džeronimo, i on je
uživao u tome, morao je da prizna, zbog aluzije na indijanskog poglavicu. Bio
je krupan, na oca, s krupnim sposobnim šakama, debelim vratom, orlovskim
profilom i indijsko-indijanskim tenom, pa su Amerikanci u njemu videli Divlji
zapad i ukazivali mu sve poštovanje rezervisano za ostatke naroda koji su
prethodno istrebili, a on je to prihvatao, ne objašnjavajući da nije Indijanac
već Indijac, iz prave Indije, i da zato poznaje sasvim drugačiju priču o
imperijalističkom tlačenju, ali to nije bilo mnogo važno. Stric Čarls Dunica
(promenio je način pisanja prezimena D’Niza u Duniza, kako je rekao, da bi
udovoljio Amerikancima, jer oni vole sve što je italijansko) takođe nije imao
ušne resice, a imao je porodični dar visine. Bio je sedokos, sa čupavim belim
obrvama, mesnate usne su mu se po navici izvijale u blagi razočarani osmeh,
a njegova skromna arhitektonska praksa nije dozvoljavala da se priča o
politici. Kada je poveo dvadesetdvogodišnjeg Džeronima na piće u krčmu
koju je jedna đenovska porodica držala za transvestite, muške prostitutke i
transrodne osobe, želeo je da priča samo o seksu, o ljubavi muškarca prema
muškarcu, a to je ujedno i užasavalo i oduševljavalo njegovog bombajskog
nećaka, koji nikada ranije nije pričao o tome, pa mu je sve do tog trenutka to
predstavljalo pravu misteriju. Otac Džeri, pošto je bio ispravni konzervativac,
smatrao je homoseksualnost nedopustivom i ponašao se kao da ne postoji. A
sada je mladi Džeronimo živeo u izanđaloj kući strica homoseksualca na Trgu
Svetog Marka, a ta kuća bila je puna strika Čarlijevih štićenika - to su bila
šestorica gej izbeglica sa Kube, koje je Čarls Dunica, uz lako odmahivanje
rukom, kolektivno oslovljavao kao Raule. Rauli su se mogli naći u kupatilu u
sitne sate, gde su čupali obrve ili brijali malje s grudi i nogu pre nego što
pođu u potragu za ljubavlju. Džeronimo Manezes nije imao pojma kako da
razgovara s njima, ali to je bilo u redu jer ni njih nije zanimalo da pričaju s
njim. On je oduvek lučio izričito heteroseksualne feromone, koji su kod Raula
izazivali ravnodušno pućenje s jasnim značenjem: možeš postojati u ovom
prostoru s nama ako već moraš, ali molim te, shvati da ti za nas ne postojiš ni
u jednom bitnom obliku.
Dok ih je gledao kako, šepureći se, odlaze u noć, Džeronimo Manezes
utvrdio je da im zavidi na bezbrižnosti, na lakoći s kojom su sa sebe zbacili
Havanu kao neželjenu zmijsku kožu, na tome što se kreću kroz novi grad s
jedva desetak reči lošeg engleskog, zaronivši u poliglotsko urbano more i
osetivši se u njemu kao kod kuće, ili barem dodajući svoju olaku, krhku,
ljutitu i bolnu neuklopljenost svim ostalim ćoškastim elementima koji nikako
da se uklope u okrugla ležišta, elementima koji koriste promiskuitet javnih
kupatila kako bi stvorili osećanje pripadnosti. Shvatio je da i on želi da bude
takav. Osećao je isto što i Rauli: i sad kad je ovde, u ovom iskvarenom,
neiscrpno prljavom, opasnom i neodoljivom velegradu, nikada se više neće
vratiti kući.
Kao i mnogi drugi nevernici, Džeronimo Manezes tražio je raj, ali ostrvo
Menhetn nije bilo ni nalik na Edenski vrt. Posle nereda tog leta, stric Čarls
prestao je da zalazi u mafijašku krčmu. Godinu dana kasnije učestvovaće na
paradi ponosa, ali s nelagodnošću. On nije bio demonstrant po prirodi. Kada
je pročitao Volterovog Kandida, izjavio je da se slaže sa zlostavljanim
junakom dela: Il faut cultiver son jardin.8 „Ostani kod kuće, idi u kancelariju,
staraj se o poslovima“, savetovao je svog nećaka Džeronima. „Ova tarapana
sa solidarnošću i aktivizmom... ne znam baš.“ Bio je oprezan po prirodi, član
udruženja poslovnih gej ljudi, kojem se, kako je Čarls Dunica s ponosom
govorio godinama kasnije, obratio lično Ed Koč dok je bio član gradskog veća,
i to je bila prva neskrivena gej organizacija pred kojom je govorio, a svi su bili
suviše učtivi da pitaju budućeg gradonačelnika išta o njegovog seksualnoj
orijentaciji o kojoj se svašta govorkalo. Čarls je bio redovno prisutan na
svečanim skupovima udruženja u Vilidžu, a u neku ruku je i sam bio jednako
konzervativan kao i njegov brat otac Džeri. A ipak, kada je stigao poziv da se
maršira, obukao je svoje najbolje odelo i priključio se divljoj paradi, gde je bio
jedna od retkih klasično obučenih osoba u opštem prkosnom i šarenom
karnevalu samopotvrđivanja. A Džeronimo, iako je bio potpuno strejt, pošao
je s njim. Tada su već bili dobri prijatelji i činilo mu se da nije u redu da pusti
strica Čarlsa samog u bitku.
Godine su prolazile i arhitektonska praksa zapala je u nevolje. Zidovi
kancelarije u Griničkoj aveniji bili su optočeni snovima: zgradama koje Čarls
Dunica nije sagradio, niti će ih ikada sagraditi. Krajem osamdesetih godina
njegov prijatelj, čuveni građevinski preduzimač Bento V. Elfenbajn, kupio je
pedeset hektara odličnog zemljišta na Big Graundnatu na južnom kraku Long
Ajlanda - engl. groundnut je zapravo bukvalni prevod starog naziva Pekota
Indijanaca za misteriozno povrće, za koje se kasnije ispostavilo da je zapravo
krompir - i želeo je da stotinu najuglednijih arhitekata sagradi po jednu
prepoznatljivu zgradu na parcelama od po pola hektara. Jedna od tih parcela
bila je obećana i Čarlsu - „Naravno da ćeš i ti, Čarlse! Šta misliš, da sam
zaboravio svoje prijatelje?“, kleo se Bento - ali projekat je ostao samo u
najavi, zbog komplikovanih finansijskih problema. Osmeh strica Čarlija malo
je izbledeo i postao još turobniji. Bento, pravi dendi sa razuzdanom
dugačkom smeđom kosom i živopisnim odnosom prema kravatama, delovao
je kao apsurdno glamurozni i skoro šokantno šarmantni potomak velike
holivudske dinastije. Bio je bombastični intelektualac, sa sklonošću da citira
Teoriju dokoličarske klase Torstena Veblena s gorkom ironijom, donekle
ublaženom njegovim sopstvenim neumornim holivudskim osmehom, kezom
u stilu Džoa E. Brauna, punim krupnih, sjajnih i belih zuba, što mu je u
nasledstvo ostavila majka koja je nastupala u filmovima s Čaplinom.
„Dokoličarska klasa, iliti zemljoposednici, od kojih moja firma zavisi“, rekao
je Džeronimu Manezesu, „to su lovci, a ne sakupljači; napreduju nemoralnim
putem eksploatacije, a ne vrlom stazom preduzimljivosti. Da bih napredovao,
moram se ophoditi prema bogatašima kao prema dobricama, lavovima,
tvorcima bogatstva i čuvarima slobode, i to mi, naravno, ne smeta jer sam i ja
eksploatator i takođe želim da smatram sebe vrlim.“
Bento je bio ponosan što nosi varijantu imena filozofa Spinoze. „U
slobodnom prevodu“, voleo je da kaže, „ja bih bio Baruh Slonovača. Možda bi,
da sam ostao u filmskoj industriji, to bilo bolje ime za mene. Ali tako je kako
je. Ovde, u Novom Amsterdamu, ponosan sam što su mi dali ime po Beneditu
de Espinozi, portugalskom Jevrejinu iz Amsterdama, onom starijem. Od njega
sam nasledio svoj čuveni racionalizam kao i svest da su telo i um jedno i da je
Dekart pogrešio što ih je odvajao. Zaboravi dušu. Nema takvog duha u
mašini. Ono što se dešava našem umu zadesiće i naše telo. Zapamti to.
Spinoza je rekao da i Bog ima telo, i da su božji um i telo isti kao naši. Zbog
takvog radikalnog razmišljanja izbacili su ga iz jevrejske zajednice. U
Amsterdamu je protiv njega izdat ekskomunikacioni herem. Katolici su to
odmah prihvatili i stavili njegovu besmrtnu Etiku na svoj Index librorum
prohibitorum. Što ne znači da on nije imao pravo. Njegovo nadahnuće
poticalo je od Averoesa, jednog Arapina iz Andaluzije, koji je i sam imao i te
kako brojne probleme, mada ni to nije značilo da nije imao pravo. Inače, po
mom mišljenju, Spinozina teorija o jedinstvu uma i tela isto tako važi i za
nacionalne države. Telo politike i oni koji sede u kontrolnoj sobi nisu
međusobno razdvojeni. Sećaš li se onog filma Vudija Alena, u kome operativci
u mozgu šalju na zadatak spermatozoide u belim odelima i kapuljača jer se
telo priprema za seks? E, sve je isto tako.“ Bento je posedovao zgradu u
južnom delu Park avenije i najčešće je ručavao u restoranu obloženom
hrastovinom, koji se nalazio u prizemlju. Tu je povremeno pozivao
Džeronima Manezesa da pričaju o životnim činjenicama. „Osoba kao što si ti“,
rekao bi, „iščupana iz korena a da još nije pustila novi, to je ono što je moj
miljenik Torsten V. nazivao tuđinac na nesigurnim nogama. ’Koji remeti
intelektualni mir, ali samo po cenu da postane intelektualna skitnica, lutalica
po ničijoj intelektualnoj zemlji, u potrazi za novim mestom gde će se
odmoriti, dalje niz put, negde iza horizonta.’ Da li ti to liči na tebe? Ili ti, kao
što mislim, tražiš to mesto za odmor negde bliže kući? Ne s druge strane
duge, već u društvu, da budemo sasvim iskreni, moje prekrasne kćeri? Da li je
Ela ono što tražiš da bi prestao da lutaš? Da li želiš da ona bude tvoje sidro,
ona koja će ti umiriti nemirna stopala? Ona je još dete, u martu je tek
napunila dvadeset prvu. Ti si preko četrnaest godina stariji od nje. Ne kažem
da je to loše. Ja sam svetski čovek. Uostalom, moja princeza obično dobija
ono što poželi, i zato ćemo prepustiti njoj da odluči, u redu?“ Džeronimo
Manezes klimao je glavom, ne znajući šta drugo da učini. „Dakle, genug“,9
rekao je Elfenbajn, smešeći se svojim osmehom sa Beverli Hilsa. „Predlažem
ti da probaš iverak.“

Te zime je stric Čarls iznenada izjavio kako želi da otputuje nazad u Indiju, a
poveo je i Džeronima sa sobom. Posle mnogo godina odsustvovanja, rodni
grad je za njih predstavljao šok, kao da su se našli u tuđinskoj zemlji - Mumbaj
kao da se spustio odnekud iz svemira i poklopio Bombaj kog su se sećali. U
Bandri je ponešto i ostalo sačuvano, kako u duhu, tako i u zgradama, a bio je
tu i otac Džeri, još uvek jak i u osamdesetoj, još uvek okružen ženama iz svoje
pastve pune divljenja, mada verovatno više nije baš mnogo mogao da učini za
njih. Protekle godine prilično su pomračile raspoloženje starog sveštenika.
Smršao je, glas mu je oslabio. Postao je, u mnogo čemu, manji čovek. „Srećan
sam, Rafaele, što sam živeo u svoje vreme, a ne u ovo sada“, rekao je dok su
jeli kinesku hranu. „U moje vreme niko se ne bi usudio da kaže da nisam pravi
Bombajac ili pukka10 Indijac. A sad govore upravo to.“ Džeronimo Manezes,
čuvši svoje prvobitno ime posle dugo vremena, osetio je nalet osećanja koje
je prepoznao kao otuđenost, osećanja da više ne pripada tom delu sebe, i
shvatio je da mu i otac Džeri, koji je navalio na pileći čau mejn kao da je
Poslednja večera, deluje isto tako tuđe, nekako bezimeno. U novom Mumbaju,
posle celog života provedenog u službi, iznenada je postao stranac, zbog
širenja ekstremističke hindutvaističke ideologije isključen iz punog
pripadništva sopstvenoj zemlji, sopstvenom gradu, sebi samom. „Ispričaću ti
porodičnu priču koji ti još nisam pričao“, rekao je otac Džeri. „Nisam ti to
ranije pominjao jer sam mislio, potpuno pogrešno, da ti nisi deo porodice, i
zbog toga ti se sad izvinjavam.“ Činjenica da se otac Džeri izvinjava
predstavljala je pravi šok, još jedan dokaz da mesto na koje se Džeronimo
Manezes vratio više nije ono mesto s kog je mladi Rafael Manezes otišao pre
mnogo godina, a ova dosad neispričana porodična priča zvučala je, barem
amerikanizovanim ušima Džeronima Manezesa, kao prilično zbrzana i
nebitna, nekakva pripovest o navodnim korenima u dvanaestovekovnoj
Španiji, o preobraćenjima, proterivanjima, mešovitim brakovima, lutanjima,
nezakonitoj deci, džinovima, o mitskoj pramajci Duniji, koja je imala mnoštvo
dece i možda bila Šeherezadina sestra, a možda i duh bez lampe, i o praocu
filozofu Averoesu (otac Džeri koristio je zapadnjačku verziju imena Ibn
Ružda i time nehotice prizvao u Džeronimov um lice Benta Elfenbajna kako
citira Spinozu).
„Izbegavao sam averoizam, izopačenu struju u filozofiji koja je potekla od
jednog napaljenog lekara iz Kordobe“, gunđao je otac Džeri, udarivši po stolu
s prizvukom svoje nekadašnje energije. „Čak i u srednjem veku smatrali su je
sinonimom za ateizam. Međutim, ako je priča o Duniji, plodnoj smeđokosoj
džiniji, istinita, ako je filozof iz Kordobe zaista posejao svoje seme u toj bašti,
onda smo mi njegovo kopilansko potomstvo - Dunijazat, što se tokom vekova
moglo pretvoriti u ovo naše D’Niza, a kletva koja je bačena na nas je i naša
sudbina i naše prokletstvo: kletva da budemo u raskoraku s Bogom, ispred
našeg vremena ili iza njega, ko bi ga znao; da budemo vetrokazi, da
pokazujemo odakle vetar duva, da budemo rudarski kanarinci,11 da umiremo
da bismo pokazali da je vazduh zatrovan, ili da budemo gromobrani u koje
grom prvo udara. Ili da budemo odabrani narod, koji Bog udara pesnicom
drugima za primer kad god poželi da ljude nečemu nauči.“
Dakle, u ovom trenutku mog života rečeno mi je da je u redu što sam
vanbračni sin svoga oca zato što smo svi ionako poreklom kopilad, pomislio
je Džeronimo Manezes i zapitao se da li je i to deo starčeve nove navade da se
izvinjava. Bilo mu je teško da ozbiljno shvati čitavu priču, ili da se zagreje za
nju. „Ako je to tačno“, rekao je nastavljajući razgovor iz učtivosti, kako bi
prikrio nedostatak zanimanja za tu prastaru brbljariju, „onda smo mi pomalo
od svega, zar ne? Jevroslimanski hrišćani. Kao neka vrsta pačvorka.“ Otac
Džeri se izraženo namršti. „Biti pomalo od svega bilo je u bombajskom stilu“,
mrmljao je. „Ali to više nije u modi. Umesto širokog srca, imamo zatucanost.
Većina vlada, a manjina neka se dobro čuva. Postali smo stranci u
sopstvenom gradu, a kada dođu nevolje, a nevolje izvesno dolaze, stranci
obično stradaju pre svih ostalih.“
„Inače“, oglasio se stric Čarls, „glavni razlog što ti nikada nije ispričao ovu
porodičnu bajku jeste zato što nije želeo da prizna svoje jevrejsko poreklo. Ili
možda poreklo od duhova iz lampe, jer duhovi ne postoje, zar ne, a ako i
postoje, onda potiču od đavola, je li tako? A od mene nisi ništa čuo zato što
sam odavno zaboravio sve ovo. Moja seksualna orijentacija čini me dovoljno
velikim tuđinom i bez ovoga.“ Otac Džeri prostreli brata pogledom. „Oduvek
sam verovao“, rekao je ljutito, „da je kao dete trebalo više da te tuku ne bi li
istresli te gluposti iz tebe.“ Čarls Dunica uperio je u sveštenika viljušku
obmotanu rezancima. „Nekada sam se pravio da verujem kako se šali kad bi
izgovorio ovako nešto“, rekao je Džeronimu. „Sad više ne mogu da se
pretvaram.“ Ručak se završio u stegnutoj i nadurenoj tišini.
Odabrani narod, pomislio je Džeronimo. Čuo sam taj izraz i ranije.

Džeronimo Manezes koračao je nekada voljenim ulicama, shvatajući da se

nešto pokvarilo. Kada je nekoliko dana kasnije otputovao iz Mumbaja, znao je
da se više neće vraćati. Proputovao je zemlju sa stricem Čarlsom, razgledajući
građevine. Posetili su kuću koju je u Gudžaratu sagradio Le Korbizje za
poglavarku tekstilne dinastije. Kuća je bila sveža i prozračna, zaštićena od
preteranog sunca nizom suncobranskih nadstrešnica. Na Džeronima je
najveći utisak ostavio vrt. Izgledao je kao da napada kuću, probija se unutra i
pokušava da poruši prepreke koje dele spoljašnji od unutrašnjeg prostora. U
gornjim delovima kuće cveće i trava uspešno su se uspentrali uz zidove i pod
se pretvorio u travnjak. Otišao je odatle svestan da više ne želi da bude
arhitekta. Stric Čarls pošao je na jug, u Gou, a Džeronimo Manezes se zaputio
u Japan, u Kjoto, i seo kraj nogu velikog hortikulturologa Rjonosukea Šimure,
koji ga je naučio da je vrt spoljašnji izraz unutrašnje istine, mesto na kome se
snovi našeg detinjstva sudaraju s arhetipima naše kulture i stvaraju lepotu.
Zemlja može pripadati vlasniku kuće, ali vrt pripada samo vrtlaru. Takva je
moć umetnosti hortikulture. Ilfaut cultiver sont jardin više nije zvučalo
mistično kroz prizmu Šimurine vizije. Ali on se zvao Hijeronimus i od svog
drugog imenjaka, velikog slikara, naučio je da bašta i vrt mogu biti metafora i
za pakao. Na kraju su mu i Bošov užasni Vrt zemaljskih uživanja i Šimurin
šuštavi misticizam pomogli da formuliše sopstvene ideje, pa je počeo da
posmatra vrt, i svoj rad u njemu, kao donekle blejkovsku tvorevinu - kao
zajednicu raja i pakla.
Posle putovanja po Indiji, stric Čarls je objavio odluku da prenese svoju
malu ušteđevinu u Gou i penzioniše se. Kupio je tamo kućicu, a kućerinu na
Svetom Marku oglasio na prodaju (Rauli iz sedamdesetih godina odavno su
otišli). Od dobiti će udobno proživeti starost. Što se tiče arhitektonske
prakse, Džeronimu je rekao: „Tvoja je ako je želiš“, a on je možda po prvi put u
životu tačno znao šta želi. Preuzeo je kancelariju u Griničkoj aveniji i uz malo
finansijske potpore Benta Elfenbajna, pretvorio je u Službu za vrtlarstvo i
hortikulturu Džeronimo, vrtlar. Tome je Bentova dragocena kći Ela dodala
gospodin, da bi bolje zvučalo, a Džeronima je to potpuno stopilo s novim
američkim identitetom. Od tada pa nadalje, bio je samo i isključivo gospodin
Džeronimo.
Mlada Ela Elfenbajn, naravno, bila je njegova najveća želja, a za divno
čudo, i ona je želela njega: Ela, siroče bez majke, nije sa uopšte sećala Rejčel
Elfenbajn, koja je umrla od raka kad su Eli bile samo dve godine, ali je, prema
očevim rečima, bila istovetna, maltene reinkarnacija svoje majke. Upravo je
Elina neobjašnjivo postojana ljubav prema gospodinu Džeronimu, kog je
uostalom, kao što je volela da kaže, jednim delom i lično izumela, navela
Benta da investira u čoveka za kog je želela da se uda. Ela je bila lepotica
maslinaste kože, možda malo previše naglašene brade, uši su joj, začudo, bile
iste kao i njegove, pomalo nedovršenih ušnih resica, a sekutići u gornjoj vilici
pomalo vampirski predugački, ali gospodin Džeronimo se nije žalio, znao je
koliko sreće ima. Da je verovao u duše, rekao bi da ona ima dobru dušu, a
znao je, po pričama koje mu je neprekidno pričala, koliko joj se muškaraca
udvara svakog bogovetnog dana. Ipak, bila mu je verna - nepokolebljivo i
neobjašnjivo. Osim toga, ona je bila najpozitivnija osoba koju je gospodin
Džeronimo ikada sreo. Nije volela knjige s tužnim krajem i dočekivala je svaki
dan u životu puna radosti, verujući da se sve nevolje mogu preokrenuti u
našu korist. Prihvatala je ideju da pozitivno razmišljanje može pomoći u
izlečenju od bolesti, i da se ljudi razbole od besa, a jednog dana, dokono
menjajući kanale na televiziji, začula je teleevanđelistu kako kaže: Bog
pomaže vernima, daće vam sve što poželite, dovoljno je samo da to istinski želite,
a gospodin Džeronimo ju je čuo kako poluglasno kaže: „To je istina.“ Verovala
je u Boga jednako odlučno koliko je mrzela poširanu ribu, i nije verovala da su
ljudi nastali od majmuna, i znala je, kako mu je i rekla, da postoji raj, gde će
ona na kraju otići, i pakao, u koji će, nažalost, verovatno dospeti on, samo što
je ona rešila da ga spase, tako da i on dobije srećan kraj. On je odlučio da mu
to neće biti čudno, nego divno, i njihov brak je ispao dobro. Godine su
proticale. Nisu imali dece. Ela je bila jalova. Možda joj se zato toliko dopala
njegova ideja da postane vrtlar. Barem je tako imao seme koje će moći da
posadi i da gleda kako cveće raste.
Pričao joj je, na svoj crnohumorni način, o usamljenim muškarcima na
usamljenim mestima, koji jebu zemlju; naprave rupu u tlu i onda unutra
posade svoje seme da vide hoće li nići ljudi-biljke, delom ljudska bića, a
delom vegetacija, ali naterala ga je da prekine, nisu joj se dopadale takve
priče. Zašto mi ne pričaš vesele priče? - grdila ga je. To stvarno nije lepo. Oborio
bi glavu, kao da se u šali izvinjava, i opraštala mu je, a u njenom praštanju nije
bilo nikakve šale, mislila je to ozbiljno, kao što je iskreno mislila i sve drugo
što je govorila i radila.
Ponovo su prolazile godine. Nevolje koje je otac Džeri predskazao stigle
su u Bombaj koji je postao Mumbaj, i nastupili su decembar i januar s
gradskim neredima, tokom kojih je poginulo devet stotina ljudi, uglavnom
muslimana i hinduista, ali prema službenom izveštaju, bilo je i četrdeset
petoro „neidentifikovanih“ i petoro „ostalih“. Čarls Dunica je baš iz Goe došao
u Mumbaj da poseti Kamatipuru, četvrt crvenih fenjera, u potrazi za
Mandžulom, na svoju omiljenu hidžru seksualnoj radnici, kako se sad
govorilo da bi zvučalo moralno neutralno, i umesto seksa pronašao smrt.
Rulja pobesnela zbog uništenja Ajodje, džamije mogulskog cara Babura,
protutnjala je ulicama, a verovatne su prve žrtve hinduističko-muslimanskog
sukoba bili hrišćanski „ostali“ i njihova transrodna kurva, druga vrsta
„ostalog“. Nikoga nije bilo briga. Otac Džeri nalazio se van svog terena, u
Minaret džamiji u Pidonskom okrugu, pokušavajući da, kao „treća strana“, ni
musliman ni hinduista, iskoristi svoj dugogodišnji ugled u gradu i smiri
strasti vernika, ali rečeno mu je da ode, i možda ga je neko pratio, neko s
ubistvom na umu, i otac Džeri se nikad više nije vratio kući u Bandru. Posle
toga su nastupila dva talasa ubistava, i Čarls i otac Džeri postali su samo
beznačajna statistika. Grad koji se nekada ponosio što se nalazi iznad svih
lokalnih nevolja više nije bio iznad njih. Bombaj je nestao, umro je zajedno sa
prečasnim Džeremajom D’Nizom. Ostao je samo novi i ružni Mumbaj.
„Ti si sada sve što imam“, rekao je Džeronimo Manezes Eli kada su mu
stigle vesti o smrti oca i strica. Tada je umro i Bento Elfenbajn, pogodio ga je
grom iz vedrog noćnog neba, dok je posle večere pušio cigaru na svojih
voljenih stotinu jutara na Big Graundnatu, posle vesele večere s dobrim
prijateljima; i pokazalo se da su ga preduzetnički poslovi doveli na ivicu
propasti, da je bio uključen u mnogo sumnjivih poslova, ne baš u piramidalne
šeme, ali neke slične mutljavine, prevare sa renoviranjem kuća i
kancelarijskim materijalom, nekakav plan u stilu Maksa Bjalistoka,12 nešto sa
filmskom produkcijom, što mu je pružalo duboko zadovoljstvo. Ko bi pomislio,
napisao je u izdajničkoj beležnici koja je pronađena skrivena u njegovoj
spavaćoj sobi pošto je umro, da će ideja o „Proleću za Hitlera“ uspeti i u
stvarnom životu? Bila je tu i jedna ogromna piramidalna prevara na Srednjem
zapadu, a svi njegovi poslovi bili su toliko opterećeni dugovima da se, odmah
po njegovoj smrti, Elfenbajnova kula od karata srušila u nizu ponižavajućih
zaplena i bankrota. Zemljište na Graundnatu je konfiskovano i ni jedna jedina
Bentova kuća iz snova nije sagrađena. Da je Elfenbajn poživeo, verovatno bi
završio u zatvoru, zaključio je gospodin Džeronimo. Vlasti su već bile Bentu
na tragu zbog utaje poreza i desetak drugih finansijskih prekršaja, i sve su mu
se više primicali. Grom iz vedra neba omogućio mu je da ode dostojanstveno,
tačnije - upadljivo, kao što je i živeo. „A sada“, rekla je Ela, koja je od oca
nasledila ono što bi se moglo opisati kao bezmalo ništa, „sada i ja imam samo
tebe.“ Kad ju je zagrlio, osetio je kako ga obuzima sujeverje. Setio se oca
Džerija koji je za vreme onog mučnog kineskog ručka pričao kako je Ibn
Ruždovo domaćinstvo Bog prokleo da bude gromobran, drugima za primer.
Da li je moguće, upitao se, da i porodice koje se brakom spoje s našom
porodicom takođe postaju uklete? Prekini, naredio je sebi. Ti ne veruješ u
srednjovekovne kletve. Ni u Boga.
Sve se to dešavalo kad je njoj bilo trideset, a njemu četrdeset četiri
godine. Ona ga je činila srećnim. Gospodin Džeronimo bio je ispunjen vrtlar,
provodio je dane na otvorenom i svaki mu je ličio na razotkrivanje neke nove
tajne, njegovi ašov, lopatica, makaze i rukavice govorili su jezikom živoga
podjednako tečno kao pero nekog pisca, šarajući zemlju cvećem u proleće i
boreći se protiv leda zimi. Možda je u prirodi svih koji rade da se pretvaraju u
ono na čemu rade, kao što ljubitelji pasa počinju da liče na svoje pse, pa
možda ta mala slabost gospodina Džeronima i nije bila tako neobična - ali
često je, iskreno rečeno, voleo da misli o sebi kao o biljci, možda čak i nekoj
od onih čovek-biljaka, rođenih iz seksualnog spajanja ljudskog bića i zemlje;
kao da je on obrađivan, a ne onaj koji obrađuje. Posadio se u tlo vremena i
zapitao, bezbožnički, ko njega obrađuje. Pri takvim razmišljanjima uvek bi
sebe zamislio kao biljku bez korena, kao epifit ili briofit, koja mora da se
oslanja na druge jer ne može da stoji sama. Tako je postao, u sopstvenoj
mašti, neka vrsta mahovine ili lišaja ili orhideje puzavice, a ono na šta se
oslanjao, vrtlarka njegove nepostojeće duše, bila je Ela Manezes. Njegova
brižna i voljena supruga.
Ponekad, dok su vodili ljubav, govorila bi mu da miriše na dim. Ponekad je
govorila da na vrhuncu strasti ivice njegovog tela omekšaju, postanu
zamagljene, tako da njeno telo može da se stopi s njegovim. Odgovarao joj je
da svakog dana spaljuje vrtni otpad. Odgovarao joj je da joj se pričinjava.
Nijedno nije naslućivalo istinu.
A onda, sedam godina posle Bentove smrti, grom je ponovo udario.

Hiljadu i jednom jutru imanja La Inkoerenca ime je dao čovek posvećen

brojevima, a koji je verovao da se svet ne može sabrati, gospodin Sanford
Blis, kralj hrane za životinje, proizvođač čuvenih Blisovih prehrambenih
paleta za svinje, zečeve, mačke, pse, konje, krave i majmune. Govorilo se da
Sanford Blis nema u glavi ni jedan jedini redak poezije, ali da su zato svi
dolarski iznosi koje je ikada video uredno tamo poslagani i spremni za
smotru. Verovao je u gotovinu, a u ogromnom prostranstvu svoje biblioteke,
skrivene iza portreta u firentinskom stilu, na kome je bio prikazan kao
toskanski velikaš, držao je maltene komičnu količinu gotovine, uvek preko
milion dolara, u svežnjevima novčanica različite vrednosti, jer, kao što je
govorio, nikad se ne zna. Takođe je verovao u razna sujeverja o brojevima, na
primer, da okrugli brojevi donose nesreću, da nikad ne treba naplatiti deset
dolara za džak hrane, već treba naplatiti 9,99, i da nikad ne treba dati nekome
bakšiš od sto dolara, nego uvek sto jedan.
Dok je bio student, proveo je jedno leto u Firenci, kao gost Aktonovih u
vili La Pjetra, za njihovim stolom, u društvu umetnika i mislilaca za koje
brojevi nisu imali nikakvog značaja, ili su u najboljem slučaju bili banalni i
stoga nedostojni razmišljanja, i tako se sreo s potpuno neameričkom idejom
da stvarnost nije nešto dato, da nije apsolutna, nego nešto što čovek sam
stvara, i da se i vrednosti menjaju u skladu s tim ko ih određuje. Svet koji nije
koherentan, u kome istina ne postoji nego je zamenjena raznorodnim
verzijama koje pokušavaju da nadjačaju, pa i da zbrišu, suparničke, prosto ga
je užasnuo; a pošto je takav svet loš za biznis, zaključio je da to mora da se
promeni. Svoj dom nazvao je La Inkoerenca, što je italijanska reč za
inkoherenciju, u želji da ga svakog dana podseća na ono što je naučio u Italiji,
i potrošio je priličan deo svog bogatstva na podržavanje političara koji
smatraju, obično zbog iskrenih ili lažnih verskih uverenja, da večne istine
treba štititi i da monopol, bilo nad robom, informacijama ili idejama, nije
samo koristan, već i neophodan radi očuvanja američke slobode. Uprkos
svim njegovim naporima, nivo inkompatibilnosti sveta, onoga što je Sanford
Blis na svoj numerički način nazivao indeksom inkoherentnosti, nastavljao je
neumitno da raste. „Ako je nula tačka razuma, u kojoj su dva i dva uvek četiri,
a jedan je sjebano mesto na kome dva i dva mogu da budu bilo šta što
poželiš“, govorio je svojoj kćerki Aleksandri, obožavanom detetu koje je
dobio u starosti i koje mu je rodila poslednja i najmlađa supruga Sibirka dugo
pošto je odustao od nade da će ikada dobiti naslednika, „onda ti, Sendi, sa
žaljenjem moram reći da se trenutno nalazimo na oko 0,973.“
Kada su joj roditelji iznenada umrli, pavši s neba pravo u 1st River,
proizvoljna slučajnost njihove smrti izvesno je potvrdila Blisovoj kćerki
Aleksandri da vaseljena ne samo da je inkoherentna i apsurdna nego nema ni
srca ni duše; mlada sirotica nasledila je sve, a pošto nije imala ni sposobnosti
za biznis ni sklonosti ka preduzetništvu, smesta je otpočela pregovore da
proda Blisovu hranu poljoprivrednom kombinatu iz Minesote, i tako je sa
devetnaest godina postala najmlađa milijarderka u Americi. Dovršila je
studije na Harvardu, gde je otkrila izuzetan dar za učenje jezika, te je pred
kraj studija tečno govorila francuski, nemački, italijanski, španski, holandski,
portugalski, brazilski portugalski, švedski, finski, mađarski, kantonski i
mandarinski kineski, ruski, paštunski, farsi, arapski i tagalog - jezici se prosto
lepe za nju, govorili su ljudi začuđeno, uči ih u hodu; a našla je i momka,
argentinskog igrača pola, koji je, naravno, bio švorc, ali je pucao od zdravlja;
našla je svog Manuela Farinju, i izgubila ga, udala se i ubrzo se razvela.
Zadržala je ipak njegovo prezime, postala vegetarijanka i rekla mu da se
pakuje. Posle razvoda se zauvek povukla u usamljenost La Inkoerence. Tu je
otpočela dugo istraživanje pesimizma, nadahnuto Šopenhauerom i Ničeom, a
pošto je bila ubeđena u apsurdnost ljudskog života i u nespojivost sreće i
slobode, još u prvom cvetu mladosti povukla se u turoban usamljenički život,
odvojena od sveta apstrakcijama, obučena u pripijenu belu čipku. Ela
Elfenbajn Manezes ju je pominjala, s manje ili više pakosti, kao Gospu
Filozofa, i to joj je nekako ostalo kao nadimak, makar u glavi gospodina
Džeronima.
Gospa Filozof imala je i crtu mazohističkog stoicizma, pa je po lošem
vremenu često boravila na otvorenom, ignorišuči vetar i kišu, ili bolje rečeno,
prihvatajući ih kao istinite dokaze rastućeg neprijateljstva sveta prema
njegovim stanarima, dok je sedela pod starim razgranatim hrastom i čitala
vlažnu Unamunovu ili Kamijevu knjigu. Bogataši su za nas nepojmljivi, nalaze
razloga da budu nesrećni i kada svi normalni razlozi za nesreću nestanu.
Međutim, nesreća jeste dotakla Gospu Filozofa. Roditelji su joj poginuli u
svom privatnom helikopteru. To jeste elitna smrt, ali u trenutku smrti svi
smo mi siromašni. Nikad nije govorila o tome. Bilo bi velikodušno shvatiti
takvo ponašanje, tvrdoglavo, otuđeno, apstraktno, kao njen način da izrazi
tugu.
Reka Hadson, na kraju svog putovanja, postaje udavljena reka, jer njene
slatke vode nastavljaju da teku ispod slanih morskih talasa. „Čak ni prokleta
reka nema nikakvog smisla“, govorio je kćerki Sanford Blis. „Gledaj koliko
često teče u prokleto suprotnom smeru.“ Indijanci su je nazivali Šatemuk -
Reka koja teče u oba smera. Na obalama udavljene reke, La Inkoerenca se
takođe opirala redu. U pomoć je pozvan gospodin Džeronimo. Njegov ugled
vrtlara i pejzažnog arhitekte je rastao pa su ga preporučili njenom upravniku
imanja, snishodljivom britanskom uštogljenku Oliveru Oldkaslu, koji je imao
bradu poput Karla Marksa, glas poput fagota, problem s pićem i katoličko
vaspitanje u stilu oca Džerija, koje mu je usadilo ljubav prema Bibliji, ali i
gnušanje prema crkvi. Oldkasl je proveo gospodina Džeronima po imanju,
držeći se poput Boga koji pokazuje Adamu raj, i zadužio ga je da unese u njega
hortikulturnu doslednost. Kada je gospodin Džeronimo počeo da radi za
Gospu Filozofa, u dnu bašte vladala je trnoviti gustiš, kao oko dvorca
uspavane lepotice. Tvrdoglavi poljski miševi kopali su podzemne tunele i
provirivali na sve strane uništavajući travnjak. Lisice su napadale kokošinjce.
Gospodin Džeronimo se ne bi iznenadio ni da je naišao na zmiju obmotanu
oko grane drveta saznanja dobra i zla. Gospa Filozof bi delikatno slegnula
ramenima pred takvim stanjem. Bilo joj je jedva dvadeset godina, ali već je
govorila s nemilosrdnom oštrinom imućne udovice. „Da bi se ukrotilo seosko
imanje“, kruto je govorila sirota gospodarica La Inkoerence, „mora se ubijati i
ubijati i ubijati, mora se uništavati i uništavati. Tek posle više godina haosa
može se postići valjana i stabilna lepota. To je smisao civilizacije. A vidim da
su vaše oči mlade. Plašim se da možda niste ubica kakav je meni potreban. Ali
verovatno bi i svako drugi bio podjednako loš.“
Zbog uverenja da ljudska rasa u celini postaje sve slabija i sve
nesposobnija, pristala je da trpi gospodina Džeronima, sa uzdahom
podnoseći nesavršenosti svog imanja time izazvane. Povukla bi se u misli i
prepustila gospodinu Džeronimu rat s trnjem i poljskim miševima. Njegovi
neuspesi prolazili su neprimećeni, a uspesi nepohvaljeni. Čitavu tu oblast
pogodila je smrtonosna bolest hrastova, ugrozivši Aleksandrino voljeno
drveće; poveo se za primerom naučnika na dalekoj zapadnoj obali zemlje, koji
su premazivali hrastove ili im davali injekcije fungicida, čime se donekle
uspešno obuzdavala strašnu gljivica Phytophthora ramorum. Kada je rekao
poslodavki da je lečenje uspelo i da su njeni hrastovi spaseni, slegnula je
ramenima i udaljila se, kao da govori: nešto drugo će ih ionako uskoro ubiti.
Ela Manezes i Gospa Filozof, obe mlade, pametne i lepe, mogle su postati
prijateljice, ali nisu: razdvojilo ih je ono što je Ela nazvala Aleksandrinom
negativnošću, upornost s kojom je pred uvek optimističnom Elom tvrdila da
je „nemoguće, u ovom trenutku u istoriji, imati nade za čovečanstvo“. Ela je
ponekad išla s gospodinom Džeronimom do La Inkoerence i šetala imanjem
dok je radio, ili bi stajala na vrhu jedinog brežuljka na celom imanju i gledala
kako reka teče u pogrešnom smeru; i upravo na tom brdu, sedam godina po
očevoj smrti, i nju je pogodio grom iz vedra neba i ubio je na mestu. Među
mnogim aspektima njene smrti, koji su gospodinu Džeronimu nepodnošljivo
teško padali, bilo je i ovo: od dve lepotice koje su se tog dana našle na La
Inkoerenci, grom je odabrao da ubije optimistu, a pesimistu je ostavio u
životu.
Fenomen obično poznat kao grom iz vedra neba funkcioniše ovako:
blesak munje kreće iz zadnjeg dela olujnog oblaka i putuje i do četrdeset
kilometara dalje od mesta gde je oluja, a onda skreće naniže i udara o tlo, ili o
visoku zgradu, ili usamljeno drvo na uzvišici, ili ženu koja sama stoji na vrhu
brda i posmatra reku kako teče. Oluja iz koje munja kreće suviše je daleko da
bi se videla. Ali žena na brdu može se videti, kako polako pada na zemlju,
poput pera koje se, uz mnogo oklevanja, pokorava zakonima gravitacije.
Gospodin Džeronimo mislio je na njene tamne oči, na desno oko u kome
su plivale nekakve trunčice i ometale joj vid. Sećao se njene pričljivosti,
misleći kako je uvek i o svemu imala mišljenje, i pitajući se šta će sad raditi
bez tih njenih mišljenja. Sećao se kako nije volela da se fotografiše i nabrajao
je u sebi sve namirnice koje nije htela da jede: meso, ribu, jaja, mleko,
paradajz, crni luk, beli luk, gluten, skoro sve što postoji. I ponovo se upitao da
li ti gromovi vrebaju njegovu porodicu; i da li je, udavši se u tu porodicu, Ela
sebi nametnula kletvu; i da li će on biti sledeći. Tokom nedelja koje su
usledile, počeo je da proučava munje i gromove kao nikada ranije. Kada je
naučio da devetoro od desetoro ljudi koje udari grom ipak prežive, ponekad
uz tajanstvene bolesti, ali ipak žive i dalje, shvatio je da je munja zaista uzela
na zub prvo Benta, a onda i njegovu kćerku. Munja nije odustajala. Možda mu
je upravo zato što je ubedio sebe da neće imati nikakve nade za spas ako se
munja ustremi na njega bilo potrebno toliko vremena da uvidi ono očigledno,
čak i nakon što ga je onog prvog dana uhvatila velika oluja, i pošto je utvrdio
da mu stopala boluju od tajanstvene boljke koja im ne dozvoljava da dotaknu
tlo.
„Možda me je tokom uragana udario grom, a ja preživeo, samo što mi je
izbrisao pamćenje pa se ne sećam da me je udario. I možda sad nosim u sebi
neki čudan električni naboj i zato sam izdignut iznad površine tla.“
Na to je pomislio tek znatno kasnije, kada je Aleksandra Farinja to
predložila.
Pitao je Gospu Filozofa srne li da sahrani svoju ženu na tom zelenom
bregu koji je toliko volela, s pogledom na udavljenu reku, i Aleksandra je
rekla: naravno, da. I tako je iskopao grob za svoju ženu, položio je u njega i za
trenutak bio besan. Onda je bes iščileo, a on je podigao lopatu na rame i
otišao kući, sam. Na dan kada mu je žena umrla, radio je na La Inkoerenci
tačno dve godine, osam meseci i dvadeset osam dana. Hiljadu i jedan dan.
Nije bilo načina da umakne kletvi brojeva.
Prošlo je još deset godina. Gospodin Džeronimo je kopao, sadio, zalivao i
potkresivao. Davao je život i spašavao ga. Za njega je svaki pupoljak bio ona,
svaka živica i svako drvo. Radeći, držao ju je u životu i nije bilo mesta ni za
koga drugog. Ali ona je postepeno bledela. Njegove biljke i drveće ponovo su
postajali pripadnici biljnog carstva, a ne njena otelotvorenja. Kao da ga je
ponovo napuštala. Posle ovog drugog odlaska ostala je samo praznina, i bio je
siguran da ništa neće moći da ispuni taj ponor. Deset godina živeo je u nekoj
vrsti magle. Gospa Filozof, obuzeta teorijama kao i obično, posvećena
trijumfu najgoreg scenarija dok je jela rezance sa tartufima i pohovanu
teletinu, glave pune matematičkih formula koje daju naučnu osnovu njenom
pesimizmu, i sama je postala nekako apstraktna, njegov glavni izvor prihoda i
ništa više. I dalje mu je bilo teško da je ne krivi što je preživela, i što je
činjenica da je živa, po cenu života njegove žene, nije navela da bude zahvalna
zbog te sreće i da postane malo vedrije nastrojena prema životu. On se starao
o zemlji i svemu što je na njoj raslo, i nije dizao pogled da osmotri ljudsko
biće kome ta zemlja pripada. Tokom deset godina od ženine smrti držao se
podalje od Gospe Filozofa, negujući svoj tajni gnev.
Da ste ga posle nekog vremena pitali kako izgleda Aleksandra Blis Farinja,
ne bi umeo da pruži precizan odgovor. Kosa joj je bila tamna, kao i kod
njegove pokojne žene. Bila je visoka, kao i njegova pokojna žena. Nije volela
da sedi na suncu. Kao ni Ela. Pričalo se da šeta imanjem noću, zbog stalne
borbe sa nesanicom. Ostali zaposleni na imanju, upravnik Oldkasl i drugi,
pominjali su uporne zdravstvene probleme, koji su možda i izazivali njenu
stalnu turobnost, ili joj barem doprinosili. „Tako mlada, a tako često bolesna“,
rekao je Oldkasl. Koristio je starinsku reč sušica: tuberkuloza, bolest plućnih
tuberkula. Znao je da ta reč označava kvržicu. Znao je da postoje biljke, poput
krompira i dalija, čije se mesnato korenje, koje se ispravno naziva rizom,
takođe naziva i tuber - kvrga. Gospodin Džeronimo se nije razumeo u
tuberkule u ljudskim plućima. To su bile stvari s kojima se nose oni u kući. On
je radio na otvorenom. Biljke koje je negovao sadržale su duh njegove
pokojne žene. Gospa Filozof bila je fantom, iako je ona, a ne Ela, ostala u
životu.

Aleksandra nije ništa objavila pod svojim pravim imenom, niti na engleskom
jeziku. Odabrala je pseudonim El Kritikon, po Kritikonu, alegorijskom romanu
Baltasara Grasijana iz XVII veka, koji je imao velikog uticaja na njenog idola
Šopenhauera, najvećeg od svih pesimističnih mislilaca, jer govori o
nemogućnosti ljudske sreće. U njenom eseju na španskom Najgori od svih
mogućih svetova, dočekanom na krv i na nož, El Kritikon je predlagao teoriju,
naveliko ismevanu kao sentimentalnu, da se jaz između ljudske vrste i
planete primiče prekretnici, ekološkoj krizi koja će poprimiti egzistencijalne
razmere. Kolege naučnici pogladili su je po kosi, čestitali joj na vladanju
kastiljanskim španskim i otpisali je kao amatera. Međutim, nakon vremena
čudnovatosti doživeće je kao neku vrstu proročice.
(Gospodin Džeronimo smatrao je da to što Aleksandra Farinja koristi
pseudonime i strane jezike ukazuje na to da je nesigurna u sebe. Gospodin
Džeronimo je takođe patio od neke vrste ontološke nesigurnosti. Noću, sam,
gledao je lice u ogledalu i pokušavao da vidi mladog horistu Rafija Ronimusa
Pastorovog Sinimusa, trudeći se da zamisli put kojim nije pošao, život koji
nije vodio, drugi krak na račvastoj stazi života. Više nije uspevao da ga
zamisli. Ponekad bi ga ispunila neka vrsta besa, gnev onih bez korena, onih
bez plemena. Ali uglavnom više nije razmišljao o plemenima.)
Dokonost njenih dana, nežnost njenog porculana, elegancija njenih
čipkanih haljina s visokom kragnom, raspon njenog imanja i njena nemarnost
prema njegovom stanju, njena sklonost ka kesten-pireu i ratluku, u kožu
uvezana aristokratija njene biblioteke, cvetna ljupkost časopisa u kojima je
objavljivala svoje skoro vojničke napade na svaku mogućnost radosti, mogli
su joj ukazati zašto je niko ne shvata ozbiljno van granica La Inkoerence.
Razum ne može da pobedi divlju i neobuzdanu nerazumnost. Toplotna smrt
svemira je neizbežna. Njena čaša vode uvek je dopola prazna. Stvari se
raspadaju. Jedini ispravan odgovor na neuspeh optimizma jeste povući se iza
visokih zidina, zidina unutar sebe i zidina u stvarnom svetu, i čekati
neizbežnu smrt. Volterov fiktivni optimista doktor Panglos bio je, uostalom,
budala, a njegov stvarni učitelj, Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvo je bio neuspešan
alhemičar (u Nirnbergu nije imao uspeha u transmutaciji običnog metala u
zlato), a potom i plagijator (vide teške optužbe koje su Lajbnicu uputili
saradnici ser Isaka Njutna - da je on, G. V. Lajbnic, izumitelj infinitezimalnog
računa, nekako uspeo da baci pogled na Njutnove radove u toj oblasti i da mu
ukrade ideje). „Ako je najbolji od svih mogućih svetova onaj u kome se mogu
krasti ideje drugih mislilaca“, pisala je, „onda je možda ipak bolje da
prihvatimo Kandidov savet i povučemo se da obrađujemo svoju baštu.“
Međutim, ona nije obrađivala svoju baštu. Zaposlila je baštovana.
Gospodin Džeronimo odavno nije razmišljao o seksu, ali u poslednje
vreme je morao da prizna kako mu se ta tema ponovo javljala u mislima. U
njegovim godinama takvo razmišljanje više je naginjalo ka teoretskom, a
praktični koraci u cilju pronalaženja i spajanja sa stvarnim živim partnerom,
s obzirom na neizbežni zakon tempus fugit,13 bili su stvar prošlosti.
Pretpostavljao je da postoji više od dva pola, da je svako ljudsko biće zapravo
drugačijeg roda, samo svog, da su možda potrebne nove lične zamenice, reći
bolje od on i ona. Naravno, ono je bilo potpuno neprikladno. Među
beskonačnim polovima bilo je vrlo malo onih s kojima se neko može združiti,
koji žele da se združuju, a s nekim od tih polova neko može biti kompatibilan
samo nakratko, ili barem dovoljno dugo pre nego što počne proces
odbacivanja, kao u slučaju presađenog srca ili jetre. U vrlo retkim
slučajevima, pojedinac može da pronađe onaj drugi pol s kojim će ostati
kompatibilan čitavog života, stalno kompatibilan, kao da su ta dva pola
zapravo jedan, a možda, prema ovoj novoj definiciji, i jesu. Jednom u životu
našao je taj savršeni rod, a šanse da se to ponovo desi bile su obeshrabrujuće,
mada uopšte nije ni pokušavao da ga pronađe, niti će ikada pokušavati. Ali
ovde, sada, posle oluje, dok je stajao na moru blata punog neuništivog sranja
prošlosti, ili preciznije, dok nekako uopšte nije uspevao da stoji na tom moru,
već lebdeo tik iznad njega, taman toliko visoko da može provući list papira
ispod donova, sada, dok je oplakivao smrt svoje mašte i punio se strahovima
i sumnjama zbog neuspešnog delovanja gravitacije u njegovoj neposrednoj
blizini, u ovom potpuno neprikladnom trenutku, ugledao je svoju poslodavku,
Gospu Filozofa, naslednicu korporacije hrane za životinje Aleksandru Blis
Farinju, kako ga doziva s onih francuskih prozora.
Stigavši pred francuske prozore, gospodin Džeronimo je primetio
upravnika imanja Olivera Oldkasla kako stoji iza Aleksandrinog levog
ramena. Da je soko, pomislio je gospodin Džeronimo, sedeo bi joj na ramenu,
spreman da napadne neprijatelje svoje gospodarice i iščupa im srce iz grudi.
Gospodarica i sluga stajali su zajedno, posmatrajući uništenu La Inkoerencu,
Oliver Oldkasl izgledao je kao Marks koji posmatra propast komunizma, a
Aleksandra tajanstveno kao i obično, uprkos suzama koje su joj se sušile na
obrazima. „Ne mogu da se požalim“, rekla je, ne obraćajući se ni gospodinu
Džeronimu ni upravniku Oldkaslu, prekorevajući sebe kao da je svoja
sopstvena guvernanta. „Ljudi su izgubili kuće i nemaju šta da jedu i gde da
spavaju. A ja sam izgubila samo vrt.“ Gospodin Džeronimo, vrtlar, shvatio je
to kao opomenu upućenu njemu. Aleksandra je već gledala njegove čizme.
„Pogledajte, Oldkasle, pravo čudo. Gospodin Džeronimo je napustio tlo i
izdigao se u, da tako kažemo, nesigurnije oblasti.“
Gospodin Džeronimo je želeo da se pobuni i kaže kako njegovo lebdenje
nije ni njegovo delo ni njegov izbor, da objasni kako bi se vrlo rado vratio na
tlo i uprljao čizme, ali Aleksandri su oči blesnule. „Da li vas je pogodio grom?“,
upitala je. „Da, to je to. Pogodio vas je grom tokom uragana i vi ste preživeli,
ali vam je obrisao pamćenje, pa se ne sećate da vas je udario. A sada ste puni
neopisivo jakog električnog naboja i zato lebdite iznad površine zemlje.“ To
je ućutkalo gospodina Džeronima, koji se ozbiljno zamislio. Da, možda. Mada,
u odsustvu bilo kakvih dokaza, to je i dalje bila samo pretpostavka.
Bilo mu je teško da smisli šta da kaže, ali nije ništa ni trebalo reći. „Evo još
jednog čuda“, nastavila je Aleksandra, sada drugačijim glasom, ne više
zapovedničkim nego poverljivim. „Skoro celog života odbacivala sam
mogućnost ljubavi, a onda, baš u ovom trenutku, shvatila sam da me je čekala
baš ovde, kod kuće, pred ovim francuskim prozorima, gazeći u čizmama kroz
blato, ali ne dodirujući tu prljavštinu, ne dodirujući tu zlu prljavštinu punu
neuništivog sranja prošlosti.“ Zatim se okrenula i nestala u senkama unutar
kuće.
Bojao se zamke. Odavno se odvikao od ovakvih sastanaka, zapravo ih
nikada nije ni imao. Upravnik Oldkasl kratko je mahnuo glavom, naređujući
mu da pođe za gospodaricom kuće. Tako je gospodin Džeronimo razumeo šta
mu je naređeno pa je ušao unutra, ne znajući kuda je gospodarica kuće
krenula. Pošao je za tragom njene odbačene odeće i tako ju je lako pronašao.
Noć sa Aleksandrom Blis Farinjom počela je čudno. Kakva god sila da ga je
sprečavala da dotakne tlo, delovala je i u njenoj postelji, i kada je legla ispod
njega, telo mu je lebdelo nad njenim, doduše, samo delić centimetra iznad nje,
ali postojalo je neporecivo rastojanje zbog kojeg je situacija bila veoma
neprijatna. Pokušao je da zavuče dlanove ispod njene zadnjice i da je izdigne
ka sebi, ali to im je oboma bilo neudobno. Ubrzo su, ipak, rešili problem: kad
je on ispod nje, sve funkcioniše dovoljno dobro, iako njegova leđa i dalje nisu
dodirivala krevet. Činilo mu se da nju njegovo stanje uzbuđuje, što je
uzbuđivalo njega, ali čim se vođenje ljubavi završilo, ona kao da je izgubila
svako zanimanje i brzo je zaspala, ostavljajući ga da u tami zuri u plafon. A
kada je ustao iz kreveta da se obuče i ode, razmak između njegovih stopala i
poda bio je primetno veći. Posle noći s gospodaricom La Inkoerence, izdigao
se puna dva centimetra iznad tla.
Napustio je njene odaje, a napolju je zatekao Oldkasla kako ga preteče
gleda. „Nemojte ni pomišljati da ste prvi“, rekao je upravnik gospodinu
Džeronimu. „Nemojte ni pomišljati da ste, u tim glupim godinama, jedina
ljubav koju je ona ikada pronašla kako je čeka tik ispred prozora. Vi bedna
matora gljivice! Vi gadni parazitu! Kreaturo, tupi trnu, zlo seme! Odlazite i ne
vraćajte se!“ Gospodin Džeronimoje smesta razumeo da je Olivera Oldkasla
izludela neuzvraćena ljubav. „Moja supruga je sahranjena na onom brdu“,
rekao je odlučno, „i posećivaću je kad god poželim. Moraćete da me ubijete da
bih prestao, ukoliko ja vas ne ubijem prvi.“
„Vaš brak je okončan sinoć, u gospodaričinoj spavaćoj sobi“, odvratio je
Oliver Oldkasl. „A što se tiče toga ko će od nas ubiti koga, to ćemo tek videti!“

Bilo je požara, a zgrade koje su naši preci poznavali čitavog života stajale su
spaljene, zureći u sjajni bezdan kroz šuplje duplje pocrnelih očiju, poput
nemrtvih na televiziji. Dok su naši preci izlazili iz skloništa i hitali
osiromašenim ulicama, iz nekog razloga su se osećali kao da je oluja došla
njihovom krivicom. Na televiziji su se pojavili propovednici i nazivali je
božjom kaznom zbog svih počinjenih grehova. Ali nije se radilo o tome. Činilo
im se, barem nekima od njih, da je nešto što su stvorili izmaklo iz njihovih
ruku i, oslobođeno, danima besnelo oko njih. Kada su se zemlja, vazduh i
voda umirili, plašili su se da će se ta sila vratiti. Ipak, neko vreme bili su
zauzeti popravkama, hranjenjem gladnih, staranjem o starcima i plakanjem
za oborenim drvećem, i nije bilo vremena da se razmišlja o budućnosti.
Mudri glasovi umirivali su naše pretke, govoreći im da ne misle o nevremenu
kao o metafori. To nije bilo ni upozorenje ni kletva. To je bilo samo nevreme.
Takve utešne reći su i priželjkivali da čuju. I prihvatili su ih. Tako je većina
gledala u pogrešnom pravcu i nisu primetili trenutak kada je čudnovatost
stigla i sve okrenula naglavačke.
NESUVISLOST FILOZOFA
I zgleda da je Ibn Ružd, stotinu i jedan dan posle velike oluje, ležeći
zaboravljen u porodičnoj grobnici u Kordobi, nekako počeo da komunicira
sa svojim isto tako pokojnim protivnikom Gazalijem, smeštenim u skromni
grob na ivici grada Tusa, u provinciji Horasan; u početku vrlo učtivo, a kasnije
sve manje srdačno. Prihvatamo da ova izjava, koju je svakako teško proveriti,
može biti dočekana sa izvesnom dozom skepse. Njihova tela odavno su
istrulela, tako da pojam ležeći zaboravljen zapravo sadrži neistinu, a sledeći
pojam nekakve razumne inteligencije, koja ostaje i pošto je telo sahranjeno,
svakako je apsurdan. A ipak, kad govorimo o tom čudnom dobu, dobu koje je
trajalo dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći, a koje je tema našeg
opisa, prisiljeni smo da priznamo da je svet postao apsurdan, i da su zakoni,
odavno prihvaćeni kao vladajući principi stvarnosti, jednostavno nestali,
ostavljajući naše pretke zbunjene i nesposobne da pojme kakvi bi mogli biti
novi zakoni. Zato i ovaj dijalog treba shvatiti u kontekstu vremena
čudnovatosti.
Ibn Ružd je u mraku grobnice čuo poznati ženski glas kako mu šapuće na
uho. Progovori. Pun slatke nostalgije, sa primesom gorkog kajanja, setio se
Dunije, žgoljave majke njegove kopiladi. Bila je sitna i činilo mu se da je nikad
nije video da jede. Patila je od redovnih glavobolja zato što, rekao joj je, nije
volela vodu. Volela je crveno vino, ali nije ga dobro podnosila, i već posle dve
čaše pretvorila bi se u sasvim drugu osobu, kikotala se, mahala rukama,
neprekidno pričala, prekidala druge i uvek želela da pleše. Popela bi se na
kuhinjski sto, a kad bi on odbio da joj se pridruži, počela bi da trupka nogama,
nadurena, izvodeći neku vrstu solo plesa s jednakim udelom uživanja i
durenja. Noću ga je grlila kao da će se udaviti u krevetu ako ga pusti. Volela ga
je bez zadrške, a on ju je napustio, ostavio je njihov zajednički dom ne
osvrnuvši se. A sada, u memljivoj tami ruševne grobnice, vratila se da ga
progoni u grobu.
Da li sam mrtav? - bez reći je upitao svoju fantomsku ženu. Reći mu nisu
bile potrebne. Ionako nije imao usne da ih uobliči. Da, rekla je, mrtav si već
stotinama godina. Probudila sam te da vidim da li ti je žao. Probudila sam te
da vidim možeš li da pobediš svog neprijatelja posle gotovo čitavog
milenijuma odmora. Probudila sam te da vidim jesi li spreman da daš svojoj
deci svoje prezime. Ovde u grobu mogu da ti kažem istinu. Ja sam tvoja žena
Dunija, ali sam takođe i džinira, princeza džinova. Procepi u svetu ponovo se
otvaraju pa sam se vratila da te ponovo vidim. I tako je on najzad shvatio
njeno neljudsko poreklo, i zašto je, ponekad, izgledala malo razmazano po
ivicama, kao da je nacrtana mekim ugljem. Ili dimom. On je nejasnost njenih
obrisa pripisivao svom lošem vidu i nije mnogo mislio o tome. Ali ako mu sad
šapuće u grobu, i očito ima moć da ga probudi iz smrti, onda je svakako
pripadala svetu duhova, bila je stvor od dima i magije. Ne Jevrejka koja ne
srne da kaže da je Jevrejka, već žena džin, džinija, koja nije htela da prizna da
je nezemaljskog porekla. Dakle, ako je on nju izdao, ona je njega prevarila.
Nije bio ljut, primetio je, ali to mu se nije učinilo važnim. Bilo je prekasno za
ljudski bes. A ona je pak imala puno pravo da se ljuti. A bes džinira je nešto
čega se treba pribojavati.
Šta želiš? - upitao ju je. To je pogrešno pitanje, odgovorila je ona. Pitanje
glasi: šta ti želiš? Ti ne možeš da ispunjavaš moje želje. Ja tvoje možda i
mogu, ako budem htela. Tako to ide. Ali o tome možemo kasnije. U ovom
trenutku i tvoj neprijatelj je budan. Njegov stari džin ga je našao, baš kao što
sam ja našla tebe. Ko je Gazalijev džin? - pitao je on. Najmoćniji od svih
džinova, odgovorila je. Budala bez mašte, koju niko nikad nije optužio za
inteligenciju, ali koji poseduje strahovite moći. Ne želim ni da izgovorim
njegovo ime. A tvoj Gazali mi se čini kao nepopustljiv i uskogrud čovek,
dodala je. Čistunac kojem je glavni neprijatelj zadovoljstvo i koji bi najradije
svaku radost pretvorio u pepeo.
Njene reći izazvale su mu jezu, čak i u grobu. Osetio je kako se nešto
meškolji u paralelnoj tami, veoma daleko i veoma blizu. „Gazali“, rekao je
bezglasno, „da li je moguće da si to ti?“
„Nije ti bilo dosta što si pokušavao, neuspešno, da uništiš moje delo dok
si bio živ“, stigao je odgovor. „Izgleda da sada misliš da će ti to uspeti posle
smrti.“
Ibn Ružd pribrao je ono malo sebe što mu je ostalo. „Prepreke udaljenosti
i vremena više ne predstavljaju problem“, rekao je svom neprijatelju, „te sad
možemo razgovarati kako valja, učtivo prema osobi, a žestoko prema
mislima.“
„Utvrdio sam“, odgovorio je Gazali, zvučeći kao čovek sa ustima punim
crva i prašine, „da primena određenog stepena žestine prema osobi obično
usklađuje njegove misli s mojima.“
„U svakom slučaju“, rekao je Ibn Ružd, „obojica smo van uticaja fizičkih
dela, ili, ako više voliš, nedela.“
„To je sasvim tačno“, složio se Gazali, „mada, moram priznati, žalosno. Pa
dobro, nastavi.“
„Hajde da zamislimo ljudsku vrstu kao jedno jedino ljudsko biće“,
predložio je Ibn Ružd. „Dete ne razume ništa i drži se vere baš zato što mu
nedostaje znanja. Bitka između razuma i sujeverja može se posmatrati kao
dugo sazrevanje čovečanstva, a pobeda razuma biće njegovo punoletstvo.
Nije da Alah ne postoji, nego On, kao svaki ponosan roditelj, čeka dan kada će
njegovo dete stati na svoje noge, krenuti u svet i prestati da zavisi od Njega.“
„Dok god se buniš protiv Alaha“, odvratio je Gazali, „dok god uzaludno
pokušavaš da pomiriš racionalno i sakralno, nećeš moći da me pobediš.
Zašto jednostavno ne priznaš da si nevernik pa da pođemo odatle? Pogledaj
ko su ti naslednici, ti bezbožni ološi sa zapada i istoka. Tvoje reći odjekuju
samo u umovima nevernika. Sledbenici istine su te zaboravili. Sledbenici
istine znaju da su razum i nauka zapravo mladalačke greške ljudskog uma.
Vera je naš dar od Alaha, a razum je naša mladalačka pobuna protiv Njega.
Kada odrastemo, potpuno se okrećemo veri, zbog čega smo i rođeni.“
„Videćeš, kako vreme protiče“, rekao je Ibn Ružd, „da će na kraju religija
navesti ljude da okrenu leđa Alahu. Pobožni ljudi najgori su Alahovi
zastupnici. Možda će biti potrebna hiljadu i jedna godina, ali na kraju će
religija uvenuti i nestati, i tek tada ćemo početi da živimo u božjoj istini.“
„Eto“, rekao je Gazali. „Dobro. Sad si, oče mnogih kopiladi, počeo si da
govoriš kao bogohulnik kakav i jesi.“ Potom se pozabavio pitanjem
eshatologije, što mu je, kako reče, sada postala omiljena tema, i to s tolikim
uživanjem da je to zbunilo i uznemirilo Ibn Ružda. Na kraju je, uprkos
etikeciji, prekinuo starijeg od sebe. „Gospodine, čini mi se kao da, pošto ste i
sami samo začudo razumni prah, nestrpljivo želite da i sve ostale žive
stvorove što pre strpate u grob.“
„Kao što bi pravi vernici i trebalo da čine“, odbrusio je Gazali. „Jer ono što
živi nazivaju životom samo je bezvredna trivijalnost u poređenju sa životom
koji sledi.“
Gazali misli da je ovo kraj sveta, rekao je Ibn Ružd u mraku Duniji. On
veruje da je Alah rešio da uništi svoje delo, polako, tajanstveno, bez
objašnjenja; da zbuni čoveka i navede ga da sam sebe uništi. Suočio se s tim
vrlo staloženo, i to ne samo zato što je već mrtav. Za njega je život na zemlji
tek predsoblje ili kapija. Večnost je onaj pravi svet. Pitao sam ga: u tom
slučaju, zašto tvoj večni život još nije počeo, ili je ovo sve što postoji, ovo
svesno lebdenje u hladnoj praznini, koje je, uglavnom, dosadno? A on je
rekao: Alahovi putevi su tajanstveni, i ako On od mene očekuje strpljenje,
učiniću tako kako On želi. Pritom kaže da on više nema sopstvene želje. Želi
samo da služi Alahu. Sve mi se čini da je on idiot. Da li je to grubo reći? Veliki
čovek, ali i veliki idiot. A ti? - upitala je ona tiho. Da li ti i dalje imaš želje, ili
neke nove želje koje ranije nisi imao? On se na to setio kako je imala običaj da
mu spusti glavu na rame, a on bi joj dlanom obuhvatio potiljak. Sada su
prevazišli glave i ruke i ramena i ležanje zajedno. Bestelesni život, rekao je,
nije vredan življenja.
Ako je moj neprijatelj u pravu, rekao joj je, onda je Alah jedan zao bog, za
kojeg život živih nema nikakvu vrednost; i voleo bih da deca moje dece to
znaju, i da znaju za moje neprijateljstvo prema takvom bogu, i da me slede u
suprotstavljanju takvom bogu, i u prkošenju njegovim ciljevima. Dakle, sad
priznaješ svoju lozu, šapnula je ona. Priznajem je, rekao je on, i molim te da
mi oprostiš što nisam to učinio ranije. Dunijazat je moja loza, a ja sam im
predak. A to je tvoja želja, navaljivala je ona blago, da oni postanu svesni tebe,
i tvoje želje, i tvoje volje. I moje ljubavi prema tebi, dodao je on. Naoružani
tim znanjem, možda će uspeti da spasu svet.
Spavaj, rekla je i poljubila vazduh tamo gde mu je nekada bio obraz. Ja sad
idem. Obično ne marim mnogo za protok vremena, ali u ovom trenutku
vremena je veoma malo.

Postojanje džinova predstavljalo je problem za etičare od samog početka.

Ako su čovekova dela motivisana postojanjem dobroćudnih ili zloćudnih
duhova, ako dobro i zlo postoje izvan čoveka, a ne u njemu, onda postaje
nemoguće odrediti kakav treba da bude etičan čovek. Pitanja dobrih i loših
postupaka postaju užasno zbunjujuća. Po mišljenju nekih filozofa, to je dobro,
jer odražava postojeću moralnu zbrku tog vremena, a usput, kao zgodnu
sporednu posledicu, daje etičarima zadatak bez kraja.
U svakom slučaju, u stara vremena, pre odvajanja ta dva sveta, svako je
imao svoje lične džinove i džinije, koji su mu šaputali na uvo, nagovarajući ga
na dobre ili loše postupke. Kako su ti džinovi birali svoje ljude, i zašto su se
toliko zanimali za nas, ostaje nejasno. Možda jednostavno nisu imali šta
drugo da rade. Džinovi su uglavnom individualisti, čak anarhisti, i delaju
isključivo na osnovu svog ličnog mišljenja, ne mareći nimalo za društvenu
organizaciju ili zajedničke aktivnosti. Međutim, ima i priča o ratovima
između sukobljenih vojski džinova, o smrtonosnim bitkama koje su potresale
svet džinova do samih temelja, a ako je to istina, možda se tu može naći
objašnjenje za smanjivanje broja ovih stvorenja i za njihovo dugo izgnanstvo
iz našeg lepog sveta. Mnogo je priča o džinovima čarobnjacima, velikim
ifritima, koji su špartali preko neba u divovskim letećim urnama kako bi
zadali strašne udarce, možda čak i smrtonosne, nižim duhovima, mada,
suprotno tome, ponekad se priča i da su džinovi besmrtni. Ali to nije tačno,
iako ih je stvarno teško ubiti. Samo džin ili džinija mogu da ubiju nekog svog.
Kao što će se videti. Kao što ćemo ispričati. Može se reći da su džinovi, kada
se upliću u ljudske poslove, veseli i skloni biranju favorita, huškaju čoveka na
čoveka, jednog pretvore u bogataša, drugog u magarca, zaposedaju ljude i
teraju ih u ludilo, pomažu im ili ih ometaju na putu ka pravoj ljubavi, ali uvek
se drže izdvojeno od stvarnog ljudskog društva, osim kada se nađu zarobljeni
u čarobnoj lampi; a i tada, očito, protivno svojoj volji.
Dunija je bila džinovski izuzetak. Došla je na zemlju i zaljubila se, toliko da
nije mogla dozvoliti svom voljenom da počiva u miru čak ni posle osam i po
stoleća, pa i više. Da bi se zaljubilo, svako stvorenje mora imati srce, i šta god
mi podrazumevali pod dušom, i svakako da to stvorenje mora posedovati i
skup osobina koje mi ljudi nazivamo karakterom. Samo što džinovi, ili barem
većina njih - što bi se i moglo očekivati od stvorenja načinjenih od vatre i
dima - nemaju ni srca ni duše, a pogotovo ne karaktera, ili su možda samo
iznad toga. Oni su sama srž svega: dobra, zla, blagosti, grozote, tiranije,
čednosti, moći, tajanstvenosti, neiskrenosti, veličanstvenosti. Dunija, Ibn
Ruždova ljubavnica, mora da je dugo živela među ljudskim bićima, prerušena,
naravno, kako bi upila pojam karaktera i počela da pokazuje njegove znake.
Čovek bi pomislio da se zarazila karakterom od ljudske vrste, onako kako se
deca zaraze ovčijim boginjama ili zauškama. Posle toga je počela da voli
samu ljubav, da voli svoju sposobnost da voli, da voli nesebičnost ljubavi,
žrtvovanje, erotiku, razdraganost. Počela je da voli svog voljenog u sebi i sebe
u njemu, a pored toga, počela je da voli i čitavu ljudsku vrstu, upravo zbog
sposobnosti ljudi da vole, a i zbog drugih emocija; volela je muškarce i žene
zato što mogu da se plaše, i besne, i uzmiču, i likuju. Da je mogla da prestane
da bude džinija, možda bi čak odlučila da postane ljudsko biće, ali njena
priroda bila je takva kakva je, i nije mogla da je porekne. Kada ju je Ibn Ružd
napustio, bila je, da, tužna, patila je, žalila je, i bila je zaprepašćena svojom
sve dubljom ljudskošću. A onda, jednog dana, pre nego što su se procepi
između svetova zatvorili, otišla je. Ali čak ni stotine godina koje je provela u
svojoj palati u svetu džinova, čak ni beskonačni promiskuitet, koji je
svakodnevica u Vilin-zemlji, nisu mogli da je izleče; i zato, kad su se procepi
ponovo otvorili, vratila se da obnovi svoje okove. Njen voljeni ju je pozvao iz
groba da okupi njihovu rasutu porodicu i da pomogne u borbi protiv
nastupajuće propasti sveta. Da, učiniće tako, rekla je, i pohitala na zadatak.
Nažalost, ona nije bila jedini žitelj sveta džinova koji se vratio u svet ljudi,
a nisu sve pridošlice na umu imale dobra dela.
ČUDNOVATOST
N ataradža Junak klati se niz uličicu kao razigrani bog gospodar Šiva,
gospodar plesa, koji svojim plesom priziva svet u postojanje. Nataradža,
mlad i lep, mršti se matorcima, smeje se hromima i debeljuškastim tipovima s
bolom u stopalima. Devojke ga ipak nikad ne pogledaju dvaput. Ne znaju
njegove supermoći, Stvoritelja i Uništitelja Svemira, samo ga ignorišu. Ali to je u
redu, jer je prerušen. Trenutno je poreski knjigovođa Džinendra koji ide po
bakaluk u Sabzi Mandi, na Džekson Hajtsu u Kvinsu. Džinendra Kapur, odnosno
Mrki Klark Kent. Čekajte samo dok strgne spoljašnju odeću. Onda čega videti,
onda čega odmeriti kako valja. A dotle, svestan svoje skrivene moći, skakuće
Trideset sedmom avenijom poput kralja iz Desa, stare zemlje šahanšaha ili
maharane ili koga već. Nataradža pleše uz muziku bulbula. Samo je on takav.
On je Dilka-Shehzada. A. k. a. Žandar Herc.

Nataradža Junak ne postoji. On je izmišljeno drugo ja mladog i zasad

neuspešnog crtača stripova Džimija Kapura. Nataradžina supermoć je ples.
Kada on „strgne spoljašnju odeću“, njegove dve ruke pretvaraju se u četiri,
ima i četiri lica, spreda, pozadi i sa strana, i treće oko nasred čela, a kada
počne da pleše bhangru, ili da izvodi najbolje disko-pokrete - ipak je on iz
Kvinsa - u stanju je da doslovno preinači stvarnost, da stvara i da uništava.
Može udesiti da drvo izraste nasred ulice, ili da stvori sebi mercedes
kabriolet, ili da nahrani gladne, ali može i da ruši kuće i da raznese nevaljalca
u paramparčad. Džimi i dalje ne shvata kako to da Nataradža nije uskočio u
božanski panteon sa Sendmenom, Posmatračima, Mračnim Vitezom, Tenk-
devojkom, Panišerom, Nevidljivima, Sudijom Dredom i svim ostalim
Marvelovim, Titanovim i DC-ovim velikanima. Nažalost, Nataradža je
tvrdoglavo ostajao ovozemaljski, a Džimijevi poreski bilansi u kancelariji
njegovog rođaka na Ruzveltovoj aveniji počinju, u ovom trenutku utučenosti,
da deluju kao večna sudbina mladog umetnika.
Počeo je da postavlja na internet epizode iz karijere Nataradže Junaka, ali
začudo, i dalje ga nije zvao niko veliki i važan. A onda, jedne vrele noći - sto
prve noći posle oluje, mada on to nije shvatio - tu, u njegovoj sobi na trećem
spratu, s crvenim mesecom koji šija pravo kroz prozor, probudio se uz drhtaj
užasa. Neko je bio u sobi. Neko... veliki. Dok su mu se oči privikavale na mrak,
primetio je da je najdalji zid njegove sobe potpuno nestao, a zamenio ga je
vrtlog crnog dima, u čijem središtu se nalazilo nešto nalik na crni tunel, koji je
vodio duboko u nepoznato. Bilo mu je teško da dobro vidi tunel zbog
ogromnog mnogoglavog stvora s mnoštvom udova, koji mu je zaklanjao
pogled, iako je pokušavao da nekako smota sve te udove u skučenom
prostoru Džimijeve sobe; izgledao je kao da će pritom porušiti preostale
zidove i glasno je gunđao.
Ta individua - stvorenje - nije izgledala kao da je od krvi i mesa. Izgledala
je - izgledala je - nacrtano, ilustrovano, i Džimi Kapur je zaprepašćeno
prepoznao svoj crtački stil, frenkmilerovski (bar ga je on tako doživljavao),
supstenlijevskog sveta (priznavao je), postliktenstajnovski (kad se nađe u
društvu snobova, u koje je i sam spadao). „Oživeo si?“, upitao je, jer u tom
trenutku nije bio sposoban za dubokoumnost ili duhovitost. Glas Nataradže
Junaka, kada je progovorio (progovorilo?) zvučao je poznato, kao glas koji je
nekada ranije čuo, režeći, sa višestrukim odjekom iz više usta, glas
božanskog autoriteta, nemilosrdnosti i gneva, sušta suprotnost Džimijevom
glasu, koji je pre bio glasič, ispunjen strahovima, nesigurnostima i
neodređenošću. Jedini ispravan odgovor na ovaj glas bio je da se prepadnete
od njega. I Džimi Kapur postupio je ispravno.
Sto mu gromova, ovde nema mesta, moram da se smanjim, šta? - ko mrav da
budem, ili da skinem krov sa ove tvoje bedne gajbe? Dooobro, bolje. Vidiš me?
Vidiš? Jen dva tri čet’ri ruke, čet’ri tri dva jedno lice, treće oko pilji pravo u tvoju
upišanu dušu. Ne, ne, molim, izvini, ukazivanje poštovanja obavezno, jer ti si moj
tvorac, je li? HA-HA-HA-HA-HA! Kao da je velikog Nataradžu smislio neki
računovođa iz Kvinsa, kao da ne postojim još od Početka vremena. To jest,
preciznijega lično sam otplesao Vreme i Prostor u postojanje. HA-HA-HA-HA-
HA! Možda misliš da si ti mene prizvao. Možda misliš da si nekakav čarobnjak.
HA-HA-HA-HA-HA! Ili misliš da je ovo san? Ne, baba. Ti si se upravo probudio. I
ja. Vratio sam se posle odsustva od osamsto-devetsto godina, iz mnogih dugih
dremki.
Džimi Kapur se tresao od straha. „Ka-ka-kako si stiga-ga-ga-gao ovamo?“,
mucao je. „U mo-mo-moju sob-ob-obu?“ Da li si gledao „Isterivače duhova“? -
odvratio je Nataradža Junak. Ovo je isto tako. Tako je, shvatio je Džimi. To mu
je bio jedan od omiljenih filmova, a Nataradžin glas bio je isti kao glas
sumerskog boga uništenja Gozera Gozerijanca, koji je govorio kroz usne
Sigurni Viver. Gozer s indijskim naglaskom. Portal je otvoren. Granica između
onoga što izmišljači izmišljaju i što izmišljeni žele sada je šuplja, poput
američko-meksičke, a svi mi koji smo ranije bili zatočeni u fantomskoj zoni
možemo da hitamo kroz crvotočine i da dolećemo ovamo poput generala Zoda
sa sve supermoćima. Mnogi žele da dođu. Uskoro će uslediti preuzimanje. Sto
jedan odsto. Slobodno zaboravi.
Nataradža je počeo da treperi i da bledi. To mu se nije dopalo. Portal još
ne radi kako treba. Dobro. Ćao, zasad. Ali molim te, budi uveren da ću se vratiti.
Onda je nestao, a Džimi Kapur je, sam i razrogačenih očiju, u krevetu, gledao
crne oblake kako se spiralno vrte ka svojoj unutrašnjosti, sve dok tunel nije
nestao. Posle toga, ponovo se pojavila njegova soba, s fotografijama Dona van
Vlita, poznatijeg kao Kapetan Bifhart, Skota Pilgrima, Lua Rida, bruklinske
hip-hop grupe Das rejsist i faustovskog strip-junaka Spona, zakačenim na
ploču od plute, potpuno neizmenjenim, kao da nisu upravo putovale u petu
dimenziju i natrag, i samo je Rebeka Romejn na velikoj duplerici metamorfa
plavokošca Rejven Darkhelm, zvane Mistik, izgledala pomalo smeteno, kao da
govori: Ko je taj što je izmenio moj oblik i pomerio me, ala neki ljudi imaju petlju,
samo ja mogu da odlučujem kada ću promeniti oblik.
„Sada se sve menja, Mistik“, rekao je Džimi plavom stvoru na posteru. „I
baš mislim - sve. Izgleda da sam svet prolazi kroz metamorfozu. Vau!“

Džimi Kapur je prvi otkrio crvotočinu, a posle toga, kao što je ispravno
pretpostavio, sve je počelo da menja oblik. No, tokom tih poslednjih dana
starog sveta, sveta kakav smo svi poznavali pre čudnovatosti, ljudi su
oklevali da priznaju kako se ta nova pojava zaista dešava. Džimijeva majka
coktala je jezikom dok joj je opisivao šta se sve dogodilo prethodne noći.
Gospođa Kapur patila je od lupusa i ustajala je samo da nahrani egzotične
ptice: paune, tukane i patke. Njih je uporno gajila za prodaju i zaradu u
betonskoj prašnjavoj pustari iza zgrade, na praznom placu gde je nešto
odavno srušeno, a ništa nije podignuto umesto toga. Radila je to već
četrnaest godina i niko se nije bunio, ali bilo je krađa, a zimi bi se neke ptice
smrzle i uginule. Retke vrste pataka mažnjavane su bez srama i završavale
kao nečija večera. Jednog emua spopala je drhtavica, a onda je nestao.
Gospođa Kapur je takve događaje prihvatala bez kukanja, kao činjenicu
neprijateljskog sveta i svoje lične sudbine. Držeći tek sneseno nojevo jaje,
izgrdila je sina što brka snove i stvarnost, što mu se često dešavalo.
„Nesvakidašnja pojava nikad nije istinita“, rekla mu je, dok joj je tukan
sedeo na ramenu i mazio je po vratu. „Za leteće tanjire uvek se ispostavi da
su lažni, jelte, ili da su u pitanju neka obična svetla, nije li tako? A ako bi ljudi
dolazili ovamo iz nekog drugog sveta, što bi se prikazali samo šašavom
hipiku u pustinji? Što ne slete na Dž. F. K. kao i svi drugi? Misliš da bi bog sa
toliko ruku i toliko nogu i čime sve ne, svratio da se prvo tebi javi, a tek onda
ode kod predsednika u Ovalni kabinet? Ne budi blesav.“ Kad je rekla sve što je
htela, Džimi je već uveliko sumnjao u sopstveno pamćenje. Možda je stvarno
sve to samo ružan san. Možda je on toliki gubitnik da je počeo da veruje u
sopstvene gluposti. Ujutro nije bilo nikakvog traga od Nataradže, zar ne? Ni
ispremeštanog nameštaja, čak ni oborene šolje za kafu. Ni pokidanih
fotografija. Zid sobe delovao je čvrsto i stvarno. Kao i uvek, njegova bolesna
majka imala je pravo.
Džimijev otac zbrisao je sa sekretaricom iz ovog kokošinjca još pre
nekoliko godina, a Džimi još nije zarađivao dovoljno novca za iznajmljivanje
sopstvenog stana. Nije imao devojku. Njegova bolesna majka želela je da se
on oženi izrazito vitkom devojkom s velikim nosom koji je stalno držala
zagnjuren u knjigu, dakle, s fakultetski obrazovanom devojkom, lepo
vaspitanom spolja, a bezobraznom iznutra, kako je obično bivalo s takvim
devojkama; ne hvala, pomislio je, bolje mi je samom dok ne upadnem u prvu
ligu, a onda nek se čuvaju lepotice. Visoke lepe devojke žive u Njujorku, a
niske lepe devojke u Los Anđelesu; Džimiju je bilo drago što živi na
glamazonskoj obali. Želeo je da bude dostojan svoje lične glamazonke. No, u
ovom trenutku nije imao devojku. Jebiga. Nije važno. Sada je bio u kancelariji
i svađao se, kao i obično, sa svojim rođakom Normalom, šefom
knjigovodstvene firme.
Mrzeo je što njegov rođak Nirmal toliko želi da bude normalan da je čak i
ime promenio u Normal. Još više je mrzeo što Nirmal - Normal - govori tako
lošim normalnim amerikanskim jezikom da misli kako reč za ime glasi
monika. Džimi mu je već objasnio da u današnje vreme reč moniker označava
grafite koje umetnici crtaju na teretnim vagonima.14 Normal ga je ignorisao.
Pogledaj Gautamu Čopru, sina čuvenog Dipaka, govorio je Normal, on je
promenio svoju moniku u Gotam jer je silno želeo da postane Njujorčanin.
Isti je slučaj i sa košarkašima: gospodin Džonson želeo je da bude Medžik, zar
ne, a gospodin Ron Artist - dobro, ne ispravljaj me, molim te - u redu -
gospodin Artest odlučio je da se zove Meta Vorld Pis. I ne zaboravimo one
nekada davno popularne glumice, Dimpl i njena sestra Simpl - ako su te
monike prihvatljive, što se onda buniš. Ja samo želim da budem Normal, šta
je tu loše, Normal po imenu, normalan po prirodi. Gotam Čopra. Simpl
Kapadija. Medžik Džonson. Normal Kapur. Sve je to isto. Treba više da misliš
na brojke, a ne da ti glava bude u oblacima. Tvoja draga majka rekla mi je šta
si sanjao. Šiva Nataradža u tvojoj sobi, kao da ga je nacrtao Džinendra K.
Samo ti nastavi tako, šta fali? Nastavi tako i ima da nastradaš. Hoćeš život?
Ženu? Lepotu? Misli ti na brojke. Pazi na majku. Ne maštaj. Vrati se u
stvarnost. Tako razmišlja Normal. Dobro bi ti bilo da pođeš mojim primerom.
Napolju, kad je otišao s posla, bila je Noć veštica. Deca, u grupama i
gomilama, paradiraju. On nikad nije voleo Noć veštica, nije voleo čitavu tu
ideju prerušavanja u Barona Subotu, i gotovo da je bio spreman da prizna
sebi kako je ta negativnost povezana s nedostatkom devojke, da je posledica
tog nedostatka, a delimično i njegov uzrok. Večeras, misli punih sinočne
pojave, potpuno je zaboravio na Noć veštica. Koračao je ulicama punim
mrtvih ljudi i razgolićenih prostitutki, pripremajući se za majčinu bolest, za
njene monologe smišljene da izazovu osećaj krivice, i za njene drhtave
ekspedicije hranjenja - ma ja ću, mama, govorio je on, ali ona bi samo
malaksalo zavrtela glavom: ne, sine, šta drugo uopšte mogu da radim osim da
održavam svoje ptice u životu i da čekam smrt, to joj je bio uobičajen govor,
možda malo sablasniji s obzirom na situaciju, mrtvi ustaju iz grobova da
izvode svoje danses macabres15, noć puna prilika maskiranih u kosture pod
plaštovima sa kapuljačom, koje nose Kosačevu kosu i piju votku pravo iz
flaše, kroz zjapeći otvor na lobanji. Prošao je kraj žene sa stravičnom
šminkom na licu, imala je rajsferšlus koji joj se protezao posred lica,
„otkopčan“ oko usta, gde je otkrivao krvavo odrano meso čitavom dužinom
brade i vrata: stvarno si sve pokazala, dušo, pomislio je, to ti je stvarno
odlično, ali ne verujem da će iko noćas poželeti da te poljubi. Niko nije
poželeo ni njega da ljubi, ali on se spremao za sastanak sa superjunakom
povlaka bogom. Večeras, rekao je sebi, pun užasa i radosti. Večeras ćemo
videti ko spava, a ko je budan.
I stvarno, u ponoć, slike Kapetana Bifharta, Rebeke/Mistik i svih ostalih
progutao je uskovitlani crni oblak, koji se polako spiralno vrteo otkrivajući
tunel ka nekom beskonačno čudnom mestu. Iz nekog razloga - Džimi je
pretpostavio da natprirodna bića ne moraju da se pridržavaju zakona logike,
da je logika jedna od stvari kojima prkose, koje preziru i koje žele da ukinu -
Nataradža Junak ovog puta se nije potrudio da poseti njegovu sobu u Kvinsu.
A iz nekog razloga - mada je kasnije i sam Džimi bio spreman da prizna kako
racionalno razmišljanje ima veoma malo udela u njegovoj odluci - mladi
neuspešni crtač stripova polako je pošao ka spiralnom oblaku i nesigurno,
kao da iskušava temperaturu vode u kadi, pružio je ruku u samo središte crne
rupe.
Sada kada znamo za Rat svetova, glavni događaj kojem je čudnovatost bila
samo uvod, bizarna kataklizma koju mnogi naši preci nisu preživeli, možemo
se samo diviti hrabrosti mladog Džinendre Kapura kad se suočio sa užasnim
nepoznatim. Kada je Alisa upala u zečju rupu, to je bila nezgoda; ali kada je
prošla kroz ogledalo, to je bilo po njenoj slobodnoj volji, i zato daleko
odvažnije. Tako je bilo i sa Džimijem K. On nije imao kontrole nad prvom
pojavom crvotočine, niti nad dolaskom divovskog ifrita u njegovu sobu,
mračnog džina prerušenog u Nataradžu Junaka. Ali ove druge noći doneo je
odluku. A ljudi poput Džimija bili su neophodni u ratu koji je usledio.
Kada je Džimi Kapur gurnuo ruku u crvotočinu, kako je kasnije pričao
svojoj majci i rođaku Normalu, vrtoglavom brzinom dogodilo se sledeće. Prvo,
istog časa je usisan u onaj prostor u kome zakoni vaseljene više ne važe, a
drugo, smesta je izgubio osećaj gde bi ono prvo mesto moglo biti. Na mestu
gde se našao sam pojam mesta prestao je da ima značenje, a zamenio ga je
pojam brzine. Vaseljeni koja se sastoji od čiste ogromne brzine nije potreban
trenutak početka, ni Veliki prasak, ni mit o postanju. Jedina sila koja u njoj
deluje je takozvana G-sila, pod čijim se uticajem ubrzanje oseća kao težina.
Kada bi ovde postojalo vreme, bio bi zdrobljen u milisekundi. U tom
vanvremenskom vremenu imao je vremena da primeti kako je ušao u
transportni sistem sveta izvan vela stvarnosti, podzemnu mrežu koja
funkcioniše tik ispod kože poznatog sveta, koja omogućava bićima poput
mračnih džinova i ko zna kakvih još stvorova da se kreću brzinama većim od
svetlosne, po svojoj zemlji bez zakona za koju se čak i reč zemlja čini
neprikladnom. Imao je vremena da pretpostavlja kako je, iz ko zna kakvih
bezrazložnih razloga, ova podzemna pruga u Vilin-zemlju bila veoma dugo
odvojena od čvrstog tla, ali sada je počela da se vraća u dimenziju stvarnosti
kako bi sejala čuda i haos među ljudskim bićima.
Ili će pre biti da nije imao vremena za takve misli, i da su mu se pojavile u
glavi tek pošto je spasen, jer ono što je osećao u tunelu uskovitlanog crnog
dima bilo je da ka njemu hita nešto ili neko koga ne može ni da vidi, ni da
čuje, a kamoli da imenuje, a onda se stropoštao unazad u svoju sobu;
pidžama na njemu bila je iskidana pa je morao golim rukama da zakloni
golotinju pred ženom koja je tu stajala, prekrasnom mladom ženom
obučenom u uobičajenu uniformu mladih žena: tesne crne farmerke, crna
majica bez rukava i čizme na šniranje, osobom čak još mršavijom od one
devojke kojom je njegova majka želela da ga oženi, ali sa mnogo privlačnijim
nosom, tip devojke s kakvom bi on voleo da se zabavlja, osim što nije bila
građena kao glamazonka, ali utvrdio je da mu to i nije toliko važno; ali uprkos
tome, ili možda baš zbog njene mršave lepote, znao je da je ona daleko iznad
njegovog nivoa - mani ti to, Džimi, ne pravi budalu od sebe, samo mirno, budi
hladan kao špricer. A ta devojka, koja ga je upravo spasla od vrtloga brzine, i
koja je očito bila stvorenje iz tog drugog sveta, vila ili već neko iz Peristana,
govorila mu je nešto. Mozak mu je eksplodirao od svega što mu se u tom
trenutku dešavalo. Vau, bre! Bez reći! Samo... vauiiii!

Džinovi nisu poznati po porodičnom životu. (Mada, ima i kod njih seksa.
Stalno.) Postoje džinovi majke i očevi, ali generacije džinova traju toliko dugo
da generacijski odnosi džinova često izblede. Očevi i kćeri, kao što ćemo
videti, retko su u dobrim odnosima, a ljubav je retkost u svetu džinova. (Ali
seks je neprestan.) Verujemo da su džinovi sposobni da iskuse niže emocije -
bes, ozlojeđenost, osvetoljubivost, posesivnost, požudu (naročito požudu) - a
možda čak i neke vrste privrženosti; ali uzvišena plemenita osećanja,
nesebičnost, odanost, i tako dalje, ostaju van njihovog domašaja. U ovome, i u
mnogo čemu drugom, Dunija se pokazala izuzetnom.
Osim toga, džinovi se vrlo malo menjaju tokom godina. Za njih je
postojanje upravo to - postojanje, nikad postajanje. Zato život u svetu
džinova ume da bude dosadan. (Osim kad je reč o seksu.) Postojanje je, po
svojoj prirodi, neaktivno stanje, nepromenljivo, večno, statično i dosadno.
(Osim non-stop seksa.) Zato je ljudski svet džinovima uvek bio tako
primamljiv. Ljudski način je delanje, ljudska stvarnost je menjanje, ljudska
bića stalno rastu i skupljaju se, i trude se i ne uspevaju, i čeznu i zavide, stiču i
gube, vole i mrze; sveukupno, zanimljivi su, a kada džinovi uspeju da prođu
kroz procepe između svetova i upletu se u sve te ljudske aktivnosti, kada
mogu da se upliću i otpliću iz ljudske mreže i ubrzavaju ili usporavaju
beskonačnu metamorfozu ljudskih života, ljudskih odnosa i ljudskih
zajednica, oni se osećaju, paradoksalno, udobnije nego u svojoj statičnoj
Vilin-zemlji. Ljudska bića omogućavaju džinovima da se izraze, da stvore
ogromno bogatstvo za srećne ribare, da zarobe junake u magične mreže, da
osujete ili usmere dalji tok istorije, da biraju strane u ratovima, između
potomaka Kurua i Pandua16, na primer, ili Grka i Trojanaca, da izigravaju
Kupidona ili da sprečavaju ljubavnika da ikada stigne do svoje voljene, tako
da ona ostari, uvene i umre sama, iščekujući na prozoru njegov dolazak.
Mi sada verujemo da je dugo doba u kojem džinovi nisu bili u mogućnosti
da se upliću u ljudske poslove doprinelo žestini s kojom su uleteli u njih kada
je pečat između svetova opet slomljen. Sva ona nakupljena energija stvaranja
i uništavanja, svi dobronamerni i zlonamerni nestašluci, sve je to pljusnulo
po nama poput oluje. A između džinova bele magije i džinova crne magije,
svetlih i tamnih džinova, raslo je neprijateljstvo dok su bili izgnani u Peristan,
a ljudska bića postala su objekti na kojima su iskaljivali svoje neprijateljstvo.
Po povratku džinova, pravila života na Zemlji su se izmenila, postala su
nestalna tamo gde su nekad bila stabilna, nametljiva tamo gde je više
odgovarala privatnost, zlobna do krajnosti, nepravedna u smislu dodeljivanja
povlastica, tajna u skladu s okultnim poreklom, nemoralna jer takva je bila
priroda mračnih džinova, mutna i bez ikakve želje za transparentnošću, a
računi se nisu polagali ni jednom jedinom žitelju planete. A džinovi, pošto su
džinovi, nisu ni pomišljali da nauče ljude kakva su ta nova pravila.
Što se tiče seksa, činjenica je da džinovi povremeno imaju odnose s
ljudskim bićima, uzimajući kakav god oblik požele, kako bi bili prijatni
odabranom partneru, pa povremeno menjaju čak i pol, i vrlo se malo obaziru
na pristojnost. Ipak, vrlo je malo slučajeva u kojima su džinire rađale ljudsku
decu. To bi bilo kao da povetarac zatrudni od vlasi kose koju pokrene i onda
rodi druge vlasi. To bi bilo kao da priča spava sa svojim čitaocem i rodi novog
čitaoca. Džinire su uglavnom bile neplodne i nezainteresovane za ljudske
probleme kao što je materinstvo ili odgovornost prema porodici. Prema
tome, jasno je da je Dunija, rodonačelnica Dunijazata, bila, ili postala, veoma
različita od većine svojih sunarodnika. Ne samo što je rađala potomstvo na
način na koji je Henri Ford proizvodio svoje automobile, onako kako je Žorž
Simenon izbacivao romane, to jest, kao u fabrici, na pokretnoj traci; takođe je
nastavila i da se stara o svima njima, jer njena ljubav prema Ibn Ruždu
prenela se nekako prirodno, materinski, i na potomke. Ona je možda bila
jedina prava majka od svih postojećih džinira, i kad se uputila na zadatak koji
joj je veliki filozof zadao, postala je zaštitnički nastrojena prema onome što je
posle okrutnih vekova ostalo od njenog rasutog potomstva, jer strašno su joj
nedostajali tokom duge razdvojenosti dva sveta i čeznula je da ih ponovo
okupi pod svojim okriljem.
Da li razumeš zašto si još živ? - upitala je Džimija Kapura dok se on, crven
kao rak, ogrtao krevetskim čaršavom. „Da“, odgovorio je on, a pogled mu je
bio ispunjen čuđenjem. „Zato što si mi ti spasla život.“ Tako je, potvrdila je,
nakrivivši glavu. Ali bio bi mrtav i pre nego što sam stigla do tebe, zdrobljen u
paramparčad u velikoj Urni, da nije još jednog razloga.
Videla je da je uplašen, izgubljen, da ne može da pojmi šta se dešava. Nije
tu mogla ništa. Spremala se da mu život učini još težim za poimanje. Reći ću
ti nešto u šta će ti biti teško da poveruješ. Za razliku od skoro svih ostalih
ljudskih bića, ti si ušao u Urnu, put između svetova, i preživeo si, dakle, već
znaš da taj drugi svet postoji. Ja sam biće s tog sveta, džinija, princeza
plemena svetlih džinova. Takođe sam i tvoja
čukunčukunčukunčukunčukunčukunčukunbaba, mada je moguće da sam
izostavila jedan ili dva čukuna. Nije bitno. U XII veku volela sam tvog
čukunčukunitakodaljededu, tvog slavnog pretka, filozofa Ibn Ružda, a ti,
Džinendra Kapure, koji ne znaš istoriju svoje porodice dalje od tri generacije,
ti si plod te velike ljubavi, možda najveće ljubavi koja je ikada postojala
između plemena ljudi i džinova. To znači da si ti, kao i svi drugi potomci Ibn
Ružda, bili oni muslimani, hrišćani, ateisti ili Jevreji, delimično i džin. Taj
džinovski deo, pošto je daleko moćniji od ljudskog, veoma je jak u svima
vama, i to ti je omogućilo da preživiš tamošnju drugost; jer si i sam Drugi.
„Auh“, uzviknuo je on zaprepašćen. „Kao da nije dovoljno loše što imam
tamnu kožu u Americi, sad mi kažeš da sam delimično i prokleti goblin.“
Kako je mlad, pomislila je ona, a jači je nego što misli. Mnogi ljudi, kad bi
videli ovo što je on video u poslednje dve noći, sišli bi s uma, ali on, uprkos
panici, uspeva da ostane pribran. Upravo ta otpornost ljudskih bića čini
njihovu najveću šansu za opstanak, ta sposobnost da pogledaju nezamislivo,
nepojmljivo, nikad viđeno, i to ljudskim okom. S takvim čudnovatostima
mladi Džinendra redovno se suočavao u svojoj umetnosti, preko svog
smešanog (i zato neuspešnog) superheroja, hinduističkog božanstva
presađenog u Kvins: čudovište stiže iz dubina, uništava mu rodno selo, siluje
mu majku, zatim se na nebu pojavljuje drugo sunce i potpuno ukida mrak, a
glas njegovog Nataradže Junaka odgovara na užas podsmehom: je li to sve
što umeš, je li ti to najbolji potez, jer znaš šta, možemo mi da te sredimo,
drkadžijo, sredićemo mi tebe. Pošto je tako vežbao hrabrost u mašti, otkrio ju
je u sebi i u stvarnom životu. A njegovo biće iz stripa bilo je prvo čudovište s
kojim je morao da se suoči.
 Progovorila je blagim materinskim tonom, obraćajući se ovom hrabrom
mladom čoveku. Ostani smiren, tvoj svet se menja, rekla mu je. U vremenima
velikih promena, kada duvaju vetrovi i plavi plima istorije, potrebne su
hladne glave da bi se našao put do mirnih voda. Biću tu, uz tebe. Nađi džina u
sebi i možda ćeš postati veći junak od tog tvog Nataradže. On je u tebi. Naći
ćeš ga.
Crvotočina se zatvorila. On je sedeo na krevetu, s glavom u rukama. „Evo
šta mi se dešava“, mrmljao je. „Sagradili su metro između svetova, a stanica
je na metar od mog kreveta. Bez građevinske dozvole, je li? Nema zakona o
zonama u hipersvemiru? Žaliću se zbog toga. Pozvaću inspekciju ovog časa.“
Zvučao je histerično. Pustila ga je da se malo izduva. To je njegov način da se
nosi sa situacijom. Čekala je. On se bacio na krevet i videla je da mu se
ramena tresu. Pokušavao je da od nje sakrije suze. Pretvarala se da ih nije
videla. Bila je tu da mu kaže da nije sam, da ga upozna s rođacima. Tiho je
usadila podatke u njegov um. Džinovski deo njega ih je upio, razumeo, znao.
Sada znaš gde su, rekla mu je. Možete pomoći jedni drugima u vremenu koje
dolazi.
Uspravio se, ponovo se držeći za glavu. „Trenutno mi stvarno ne trebaju
svi ti kontakti“, rekao je. „Treba mi vikodin.“
Čekala je. Vratiće joj se on brzo. Podigao je pogled i pokušao da se
nasmeši. „Mnogo je to“, rekao je. „Šta god da je... šta god da si ti... šta god
kažeš da sam ja. Biće mi potrebno malo vremena.“
Nemaš vremena, odgovorila mu je. Ne znam zašto se portal otvorio baš u
tvojoj sobi, ali znam da ono što se sinoć pojavilo nije bio tvoj Nataradža
Junak. Neko je uzeo to obličje da te uplaši, ili zato što mu je to bilo smešno.
Neko za koga bi trebalo da se nadaš da ga više nikad nećeš sresti. Odlazi
odavde. Odvedi majku na sigurno. Ona neće razumeti. Ona neće videti
uskovitlani crni dim jer ona nije Dunijazata. To si nasledio od očeve familije.
„Taj krelac“, odvratio je Džimi. „Stvarno je nestao poput džina ili duha.
Mada, nije nam ispunjavao želje. Samo je nestao u oblaku dima sa
sekretaricom.“
Odvedi je, ponovila je Dunija. Ovde više nije bezbedno za nju, a ni za tebe.
„Uh!“, uzdahnuo je Džimi Kapur. „Najgora Noć veštica ikada.“

Otkriće bebe ženskog pola u kancelariji nedavno izabrane gradonačelnice

Rože Fast, umotane u državnu zastavu Indije, koja je zadovoljno gugutala u
kolevci od pruća nasred gradonačelničinog pisaćeg stola, naše sujeverno i
sentimentalno stanovništvo smatralo je, sveukupno, dobrim znakom,
pogotovo pošto je objavljeno da je beba stara oko četiri meseca, i da je
sigurno rođena tokom one velike oluje, a uspela je da preživi. Olujna Beba,
prozvali su je mediji, i to ime joj je ostalo. Pretvorilo se u Olujna Srna, a to ime
je nekako prizivalo slike malog laneta nalik Bambiju, koje se hrabro suočava s
olujom na svojim nesigurnim nogicama; istog časa je postala instant
kratkoročna junakinja za naša instant i zaboravna vremena. Neće dugo
potrajati, pretpostavljali su mnogi među nama, s obzirom na njeno očito
južnoazijsko poreklo, začas će dovoljno porasti i postaće državna prvakinja u
spelovanju. Pojavila se i na naslovnoj strani časopisa Indija abrod i bila je
tema izložbe imaginarnih portreta nje u budućnosti, kao odrasle, koje je od
uglednih njujorških umetnika naručila organizacija za indoameričku
umetnost i potom ih prodala na aukciji radi ličnog profita. No, misterija
njenog dolaska i dalje je nervirala one koji su odavno bili besni zbog izbora i
druge žene uzastopce za gradonačelnika, i to žene sa naprednim shvatanjima.
Ovo se ne bi desilo, galamili su ti nostalgičari, u stara dobra vremena jakih
muškaraca. Bez obzira na to da li smo se mi ostali slagali s njima ili ne,
činjenica je da je u ovo vreme jakog obezbeđenja bebin dolazak u kancelariju
gradonačelnice stvarno zahtevao omanje čudo.
Odakle je Olujna Beba došla i kako je stigla u Gradsku većnicu? Snimci sa
niza bezbednosnih kamera, koje su neprekidno nadgledale Gradsku većnicu,
pokazivali su ženu u ljubičastoj fantomki kako prolazi kroz sve kontrolne
punktove usred noći, noseći kotaricu, a da nije privukla ni trunku pažnje, kao
da je imala moć da učini sebe nevidljivom, ako ne za kamere, onda barem za
ljude u svojoj neposrednoj okolini; ali isto tako, očito, i za dežurne službenike
kojima je posao bio da nadgledaju ekrane tih kamera. Žena je prosto ušetala u
gradonačelničinu kancelariju, ostavila bebu i otišla. Naši preci su naveliko
nagađali ko bi ta žena mogla biti. Da li je nekako uhvatila sistem na spavanju
ili možda poseduje ogrtač nevidljivosti? A ako je u pitanju ogrtač, zašto onda
nije bila nevidljiva i kamerama? Inače, sasvim realistični ljudi počeli su da
vode ozbiljne razgovore o supermoćima. Ali zašto bi žena sa supermoćima
napustila bebu? A ako joj je to bila majka, da li Olujna Beba i sama poseduje
neke magijske osobine? Da li je... jer bilo je važno ne kloniti se neprijatnih
mogućnosti u vreme rata protiv terorizma... da li je možda opasna? Kada se
pojavio članak pod naslovom Da lije Olujna Beba tempirana bomba u ljudskom
obliku?, naši preci su shvatili da su mnogi od njih još odavno napustili zakone
realnosti i osećali se kao kod kuće u daleko glamuroznijoj dimenziji
fantastike. A kako se pokazalo, mala Olujna zaista je bila gost iz zemlje
neverovatnoće. Ipak, u prvo vreme su se svi najviše starali da joj nađu dom.
Roza Fast poticala je iz imućne ukrajinsko-jevrejske porodice iz Brajton
Biča i oblačila se otmeno, uglavnom u kreacije Ralfa Lorena, „jer je njegova
familija živela u našem komšiluku“, volela je da kaže, „ali ne u Šipshed Beju“,
što je zapravo značilo da je Ralf Lifšic iz Bronksa imao pretke u Belorusiji,
koja je odmah pored Ukrajine. Zvezda Rože Fast bila je u usponu, i to istom
brzinom kojom je zvezda gradonačelnice Flore Hil padala, i nije bilo ni trunke
slaganja između nje i uskoro bivše gradonačelnice. Florin mandat bio je pun
optužbi za finansijsku neodgovornost, za prebacivanje novca u tajne fondove,
a dvoje njenih najbližih saradnika je zbog toga i optuženo, ali sva prljavština
se zaustavljala tik ispred gradonačelničine kancelarije, mada je malo smrada
ipak ušlo i unutra. Uspešna izborna kampanja Rože Fast, najviše oslonjena na
obećanja da će očistiti Gradsku većnicu, nije je baš učinila miljenicom kod
prethodnice, mada su Florine reči, u vreme kada je predala funkciju, da je
njena naslednica „prikriveni ateista“, razbesnele Rozu Fast, koja je, istini za
volju, stvarno bila vrlo daleko od vere svojih predaka, ali je smatrala da se
njena gledišta u pogledu religije tiču isključivo nje i nikoga više. Razvedena,
trenutno slobodna, stara pedeset tri godine i bez dece, Roza je priznala sebi
da je duboko dirnuta sudbinom Olujne Bebe i postarala se da obezbedi
devojčici novi život, ako bude moguće, van domašaja tabloida. Beba je
munjevitom brzinom data na usvajanje i uspešno predata novim roditeljima
radi novog početka, pod novim imenom, ili je bar takav bio plan, ali već za
dve-tri nedelje novi roditelji obratili su se TV producentima i predložili
rijaliti seriju koja bi se zvala Nadzor Olujne, i koja bi pratila bebu kako raste.
Kada je Roza Fast čula za to, eksplodirala je od besa i vikala na službu za
usvajanje da su nedužno detence predali u ruke pornografskim
egzibicionistima, koji bi verovatno i nuždu vršili pred kamerama kada bi im
neko za to platio.
„Sklanjajte je od tih bravosa“, vikala je koristeći žargonski izraz za
ambiciozne nikogoviće, koji je ušao u opštu upotrebu iako je televizijska
emisija iz koje je potekao odavno prestala da se prikazuje, jer je serija puna
lažnjaka koji se predstavljaju kao stvarni toliko prodrla u medijski prostor da
je prvobitni izvor iz kog potiče izraz postao suvišan. Svi su naučili da vredi
odreći se privatnosti čak i zbog mrvice slave, a ideja da je čovek zaista
slobodan samo kad je onakav kakav zaista jeste nestala je u šuštanju TV
signala. Dakle, Olujna Beba bila je u opasnosti da je bravoiraju, a
gradonačelnica Fast je zbog toga bila besna; ali desilo se da je već sutradan
sam ambiciozni rijaliti-otac doneo bebu u službu za usvajanje i rekao: uzmite
je nazad, bolesna je, a potom je bukvalno istrčao odatle, ali tek pošto su svi
videli ranu na njegovom licu, smrdljivo rastočeno mesto koje je izgledalo kao
da mu je deo obraza prosto umro i počeo da truli. Olujna Beba odneta je u
bolnicu na preglede, ali utvrđeno je da je potpuno zdrava. Međutim, sutradan
je jedna od medicinskih sestara koje su je držale takođe počela da truli -
komadi smrdljivog gadnog mesa otpadali su joj s obe podlaktice, pa su je
hitno odneli u urgentni centar, dok je ona histerično jecala, a tamo je priznala
da je krala psihoaktivne lekove i prodavala ih dileru u Bušviku, kako bi
zaradila nešto pride.
Gradonačelnica Roza Fast je prva shvatila šta se zbiva i ko je doneo tu
čudnovatost u arenu javne pristojnosti - u vesti. „To čudo od bebe ume da
prepozna korupciju“, rekla je najbližim saradnicima, „a svi koje razotkrije kao
korumpirane bukvalno počinju da pokazuju znake moralnog propadanja na
svom telu.“ Pomoćnici su je upozorili da takva priča, koja više pripada
arhaičnoj Evropi dibuka i golema, neće dobro zvučati iz usta savremenog
političara, ali Roza Fast nije odustajala. „Došla sam na ovaj položaj da
pročistim ovo mesto“, objavila je, „a sva je prilika da smo dobili ljudsku metlu
kojom ćemo to i ostvariti.“ Spadala je u one ateiste koji mogu da veruju u
čuda i bez priznavanja njihovog božanskog porekla; i već sledećeg dana, malo
nahoče, sada povereno na staranje hraniteljskoj agenciji, doneto je u posetu
gradonačelničinoj kancelariji.
Olujna Beba ušla je u Gradsku kuću kao mali ljudski detektor mina, ili kao
pas koji ume da nanjuši drogu. Gradonačelnica ju je dočekala čvrstim
bruklinsko-ukrajinskim zagrljajem i šapnula joj: „Bacimo se na posao, bebo
istine.“ Ono što je potom usledilo preraslo je u legendu, jer su se u jednoj
kancelariji za drugom, u jednom odseku za drugim, pečati korupcije i truleži
pojavljivali na licima trulih i korumpiranih, na onima koji mešetare s
troškovima, onima koji primaju tajne uplate u zamenu za povoljne ugovore s
gradom, onima koji prihvataju rolekse i letove privatnim avionima i
Ermesove tašne pune novčanica, i na svima koji u potaji koriste povlastice
koje pruža birokratska moć. Krivci su počeli da priznaju krivicu i pre nego što
čudo od bebe stigne u njihovu blizinu, ili su pak bežali iz zgrade, iako ih je na
ulici dočekivala policija.
Gradonačelnica Fast ostala je nedirnuta, što je bilo odličan dokaz. Njena
prethodnica provlačila se po televiziji podsmevajući se njenom „petljanju sa
okultnim“, a Roza Fast izdala je kratko saopštenje, zapravo poziv Flori Hil da
„dođe i lično upozna slatku malu bebu“, poziv koji Flora nije prihvatila. Ulazak
Olujne Bebe u većnicu izazvao je pravu paniku među onima koji su unutra
sedeli i očajničko bekstvo ka izlazima. Svi koji su ostali unutra pokazali su se
imunim na bebine moći, i pošteni. „Izgleda da najzad znamo“, rekla je
gradonačelnica Fast, „ko je ovde ko.“
Naši preci imali su sreće da u tom trenutku imaju takvog vođu kao što je
Roza Fast. „Zajednica koja ne može da se složi kako da opiše sebe, i način na
koji zajednica funkcioniše, i šta joj je najhitnije, svakako je u nevolji. Jasno je
da je ovo početak nove vrste događaja, onih koje bismo sve donedavno
otpisivali kao neverovatne ili čistu izmišljotinu, samo što su sada i verovatni
i objektivni. Moramo da znamo šta to znači i da se hrabro i inteligentno
suočimo s promenama koje nam to donosi.“ Potom je objavila da će
telefonski broj 311 biti rezervisan za ljude koji žele da prijave neobične
događaje bilo koje vrste. „Hajde da prikupimo činjenice“, rekla je, „pa ćemo
onda videti šta nam je činiti.“ A što se tiče Olujne Bebe, nju je usvojila sama
gradonačelnica. „Ona nije samo moj ponos i dika, nego i moje tajno oružje“,
rekla je. „Ne pokušavajte da mi servirate sranja, inače će moja curica da vam
napravi srednjovekovno lice.“
Ipak, postojala je i jedna loša strana usvajanja bebe istine, rekla je svojim
sugrađanima tokom emisije jutarnjeg programa. „Ako kažem makar i
najsitniju i najbezazleniju laž u njenom prisustvu, kuku meni! Čitavo lice
počne užasno da me svrbi.“

Dve stotine i jedan dan posle velike oluje, britanski kompozitor Hjugo
Kasterbridž objavio je u Njujork tajmsu članak o osnivanju nove grupe
intelektualaca, čiji je cilj da shvate radikalne promene u svetu i da osmisle
strategiju za borbu protiv njih. Ta grupa, prvih dana po objavljivanju članka
naveliko ismevana kao gomila poluuglednih ali nesumnjivo fotogeničnih
biologa, klimatologa nalik na lude naučnike, romanopisaca sklonih magijskim
fabulama, idiotskih filmskih glumaca i odmetnutih teologa, bila je odgovorna
- uprkos svim podsmesima - za popularizaciju izraza čudnovatost, koji se
brzo primio i ostao deo jezika. Kasterbridž je odavno bio kontroverzna
kulturna figura, ponajviše zbog svoje žestoke netrpeljivosti prema američkoj
inostranoj politici, simpatijama prema određenim južnoameričkim
diktatorima i agresivnom neprijateljstvu prema svim oblicima religije.
Takođe je bilo i nikad dokazanih glasina u vezi s krajem njegovog prvog
braka, glasina upornih i štetnih poput one o skočimišu koji je progonio
jednog velikog holivudskog glumca osamdesetih godina. Dok je bio mladi
violončelista željan slave - sa ozbiljnom zavisnošću od opasnih narkotika za
ono vreme - Kasterbridž se upoznao, a ubrzo i oženio, lepom mladom
violinistkinjom na putu ka slavi, ali koja je uskoro potom privukla pažnju
izvesnog industrijalca te je ovaj počeo da je progoni ne obazirući se na njeno
bračno stanje; ako je verovati glasinama, suočio se sa Kasterbridžom u
njegovom stančiću u Keningtonu i otvoreno ga pitao: „Šta tražiš da nestaneš
iz njenog života?“, na šta je Kasterbridž, očito pod uticajem opijuma ili nečeg
još goreg, odgovorio: „Milion funti“, i izgubio svest. Kada se probudio,
njegove žene više nije bilo, otišla je ne ostavivši ni poruku, a kada je otišao u
banku, utvrdio je da mu je uplaćeno tačno milion funti.
Njegova žena je posle toga odbila da ima bilo šta s njim, žurno se razvela i
udala se za tog industrijalca. Kasterbridž više nikad nije taknuo drogu,
njegova karijera je potom procvetala, ali nije se ponovo oženio. „Prodao je
ženu kao da je Stradivari i živi od tog novca“, govorili su iza njegovih leđa.
Kasterbridž je važio za prilično dobrog boksera, s vrlo kratkim fitiljem, pa se
niko nije usudio da mu to kaže u lice.
Čudnovatosti se umnožavaju, napisao je u tom članku, iako je svet već bio
čudno mesto i pre nego što su počele da se pojavljuju, pa je teško znati da li neki
događaj spada u kategoriju stare, to jest obične čudnovatosti, ili ove nove,
neobične. Superoluje uništile su Fidži i Maleziju, i dok ovo pišem, ogromni požari
šire se Australijom i Kalifornijom. Možda ovo čudno vreme treba prihvatiti kao
novo obično, iako će to podstaći uobičajene rasprave između onih koji ukazuju
na klimatske promene i onih koji ih negiraju. Ili možda ovo predstavlja dokaz
nečeg mnogo goreg. Naša grupa opredelila se za stav koji nazivam
postateističkim. Smatramo da je bog tvorevina ljudskih bića, da postoji samo u
mašti, po sistemu tapšite ako verujete u vile. Kad bi dovoljan broj ljudi bio
dovoljno razuman da prestane da tapše, onda bi i ova Zvončića umrla. Ipak,
nažalost, milijarde ljudskih bića i dalje su spremne da brane svoju veru kao boga
vilu, a iz toga sledi da bog postoji. Još gore, upravo divlja naokolo.
Onog dana kada su Adam i Eva izmislili boga, nastavljao se članak, smesta
su izgubili kontrolu nad njim. To je bio početak tajne istorije sveta. Muškarac i
žena izmislili su boga, koji je smesta izmakao njihovom poimanju i postao
moćniji od svojih tvoraca, ali i zlobniji. Kao i onaj superkompjuter iz filma
„Terminator“ zove se Skajnet, a mogao se zvati i Nebeski Bog, isto bi bilo. Adam i
Eva bili su puni straha, jer je bilo jasno da će ih bog zauvek juriti da ih kazni
zbog zločina što su ga stvorili. Njih dvoje su nastali istovremeno u vrtu, Eva i
Adam, potpuno odrasli i nagi i uživali su u, moglo bi se reći, prvom Velikom
prasku, i nisu imali pojma kako su se tu stvorili sve dok ih zmija nije odvela do
drveta saznanja dobra i zla, a kada su okusili njegov plod, oboma je istovremeno
sinula ideja o bogu tvorcu, onom koji odlučuje o dobru i zlu, o bogu baštovanu
koji je stvorio tu baštu, odakle bi se inače bašta pojavila, a i njih je posadio
poput biljaka bez korena.
I gle, istog časa bi bog, i bi besan, otkud vam ideja da me zamislite, pitao je,
ko vam je rekao da to uradite, i izbacio ih je iz vrta, od svih mogućih mesta,
pravo u Irak. „Nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno“, rekla je Eva Adamu, i
to bi moglo postati geslo čitave ljudske vrste.
I ime Kasterbridž bilo je izmišljeno. Veliki kompozitor zapravo je rođen u
doseljeničkoj porodici španskih Jevreja i bio je upadljivo lep čovek,
veličanstvenog zvonkog glasa, kraljevskog držanja. Takođe je imao i
najupadljiviju fizičku odliku svog roda: nedostajale su mu ušne resice. On nije
bio čovek s kojim se treba kačiti, jer umeo je da bude žestoko odan, ali je
umeo da bude i žestoki neprijatelj, i bio je sposoban za duboku privrženost i
prijateljstvo. Imao je pomalo preteći osmeh, skoro divlje ljubak, osmeh koji bi
mogao da vam odgrize glavu. Njegova učtivost bila je zastrašujuća. Dve
najlepše osobine koje je imao bili su rotvajlerska upornost i koža debela kao
u nosoroga. Kada bi zagrizao neku ideju, ništa ga ne bi moglo naterati da je
pusti, a podsmeh s kojim je dočekan novi postateizam nije ga ni najmanje
pokolebao. U emisiji na američkoj televiziji, kasno noću, pitali su ga da li on
to tvrdi da je Vrhovno Biće izmišljeno, i da je to izmišljeno biće sad odlučilo,
iz nepoznatih razloga, da muči ljudsku vrstu. „Upravo tako“, odgovorio je
žustro. „To je potpuno tačno. Trijumf destruktivnog iracionalnog iskazuje se
upravo u vidu iracionalno destruktivnog boga.“ Domaćin emisije zazviždao je
kroz svima poznat razmak između dva gornja sekutića. „Auh!“, rekao je. „A ja
sam mislio da su Britanci obrazovaniji od nas.“
„Pretpostavimo“, odgovorio je Hjugo Kasterbridž, „da jednog dana bog
pošalje oluju, takvu oluju da protrese temelje sveta, oluju koja nam poručuje
da ništa ne uzimamo zdravo za gotovo, ni našu moć, ni našu civilizaciju, ni
naše zakone, jer ako priroda može da izmeni svoje zakone, razbije svoje
okove, promeni prirodu, onda naših ruku dela, jadna u poređenju s njom,
nemaju nikakve šanse. A upravo to je veliki test s kojim se suočavamo - naš
svet, njegove ideje i kultura, njegovo znanje i zakoni, napadnuti su iluzijom
koju smo zajedno stvorili, natprirodnim čudovištem koje smo zajedno
oslobodili. Biće nam poslate pošasti, poput onih na Egipat. Ali ovog puta neće
biti zahteva tipa: Oslobodi moj narod. Ovaj bog nije oslobodilac, nego
uništitelj. On nema zapovesti. Prevazišao je to. Smučili smo mu se, baš kao u
Nojevo vreme. Želi od nas da napravi primer za buduće vrste. Želi da nas
zatre.“
„Nastavićemo razgovor“, rekao je voditelj, „posle reklamnih poruka.“

Ponegde je potraga za žrtvenim jarcem već počela. Bilo je važno znati ko je

kriv za sve to. Bilo je važno znati da li će se stanje pogoršavati. Možda se
mogu otkriti osobe, destabilizatori, koje su nekako odgovorne za
destabilizaciju sveta. Možda te osobe nose u sebi nekakvu genetsku mutaciju
koja im daje moć da izazivaju paranormalne događaje, osobe koje
predstavljaju pretnju ostatku normalne ljudske vrste. Zanimljivo je da je
takozvana Olujna Beba bila umotana u indijsku zastavu. Možda treba pobliže
osmotriti zajednicu južnoazijskih doseljenika i videti postoje li tamo neki
odgovori. Možda je bolest - čudnovatost je sada, izgleda, postala socijalna
bolest - stigla u Ameriku preko nekih od tih osoba, Indijaca, Pakistanaca,
Bangladešana, baš kao što je strašna epidemija side nastala negde u
centralnoj Africi, a u Ameriku stigla početkom osamdesetih godina. Počelo je
javno šaputanje, a Amerikanci južnoazijskog porekla počeli su da strepe za
svoju bezbednost. Mnogi taksisti su u vozilima isticali kartice sa natpisom
Nisam ja tako čudan ili Normalnost, a ne čudnovatost, odlika je Amerike. Bilo je
i nekoliko zabrinjavajućih izveštaja o fizičkim napadima. Onda je pronađena
nova grupa žrtvenih jaraca, a laserski zrak pažnje javnosti pomerio se sa
tamnoputih osoba. Tu novu grupu bilo je teže prepoznati. Bili su to oni koji su
preživeli udar groma.
Tokom velike oluje, gromovi su udarali višestruko češće i žešće, a kad su
mašine rekle našim precima da je bilo preko hiljadu i po munja po
kvadratnom kilometru, tek su onda shvatili u kolikoj su opasnosti bili, a i da
opasnost možda još nije prošla. Tokom godinu dana, u gradu se, u prošeku,
događao oko jedan i po udar groma po kvadratnom kilometru, i skoro svi su
pogađali gromobrane i radio-antene na visokim zgradama. Ovih hiljadu i po
udara po kvadratnom kilometru značilo je gotovo devedeset pet hiljada
udara samo na Menhetnu. Bilo je nemoguće pojmiti kakve dugoročne
posledice nosi takav napad. Na razrušenim ulicama nađeno je oko tri hiljade
mrtvih tela. Niko nije imao pojma koliko osoba je preživelo udar groma i još
uvek hoda unaokolo, niti na kakve ih je sve načine toliki elektricitet mogao
izmeniti. Ni po čemu nisu delovali drugačije, izgledali su potpuno isto kao i
svi ostali, ali više nisu bili kao svi ostali, ili su se barem svi ostali toga plašili.
Možda su takvi ljudi postali neprijatelj svih ostalih. Možda, ako se naljute,
mogu da pruže ruke i oslobode munje koje su upili, šaljući desetine hiljada
ampera na naše pretke, da ih reš prepeku. Mogli bi da ubiju decu naših
predaka, ili predsednika. Ko su ti ljudi? Kako to da su još živi?
Ljudi su bili na ivici panike, ali niko, bar tada, nije tragao za ljudima sa
čudnim ušima. Svi su slušali priče o munjama i gromovima.

Vest da se bankarski nabob i samoproglašeni deoničarski aktivista Set Oldvil

spetljao s ozloglašenom sladostrasnicom i sponzorušom Terezom Šakom
Kuartos šokirala je i razočarala široki krug njegovih prijatelja. Čovek poput
Oldvila, krupnog društvenog momka koji zna šta želi, šta očekuje da mu svet
pruži i kako želi da se vaseljena prilagodi kako bi mu udovoljila, bio je u
prednosti nad većim delom svoje generacije, iako je na nekoliko uzastopnih
predsedničkih izbora njegova omiljena konzervativna opcija bivala ubedljivo
odbačena, što mu je bilo nepojmljivo, jer se kosilo s njegovim doživljajem
zemlje koju je voleo, ostajao je nepokolebljiv u agresivnom zastupanju svojih
političkih i ekonomskih ciljeva. Što se posla tiče, ako pitate ljude iz Tajm
Vornera, Kloroksa, Sonija, Jahua ili Dela o njegovim poslovnim metodama,
čuli biste svašta, a dobar deo toga ne bi bio za štampu. Što se tiče politike,
kao i njegov pokojni prijatelji i mentor, veliki, mada pomalo nepošteni Bento
Elfenbajn, niz poraza svoje političke opcije na izborima pripisivao je
greškama biračkog tela, rečima „ćurke glasaju za Dan zahvalnosti“, pa bi se
posvetio biranju narednog kandidata, nekog guvernera kog valja podržati,
kandidata za gradonačelnika kog treba finansirati, mladog kongresmena čiji
račun treba osnažiti, da pripremi konje za narednu bitku. Sebe je nazivao
Jevrejinom ateistom koji bi više voleo da bude operski pevač ili veliki surfer,
a na početku pete decenije i dalje je bio u dovoljno dobroj formi da svakog
leta ide u potragu za velikim talasima. Osim toga, posle večera koje je
priređivao u svojoj kući u gradu, dešavalo se da počasti zvanice arijom koju
bi otpevao svojim finim džojsovskim tenorom, možda E lucevan de stelle, ili
Ecco ridente in cielo, i svi bi se složili da stvarno ima izvanredan muzički dar.
Ali Tereza Šaka! Već godinama niko nije hteo da ima bilo šta s tom
devojkom, još otkako je upecala Elijana Kuartosa, čuvenog direktora Ad
venčur kapitala. Dočepala ga se kad je već bio u godinama i kada je želeo
samo da prepusti AVK svojim štićenicima, a da se on malo, makar i sa
zakašnjenjem, zabavi; dobila je prsten; rodila mu je dete, zahvaljujući čudima
vantelesne oplodnje; i sačekala je da umre. Pošto starog Elijana više nije bilo,
ostala joj je njegova lova, naravno, ali i loš glas koji ide uz takve poduhvate.
Danijel Mak Aroni ju je nakratko isprobao - „koliko da vidim otkud sva ta
gužva“, ali pobegao je glavom bez obzira posle dve nedelje, izjavivši da je ona
najzlovoljnija kučka i najveća psovačica koju je ikad dotakao. „Nazivala me je
rečima koje nikad pre nisam ni čuo, a imam prilično dobar rečnik u toj
oblasti“, pričao je svima redom. „Pokušaće da ti iščupa srce iz grudi i pojede
ga sirovo, tu na trotoaru, a ja, ja sam lepo vaspitan i ne ponašam se tako
prema ženama, ma koliko to zaslužile, ali ona, za pet minuta zaboraviš i telo i
seks, a oba su stvarno dobra, tu nemam primedbi, ali ništa nije toliko dobro
da nadoknadi njen naopaki karakter, prosto poželiš da je izbaciš kroz vrata
auta na naplatnoj rampi i da se vratiš kući i lepo večeraš mesni rolat sa
svojom ženom.“
Set Oldvil je kod kuće imao sasvim finu ženu Sindi Saks, i mnogi su joj se
divili zbog lepote, ukusa, dobrotvornog rada i dobrog srca. Mogla je postati
plesačica, imala je dara, ali kad ju je on zaprosio, odlučila je da će on biti njena
karijera - „kao Ester Vilijams“, rekla je prijateljicama, „koja je odustala od
holivudske karijere zbog čoveka kog voli, koji je želeo da ona bude kod kuće“.
Velika greška, obično se šalio Set, zadovoljila si se mnome, ali u poslednje
vreme nije bilo ni trunke humora u osmehu kojim mu je odgovarala na to.
Venčali su se mladi, brzo su dobili gomilu dece i ostali su, mora se reći,
najbolji prijatelji. Međutim, Oldvil je bio muškarac određenog položaja i vrste,
za kog je ljubavnica bila normalna i očekivana stvar. Tereza Šaka učinila mu
se kao idealna osoba za ljubavnicu - imala je novac pa neće tražiti njegov,
živela je u svetu diskrecije dovoljno dugo pa će razmeti posledice
nediskretnih prepričavanja o ljubavisanju, i bila je usamljena, tako da će joj
malo zabavljanja s velikim čovekom svakako prijati i podstaći je da mu
ugađa. Ali Oldvil je brzo naučio ono što je njegov prijatelj Aroni već znao.
Tereza je divljakuša sa Floride, a bes prema muškarcima bio je njeno
prirodno stanje, čije poreklo nije želela da istražuje, dok je njena darovitost
za psovke stvarno bila zamorna. Povrh svega toga, a i to joj je rekao prilikom
raskida, suviše mnogo toga joj se ne sviđa. Pristajala je da jede u samo pet
restorana. Nije volela odeću u boji, samo crnu. Njegovi prijatelji joj se nisu
dopadali. Savremena umetnost, savremeni ples, filmovi s titlovima,
savremena književnost, sve vrste filozofije - svega toga se gnušala; ali
osrednjim neoklasičnim slikarijama iz XIX veka izloženim u Metu - njima se
divila. Volela je Diznilend, ali kad je poželeo da je odvede u Meksiko na
romantičan odmor u Las Alamandasu, rekla je: „Nije to mesto za mene. Osim
toga, Meksiko je opasan, to bi bilo kao da se odmaramo u Iraku.“ I to da kaže,
bez imalo ironije, kćerka španskih doseljenika, koji su živeli na samo dva
koraka od parkinga s prikolicama u Aventuri na Floridi.
Šest nedelja pošto se spetljao s njom, poslednji put ju je poljubio na
travnjaku svoje kuće u Medou lejnu u Sauthemptonu (Sindi Oldvil nije volela
obalu i ostajala je čvrsto ukopana u gradu). Malo dalje nalazio se neki čovek
koji je kosio travnjak nekakvim baštenskim traktorom, u jakni na kojoj je
pisalo Gospodin Džeronimo, ali za par koji je upravo raskidao, on kao da nije ni
postojao. „Misliš da mi je žao? Mogu da biram!“, rekla je Tereza. „Neću ni suzu
proliti za tobom! Kad bi znao ko sve želi da me izvede u ovom trenutku, umro
bi!“ Set Oldvil počeo je da se trese od prigušenog smeha. „Dakle, ponovo
imamo četrnaest godina?“, upitao ju je, ali ona je plamtela od povređenog
ponosa. „Sledeće nedelje idem na liposukciju“, rekla je. „Doktor kaže da sam
odličan kandidat, nema mnogo posla oko mene, a potom će mi telo izgledati
neopisivo. To sam radila zbog tebe, da ti budem savršena, ali moj novi momak
kaže da jedva čeka.“ Oldvil je krenuo da se udaljava. „Poslaću ti slike onoga
što nikad nećeš imati!“, povikala je za njim. „Umrećeš od muke!“ To nije bio
kraj prče. Tokom narednih nedelja, osvetoljubiva Tereza je nekoliko puta
zvala Setovu ženu, i iako joj je Sindi Oldvil odmah prekidala vezu, ostavljala
joj je glasovne poruke toliko eksplicitnog sadržaja i tako pune detalja da su
Oldvilovi stigli na ivicu razvoda. Superadvokati su se sjatili za predstojeću
borbu. Govorilo se o ciframa ravnim onima iz razvoda Vajldenstajnovih. Ljudi
su se spremali da gledaju. Za ovu borbu želeli su sedišta u prvom redu. Set
Oldvil izgledao je smoždeno. Nije tu bilo reči samo o novcu. Bilo mu je
iskreno žao što je povredio svoju ženu, koja je uvek bila divna prema njemu.
Nije želeo rat, ali ona ga je i te kako želela. Provela je ceo život praveći se da
ne vidi, govorila je prijateljicama, ali sada je dobila nove naočare i sve je bilo
oštro i jasno, i stvarno, dosta više s tim njegovim alfamužjačkim sranjima.
„Sredi ga!“, bodrile su je drugarice u horu.
Tokom vikenda pred oluju, Set je bio u kući na plaži, sam, i zaspao je u
ležaljci na travnjaku. Dok je spavao, neko mu se prišunjao i nacrtao mu na
čelu crvenu metu. Onaj baštovan, gospodin Džeronimo, skrenuo mu je pažnju
na to pošto se probudio. U ogledalu je izgledalo kao da je neko želeo da mu
napravi lažni ujed krpelja zaraženog lajmskom bolešću, ali ne, nije bilo to, ovo
je očigledno bila pretnja. Obezbeđenje se užasnulo. Da, gospođica Tereza ih je
ubedila da je propuste. Ona je veoma ubedljiva dama. Trebalo je proceniti
može li da uradi nešto opasno, a oni su ovog puta procenili pogrešno. Neće se
više ponoviti.
Onda je došao uragan, a za njim oboreno drveće, neprekidne munje i
gromovi, nestašice, sve redom. „Svi smo tih dana bili zauzeti svojim
brigama“, rekao je Danijel Aroni na komemoraciji održanoj u Udruženju za
etičku kulturu, „i niko od nas nije ni pomislio da je ona zaista u stanju da
ispuni tu pretnju, a usred oluje, kad je ceo grad samo želeo da preživi, to je,
moram priznati, bilo neočekivano. Kao njegovog prijatelja, sramota me je što
nisam obratio više pažnje na opasnost, što ga nisam upozorio da se više
pazi.“ Posle govora smo svi mislili na istu sliku dok smo izlazili napolje, na
ulicu: kišom natopljena žena na ulazu u njegovu kuću u gradu, prvi
telohranitelj raznet, drugi kreće na nju i pada na leđa, žena trči kroz kuću,
pravo u njegovo utočište, vrišteći: Gde si, drkadžijo! - dok on nije izašao pred
nju, žrtvujući se kako bi spasao ženu i decu; ubila ga je istog časa, poput
hrasta je pao niz stepenice s crvenim tepihom. Ona je za trenutak klečala kraj
njegovog tela, mokra do gole kože, nekontrolisano jecajući, a onda izjurila iz
kuće i niko je nije zaustavio, niko se nije usudio da joj se približi.
Pitanje na koje niko nije umeo da odgovori, barem u tom trenutku, na
komemoraciji, bilo je koja je to vrsta oružja. Ni na jednom lešu nisu
pronađene rane od metaka. Kada su policija i hitna pomoć stigle, sva tela su
se izraženo osećala na spaljeno meso, a i odeća im je bila nagorela. U
svedočenje Sindi Oldvil bilo je jedva moguće poverovati, i mnogi su ga
odbacili kao razumljivu grešku žene krajnje potresene, ali ona je bila jedini
svedok, a ono što je izjavila da je videla svojim očima, dohvatili su manje
ugledni mediji i razvukli u naslovima visokim čitav pedalj: munje su šikljale s
vrhova prstiju Tereze Sake, beli, račvasti elektricitet kuljao je iz nje i ubijao
po njenoj želji. Jedan tabloid prozvao ju je Madam Magneto. Drugi se
inspirisao Ratovima zvezda: Imperijalka uzvraća udarac. Stigle smo dotle da
nam je samo naučna fantastika mogla pomoći da pojmimo ono što
svakodnevica nekadašnjeg sveta, bez kompjuterski generisane stvarnosti,
nije bila u stanju da objasni.
Odmah su usledile i nove neverovatne vesti: na peronu linije 6 u parku
Pelam Bej, osmogodišnja devojčica pala je na šine i čelik se otopio poput
sladoleda, omogućivši devojčici da ostane živa i zdrava. U trezoru sa
sefovima za izdavanje nedaleko od Vol strita provalnici su, koristeći
neidentifikovano oruđe, uspeli da progore i otvore vrata sefova, kutija i kasa,
pobegavši s neodređenom svotom „po proceni, nekoliko miliona dolara“, ako
je verovati predstavniku trezora. Gradonačelnica Roza Fast, pod političkim
pritiskom da nešto preduzme, sazvala je konferenciju zajedno s načelnikom
policije i turobno objavila da su svi koji su nedavno preživeli udar groma
proglašeni za „predmet istrage“, što je, na njenu veliku sramotu, a to joj se
videlo na licu, predstavljalo izdaju njenog progresivnog liberalizma. Njenu
izjavu su, očekivano, osudile grupe za ljudska prava, politički protivnici i
mnogi novinski uvodnici. Međutim, stara opozicija liberala i konzervativaca
izgubila je svaki smisao kada je stvarnost prestala da bude racionalna, ili
makar dijalektička, i postala svojeglava, nedosledna i apsurdna. Da neki
momak protrlja lampu i prizove duha da mu ispuni želju, to bi bio sasvim
verovatan događaj u tom novom svetu, u kojem su počeli da žive naši preci.
Međutim, njihova čula otupela su usled dugog izlaganja svakodnevnoj
svakodnevici i bilo im je teško čak i da prihvate da su ušli u eru čuda, a kamoli
da znaju kako da žive u njoj.
Imali su još mnogo toga da nauče. Morali su naučiti da više ne govore duh
i da ne povezuju tu reč s bajkama, niti s Barbarom Eden u ružičastim
dimijama na televiziji, plavokosom „Džini“ zaljubljenom u Larija Hegmana,
astronauta koji je postao njen „gospodar“. Bilo je vrlo neoprezno verovati
kako ta moćna i neuhvatljiva bića uopšte mogu imati gospodare. Ime
ogromne sile koja je ušla u naš svet bilo je džin.

A Dunija je takođe zavolela smrtnika - nikad gospodara - a posledica te

ljubavi bilo je mnoštvo dece bez ušnih resica. Dunija je tragala za svojim
bezuhim potomcima gde god da su se nalazili. Tereza Šaka, Džinendra Kapur,
Olujna Beba, Hjugo Kasterbridž i mnogi drugi. Mogla je samo da im usadi u
um svest o tome ko su i da imaju rasuto pleme. Mogla je samo da probudi
blistavog džina u njima i da ih povede ka svetlosti. Nisu svi bili dobre osobe.
U mnogima je ljudska slabost ispala mnogo jača od džinovske snage. To je bio
problem. Kad su se procepi između svetova otvorili, pakost mračnih džinova
počela je da se širi. U prvi mah, pre nego što su počeli da sanjaju o osvajanju,
džinovi nisu imali nikakav veliki plan. Sejali su haos jer im je to u prirodi. Bez
kajanja su naturali svetu pakost i njenog starijeg brata iskonsko zlo; jer baš
kao što za većinu ljudskih bića džinovi nisu stvarni, tako ni džinovima nisu
stvarna ljudska bića, i zato ne mare za njihov bol, baš kao što dete ne mari za
bol plišane životinje kojom udara o zid.
Uticaj džinova osećao se svuda, ali u tim prvim danima, pre nego što su se
potpuno otkrili, mnogi od naših predaka nisu videli njihove skrivene prste u
rušenju nuklearnog reaktora, u grupnom silovanju mlade žene, u lavini, u
svemu. U jednom rumunskom selu neka žena počela je da leže jaja. U nekom
francuskom gradiću žitelji su krenuli da se pretvaraju u nosoroge. Postariji
Irci počeli su da žive u kantama za smeće. Jedan Belgijanac pogledao je u
ogledalo i ugledao u njemu odraz sopstvenog potiljka. Jedan ruski činovnik
izgubio je nos, a onda ga je ugledao kako sam od sebe šeta po Sankt
Peterburgu. Uzani oblak prešao je preko punog meseca, a španska dama, koja
ga je tog trenutka posmatrala, osetila je oštar bol kada joj je oštrica brijača
presekla očnu jabučicu, i staklasto telo, želatinozna masa koja ispunjava
unutrašnjost oka, pokuljalo napolje. Jednom čoveku su iz rupe na dlanu
izlazili mravi.
Kako shvatiti takve događaje? Bilo je lakše poverovati da se Slučajnost,
večno skriveni princip vaseljene, udružila s alegorijom, simbolizmom,
nadrealizmom i haosom, pa su preuzeli kontrolu nad ljudskim poslovima,
nego prihvatiti istinu, odnosno sve veće uplitanje džinova u svakodnevni
život sveta.

Kada je bludnik, ugostitelj i svuda rado viđen gost Đakomo Doniceti prvi put
napustio rodnu Veneciju kao momčić od trinaest godina, i krenuo na
putovanja, njegova majka, crna Jevrejka iz Kočina, koja se udala za
italijanskog katolika, njegovog oca, i to u Ašramu Šri Aurobinda u Pondišeriju,
dok su oboje bili mladi i spiritualni - venčanje je izvršila lično Majka Mira
Alfasa, kojoj je tada bilo devedeset tri godine! - dala mu je poklon na
rastanku: parče jelenske kožice, presavijano u obliku koverte i uvezano
crvenom mašnom. „Ovo je tvoj grad“, rekla mu je. „Nemoj nikad otvoriti ovaj
paket. Tvoj dom će uvek biti s tobom, bezbedan unutra, kud god ti lutao.“ I
tako je nosio Veneciju sa sobom širom sveta, dok nije stigla vest da mu je
majka umrla. Te noći je uzeo presavijenu kovertu i razvezao crvenu mašnu,
koja mu se pod prstima raspala u prah. Otvorio je kovertu od jelenske kožice i
u njoj nije pronašao ništa, jer ljubav nema vidljivi oblik. U tom trenutku je
ljubav, bezoblična nevidljiva ljubav, odlepršala od njega i više mu se nije
vratila. Kao i ideja o domu, osećanje da je kod kuće ma gde da se u svetu
nalazio - i ta iluzija je takođe iščezla. Posle toga mu se činilo da živi kao i
drugi ljudi, ali nije mogao da se zaljubi niti da se igde skrasi, i na kraju je
poverovao da su ti nedostaci zapravo prednost, jer je uz njih išlo osvajanje
mnogih žena na mnogim mestima.
Razvio je svoju specijalnost: ljubav nesrećno udatih dama. Skoro svaka
udata žena koju je sreo bila je do izvesne mere nesrećna u braku, mada
većina nije bila spremna da ga raskine. Što se njega ticalo, bio je rešen da
nikad ne upadne u bračnu mrežu neke žene. Tako im je, sinjoru Donicetiju i
tim malmaritatama17, kako ih je u sebi zvao, zajedničko bilo ono najvažnije:
bezgranična nacija nezadovoljnih brakom. Dame su bile zahvalne na pažnji, a
on je opet bio duboko zahvalan svakoj od njih. „Zahvalnost je tajna uspeha
kod žena“, zapisao je u svom tajnom dnevniku. Beležio je svoja osvajanja u
jednoj čudnoj knjizi nalik na rokovnik, a ako ćemo poverovati njegovim
tvrdnjama, bilo ih je mnogo hiljada. A onda mu se jednog dana sreća
promenila.
Posle noći neumornog vođenja ljubavi, Doniceti je voleo da potraži neko
dobro tursko kupatilo, hamam, i da se u njemu greje, napari i oriba.
Verovatno mu se upravo na nekom od tih mesta u Noliti šapatom obratio
džin.
 Mračni džinovi su šaptači. Postanu nevidljivi, priljube usne uz grudi
ljudskog bića i tiho im mrmljaju pravo u srce, nadjačavajući volju žrtve.
Ponekad je čin zaposedanja toliko potpun da osoba potpuno izgubi ličnost i
džin se nastani u njenom telu. Ipak, čak i u slučajevima nepotpunog
zaposedanja, dobri ljudi kojima džin šapuće postaju sposobni za zla dela, a
loši ljudi i za daleko gora. Svetli džinovi takođe su šaputali, upravljajući
čovečanstvo ka plemenitim, velikodušnim, skromnim, ljubaznim i milostivim
postupcima, ali njihov šapat bio je manje efikasan, što možda ukazuje na to
da ljudska vrsta prirodno više naginje ka tami, ili možda da su mračni
džinovi, a naročito šačica velikih ifrita, ipak najmoćniji od svih džinova. To je
pitanje koje ćemo prepustiti filozofima, neka raspravljaju. Mi možemo samo
zabeležiti šta se dešavalo kada su se džinovi, posle dugog odsustva, vratili u
niži od dva sveta - u naš svet - i objavili mu rat. Takozvani Rat svetova, koji je
izazvao toliki haos na Zemlji, nije bio samo bitka između sveta džinova i ovog
našeg, nego je, povrh toga, postao i građanski rat između džinova, ali vođen
na našem tlu, a ne na njihovom. Ljudska vrsta postala je bojno polje za bitke
između svetla i tame. A osim toga, mora se dodati, zbog suštinske anarhične
prirode džinova, i između svetla i svetla, i tame i tame.
Naši su preci naučili, tokom te dve godine, osam meseci i dvadeset osam
noći, da stalno budu na oprezu zbog opasnosti od džinova. Najveća briga bila
im je bezbednost dece. Počeli su da ostavljaju upaljeno svetlo u dečjim
sobama i zaključavaju prozore čak i kada su se deca žalila da je u sobi
zagušljivo i vrelo. Neki džinovi otimali su decu, a niko nije znao šta se s
otetom decom dešava. Osim toga, bila je dobra ideja da se, pri ulasku u
praznu sobu, zakorači prvo desnom nogom i da se istovremeno poluglasno
kaže: izvinite. A iznad svega: bilo je mudro ne kupati se u mraku, jer džinove
privlače tama i vlaga. Hamami, sa svojim prigušenim svetlima i visokom
vlagom, bili su izrazito opasna mesta. Sve to su naši preci saznavali
postepeno, tokom tih godina. Ali kada je Đakomo Doniceti ušao u ugledno
tursko kupatilo u Elizabetinoj ulici, nije znao kakav rizik preduzima. Pakosni
džin kao da je čekao baš njega, jer je iz hamama izašao kao potpuno drugačiji
čovek.
Ukratko: žene se više nisu zaljubljivale u njega, ma koliko im se umiljato
udvarao; a ranije je bilo dovoljno da samo pogleda ženu pa da se ova
bespomoćno zatetura, beznadežno padajući u stanje strašne zaljubljenosti.
Kuda god da je išao, na posao ili u provod ili naprosto ulicom, oblačio se na
svoj prepoznatljivi način, u odela krojena po meri, koja koštaju po tri hiljade
dolara, u svilene košulje sa Ermesovom kravatom, pa ipak, nijedna žena se
više nije ni osvrnula, a pritom bi svaka žena kraj koje bi prošao izazivala u
njemu lupanje srca, kolena bi mu klecala i u njemu se budila neobjašnjiva
želja da joj pošalje veliki buket ružičastih ruža. Plakao je na ulici dok su
pedikirke od trista kila i anoreksičarke od četrdeset kila hitale kraj njega,
ignorišući njegove pokušaje kao da je pijanac ili prosjak, a ne jedan od
najpoželjnijih neženja na barem četiri kontinenta. Njegovi poslovni partneri
molili su ga da ne dolazi na sastanke, jer je dovodio u nepriliku garderoberke,
konobarice i hostese na mestima koja su obično posećivali, a sad se, za
nekoliko dana, život njemu pretvorio u mučenje. Potražio je lekarsku pomoć,
spreman da ga proglase i za ovisnika o seksu ako je neophodno, iako se
plašio leka. Ipak, u čekaonici kod lekara osetio je potrebu da klekne i upita
neuglednu korejsko-azijsku sestru na recepciji da li bi mu učinila čast da
postane njegova supruga. Ona mu je pokazala burmu i uperila prst u
fotografiju svoje dece na pultu, a on je briznuo u plač pa su morali da ga
zamole da ode.
Počeo je da strahuje od nasumičnosti trotoara i od erotskog naboja
zatvorenih prostora. Na gradskim ulicama je količina žena u koje se može
zaljubiti bila toliko velika da se najozbiljnije plašio srčanog udara. I svi
zatvoreni prostori bili su opasni jer je u njima uvek bilo žena. Pogotovo su
liftovi bili ponižavajući jer je u njima bio zarobljen s damama koje su ga
odbijale s izrazom blagog gađenja, a ponekad i ne baš tako blagog. Tražio je
klubove samo za muškarce, gde je mogao nemirno da drema u kožnoj fotelji, i
ozbiljno je pomišljao na život u manastiru. Alkohol i narkotici nudili su lakši i
manje zahtevan izlaz i krenuo je silaznom putanjom ka samouništenju.
Jedne noći, dok se teturao ka svom ferariju, s dubokom jasnoćom pijanca
shvatio je da nema prijatelja, da ga niko ne voli, da je sve na čemu je zasnivao
svoj život ispalo neukusno i jeftino kao lažno zlato, i da skoro sigurno ne bi
trebalo da vozi auto. Setio se kako ga je jedna od njegovih amours, u vreme
kada je vladao svojim životom, povela da gledaju jedini bolivudski film koji je
u životu video, a u njemu su muškarac i žena došli na Bruklinski most da se
ubiju, pa su videli jedno drugo, dopali se jedno drugom, odlučili da ne skoče i
otišli u Las Vegas. Pitao se da li da ode do mosta i spremi se da skoči u nadi
da će ga spasti prekrasna filmska zvezda, koja će ga zauvek voleti jednako kao
i on nju. Onda se setio da će, zahvaljujući okultnim posledicama nove
čudnovatosti koja ga je obuzela, nastaviti da se zaljubljuje u svaku ženu na
koju naiđe, i na mostu i u Las Vegasu i svuda kuda pođe, tako da bi ga i ta
filmska lepotica svakako ostavila, a on bi bio još nesrećniji nego ranije.
Više nije bio muškarac. Postajao je zver u ropstvu čudovišta Ljubavi, la
belle dame sans merci18 lično, koja se umnožava i nastanjuje tela svih dames
na svetu, bile one belles ili ne, a on treba da ode kući i zaključa vrata, u nadi da
pati od izlečive bolesti koja će s vremenom proći i dozvoliti mu da nastavi
normalni život, mada je u tom trenutku delovalo kao da je reč normalno
nekako izgubila smisao. Da, kući, odlučio je i ubrzao ka svom penthausu na
Donjem Menhetnu, pri čemu je ferari dodao svoju bezobzirnost vozačevoj, i u
određenom trenutku na određenoj raskrsnici u najnemodernijem delu ostrva
naišao na pikap s natpisom Gospodin Džeronimo, vrtlar, s brojem telefona i
imenom veb-sajta ispisanim krupnim žutim slovima i oivičenim crvenom
bojom, a ferari je prošao kroz crveno, očigledno je da nije imao pravo
prvenstva, i nastupilo je panično okretanje volana i škripanje kočnica, i bilo je
sve u redu, niko nije stradao, ferari je pretrpeo ozbiljno oštećenje krila,
vrtlarska oprema rasula se po putu iz zadnjeg dela pikapa, ali obojica vozača
bila su pokretna i izašla su iz vozila da pogledaju štetu, i tada je Đakomo
Doniceti, ošamućen i potresen, konačno shvatio da je sišao s uma - jer krupni
postariji čovek, koji je išao ka njemu, koračao je po vazduhu desetak
centimetara iznad tla - i onesvestio se tu nasred ulice.

Prošlo je više od godinu dana otkako je gospodin Džeronimo izgubio dodir sa

zemljom. Tokom tog vremena, razmak između njegovih tabana i čvrstih
horizontalnih površina se povećavao i sada je iznosio gotovo deset
centimetara. Uprkos očigledno uznemirujućim aspektima ovog stanja, kako
je počeo da ga naziva, bilo mu je teško da zamisli da će tako ostati zauvek.
Svoje stanje je zamišljao kao bolest, kao posledicu dosad nepoznatog virusa:
neka gravitaciona infekcija. Infekcija će proći, govorio je sebi. Desilo mu se
nešto neobjašnjivo, ali posledice će sigurno izbledeti i nestati. Normalnost će
se vratiti. Zakonima prirode ne može se dugo prkositi, pa to ne može čak ni
bolest nepoznata Centru za kontrolu zaraznih bolesti. Na kraju će se sigurno
prizemljiti. Tako je pokušavao da se uteši svakog dana. Zato je neporecive
znake pogoršanja stanja primio veoma teško i bila mu je potrebna sva
preostala snaga volje kako bi suzbio paniku. Često bi, bez ikakvog
upozorenja, misli počele da mu se divlje kovitlaju, iako se ponosio što je
većim delom života bio pravi stoik. Ovo što mu se dešava je nemoguće, ali
dešava se, dakle, moguće je. Značenje reći moguće i nemoguće se menjalo. Da
li nauka ovo može da objasni? Ili religija? Nije želeo ni da pomisli kako možda
nema objašnjenja ili leka. Počeo je da proučava stručnu literaturu. Gravitoni
su elementarne čestice bez mase, koje mogu da ispoljavaju gravitaciono
privlačenje. Možda se mogu stvoriti ili uništiti, a ako je tako, to bi moglo da
objasni povećanje ili smanjenje sile gravitacije. To je, izgleda, bila nova vest u
kvantnoj fizici. Međutim, P. S. - nije bilo dokaza da gravitoni zaista postoje. O,
baš ti hvala, kvantna fiziko, pomislio je. Mnogo si mi pomogla.
Kao i druge starije osobe, gospodin Džeronimo vodio je prilično izolovan
život. Nije imao dece ili unuka koji bi se brinuli zbog ovog stanja. To mu je
donekle predstavljalo olakšanje. Takođe mu je bilo drago što se nije ponovo
oženio, tako da nije imao suprugu koja bi sad zbog njega tugovala ili brinula.
Tokom dugih godina otkako je postao udovac, ono malo prijatelja postepeno
se otuđilo od njega zbog njegove uporne ćutljivosti, pa su postali obični
poznanici. Posle ženine smrti prodao je kuću i preselio se u skroman
iznajmljen stan u Kips Beju, poslednjem zaboravljenom delu Menhetna, čija
anonimnost mu je savršeno odgovarala.
Nekada je imao prijateljske odnose sa svojim berberom na Drugoj aveniji,
ali sada se šišao sam, postavši, kako je voleo da misli, baštovan sopstvene
glave.
Korejci u radnji na uglu bili su profesionalno srdačni, mada, u poslednje
vreme, otkako je mlađa generacija preuzela posao od roditelja, ponekad su ga
dočekivali belim pogledom, koji je ukazivao na neupućenost mladosti,
umesto blagim osmehom i klimanjem glavom, kojima su roditelji pozdravljali
dugogodišnju mušteriju. Mnoge medicinske firme na Prvoj aveniji zarazile su
čitav kraj najezdom lekara, ali on nije imao poverenja u tu profesiju. Više nije
išao ni kod svog lekara, a upozoravajuće poruke od njega - Važno je da
dolazite na pregled barem jednom godišnje ako želite da ostanete pacijent
doktora - prestale su da stižu. Šta će njemu doktori? Da li neka pilula može da
izleći njegovo stanje? Ne, naravno da ne može. Američki zdravstveni sistem
uvek izneveri one kojima je najpotrebniji. Nije hteo da ima ništa s njim.
Zdravlje je nešto što imamo sve do dana kad ga izgubimo, a posle toga smo
nadrljali i bolje nam je da ne puštamo doktore da još nešto pokvare pre
vremena.
U retkim prilikama kad bi mu zazvonio telefon, pozivi su uvek bili u vezi
vrtlarstva, a kako je njegovo stanje uporno trajalo, postajalo mu je sve teže da
radi. Prepustio je klijentelu drugim vrtlarima i počeo da živi od ušteđevine.
Imao je svoticu sakupljenu tokom godina, nije bila ni mala, zahvaljujući
njegovom skromnom načinu života i prihodu od prodaje kuće, ali s druge
strane, niko se i ne odlučuje za vrtlarstvo da bi se obogatio. Imao je i Elino
nasledstvo, koje je opisala kao „bezmalo ništa“, ali samo zato što je odrasla u
bezobraznom bogatstvu. Zapravo, to je bila sasvim lepa suma, koja mu je
pripala posle njene smrti, a on je nikad nije ni takao. Dakle, imao je vremena,
ali neizbežno će doći trenutak, ako sve ostane kako jeste, kad će novac
nestati, a on ostati prepušten sudbini - Sudbini, nemilosrdnoj veštici. Dakle,
da, brinuo se zbog novca, a opet, bio je srećan što niko drugi ne mora da brine
zbog toga.
Više nije mogao da sakrije ni od komšiluka šta mu se dešava, ni od ljudi na
trotoarima, ni u radnjama u koje je morao da ulazi s vremena na vreme, kako
bi kupio potrepštine, mada je i dalje imao svoje nagomilane zalihe supa i
pahuljica, ali počeo je da ih troši kako bi što manje izlazio. Kad mu je bilo
potrebno da dopuni zalihe, kupovao je onlajn, često je naručivao i dostavu
hrane kad. bi ogladneo, i sve manje i manje je izlazio, osim povremeno, pod
okriljem tame. Uprkos svim predostrožnostima, njegovo stanje je ipak bilo
poznato u susedstvu. Imao je sreće što živi među ljudima s niskim pragom
dosade, poznatim po izrazitoj nezainteresovanosti za ekscentričnosti
sugrađana, kao da su sve već videli. Kad su čuli za njegovu levitaciju, susedi
uglavnom nisu bili impresionirani; pretpostavili su, uz vrlo malo razgovora,
da je to svakako nekakav trik. Činjenica da on uporno izvodi taj trik dan za
danom učinila ga je dosadnim, poput hodača na štulama koji nikad s njih ne
silazi, poput egzibicioniste čiji se faktor iznenađenja odavno ofucao. A ako je
u neku ruku oštećen, ako je nešto pošlo naopako, verovatno je sam kriv.
Verovatno se petljao s nečim s čim se ne treba petljati. Ili se smučio svetu pa
ga je svet odgurnuo. Šta god. Sve u svemu, njegov štos se izanđao, baš kao i
on.
Zato su ga za sada ignorisali, što mu je donekle olakšalo, jer nije imao
nikakvu želju da nepoznatim ljudima objašnjava šta mu se zbiva. Ostao je kod
kuće i računao. Devet centimetara za godinu dana znači da će za tri godine,
ako još bude živ, biti malo više od četvrtine metra iznad tla. U tom slučaju,
tešio se, trebalo bi da bude u stanju da smisli tehnike preživljavanja koje će
mu omogućiti da kako-tako živi - ne baš na konvencionalan i jednostavan
način, ali nekako ostvariv. Bilo je praktičnih problema koje treba rešiti, a neki
su bili baš nezgodni. Kupanje u kadi nije dolazilo u obzir. Srećom, u kupatilu
je imao tuš-kabinu. Obavljanje fizioloških potreba bilo je još teže. Kad bi
pokušao da sedne na šolju, zadnjica mu je uporno lebdela iznad daske,
udaljena tačno onoliko koliko i stopala od tla. Što se više bude penjao, biće
mu sve teže da sere. O tome treba na vreme razmišljati.
Putovanje mu je već predstavljalo problem, a postaće još i veći. Uveliko je
odustao od pomisli na letenje. Aerodromskom obezbeđenju moglo bi
izgledati da on predstavlja neku vrstu pretnje. Na aerodromima smeju da
poleću samo avioni. Putnik koji to pokušava da učini bez ukrcavanja na avion
vrlo lako bi mogao biti shvaćen kao osoba koja se neprikladno ponaša i koju
treba ukloniti. Drugi oblici javnog prevoza takođe su bili problematični. U
metrou bi njegovo levitiranje moglo biti shvaćeno kao pokušaj da se zaobiđu
naplatna mesta. Više nije bilo bezbedno ni da vozi. Ona nezgoda je to jasno
pokazala. Tako mu je preostalo samo pešačenje, ali čak i noću je suviše vidljiv
i izložen, ma koliko ravnodušno ljudi obično izgledali. Možda bi najbolje bilo
da lepo ostane u stanu. Prisilan odmor dok se njegovo stanje ne ublaži, kada
će moći da se vrati onome što mu je ostalo od svakodnevnog života.
Međutim, bilo je teško razmišljati o tome. Ipak je navikao na život na
otvorenom, na težak fizički rad mnogo sati dnevno, po suncu i kiši, po
hladnoći i vrućini, kojim je dodavao svoj mali doživljaj lepote prirodnoj lepoti
sveta. Ako ne bude radio, moraće makar da se razmrdava. Da šeta. Da. Da šeta
noću.
Gospodin Džeronimo je živeo na dva najniža sprata Bagdada, uzane
stambene zgrade u uzanom bloku, koji je možda bio najnemoderniji blok u
tom nimalo pomodnom kraju, njegova uzana dnevna soba bila je u istom
nivou sa uzanom ulicom, a njegova uzana spavaća soba nalazila se u uzanom
suterenu ispod nje. Tokom velike oluje, Bagdad je bio u zoni za evakuaciju, ali
poplava ipak nije stigla do njenog podruma. Zapravo, za dlaku se izvukao:
susedne šire ulice šire su otvorile ruke nevremenu pa su više i stradale.
Možda u tome leži lekcija koju treba zapamtiti, pomislio je gospodin
Džeronimo. Možda uzanost bolje preživljava napade od širine. No, to je bila
vrlo neprivlačna lekcija i on nije želeo da je zapamti. Prostranost,
sveobuhvatnost, sveodjednomnost, širina, visina, dubina, veličina: sve su to
bile vrednosti kojih treba da se drži visok muškarac dugog koraka i širokih
ramena. A ako svet želi da očuva uzano i da uništi prostrano, ako daje
prednost stegnutim usnama umesto širokim i mesnatim, izgladnelom telu
umesto krupnom, tesnom umesto komotnom, pištanju umesto rikanju, onda
je bio spreman da potone sa svim tim velikim brodovima.
Njegov sopstveni uzani dom jeste izdržao oluju, ali njega nije zaštitio. Iz
ko zna kog razloga, oluja je na njega delovala na jedinstven način - ako je
uopšte oluja za to odgovorna - jer ga je odvojila, na njegovu sve veću
uznemirenost, od rodnog tla njegove vrste. Bilo je teško ne upitati se: Zašto
baš ja? - ali počeo je da shvata tešku istinu: da nešto može imati uzrok, ali da
to nije isto što i imati svrhu. Čak i kad uspete da utvrdite kako se nešto desilo,
čak i da u potpunosti odgovorite na to kako? - nećete biti ništa bliže
odgovoru na zašto? Anomalije prirode, poput bolesti, ne reaguju na pitanja o
motivu. Pa ipak, zaključio je da ga i to kako? muči. Pokušao je da izgleda
hrabro pred ogledalom - sada je pri brijanju već morao da se saginje na
krajnje neprirodan način - ali strah je rastao iz dana u dan.
Stan u Bagdadu bio je više neka vrsta odsustva, ne samo tesan nego i
minimalno namešten. On nikada nije imao neke velike potrebe, a posle
ženine smrti nije mu trebalo ništa osim onoga što nije mogao da ima: njeno
prisustvo. Odbacio je imovinu, otarasio se tereta, nije zadržao ništa sem
onog neophodnog, olakšavajući time sebi. Nije mu ni palo na pamet da je taj
postupak odbacivanja fizičkih aspekata prošlosti, bacanja stvari, možda
povezan s njegovim stanjem. Pošto se izdizao, počeo je grčevito da se drži
odlomaka sećanja, kao da njihova ukupna težina može nekako da ga vrati na
zemlju. Sećao se kako su on i Ela spremali kokice u mikrotalasnoj, činija i
ćebad koje su držali na krilu, kako su gledali televiziju, epski film u kome
kineski dečak kralj odrasta u Zabranjenom gradu u Pekingu, uveren da je Bog,
ali posle mnogo promena, na kraju postane baštovan i radi u istoj toj palati u
kojoj je nekada bio božanstvo. Bog/baštovan rekao je da je zadovoljan novim
životom, što je možda i bilo istinito. Možda je, mislio je gospodin Džeronimo,
kod mene obrnuto. Možda se polako uspinjem ka božanskom. Ili će možda
ovaj grad, i svi drugi gradovi, uskoro postati zabranjeni za mene.
Kada je bio dete, često je sanjao o letenju. U snu je ležao u krevetu u svojoj
sobi i uspevao da se polako podigne ka plafonu, a pokrivač je postepeno
klizio s njega dok se on uspinjao. Onda bi u pidžami lebdeo naokolo, pažljivo
izbegavajući lopatice plafonskog ventilatora koje su se monotono okretale.
Čak je mogao i da izvrne sobu naglavačke, pa da sedi na plafonu i kikoće se
nameštaju koji je ostao dole, na obrnutom podu, čudeći se kako to da ne
popada dole, to jest gore, ka plafonu, koji je sada bio pod. Dokle god je ostajao
u svojoj sobi, letenje je bilo potpuno lako. Ipak, njegova soba imala je velike
visoke prozore, koji su leti ostajali otvoreni radi provetravanja, a ako bi bio
dovoljno neoprezan da izleti kroz njih u noć, utvrdio bi da se njegova kuća
nalazi na vrhu brda (na javi nije bilo tako) i on bi smesta počeo da gubi visinu
- polako, nimalo strašno, ali neumitno - i znao je da će, ako se ne vrati unutra,
doći trenutak kad će njegova soba ostati predaleko iza njega, a on će se
postepeno spustiti do podnožja brda, gde ga čeka ono što je njegova majka
zvala čudima i užasima. Uvek je uspevao da se vrati kroz prozor, ali ponekad
je to bilo baš za dlaku. I ovo sećanje je sad izvrnuo. Možda ovo stanje
nezemljice zahteva od njega da ostane u svojoj sobi, možda svaki izlazak u
spoljašnji svet izaziva novo odvajanje.
Uključio je televizor. U vestima se govorilo o čarobnoj bebi. Primetio je da
beba ima uši nalik njegovim. A oboje su živeli u svetu magije i postali
odvojeni od starog i poznatog uzemljenog kontinuuma. Čarobna beba ga je
utešila. Njeno postojanje znači da nije sam u udaljavanju, i u onome što,
počinjao je da shvata, više nije normalno.
Automobilska nesreća nije se dogodila njegovom krivicom, ali sada mu je
bilo nezgodno i neprijatno da vozi, a ni refleksi mu više nisu bili kao pre.
Srećom, izvukao se bez ozbiljnih povreda. Posle nesreće je drugi vozač, neki
plejbojski tip Đakomo Doniceti, došao svesti u nekakvom delirij umu i drao
se na njega kao opsednut: „Šta to radiš tamo gore? Misliš da si bolji od nas
ostalih? Da li si se zato odvojio? Zemlja ti nije dovoljno dobra, a, moraš da
budeš viši od svih? Šta si ti, nekakav prokleti radikal? Pogledaj šta si uradio
mom divnom autu tim tvojim bednim kamionetom. Mrzim takve kao što si ti.
Prokleti elitisto!“ Pošto je sve to izgovorio, sinjor Doniceti se ponovo
onesvestio, ali na svu sreću, stigla je hitna pomoć pa su preuzeli brigu o
njemu.
U stanju šoka mnogi ljudi se ponašaju čudno, gospodin Džeronimo je to
znao, ali sad je polako postajao svestan postepenog nastanka neprijateljstva
u očima barem nekih ljudi koji bi primetili njegovo stanje. Noću je to bilo
mnogo neprijatnije. Možda bi trebalo da stegne zube i počne da izlazi po
danu. Međutim, onda bi bilo mnogo više onih koji bi mogli da izraze
neslaganje s njegovim stanjem. Da, uobičajena ravnodušnost građanstva do
sada ga je štitila, ali neće moći da ga štiti od optužbi za nekakav bizarni oblik
snobizma, a što se više bude podizao, biće sve više neprijateljstva. Ta
pomisao, da se odvaja, da je njegova levitacija nekakva osuda onih vezanih za
zemlju, da u svom neobičnom stanju neizbežno s visine gleda na obične ljude,
počela je da se primećuje i u očima stranaca, ili se njemu samo činilo da je
tamo vidi. Zašto mislite da ja svoje stanje smatram poboljšanjem? - želeo je
da vikne. Zašto, kad mi je uništilo život, a plašim se da će mi doneti i preranu
smrt?
Žudeo je da se vrati dole. Da li bi neka grana nauke mogla da mu
pomogne? Ako ne kvantna teorija, onda možda nešto drugo? Čitao je o
antigravitacionim čizmama, koje omogućavaju onom ko ih nosi da visi
naglavačke s tavanice. Da li bi se mogle prilagoditi tako da se prikuju za pod?
Da li se išta može učiniti, ili je njegov problem van domašaja medicine i
nauke? Da li je stvarni život prosto postao nebitan? Da li ga je zarobila
nadrealnost i da li će ga uskoro proždrati? Da li postoji neki način
razmišljanja u ovoj situaciji koji bi imao makar mrvicu logike? I da li je ovo
zaista zarazno, ili može na neki drugi način da se prenese na druge ljude?
Koliko mu je vremena ostalo?
Levitacija nije bila potpuno nepoznata pojava. Sitna živa bića, kao što su
žabe, levitirala su u laboratorijskim uslovima uz pomoć elektromagneta koji
koriste superprovodnike i stvaraju nešto što on nije razumeo, dijamagnetno
odbijanje telesne vode. Ljudska bića se uglavnom sastoje od vode, pa je
možda to bilo objašnjenje nevolje koja ga je zadesila. Ali u tom slučaju - gde
su ti ogromni elektro-magneti i divovski superprovodnici koji izazivaju taj
efekat? Da li je sama Zemlja postala ogromni
elektromagnet/superprovodnik? A ako je tako, zašto je on jedino živo biće na
koje to deluje? Možda je, iz nekog biohemijskog ili natprirodnog razloga, on
preterano osetljiv na promene u planeti - ali u tom slučaju, zar neće uskoro i
svi drugi biti u istoj situaciji kao on? Da li je on zamorče za ono što će ne kraju
postati Zemljino odbacivanje cele ljudske vrste?
Gle, na kompjuterskom ekranu nalazi se još nešto što ne razume.
Levitacija ultrasitnih predmeta postignuta je primenom Kazimirove sile. Dok
se trudio da prouči subatomski svet ove sile, shvatio je da na dubljem nivou
materije čak i engleski jezik nestaje pod ogromnim pritiskom temeljnih sila
vaseljene, a zamenjuje ga jezik samog postanja, izospinski dublet, teorema
Neterove, rotaciona transformacija, gornji i donji kvarkovi, Paulijev princip
isključenja, topološka kriva gustine verovatnoće, De Ramova kohomologija,
bodljikavi prostor, disjunktivni skupovi, spektralna asimetrija, princip Ćeširskog
mačka, što je sve bilo izvan njegove moći poimanja. Možda je Luis Kerol, koji
je izmislio Češirskog mačka, znao da ovaj ima i svoj princip negde u samom
korenu materije. Možda je nešto kazimirsko bilo na delu i u njegovoj
trenutnoj situaciji, a opet, možda i nije. Ako bi video sebe očima kosmosa,
možda bi onda mogao da bude ultrasitan predmet na kojeg bi takve sile
mogle da deluju.
Shvatio je da se njegov um, baš kao i telo, odvaja od čvrstog tla. Morao je
da se usmeri na jednostavne stvari. Od svih jednostavnih stvari, najviše je
morao da se usmeri na činjenicu da lebdi desetak centimetara iznad svih
čvrstih površina: zemlje, poda svog stana, kreveta, sedišta u autu, sedišta u
toaletu. Samo je jednom pokušao stav na šakama, i utvrdio da, kada to uradi,
njegove šake stiču isto stanje kao i njegova stopala. Pao je uz tresak i ostao da
leži na leđima, zadihan, lebdeći tik iznad tepiha. Taj prazan prostor jedva da
je malo ublažio pad. Potom se kretao mnogo opreznije. Bio je ozbiljno
bolestan i morao je da se ponaša u skladu s tim. Osećao je teret godina, a
morao se suočiti i s nečim još gorim od toga: njegovo stanje nije uticalo samo
na njegovo zdravlje, slabeći mu mišiće i izazivajući prevremeno starenje;
takođe je poništavalo i njegovu ličnost, dajući mu neku sasvim drugačiju. Više
nije bio svoj, nije bio Rafi Ronimus Pastorov Sinimus, niti strika Čarlsov
nećak, niti zet Benta Elfenbajna, ni ucveljeni udovac svoje voljene Ele. Više
nije bio gospodin Džeronimo iz firme Gospodin Džeronimo, vrtlar, pa čak ni
ono što je doskora bio, ljubavnik Gospe Filozofa i neprijatelj njenog
upravnika Oldkasla. Istorija mu je izmicala, i kako u sopstvenim očima, tako i
u tuđim, postajao je - već je postao - ni više ni manje nego čovek koji se nalazi
devet centimetara iznad tla. I postepeno se izdiže dalje.

Redovno je plaćao stanarinu, ali se brinuo da će Sestra pronaći neki izgovor

da ga izbaci iz zgrade. Sestra Si Si Olbi, nastojnica ili - to je titula koju je ona
radije birala - gazdarica u Bagdadu bila je, barem po svom sopstvenom
mišljenju, žena širokih shvatanja, ali nije joj se dopadalo ono što je videla u
vestima. Olujna Beba, beba istine, na primer, to detence ju je izbezumljivalo
baš kao i sva ona deca iz horor filmova, Keri Vajt, Dejmijen Torn, sav taj
demonski nakot. A ono što je dolazilo posle Olujne Bebe bilo je prosto suludo.
Žena koju je progonio potencijalni silovatelj pretvorila se u pticu i pobegla.
Taj snimak bio je postavljen na informativnom veb-sajtu koji je Sestra pratila,
a postojao je i na Jutjubu. Voajera koji je špijunirao jednog od omiljenih
anđela u gradu, brazilsku boginju donjeg veša Marpesu Segebreht, neka
magija pretvorila je u jelena s velikim rogovljem pa ga je onda niz Aveniju A
jurio čopor fantomskih izgladnelih pasa. Onda se sve još više izopačilo
nasred Tajms skvera, gde je, tokom perioda koji su različiti svedoci opisivali
kao nekoliko sekundi ili nekoliko minuta, odeća na svim prisutnim
muškarcima prosto nestala, ostavljajući ih sramotno gole, a sadržaj džepova -
mobilni telefoni, olovke, ključevi, kreditne kartice, novac, kondomi, seksualni
kompleksi, prenaduvani egoizam, žensko rublje, pištolji, noževi, telefonski
brojevi nesrećno udatih žena, pljosnate čuturice, maske, kolonjska voda,
fotografije ljutitih kćeri, fotografije nadurenih mladića, pastile za osvežavanje
daha, plastične kesice s belim prahom, džointi, laži, usne harmonike, naočare,
meci i slomljene i zaboravljene nade - popadao je na zemlju. Nekoliko
sekundi (ili možda minuta) kasnije odeća se ponovo pojavila, ali golotinja
njihove razotkrivene imovine, slabosti i indiskrecija izazvala je oluju
sukobljenih emocija, poput stida, besa i straha. Žene su bežale vrišted, a
muškarci su žurno skupljali svoje tajne ne bi li ih vratili u vaskrsle džepove,
ali pošto su već bile razotkrivene, više nikad neće moći da ih sakriju.
Sestra nije nikad bila kaluđerica, ali ljudi su je tako zvali zbog verskog
temperamenta i navodne sličnosti s glumicom Vupi Goldberg. Niko je nije
oslovio kao Si Si još otkako je njen pokojni muž napustio ovaj život s mladom
damom latinoameričkog porekla i bujnih oblina, i tako dospeo u pakao, ili
Albukerki - što su samo različiti nazivi za jedno te isto mesto, govorila je
Sestra. Izgleda da je posle njegovog novomeksičkog upokojenja čitav svet
otišao dođavola, kao da se solidariše s tom propalicom. Sestri Olbi bilo je
dosta toga. Dobro je poznavala određeni tip američkog ludila. Ludilo za
oružjem bilo joj je normalno, pucanje u decu u školi ili stavljanje Džokerove
maske i košenje ljudi u tržnom centru, ili obično ubijanje mame za doručkom,
to ludilo, ludilo Drugog amandmana, bilo je samo svakodnevno ludilo koje
traje, i nema ničega što možete da učinite ako cenite slobodu; a razumela je i
ludilo noževa iz vremena svoje mladosti u Bronksu, i ludilo pesničenja koje
ubeđuje mlade crne dečake da je super kad se Jevrejin tresne u lice. Mogla je
da razume i ludilo za drogom i političko ludilo i ludilo Baptističke crkve
Vestboro i Trampovo ludilo, jer to je ludilo američkog načina života, a ovo
novo ludilo bilo je drugačije. Ličilo je na ludilo 11. septembra - strano, zlo. Zlo
je oslobođeno, govorila je Sestra, naglas i često. Đavo je na delu. Kad je jedan
od njenih stanara počeo da lebdi desetak centimetara iznad poda, u svako
doba dana i noći, bio je jasno da je to đavo došao i u njenu zgradu, i gde je sad
taj Isus kad je potreban? „Isuse“, govorila je glasno, stojeći nasred hodnika
Bagdada, „moraš ponovo sići na Zemlju, ima ovde božjeg posla za tebe.“
Tu na scenu stupa Plavi Jasmin, umetnica (performansi, instalacije,
grafiti) koja živi na najvišem spratu Bagdada. Gospodin Džeronimo je nije
poznavao, niti je čeznuo da je upozna, ali iznenada je u njoj našao saveznika,
prijatelja koji govori u njegovo ime i koji ume da začara Sestru nekim činima,
ili je bar tako izgledalo. „Ostavite ga na miru“, rekla je Plavi Jasmin, a Sestra je
napravila grimasu i poslušala. Sestrina naklonost prema Jasmin bila je koliko
čudna toliko i duboka, jedna od bezbroj neverovatnih veza u velikom gradu,
jedna od ljubavi koje iznenade ljubavnike, a možda je koren vukla i iz priče,
budući da je Jasmin bila pričalica, a Sestru su njene reči nekako hipnotisale.
Bagdad u Iraku, to je tragedija, često je govorila Plavi Jasmin, ali ovaj naš
Bagdad, to je čarobno mesto, pravi Aladinov grad pun priča koje se u pravim
gradovima pletu poput paučine, povezujući i preprečujući gradske ulice,
šapuću nam u uši, a u tom parazitskom gradu priče su voće koje visi sa
svakog drveta, visoke i niske priče, mršave i debele priče, i niko ko je gladan
anegdote neće otići nezadovoljen. To bogato voće pada sa grana, leži
izudarano na ulici i svako može da ga podigne. Ja gradim taj grad s letećim
ćilimima kad god mogu, govorila je, podižem ga u popločanim zadnjim
dvorištima stambenih zgrada u centru i na stepeništima ižvrljanim grafitima
u novogradnjama. Taj Bagdad je moj grad i ja sam i njegov vladar i njegov
građanin, i kupac i prodavač, i vino i mušterija koja ga pije. A vi, rekla bi sestri
Olbi, vi ste njegov nastojnik. Bagdadska gazdarica: nastojnica zemlje bajki.
Evo vas, u samom njenom srcu. Od takvih priča Sestrino srce bi se uvek
istopilo. Gospodin Džeronimo biće đavolski dobra priča, rekla je Plavi Jasmin.
Ostavite ga, da vidimo na šta će izaći.
Kosa Plavog Jasmina nije bila plava već narandžasta, a ona se zapravo nije
ni zvala Jasmin. Nije bitno. Da je rekla da je plavo zapravo narandžasto, imala
bi puno pravo, a Jasmin je bilo njeno konspirativno ime, i da, živela je u gradu
kao da je u ratnoj zoni, jer iako je rođena u Sto šesnaestoj ulici, u porodici
profesora književnosti na Kolumbiji, želela je da se vidi kako je ranije, pre
toga, što će reći pre nego što sam se rodila, dođavola, potekla iz Bejruta.
Obrijala je obrve i umesto njih istetovirala nove, u cikcak obliku munje. Telo
joj je bilo puno tetovaža. Sve su, osim obrva, bile reći, obične, Voli Maštaj
Delaj Osvoj, i govorila je za sebe, nehotice dokazujući da u njoj ima više
Riversajd drajva nego Hamra ulice, da je intratekstualna i intraseksualna,
živela je između reći i između polova. Plavi Jasmin je u svetu umetnosti
privukla pažnju svojom instalacijom Zaliv Gvantanamo, koja je bila
impresivna i po samoj moći ubeđivanja koja je bila potrebna da bi je uopšte
ostvarila: nekako je uspela da ubedi tu instituciju, u koju je nemoguće ući, da
joj dozvole da u sobu stavi video-kameru uperenu u praznu stolicu, i povezala
je to sa lutkom koja je sedela u umetničkoj galeriji u Čelsiju, i kad bi
zatvorenici seli na stolicu u Gvantanamu i pričali svoje priče, lica bi im bila
projektovana na lutku u galeriji u Čelsiju, i kao da ih je oslobodila i vratila im
glas - i da, glavni problem bila je sloboda, drkadžije jedne, sloboda, mrzela je
terorizam isto kao i svi ostali, ali je mrzela i nedonoščad pravde, a da znate, u
slučaju da niste upućeni, u slučaju da ste je otpisali kao religioznog fanatika i
teroristu u povoju, ona nije imala vremena za Boga, pre svega je pacifista i
vegan, a vi se jebite.
Bila je pomalo slavna tu u centru, svetska slava u krugu od dvadeset
blokova, govorila je, na pripovedačkim maratonima koje su vodili ljudi iz
društva Dani skakavaca, organizacije koja nije uzela ime po romanu
Natanijela Vesta (Dan skakavca - jednina) nego po Dilanovoj pesmi (Dan
skakavaca - množina): skakavci su pevali, i pevali su meni. Maratoni koje su
organizovali skakavci bili su pokretni, šetali su se po celom gradu, i iako su se
zvali Dani, sastanci su se, očigledno, održavali isključivo uveče, a Plavi Jasmin
je bila zvezda večeri, i pripovedala svoje priče o Bagdadu iz bajke.
Jednom u starom Bagdadu, pričala je Plavi Jasmin, jednom trgovcu je
lokalni plemić dugovao novac, vrlo veliku svotu novca, i onda je plemić iznenada
umro, a trgovac je pomislio: Ovo je nezgodno, nikad neću dobiti svoj novac. No,
jedan bog mu je dao dar seobe duše, to je bilo u delu sveta gde je bilo mnogo
bogova, ne samo jedan, pa je trgovcu sinulo da prebaci svoj duh u telo mrtvog
plemića, kako bi ovaj mogao da ustane sa samrtne postelje i isplati mu dug.
Trgovac je ostavio svoje telo na sigurnom mestu, ili je bar tako mislio, a njegov
duh prešao je u mrtvaca, ali kad je krenuo mrtvim telom u banku, morao je da
prođe kroz riblju pijacu, a jedan veliki mrtvi bakalar, koji je ležao na kamenom
stolu, ugledao ga je kako prolazi i poćeo da se smeje. Kad su ljudi čuli da se
mrtva riba smeje, znali su da se s tim hodajućim mrtvacem dešava nešto čudno,
pa su ga napali govoreći da ga je zaposeo demon. Telo mrtvog plemića ubrzo je
postalo nepogodno za obitavanje, a trgovčev duh morao je da ode iz njega i vrati
se u svoje napušteno telo. Međutim, neki drugi ljudi našli su trgovčevo telo i
pomislili da je mrtav, pa su ga, u skladu s običajima u tom delu sveta, spalili.
Tako trgovac više nije imao telo, a nije mu ni isplaćen ni dug, i njegov duh
verovatno i sad luta negde oko pijace. Ilije možda uskočio u mrtvu ribu i otplivao
u okean na krilima priče. A pouka ove priče je da ne iskušavate svoju jebenu
sreću.
Takođe i:
Bila jednom u starom Bagdadu vrlo, vrlo visoka kuća, kuća nalik
vertikalnom bulevaru koji vodi nagore ka staklenoj osmatračnici, iz koje je njen
vlasnik, vrlo, vrlo bogat čovek, posmatrao sitne ljudske mravinjake, kako se roje
u niskom gradu koji se pruža veoma nisko. Bila je to najviša zgrada u gradu,
izgrađena na najvišem brdu, i nije bila napravljena od cigle, čelika ili kamena,
već od najčistijeg ponosa.
Spratovi su bili ploče izrazito uglačanog ponosa, koji nikada nije gubio sjaj,
zidovi su bili sačinjeni od najuzvišenije oholosti, a s lustera je kapala kristalna
arogancija. Veličanstvena pozlaćena ogledala bila su postavljena na svestrane,
odražavajući svog vlasnika, ne u srebru ili živi, već u najlaskavijem materijalu
koji proizvodi odraz, a naziva se amour propre. Toliko je dom vlasnika bio
ispunjen ponosom da bi tajanstveno zarazio svakoga ko je bio dovoljno
privilegovan da ga u njemu poseti, tako da niko nikada nije rekao ništa protiv
ideje da se tako visoka kuća sagradi u tako niskom gradu.
Ali nakon što se bogataš s porodicom uselio, potkačila ih je nesreća.
Slučajno su se lomila stopala, neprocenjive vaze su ispuštane, a neko je uvek bio
bolestan. Niko nije dobro spavao. Ova nesreća nije se odražavala na posao
bogataša, jer ga nikada nije obavljao od kuće, ali maler koji je zahvatio ukućane
naveo je bogataševu ženu da pozove stručnjaka za spiritualnost doma, a kada
je čula da je kuća bespovratno ukleta, verovatno odstrane džina koji je bio u
prijateljskim odnosima s ljudima iz mravinjaka, nateralaje bogataša i ostatak
porodice i hiljadu i jednog podanika i njihovih sto šezdeset automobila da
napuste visoku kuću i usele se u jedno od njihovih brojnih nižih domaćinstava,
kuća izgrađenih od običnih materijala, i od tada su živeli srećno, čak i bogataš,
iako je njegovom ponosu zadat udarac od kog je najteže oporaviti se; pukotina
u dostojanstvu i samopoštovanju mnogo se teže podnosi od slomljenog stopala, i
mnogo joj više vremena treba da zaraste.
Pošto se porodica bogataša odselila iz visoke kuće, gradski mravi počeli su
da naviru preko njenih zidina, mravi, gušteri i zmije, i gradska divljina upala je u
životni prostor, puzavci su se upleli oko četvorostubnih kreveta, a šiljata trava
rasla je kroz neprocenjive svilene buharske tepihe. Mravi na sve strane činili su
to mesto svojim, i postepeno je tkanina kuće pohabana čistim marševskim
grabežljivim prisustvom mrava, milijarde mrava, više od milijarde, arogancija
lustera razbila se u paramparčad pod njihovom kolektivnom težinom, razbijene
krhotine arogancije survale su se na podove, čiji se ponos zamaglio i isprljao,
tkaninu ponosa od kog su tepisi i tapiserije bili sačinjeni izanđalo je tih milijardu
sićušnih stopala, koja su marširala, marširala, grabila, grabila, i prosto
prisustvovala, uništavajući čitavu poentu ponosa te visoke zgrade, koja više
nije uspevala da porekne njihovo postojanje, koja se urušavala pod činjenicom
njihovog postojanja, njihovih milijardu sitnih stopala, njihove mravljivosti.
Oholost zidova je popustila, raspala se poput jeftine tapete, i otkrila klimavost u
strukturi te zgrade; a ogledala od amour propre popucala su od jednog do
drugog kraja, i sve je postalo ruševina, ta veličanstvena građevina postala je
crvotočina, insektarijum, mravinjak. Naravno, na kraju se srušila, raspršila se
kao prašina i razletela na sve strane, ali mravi su preživeli, i gušteri i komarči i
zmije, i bogata porodica je takođe preživela, svi su preživeli, niko se nije
promenio, a ubrzo potom svi su zaboravili tu kuću, čak i čovek koji ju je podigao,
i bilo je kao da nikada nije ni postojala, i ništa se nije promenilo, ništa nije moglo
da se promeni, ništa se nikada neće promeniti.
Njen otac, profesor, tako zgodan, tako pametan, pomalo uobražen, bio je
mrtav, ali ona je svakog dana pokušavala da oživi njegove ideje. Svi smo mi
zarobljeni u pričama, govorila je kao što je govorio i on, s onom talasastom
kosom, i nestašnim osmehom, i prekrasnim umom, svako od nas je
zatvorenik sopstvene lične pripovesti, svaka porodica je uhvaćena u
porodičnu pripovest, svaka zajednica je zarobljena u sopstvenoj priči o sebi,
svaki narod je žrtva sopstvene verzije istorije, i ima delova sveta u kojima se
priče sudaraju i stupaju u rat, gde postoje dve ili više nespojivih priča, koje se
bore za prostor na, takoreći, istoj strani. Ona je dolazila s jednog takvog
mesta, njegovog mesta, s kojeg je on bio zauvek izmešten, odakle su izgnali
njegovo telo, ali duh nikada. I možda je sada svako mesto postajalo to mesto,
možda je Liban svuda i nigde, tako da smo svi izgnanici, iako nam kosa nije
toliko kovrdžava, i osmesi nam nisu toliko nestašni, i umovi su nam manje
lepi; čak ni naziv Liban nije obavezan, može da posluži ime svakog mesta,
bilo kog mesta, možda se zato osećamo bezimeno, neimenovano,
neimenljivo, libanonimno. To je bilo bezimeno ime monodrame koju je
pripremala, a koja bi mogla (nadala se) da postane i knjiga, zatim (žarko se
nadala) film i na kraju (ako sve prođe veoma, veoma dobro) i mjuzikl (mada
bi u tom slučaju verovatno morala da dopise i delove za druge likove). Ja sad
mislim da su sve te priče fikcija, govorila je, čak i one koje tvrde da su istinite,
na primer, ko je prvi postojao i čiji bog je jači od čijeg, sve je to kao bajagi,
fantazija, i realistička fantazija i fantastična fantazija su izmišljene, a prvo što
treba znati o izmišljenim pričama jeste da su sve neistinite na potpuno isti
način, gospođa Bovari i posvađane libanonimne istorije fiktivne su na isti
način kao leteći ćilimi i duhovi - tu ga je citirala, jer niko nikad nije umeo da
sroči misli bolje od njega, a ona mu je kći, što znači da njegove reči sada
pripadaju njoj - to je naša tragedija, govorila je njegovim rečima, naša fikcija
nas ubija, ali da nismo imali tu fikciju, možda bi nas i to ubilo.
Prema narodu Unjaza s planinskog lanca Lam, koji maltene okružuje stari
Bagdad, pričala je Plavi Jasmin na maratonu, pripovedački parazit ulazio je u
ljudske bebe kroz uho nekoliko sati po rođenju, i zbog njega su deca, dok rastu,
zahtevala upravo ono stoje štetno po njih: bajke, fantaziju, priviđenja, obmane,
laži. Potreba za predstavljanjem nepostojećeg kao da postoji opasna je za ljude
čiji je opstanak neprekidna borba, te zahteva održavanje nepomućene
usmerenosti na stvarnost. A ipak, pripovedačkog parazita bilo je teško
iskoreniti. Savršeno se prilagođavao domaćinu, obrisima ljudske biologije i
ljudskog genetskog koda, postajao je druga koža na ljudskoj koži, druga priroda
ljudske prirode. Činilo se da je nemoguće uništiti ga, a da se pritom ne uništi i
sam domaćin. Oni koji bi naročito patili od njegovih posledica, postavši
opsednuti proizvođenjem i širenjem nepostojećeg, ponekad su bivali pogubljeni, i
to je bila mudra predostrožnost, ali pripovedni virus nastavio je da mori pleme.
Unjazi su mali i sve malobrojnijiplaninski narod. Njihovo okruženje je
negostoljubivo, njihova planinska zemlja stenovita i neplodna, njihovi
neprijatelji brutalni i brojni, a bili su skloni strašnoj bolesti, koja im je kosti
pretvarala u prah, i groznici od koje im je trulio mozak. Nisu imali bogove, iako
ih je pripovedački parazit zarazio snovima o bogovima kiše koji im donose vodu,
bogovima mesa koji im daju krave i bogovima rata koji kažnjavaju njihove
neprijatelje prolivom, zbog čega ih je lakše ubiti. Ta obmana - da njihovi uspesi,
kao što je nalaženje vode, gajenje stoke i trovanje neprijateljske hrane nisu
njihovo delo, nego darovi nevidljivih natprirodnih bića - bila je kap koja je prelila
čašu. Poglavar Unjaza naredio je da se uši beba zapušuju blatom kako bi
sprečili parazita da uđe u njih.
Posle toga je bolest pripovedanja počela da jenjava, a mladi Unjazi su,
odrastajući, naučili, na svoju žalost, da je svet isuviše stvaran. Među njima je
počeo da se širi duh dubokog pesimizma, jer je nova generacija shvatila da su
uteha, lakoća, blagost i sreća samo reći koje nemaju nikakvog smisla u
stvarnom svetu. Pošto su razmotrili duboki užas stvarnosti, zaključili su da, uz
sve to, u njihovom životu nema mesta za tako bednu slabost kao što su emocije,
ljubav, prijateljstvo, odanost, drugarstvo ili poverenje. Posle toga je počelo
poslednje plemensko ludilo. Veruje se da su, posle perioda ogorčenih svađa i
nasilnih razdora, mladi Unjazi, zahvaćeni buntovnim pesimizmom, koji je
nastupio umesto pripovedačke infekcije, pobili svoje starije generacije, a potom
se okomili jedni na druge, sve dok pleme nije potpuno nestalo.
U nedostatku pouzdanih podataka s terena, nije moguće zasigurno reći da li
pripovedački parazit zaista postoji, čak ni da lije i on sam pripovest, parazitski
izum koji se vezao za svest Unjaza, zaraza koja ne postoji, a koja je, zahvaljujući
svojoj podmukloj ubedljivosti, stvorila posledice koje je fiktivni parazit mogao
stvoriti da je postojao; a u tom slučaju, Unjazi, koji se gnušaju paradoksa
jednako koliko i fikcije, možda su, paradoksalno, istrebljeni upravo usled svoje
uverenosti da je iluzija koju su kolektivno stvorili zapravo istina.
A zastoje njoj uopšte bilo stalo do tajanstvenog gospodina Džeronima,
pitala je Jasmin svoje ogledalo noću, za tog ćutljivog starca koji i ne pokušava
da bude ljubazan, da li zato što je bio visok i lep i uspravan kao i njen otac, i
što mu je otprilike godina koliko bi bilo i njenom ocu da je živ? Da, verovatno,
zaključila je, očito su tu ponovo na delu njeni problemi s tatom, i možda bi se
i naljutila na sebe što se prepustila nekoj vrsti prenesene nostalgije, da baš u
tom trenutku nije bila ozbiljno uznemirena onim što se pojavilo iza nje, jasno
se ogledajući u njenom ogledalu - prekrasna, vitka i mlada žena obučena od
glave do pete u crno, sedeći prekrštenih nogu na letećem ćilimu, koji je
lebdeo baš kao i baštovan iz prizemlja, na oko deset centimetara iznad poda.
Iako je normalnost u gradu bila poremećena, većina ljudi još nije uspala to
da prihvati, i još uvek su ih zaprepašćivali uleti fantastičnog u svakodnevno,
čak i one poput Plavog Jasmina, koja je, uostalom, upravo podsticala Sestru
Olbi da bude tolerantna prema levitaciji koja je već mesecima trajala u
suterenu. Jasmin je ciknula, maltene je zakevtala poput psa, i okrenula se
prema Duniji, koja je, pravo rečeno, izgledala jednako zaprepašćena kao i
devojka s narandžastom kosom ispred nje.
„Pre svega“, rekla je Dunija zlovoljno, „trebalo bi da si ti osoba s kojom
imam važna posla, gospodin Rafael Manezes zvani Džeronimo, ali očigledno
nisi. A kao drugo, imaš potpuno obične uši.“
Plavi Jasmin otvori usta, ali nije uspela ništa da kaže. „Džeronimo
Manezes?“ ponovila je žena na letećem ćilimu, i dalje razdražljivo. Imala je
naporan dan. „Gde je njegov stan?“ Jasmin je uperila prstom u pod. „Broj
jedan“, uspela je da izusti. Žena na letećem ćilimu izgledala je zgađeno.
„Zato ne volim da koristim ćilirne“, rekla je. „Njihov sistem orijentacije
uvek negde omane.“

Mama, moramo da idemo, moramo da idemo iz ove kuće odmah, već noćas ako
je moguće.
Zašto, sine, zbog čudovišta u tvojoj sobi? Normale, reci mu da se ponaša
normalno.
 Šta, čak i ti ga sad zoveš Normal?
Pa zašto da ne, Džinendra, ovo je Amerika, svi menjaju imena. I ti si sad
Džimi, zato se nemoj praviti važan.
Dobro, nije ni važno. Nirmale, kaži mami da moramo da idemo, ovde nije
bezbedno.
Ja sam Normal. Tako me i zovi. Ozbiljno.
Dobro, zvaću te Ozbiljno.
Džinendra, nemoj da se svađaš s rođakom koji ti je obezbedio posao i platu.
Treba da mu ukažeš poštovanje.
Mama, moramo da idemo odavde dok nije prekasno.
Šta, da ostavim ptice? Šta će biti s njima?
Pusti ptice, mama. On će se vratiti u punoj snazi, i ako budemo ovde,
nastradaćemo.
Sad sam pogledao u tvoju sobu. Tvoja mama me je zamolila, pa sam
proverio. Nema ničeg neobičnog. Sve je normalno. Nema rupe u zidu, sve je
cakum-pakum.
Mama. Molim te.
Sine, pa kuda ćemo? Nemamo kuda. Ja sam bolesna. Ne dolazi u obzir da
krenemo da tumaramo bog će ga znati kuda.
Možemo kod Nirmala.
Šta, da se doselite kod mene? Na koliko dugo? Jednu noć? Deset godina? A šta
će biti s ovom kućom?
Ova kuća je opasna.
Dosta više! Neću ništa da čujem! Ostaćemo ovde! Kraj priče!
I tako je to trajalo mesecima, sve dok nije počeo da veruje da je mama u
pravu, da se ono od čega strahuje neće desiti, da su crvotočina i Dunija i
Nataradža Junak bili samo halucinacije kakve su, u drevna vremena, izazivali
psihotropno vino, pečurke ili buđav hleb, i da mu treba psihijatar, možda i
lekovi, možda je jednostavno lud. Sve dok na kraju ipak nije došla ta noć,
usred zime, po snegu, dubokom i neprirodnom snegu, više snega nego što je
palo otkako iko pamti, sneg koji su ljudi smatrali za osudu ili kletvu, jer su u
poslednje vreme tako mislili o svakoj prirodnoj pojavi; kad bi u Kaliforniji
pala kiša, počeli bi da grade barke, kad bi ledena oluja pogodila Džordžiju,
ljudi su ostavljali automobile na autoputu i bežali kao da ih juri divovsko
ledeno čudovište, a ljudima u Kvinsu - čiji su koreni i snovi bili u toplim
zemljama, kojima se sneg činio poput nečega iz mašte koliko god godina tu
živeli i koliko god često i gusto sneg padao - sneg je bio nadrealan, kao crna
magija prerušena u belu, i tako je, u noći kada je crna magija postala
stvarnost, u noći kada se čudovište stvarno pojavilo, baš ozbiljno vejalo i to je
otežalo bekstvo.
Te noći kad je morao da beži, trčao je od Normalove kancelarije do kuće -
klizajući se, padajući, ustajući opet da trči - što je brže mogao, dok je Normal
dahtao, šištao i držao se za slabine dosta iza njega; bežali su od vatre, eto nje,
vatre umesto kuće, eto plamena tamo gde je kuća stajala; ptice su se ispekle
ili odletele, a na tvrdoj stolici na trotoaru preko puta, s perjem svojih
spaljenih ptica, koje je lebdelo u vazduhu iznad njene glave, gledajući u
plamen koji je proždirao njen stari život, plamen od kog se sneg topio tako da
je njena stolica stajala u barici vode, sedela je njegova majka, oprljena i
ogaravljena, ali živa, okružena malobrojnom imovinom, stojećom lampom
koja je stajala kraj stolice, lepezom od nojevog perja, tri uokvirene fotografije
ovlažene od rastopljene susnežice, njegova majka, nepokretna i nema, s
crvenim plamenom iza nje, crvenim plamenom koji je nekim čudom bio bez
dima, Kako to da nema dima? - pitao se dok je trčao ka njoj, a vatrogasci su
govorili: sirota žena, okrenite joj stolicu da ne mora da gleda, sirota gospođa,
sigurno joj je hladno, pomerite je bliže vatri.
I sad uopšte nije bilo nedoumice o uzroku požara, svi su videli ogromnog
džina koji se pojavio iz vatrene lopte, rođen kao i svi muški džinovi iz vatre
bez dima, zubatog, rošavog, obučenog u dugačku plamenocrvenu pancirnu
košulju ukrašenu kićenim zlatnim motivima, s gustom crnom bradom
vezanom oko struka poput pojasa, sa mačem u zeleno-zlatnim kanijama,
zadenutim s leve strane za pomenuti dlakavi pojas; Zumurud Šah više se nije
trudio da uzme oblik Nataradže Junaka samo da bi se poigrao Džimijevim
umom, već se pojavio u svojoj punoj i veličanstvenoj slavi, kao Zumurud
Veliki, najveći od velikih ifrita, jašući na svojoj letećoj urni, koja se pojavila u
ovom svetu uz eksploziju, a potom i tri njegova najbolja pratioca, što je
označilo kraj vremena nasumične čudnovatosti. To je bio početak Rata
svetova.
ZUMURUD VELIKI I TROJICA
NJEGOVIH PRATILACA
V eliki ifrit Zumurud Šah, s krunom koju je uzeo s prinčeve glave koju je,
slučajno ili ne baš slučajno, nekad davno odrubio, u jednom trenutku u
istoriji postao je lični džin filozofa Gazalija: užasno stvorenje, čije se ime čak
ni džinija Dunija nije usuđivala da izgovori. Gazali, ipak, nije bio gospodar
džinu. Pojmovi „gospodar“ i „sluga“ potpuno su neprikladni kada je reč o
odnosu ljudi i džinova, jer svaka usluga koju bi džin učinio čoveku više je
dobročinstvo nego dokaz ropstva: čin velikodušnosti ili, u slučaju džinova
oslobođenih iz neke klopke, na primer lampe, gest zahvalnosti. Kako se priča,
Gazali je zaista oslobodio Zumurud Šaha iz jedne takve zamke, plave boce u
koju ga je zatvorio već zaboravljeni čarobnjak. Veoma, veoma davno, lutajući
po ulicama svog rodnog Tusa, Gazali je ugledao neprozirnu bocu kako leži
zaboravljena na hrpi smeća, koje je, nažalost, ružilo grad ružičastih minareta
i tajanstvenih zidova, i smesta je naslutio, kao što umeju da naslućuju valjano
obučeni filozofi, da u njoj postoji zarobljeni duh. Pokupio je bocu sasvim
opušteno, ali sa izrazom krivice, kao da je lopovski šegrt, pa je smesta prineo
usne kraljevski plavom staklu i izgovorio, malo preglasnim šapatom, okultnu
bajalicu koja je neophodna za početak svakog razgovora sa zarobljenim
džinom:
Džine veliki, džine najveći,
Meni ti dođe, može se reći.
Sada je vreme pa me ubedi
Koliko tvoja sloboda vredi.
Umanjeni džin koji govori kroz staklo zvuči kao miš u crtanim filmovima.
Mnogi ljudi bili su zavarani tim slabačkim cijukavim glasićem pa su progutali
otrovnu pilulu koju zarobljeni džin uvek ponudi čoveku. Gazali je bio
pametniji. Saslušao je džina:
Ma bez cenkanja, pusti me samo
Slab se cenka, jaki ko mi znamo
Ako me odmah oslobodiš ti
Zauvek ćemo srećni biti svi.
Gazali je znao kako treba odgovoriti na ovu detinjastu varku.
Znam ja tebi rod i vrstu dobro!
Obećaj sad il’ si bostan obro!
 Dok čvrste reći džin ne izusti,
Samo lud može džina da pusti.
Zumurud Šah, svestan da nema mnogo izbora, ponudio je uobičajene tri
želje. Gazali je odgovorio, zaključivši dogovor, prihvativši ga rečima koje su
donekle odstupale od uobičajene formule.
U svako doba, pod nebom svakim,
Moći ću želju da ti naplatim.
U svako doba, svih jedan dva tri
Ispunićeš odmah meni ti.
Čim ga je oslobodio, džin se raširio do svoje pune ogromnosti i smesta
primetio dve osobine koje su ukazivale na to da je Gazali veoma neobičan
smrtnik. Prvo, nije ustuknuo. Uzmicanje - što će mladi Džimi Kapur otkriti
nekoliko vekova kasnije - nije samo običaj, već takođe, u većini slučajeva,
predstavlja i nagonsku reakciju kad neko vidi Zumuruda u svoj njegovoj
mračnoj veličanstvenosti. A ipak, „ovaj smrtnik“, rekao je veliki ifrit u čudu,
„ne učini tako“. To je bilo prvo. A drugo, nije odmah nešto zatražio! To je bilo
nečuveno. Nemerljivo bogatstvo, veći polni organ, neograničena moć... Te su
želje bile u vrhu spiska onoga što su muškarci tražili od oslobođenog džina.
Muškarci pri smišljanju želja, očigledno, nisu imali nimalo mašte. Ali bez
želje? Odlaganje sve tri želje? To je bilo maltene nepristojno. „Ne želiš ništa?“,
urliknuo je Zumurud Šah. „Ništa je jedino što ne mogu da ti poklonim.“ Gazali
je nakrivio glavu i uhvatio bradu dlanom. „Vidim da za tebe ništa ima odlike
predmeta. Ništa se ne može pokloniti upravo zato što nema predmetnost, ali
po tvom shvatanju, njegova nepredmetnost je sama po sebi neka vrsta
predmetnosti. O tome bismo možda mogli da raspravljamo. Shvati odmah,
džine, da sam ja čovek kome malo treba. Nije mi potrebno beskrajno
bogatstvo, ni veći polni organ, ni neograničena moć. Međutim, možda će doći
vreme kada ću zatražiti neku veliku uslugu. Javiću ti se tad. A u
međuvremenu, slobodan si. Možeš da ideš.“
„Kada će doći to vreme?“, upitao je Zumurud Šah. „Biću zauzet, znaš. Bio
sam dugo zatvoren u boci i imam mnogo toga da obavim.“
„Vreme će doći kada mu bude vreme“, odvrati Gazali namerno
ravnodušno i otvori svoju knjigu. „Pljujem ja na sve filozofe“, uzviknuo je
Zumurud Šah, „i na umetnike i na celo čovečanstvo.“ Zavrteo se u vrtlogu
gneva i nestao. A onda je prolazilo vreme, godine i decenije, i Gazali je umro, a
s njim je umro i dogovor, ili je bar džin tako verovao. Procepi između svetova
su se otvorili i zatvorili, a Zumurud je u Peristanu, u Vilin-zemlji, na neko
vreme potpuno zaboravio na svet ljudi, pa i na čoveka koji je odbio da poželi
želju; prolazili su vekovi i počeo je novi milenijum, i pečati koji su razdvajali
svetove opet su počeli da pucaju, i bum! Ponovo se našao u svetu tih jadnih
slabašnih bića, i odjednom je začuo u glavi glas koji zahteva njegovo
prisustvo, i to glas mrtvog čoveka, glas prašine, i manjeg od prašine, glas
prostora na kome je nekada bio prah mrtvaca, prostora koji je nekako oživeo,
nekako je preuzeo osećaje mrtvog čoveka, prostora koji mu je naredio da se
pojavi i čuje njegovu prvu veliku želju. A on, pošto nije imao izbora, pošto je
bio obavezan po dogovoru, iako je nameravao da se protivi i kaže kako
dogovori ne važe posthumno, setio se Gazalijevih neobičnih reči - U svako
doba, pod nebom svakim, u svako doba svih jen dva tri, i shvatio je da, pošto je
zaboravio da u dogovoru pomene smrt (detalj na koji će ubuduće morati da
obrati pažnju, ako ikada bude bilo potrebe da ponovo sklapa dogovor o tri
želje!), obaveza je i dalje ležala na njemu poput plašta i morao je da uradi sve
što prazan prostor poželi.
Setio se i žurno prizvao sav svoj neobuzdani bes, gnev velikog ifrita koji je
proveo pola večnosti zatvoren u plavoj boci, i osetio želju da se osveti čitavoj
vrsti kojoj je pripadao onaj ko ga je tamo zarobio. Oslobodiće se ove bedne
male obaveze prema mrtvacu, a onda će biti vreme za osvetu. Zarekao se
tako.
A što se tiče gneva Zumuruda Šaha, grupa sjajnih indijskih dvorskih
umetnika, koje je angažovao mogul Ahbar Veliki, unizila ga je i uvredila u XVI
veku. Pre četiri stotine i pedeset godina, manje-više, pojavio se nekoliko puta
u nizu slika iz Hamzaname, koje su prikazivale avanture heroja Hamze. Tu je
Zumurud prikazan - eto na toj slici! - sa svojim pajtašima Raimom Krvopijom
i Svetlucavim Rubinom, kako planiraju sledeći zločinački poduhvat. Šuš-šuš,
ki-ki-ki, pssst. Nad njima narandžasto-bela nadstrešnica, a iza njih planina od
paperjastih gromada, nalik na kamene oblake. Muškarci sa dugorogim
bikovima kleče, zaklinjući se na odanost, ili prosto samo proklinjući ga, jer
Zumurud Šah sam po sebi predstavlja dovoljno gadan prizor da i dobri ljudi
počnu da koriste ružne reči. On je čudovište, užas, div, deset puta veći od
svakoga i dvadeset puta gadniji. Svetla koža, crna brada, osmeh od uha do
uha. Usta puna ljudožderskih zuba, strašan kao Gojin Saturn. A ipak, ta slika
ga je unizila. Zašto? Zato što ga je prikazala kao smrtnika. Divovskog, to da, ali
ne kao džina. Kao krv i meso, a ne vatra bez dima. Kakva uvreda za velikog
ifrita.
(A kako će događaji pokazati, on nije bio od velikih ifrita koji vole ljudsko
meso.)
Na slikama koje su stvorili sjajni umetnici okupljeni na Ahbarovom od
dragulja dvoru bilo je nekoliko prikaza Zumuruda Šaha, ali na vrlo malo njih
je on pobeđivao. Mnogo češće je bio pobeđeni protivnik Hamze, polumitskog
junaka. Evo ga čas ovde sa svojim vojnicima, kako svi beže od Hamzine
vojske na čuvenim letećim urnama. Čas onde, sramno je upao u rupu koju je
iskopao neki baštovan kako bi hvatao kradljivce voća, a upravo ga mlati ljutiti
cvećar. U želji da veličaju ratnika Hamzu - a kroz taj izmišljeni lik i pravog
cara junaka koji je naručio slike - umetnici su silno namučili Zumurud Šaha.
On jeste veliki, ali je glup. Čak ni magija letećih urni nije zapravo njegova;
urne je poslao, da ga prenesu na sigurno od Hamzinih napada, njegov prijatelj
čarobnjak Zabardast. Taj Zabardast, što znači Užasni, bio je i jeste kao i
Zumurud Šah, jedan od najmoćnijih članova plemena mračnih džinova;
čarobnjak, da, ali s naročitim darom levitacije. (I zmija.) A da su se mogulski
umetnici potrudili da malo otkriju njihovu pravu prirodu, Hamza bi morao da
vodi bar malo težu borbu nego što je prikazano.
To je bila još jedna od uvreda. Ali čak i da ga mogulski slikari nisu tako
pogrešno prikazali, Zumurud Šah bi i dalje bio neprijatelj ljudske vrste zbog
svog prezira prema ljudskom karakteru. Složenost ljudskih bića on kao da je
shvatao kao ličnu uvredu - izluđujuću nedoslednost ljudskih bića, njihove
kontradikcije koje nisu ni pokušavali da ukinu ili pomire, mešavinu idealizma
i žudnje za materijalnim, veličanstvenosti i sitničavosti, istine i laži. Nije ih
trebalo uzimati za ozbiljno, baš kao što ni bubašvaba ne zaslužuje ozbiljno
razmatranje. U najboljem slučaju, mogu biti igračke; a on im je bio bliže nego
što će im iko od bezobzirnih bogova ikada prići, i mogao bi, ako poželi, da ih
ubija iz zabave. Drugim rečima, čak i da ga filozof Gazali nije poslao da hara
po svetu koji ništa ne sluti, on bi samog sebe poslao u haranje. Njegove
sklonosti bile su u skladu s uputstvima koja je dobio. A uputstva mrtvog
filozofa bila su jasna.
„Usadi strah“, rekao mu je Gazali. „Samo strah će okrenuti grešnog čoveka
Alahu. Strah je deo Alaha, jer je to način na koji ti slabi stvorovi reaguju na
beskrajnu moć i osvetoljubivu prirodu Svemoćnog. Moglo bi se reći da je
strah odjek Alaha, i gde god se taj odjek čuje, ljudi padaju na kolena i mole za
milost. U nekim delovima Zemlje već se plaše Alaha. Ne moraš se truditi oko
tih delova. Idi tamo gde se čovekova oholost razrasla, gde je čovek počeo da
veruje da je nalik Alahu, poharaj njegove arsenale i raskoš, njegove hramove
tehnologije, znanja i bogatstva. Idi i na ona sentimentalna mesta gde tvrde da
je Alah bog ljubav. Idi i pokaži im istinu.“
„Ne moram da se složim s tobom što se tiče Boga“, odgovorio je Zumurud
Šah, „ni što se tiče njegove prirode, pa ni što se tiče njegovog postojanja. To
nije, i nikad neće biti, moj posao. U Vilin-zemlji ne govorimo o religiji, a naš
svakodnevni život tamo potpuno je drugačiji od života na Zemlji, i ako smem
da dodam, mnogo uzvišeniji. Vidim da čak i mrtav ostaješ užasno sklon
kritici, pa neću da zalazim u detalje, iako su sočni. U svakom slučaju, filozofija
je tema koja ne zanima nikog osim dosadnih ljudi, a teologija je njena još
dosadnija rođaka. Prepustiću ta dosadna razmatranja tebi u tom prašnjavom
grobu. Ali što se tiče tvoje želje, neću je prihvatiti samo kao naređenje. Biće
mi zadovoljstvo da je ispunim. Pod uslovom da se, pošto zapravo tražiš čitav
niz postupaka, to računa kao sve tri želje koje sam obavezan da ti ispunim.“
„Slažem se“, odgovorio je prostor koji je nekada bio Gazali. Kad bi mrtvi
mogli da se kikoću od oduševljenja, onda bi se mrtvi filozof gušio od smeha.
Džin je to primetio. (Džinovi ponekad imaju dobru moć opažanja.) „Otkud
toliko veselje?“, upitao je. „Pustiti haos na svet koji ništa ne sluti nije nikakva
šala, zar ne?“
Gazali je pomislio na Ibn Ružda. „Moj idejni protivnik“, rekao je Zumurud
Šahu, „jedna bedna budala, ubeđena je da će se s vremenom ljudska bića
okrenuti od vere ka razumu, uprkos svim manama racionalnog uma. Ja sam,
kao što shvataš, drugačijeg mišljenja. Mnogo puta sam trijumfovao nad njim,
a ipak naš spor i dalje traje. A jako je zgodno kad se u boju umova poseduje
tajno oružje, kec u rukavu, adut koji se može iskoristiti u odgovarajućem
trenutku. U ovom konkretnom slučaju, moćni Zumurude, ti si taj adut.
Unapred uživam u glupakovoj predstojećoj zbunjenosti i njegovom
neizbežnom porazu kasnije.“
„Filozofi su prava deca“, odvratio je džin. „A ja nikad nisam voleo decu.“
Otišao je obuzet prezirom. Međutim, doći će vreme kad će se vratiti kod
Gazalija i saslušaće sve što mrtvačev prah bude imao da kaže. Doći će vreme
kada će manje prezirati religiju i Boga.

Da dodamo nešto o Zabardastu. I njega je nekad zarobila smrtna čarobnica,

što je još veće poniženje nego da je to učinio čarobnjak. Oni koji proučavaju
tu tematiku kažu da je to bila ista ona čarobnica o kojoj se pripoveda u
Britaniji, zla Morgana le Fej, koja je spavala s rođenim bratom, a kasnije
zarobila i čarobnjaka Merlina, zatočivši ga u kristalnoj pećini. Tu smo priču
čuli od nekih pripovedača. Ne možemo znati da li je istinita. Nije zabeleženo
ni kako je pobegao. U svakom slučaju, zna se da je i Zabardast u srcu nosio
gnev prema ljudskoj vrsti, skoro jednak Zumurudovom. Jedino što je
Zumurudov gnev bio vreo, a Zabardastov hladan poput polarnog leda.

U ta vremena, u doba čudnovatosti i Ratu svetova koji je usledio, predsednik

Sjedinjenih Država bio je neobično inteligentan čovek, elokventan, obazriv,
prefinjen, odmeren na rečima i delu, dobar plesač (mada ne toliko dobar kao
njegova žena), spor na ljutnji, brz na osmehu, religiozan, koji je smatrao sebe
za razboritog čoveka od akcije, lep (mada pomalo klempav), opušten u
sopstvenom telu kao ponovo rođeni Sinatra (mada je izbegavao da peva) i
daltonista. Bio je praktičan, pragmatičan i nogama je čvrsto stajao na zemlji.
Zato je, naravno, bio potpuno nesposoban da valjano odgovori na izazov koji
mu je postavio Zumurud Veliki, a koji je bio nadrealan, nepredvidiv i
čudovišan. Kao što je već pomenuto, Zumurud nije napao sam, nego u grupi,
pratili su ga čarobnjak Zabardast, zatim Svetlucavi Rubin, zvani Posednik
Duša, i Raim Krvopija, onaj sa oštrim i nazubljenim jezikom.
Raim je bio naročito uključen u prve napade. On je noćni metamorf, u
normalnom dnevnom stanju sitan i neupadljiv džin, tamnog tena i debele
zadnjice, ali sposoban, kad ga ubede da se trgne iz uobičajene obamrlosti
izazvane palminim vinom, da se pod okriljem tame pretvara u ogromne
dugozube zveri, kopnene, morske ili leteće, muške ili ženske, a sve odreda
žedne ljudske krvi. Verovatno je ovaj džinovski Džekil i Hajd jedan od prvih
takvih duhova u zabeleženoj istoriji, bio je uzrok mnogih užasa gde god da se
pojavio, i jedini odgovoran za sve priče o vampirima širom sveta, uključujući
i japansku legendu o Gakiju, zlom duhu koji pije krv i poprima oblik živih
muškaraca i žena, ili životinja, i za filipinske asvange s dugim cevastim
jezikom, koje su često uzimala oblik žene i najradije sisale krv deci, irskog
Darg-Dua, nemačke alpove, poljske upjore s bodljikavim jezikom, zle stvorove
koji spavaju u barama krvi, i naravno, za transilvanijskog vampira Vlada
Drakulu - dracul zapravo znači „zmaj“ - a o kome svi koji čitaju knjige i gledaju
filmove ponešto (mada, nažalost, uglavnom netačno) znaju. U početku Rata
svetova, Raim se odlučio za vodu, i jednog mračnog popodneva izdigao se iz
zimske luke kao ogromno morsko čudovište i progutao ceo trajekt na putu ka
Staten Ajlandu. Plima užasa zapljusnula je čitav grad, a i šire, a predsednik se
pojavio na televiziji da umiri naciju. Te noći je čak i ovaj najrečitiji od svih
direktora delovao pepeljasto i pogubljeno; njegove dobro poznate fraze,
nećemo počinuti sve dok, odgovorni te biti, svako ko naudi Sjedinjenim
Američkim Državama čini to na svoju štetu, nemojte se zavaravati, dragi moji
Amerikanci, ovaj zločin biće osvećen, sve je to zvučalo nekako šuplje i
nemoćno. Predsednik nije imao oružje doraslo da porazi ovog napadača.
Postao je predsednik praznih reći. Kao i mnogi drugi, kakvi su zapravo svi bili
veoma, veoma dugo. Ali od njega smo očekivali nešto bolje.

Što se tiče Svetlucavog Rubina, drugog od trojice Zumurudovih moćnih

pratilaca, on je, po sopstvenom mišljenju, bio najveći od svih džinova šaptača
(mada se mora reći da je čarobnjak Zabardast smatrao sebe mnogo boljim od
njega; egoizam i nadmetanje među velikim džinovima prosto se ne može
rečima opisati). Specijalnost Svetlucavog Rubina bila je da stvara nevolje
tako što prvo šapuće čovekovom srcu, a onda mu uđe u telo, pokori njegovu
volju i natera ga da čini razna dela - ili užasna, ili ponižavajuća, ili
otkroviteljska, ili sve to odjednom. U prvo vreme, kada je Danijel Aroni,
superšef najmoćnije nevladine finansijske institucije na svetu, počeo da
govori kao luđak, nismo ni pomislili da se u njemu nalazi Svetlucavi Rubin, i
nismo shvatili da se on zapravo i doslovno ponaša kao opsednut. Tek kada je
Rubin oslobodio telo Maka Aronija posle četiri dana zaposednutosti,
ostavljajući za sobom samo bednu ljusku od čoveka, skljokanu poput krpene
lutke na divno zastrtom podu u velikom predvorju na vrhu zgrade njegove
poslovne imperije, tada smo razumeli. Džin, visok i mršav momak, toliko
vitak da je nestajao kad bi se okrenuo bokom, skakutao je i uvijao se oko
palog finansijskog titana. „Sav novac sveta“, vikao je džin, „nije dovoljan. Sve
zlato koje imate u kesama, ljudi, neće vas spasti od mojih kandži.“ Trgovci na
šest prostranih spratova najmoćnije nevladine finansijske institucije na
svetu glasno su plakali i drhtali od straha pred slikom svog besvesnog vođe,
koja je treperila kao objava sudbine na ogromnim ravnim ekranima visoke
rezolucije. Zadužen da pomogne Zumurudu Šahu da ispuni želje mrtvog
filozofa, Svetlucavi Rubin je odlično obavio posao.
Još od smrti svog prijatelja Seta Oldvila, od ruke još uvek nestale Tereze
Sake Kuartos, Danijel Mak Aroni zašao je u tamu. Život je težak i zadaje
ljudima mnoštvo udaraca, ali ima situacija koje snažan čovek mora da istrpi
na nogama i krene dalje. Smatrao je sebe za snažnog čoveka, čoveka s dve
pesnice, koji ume da unese svu težinu u udarac, a bilo je u staklenom tornju i
sedam hiljada i pet stotina ljudi, zbog kojih je morao da bude takav, onaj koji
pokreće, onaj koji stvara i brani svet, onakav kakav su njegovi zaposleni želeli
da bude. Stvorio je sliku sveta i ljudi su živeli u njoj. To mu je bio posao.
Naravno da je bilo prepreka na tom putu. Napadnost nevernih žena,
promiskuitetna priroda moćnih muškaraca razotkrivena u štampi, otkrića
korumpiranih poslovnih dogovora bliskih saradnika, rak, sudari u punoj
brzini, smrt na skijanju na mračnim padinama van staza, srčani udari,
samoubistva, napadi rivala i podređenih u usponu, preterana manipulacija
javnih službenika u potrazi za ličnom dobiti. Slegao je ramenima na sve to. To
je išlo uz posao. Ako neko mora da padne, taj će i pasti. Čak i sam pad umeo je
da bude prevara. Kim Novak je u Vrtoglavici pala dvaput, a tek drugi put
zaista. Takva sranja se dešavaju. Stalno se dešavaju.
Bio je svestan da stvari stoje znatno drugačije nego što većina ljudi misli.
Svet je divalj i strašan, daleko nenormalnije okruženje nego što obični
građani mogu da prihvate. Obični građani žive u stanju nevinosti, krijući oči
od istine. Razotkriveni svet bi ih uplašio, uništio bi njihova moralna uverenja,
doveo bi ih do nervnih slomova, bekstva u religiju ili alkoholizma. Ne samo
svet onakav kakav jeste nego i onaj koji je on stvorio. Živeo je u toj slici sveta
i mogao je da se snađe s njom, znao je gde su poluge i motori, tasteri i niti,
dugmići koje treba pritisnuti i oni koje nikako ne treba pritiskati. Stvarni svet
koji je on stvorio i kojim je vladao. Ako je teško, to je u redu. On je umeo da se
nosi s poteškoćama i imao je pod sobom sedam i po hiljada istih takvih.
Mnogi, možda i većina onih koji rade kod njega, voleli su da žive u stilu, birali
su tekilu Kasa dragones, skupe devojke, razmetljivost. On nije živeo tako, ali
pazio je na formu, na strunjači za džudo su ga se plašili baš kao i u sali za
sastanke, i mogao je da podigne više tegova nego upola mlađi momci od
njega, momci koji još nemaju prozor na kancelariji, koji rade u unutrašnjim
delovima kule, na vrhu liste sitnih službenika, momci u utrobi zveri. Mladost
više nije bila rezervisana samo za mlade. Mak Aroni je igrao golf i tenis,
staračke sportove, ali onda, prosto da bi zaprepastio svet, pretvorio se u bič-
boja, majstora surfovanja, pošao u potragu za jodama velikih talasa, usvojio
njihovu mudrost i stekao znanje - i sad je rasturao. Nije morao da se udara po
grudima kao Vajsmilerov Tarzan. Mogao je da se snađe sa svime što naiđe.
On je bio najveći majmun. Pravi kralj majmuna.
Međutim, ono što se desilo Setu Oldvilu bilo je drugačije. Ta eventualnost
prešla je neku granicu. Munje iz prstiju. To nije bilo u skladu s pravilima ove
vaseljene; ako neko želi da menja sliku stvarnosti drugoga, onda on mora da
pregovara s tim drugim, da mu objasni i iznese ponudu koja se ne može
odbiti. Ne mogu ljudi tek tako da menjaju zakone verovatnoće. To je Aroniju u
prvi mah bilo uvredljivo, izazivalo je bes, a onda, kad je ta pojava počela da se
umnožava, utonuo je u mračno ćutanje, vrat mu se uvukao u kragnu tako da je
izgledalo kao da mu je glava postavljena direktno na ramenima, kao u žabe. Iz
tornja s pogledom na reku, ljudi su gledali Kip slobode i praznu luku, luku iz
koje su svi brodovi pobegli otkako je progutan trajekt sa svim putnicima, i
slušali neprirodnu tišinu vode, za koju su smatrali da odražava Aronijevo
jednako neobično ćutanje. Nešto gadno je izbijalo na površinu, a onda je
Aroni počeo da govori, i ta gadost je izašla napolje, i bila je gora nego što je
sedam i po hiljada ljudi moglo i da zamisli.
Evo šta je Danijel Mak Aroni rekao i uradio pod vlašću mračnog džina.
Prvog dana zaposednutosti obavestio je Vol strit žurnal da su on i njegova
korporacija deo globalne zavere i da u njoj učestvuju i Međunarodni
monetarni fond, Svetska banka, Ministarstvo finansija SAD i Federalne
rezerve. Drugog dana, dok je oko njega sve ključalo od gužve koju su podigli
mediji, otišao je na Blumbergov kanal i počeo da iznosi detalje o prvom delu
zavereničke strategije, to jest „uništenju američke privrede uvođenjem
ukupnog duga koji je šesnaest puta veći od iznosa bruto proizvoda celog
sveta. Mogu reći da smo to već postigli“, rekao je ponosno, „s obzirom na
činjenicu da Amerika sada ima više radnika na socijalnoj pomoći, sto jedan
milion, nego zaposlenih s punim radnim vremenom - njih je devedeset
sedam miliona.“ Trećeg dana, dok su sa svih strana stizali zahtevi za njegovu
ostavku ili hitno otpuštanje, pojavio se na liberalno nastrojenoj MSNBC
televiziji, da govori o „postavljanju šahovskih figura na takav način da treći
svetski rat postaje sto posto neizbežan.“ Čak i u studiju su se čuli uzdasi
neverice kad je nastavio: „Ovo je maltene dovršeno. SAD i Izrael doveli smo
do ivice rata sa Kinom i Rusijom iz dva razloga, navodnog i stvarnog; kao
prvo, navodni razlog su Sirija i Iran, a stvarni razlog je očuvanje vrednosti
petrodolara.“ Četvrtog dana se obratio svome osoblju, neobrijan i čupav i
vrlo nalik na čoveka koji već nekoliko noći nije spavao u krevetu, i kolutajući
očima tražio njihovu podršku, luđački šapućući u mali mikrofon. „Uskoro
ćemo pokrenuti tajnu operaciju koja će kulminirati ukidanjem institucije
predsednika, uvođenjem prekog suda i eliminacijom svakog protivljenja
nastupajućoj apokalipsi. Tako ćemo dobiti svetsku vladu čvrste ruke i
jedinstven globalni ekonomski sistem. To je ishod koji svi želimo, je li tako?
Pitam, je li tako?“
Publika je bila preplašena. Zaposleni su počeli da uzmiču od njega, dok su
im pred očima izlazile slike atomskih pečurki i dok su oplakivali uništenje
svake šanse za članstvo u kantri klubu i dobar brak. Videli su smrt svoje dece
i uništenje svojih kuća, a čak i pre nego što se bilo šta od toga desilo, videli su
raspad ove velike institucije kada se na nju obrušio neizbežan uragan osuda,
a s njom i nestanak njihovog bogatstva. Međutim, pre nego što su uspeli da
pobegnu s mesta gde je Danijel Aroni doživeo nervni slom, ugledali su
mračnog džina Svetlucavog Rubina, kako se pojavljuje iz njegovog skljokanog
tela, trijumfalno likujući dok je glavonja padao. Prizor natprirodnog bića
mnoge je zaustavio u mestu, a ostali su, vrišteći, trčali ka stepeništu.
Svetlucavi Rubin smejao im se u lice, što je kod nekih trgovaca izazvalo
epileptične napade, a bilo su tu i dva fatalna srčana udara, i za sve koji su
preživeli to je bio znak - baš kao što je smrt Seta Oldvila bila znak za njegovog
prijatelja Maka Aronija - da je sve na čemu su radili prosto stalo i da sada žive
po nečijim tuđim i neizrecivim pravilima. I da li je Aroni govorio sve te
đavolje reči zato što mu ih je u usta stavio đavo koji ga je zaposeo, ili istinsko
đavolstvo ovog stvora leži u činjenici da je naterao velikog čoveka da
razotkrije svoje sulude tajne? I u tom slučaju... da li je kraj sveta stvarno blizu?
Svetlucavi Rubin je svakako želeo da oni tako misle. „Bum, tras, baaaj!“, vikao
je veselo, okrećući se u stranu i nestajući. „Spremite se za svoj kraaaj!“

Čarobnjak Zabardast je dugo izgledao onako kako čarobnjak treba da izgleda:

duga brada, šiljasti šešir, palica. Čarobnjak kod kojeg je Miki Maus šegrtovao,
Gandalf Sivi i Zabardast svakako bi jedan u drugom smesta prepoznali
srodnu dušu. Međutim, Zabardast je bio svestan svog izgleda i sad, kad su
pečati bili slomljeni i procepi između svetova ponovo otvoreni, sad kada je
ulaz u crvotočinu ka Peristanu stajao otvoren u Džekson Hajtsu i danju i noću,
proučavao je filmove i časopise kako bi uskladio svoj izgled sa
savremenicima. Najviše od svega dopao mu se onaj nemir koji je usledio
kada se Džet Li zaljubio u hiljadu godina staru belu zmiju. Nakratko je
poželeo da izgleda kao Džet Li, i neko vreme je razmišljao o potpunoj
modernizaciji svog izgleda, o beloj budističkoj odeždi, ogrlici od perlica i
obrijanoj glavi, ne bi li izgledao baš kao kung-fu filmski junak. Na kraju je ipak
odustao. Ponašaj se u skladu s godinama, rekao je sebi. Ipak nije želeo da
izgleda kao kung-fu zvezda. Želeo je da izgleda kao bog.
Levitacija - antigravitacija - bila je Zabardastova specijalnost. Osim što je
stvorio čuvene leteće urne, koje su mnogi džinovi koristili kao lično prevozno
sredstvo, nudio je i začarane metle, magične papuče, pa čak i samdižuće
šešire za veštice koje žele da lete, i prikupio je znatno bogatstvo u zlatu i
draguljima kao naknadu za sve te usluge. Dobro poznato, i još bolje
dokumentovano, zanimanje džinova za plemenite metale i dragoceno
kamenje imalo je korene, ako je verovati najvećim učenjacima, u divljim i
neprekidnim orgijama koje su trajale i trajale u Vilin-zemlji, i u ljubavi
mnogih džinija prema svemu što blista i svetluca. Ležeći na posteljama od
zlata, raskošno ukrašene kose, članaka, vrata i struka optočenih draguljima,
džinije sladostrasnice nisu imale potrebe za drugom odećom, a bile su
neumorne u zadovoljavanju džinova. Zabardast, jedan od najbogatijih među
džinovima, takođe je bio i jedan od seksualno najaktivnijih. Letačka čarolija
dobro mu je služila i u zadovoljavanju njegove često ekstremne potrebe.
Tokom te prve faze Rata svetova, Zabardast se dao na posao da poseje
strah nizom poltergajstovskih aktivnosti - slao je čitave redove sedišta da
lete preko krhkih i pomodnih unutrašnjosti izložbenih dvorana, i žute taksije
da preskaču krovove drugih vozila, umesto da rizikuju krivudajući između
njih, podizao je poklopce šahtova i bacao ih u visini glave duž gradskih
trotoara, pretvarajući ih u ogromne leteće diskove koji samo traže kaurina
kom će odrubiti glavu. Bilo je određeno da samo nevernici budu mete, ali
kako se Zabardast požalio Zumurudu, ovo mesto uopšte nije bezbožno.
Zapravo, bilo je izuzetno pobožno. Ateisti su bili veoma malobrojni i rasuti, a
svi ostali obožavali su mnoštvo najrazličitijih bogova, neprekidno, u svakom
kutku. „Nije važno“, odvratio je Zumurud. „Potiču s ovog neprosvećenog
mesta, ili su odabrali da tu žive, a to je dovoljno.“
Između dve levitacije, čarobnjak Zabardast je voleo da posmatra
posledice puštanja velikog broja otrovnih zmija među nedužne ljude - iz
čistog zadovoljstva. Zmije su isto bile džinovi, ali džinovi nižeg reda; više
njihove sluge, ili možda čak i ljubimci. Čarobnjak Zabardast je voleo zmije,
iskreno ali površno. Nije bio sklon dubokim emocijama. Duboke emocije ne
zanimaju džinove. Zapravo, kao i u mnogim drugim pogledima, džinija Dunija
je i u tome bila izuzetak.
Jedna od Zabardastovih zmija sklupčala se oko Krajslerove zgrade, od
vrha do podnožja, kao pakleni tobogan. Neki rasejani, možda i drogirani, a
svakako kratkovidi službenik s naočarama viđen je kako skače kroz prozor na
šezdeset sedmom spratu, srednjem od tri sprata koje zauzima obnovljeni
restoran Klaud klab. Klizio je ukrug, ukrug, sve niže po zmiji, sve dok se nije
udario u potiljak i pao na trotoar, u fizički odličnom stanju, čak su mu i
naočare ostale čitave, mada dostojanstvo nije. Potrčao je ka železničkoj
stanici i nestao iz istorije. Njegovo spuštanje snimilo je najmanje sedam
kamera na mobilnim telefonima, ali ipak nije bilo moguće identifikovati ga.
Rado ćemo ga prepustiti anonimnosti. Imamo ono što nam je od njega
potrebno, digitalne snimke, izuzetno uvećane, na kojima će svakog
bogovetnog dana ponavljati, po hiljadu i jedan put, kad god mi to poželimo,
svoje veličanstveno kružno spuštanje.
Zmijin palacavi jezik bio je dug šest metara i šibao je po člancima pešake
koji su bežali na sve strane, izazivajući padove i povrede. Drugi ogromni crv,
sa romboidnim šarama zelene i žute boje, nalik na zastavu Jamajke koja je
nekim čudom oživela, istovremeno je viđen na Junion skveru kako pleše na
repu, rasterujući šahiste i skejtbordere, dilere i demonstrante, tinejdžere u
novim patikama i majke s decom, koje su pošle u prodavnicu slatkiša. Trojica
starina polako su bežala iz centra na segvejima, kraj druge i treće lokacije
Vorholovog studija, pitajući se drhtavim glasovima šta bi Endi napravio od
plešuće zmije, možda srebrni sito-otisak Dvostruki Uroboros ili
dvanaestočasovni film. Zima je bila jaka i još je bilo hrpa snega duž ivica trga,
ali kada je zmija zaplesala, ljudi su zaboravili na sve i počeli da beže. Žitelji
grada su te zime baš dosta trčali, ali od kakvog god užasa bežali, uvek su
bežali pravo prema nekom drugom užasu, skačući iz tiganja u vatru.
Zaliha za svaki slučaj polako je ponestajalo. Kutije za preživljavanje, zvane
još i sedamdesetdvočasovnim paketima ili „nikad se neću vratiti kući“,
postale su te sezone obavezne. Mnogo se raspravljalo o tome šta sve treba
imati u kutiji za preživljavanje. Da li, na primer, treba da spremite pištolj za
zaštitu od onih koji nemaju sopstvenu kutiju? Izlazi iz grada bili su zakrčeni
kolima koja su uporno trubila, a u njima su bili odrasli vlasnici kutija za
preživljavanje s decom, koji su se uputili nekuda u brda. Nisu obraćali pažnju
da su pojedine trake zatvorene i to je dovodilo do sudara i još većih
zagušenja. Svuda je vladala panika.

Što se tiče samog Zumuruda Velikog, iskreno rečeno, on se osećao pomalo u

senci svojih preduzimljivih pratilaca. Činio je sve što je mogao, pojavio se u
punom sjaju na trgu ispred Linkolnovog centra, urlajući „svi ste vi moji
robovi“, ali čak i u tim danima histerije bilo je nedužnih duša koje su mislile
da je to reklama za neku novu operu u Metu. Jedne noći odleteo je na vrh
najviše kule Svetskog trgovinskog centra i balansirao na jednoj nozi na
samom vrhu tornja, jodlujući iz sveg glasa; ali uprkos užasu koji je ispunio
srca mnogih Njujorčana, još uvek je bilo ljudi, dole kraj žalosnog malog
vodopada, koji su mislili da je njegovo upadljivo prisustvo samo reklamni trik
za neki novi neukusni rimejk čuvenog starog filma s gorilom. Probio je rupu u
uglednoj fasadi stare pošte, ali takvo uništenje moglo se videti u bioskopima
svakog leta, pa je utisak umanjen tim čestim reprizama. To je važilo i za
ekstremne vremenske uslove: sneg, led i tako dalje. Ovo je bila vrsta sa
ogromnom sposobnošću da ignoriše svoj usud. Kad neko želi da bude
oličenje nadolazećeg užasa, zapravo se nađe u vrlo neprijatnoj situaciji.
Utoliko pre što se činilo da su džinovi koje je doveo da mu budu pomoćnici
uspeli da se ubace, pomalo nezahvalno, u glavnu ulogu. Veliki Zumurud počeo
je iskreno da se pita nije li izgubio veštinu.
Ako mračni džin ima neku manu, to je... ali ne! Mnogo je bolje i preciznije, i
manje traljavo, reći: Među mnogim manama mračnih džinova je i... E tako,
dakle: izvesna besciljnost u ponašanju. Oni žive u datom trenutku, nemaju
velike planove i lako im je skrenuti pažnju. Ne obraćajte se džinovima za
strategiju, jer među njima ne postoji džin Klauzevic, ni džin Sun Cu. Džingis-
kan, koji je osvajao sve što vidi, zasnivao je strategiju na ogromnim krdima
konja koji su pratili njegovu vojsku. Njegovi strelci jahači bili su konjica koja
seje užas. Njegovi vojnici živeli su na kobiljem mleku, konjskoj krvi i mesu,
tako da je i mrtav konj bio koristan konj. Džinovi ne razmišljaju na taj način i
nisu navikli na kolektivno delanje jer su okoreli individualisti. Zumurud Šah,
koji je u haosu uživao koliko i svaki džin, bio je, iskreno rečeno, obeshrabren.
Koliko automobila može da pretvori u ogromnu bodljikavu prasad koja će se
gegati auto-putem, koliko nekretnina može da ošteti jednim pokretom ruke,
pre nego što mu misli odlutaju ka uzvišenim zadovoljstvima beskonačno
duge seksualne aktivnosti, koja ga svakog trenutka čekala u Vilin-zemlji? U
odsustvu dostojnog protivnika, da li je igra uopšte vredna truda?
Čovečanstvo nikad nije bilo dostojan protivnik, gunđao je Zumurud Šah.
Neko vreme je bilo zanimljivo petljati se s tim slabašnim bićima - Kako su
samo pompezni! Kako su uobraženi! Kako su nesposobni da shvate svoju
beznačajnost pred vaseljenom! - i kvariti njihove obožavane planove, ali
posle nekog vremena, bez obzira na tri želje čije je ispunjenje obećao mrtvom
filozofu, dalje bavljenje time postalo mu je nezanimljivo. Otvaranje
crvotočine koja povezuje njegov svet s njihovim bilo je stvarno impresivno, i
da bi to naglasio, pojavio se na ogromnom ekranu na Tajms skveru, kako bi
pokazao ko je predvodnik moćne invazije koja će uskoro pokoriti čitavu
ljudsku vrstu - Svi ste sad moji robovi, urliknuo je ponovo, zaboravite svoju
istoriju, od danas počinje novo doba! Međutim, pravi poznavalac džinova
primetiće da, iako je crvotočina u Kvinsu i dalje bila zastrašujuće otvorena,
nije bilo nikakve vojske koja je hrlila kroz nju. Džinovi u Peristanu uglavnom
su bili suviše zauzeti seksom.
Ovde je važno da kratko pomenemo i izuzetnu lenjost velikih džinova. Ako
želite da razumete kako je moguće da tako mnogo tako moćnih duhova
ostane tako dugo zarobljeno po bocama, lampama i tome slično, odgovor leži
u ogromnoj tromosti koja obuzme džina posle manje-više svega što učini.
Njihovi periodi sna mnogo su duži od perioda u budnom stanju, a za to vreme
spavaju tako duboko da ih možete ugurati i spakovati u bilo kakav začarani
sud a da se ne probude. Tako je, na primer, posle veličanstvenog gutanja i
varenja trajekta, Raim Krvopija, i dalje u obliku moćnog morskog zmaja,
zaspao na dnu luke i nije se budio nekoliko nedelja; a isto tako je i
zaposedanje i vladanje finansijskim titanom Danijelom Aronijem na nekoliko
meseci iznurilo i Svetlucavog Rubina. Zabardast i Zumurud nisu se baš tako
lako umarali, ali posle nekog vremena i njih je počeo da hvata dremež. Sanjivi
džin je po pravilu nervozan i zato su se sad Zumurud i Zabardast, sedeći na
oblacima iznad Menhetna, svađali ko je šta i kome učinio, ko je bio istaknutiji
izvođač, a ko više statista, i prema tome, ko od njih treba kome da se pokloni,
i ko je bio bliži ispunjenju obećanja koje je Zumurud Veliki dao filozofu
Gazaliju pre mnogo vekova. Kad je Zumurud razmetljivo prigrabio zasluge i
za strašnu zimu koja je stezala grad, Zabardast je reagovao zlobnim smehom.
„Činjenica da ti sebi pripisuješ loše vreme“, rekao je, „samo pokazuje koliko
očajnički želiš da dokažeš svoju moć. Ja lično zasnivam svoje argumente
samo na uzrocima i posledicama. Uradim ovo, rezultat je ovakav. Možda ćeš
sutra reći da si zaslužan i za zalazak sunca, i tvrditi da si čitav svet obavio
tamom.“
Ovo se mora ponoviti: čak i najmoćniji džinovi često su detinjasto
svadljivi, što dovodi do detinjastih sukoba. Obično su to, kao što je to slučaj s
detinjarijama uopšte, kratkotrajne svađe, ali dok traju, mogu postati vrlo
ogorčene i pakosne. Kada se džinovi svađaju, rezultati tih svađa ljudskom
oku mogu biti spektakularni. Tada se gađaju predmetima koji sami po sebi
nisu stvari kako ih mi doživljavamo, već proizvodi čaranja. Gledajući nebo sa
zemlje, ljudska bića takve nestvari tumače kao komete, meteore i zvezde
padalice. Što je džin moćniji, to je „meteor“ vreliji i strašniji. Zabardast i
Zumurud bili su najmoćniji od svih mračnih džinova, i zato je njihova
magijska vatra bila opasna čak i za njih same. A ubistvo džina od strane
drugog džina ključni je deo naše priče.
Na vrhuncu svađe, tamo gore među belim oblacima iznad grada,
Zabardast je udario svog starog prijatelja po najosetljivijem mestu: po
Zumurudovoj ogromnoj amour propre, to jest taštini.
„Kad bih to poželeo“, uzviknuo je Zabardast, „mogao bih da postanem
veći div od tebe, ali meni veličina nije bitna! Kad bih poželeo, mogao bih da
budem još bolji metamorf od Raima Krvopije, ali više volim da zadržim svoj
oblik! Kada bih poželeo, mogao bih da budem bolji šaptač od Svetlucavog
Rubina, jer moj šapat ima trajnije i dramatičnije rezultate.“ Zumurud, koji nije
bio naročito vičan raspravama, urliknuo je od besa i bacio ogromnu vatrenu
loptu, koju je Zabardast pretvorio u bezopasnu grudvu i bacio je nazad na
protivnika, kao dečak u zavejanom parku. „Osim toga“, vikao je, „slušaj me
dobro, ti što se toliko hvališeš stvaranjem one crvotočine: posle duge
razdvojenosti svetova, kada su se prvi pečati slomili i prvi procepi ponovo
otvorili, vratio sam se na Zemlju mnogo pre nego što si ti na to i pomislio! A
ono što sam tad učinio posejalo je seme koje će uskoro uroditi plodom i
naneti čovečanstvu dublju ranu od svega što bi ti mogao da postigneš! Ti
mrziš ljude zato što su drugačiji od nas! Ja ih mrzim zato što poseduju
Zemlju, prekrasnu ali ugroženu Zemlju! Ja sam uveliko prevazišao sićušnu i
fanatičnu osvetu tvog mrtvog filozofa! U ovom gradu postoji baštovan iz
kojeg će nići čitava bašta užasa! Ono što sam započeo šapatom, pretvoriće se
u urlik koji će zauvek oterati ljudsku rasu s ove planete! Onda će Vilin-zemlja
delovati mračno i obično, a čitava blagoslovena Zemlja, očišćena od ljudi,
biće džinovima na raspolaganju! Eto šta ja mogu da uradim! Ja sam Strašan!
Ja sam Zabardast!“

„Nerazumnost pobeđuje sama sebe“, rekao je Ibn Ružd Gazaliju, prah prahu,
„upravo razumom svoje nerazumnosti. Razum može da dremne neko vreme,
ali iracionalnost je češće komirana. Na kraju će iracionalno ostati zauvek
zarobljeno u snovima, a razum će nadvladati.“
„Svet o kom ljudi sanjaju“, odgovorio je Gazali, „jeste svet koji pokušavaju
da naprave.“

Usledio je period zatišja, tokom kojeg su se Zabardast, Svetlucavi Rubin i

Raim Krvopija vratili u Vilin-zemlju. Ulaz u crvotočinu u Kvinsu se zatvorio i
ostala je samo uništena kuća. Naši preci dozvolili su sebi da poveruju da je
najgore prošlo. Satovi su nastavili da kucaju. Proleće je pristizalo. Kuda god bi
muškarci krenuli, našli bi se u seni procvalih devojaka, i bilo im je drago. U to
vreme bili smo ljudi bez pamćenja, naročito mladi, a bilo je tako mnogo
onoga što mladima odvraća pažnju. Dozvolili su sebi da im sreća odvuče
pažnju.
Zumurud Veliki jedini se nije vratio u Peristan. Otišao je da sedne kraj
Gazalijevog groba i da postavlja pitanja. Iako se silno bunio protiv filozofije i
teologije, sada je odlučio da sluša. Možda mu se smučila brbljivost i zloba
džinova. Možda mu se besciljna anarhija džinova, pravljenje haosa samo radi
haosa, konačno učinila šuplja i prazna, pa je razumeo da mu je potrebna
zastava pod kojom će se boriti. Možda je, na kraju, odrastao, ne fizički nego
iznutra; a pošto je odrastao, osetio je kako mu je, da bi poštovao neki cilj,
važno da taj cilj bude veći od njega; i pošto je već bio div, cilj je morao da
bude stvarno veoma veliki; a jedini veliki cilj koji je imao na raspolaganju bio
je onaj za koji je Gazali pokušavao da ga pridobije. S ove vremenske distance
ne možemo tačno razumeti njegov um. Znamo samo da je pristao.
Čuvajte se ljudi (i džinova) od akcije kada najzad pokušaju da učine sebe
boljim pomoću razmišljanja. Tad i malo razmišljanja ume da bude opasno.
DUNIJA SE ZALJUBILA,
OPET
K ada je Dunija prvi put ugledala Džeronima Manezesa, lebdeo je okrenut
na bok u svojoj spavaćoj sobi, u skoro potpunom mraku, noseći masku
za spavanje, iznuren i obuzet duboko dremljivim stanjem koje je nešto
najbliže snu što je uspevao da postigne poslednjih dana, dok ga je svetlo
jedine upaljene lampe na noćnom stočiću osvetljavalo odozdo, bacajući preko
njegovog dugog koščatog lica senke kao iz horor filmova. Ćebe mu je visilo s
obe strane tela, tako da je izgledao kao mađioničarev lebdeći pomoćnik, koji
hipnotisan nekakvim trikom čeka da ga tip s cilindrom i plaštom pretesteriše
na pola. Gde sam već videla to lice? - upitala se i smesta odgovorila sebi, iako
je sećanje bilo staro više od osam stotina godina. To je bilo lice njenog
ljudskog voljenog, mada oko glave nije imalo obmotanu tkaninu, i seda brada
nije bila onako pažljivo negovana, već divlja, grublja nego što je se sećala, ne
brada čoveka koji je odlučio da pusti bradu, već neuredna strnjika na licu
čoveka koji je prosto prestao da se brije. Prošlo je više od osam vekova
otkako je videla to lice, a evo ga sada, kao da je juče bilo, kao da je nije
napustio, kao da se nije pretvorio u prašinu, prašinu s kojom je ona
razgovarala, oživljenu prašinu, ali ipak prašinu, bestelesnu i mrtvu. Kao da ju
je ovde čekao sve ovo vreme, u mraku, osam stotina godina, i duže, čekao je
da ga ona nađe i obnovi njihovu drevnu ljubav.
Lebdenje nije bilo nikakva misterija za princezu džinova. To je svakako
delo Zabardasta, džina čarobnjaka. Zabardast je skliznuo kroz prve procepe
koji su se ponovo otvorili i prokleo Džeronima Manezesa; ali pitanje je zašto.
To jeste bila misterija. Da li je reč o nasumičnoj zlobi, ili je Zabardast nekako
osetio postojanje Dunijazata i shvatio da bi, ako se valjano organizuju, mogli
postati prepreka mračnim džinovima, otpor, protivteža? Dunija nije verovala
u slučajnosti. Džinovi veruju u svrsishodnu prirodu vaseljene, u kojoj čak i
slučajnost ima svoj cilj. Morala je da odgonetne Zabardastov motiv, a s
vremenom je i uspela u tome, i saznala za Zabardastov plan da raširi dvoličnu
bolest izdizanja i padanja koja će, jednom i zauvek, ukloniti čovečanstvo s
površine zemlje. Obični ljudi će prosto odlebdeti uvis da umru, ugušiće se
zbog nedostatka kiseonika, smrznuće se zbog niskih temperatura, napašće ih
ptice, zgranute što je kopneno biće ugrozilo njihovu teritoriju. Ali evo
Džeronima, posle prilično vremena, i dalje je bio prilično blizu tlu, i dalje je
mogao da obitava u zatvorenom prostoru i da vrši svoje prirodne funkcije a
da ne napravi ponižavajući nered. Ovaj čovek zaslužuje divljenje, pomislila je.
Sjajno se snalazi. Ali najviše ju je privlačilo njegovo lice. Mislila je da više
nikada neće videti to lice.
Ibn Ružd je, milujući joj telo, često hvalio njenu lepotu, čak toliko da bi se
ona iznervirala i rekla: Moje misli ti nikad ne pada na pamet da pohvališ. On
bi odgovarao da su um i telo jedno, um je deo ljudskog tela, i kao takav,
odgovoran je za sve postupke tela, a jedan od tih postupaka je i misao.
Pohvaliti telo znači pohvaliti i um koji njime vlada. To je rekao još Aristotel, a
on se slagao s njim, i zbog toga mu je bilo teško, šaputao joj je bogohulno na
uho, da poveruje kako svest nadživljava telo, jer je um deo tela i nema
nikakvog smisla bez njega. Ona nije htela da se raspravlja s Aristotelom pa je
oćutala. Platon je drugačiji, nastavljao je on. Platon misli da je um zarobljen u
telu, kao ptica, i tek pošto se oslobodi tog kaveza, može da uzleti i bude
slobodan.
Poželela je da mu kaže: Ja sam od dima. Moj um je dim, moje misli su dim,
ja sam dim i ništa osim dima. Ovo telo je kao odeća koju sam navukla, koju
sam svojom magijskom veštinom učinila sposobnim da mrda onako kako
mrdaju ljudska tela, toliko je biološki savršeno da može da začinje decu i rađa
ih po troje, četvoro ili petoro odjednom. A ipak, ja nisam ovo telo i mogla bih,
ako poželim, da se nastanim i u nekoj drugoj ženi, ili antilopi, ili komarcu.
Aristotel greši, jer sam ja živela eonima, i menjala sam telo kad god poželim,
kao odeću koja mi dosadi. Um i telo su dve stvari, poželela je da kaže, ali znala
je da bi se razočarao što se neko ne slaže s njim, pa je oćutala.
Sada je u Džeronimu Manezesu ugledala ponovo rođenog Ibn Ružda i
poželela da mu kaže: Eto, vidiš, i ti si prešao u novo telo. Kretao si se kroz
vreme, duž mračnog hodnika, za koji kažu da kroz njega duša putuje između
dva života, odbacujući staru svest, oslobađajući se starog bića, sve dok nije
ostala samo čista srž, čisto svetlo postojanja, spremno da uđe u drugog živog
stvora; i niko ne može poreći da si ti ponovo ovde, drugačiji, a ipak isti.
Zamisli da si došao na svet vezanih očiju, u mraku, lebdeći u vazduhu, baš kao
sada. Ne bi ni znao da imaš telo, a opet bi znao da si to ti. Tvoje biće, tvoj um,
bilo bi tu čim se svest pojavi. Oni jesu odvojeni.
A ipak, pomislila je, raspravljajući se sama sa sobom, možda i nije tako.
Možda je kod ljudskih bića drugačije, oni ne mogu da menjaju oblik, a odjek
mrtvog čoveka prikazanog u ovoj usnuloj prilici može se pripisati nekoj
uvrnutoj igri biologije i ničemu više. Možda kod pravih ljudi um, duša i svest
teku kroz tela poput krvi, nastanjujući svaku ćeliju fizičkog bića, i onda bi
Aristotel bio u pravu: kod ljudi su um i telo jedno i ne mogu se odvojiti, biće je
u telu i nestaje s njim. Zadrhtala je od uzbuđenja dok je zamišljala takvo
jedinstvo. Kako su samo ljudi srećni ako je tako, poželela je da kaže
Džeronimu, koji je i bio i nije bio Ibn Ružd: srećan i proklet. Kada im srca
trepere od uzbuđenja, i duše im takođe trepere, kada im se puls ubrza, ubrza
im se i duh, kad im se oči ovlaže od suza radosnica, onda i njihov um oseća tu
radost. I njihovi umovi se dodiruju, kao što se i ljudski prsti međusobno
dodiruju, i kada ih tako dodirne neko drugi, kao da se dve svesti nakratko
stope. Um daje telu čulnost, omogućava telu da okusi slast i da namiriše
ljubav u slatkom parfemu voljene osobe; ne vode ljubav samo njihova tela,
nego i umovi. A na kraju, duša, smrtna kao i samo telo, konačno nauči
poslednju veliku životnu lekciju, a to je telesna smrt.
Džinija je uzela ljudski oblik, ali taj oblik nije sama džinija, i zato ne može
da oseti ni ukus ni miris niti bilo šta, i njeno telo nije stvoreno za ljubav jer
nije simbiotički partner, nije posednik uma. Kada bi je filozof intimno
dotakao, to je bilo kao da je neko miluje preko mnoštva slojeva teške zimske
odeće, tako da nije osećala ništa osim dalekog šuškanja, nalik češanju ruke o
kaput. Ali volela je svog filozofa toliko silno da ga je navela da veruje kako je
njeno telo uzbuđeno i na vrhuncu. Ibn Ružd je bio prevaren. Muškarce je u
tom smislu lako prevariti, jer oni žele da veruju kako poseduju moć da
uzbude ženu. Želela je da on poveruje da ju je zadovoljio, ali zapravo je ona
mogla samo da pruži fizičko zadovoljstvo muškarcu, ali ne i da ga primi,
mogla je samo da zamišlja kako bi izgledalo takvo zadovoljstvo, mogla je da
gleda i da uči, pa da ponudi ljubavniku spoljašnje znake, pokušavajući da
prevari i sebe samu, a ne samo njega, da je, eto, zadovoljena, što ju je
pretvaralo u glumicu, u lažnjaka, u budalu koja laže sebe. A ipak, volela je tog
čoveka, volela ga je zbog njegovog uma, i uzela je sebi telo kako bi on mogao
da voli nju, rodila mu je decu i nosila je sećanje na tu ljubav tokom osam i više
stoleća, i sada, na njeno iznenađenje i uzbuđenje, eto njega, ponovo rođenog,
s novim telom, novim kostima, pa neka je i ovaj lebdeći Džeronimo star, pa
šta? Ibn Ružd je takođe bio „star“. Ljudska bića, kratkotrajne svece, nemaju
pojma šta znači ta reč. Ona je bila starija od obojice, toliko starija da bi se
obojica užasnuli da je i telom starila onako kako stare ljudi.
Sećala se i dinosaura. Bila je starija od cele ljudske vrste.
Džinovi jedni drugima retko priznaju koliko ih ljudska bića zapravo
zanimaju, koliko je ljudska vrsta fascinantna onima koji nisu ljudi. A ipak, u
vreme pre čovečanstva, u vreme prvih jednoćelijskih organizama, riba,
vodozemaca, zatim prvih kopnenih stvorenja, pa prvih letećih, prvih
gmizavih, a potom u doba krupnih životinja, džinovi su retko napuštali Vilin-
zemlju. Zemaljska džungla, pustinja, planinski vrhovi, sva ta divlja stvorenja,
nisu im ništa značili. Peristan je pokazivao opsesiju džinova uređenošću
svega, što samo civilizacija može da pruži; to je bilo mesto puno strogih
vrtova, elegantnih terasa, s uredno sprovedenim stepenastim potocima.
Cveće je raslo u lejama, drveće je bilo posađeno simetrično kako bi se stvorili
prijatni drvoredi i šumarci, s blagom senkom i osećanjem skladne srazmere.
Bilo je u Vilin-zemlji paviljona od crvenog kamena, s mnogo kupola, sa
svilastim zidovima unutar kojih su se nalazili tapacirani budoari, s jastucima
za ležanje i spremnim samovarima vina, kuda su se džinovi povlačili radi
uživanja. Bili su načinjeni od dima i vatre, ali voleli su lepo oblikovane stvari
više nego bezobličnost svoje prirode. To ih je često navodilo da uzimaju
ljudska obličja. Već sama ta činjenica otkrivala je stepen njihovog - da, da! -
njihovog duga prema sirotom smrtnom čovečanstvu, koje im je pružilo
uzorak, pomažući im da nametnu fizički, hortikulturni i arhitektonski red
svojem, u osnovi, haotičnom biću. Samo prilikom seksualnog čina - što je
glavna aktivnost u Vilin-zemlji - džinovi, kako muški tako i ženski, napuštaju
svoja tela i padaju jedni u druge kao srž, dim prepleten s vatrom, vatra
okružena dimom, u dugim i žestokim spajanjima. Inače su zaista počeli sve
češće da koriste tela, ljuske u koje su obuzdavali svoju divljačnost. Ta tela su
ih formalizovala, baš kao što stroga bašta formalizuje divljinu. Tela su dobra,
slagali su se svi džinovi.
Princeza Dunija - ili preciznije rečeno, princeza koja je izabrala sebi ime
Dunija, koje znači svet, za svoje posete svetu ljudi - otišla je dalje od većine
svojih sunarodnika. Njena fasciniranost ljudskim bićima postala je tako
duboka da je našla načina da u sebi otkrije ljudske emocije. Postala je džinija
koja može da se zaljubi. Koja se već jednom zaljubila i sad je bila na ivici da to
ponovo učini, sa istim čovekom, samo u novoj inkarnaciji. Štaviše, da je pita,
ona bi mu rekla da ga voli zbog njegovog uma, a ne zbog tela. On sam bio je
dokaz da su um i telo dve stvari, a ne jedna; izuzetan um u, iskreno, nimalo
naročitom pakovanju. Niko nije mogao stvarno da voli Ibn Ružda zbog
izgleda u kome je, pošteno rečeno, bilo elemenata mlitavosti, a u vreme kad
ga je upoznala, tu su bili i drugi znaci propadanja od starosti. Primetila je, s
dosta zadovoljstva, da je telo ovog usnulog Džeronima Manezesa,
reinkarnacije njenog voljenog, znatno poboljšano u odnosu na original. Bilo je
čvrsto i snažno, iako je i on bio star. Kao da je Ibn Ruždovo lice bilo
postavljeno na bolju podlogu. Da, voleće ga, i možda će ovog puta upotrebiti
na sebi neku dodatnu magiju kako bi stekla i sposobnost da fizički oseća.
Možda će ovog puta moći i da prima, a ne samo da daje. Ali šta ako mu je um
idiotski? Šta ako to nije um u koji se nekada zaljubila? Da li bi mogla da se
zadovolji samo licem i telom? Možda, pomislila je. Niko nije savršen, a
reinkarnacija nije baš egzaktna nauka. Možda bi mogla da se zadovolji i
nečim manjim. Izgledao je dobro. To bi moglo da joj bude dovoljno.
Samo joj jedno nije palo na pamet. Džeronimo Manezes poticao je iz
plemena Dunijazata, što je značilo da joj je on potomak, sasvim moguće
čukunčukunčukunčukunčukunčukunčukununuk, možda koje čukun više-
manje. Tehnički, seks sa gospodinom Džeronimom predstavljao bi incest. No,
džinovi ne znaju za zabranu incesta. U njihovom svetu rađanje dece je toliko
retko da im se nije učinilo bitnim da postave zabranu spavanja s
potomstvom, da se tako izrazimo. Nije ni bilo nekog pomena vrednog
potomstva. Međutim, Dunija je imala potomstvo; i to mnogobrojno. Ipak, što
se tiče incesta, povela se za primerom kamile. Kamila će se rado pariti s
majkom, kćerkom, bratom, sestrom, ocem, stricem, ili kime god. Kamile ne
znaju za pristojnost i nikad ne misle na uljudnost. I muške i ženske kamile
pokreće isključivo želja. Dunija, kao i svi iz njenog naroda, bila je od iste sorte.
Ono što je želela, to je i imala. A na njeno iznenađenje, našla je ono što je
želela u ovoj uzanoj kući, u ovom uzanom suterenu, gde je ovaj usnuli
muškarac lebdeo desetak centimetara iznad kreveta.
Posmatrala ga je kako spava, smrtnika za kog telo nije stvar izbora, koji
pripada telu, i telo njemu, i oklevala je da ga probudi. Posle onog vrlo
neprijatnog upada u stan na spratu i zaprepašćenja tamošnje stanarke,
Plavog Jasmina, Dunija je rešila da postane nevidljiva, želela je, ovog puta, da
vidi pre nego što bude viđena. Polako je pošla ka ležećoj prilici. Loše je
spavao, na ivici buđenja, i mumlao je nešto u snu. Moraće da bude oprezna.
Želela je da ostane usnuo kako bi mogla da mu oslušne srce.
Već smo pominjali veštinu džinova da šapuću, da nadvladaju i kontrolišu
volju ljudskog bića time što šapuću reći moći uz njihov grudni koš. Dunija je
bila sjajan šaptač, ali je posedovala, povrh toga, i jednu redu veštinu: dar
slušanja, umeće da priđe usnulom čoveku i položi mu uho na grudi, vrlo
nežno, i razabirući tajni jezik kojim biće govori jedino samom sebi, otkrije
želje njegovog srca. Dok je slušala Džeronima Manezesa, najpre je čula
njegove najpredvidljivije želje - kad bih mogao da se spustim nazad na zemlju i
da mi noge ponovo dodirnu čvrsto tlo - a ispod njih tužnije, neispunjive želje
starosti - kad bih mogao ponovo da budem mlad, da imam snagu mladosti i
uverenje da je život dug, a ispod toga snove svih raseljenih, kad bih ponovo
mogao da pripadam onom dalekom mestu iz kog sam odavno otišao, od kog
sam se otuđio i koje me je zaboravilo, u kom sam sad tuđinac, iako je to mesto
odakle sam potekao, kad bih mogao ponovo tamo da pripadam, da šetam tim
ulicama znajući da su moje, znajući da je moja priča deo priče tih ulica, iako
nije, veći deo mog života nije, kad bi moglo, kad bi samo moglo, da ponovo vidim
francuski kriket i da slušam muziku s podijuma, i da ponovo čujem dečije
pesmice po uličicama. Ona je slušala i dalje, i onda je čula, ispod svega ostalog,
najdublji ton muzike njegovog srca, i znala je šta joj je činiti.

Gospodin Džeronimo se probudio u svitanje, osećajući svakodnevni tupi bol

u kostima, koji je naučio da smatra svojim novim normalnim stanjem,
posledicom borbe čitavog tela protiv sile teže. Sila teže je i dalje bila tu: još
nije mogao da prikupi dovoljno egoizma kako bi poverovao da ona nestaje u
njegovoj neposrednoj okolini. Sila teže je sila teže. Međutim, njegovo telo bilo
je pod dejstvom neobjašnjive i tek nešto malo jače protivteže, koja joj se
opirala i polako ga vukla naviše, i to je bilo iznurujuće. Smatrao je sebe
snažnim čovekom, očvrslim od fizičkog rada, bola i vremena, čovekom kog
nije lako obeshrabriti, ali ovih dana, kad bi se probudio iz nemirnog polusna,
prva misao bi mu bila: dotrajao istrošen, a odmah potom: nije mi preostalo još
mnogo vremena. Ako umre pre nego što njegovo stanje prestane, da li će moći
da ga sahrane, ili će se njegov leš opirati grobu, gurati zemlju u stranu i
polako se probijati kroz površinu kako bi lebdeo iznad svog poslednjeg
konačišta dok se raspada? Ako ga kremiraju, da li će se pretvoriti u oblačić
pepela, koji će tvrdoglavo lebdeti u vazduhu, staloženo se uspinjući poput
jata tromih insekata, sve dok ga u nekom trenutku ne raznesu vetrovi ili
nestane među oblacima? To su bile njegove jutarnje brige. Ovog konkretnog
jutra sanjivost je brzo razvejana jer je primetio da nešto ne valja. Soba je bila
mračna. Nije se sećao da je isključio lampu na noćnom stočiću. Uvek je voleo
da spava u mraku, ali u ova čudna vremena počeo je da ostavlja upaljeno to
malo svetlo. Često bi mu ćebe spalo dok spava pa je morao da pruža ruku
naniže kako bi ga našao, pipajući u mraku. Zato je ostavljao svetlo, ali ovog
jutra probudio se u mraku. Dok su mu se oči privikavale na tamu, shvatio je
da nije sam u sobi. Pred njim se polako materijalizovala žena - njegov um je
sam stvorio tu nemoguću reč - materijalizovala se u tami pred njegovim
očima; žena koju je mogao da prepozna, čak i u dubokoj senci koju je
odabrala, kao svoju mrtvu suprugu.
Otkako ju je munja otela od njega na La Inkoerenci, čudnom imanju
Blisovih, Ela Elfenbajn mu je stalno dolazila u snove, uvek optimistična, uvek
veličanstvena, uvek mlada. U ovo vreme njegovog straha i melanholije ona,
koja je otišla pre njega u veliku nepovezanost, vraćala se da ga teši i umiruje.
U budnom stanju nije ni pomišljao da posle života sledi išta osim ništavila.
Ako bi baš morao, rekao bi kako je, zapravo, sam život stupanje u postojanje
iz velikog mora ništavila, iz kojeg nakratko izranjamo rođenjem i u koje se svi
moramo vratiti. A ipak, dok je sanjao, njegovo sanjalačko biće nije pristajalo
na takvu doktrinu konačnosti. Njegov san bio je težak i nemiran, ali ona je
ipak dolazila, u svoj svojoj fizičkoj lepoti, njeno telo se kovitlalo oko njegovog
kako bi ga obgrlila svojom toplotom, njen nos ga je milovao po vratu, njegova
ruka bi joj se spustila na glavu, šaka mu je počivala na njenoj kosi. Suviše je
pričala, kao i uvek, neprestano ćeretaš i ćućoriš, govorio joj je u stara dobra
vremena, Radio Ela, i bilo je trenutaka kada bi je, smejući se, ali ipak pomalo
iznerviran, molio da pokuša da ćuti makar šezdeset sekundi, a ona nije
uspevala, ni jedan jedini put. U snovima ga je savetovala o zdravoj ishrani,
grdila ga što pije suviše alkohola, brinula se jer se, u svom sve zatvorenijem
načinu života, on ne kreće onoliko koliko je navikao, pričala o najnovijim
kozmetičkim preparatima za kožu (u snu je nije pitao kako ostaje u toku s
tim), razglabala je o politici i, naravno, imala je mnogo šta da kaže i o
baštovanstvu; pričala je o svemu pomalo, i ni o čemu naročito, pa opet o
svemu, i tako ukrug.
On je o njenim monolozima razmišljao onako kako ljubitelji muzike
razmišljaju o omiljenim pesmama. One im pružaju ličnu muzičku pratnju
životu. Njegovi dani su sada postali tihi, ali noći, barem neke, još uvek su bile
pune njenih reči. Ali sada je bio budan, a neka žena stajala je nad njim i bila je
to još jedna nemoguća stvar, rame uz rame s nemogućim u koje mu se život
pretvorio, a možda je ovo još više nemoguća nemogućnost, ali prepoznao bi
njeno telo bilo gde, čak i u mraku. Mora da sam upao u nekakav delirijum,
pomislio je, možda sam stigao do kraja života i u haosu poslednjih trenutaka
podarena mi je ova vizija.
Ela? - upitao je. Da, začuo je odgovor. Da i ne.
Upalio je svetlo; i iskočio, ako ne baš iz kože, onda iz kreveta. Iz ležećeg
položaja deset centimetara iznad dušeka. Ćebe mu je spalo. Suočen sa
izmenjenom Dunijom, sada pljunutom slikom i prilikom Ele Elfenbajn
Manezes, uzdrhtao je od straha i rađanja nemoguće radosti.
Nisu mogli da prestanu da se gledaju. Oboje su gledali u reinkarnacije,
oboje su se zaljubljivali u surogate. Nisu bili originali, nego kopije, oboje tek
odjek onoga što je ono drugo izgubilo. Od samog početka su znali da je ono
drugo falsifikat, i od početka su bili spremni da potisnu to saznanje; barem na
neko vreme. Živimo u vremenu stvari koje dolaze posle, i ne mislimo o sebi
kao o prvom potezu, već kao o posledici.
„Moja žena je mrtva“, rekao je gospodin Džeronimo, „a duhovi ne postoje,
dakle, ili me drži halucinacija ili je ovo neka okrutna šala.“
„Mrtvi ne hode svetom, to je istina“, odgovorila je Dunija, „ali čuda se
dešavaju.“
„Prvo levitacija“, rekao je on, „a sada uskrsnuće?“
„Što se tiče levitacije“, odvratila je Dunija koketno, uzdižući se na njegov
nivo, na šta je gospodin Džeronimo starački glasno jeknuo, „nisi jedini koji to
ume. A što se tiče uskrsnuća, ne, ne zaista.“
On se silno trudio da se drži svoje vere u stvarnost stvarnog, da na svoje
stanje gleda kao na izuzetak, a ne kao na znak opšteg raspada sistema.
Čarobna beba s televizije, čije postojanje ga je u prvi mah tešilo, uskoro je
počela da pogoršava uznemirenost njegovog duha, pa je pokušavao da je
izbaci iz misli. Prestao je da prati vesti. Ako je bilo izveštaja o novim
nadrealnim pojavama, on nije hteo da zna za to. Usamljenost, jedinstvenost,
te stvari su mu sada delovale poželjnije od ostalih mogućnosti. Ako uspe da
prihvati kako je upravo on bio ili postao odstupanje, čudak, onda bi mogao da
definiše ostatak poznatog sveta, grad, zemlju, planetu, prema poznatim ili
pretpostavljenim ili bar prihvaćenim principima postajnštajnovske nauke, pa
bi onda sanjao o tome kako se vratio u ono izgubljeno stanje za kojim čezne.
Odstupanja se dešavaju i u savršenim sistemima. Takve pojave ne moraju
ukazivati na potpunu propast sistema. Zaglavci se mogu odglaviti, ponovo
pokrenuti, popraviti.
Sada, suočen s Elom koja se vratila iz mrtvih, morao je da napusti i tu
poslednju mrvicu nade, ono što je smatrao razumom, jer evo Ele koja se
predstavlja kao Dunija, princeza džinova, koja je uzela oblik njegove supruge
kako bi mu ugodila, ili je bar tako rekla; ali možda je samo želela da ga zavara,
da ga zavede i uništi kao što su sirene uništavale pomorce, ili Kirka, ili neka
druga mitska čarobnica. Ovo je bila Eladunija, ili Dunijela, i divnim glasom
njegove divne žene pričala mu je čudesne bajke o postojanju džinova, svetlih i
mračnih, vila i ifrita, i o Vilin-zemlji, gde je seks fenomenalan, i o
metamorfima, i o šaptačima; i o slamanju pečata, o otvaranju procepa u
stvarnosti; o prvoj crvotočini u Kvinsu (sada ih je već bilo biše, na raznim
mestima), o dolasku mračnih džinova i o posledicama njihovog prisustva. On
je oduvek bio skeptičan i bezbožan čovek, a od ove priče mu je ključalo u
stomaku, a u mozgu zujalo. Gubim razum, rekao je sebi. Više nije znao šta da
misli, ni kako da misli.
„Svet mašte je stvaran“, rekla je ona umirujućim glasom, slušajući njegovu
duboku zbunjenost, „ali iz toga ne sledi da Bog postoji. Po tom pitanju sam
skeptična koliko i ti.“
Još je bila u sobi, nije nikuda otišla, lebdela je u vazduhu baš kao i on,
dozvoljavajući mu da je dodirne. Prvo ju je dodirnuo da vidi može li, jer je deo
njegovog mozga verovao da će mu ruka prosto proći kroz nju. Nosila je crnu
majicu bez rukava, koje se dobro sećao, i vojničke pantalone s mnogo
džepova, kao da je ratni fotograf, kosa joj je bila skupljena u visok konjski rep
i videle su joj se vitke mišićave ruke, gole, s kožom boje masline. Ljudi su
često pitali Elu da li je Libanka. Vrhovima prstiju dotakao je njene ruke i
osetio toplu kožu, toliko poznatu na dodir, Elinu kožu. Pošla je ka njemu i
onda više nije mogao da joj odoli. Postao je svestan suza koje mu teku niz
obraze. Grlio ju je i ona mu je dozvoljavala da je grli. Obujmio je dlanovima
njeno lice, a onda iznenada, nepodnošljivo, osetio je da nešto ne valja. Njena
brada se neočekivano izdužila. Ti nisi ona, rekao je, ko god i šta god da si, ti
nisi ona. Ona je slušala dublje od njegovih reči i napravila izmenu. Pokušaj
ponovo, rekla je. Da, rekao je on, nežno savijajući dlan ispod njene brade. Da,
to je dobro.
U početku svake ljubavi postoji lični ugovor koji svako od zaljubljenih
sklapa sa sobom, saglasnost da ostavi po strani ono što nije u redu s drugom
stranom u korist onoga što je u redu. Ljubav je kao proleće posle zime. Dolazi
da zaleči životne rane koje nanosi bezljubavna hladnoća. Kada se ta toplina
rodi u srcu, nesavršenosti voljene osobe su nebitne, manje od nebitnih, i lako
je potpisati tajni ugovor sa sobom. Glas sumnje je prigušen. Kasnije, kad
ljubav izbledi, tajni ugovor deluje kao glupost, ali ako i jeste tako, to je
neophodna glupost, rođena iz vere u lepotu, što će reći, iz vere u mogućnost
nemoguće prave ljubavi.
Čovek u šezdesetim, odvojen od tla od kojeg je zarađivao za život, udarom
munje lišen jedine žene koju je ikada voleo, i ova princeza s drugog sveta,
koja u grudima čuva sećanje na gubitak od pre mnogo vekova, na drugoj
strani okeana, veoma daleko - oboje su patili od jedinstvenog bola koji
nastaje zbog gubitka ili nestanka ljubavi. Ovde, u zamračenoj suterenskoj
sobi, u zgradi Bagdad, složili su se sami sa sobom i jedno s drugim da obnove
dve ljubavi koje je smrt davno prekinula. Ona se zaogrnula telom njegove
voljene žene, a on je odlučio da ne primeti da Dunijin glas nije Elin, da njeno
ponašanje nije isto kao njegove žene, i da zajednička sećanja, koja uvek
spajaju ljubavni par, uglavnom nedostaju u njenom umu. Ona je bila
veličanstven slušalac i rešila se da bude žena za kojom je čeznuo, ali kao prvo,
slušanje zahteva vreme i pažnju, a kao drugo, princeza džinova želi da bude
voljena zbog sebe same, i zato se želja da bude voljena kao Dunija opirala
njenim pokušajima da glumi mrtvu ženu, a to je imitaciju činilo manje
savršenom nego što je mogla biti. A što se tiče Džeronima Manezesa, da,
divila se njegovom snažnom i vitkom staračkom telu, ali čovek kog je ona
volela bio je sav u umu.
„Šta znaš“, upitala ga je konačno, „o filozofiji?“
Pričao joj je o Gospi Filozofu i njenom ničeovsko-šopenhauerovskom
pesimizmu. Kada je pomenuo da se imanje Aleksandre Blis Farinje zove La
Inkoerenca, Dunija je iznenađeno jeknula, setivši se davnašnje bitke knjigama
između Gazalija i Ibn Ružda, Nesuvislost filozofa s jedne strane, a Nesuvislost
nesuvislosti s druge. Ovo je bila treća nepovezanost. Dunija je u toj
podudarnosti videla skrivenu ruku kismeta, koji je takođe i karma. Sudbina je
sadržana u tom imenu. Imena skrivaju naš usud.
Džeronimo Manezes joj je rekao i za priču Plavog Jasmina o pesimizmu
Unjaza. „U ovom trenutku, i u mom trenutnom stanju“, rekao je, iznenadivši
samog sebe kad je čuo kako mu usne izgovaraju jednu od deviza Aleksandre
Farinje, „da i ne pominjem stanje planete uopšte, teško je nemati tragičan
stav prema životu.“ To uopšte nije loš odgovor, pomislila je Dunija. To je
odgovor čoveka koji misli. Moći će da počne odatle. „Razumem“, odgovorila
je, „ali taj stav potiče iz vremena pre nego što si sreo vilinsku princezu.“
Vreme je stalo. Gospodin Džeronimo se nalazio na začaranom mestu
visokog napona, koje je u isto vreme bilo i njegova suterenska soba i soba
pretvorena u džinovsku ljubavnu jazbinu, namirisanu dimom, mesto gde
satovi ne kucaju, sekundare se ne pomeraju, digitalne cifre se ne menjaju.
Nije mogao da odredi jesu li tokom vođenja ljubavi protekli minut, sedmice
ili meseci. I pre toga, još otkako je odvojen od tla, bio je primoran da odbaci
veći deo onoga što je verovao da zna o prirodi stvari. Sada se oslobađao i
poslednjih delića svojih starih uverenja, koji su još preostali. Ovde je, posle
dugog vremena, postojalo žensko telo, koje je ujedno bilo i nije bilo telo
njegove žene. Prošlo je toliko vremena da je njegovo fizičko sećanje na Elino
telo oslabilo i, mada se stideo da to prizna, mnogo svežija sećanja na
Aleksandru Farinju pomešala su se s onim čega se sećao o vođenju ljubavi sa
svojom ženom. A sada se umesto svega toga pojavilo potpuno novo osećanje,
postalo je ono što se sa sobom složio da smatra za osećanje Ele Elfenbajn,
koja se kreće ispod njega kao slatki topli talas; i on, koji nikad nije verovao u
reinkarnaciju ni u druge slične besmislice, bio je bespomoćan, pod dejstvom
čini vilinske princeze, i zagnjurio se u more ljubavi, gde je sve istina ako ti to
kažeš, sve je istina ako ti čarobnica to šapne na uho, i čak je, onako zbunjen,
mogao da prihvati da je njegova žena sve vreme bila vilinska princeza, da je
Ela čak i tokom života, mog prvog života, šaputala je džinija, a ovo mi je drugi -
da, čak i tokom prvog života bila je prerušena džinija, tako da vilinska
princeza nije bila ni falsifikat ni imitacija, to je oduvek bila ona, iako on to sve
dosad nije znao, a ako je ovo delirijum, ni to mu nije smetalo, to je delirijum
koji je sam izabrao i želeo, jer svi mi želimo ljubav, večnu ljubav, ljubav koja
se vraća i posle smrti, da se ponovo rodi, ljubav koja će nas držati i trajati
nam sve do smrti.
U toj zamračenoj sobi nikakve spoljne vesti o haosu koji je zahvatio grad
nisu dopirale do njih. Grad je vrištao od straha, ali oni to nisu čuli, brodovi su
odbijali da uplove u luku, ljudi su se bojali da izađu iz kuća i pođu na posao,
panika se reflektovala i na ekonomiju, akcije su padale, banke su se tresle,
police u supermarketima bile su prazne, a nove zalihe nisu stizale, paraliza
užasa držala je grad u čvrstom stisku i katastrofa je bila neminovna. Samo u
mraku uzane sobe u suterenu Bagdada televizor je bio ugašen i pucketanje
propasti nije se čulo.
Postojao je samo čin ljubavi, a vođenje ljubavi oboma im je donelo
iznenađenje. „Telo ti miriše na dim“, rekla je ona. „Pogledaj se. Kad se
uzbudiš, postaneš nejasan, razmazan, vidi se dim po tvojim ivicama, zar ti
žene s kojima si spavao to nisu rekle?“ Ne, slagao je, sećajući se da mu je Ela
govorila to isto, ali prikrivajući sećanje, ispravno pogađajući da Dunija ne bi
želela da čuje istinu. Ne, rekao je, nisu. To ju je zadovoljilo, kao što je i mislio.
„Zato što nikada nisi vodio ljubav s džinijom“, rekla mu je. „To je sasvim drugi
stepen uzbuđenja.“ Da, složio se, jeste. Ali ona je mislila, dok je uzbuđenje u
njoj raslo, da se to u njemu razotkriva džin, džinovsko biće koje je konačno
doprlo do njega, pružajući se kroz vekove, pravo od nje. To je bila ta
sumporna dimljivost džinova kada vode ljubav. A kad bi uspela da oslobodi
džina u njemu, mnogo šta bi postalo moguće. „Džeronimo, Džeronimo“,
šaputala je u njegovo dimljivo uho, „izgleda da si i ti vila.“
Duniji se tokom vođenja ljubavi desilo nešto neočekivano: uživala je, ne
toliko kao u bestelesnom seksu u Vilin-zemlji, u ekstatičnom stapanju dima i
vatre, ali postojalo je (kao što se nadala da hoće) izvesno - ne, snažno! -
osećanje zadovoljstva. To joj je pokazalo ne samo da postaje sve čovečnija
nego i da njen novi ljubavnik možda ima u sebi više džinovskog nego što je u
prvi mah pomišljala. Kao da je njihova imitacija ljubavi, ljubav rođena iz
sećanja na druge, njihova postljubav koja je došla kasnije, postala istinita,
autentična, predmet za sebe i po sebi, u kojoj je maltene prestala da misli na
mrtvog filozofa, a njegova mrtva žena, u čiju kopiju je dopustila sebi da se
pretvori, polako je u njegovoj mašti zamenjena nepoznatim magijskim
stvorenjem, koje mu je došlo, potpuno neverovatno, u trenutku potrebe.
Možda će čak doći vreme, dozvolila je sebi da pomisli, kada će moći da mu se
pokaže onakva kakva je zaista - niti šesnaestogodišnja beskućnica koja se
niotkuda stvorila na Ibn Ruždovim vratima, niti ova kopija mrtve ljubavi,
nego kao njeno kraljevsko biće u svoj svojoj veličini. Obuzeta tom
neočekivanom nadom, počela je da priča Džeronimu Manezesu ono što ni Ibn
Ruždu nikad nije rekla.
„Oko granica Vilin-zemlje“, rekla je, „pruža se kružna planina Kaf, u kojoj
je, prema legendi, nekada živela bog-ptica Simurg, rođaka Sindbadove ptice
Rok. Ali to je samo priča. Mi, džinovi i džinire, mi koji nismo legenda, znamo
tu pticu, ali ona nema vlasti nad nama. A postoji i vladar na planini Kaf, ne
stvor s perjem, kljunom i kandžama, nego veliki vilinski car, Šapal sin
Šahrokov, i njegova kći, najmoćnija od svih džinija, Asman Peri, odnosno
Nebeska Vila, a zovu je i Princeza Munja. Šapal je i kralj Simurga, i ta ptica mu
sedi na ramenu i služi mu.
Nema ljubavi između cara i velikih ifrita. Planina Kaf je najpoželjnije
mesto u celoj Vilin-zemlji, i ifriti bi silno želeli da je poseduju, ali olujna
magija careve kćeri, velike džinovske čarobnice, jednaka je magiji Zabardasta
i Zumuruda Šaha, i ona održava zid od čistih munja koji okružuje Kaf, i štiti
kružnu planinu od njihove pohlepe. Pa ipak, oni su uvek na oprezu i očekuju
priliku, nekakvu nevolju među devama, nižim duhovima koji nastanjuju
podnožje Kafa, i pokušavaju da ih ubede da se pobune protiv svojih vladara. U
ovom trenutku traje zatišje u beskonačnoj borbi između cara i ifrita, koja je,
iskreno rečeno, u pat-poziciji već mnogo milenijuma, jer oluje, zemljotresi i
druge pojave, koje su razbile dugo zatvorene pečate između Peristana i sveta
ljudi, omogućile su ifritima da izvode svoje pakosti i ovde, što im je
zanimljivo jer je novo, ili je barem dugo bilo nedostupno. Odavno nisu bili u
mogućnosti to da čine, i veruju da na Zemlji nema magije koja bi mogla da im
pruži otpor, a pošto su siledžije, dopada im se ideja da unište nedoraslog
protivnika. I zato, dok misle na osvajanje, moj otac i ja uspeli smo malo da
predahnemo.“
„Ti?“, upitao je gospodin Džeronimo. „To siti? Princeza Kafska?“
„To pokušavam da ti kažem“, odgovorila je. „Bitka koja počinje ovde na
Zemlji odraz je bitke koja oduvek traje u Vilin-zemlji.“
Pošto je naučila trik zadovoljstva, bila je neumorna u lovu na njega. Jedan
od razloga što joj više odgovara „stariji“ muškarac kao ljubavnik, mrmljala je
Džeronimu Manezesu, jeste što je njima lakše da se kontrolišu. S mlađim
muškarcem sve je začas gotovo. On joj je rekao kako mu je milo što i starost
ima svojih prednosti. Ona nije slušala. Upravo je otkrivala radosti vrhunca.
On je opet uglavnom bio izgubljen u slatkoj zbunjenosti, jedva svestan s
kojom od tri žene, dve ljudske, a jednom neljudskom, vodi ljubav, i stoga
oboje u prvi mah nije primetilo šta se s njim dešava, sve dok u jednom
trenutku, kad je on bio odozdo a ona odozgo, nije osetio nešto neočekivano,
nešto skoro zaboravljeno, ispod svoje glave i leđa.
Jastuke. Čaršave.
Krevet je prihvatio njegovu težinu, ušivene opruge u madracu tiho su
uzdahnule pod njim kao druga ljubavnica, a onda je osetio kako se njena
težina spušta na njega, jer se zakon gravitacije obnovio. Kada je shvatio šta se
desilo, počeo je da plače, mada nije spadao u muškarce koji su laki na suzama.
Ona je sišla sa njega i zagrlila ga, ali on nije bio u stanju da ostane u ležećem
položaju. Izašao je iz kreveta, nesigurno, još uvek napola u neverici, i dozvolio
svojim stopalima da se spuste na pod spavaće sobe. Kad su ga dotakla,
kriknuo je. Onda je stao, umalo se preturivši. Noge su mu bile slabe, mišići
mlitavi od nekorišćenja. Ona je stala kraj njega i on ju je zagrlio oko ramena.
Onda se smirio i pustio je, i stajao sasvim sam. Soba i svet vratili su se u svoj
poznati, davno izgubljeni oblik. Osećao je težinu stvari, svog tela, svojih
osećanja, svojih nada. „Izgleda da bi trebalo da ti verujem“, čudio se, „da si ti
to što kažeš da jesi, i da Vilin-zemlja postoji, i da si ti njihova najmoćnija
čarobnica, jer si razbila kletvu koja je bačena na mene i vratila si me na
zemlju.“
„A još čudnije od toga“, dodala je ona, „jeste to što, iako zaista jesam to što
kažem, da sam ne samo Dunija majka Dunijazata nego i princeza Nebeska
Vila s planine Kaf, nisam zaslužna za ovo što se ovde dogodilo, izuzev ako
sam tokom vođenja ljubavi pomogla da se u tebi oslobodi sila za koju ni ti ni
ja nismo znali da je poseduješ. Nisam te ja vratila nazad na zemlju. Uradio si
to sam. A ako je džinovski duh u tebi sposoban da nadvlada čarobnjaštvo
Zabardastovo, onda taj mračni džin ima ozbiljnog neprijatelja i na ovom
svetu, isto kao i na onom, a Rat svetova možda možemo i da dobijemo
umesto da se završi, kao što Zumurud i njegova banda veruju, neizbežnom
pobedom mračnih džinova i njihovom tiranijom nad svim narodima sveta.“
„Nemoj da se zanosiš“, upozorio ju je on. „Ja sam samo baštovan. Ja
kopam i sadim i plevim. Ne vodim ratove.“
„Ne moraš ti nikuda da ideš, najmiliji moj“, odgovorila je. „Ovaj rat doći će
kod tebe.“

Oliver Oldkasl, upravnik imanja na La Inkoerenci, začuo je krik užasa iz

spavaće sobe svoje gospodarice, i smesta je shvatio da se ono što se desilo
njemu svakako desilo i njoj. „Sada ću stvarno ubiti onog prokletog šišača
živice!“, urliknuo je i potrčao, bosonog, da pomogne Gospi Filozofu. Kosa mu
je bila raspuštena i raščupana, košulja mu je visila preko starih somotskih
pantalona, a rukama je mahnito mahao dok je trčao, tako da je više ličio na
nespretnog Badžu ili Obeliksa u trku nego na dostojanstvenog starog Marksa.
Prošao je kroz malo spoljno predsoblje s blagim ali neuništivim mirisom
konjske balege, galopirao je po starim drvenim podovima, koji bi bilo kog
drugog dana zabili iverje u njegova bosa stopala, praćen ljutitim pogledima s
tapiserija s imaginarnim precima, jedva je izbegavao vaze od porcelana iz
Sevra na nestabilnim stočićima od alabastera, trčao je spuštene glave poput
bika, ignorišući prezrivi šapat oholih polica za knjige, i upao u Aleksandrino
lično krilo. Na vratima njene spavaće sobe se pribrao, neuspešno zagladio
zamršenu kosu, cimnuo bradu da je upristoji i upasao košulju u pantalone
kao đačić koji čeka da ga primi direktor. „Mogu li da uđem, gospo?“, uzviknuo
je, a upravo jačina glasa odavala je koliko se plaši. Ona je odgovorila glasnim
jecajem i to mu je bilo dovoljno, a onda su stajali gledajući jedno u drugo,
gospodarica i sluga, ona u dugoj starinskoj spavaćici, a on sav u rasulu, sa
istim užasom u očima, polako spuštajući pogled ka podu, gde su videli da
nijedno od njihova četiri bosa stopala, njegova s retkim maljama na člancima
i prstima, a njena sićušna i lepo oblikovana, uopšte ne dodiruju pod. Između
njih i tla nalazio se razmak od dobra tri centimetra.
„Ta prokleta bolest!“, urliknuo je Oldkasl. „Taj bedni korov od čoveka, ta
gljivica, taj tumor, došao je u vašu kuću donoseći ovu odvratnu zarazu, i sad
ju je preneo i nama!“
„Kakva bi zaraza mogla da izazove ovako nešto?“, plakala je ona.
„Upravo prokleto ovakva, gospo!“, odvratio je Oldkasl stežući pesnice.
„Ova odvratna vrsta, da izvinite na izrazu! Ova zaraza brestova koju ste
pustili u svoju ličnu leju! Ova fatalna fitoftora što ubija hrastove! Ostavio nam
je bolest u punom cvatu!“
„Ne javlja se na telefon“, rekla je ona, mašući mu pred nosom beskorisnim
aparatom.
„Meni će se javiti!“, izjavio je Oliver Oldkasl veličanstveno. „Ili ima da mu
oplevim njušku! Da mu hortikulturiram tu prokletu lobanju! Javiće se meni
taj, o, još kako hoće!“

U tim nerazumljivim noćima prijavljena su razdvajanja svih mogućih vrsta.

Razdvajanje ljudskih bića od tla bilo je već dovoljno loše. A ipak, u nekim
delovima sveta nije time ni počelo niti se time završilo. U svetu književnosti
pojavilo se primetno razdvajanje pisaca od likova. Naučnici su prijavili
razdvajanje uzroka i posledica. Postalo je nemoguće sastavljati nova izdanja
rečnika usled razdvajanja reći i značenja. Ekonomisti su primetili sve veće
razdvajanje bogataša od siromaha. Sudovi za razvod iskusili su nagli porast
poslovanja, izazvan bujicom bračnih razdvajanja. Stara prijateljstva naglo su
se prekidala. Zaraza razdvajanja brzo se širila svetom.
Odvajanje od tla sve većeg broja ljudi i njihovih ljubimaca, čokoladnih
labradora, kunića, persijskih mačaka, hrčaka, lasica i jednog majmuna po
imenu I Ti, izazvalo je globalnu paniku. Tkanje ljudskog života počelo je da se
raspada. U Menilovoj galeriji u Hjustonu, prepredeni kustos Kristof
Pantokrator iznenada je po prvi put shvatio proročku prirodu remek-dela
Golkonda Renea Magrita, na kojoj muškarci u crnim kaputima i
polucilindrima lebde u vazduhu, naspram niskih zgrada i vedrog neba.
Oduvek se smatralo da ti ljudi na slici polako padaju, kao uredno obučena
kiša. No, Pantokrator je shvatio da Magrit nije slikao ljude kao kišne kapi. „To
su ljudi baloni!“, uzviknuo je. „Oni se dižu! Oni se dižu!“ Vrlo nepromišljeno je
objavio svoje otkriće i posle toga su galerijske zgrade morali da čuvaju
naoružani stražari zbog mnoštva lokalnog stanovništva besnog zbog velikog
dela proroka antigravitacije. Neki stražari počeli su i sami da se izdižu, što je
bilo uznemirujuće, a isto tako i neki demonstranti i potencijalni vandali.

„Bogomolje su pune užasnutog sveta koji traži zaštitu od Svemogućeg“, rekao

je Gazalijev prah Ibn Ruždovom prahu. „Kao što sam i očekivao. Strah goni
ljude ka Alahu.“
Odgovora nije bilo.
„Šta je bilo?“, podsmešljivo je upitao Gazali. „Konačno ti je ponestalo
šupljih argumenata?“
Ibn Ružd je posle nekog vremena odgovorio glasom punim muževne
patnje: „Dovoljno je teško otkriti da je žena koja ti je rodila decu zapravo
natprirodno biće“, rekao je, „a kamoli saznati i da spava s drugim.“
Gazali se nasmejao onako kako samo prah može da se smeje. „Ti si mrtav,
budalo!“ rekao je. „Mrtav si osam vekova i duže. Nije ti vreme za ljubomoru.“
„To je upravo šuplja primedba“, brecnuo se Ibn Ružd iz svog groba, „koja
pokazuje da nikad nisi bio zaljubljen; iz toga sledi da čak ni dok si bio živ nisi
zaista živeo.“
„Samo u Alaha“, odvratio je Gazali. „On je bio moja jedina ljubav, i On mi je
bio i ostao i više nego dovoljan.“

Kada je Sestra Olbi otkrila da joj se stopala nalaze na četiri centimetra od

poda, bila je ljuća nego ikad u životu još otkako joj je otac pobegao s
promuklom pevačicom iz Luizijane, nedelju dana pre nego što je trebalo da
odvede kćerkicu u novi Diznilend na Floridi. Tada je prošla kroz stan na
spratu u Harlemu, uništavajući svaki trag svog odbeglog roditelja: iscepala je
fotografije, iseckala mu šešir, napravila na dečjem igralištu omanju lomaču
od njegove odeće, ćutke gledajući kako majka bespomoćno maše rukama i
nemo otvara i zatvara usta, ali uopšte ne pokušava da obuzda kćerkin bes.
Posle toga otac za nju više nije postojao, a mlada Si Si Olbi stekla je ugled
devojke koju nikako ne treba naljutiti.
Njena omiljena stanarka Plavi Jasmin takođe je uzletela i zatekla ju je kako
nekontrolisano jeca u hodniku, na dobrih pet centimetara visine. „A uvek sam
ga branila!“, cvilela je. „Kad god ste rekli nešto protiv njega, ja sam ga branila,
jer je tako lepo sed i podseća me na tatu. A onda se pojavi žena na letećem
ćilimu i pomislim da sam poludela, a sad i ovo. Branila sam tog čoveka! Kako
sam mogla znati da će mi preneti ovu prokletu bolest?“
Sad je bilo već dve izdaje očinskih figura da besni zbog njih, a kroz
nekoliko minuta Sestra Olbi je uz pomoć svog univerzalnog ključa ušla u stan
gospodina Džeronima, noseći u ruci napunjenu sačmaru, a Plavi Jasmin
primicala se tik iza nje. „Da se gubiš odavde!“ povikala je. „Do uveče, ili će te u
zoru izneti nogama napred!“
„On stoji na podu!“ vrisnula je Plavi Jasmin. „Izlečio se, a mi smo ostale
bolesne!“
Strah menja i plašljive, pomislio je gospodin Džeronimo gledajući pravo u
cev puške. Strah je čovek koji beži od sopstvene senke. Strah je žena koja nosi
slušalice, dok je jedini zvuk koji u njima čuje njen sopstveni užas. Strah je
samotnjak, narcis, slep za sve osim za sebe. Strah je jači od etike, jači od
procene, jači od odgovornosti, jači od civilizacije. Strah je propeta životinja
koja gazi decu pod sobom dok beži od sebe same. Strah je licemer, tiranin,
kukavica, nezaustavljivi bes, kurva. Strah je metak uperen u njegovo srce.
„Nedužan sam“, rekao je, „ali puška vam je odličan argument.“
„Ti si izvor zaraze!“, rekla je Sestra Olbi. „Nulti pacijent! Tifusarka Meri!19
Tvoje telo treba umotati u najlon i zakopati kilometar duboko, da ne bi
uništio i druge!“
Strah je i Plavog Jasmina ščepao za grlo. „Otac me je izdao i ostavio samu
na svetu, mada je znao koliko mi je potreban. Ti si me izdao i oteo mi zemlju
po kojoj hodam. On mi je bio otac i zato ga ipak volim. A ti? Ti moraš da
odeš!“
Vilinska princeza je nestala. Kada je čula okretanje ključa u bravi, okrenula
se u stranu i nestala kroz procep u vazduhu. Možda će mu pomoći, a možda i
neće. Svašta je već čuo o ćudljivoj nepouzdanosti džinova. Možda ga je samo
iskoristila da zadovolji glad za seksom, jer kažu da su džinovi nezasiti u
seksu, a pošto je to obavila, više je nikad neće videti. Vratila ga je na zemlju i
to mu je bila nagrada, a sve ostalo, ono o njegovim ličnim džinovskim
moćima, bila je glupost. Verovatno je ostao sam, uskoro i beskućnik, suočen s
neporecivom istinom sačmarice u rukama žene pobesnele od straha.
„Otići ću“, rekao je.
„Imaš jedan sat“, rekla je Sestra.

U Londonu, daleko od spavaće sobe gospodina Džeronima, rulja se okupila

pred kućom kompozitora Hjuga Kasterbridža u Vel Voku, šumovitom
predgrađu Hempsteda. Iznenadio se kad ih je video, jer je u poslednje vreme
svima služio za podsmeh, a ovoliki masovni gnev činio mu se nesrazmernim
u odnosu na njegov trenutni ugled. Postalo je uobičajeno ismevati
Kasterbridža još od onog nesrećnog nastupa na televiziji, u kome je zapretio
svetu pošastima koje će na čovečanstvo pustiti Bog u kojeg ni sam nije
verovao - klasična umetnička idiotarija, rekli su svi, trebalo je da ostane kod
kuće i da plinguje i plonguje, struže i lupa, i da drži jezik za zubima.
Kasterbridž je ostao nasukan zbog svoje ogromne, čvrste i do sada
neprobojne samouverenosti, ali ga je nervirala lakoća s kojom je njegov
dotadašnji ugled zbrisan onim što je on smatrao novom dvoličnošću. Očito
nije bilo mesta ideji da metaforička sfera može da bude toliko moćna da utiče
i na stvarni svet. Dakle, sad je bio predmet podsmeha, ateista koji veruje u
božansku osvetu.
Pa dobro. Ostaće kod kuće sa svojom čudnom šenbergovskom muzikom,
koju vrlo malo ljudi razume, a još manje u njoj uživa. Razmišljaće o
šestotonskoj inverzivnoj kombinatorici i višedimenzionalnim
dodekafonskim serijama, razmatraće osobine referentnih tonaliteta i pustiće
prokleti svet da se obesi. U poslednje vreme živeo je sve povučenije. Zvono
na vratima vile se pokvarilo, a on nije video razloga da ga popravlja.
Postateistička grupa, koju je nakratko okupio, rastočila se pod pritiskom
javnosti, ali on je ostao, ćutke, ljutito, stegnutih zuba, i držao se svog oružja.
Bio je navikao da ga smatraju nerazumljivim. Smejte se! - nemo je naređivao
svojim kritičarima. Videćemo ko će se poslednji smejati.
Međutim, očito se u gradu pojavio novi propovednik. Nastupilo je
divljaštvo, vatre u delovima grada s opštinskim zgradama, pljačke u
trgovačkim ulicama u obično konzervativnim oblastima južno od reke,
pobunjeničke gomile na glavnom trgu, koje ni same nisu znale koji su im
zahtevi. Iz plamena se pojavio palikuća pod turbanom, čovečuljak s
narandžastom bradom poput Sime Strahote i obrvama punim jakog mirisa
dima, pojavio se jednog dana prosto niotkuda, kao da je iskoračio kroz
procep u nebu - zvao se Jusuf Ifrit, i iznenada ga je bilo svuda, bio je lider,
predstavnik, prisustvovao je zasedanjima državnih komiteta, pričalo se i o
viteškoj tituli. Pošast se zaista širi, grmeo je, i ako se ne budemo branili od
nje, svi ćemo zasigurno biti zaraženi, već nas je zarazila, nečistota te bolesti
već je prodrla u krv mnoge bespomoćne dece, ali mi smo spremni da se
branimo, saseći ćemo pošast u korenu. Pošast ima mnogo korenova, govorio
je Jusuf, prenose je knjige, filmovi, ples, slike, ali muzika je ono čega se najviše
plašio i što je najviše mrzeo, jer se muzika podvlači pod misli i spopada srce;
a od svih tvoraca muzike, taj jedan je najgori od svih, oličenje pošasti u vidu
kakofonije, zlo pretvoreno u zvuk. I zato je policajac posetio kompozitora
Kasterbridža: Bojim se da ćete morati da se iselite, gospodine, dok se stvari
malo ne smire, ne možemo vam garantovati bezbednost na ovakvom mestu,
a treba da mislimo i na vaše susede, gospodine, u kavgama mogu biti
povređeni i nedužni prolaznici - a on se na to narogušio: Da li sam dobro
razumeo? - rekao je - da vidim da li je to ono što mi upravo govorite, kažete
mi da ako ja budem povređen u toj vašoj navodnoj kavgi, ako je povreda
nanesena meni, onda ja nisam nedužni prolaznik, da li to pokušavate da mi
kažete, dođavola? Nema potrebe za takvim izrazima, gospodine, to neću
dozvoliti, morate prihvatiti situaciju takvu kakva jeste, neću da dovodim u
opasnost svoje ljude samo zbog vaše samožive nepomirljivosti.
Odlazite! - rekao mu je. Ovo je moj dom. Ovo je moj zamak. Braniću se
topovima i ključalim uljem.
Da li je to pretnja nasiljem, gospodine?
To je jebena stilska figura!
A onda, misterija. Okupljena rulja, reći mržnje, nasilje prerušeno u
odbranu, pretnje onih koji tvrde da im se preti, nož koji se pretvara da je u
opasnosti da ga neko ubode, pesnica optužuje bradu za napad, sve to je bilo
sasvim poznato, to glasno i zlobno licemerje čitavog ovog doba. Čak ni
propovednik koji se pojavio niotkuda nije bio neka velika zagonetka. Takvi
naopaki sveti ljudi stalno se pojavljuju, nastaju u nekoj vrsti sociološke
partenogeneze, u nekoj čudnoj operaciji samouzdizanja koja ništarijama daje
autoritet. Tu nema druge nego da se slegne ramenima. A zatim, one noći kada
se dogodila misterija, stigli su izveštaji o ženi viđenoj kod kompozitora,
silueti ocrtanoj na prozoru dnevne sobe, nepoznatoj ženi koja se pojavila
niotkuda i potom nestala nikuda, ostavljajući kompozitora samog kraj
noćnog prozora, otvorenog u inat okupljenoj rulji, dok je njegova bolno
neskladna muzika tandrkala iza njega poput alarmnog sistema, a ruke mu
bile raširene kao na raspeću: šta on to radi, da li priziva smrt u svoju kuću, i
zašto je rulja odjednom utihnula, kao da im je neka ogromna nevidljiva mačka
pojela jezik; vreme u Londonu bilo je mirno i vedro, ali ne i u Hempstedu, u
Hempstedu je te noći iznenada naišla strašna grmljavina, a potom munje,
bum, tras, i rulja nije čekala novi udar, munja je razbila čaroliju i rulja se
razbežala, vrišteći, spašavajući život, niz Vel Vok, pa preko u Hit; niko nije
poginuo, hvala nebesima, osim onog idiota koji je smislio da je najbolji zaklon
od munja ispod drveta, e taj je ostao spržen. Sledećeg dana rulja se nije
vratila, nije ni sutradan, a ni prekosutra.
 Kakva slučajnost, gospodine, ta čudno lokalizovana oluja, skoro kao da ste
je prizvah, da vas možda ne zanima meteorologija, gospodine? Da nemate
slučajno na tavanu neku skalameriju koja može da kontroliše vremenske
prilike? Imate li nešto protiv toga da pogledamo?
Samo izvolite, inspektore.

U povratku kući gospodina Džeronima od Hjuga Kasterbridža, leteći na istok

a ne na zapad, jer džinovi se kreću toliko brzo da nema potrebe za biranjem
najkraćeg puta, Dunija je prolazila iznad ruševina, histerije, haosa. Planine su
počele da se ruše, snegovi da se tope, okeani da rastu, a prsti mračnih
džinova Zumuruda Velikog, Svetlucavog Rubina, Raima Krvopije i
Zumurudovog starog saveznika, a sad sve više suparnika za položaj najvećeg
džina, čarobnjaka džina Zabardasta, bili su u svakoj čorbi mirodija, u
rezervoaru pijaće vode pretvorene u mokraću, i u tiraninu bebećeg lika, koji
je, pošto mu je Zabardast šaputao na uho, naredio da svi njegovi podanici
imaju istu besmislenu frizuru kao i on sam; ljudska bića nisu znala kako da
izađu na kraj sa navalom paranormalnog u svojim životima, pomislila je
Dunija, većina ih se prosto raspala ili su pristali da se ošišaju, i plakali su od
ljubavi prema tiraninu bebećeg lika, ili su pod Zumurudovim činima padali
ničice pred lažnim bogovima, koji su od njih tražili da ubijaju sledbenike
drugih lažnih bogova, i to su i činili, kipove Ovih bogova uništavali su
sledbenici Onih bogova, poštovaoce Onih bogova kastrirali su, kamenovali,
vešali i presecali napola poštovaoci Ovih bogova. Ljudski razum je, u
najboljem slučaju, jadna i krhka stvar, pomislila je. Mržnja, glupost, slepa
pobožnost, pohlepa - četiri jahača nove apokalipse. A ipak, volela je te
nesrećne ljude i želela je da ih spase od mračnih džinova koji su hranili, pojili
i gajili tamu u njima. Voleti jedno ljudsko biće znači voleti ih sve. Voleti
dvojicu znači biti zauvek upecana, bespomoćna u okovima ljubavi.
Kuda si nestala? - pitao je on. Otišla si baš kad si mi bila potrebna.
Išla sam da vidim nekoga kome sam takođe bila potrebna. Morala sam da
mu pokažem za šta je sposoban.
Drugog muškarca.
Drugog muškarca.
Da li si izgledala kao Ela dok si bila s njim? Da li si naterala moju mrtvu
ženu da se tuca s muškarcima koje i ne poznaje, je li?
Nije tako.
Sad su mi noge na zemlji, dakle, završila si sa mnom, ovo je bila neka vrsta
džinovske terapije, je li?
Nije tako.
Kako zaista izgledaš? Pokaži mi kako zaista izgledaš. Ela je mrtva. Mrtva
je. Ona je bila divna i optimista i verovala je u život posle smrti, ali ne ovakav,
ne u ovog zombija moje drage žene u kom se ti kriješ. Prekini. Molim te,
prekini. Izbacili su me iz stana. Gubim razum.
Znam kuda treba da ideš.

Za ljudska bića je opasno da ulaze u Peristan. Vrlo malo ih je to učinilo. Sve do

Rata svetova, samo je jedan čovek, koliko znamo, ikada ostao tamo, i oženio
se vilinskom princezom, a kada se vratio u svet ljudi, utvrdio je da je prošlo
osamnaest godina, iako je on mislio da je odsustvovao mnogo kraće. Jedan
džinovski dan je kao čitav ljudski mesec. A to nije jedina opasnost. Pogledati
lepotu princeze džinije u njenom istinskom neprerušenom obliku znači biti
očaran preko mogućnosti ljudskog oka da vidi, uma da pojmi ili srca da
podnese. Običan čovek mogao bi da oslepi, ili da izgubi razum, ili da padne
mrtav kad mu srce prepukne od ljubavi. U stara vremena, pre hiljadu godina,
nekoliko pustolova uspelo je da uđe u svet džinova, uglavnom uz pomoć
dobronamernih ili zlonamernih džinova. Da ponovimo: samo jedno ljudsko
biće se odande vratilo u dobrom stanju, junak Hamza, a i dalje se sumnja da je
i on sam delom bio džin. I tako, kada je džinija Dunija, iliti Asman Peri,
Princeza Munja Kafska, predložila gospodinu Džeronimu da se vrati s njom u
kraljevstvo njenog oca, sumnjičavi umovi bi već zaključili da ga ona mami u
propast, kao sirene koje su pevale kraj Pozitana, ili Lilit, noćno čudovište koje
je bilo Adamova žena pre Eve, ili nemilosrdna lepotica Džona Kitsa.
Pođi sa mnom, rekla je. Razotkriću ti se kada budeš spreman da me vidiš.

Tada,
baš kad su žitelji grada otkrili šta znači biti bez zaklona, iako su oduvek
verovali da su stručnjaci za bezaklonost, jer grad koji su mrzeli i voleli nikad
nije umeo da obezbedi svojim stanovnicima zaštitu od životnih oluja, i
usadio je svojim građanima neku vrstu volim ga - mrzim ga ponosa
sopstvenim navikama opstanka uprkos svemu, uprkos problemu nedostatka
novca i nedostatka prostora i starom problemu vrana vrani ipak oči vadi, i
tako dalje;
baš kad su bili prisiljeni da se suoče s činjenicom da će ih grad, ili neka
sila u gradu, ili neka sila koja je stigla u grad spolja, izvan grada, možda
zauvek izbaciti sa svoje teritorije, ne horizontalno nego vertikalno, pravo u
nebo, u ledeni vazduh i ubistvenu bezvazdušnost iznad vazduha;
baš kad su počeli da zamišljaju svoja beživotna tela kako lebde sve dalje
od Sunčevog sistema, tako da će, koja god inteligentna vanzemaljska vrsta
možda postoji tamo negde, naići na mrtve ljude mnogo pre nego na žive, pa
će se pitati kakva je to glupost ili užas oterala ta stvorenja u svemir bez
ikakve zaštitne opreme;
baš kad su vriska i plač građana počeli da se izdižu iznad buke saobraćaja
koji se nastavljao na ulicama, jer pošast izdizanja izbila je u mnogim
kvartovima, a pojedinci koji su u to verovali počeli su da viču po ulicama
punim straha da je počeo Smak, kao što je rečeno u Pavlovoj Prvoj poslanici
Solunjanima, kada će živi i mrtvi biti preneti u oblake i sresti se s Gospodom
u vazduhu, sudnji je dan, vikali su, i kad su ljudi počeli da lebde naviše, sve
dalje od metropole, čak i najokorelijim skepticima je postalo teško da se s tim
ne slože;
baš kad se sve to dešavalo, Oliver Oldkasl i Gospa Filozof stigli su u zgradu
Bagdad s ubilačkim pogledom u njegovim i užasom u njenim očima, pošto su
morali da se dokobeljaju do grada ne koristeći ni auto ni autobus ni voz, i to,
kako je Oldkasl rekao Aleksandri, prelazeći upravo onoliku razdaljinu koliku
je prešao Filipid od Maratonskog polja do Atine, gde je, inače, pao mrtav, a i
oni su bili premoreni, na izmaku snage, i iracionalno uvereni da će
suočavanje s Džeronimom Manezesom sve rešiti, da će, ako samo uspeju da
ga dovoljno uplaše ili dovoljno zavedu, on moći da ukine ovo što je pokrenuo;
baš tad je ogromno svetlo sinulo napolje i naviše iz suterenske spavaće
sobe, u kojoj se najveća princeza džinija razotkrila u svoj svojoj
veličanstvenosti, po prvi put u ljudskom svetu, a to razotkrivanje otvorilo je
kraljevsku kapiju u Vilin-zemlju, i gospodin Džeronimo i Princeza Munja su
nestali, i kapija se zatvorila i svetlo je zgaslo i grad je ostavljen prepušten
sudbini, Si Si Olbi i Plavi Jasmin lebdele su poput balona na stepeništu
Bagdada, a upravnik Oldkasl, u svom ogromnom gnevu, i zemljoposednica La
Inkoerence, koja je napustila svoje imanje po prvi put posle mnogo godina,
stajali su nemoćni na ulici, već tridesetak centimetara iznad tla, bez ikakve
preostale nade.
Svetlo je bilo prejako, i kada je konačno oslabilo dovoljno da se ponovo
moglo gledati, gospodin Džeronimo je, na svoje zaprepašćenje, utvrdio da je
ponovo dete na davno zaboravljenoj ali poznatoj ulici, i da igra francuski
kriket s dečacima koji viču Rafi Ronimus, i iznenada i potpuno neobjašnjivo,
namiguje mu mlada devojka, u čijim je oduševljenim očima prepoznao
princezu džiniju. A njegova majka Magda Manezes i otac Džeri lično takođe ga
gledaju kako igra, držeći se za ruke, kao što za života nikad nisu radili, i
srećni, kao što su retko kad bili. I toplo veče, ali ne pretopio, i senke dečaka
koje se izdužuju, pokazujući obrise muškaraca u koje će možda jednom
izrasti. Srce mu je bilo puno nečega što je možda bila i sreća, ali iz očiju mu se
izlivalo kao tuga. Suze su bile nesavladive, i čitavo telo mu se treslo od tuge
zbog onoga što je bilo; ima nesreći suza, rekao je pobožni Eneja u
Vergilijevom delu nekad davno, i srdaca dirnutih njome.20 Noge su mu sada
bile na zemlji, ali gde je ta zemlja, u Vilin-zemlji ili u Bombaju ili u iluziji, ovo
je samo drugi način da ne bude nigde, ili samo u kandžama princeze džinova.
Dok se osvrtao po snu o starom prizoru na ulici, ovom okultnom hologramu,
bio je obuzet svime ružnim što mu se ikada dogodilo, poželeo je da se nikad
nije otuđio od mesta na kome je rođen, poželeo je da su mu noge ostale
čvrsto na ovom voljenom tlu, poželeo je da je čitavog života ostao srećan na
ulicama svog detinjstva, i da je odrastao i ostario ovde, i da je znao svaku
kocku kaldrme, svaku priču prodavca betelovih oraha, svakog dečaka koji
prodaje piratske romane na semaforu, svaki bogataški auto bahato parkiran
na trotoaru, svaku devojku na podijumu, gledajući je kako stari do bake i
sećajući se kako su se krišom ljubili noću u crkvenom dvorištu, poželeo je da
ima korenje koje se širi ispod svakog pedlja ovog izgubljenog tla, svoj voljeni
izgubljeni dom, da je mogao da bude deo nečega, da je mogao da bude to što
jeste, da je pošao putem kojim se ne ide, da je živeo život u kontekstu, a ne
iseljeničko šuplje putešestvije, koje je ispalo njegova sudbina; ali onda nikad
ne bi upoznao svoju ženu, usprotivio se sebi, i to mu je samo produbilo bol;
kako da podnese pomisao da, ostajući spojen s linijom prošlosti, nikad ne bi
imao taj jedan jedini pravi isečak radosti, možda bi mogao da je usanja u ovaj
indijski život, možda bi ga volela i ovde, možda bi išla ovom ulicom i zatekla
ga ovde i volela ga isto tako, iako bi on bio nešto što nikad nije postao, možda
bi ga volela i takvog, Rafaela Hijeronimusa Manezesa, izgubljenog dečaka,
dečaka kog je muškarac Džeronimo izgubio.
Mislila sam da će ti se dopasti, rekla je devojčica s očima džinije,
zbunjena. Slušala sam tvoje srce i čula sam tvoju tugu zbog onog što si
ostavio za sobom, i mislila sam da će ovo biti lep poklon.
Uzmi ga nazad, rekao je gušeći se u suzama.

Bombaj je nestao i pojavio se Peristan, tačnije, kružna planina Kaf, koja

opasuje svet mašte. Nalazio se u belom mermernom dvorištu izuvijane
palate Princeze Munja, sa zidovima od crvenog kamena i mermernim
kupolama svuda naokolo i iznad, s mekim tapiserijama koje se njišu na
povetarcu, sa zavesom od čiste svetlosti, koja je čuva viseći na nebu poput
polarne svetlosti. Nije želeo da bude ovde. Umesto tuge, u njemu se javio bes.
Do pre nekoliko stotina dana, podsetio se, nije ga ni najmanje zanimalo
natprirodno i bajkovito. Himere i anđele, raj i pakao, metamorfozu i
transmutaciju, kuga ih sve odnela, uvek je mislio tako. Čvrsto tlo pod nogama,
štroka pod noktima, obrada zemlje i gajenje, nečega, lukovica ili korenja,
semena i izdanaka, to je bio njegov svet. A onda, potpuno iznenada, levitacija,
pojava apsurdne vaseljene, čudnovatost, kataklizma. I jednako neobjašnjivo
kako se podigao, tako se i spustio, i sada je samo želeo da nastavi dalje. Nije
želeo da zna šta sve to znači. Nije želeo da bude deo ovog mesta, ovog ovog,
nije imao reč za to, u kojem sve to navedeno postoji, želeo je da se okruži
stvarnim svetom, iako je i taj stvarni svet iluzija, a ovaj kontinuum
iracionalnog istina, želeo je da mu se vrati privid stvarnosti. Da korača,
trčkara, trči i skače, da kopa i gaji. Da bude zemaljski stvor, a ne, poput
nekakvog đavola, stvor od moći iz vazduha. To mu je bila jedina želja. A ipak,
evo ga u Vilin-zemlji. I boginja od dima, koja se nalazila pred njim, očito nije
bila njegova pokojna žena, izvučena iz groba silinom njegovog sećanja. Moć
poimanja ga je izneverila. Više mu nije preostalo ni suza.
Zašto si me dovela ovamo? - pitao je. Zar nisi mogla da me ostaviš na
miru?
Ona se rastočila u kovitlac beline s blistavim svetlom iznutra. Onda je
ponovo poprimila oblik, više nije bila mršava Dunija, ljubav Ibn Ružda, nego
Asman Peri, Nebeska Vila, veličanstvena s munjama koje joj pucketaju oko
čela nalik na trijumfalni venac, ukrašena dragim kamenjem i zlatom i
obučena u pramenje dima, s jatom dvoranki iza sebe, poredanih u polukrug,
čekajući njena naređenja. Ne pitaj princezu džinova za razloge, rekla je, jer
sad je na nju bio red da se ljuti, možda sam te dovela ovamo da mi budeš rob,
da mi sipaš vino ili da mi mažeš stopala uljem, ili možda, ako poželim, možeš
da mi budeš ručak, dinstan na tanjiru s malo barenog kelja, ove dame će te
skuvati na jedan moj mig, nemoj ni sumnjati da neće. Prvo propustiš da
pohvališ lepotu princeze, a onda je propituješ o razlozima! Razlozi su ljudska
izmišljotina. Mi imamo samo zadovoljstva i ono što poželimo.
Vrati me u moj obični život, rekao je on. Ja nisam sanjar i ne snalazim se u
kulama u vazduhu. Imam vrtlarsku firmu u kojoj treba raditi.
Pošto si mi ti čukunčukunčukunčukunčukunčukunčukununuk, koji čukun
više-manje, rekla je, oprostiću ti. Ali pre svega, pazi kako se ponašaš,
pogotovo ako se pojavi moj otac, on je daleko manje velikodušan od mene. A
kao drugo, ne budi budala. Tvoj obični život više ne postoji.
Šta si rekla? Šta sam ja tebi?
Imala je toliko toga da ga nauči. Nije imao pojma koliko sreće ima. Ona je
Prelepa Nebeska Vila, i mogla je imati koga god poželi iz oba sveta, a odabrala
je njega jer je njegovo lice bilo odjek lica velikog čoveka kog je nekada volela.
On nije shvatao da stoji na planini Kaf kao da je to nešto najnormalnije na
svetu, iako bi mnogi smrtnici sišli s uma čim bi kročili u Peristan. On to nije
znao, ali u krvi je nosio veliki duh džina, i to zbog nje. Trebalo bi da joj se
zahvaljuje zbog toga, a on je izgledao zgađeno.
A koliko si uopšte stara? - pitao je.
Pripazi se, rekla je, ili ću poslati munju da ti istopi srce tako da ti iscuri niz
telo, ispod odeće, i ispuni ti kaljugom te glupe ljudske cipele.
 Pucnula je prstima i kraj nje se stvori otac Džeri, koji se namršti na
Džeronima Manezesa kao što je uvek radio. Lepo sam ti rekao, zapretio je
prstom gospodinu Džeronimu. Ovo si već jednom čuo od mene i nisi mi
poverovao. Dunijazat, potomstvo Averoesovo. Sad vidiš da sam bio u pravu.
Imaš li nešto da mi kažeš?
Ti nisi stvaran, rekao je gospodin Džeronimo. Odlazi!
Mislio sam nešto u smislu izvinjenja, ali nije važno, rekao je Otac Džeri i
nestao u oblaku dima.
Pečati između dva sveta su slomljeni i mračni džinovi su krenuli, rekla je
ona. Tvoj svet je u opasnosti, a pošto su moja deca svuda u njemu, ja ga
štitim. Okupiću ih i zajedno čemo se boriti.
Ja nisam borac, rekao je on. Nisam junak. Ja sam vrtlar.
Baš šteta, odvratila je pomalo prezrivo, jer u ovom trenutku, kako stvari
stoje, upravo su nam junaci potrebni.
To im je bila prva ljubavna svađa, i ko zna kuda bi ih odvela, jer je uništila
poslednje ostatke iluzija koje su ih spojile: ona više nije bila otelotvorenje
njegove pokojne žene, a on očito nije bio valjana zamena za velikog
izučavaoca Aristotela, oca njenog klana. Ona je bila od dima pretvorenog u
telo, a on je bio raskisli grumen zemlje. Možda je trebalo da ga odbaci još tog
časa; ali tada se nevolja spustila i na planinu Kaf i počela je nova faza Rata
svetova.
U nekoj dalekoj odaji začu se krik, a potom niz sve glasnijih i sve bližih
krikova, vrisak koji se prenosio od usta do usta nalik na mračni poljubac, sve
dok se ne pojavi i prilika Omara Ajara, glavnog kraljevskog špijuna, trčeći duž
zakrivljenog velikog dvorišta u kome je stajao gospodin Džeronimo s
princezom džinova, da joj kaže, glasom punim užasa, da je njen otac, vilinski
kralj, moćni Šahpal sin Šahrokov, otrovan. On je bio kralj Simurga, a sveta
kafska ptica Simurg stajala je na straži iznad njegovog uzglavlja, utonula u
sopstveni tajanstveni vid tuge; posle vladavine koja je trajala mnogo hiljada
godina, Šahpal se sad našao na putu ka zemljama u koje je malo koji džin
ikada putovao, zemljama kojima vlada kralj još moćniji od njega, i koji je
stajao i čekao kralja planine na kapiji svog sopstvenog dvostrukog
kraljevstva, s dva ogromna četvorooka psa kraj sebe: Jama, gospodar smrti,
čuvar raja i pakla.
Kada je pao, bilo je kao da je pala sama planina, i zaista, javljeno je da su
se pojavile pukotine u savršenoj kružnici Kafa, drveće je rascepljeno čitavom
dužinom, ptice su padale s neba, najniže deve na najnižim padinama osetile
su podrhtavanje, a čak i njegovi najnelojalniji podanici bili su potreseni, čak i
one deve koje su bile najspremnije da popuste pred ulagivanjem mračnih
džinova ifrita, koji su smesta osumnjičeni za ovo trovanje, jer svima je odmah
na usnama bilo isto pitanje - kako je moguće otrovati kralja džinova, džinovi
su stvorovi od vatre bez dima, kako neko da otruje vatru, da li postoje neki
natprirodni aparati za gašenje požara koji se mogu poturiti džinovima,
protivpožarna sredstva stvorena crnom magijom, ili magijske čini koje
isisavaju vazduh iz njegove neposredne blizine tako da vatra ne može da gori,
svi su se držali za slamku dok je on ležao na samrti, jer je svako objašnjenje
zvučalo besmisleno, a valjanih odgovora nigde nije bilo. Džinovi nemaju
lekare jer oni ne znaju za bolest, a smrt je izuzetno retka. Samo džin može da
ubije džina izreka je koja važi među njima, i zato, kada se kralj Šahpal
presamitio i povikao „Otrov!“, svima je prva pomisao bila da se među njima
nalazi neki izdajnik.
Omar Ajar - ayyar znači „špijun“ - prešao je dalek put u kraljevskoj službi,
počevši od samog dna. Bio je lep momak, punih usana, krupnih očiju, možda
malo ženskast, i nekad davno bio je zadužen da nosi žensku odeću i boravi u
haremima zemaljskih princeza, kako bi otvorio put svom džinu gospodaru da
poseti te dame noću, kada prinčevi misle na druge stvari. Jednom takvom
prilikom princ od O. neočekivano se pojavio dok se kralj Šahpal udvarao
prinčevim ženama, koje su se dosađivale, i za koje je džin ljubavnik bio
živahna i prijatna promena. Omar je, nažalost, pogrešno razumeo
gospodarevo naređenje „Zbrišimo odmah!“, kao „Zbriši ga odmah!“, i tako je,
nažalost i zahvaljujući lošoj sreći, odrubio kraljevsku glavu princa O. Posle
toga, u Peristanu su Ajara zvali Omar Zapušenih Ušiju i trebalo je da prođu
dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći zemaljskog vremena da
opovrgne tu grešku. Od tada se popeo do vrha lestvice, uživao je najveće
moguće poverenje, kako Šahpala tako i njegove kćeri Nebeske Vile zvane i
Dunija, postao je nezvanični šef Kafske obaveštajne službe. Međutim, on je
prvi našao palog vladara i zato je hladni prst sumnje, prirodno, uperen najpre
u njega. Kada je u trku stigao kod princeze, nije doneo samo vest. Takođe je
bežao od rulje besnih dvorskih službenika, noseći i kinesku kutiju.
Ona je, kao princeza kafska i prestola naslednica, svakako mogla da umiri
pogrešno usmereni gnev svojih dvorana, pa je podigla ruku, a oni su se
ukočili u mestu kao deca što se igraju jurke, mahnula je rukom, a oni su se
razišli poput jata vrana, sve to je bilo sasvim jasno, njeno poverenje u Omara
ne više Zapušenih Ušiju bilo je potpuno, a šta je to doneo u rukama, možda
odgovor, pokušavao je da joj kaže nešto. Vaš otac je snažan, rekao je, nije još
mrtav, bori se svim silama i možda će njegova magija biti moćnija od crne
magije koja ga napada. Ona je sve to dobro znala, ali ono što ju je zateklo
nespremnu i što nije uspevala da prihvati bilo je da, kada su do njenih ušiju
stigle te strašne vesti: otrov, kralj, vaš otac, nije reagovala s veličanstvenom
uzdržanošću kojoj je naučena, niti je pala jecajući u naručje svojim dvorskim
damama, koje su se okupile oko nje kvocajući od nelagodnosti, ne, nego se
okrenula ka njemu, Džeronimu Manezesu, nezahvalnom baštovanu, ljudskom
biću, i potražila njegov zagrljaj. A što se njega tiče, dok je grlio najlepše
žensko biće koje je ikada video, i osećao u isto vreme da ga ona privlači i da je
neveran svojoj pokojnoj ženi, u isto vreme opijen Vilin-zemljom i još manje
siguran na nogama nego kad su mu se stopala podigla s tla u njegovom gradu,
u njegovom svetu, doživeo je egzistencijalno zaprepašćenje, kao da je
zamoljen da govori na jeziku na kojem ne zna ni reći ni sintaksu, šta valja
činiti, šta ne valja činiti, više nije imao nikakve predstave, ali ona mu se tužno
privila uz grudi, i to, nije mogao da porekne, to mu je prijalo. Iza nje i iznad nje
video je bubašvabu kako mili ispod šezlonga i leptira kako lebdi u vazduhu, i
sinula mu je misao da su to sećanja, da je već video tu konkretnu bubašvabu i
tog konkretnog leptira, negde drugde, u svojoj izgubljenoj zemlji, i da bi
sposobnost Peristana da mu čita misli i oživljava njegova najdublja sećanja
vrlo lako mogla da ga otera u ludilo. Okreni se od sebe, rekao je sebi, pogledaj
napolje, kroz svoje oči, i dozvoli da se tvoja unutrašnjost sama snađe. Ovde
imamo otrovanog kralja, i uplašenog špijuna, i užasnutu i očajnu princezu, i
kinesku kutiju.
Šta je u kutiji? - upitao je špijuna.
Ispala je kralju iz ruku kad je pao, rekao je Omar. Verujem da je unutra
otrov.
Kakva vrsta otrova? - pitao je gospodin Džeronimo.
Verbalni, objasnio je Omar. Vilinskog kralja mogu da otruju samo
najstrašnije i najgadnije reći.
Otvori kutiju, zatražila je Dunija.
U KINESKOJ KUTIJI
N alik na slojeve pravougaone kože, ležalo je mnoštvo drugih kutija,
nestajući ka središtu zatvorenog prostora kao da se survavaju u ambis.
Spoljašnji sloj, kutija u kojoj se nalaze sve ostale kutije, delovala je nekako kao
da je živa, i gospodin Džeronimo se upitao, uz mali drhtaj gađenja, da li su i
ona i sve što se u njoj nalazi možda načinjeno od žive kože, možda ljudske.
Bilo mu je nemoguće čak i da zamisli da dodirne tu užasnu stvar, ali princeza
ju je s lakoćom preuzela, pokazujući da je odavno upoznata s rekurzivnim
slojevima luka kožnih kutija. Šest stranica kineske kutije bile su detaljno
ukrašene - gospodinu Džeronimu smesta je na pamet pala reč tetovirane -
slikama planinskih predela i kićenih paviljona kraj žuboravih potočića.
U takvim kutijama, pošto je kontakt između dva sveta ponovo
uspostavljen, caru su špijuni slali detaljne i raznovrsne opise sveta odozdo,
ljudske stvarnosti, koji su Šahpalu bili beskonačno zanimljivi. Vekovi
razdvojenosti su u vladaru Kafa stvorili duboko osećanje malaksalosti, zbog
koje mu je često bilo teško i da ustane iz kreveta, a čak i džinije bludnice, koje
su se starale o njemu, smatrale su da je seksualno prilično trom, što je
šokantno u svetu džinova gde je seks jedina i neprekidna zabava. Šahpal se
sećao priče o hinduističkom božanstvu Indri, koji je zbog dosade na
nebesima otvorio pozorište i prikazivao predstave za zabavu nedovoljno
zaposlenog panteona svojih bogova, pa se za trenutak i on poigravao idejom
da uvede dramsku umetnost u Peristan, ali je odustao od toga jer je svima
koje je pitao bila glupa ideja da gledaju kao bajagi osobe kako rade kao bajagi
nešto, što se čak ne završava ni seksom, mada je nekoliko ispitanika priznalo
da bi to kao bajagi izigravanje moglo da bude korisno kao način da se malo
začini seksualni život vatre i dima. Šahpal je zaključio da džinove ne zanima
fikcija i da su opsednuti realizmom, ma koliko dosadni bili njihovi realni
životi. Vatra pali papir i zato u Vilin-zemlji nije bilo knjiga.
Tih dana su se ifriti, odnosno mračni džinovi, povukli s takozvane Linije
kontrole koja razdvaja Kaf od njihove surove teritorije, pa su se pozabavili
napadom na ljudski svet, što je uznemirilo Šahpala, koji je bio ljubitelj Zemlje
- tzv. terofil. Prekid neprijateljstva na granicama Kafa, koji je iz toga usledio,
iako im je pružio zasluženi odmor, takođe je umanjio i broj događaja i
povećao jednoličnost dana. Šahpal je svojoj kćeri Princezi Munja zavideo na
slobodi, koja je, pošto je podigla zaštitne ograde oko sebe, mogla dugo da
odsustvuje iz Kafa, istražujući zadovoljstva donjeg sveta i boreći se protiv
mračnih džinova. Kralj je morao da ostane na prestolu. Tako to ide. Kruna je
istovremeno i robija. Palati nisu bili potrebni prozori s rešetkama da bi
zadržali svog stanara unutra.

Pričamo ovu priču onako kako smo je čuli posle mnoštva

prepričavanja, od usta do uha, od uha do usta, i priču o otrovanoj
kutiji i priče koje su se u njoj nalazile, u kojima je bio sakriven otrov.
Eto šta su priče, iskustvo prepričano mnogim jezicima, a kojem
ponekad dajemo ime pojedinca, Homer, Valmiki, Vjasa, Šeherezada.
Mi, doduše, sebe zovemo samo „mi“. „Mi“ smo stvorenje koje samo sebi
priča priče kako bi razumelo koje i kakvo je. Dok stižu do nas, priče se
udaljavaju od svog vremena i mesta, gubeći specifičnost svojih
začetaka, ali dobijajući čistotu srži, počinju da postoje same za sebe. A
iz toga sledi, ili je bar u istom tonu, kao što mi volimo da kažemo,
mada ne znamo šta je taj ton bio ili jeste, da ove priče postaju ono što
mi znamo, ono što mi razumemo, i ono što jesmo, ili, možda bi bilo
bolje tako reći, ono što smo postali, ili što možda možemo biti.

Pažljivo, kao miner koji demontira bombu, Omar Ajar sljuštio je spoljašnju
kožu sa kutije i - puf! - kožna ljuska se dematerijalizovala, i istog časa je
otpočela priča, oslobođena iz svog tanušnog sloja zgusnutog prostora:
mrmljanje se pojačalo i postalo milozvučni ženski glas, jedan od mnogih
glasova sadržanih u kineskoj kutiji, a koje je glasnik mogao da prizove po
potrebi. Ovaj glas, grlen, dubok, umirujući, naveo je gospodina Džeronima da
pomisli na Plavog Jasmina, i na zgradu Bagdad u kojoj ona živi, dom iz kog su
ga izbacili. Obuzeo ga je nalet melanholije, ali je jednako brzo i nestao. Priča je
zabacila udicu, koja mu se zakačila za uho bez ušne resice i zarobila mu
pažnju.

„Ujutro posle opštih izbora, čestiti care, izvesnog gospodina Airagairu iz

dalekog grada B. probudio je zvuk glasnih sirena, kao i sve ostale, posle kojih
je usledila objava preko megafona iz belog kombija sa istaknutom zastavom.
Sve će se promeniti, vikao je megafon, jer je narod tako zahtevao. Ljudima je
dosta korupcije i loše uprave, a najviše im je dosta porodice koja se ukopala
na vlasti toliko dugo da su postali nalik na one rođake koje svi mrze i jedva
čekaju da napuste prostoriju. Sada je porodica otišla, javljao je megafon, i
zemlja će konačno rasti bez prezrenih Nacionalnih Rođaka. Kao i svi ostali,
govorio mu je megafon, i njemu je rečeno da treba smesta da napusti svoj
trenutni posao, posao koji je, iskreno rečeno, voleo - bio je urednik knjiga za
mlade u uglednom izdavačkom preduzeću u tom gradu - i da se smesta javi
na dužnost u jedan od novih punktova za raspoređivanje, koji su postavljeni
preko noći, a tamo će mu biti saopšteno kakvo je njegovo novo zaposlenje, i
postaće deo novog velikog nacionalnog poduhvata, izgradnje mašine
budućnosti.
Brzo se obukao i pošao u prizemlje, da objasni službeniku s megafonom
da on ne poseduje ni neophodne inženjerske veštine niti mehaničarsku
spretnost za takav posao, pošto je on osoba iz oblasti umetnosti, a ne nauke, a
osim toga, sasvim mu je odgovaralo da stvari ostanu takve kakve su, on je
svoje odluke već doneo i izabrao je posao koji voli više nego bogatstvo. Kao
okoreli neženja, već u izvesnim godinama, imao je i više nego dovoljno za
svoje potrebe, a njegov je posao bio važan: izazovan, zanimljiv, koji doprinosi
razvoju mladih umova. Službenik sa megafonom je ravnodušno slegnuo
ramenima. ’Meni to ništa ne znači’, rekao je kruto i neljubazno. ’Radićete što
nova država zahteva, osim ako želite da budete proglašeni za antidržavni
element. To je element za kog više nema mesta u našem periodnom sistemu.
To je, kako Francuzi kažu, mada ja ne govorim francuski, jer smatram da je to
suprotno našoj tradiciji i, prema tome, potpuno nebitno, hors de
classification.21 Kamioni uskoro stižu. Ako insistirate na protivljenju,
razgovarajte sa šefom transporta.’
Njegove kolege u izdavačkom preduzeću govorile su za gospodina
Airagairu, ne uvek u pozitivnom smislu, da poseduje nevinost veću od
svesnog cinizma većine dece, i zato ne uspeva da shvati razočaranu gorčinu
sveta mladih, koji su tu nevinost odavno izgubili. Blag, s naočarima, zbunjen,
čekao je obećane kamione. Da je Rene Magrit naslikao Stena Lorela u
nijansama svetlosmeđe boje, rezultat bi mogao ličiti na gospodina Airagairu,
koji se glupo i neodređeno smešio okupljenoj gomili i kratkovido žmirkao u
goniče koji su ih usmeravali, ljude s narandžastom oznakom na čelu i
dugačkim štapom u rukama. Konvoj kamiona zaista je stigao, krivudajući niz
staru priobalnu promenadu nalik na mrlje boje što kaplju sa stare slike, a
kada je gospodin Airagaira najzad pronašao šefa transporta, krupnog mladića
guste kose, očito ponosnog na svoje mišićave ruke i široke grudi, bio je
siguran da će se ovaj nesporazum brzo razrešiti. Počeo je da govori, ali šef
transporta je pogledao u svežanj dokumentacije koju je držao u rukama na
tablici sa štipaljkom. ’Evo’, rekao je, pokazujući gospodinu Airagairi jedan
papir. ’Vaši poslodavci su vas otpustili.’ Gospodin Airagaira je zavrteo
glavom. ’To je nemoguće’, rekao je staloženo. ’Kao prvo, ja sam cenjen na
poslu, a kao drugo, čak i da je ovo istina, prvo bih dobio pismeno pa usmeno
upozorenje, a na kraju i rešenje o otkazu. To je jedini način na koji se to radi, a
taj postupak nije ispoštovan, i još, ponavljam, imam razloga da verujem da
sam cenjen na poslu, i da me ne čeka otpuštanje, već unapređenje.’ Šef
transporta pokazao je potpis na dnu stranice. ’Da li ga prepoznajete?’
Gospodin Airagaira se zaprepastio kad je shvatio da stvarno prepoznaje
karakteristični rukopis svog šefa. ’To je onda kraj priče’, rekao je rukovodilac
transporta. ’Ako ste otpušteni, sigurno ste negde grdno pogrešili. Možete
ovde izigravati nevinost, ali krivica vam se jasno vidi na licu, a ovaj potpis,
koji ste upravo priznali, predstavlja konačni dokaz. Ulazite u kamion.’
Gospodin Airagaira je dozvolio sebi još jednu rečenicu neslaganja. ’Nikad
ne bih pomislio’, rekao je, ’da ovako nešto može da se desi, ovde u mom
voljenom rodnom gradu B.’
T ime grada je promenjeno’, odvratio je šef transporta. ’Od sada će se
ponovo zvati svojim starim imenom, koje su mu bogovi odavno dali:
Oslobođenje.’
Čestiti care, gospodin Airagaira nikad nije čuo to ime i nije znao ništa o
bogovima koji su nekada davno dali to ime gradu, u vreme kada grad nije ni
postojao, pošto je to bio jedan od novijih gradova u zemlji, ne drevna
metropola kao D. na severu, nego savremeno naselje, ali nije se više bunio,
nego se sa svima ostalima poslušno popeo u jedan od kamiona, koji su ih
odvezli do novih fabrika na severu, gde se pravila mašina budućnosti. Tokom
nedelja i meseci koji su usledili, njegovo zaprepašćenje je sve više raslo. Na
novom radnom mestu, okružen pretečom tutnjavom turbina i stakato
šištanjem bušilica, između neme enigme pokretnih traka na kojima su
šrafovi, matice, prirubnice i zupčanici glatko prolazili kontrolu kvaliteta na
putu ka nepoznatim odredištima, uvideo je, na svoje veliko iznenađenje, da
su na veliki poduhvat poslati radnici s još manje veštine od njega, da mala
deca lepe i sastavljaju skalamerije od drveta i papira, i da čak i to nekako biva
ugrađeno u ogromnu celinu, da kuvari prave pljeskavice koje potom bivaju
zalepljene na bokove mašine, onako kako se u selima stavlja kravlja balega na
zidove kuća od blata. Kakva li je to mašina, pitao se gospodin Airagaira, kada
čitava zemlja treba da je gradi, mornari moraju da ubacuju svoje brodove u
mašinu, a ratari svoje plugove, jer njega su premeštali sa mesta na mesto po
čitavom tom ogromnom gradilištu mašine, pa je video hotelijere kako
ugrađuju svoje hotele u mašinu, a unutra su već bile filmske kamere i
tekstilni razboji, ali nije bilo gostiju u hotelima, ni filma u kamerama, niti
tkanine na razbojima. Misterija je rasla dok se mašina širila, čitavi blokovi
zgrada bili su razrušeni kako bi se oslobodilo mesto za mašinu, sve dok
gospodinu Airagairi nije počelo da se čini kako su mašina i država postali
sinonimi, jer više nije bilo mesta u državi ni za šta drugo osim za mašinu.
U to vreme uvedena je racionalizacija hrane i vode, bolnicama je
ponestalo lekova, a prodavnicama robe za prodaju, mašina je bila sve i svuda
i svi su išli na radna mesta koja su im dodeljena i radili posao koji im je
dodeljen, zašrafljivali su, bušili, udarali zakivke, lupali čekićem i uveče
odlazili kući suviše umorni za razgovor. Stopa nataliteta počela je da opada
jer je seks zahtevao suviše napora, a to je preko radija i televizije i megafona
predstavljano kao korisno za zemlju. Gospodin Airagaira je primetio i da su
menadžeri programa izgradnje, naredbodavci i pokazivači i goniči, svi
odreda, neprekidno besni i netolerantni, pogotovo prema ljudima kao što je
on, ljudima koji su ranije tiho živeli i isto to želeli i drugima. Takve ljude
proglasili su istovremeno i za slabe i za opasne, beskorisne i subverzivne,
kojima je potrebna teška ruka discipline, koja će, da se ne lažemo, govorili su
megafoni, biti primenjivana kad god i gde god je potrebna, i kako je to čudno,
mislio je gospodin Airagaira, što su oni koji se nalaze na vrhu ovog novog
sistema vlasti bešnji od onih koji se nalaze niže.
Jednog dana, čestiti care, gospodin Airagaira ugledao je užasan prizor.
Muškarci i žene nosili su materijal za izgradnju u metalnim posudama na
glavi, što je bilo normalno, ali nešto nije bilo u redu s oblikom tih muškaraca i
žena, izgledali su - mučio se da nađe pravu reč - spljeskano, kao da ih pritiska
nešto mnogo teže od elemenata za izgradnju koje su nosili, kao da je u
njihovoj okolini sila teže povećana pa ih bukvalno sabija u zemlju. Da li je to
uopšte moguće, upitao je svoje susede kraj trake za kontrolu kvaliteta na koju
je bio raspoređen, da li je moguće da su bačeni na muke, i svi koje je pitao
rekli su ustima ne, ali očima da; ne, kakva pomisao, ovo je slobodna zemlja,
govorili su njihovi jezici, a njihove oči su govorile ne budi glup, strašno je i
govoriti o tome. Sutradan su spljeskani ljudi nestali, a posude s materijalom za
izgradnju nosili su novi nosači, a ako je gospodin Airagaira i primetio neku
sitnu sabijenost kod tih ljudi, pazio je da ćuti o tome, i samo su njegove oči
govorile kolegama kraj trake, čije oči su nemo odgovarale. Samo, držanje
jezika za zubima kada postoji nešto što užasno želite da kažete uvek je loše za
varenje, pa je gospodin Airagaira otišao kući obuzet mučninom i u
transportnom kamionu samo što se nije ispovraćao, što bi bilo, da
iskoristimo jednu od novih reći iz tog vremena - nepreporučljivo.
Te noći gospodina Airagairu mora da je posetio, ili možda i zaposeo, neki
džin, jer je sutradan, kraj proizvodne trake, izgledao kao potpuno drugačija
osoba, i oko njegovih ušiju kao da je pucketao elektricitet. Umesto da ode na
svoje radno mesto, uputio se pravo kod jednog od članova rukovodstva na
gradilištu, najvišeg prisutnog naredbodavca, i progovorio je toliko glasno da
je privukao pažnju mnogih svojih kolega: ’Izvinite, gospodine, ali imam
veoma važno pitanje u vezi s mašinom.’
’Nema pitanja, rekao je naredbodavac. ’Idi na dodeljeno radno mesto.’
’Pitanje glasi’, nastavio je Airagaira Sahib, odbacivši svoj blagi, zbunjeni,
kratkovidi glas i zamenivši ga ovim novim, govorničkim, čak megafonskim
tonom. ’Šta ta mašina budućnosti proizvodi?’ Sad je već slušalo mnogo ljudi.
Među njima se proneo potvrdan žamor, da, šta proizvodi. Naređivač je
začkiljio, a grupa goniča prišla je gospodinu Airagairi. ’To je očigledno’,
odgovorio je naredbodavac. ’Proizvodi budućnost.’
’Budućnost nije proizvod!’, povikao je gospodin Airagaira. ’Pre će biti da je
misterija! Šta zaista proizvodi ova mašina?’
 Goniči su sad bili dovoljno blizu da zgrabe gospodina Airagairu, ali
okupilo se mnoštvo radnika i bilo je jasno da goniči nisu sigurni šta im je
činiti. Upitno su gledali naredbodavca.
’Šta proizvodi?’, dreknuo je naredbodavac. ’Proizvodi slavu! Slava je
proizvod! Slavu, čast i ponos. Slava je budućnost, ali ti si pokazao da za tebe
nema mesta u budućnosti! Vodite ovog teroristu odavde! Neću dozvoliti sa
mi zarazi čitav sektor svojim bolesnim umom! Takav um je prenosilac
zaraze!’
Masa je bila nezadovoljna kad su goniči krenuli da zgrabe gospodina
Airagairu, ali onda su ljudi počeli da vrište, jer je elektricitet koji je pucketao
oko ušiju nekadašnjeg izdavača knjiga za mlade počeo da mu teče niz vrat i
ruke, sve do vrhova prstiju, a onda su mu iz prstiju pokuljale munje
visokonaponskog elektriciteta, ubivši na licu mesta naredbodavca, goniči su
potrčali u zaklon, a elektricitet je pogodio mašinu budućnosti tolikom
silinom da se poveliki komad ogromnog čudovišta izvio i eksplodirao.“

Kutija je počela da se kreće u princezinim rukama. Jedan sloj pravougaone

kože-pokožice oljuštio se i nestao u dimu kao i prethodni, a oglasio se novi
glas, ovoga puta prijatni bariton. „Pominjanje zaraze“, rekla je kineska kutija,
„podseća me na drugu priču koju bi možda želeli da čujete.“ Ali pre nego što je
priča stigla da odmakne, Dunija se trgla i tiho kriknula. Ispustila je kutiju i
podigla ruke, pokrivajući uši. Omar je takođe kriknuo i prineo ruke ušima, a
gospodin Džeronimo je uspeo da uhvati kutiju pre nego što je pala na zemlju,
i onda se zabrinuto zagledao u dvoje Peristanaca.
„Šta je to bilo?“, pitala je Dunija. Ali Džeronimo Manezes nije čuo ništa.
„Zvuk nalik na pištaljku“, objasnila mu je. „Džinovi mogu da čuju više
frekvencije od pasa, a očito i od ljudskih bića. Ali ovo je bio samo zvuk.“
„Zvuk može nositi skrivenu kletvu“, rekao je Omar. „Kutija treba da bude
zatvorena, princezo. Možda je otrovna i za vas i za mene kao i za vašeg oca.“
„Ne“, odvratila je ona, neobično smrknutog pogleda. „Nastavićemo. Ako
ne shvatim kletvu, neću moći da nađem protivkletvu i kralj će umreti.“
Gospodin Džeronimo spustio je kutiju na stočić od orahovine s
intarzijama od slonovače u obliku šahovske table i kutija je nastavila da
pripoveda. „Bilo je to vreme zaraza“, govorila je kutija tim novim muškim
glasom, „a u selu I. izvesnog Džona smatrali su odgovornim za širenje zaraze
ćutanja. Tihi Džon, oniži čovek snažnih mišica, radio je kao kovač u I.,
slikovitom provincijskom seocetu kakvo ste mogli samo poželeti da vidite,
okruženo idilom zelenih livada, talasavih bregova, kamenih međa, trščanih
krovova i radoznalih komšija. Otkako se oženio seoskom učiteljicom,
devojkom učenijom i prefinjenijom od njega, postalo je opšte poznato da
posle nekoliko pića uveče viče na svoju ženu, koristeći najružnije reči koje je
iko u selu ikada čuo, i time ne samo uvećavajući jad svoje žene, nego i njen
rečnik. To je trajalo mnogo godina. Po danu je bio vredan zanatlija u svojoj
kovačnici punoj dima i vatre, i dobar saputnik ženi i prijateljima, ali noću se
iz njega promaljalo čudovište. A onda, jedne noći, kada je njegovom sinu
Džeku bilo šesnaest godina, a bio je već viši od oca, dečak se usprotivio
Džonu i naredio mu da ućuti. Neki u selu tvrdili su da je dečak stegnuo
pesnicu i udario oca u lice, jer je kovač nekoliko dana potom imao otok na
obrazu, ali ostali su to pripisivali zubobolji.
Šta god da je bio uzrok, svi su se slagali u dve tačke: prvo, da otac nije
uzvratio udarac sinu, nego se postiđeno povukao u spavaću sobu, i drugo, da
su od tog trenutka nadalje njegove reči, i inače retke i malobrojne osim
noćnih bujica psovki, potpuno presušile, i on je jednostavno prestao da
govori. Kako je razdaljina između njegovog jezika i reči koje je nekada
izgovarao sve više rasla, delovalo je da se Džon smiruje. Prestao je s pićem, ili
ga je barem sveo na pristojnu meru. Kao Tihi Džon, postao je bolji čovek,
govorili su ljudi, blag i velikodušan, častan i ljubazan, tako da je postalo očito
da je njegov najveći problem bio upravo jezik, jezik ga je trovao i gušio
njegovu urođenu plemenitost, i da je, kada se okanuo reči onako kako se neki
ljudi okanu cigareta ili masturbacije, najzad mogao da bude ono što je i
trebalo da bude: dobar čovek.
Njegove komšije, pošto su primetile promenu u njemu, počele su i same
da eksperimentišu sa ćutanjem, i stvarno - što su manje govorili, sve su
veseliji i dobroćudniji bili. Ideja da je jezik zaraza od koje ljudska vrsta mora
da se izleći, da je govor izvor svih razdora, prestupa i karakternih mana, da to
nije, kao što su mnogi često tvrdili, temelj slobode, već pre rasadnik nasilja,
brzo se širila kroz čitavo I. i uskoro su decu odvikavali od pevanja dečjih
pesmica, a starce od prisećanja o davnim avanturama dok sede na omiljenoj
klupi ispod drveta na glavnom trgu. Pojavila se podela i postajala je sve dublja
u ranije skladnom selu, a započela ju je, ako je verovati novim ćutačima,
seoska učiteljica Ivon, koja je svuda postavljala plakate sa upozorenjem da
bolest zapravo nije govor, nego negovorenje. ’Vi možda mislite da je to
pitanje izbora, pisala je, ali uskoro nećete moći da govorite čak ni ako
poželite, dok mi koji govorimo možemo odabrati da razgovaramo ili da
ćutimo.’ Ljudi su u prvo vreme bili ljuti na mladu učiteljicu, ljupku i pričljivu
ženicu s neprijatnom navikom da naginje glavu ulevo dok govori, a oni
najratoborniji želeli su da se škola zatvori, ali onda su otkrili da je ona ipak u
pravu. Više nisu mogli da proizvedu nikakav zvuk, čak ni kad su želeli, čak ni
kad su želeli da upozore voljenu osobu da se skloni od kamiona koji nailazi.
Sada se gnev seljana okrenuo od učiteljice Ivon i usmerio na Tihog Džona, čija
odluka je naturila zajednici nemost od koje više nisu mogli da se izbave.
Nemo i mutavo, seljani su se okupili ispred kovačnice i samo ih je strah od
njegove ogromne snage i vrelih potkovica zadržavao“
- tu se Omar Ajar ubacio: Šta, pa ovo je baš kao priča o kompozitoru
Kasterbridžu i propovedniku Jusufu Ifritu, obojica su optuživali jedan drugog
da su doneli pošast, dakle, možda je to neka nova vrsta bolesti, bolest koja
sprečava ljudska bića da znaju kada su bolesni, a kad su u dobrom zdravlju
- ali i princeza džinova pronašla je svoju priču sakrivenu među drugim
pričama. Mislila je na svog bolesnog oca, i na njihovu žalosnu priču, mnogo
žalosniju od priče o kovaču i njegovoj ženi, ili o kompozitoru i propovedniku,
i sasvim slučajno njene misli stigle su do usana: On me nikad nije voleo, rekla
je, oduvek sam obožavala oca, ali znala sam da nije želeo mene nego sina. Ja
sam sklona filozofiji, i da je bilo po mome, stvorila bih sebi život u biblioteci,
bila bih srećno izgubljena u lavirintu jezika i ideja, ali njemu je bio potreban
ratnik, pa sam zbog njega postala to što jesam: Princeza Munja, čije veštine
štite Kaf od tame. Mračni džinovi me nisu plašili. Kad smo bili mali, igrala
sam se sa njima, sa Zumurudom, Zabardastom, Svetlucavim Rubinom i
Raimom, u vreme pre nego što je počeo da pije krv. Po uličicama Vilin-zemlje
igrali smo kabadi22 i sedam pločica i niko od njih mi nikad nije bio ravan, jer
sam bila rešena da postanem superdečkodevojčica, kćerka čiji otac je želeo
sina. U vreme obroka, u njegovim očima plamtelo je razočaranje od kojeg bi i
mleko prokislo. Kad sam mu rekla da učim veštinu munja, gunđao je, jasno mi
stavljajući do znanja kako bi više voleo mačevaoca nego vešticu. Kad sam
naučila da rukujem mačem, žalio se kako mu je u starosti potreban državnik
kao pomoć u vođenju pregovora u složenoj politici Peristana. Kad sam
postala stručnjak za džinovske zakone, rekao je - kad bih samo imao sina da
lovi sa mnom. Na kraju je njegovo razočaranje u mene postalo moje
razočarenje u njega i više nismo bili bliski. Ali ipak, iako to nikad nisam
priznala, on je bio jedina osoba u bilo kojem od dva sveta kojoj sam želela da
ugodim. Jednom sam ga napustila, i u drugom svetu sam začela dinastiju koja
je postala moja sudbina. Potom, kad sam se vratila u Kaf, kad su vrata između
svetova zapečaćena, dok su ljudska stoleća proticala, on se još više udaljio od
mene, a njegova osećanja su nadrasla razočaranje i pretvorila se u
nepoverenje - više ne znaš ni koji je tvoj narod, rekao je, i ovde u Peristanu
čezneš za svetom koji si izgubila, u kome su tvoja ljudska deca. Te reči,
ljudska deca, bile su pune odbojnosti, i što sam duže trpela težinu njegove
kritike, to sam žarkije želela da se ponovo sretnem s tom zemaljskom
porodicom, koju je Ibn Ružd nazvao Dunijazat.
Ja sam ta, kriknula je, koja je provela dugo vremena radeći na izgradnji
mašine bez svrhe, ili sa svrhom toliko teško dostižnom, kao što je slava, da je
svaki pokušaj da se ostvari osuđen na propast, i ta mašina je moj život, a
svrha koju nikakva mašina ne može nikad da ispuni je slava privlačenja očeve
ljubavi. Ja sam ta, a ne kovač ili učiteljica, ni filozof, ni siromah, koja nije
uspela da nauči razliku između bolesti i zdravlja, između zaraze i leka.
Obuzeta nesrećom, ubedila sam sebe da je očev prezir prema kćerki prirodno
stanje stvari, zdravo stanje, i da je moja ženska priroda zapravo mana. Kakav
je to otrov u njegovom telu? Možda je taj otrov on sam.
Sad je već glasno jecala, a baštovan Džeronimo ju je grlio, nudeći joj ono
malo ljudske utehe koju je mogao da pruži svojoj neljudskoj ljubavnici, i sam
obuzet dubokom egzistencijalnom zbrkom. Šta je to značilo kad se podigao u
vazduh i potom se polako spustio, mimo svoje volje - da ga je zemlja odbacila,
a potom ga, ko zna zašto, ponovo prihvatila - i da se našao ovde u svetu koji
za njega nema nikakvog smisla, jer je smisao nešto što su ljudska bića pridala
onome što je poznato, onim opiljcima znanja koja imaju o poznatom, nalik na
slagalicu kojoj mnogi delići nedostaju. Smisao je okvir koji ljudska bića
stavljaju oko haosa postojanja, kako bi mu dali nekakav oblik: a on se našao u
svetu koji nikakav okvir ne bi mogao da obuhvati, grli natprirodnu strankinju
koja se neko vreme predstavljala kao njegova pokojna žena, isto tako
očajnički kao što ona sada grli njega, privučena njegovom sličnošću s davno
mrtvim filozofom, oboje se nadaju da bi taj tuđinski dvojnik mogao, ako ih
zagrli, da im omogući da poveruju kako je svet dobar, ovaj svet ili onaj svet, ili
prosto svet u kome se dva živa bića grle i govore čarobne reći.
Volim te, rekao je gospodin Džeronimo.
I ja tebe volim, odgovorila je Princeza Munja
- i usred te nevolje s ocem kojem je nemoguće udovoljiti, kraljem koji nosi
krunu Simurga, i toliko je obuzet svojim kraljevanjem da i kći mora da ga
zove vaše veličanstvo, kraljem koji je zaboravio kako se voli, ležala su sećanja
na njene prve ljubavi, ili barem na prve mladiće koji su je voleli, i koji nisu, u
to vreme, bili strašni mračni džinovi i smrtni neprijatelji njenog oca. U to
vreme, Zabardast je bio ljupko ozbiljan, kao dete mađioničar, i s potpuno
staloženim izrazom lica izvlačio najneverovatnije zečeve - sulude zečeve
himere i zečeve grifone, kakvi u prirodi nikad nisu postojali - iz neke od
velikog broja besmislenih kapa dvorske lude. Zabardast, sa svojim
neprekidnim trupkanjem, šalama, lak na osmehu, on joj se najviše dopadao.
Zumurud Šah, uvek Zabardastova mišićava suprotnost, vezanog jezika,
mumlav, uvek nakraj srca zbog svoje smotanosti, bio je lepši, u to nije bilo
nikakve sumnje, bio je prekrasni mutavi div, opsednut nekom vrstom
nadurene nevinosti, ako vam se tako nešto dopada.
Obojica su bili ludi za njom, naravno, što je manji problem u svetu džinova
nego što bi bio na Zemlji, jer džinovi preziru monogamiju, ali oni su se ipak
nadmetali za njenu pažnju, Zumurud joj je donosio ogromne dragulje iz
riznica (on je poticao iz najbogatije džinovske dinastije, graditelja palata i
akvedukata, paviljona i terasastih vrtova koji su učinili Peristan time što
jeste), dok je Zabardast, poznavalac magije, umetnik okultnog, imao i
klovnovski temperament, pa ju je zasmejavao, i nije se sećala, ali verovatno je
spavala s obojicom, a čak i da zaista jeste tako bilo, to na nju nije ostavilo neki
veliki utisak, i počela je da zanemaruje te nedovoljno zanimljive vilinske
udvarače u korist znatno tragičnijih ljudi. Kada ih je napustila, i pokvarila
trougao međusobne zaljubljenosti, prepuštajući ih jednog drugom, i
Zumurud i Zabardast počeli su da se menjaju. Zabardast je postepeno postao
mračan i hladan. On ju je više voleo, pretpostavljala je, i zato je dublje osećao
gubitak. U prirodu mu se uvukla žica osvetoljubivosti, na njeno iznenađenje,
nešto gorko i sujetno. Zumurud je, potpuno suprotno, nastavio dalje,
udaljavajući se od ljubavi i usmeravajući se ka muškim stvarima. Kako mu je
brada rasla sve duža, on je bio sve manje zainteresovan za žene i dragulje, i
postao je opsednut moći. Postao je vođa, a Zabardast se pretvorio u
sledbenika, mada je Zabardast i dalje bio dublji mislilac, delom zato što je bilo
teško ne biti dublji od Zumuruda. I tako su ostali prijatelji sve dok se, tokom
Rata svetova, nisu ponovo posvađali.
Zumurud, Zabardast i Asman Peri, Princeza Munja: koliko je dugo trajala
njihova romansa? Džinovi ne umeju da procene trajanje. U njihovom svetu
vreme zapravo ne teče, već nekako stoji. Ljudska bića su zarobljenici
časovnika, njihovo vreme je bolno kratko. Ljudska bića su senke oblaka, kreću
se brzo, odnosi ih vetar, i zato su Zabardast i Zumurud osetili nevericu kada
je Dunija najpre uzela ime Dunija, i kada je, zajedno s novim imenom, uzela i
ljudskog ljubavnika, i to čak ne nekog naročito mladog, već filozofa Ibn Ružda.
Zajedno su joj se obratili, po poslednji put, za njeno dobro. „Ako te uzbuđuje
intelekt“, rekao je Zabardast, „onda te moram podsetiti da u čitavom
Peristanu nema većeg stručnjaka za veštinu čarolije od mene.“ Ona ga je
upitala: „Da li je čarolija grana etike? Da li su magijski trikovi logička
disciplina?“ Zabardast joj je odgovorio: „Dobro i loše, i zanimanje za
racionalno, to su ljudske muke, isto što i muke buva na psu. Džinovi se
ponašaju onako kako požele i ne gnjave se banalnostima dobra i zla. A
vaseljena je iracionalna, to zna svaki džin.“ Ona mu je na to okrenula leđa,
zauvek, a gorčina koja je rasla u njemu zapljusnula ga je poput poplave. „Tvoj
čovek, tvoj filozof, tvoja mudra budala“, rugao se Zumurud. „Shvatićeš da će
on umreti veoma brzo, a ja ću živeti, ako ne baš zauvek, onda svakako veoma
blizu toga.“ Ona mu je odvratila: „Kažeš to kao da je nešto dobro. Ali jedna Ibn
Ruždova godina meni je vrednija od tvoje večnosti.“
Pole toga su joj postali neprijatelji, a zbog poniženja što ih je odbacila
zarad ljudskog bića koje, poput mušice, živi jedan dan i onda nestane, postali
su neprijatelji i cele ljudske vrste
- i dok se prisećala svoje mladosti, gospodin Džeronimo je našao svoje
mesto u priči o njenim mladalačkim simpatijama, u sećanju na svoju jedinu
pravu ljubav, Elu Elfenbajn, njegovu prekrasnu pričalicu, ljubaznu prema
svima, ponosnu na svoje telo, i ponekad zaljubljeniju u svog oca Benta nego u
njega, kako je ponekad mislio. Zvala je Benta Elfenbajna po pet puta svakog
sata, svakog dana, sve do njegovog poslednjeg dana, i u svakom razgovoru
rekla bi volim te umesto zdravo i doviđenja. Posle Bentove smrti, tek tada je
počela to da radi i kad pozove Džeronima, ti si mi sve na svetu, govorila je
tada, ali tek tada. Bilo je smešno biti ljubomoran na kćerkinu ljubav prema
sjajnom, razvratnom i pomalo hohštaplerskom ocu, s onim osmehom
Džokera, vedrog demona koji stalno nalazi način da nadmudri Betmena, ali
ponekad je to bilo jače od njega, priznavao je sebi gospodin Džeronimo, čak i
sad je to jače od njega, ona je čak našla načina da umre na isti način na koji je
Bento umro, našla je put do munje koja je bila i njegova.
A šta ja sad radim, upitao se, držim u naručju natprirodno biće, koje je
vilinska kraljica grmljavine, posednik i inkarnacija moći koja je ubila moju
voljenu, a ja joj šapućem reči ljubavi, kao da dozvoljavam sebi da volim ono
što je ubilo moju ženu, da šapućem volim te umesto zdravo i doviđenja kraljici
onoga što je uništilo Elu, i šta to govori o meni, šta to znači, ko sam ja. Njene
uši, inače, nemaju usne resice, baš kao ni moje. Drevno biće iz mašte koje
kaže da mi je daleki predak, sredi se, rekao je sebi, izgubio si se u
priviđenjima, noge ti sad možda stoje čvrsto na zemlji, ali glava ti je visoko,
visoko u oblacima. Ali čak i dok je grdio sebe, osećao je da Ela nestaje, osećao
ju je kako klizi ka ništavilu, dok je toplo telo u njegovom naručju postajalo sve
stvarnije, iako je znao da je zapravo od dima.
Shvatio je da se ne oseća dobro. Srce mu je tuklo u grudima, a razređeni
vazduh na planini Kaf izazivao mu je vrtoglavicu, činilo mu se da je dobio
visinsku glavobolju. Misli su mu se okrenule ka izgubljenom zanatu, koji mu
se sve više i više činio kao izgubljeni deo ličnosti, i La Inkoerenci, tako lepoj
do dolaska oluje, sećao se kopanja, plevljenja, sejanja semena, potkresivanja
živice, borbe protiv mrmota koji su jeli rododendrone, pobede nad
parazitima drveća, izgradnje lavirinta, kamen po kamen, znoja na čelu,
srećnog bola u mišićima, dana dobrog rada na suncu i kiši i mrazu, leti i zimi,
vrućina po vrućina, sneg po sneg, hiljadu jutara i još jedno jutro, potopljena
reka, brdo gde je njegova žena ležala pod ustalasalom travom. Želeo je da
vrati sat na to vreme nevinosti, pre grmljavine i čudnovatosti koji su upali u
svet, i shvatio je da ga zapravo muči nostalgija za domom.
Patio je za domom izgubljenim i u prostoru i u vremenu. I dom mu je sada
bio otuđen i trebalo ga je popravljati. Plavi Jasmin i Sestra Olbi, Oliver Oldkasl
i Gospa Filozof, ostali su tamo na stepeništu Bagdada, u usporenom
postojanju, i tu sliku je trebalo ponovo pokrenuti. Dvoje od tih četvoro bili su
mu dragi, a dvoje su bili neprijatelji, ali sve četvoro su zasluživali lek,
zasluživali su da više ne budu otuđeni, kao i grad, i zemlja, i ceo svet ljudi. Ova
Vilin-zemlja, s krivudavim palatama zaštićenim slojevima munja, ova bajka o
zaljubljenim džinovima, kraljevima na samrti i čarobnim kutijama koje
odmotavaju svoje priče u spretnim rukama špijuna, sve to nije za njega. On je
žitelj donjeg sveta i dosta mu je bilo veličanstvenih visina.
 Što se nas tiče, gledajući ga ovako s velike daljine, zaustavljenog u
nepokretnoj kompoziciji tri prilike, izgubljenog u mašti, teško nam je
da ga jasno vidimo među oblakom ovenčanim tornjevima i
veličanstvenim palatama. Moramo da ga vratimo na Zemlju, i njega i
njegovu novu voljenu, iako je vila. Njihova ljubavna priča, a ovo jeste
bila, makar i samo nakratko, njihova ljubavna priča, ima smisla samo
nama ovde dole. Tamo, gore, vazdušasta je, neopipljiva kao san.
Njihova prava ljubavna priča, ona koja za nas ima smisao i težinu,
stiže upakovana u rat. Jer i naša buduća mesta, u toj prošlosti,
učinjena su čudnim, i mi znamo, mi koji smo došli kasnije pa
razmišljamo, da mi ne bismo mogli biti to što jesmo, niti bismo vodili
živote kakve vodimo, da se to dvoje nisu vratili nazad na Zemlju da
isprave stvari, onoliko koliko mogu biti ispravljene, ako je naše vreme
uopšte ispravno, kao što kažemo da jeste, a možda je samo prosto
drugačija vrsta pogrešnog.

Sada se kineska kutija ljuštila kao luda, i kako je koji sloj otpadao, novi
glas je započinjao novu priču, ali nijedna priča nije bila končana, jer kutija
uvek nađe novu priču unutar svake nezavršene, sve dok ne izgleda da je
digresija glavni princip vaseljene, da je jedina prava tema način na koji se
teme menjaju, i kako iko može da živi u suludim situacijama u kojima ništa
ne ostaje isto ni pet minuta, i nijedna pripovest nikad ne stiže do svog kraja,
ne može biti nikakvog smisla u takvom okruženju, samo apsurdnost,
besmislenost kao je jedina vrsta značenja za koje neko može da se uhvati. I
zato smo ovde imali priču o gradu čiji ljudi su prestali da veruju u novac, a
počeli da veruju u Boga i državu, jer su te priče imale smisla, a komadići
papira i plastične kartice očito su bili bezvredni; a u sledećem trenutku,
unutar te priče počinje (ali se ne završava) priča o gospodinu Iksu, koji se
jednog dana probudio i počeo, bez ikakvog razloga, da govori novim jezikom
koji niko nije razumeo, i taj jezik je počeo da menja njegov karakter, on je
oduvek bio nadureni tip, ali što su njegove reči bivale manje shvatljive, to je
on postajao živahniji, gestikulirao je i smejao se, pa se ljudima dopadao
mnogo više nego u vreme kada su mogli da prate šta im govori; i baš kad je to
postalo zanimljivo, sljuštio se novi sloj i priča se ponovo promenila,

a mi, sećajući se, vidimo pred svojim duhovnim okom kako se

kompozicija odmrzava, vatromet papagaja eksplodira s balkona
palate na ivici mermernog dvorišta, miris belih ljiljana na povetarcu,
koji se poigrava princezinom odećom, a negde u daljini slatku
tužbalicu drvene frule. Vidimo princezu kako se naglo odvaja od
gospodina Džeronima i pokazuje u kinesku kutiju koja se razmotava
 na stočiću, a onda pada na pod pokrivajući uši rukama, i Omar špijun
takođe pada, telo mu zahvataju strašni grčevi, a Džeronimo Manezes
ne čuje ništa, ne oseća ništa, vidi samo džina i džiniju kako se grče na
podu palate, i to je trenutak kada je, prama našoj istoriji, pokazao
prisustvo duha od kojeg je zavisila budućnost, i naša i njegova
sopstvena, zgrabio je kinesku kutiju i potrčao s njom na balkon s
pogledom na kafske padine, i bacio smrtonosni predmet iz sve snage u
visok i prazan vazduh.

Sledećeg trenutka Dunija i Omar su se oporavili i ustali. Hvala ti, rekla je

gospodinu Džeronimu. Spasao si nam živote i veliki smo ti dužnici.
Džinovi umeju da budu formalni u takvim trenucima. Tako to kod njih ide.
Učinite uslugu džinu ili džiniji, i oni vam duguju uslugu zauzvrat. U takvim
situacijama, čak i među ljubavnicima, ponašanje džinova je strogo ispravno.
Dunija i Omar su se možda čak i poklonili Džeronimu Manezesu, jer je to
ispravan ritualni pokret, ali o tome beleške ne govore ništa. Da govore, pošto
je on krupan i ćutljiv tip, verovatno bi mu bilo neprijatno.
Sada znam koja je to čarolija, rekla je ona. Idemo brzo kod mog oca i
pokušaću da je raščinim.
Čim je to rekla, začuli su glasan zvuk.

U poslednjem trenutku svog života, vladar Kafa otvorio je oči i, u konačnom

delirijumu, zahtevao je da vidi knjigu koja nikad nije bila napisana, a odmah
potom počeo je da deklamuje njen nevidljivi sadržaj kao da ga naglas čita. Bio
je to opis posthumne svađe filozofa Gazalija i Ibn Ružda, ponovo pokrenute
dugo posle njihove smrti zbog oživljavacionih postupaka džina Zumuruda i
Šahpalove rođene kćeri, princeze Asman Peri, to jest Nebeske Vile, Dunije, ili
Princeze Munje. Zumurud, moćni div koji je probudio Gazalija u grobu, bio je
Šahpalov neprijatelj, i daleko izvan njegovog domašaja, ali saznanje da se i
njegova kći uplela u pitanja života i smrti, koje je stekao iz reči koje su
magijski potekle iz njegovih sopstvenih usta, navelo je starog vladara da u
poslednjim trenucima života urlikne od toliko veličanstvenog negodovanja
da su tapiserije u njegovoj spavaćoj odaji pale sa zidova, i pojavila se
pukotina u mermernom podu, šireći se poput lelujave zmije skroz od njegove
postelje do princezinih stopala, govoreći joj da je došao kraj. Poletela je ka
ocu, sledeći pukotinu, što je brže mogla, ostavljajući Džeronima Manezesa
daleko iza sebe, a kada je on stigao u kraljevsku spavaću odaju, ona je vrištala
kontračin što je glasnije mogla, pravo ocu na uho, ali bilo je prekasno.
Vladar planine Kaf napustio je Peristan zauvek. Simurg je uzleteo sa svog
mesta nad kraljevim uzglavljem i pretvorio se u plamen. Dvorani u odaji
smrti, među kojima niko nikad nije video smrt nekog džina, a kamoli kralja,
smesta su se bacili na naricanje, i nesumnjivo je bilo vrlo mnogo kidanja
odeće i čupanja kose, ali uprkos velikoj pažnji koju su posvetili savesnom
naricanju i busanju u grudi, nisu propustili da pomenu svojoj novoj kraljici da
je Šahpal otkrio njena nedela i da mu je to konačno slomilo srce. Ona je
prizvala Ibn Ruždov duh iz groba, postupak daleko izvan granica dopuštenih
postupaka kod džinova, i iako je time dokazala da je džinija retke i strahovite
moći, takođe je postupila i veoma grešno, a saznanje o njenom teškom grehu
bilo je poslednja kap koja je dokrajčila Šahpalov život. Dakle, njegova smrt
donekle je njena krivica, želeli su dvorani da joj stave do znanja, mada su se,
naravno, klanjali, padali ničice, pritiskali čelo na pod i odavali joj sve počasti
koje pripadaju novom vladaru, da, mrmljali su, i dokaz njene krivice je
pukotina u podu koja je bez zastajanja i bez razmišljanja hitala ka njenim
grešnim stopalima.
Omar Ajar ju je branio i ukazivao na to kako je rizikovala sopstveni život
da otkrije prirodu otrovne čini skrivene u kineskoj kutiji, i kako je žurila ka
kraljevskoj postelji u želji da mu spase život, i naravno, svi su se složili da
jeste, to je bilo herojski, ali pogled im je lutao, a krutost njihovog držanja
pokazivala je da su nedovoljno ubeđeni, jer na kraju krajeva, kralj je mrtav,
dakle, ona nije uspela, tako ispada, čak ni u tome. A kako se vest o kraljevoj
smrti širila od samrtne postelje na avenije i kafske gudure, kako je
rastrubljena širom planinskog kraljevstva, šapat o njenoj krivici prikačio se
uz vest, mada, naravno, niko nije izrazio ni najmanju sumnju što se tiče
njenog prava da nasledi presto, ali šapat ju je ipak kaljao, šapat nalik na
nevidljivo blato, a blato se lepi, kako blato uvek čini; i kako se masa njenih
podanika, koji su voleli njenog oca skoro isto koliko i ona, okupljala van
zidova palate, čula je taj zvuk svojim oštrim džinovskim sluhom, pomešan sa
žalostivim jecajima njenog naroda, zvuk malobrojnih ali ipak važan - sa
žaljenjem to moramo priznati, bio je to uzvik: Ua!
Bila je smirena. Nije malaksala, nije plakala. Ono što je osećala zbog
očevih poslednjih trenutaka zadržala je za sebe i nikome to nije pokazala. S
balkona palate obratila se narodu Kafa. U spojenim dlanovima, kao u činiji,
iznela je prikupljeni pepeo Simurga, i kad ga je dunula na masu, pepeo je
poprimio oblik moćne ptice i ponovo se vratio u kreštavi veličanstveni život.
S magijskom pticom na ramenu, i sa krunom Simurga na glavi, zaslužila je
njihovo poštovanje i šapat je minuo. Dala je zavet svom narodu. Smrt je ušla u
Peristan, i smrt će dobiti smrt. Ona neće počinuti dok ubice njenog oca ne
budu uništene. Zumurud Šah i njegovi pomoćnici Zabardast, Raim Krvopija i
Svetlucavi Rubin biće zauvek uklonjeni sa dva sveta. Tako će se Rat svetova
okončati i mir će se vratiti i gore i dole.
Tako se zaklela. A onda je vrisnula.
Džeronimo Manezes osetio je taj vrisak kao udarac čekićem u glavu i
onesvestio se. Prošlo je mnogo milenijuma otkako je iko na dva sveta čuo
vrisak Nebeske Vile. Bio je toliko glasan da je ispunio ceo džinovski svet
zvukom i prodro je i u donji ljudski svet, gde su Zumurud i njegova trojica
pomoćnika čuli i razumeli objavu rata. Smrt je ušla u svet džinova, i pre nego
što se rat okonča, još džinova će morati da umre.

Vratila se očevom telu i dugo nije bila u stanju da ode. Sedela je na podu kraj
njega i pričala. Džeronimo Manezes, došavši k svesti, iako mu je u ušima
neprekidno zvonilo, seo je na brokatnu fotelju malo dalje, sklopljenih očiju,
trpeći najjaču glavobolju koju je ikada imao, još potresen, još ošamućen, i
onda je ponovo izgubio svest, utonuvši u dubok san pun snova o smrti i
grmljavini. Dok je spavao, kraljeva kći je pričala ocu sve svoje tajne misli, one
koje on nije imao vremena da sasluša dok je bio živ, i imala je utisak da po
prvi put uživa njegovu punu pažnju. Dvorani su nestali, Omar Ajar je stajao na
straži pred vratima samrtne odaje, a gospodin Džeronimo je spavao. Dunija
je pričala i pričala, reči ljubavi, ljutnje i žaljenja, a kada je završila sa
izlivanjem i srca i duše, rekla je mrtvom kralju svoj plan o osveti, a mrtvi kralj
nije pokušao da je odgovori, ne samo zato što je bio mrtav nego su džinovi
takvi, ne veruju u okretanje drugog obraza ako im je naneto zlo, oni se prosto
svete.
Zumurud i Zabardast i njihovi sledbenici znali su da će Dunija krenuti za
njima, očekivali su njen napad i pre nego što je vrisnula, ali nju to nije ni
najmanje sprečilo da se ipak oglasi. Potcenili su je zato što je žensko, znala je
to, i sad će ih naučiti pameti jednom zauvek, dobiće mnogo više nego što su
očekivali. Bezbroj puta je obećala ocu da će ga osvetiti, sve dok joj nije
poverovao, i u tom trenutku njegovo telo učinilo je ono što tela džinova čine
u retkim prilikama kada neko umre, izgubilo je telesni oblik i plamen je
suknuo uvis i zgasnuo. Posle toga, krevet je ostao prazan, ali videlo se
udubljenje koje je njegovo telo ostavilo na čaršavu gde je ležalo, a njegove
omiljene stare papuče ostale su na podu kraj kreveta, položene u iščekivanju,
kao da bi on svakog časa mogao da se vrati i ponovo ih obuje.
(U danima koji su usledili, Dunija je rekla gospodinu Džeronimu da se
njen otac često pojavljuje pred njom tokom perioda zatišja koji kod džinova
zamenjuje san, i da se tokom tih pojavljivanja raspituje za nju, zanima ga sve
što ona radi, pun je topline i ljubavi i zagrljaja; da je, ukratko, njen odnos s
njim posle njegove smrti znatno poboljšan u odnosu na to kakav je bio za
života. Nisam ga izgubila, rekla je Džeronimu Manezesu, a ova njegova verzija
bolja je od prethodne.)
Kada je najzad ustala, ponovo je bila drugačija, ne više princeza, pa čak ni
kći, već mračna kraljica, užasna u svom gnevu, zlatnih očiju i s oblacima dima
oko glave umesto kose. Džeronimo Manezes, koji se probudio u onoj fotelji,
shvatio je da je to ono što mu je život oduvek pripremao, nesigurnost
postojanja, zaprepašćenost pred promenama, dremku u jednoj stvarnosti i
buđenje u drugoj. Iluzija povratka Ele Elfenbajn istovremeno ga je plašila i
radovala i bilo mu je lako da poveruje u to, ali ovaj prelazak u Peristan je to
nepovratno pokvario, a sada je pogled na kafsku kraljicu otkrio da je ljutita
lepota zauvek uništila Elin duh. A i u Duniji, Nebeskoj Vili i Kraljici Munja,
nastupila je promena. Videla je Ibn Ružda ponovo rođenog u Džeronimu, ali
zapravo je najzad napustila starog filozofa, shvativši da je ta drevna ljubav
pretvorena u prah, a da njena reinkarnacija, iako prijatna, ne može ponovo
podstaći stari plamen, ili može samo privremeno. Držala ga se za trenutak, ali
sada je bilo posla koji treba obaviti, a ona je znala kako da ga izvede.
Ti, rekla je Džeronimu Manezesu, ne onako kako bi se ljubavnica obratila
svom ljubavniku, već zapovednim glasom matrijarha, onako kako bi se baba s
dlakama koje rastu iz mladeža na bradi, na primer, obratila mladom članu
svoje dinastije. Da. Počećemo od tebe.
On je bio dečačić u kratkim pantalonicama, koji se premešta s noge na
nogu pred bakom i odgovara joj svadljivim mumlanjem. Ne čujem te, rekla je.
Govori glasnije.
Gladan sam, rekao je on. Ako je ikako moguće, voleo bih prvo nešto da
pojedem, molim te.
 U KOJEM POLAKO
NASTUPA PREOKRET
N ekoliko reči o nama. Teško nam je, dok se ovako osvrćemo, da se
stavimo na mesto svojih predaka, za koje je dolazak, usred
svakodnevice, nepomirljivih sila preobražaja, nebeskih avatara
transformacije, predstavljao zapanjujući prekid tkanja stvarnosti; dok je u
naše vreme ta aktivnost uobičajena. Naše vladanje ljudskim genomom
omogućava nam kameleonske moći nepoznate našim precima. Ako poželimo
da promenimo pol, lepo to i uredimo, jednostavnim postupkom genetske
manipulacije. Ako smo u opasnosti da izgubimo strpljenje, možemo da
koristimo kontrolnu pločicu ugrađenu na podlaktici i podesimo nivo
serotonina, pa se oraspoložimo. Ni boja kože s kojom se rađamo više nije
stalna. Možemo da odaberemo nijansu. Ako kao strasni fudbalski navijači
odlučimo da steknemo pigmentaciju svog omiljenog kluba, da budemo
albiseleste ili rosonero23, onda odmah obojimo svoje telo u plave i bele
pruge, ili u upadljive crvene i crne. Nekada davno, jedna umetnica u Brazilu
zamolila je svoje zemljake da imenuju svoju nijansu kože pa je napravila tube
boje za svaku od tih nijansi, a svaka je bila nazvana po onome ko ju je
predložio, Veliki crni dasa, Sijalica i tako dalje. Danas bi joj ponestalo tuba za
pakovanje mnogo pre nego što iscrpi sve varijacije boje; a opšte je
prihvaćeno uverenje da je to izvanredno.
Ovo je priča iz naše prošlosti, iz vremena toliko dalekog da se ponekad ne
slažemo treba li ga nazvati istorijskim ili mitološkim. Neki među nama kažu
da je to bajka. Ali oko ovoga se slažemo: pričati priču o prošlosti znači pričati
priču o sadašnjosti. Prepričavanje fantazije, priče o izmaštanom, takođe je
način da se ispriča priča o stvarnosti. Kad ne bi bilo tako, pripovedanje ne bi
imalo smisla, a mi pokušavamo da u svakodnevnom životu izbegavamo sve
što nema smisla.
Evo pitanja koje postavljamo sebi dok istražujemo i pripovedamo svoju
istoriju: kako smo odande stigli dovde?

A sad nekoliko reći i o munjama i gromovima. Pošto je to vrsta nebeske vatre,

grom je tokom istorije smatran za oružje moćnih muških božanstava: Indre,
Zevsa, Tora. Jedno od malobrojnih ženskih božanstava koje je baratalo ovim
moćnim oružjem bila je Oja, boginja naroda Joruba, velika čarobnica koja je,
kad je loše raspoložena, a to se često dešavalo, mogla da prizove olujni vetar i
nebesku vatru, i za koju se verovalo da je boginja promene, koju prizivate u
trenucima velikih promena, brze metamorfoze sveta iz jednog stanja u drugo.
Takođe je bila i boginja reka. Na jorupskom jeziku reka Niger zove se Odo-
Oja.
Moguće je, a nama se čini i verovatnim, da priča o Oji vuče poreklo od
jednog ranijeg uplitanja u ljudske poslove - pre možda nekoliko milenijuma -
džinije Nebeske Vile, koja je u ovoj pripovesti uglavnom poznatija po svom
kasnijem imenu Dunija. U ona drevna vremena verovalo se da je Oja imala
muža Šanga, kralja oluja, ali on je posle nekog vremena negde nestao. Ako je
Dunija nekada i imala muža, i ako je on ubijen u nekoj davnoj, nigde
zabeleženoj borbi džinova, to bi možda moglo objasniti njenu naklonost
prema Džeronimu, koji je doživeo sličan gubitak. Ali to je samo pretpostavka.
Što se Dunijine moći nad vodom tiče, a ne samo nad vatrom, možda je i
postojala, ali to nije deo ove naše pripovesti i nemamo nikakvih podataka o
tome. A što se tiče razloga zbog kog je delimično odgovorna za otprilike sve
što se dešavalo ljudima na zemlji tokom vremena čudnovatosti, tiraniju
džinova i Rat svetova, to će biti objašnjeno u nastavku.
Kad su afrička predanja s robovlasničkim brodovima stigla u Novi svet,
stigla je i Oja. U brazilskim kandombleanskim ritualima, postala je Jansa. U
sinkretičkoj karipskoj santeriji, njena slika stopila se sa slikom hrišćanske
Crne Madone, Bogorodice Kandelarijske.
Ipak, Dunija, kao i sve džinije, bila je daleko od device. Postala je plodna
pramajka Dunijazata. A kao što sad već dobro znamo, njeni potomci su
takođe imali dar munje u prstima, mada skoro niko od njih to nije znao sve
do početka vremena čudnovatosti, kada je to postalo zamislivo. U boju protiv
mračnih džinova, ove munje će postati presudno oružje. I tako se desilo da su
čudaci s munjama, grupa koja je tokom strašne paranoje tih dana bila
optužena da stoji iza svih uništenja koja su obuhvaćena nazivom
čudnovatost, na kraju postala istaknuta, a potom i legendarna prva linija
otpora Zumurudovoj bandi mračnih džinova, koji su krenuli da kolonizuju, pa
čak i da porobljavaju narode Zemlje.

I sad još samo nekoliko reči o Zumurudovom projektu. Osvajanje je bilo nešto
potpuno novo za džinove, kojima pojam imperije nije bio prirodan. Džinovi
su nametljivi; vole da se upliću, da ovog podignu, da onog sruše, da opljačkaju
pećinu s blagom ili ubace magijski klip u točkove nekog bogataša. Oni vole da
prave pakosti, nered, anarhiju. Tradicionalno im nedostaju upravljačke
veštine. Međutim, vladavina terora ne može biti efikasna ako je zasnovana
samo na teroru. Najefikasnije tiranije odlikuju se izuzetnom organizacijom.
Efikasnost nikad nije bila jača strana Zumuruda Velikog; on je radije bio sklon
plašenju ljudi. Čarobnjak Zabardast se, opet, pokazao kao izvanredno
nadaren baš za osnove upravljanja. Ali nije bio savršen, a nisu ni njegovi
podređeni, i tako je novi sistem bio (na sreću) pun rupa.
Pre povratka u donji svet, Dunija je otvorila tajna vratanca u glavi
gospodina Džeronima, koja su vodila ka džinovskoj prirodi skrivenoj duboko
u njemu. Ako si uspeo da se izlečiš od zaraze bestežinstva i vratiš se na čvrsto
tlo a da i ne znaš ko si, rekla mu je, zamisli šta ćeš tek sad moći da radiš.
Prinela je usne njegovim slepoočnicama, prvo levoj, pa desnoj, i šapnula:
„Otvori se!“ Istog časa, u njemu kao da se otvorila čitava vaseljena s
prostornim dimenzijama za koje nije ni znao, a sad su postale vidljive i
upotrebljive, kao da su se granice mogućeg proširile i odjednom je postalo
izvodljivo mnogo šta što ranije nije bilo.
Osećao se onako kako se mora osećati dete dok uči jezik, kad formira i
izgovara prve reči, pa izraze, pa rečenice. Dar jezika, dok nam pristiže,
omogućava ne samo da se izraze misli nego i da se formiraju, omogućava čin
mišljenja, a tako je bilo i sa jezikom koju mu je Dunija otvorila, i koji mu je
omogućio da formira izraze koje nikada ranije nije uspevao da izvuče iz
oblaka nepoznatog u kome su se skrivali od njega. Uvideo je koliko je lako
uticati na prirodni svet, pomerati predmete, ili menjati njihov pravac, ili ih
ubrzavati ili zaustavljati. Ako bi triput brzo trepnuo, pred njegovim
duhovnim okom otvorio bi se izvanredan komunikacioni sistem džinova,
složen kao sinapse u ljudskom mozgu, a lak za upotrebu kao megafon. Da bi
putovao maltene u trenutku između bilo koja dva mesta, bilo je dovoljno da
pljesne dlanovima, a da bi stvorio nešto - tanjir hrane, oružje, motorno vozilo,
cigaretu - trebalo je samo da trzne nosom. Počeo je drugačije da shvata
vreme, a njegovo ljudsko biće, užurbano, prolazno, koje gleda kako pesak
ističe iz peščanog sata, sad je bilo u suprotnosti s njegovim novim
džinovskim bićem, koje je slegalo ramenima pred vremenom, koje je
hronologiju smatralo za bolest sitnih umova. Shvatio je zakone
transformacije, kako spoljašnjeg sveta, tako i samog sebe. Osećao je kako u
njemu raste ljubav prema svemu blistavom, zvezdama i plemenitim
metalima i draguljima svih vrsta. Počeo je da shvata privlačnost dimija. A
znao je da se nalazi tek na granici džinovske stvarnosti, i da bi mogao, kako
dani odmiču, da vidi čuda za čije razumevanje i opisivanje još nije imao ni
jezik ni reći. „Vaseljena ima deset dimenzija“, rekao je ozbiljno. Dunija se
nasmešila kao roditelj kad vidi da dete brzo uči. „To je jedno od potencijalnih
stanovišta“, odgovorila je.
No, za Duniju se postojanje sužavalo. Džinovi imaju višekanalne umove i
sjajni su kad treba obaviti više radnji odjednom, ali čitava Dunijina svest bila
je usmerena na jedan jedini cilj: uništenje onih koji su uništili njenog oca.
Upravo zbog očeve smrti podlegla je krajnjem obliku antinomističke jeresi,
pripisujući sebi moći milosti i oproštaja koje su obično rezervisane za
božanstva, i tvrdeći da se ništa što zapovedi svom plemenu da čini u ratu
protiv mračnih džinova neće smatrati lošim ili nemoralnim, jer ona daje
blagoslov za te postupke. Džeronimo Manezes, kog je imenovala za svog
ađutanta u tom ratu, sve češće je smatrao da treba da je upozorava, da joj
bude cvrčak na ramenu koji će preispitivati njenu vratolomnu
samouverenost, brinuti se zbog apsolutizma koji ju je obuzeo dok je, vođena
neizrecivim bolom, prizivala svoje ogromne sile.
„Hodi!“ naredila je gospodinu Džeronimu. „Sastanak samo što nije
počeo!“

Među stručnjacima i dalje traju rasprave na temu ukupnog broja džinova

(muškog pola) i džinija (ženskog pola), to jest stanovništva Peristana. S jedne
strane su oni dostojanstvenici koji i dalje smatraju, kao prvo, da je broj
džinova i džinija konstantan, i da je, kao drugo, čitava njihova vrsta neplodna
i ne može da se razmnožava, te da su, kao treće, i muškarci i žene besmrtni i
ne mogu da umru. Na drugoj strani okruglog stola nalaze se oni koji, kao mi,
prihvataju podatak koji nam je stigao u vidu sposobnosti džinija, poput
Princeze Munja, da rađaju, i to u velikom broju, a takođe i o smrtnosti džinova
(doduše samo u izuzetnim okolnostima). Istorija Rata svetova je sama po
sebi najbolji dokaz u tom smislu, kao što će se videti; a videće se veoma brzo.
Zato ne možemo prihvatiti da je ukupan broj džinova i džinija zauvek
određen za sva vremena.
Tradicionalisti insistiraju da je taj broj sam po sebi svakako bio magijski,
što će reći, hiljadu i jedan; hiljadu i jedan muškarac, hiljadu i jedna žena. Tako
treba da bude, tvrde oni, i prema tome je svakako tako. Mi, opet, prihvatamo
da stanovništvo nije veliko, i da su brojevi o kojima govore tradicionalisti
verovatno bliski istini, ali spremni smo i da priznamo kako nema načina da
znamo tačan broj džinova u bilo kom datom trenutku, pa je, prema tome,
određivanje brojnosti koje je proizvoljno zasnovano na nekakvoj teoriji
prikladnosti jedva nešto bolje od običnog sujeverja. A u svakom slučaju, osim
džinova, u Vilin-zemlji je bilo, a verovatno i dalje ima, i nižih životnih oblika,
među kojima su najbrojnije deve, mada je bilo i bhuta. Tokom Rata svetova i
deve i bhuti bili su prisiljeni na službu u donjem svetu i mobilisani u vojsku
četvorice velikih ifrita.
A što se tiče džinira, istorijski skup džinija, koji je sazvala Princeza Munja,
sada siroče, u Velikoj kafskoj dvorani, okupio je skoro sve ženske duhove koji
su postojali, čineći svakako najveći takav skup u istoriji. Užasne vesti o
ubistvu kralja s planine Kaf brzo su se raširile Vilin-zemljom, izazivajući gnev
i saosećanje u skoro svakim grudima, a kada je Princeza Munja, sada siroče,
poslala poziv, bilo je vrlo malo onih koji se nisu odazvali.
Kad se Dunija obratila skupu, i pozvala na opšti i trenutni bojkot seksa,
kako bi se mračni džinovi kaznili zbog ubistva Šahpala, i prisilili da okončaju
svoj neprikladni pohod osvajanja donje zemlje, saosećanje njene publike nije
bilo dovoljno da spreči mnoge okupljene džinije u izražavanju zaprepašćenja
i neslaganja. Njena drugarica iz detinjstva Sila, Princeza Ravnice, u ime svih
prisutnih obznanila je opšte osećanje užasa. „Ako ne možemo to da radimo
najmanje dvanaest puta dnevno, dušo“, uzviknula je, „isto nam je kao da smo i
monahinje. Ti si oduvek bila knjiški moljac“, dodala je, „i iskreno rečeno,
pomalo suviše nalik ljudima. Dušo, ja te volim, ali to je istina, i zato ti možda
možeš lakše da izdržiš bez seksa nego mi ostale, prosto ćeš čitati knjigu, ali,
dušo, većini nas, nama je to najvažnije.“
Čuo se prigušeni žamor slaganja. Druga princeza, Lejla Noćna, pomenula
je staru glasinu da, ako džinovi i džinije odustanu od seksa na određeno
vreme, onda će se čitav njihov svet raspasti i srušiti, a svi njegovi stanovnici
će nestati. „Nema dima bez vatre, i nema vatre bez dima“, rekla je citirajući
staru džinovsku izreku, „a ako se to dvoje ne spajaju, plamen će se svakako
ugasiti.“ Na to je njena rođaka Vetala, Princeza Plamena, počela uplašeno, i
zastrašujuće, da nariče. Ali Dunija nije dopuštala protivljenje. „Zumurud i
njegova banda izgubili su samokontrolu i izdali sva pravila ispravnog
ponašanja, ne samo između džinova i ljudskih bića, nego i između džinova i
džinova“, odvratila je. „Moj otac je već mrtav. Zašto mislite da će vaša
kraljevstva - vaši očevi, vaši muževi, sinovi, pa i vi same - biti bezbedna?“ Na
to su okupljene kraljice i princeze, Ravnice, Vode, Oblaka, Bašta, Noći i
Plamena, prestale da kukaju koliko su napaljene i počele da obraćaju pažnju; a
to su učinile i njihove svite.
Međutim, kao što znamo, činjenica da je celokupno žensko stanovništvo
Vilin-zemlje odbilo da ima bilo šta s mračnim džinovima, što je trebalo da
baci na kolena Zumuruda Velikog i njegove sledbenike, imala je začuđujuće
suprotno dejstvo - začuđujuće, tačnije rečeno, za dame džinije koje su to
pravilo i uvele, koje su se uzdržavale i apstinirale, iako im je to, kao i svakom
zavisniku, teško padalo, bilo je ozbiljnog kriziranja, nervoze, drhtavice i
nesanice, jer je sjedinjenje vatre i dima ontološki preduslov za oba pola
džinova. „Ako ovo potraje“, rekla je Duniji očajna Sila, „čitava Vilin-zemlja će
se srušiti oko nas.“
Mi, kad se sad osvrnemo na te događaje, vidimo ih iz perspektive našeg s
mukom stečenog znanja, i razumemo da je primena krajnjeg nasilja, poznata
pod sveobuhvatnim i često nepreciznim izrazom terorizam, uvek bila
posebno privlačna pojedincima muškog roda koji su ili nevini ili nisu u stanju
da nađu seksualne partnere. Frustracija koja odatle proizilazi menja um i
nanosi štetu muškom egu, a olakšanje može da dođe samo kroz gnev i nasilje.
Kada usamljeni i očajni mladi ljudi nađu zaljubljene, ili pohotne, ili makar
voljne, seksualne partnere, izgube želju za samoubilačkim prslucima,
bombama i rajskim devicama, i radije biraju život. U odsustvu omiljene
džinovske razonode, ljudski muškarci počinju da maštaju o orgazmičkom
svršetku svega. Smrt, pošto je već svima na raspolaganju, često postaje
alternativa nedosežnom seksu.
Tako je to kod ljudskih bića. Međutim, mračni džinovi ne razmišljaju o
samouništenju. Njihova reakcija na seksualni bojkot nije bila da udovolje
željama svojih nekadašnjih partnerki, naprotiv, povećali su nasilne aktivnosti
neseksualne vrste. Raim Krvopija i Svetlucavi Rubin, podstaknuti
uskraćivanjem fizičkog uživanja, krenuli su u donji svet na divlje pustošenje i
pokoravanje silom, pokazavši toliko neumereno prepuštanje da su u prvi
mah uznemirili čak i Zumuruda i Zabardasta; potom, posle nekog vremena,
ista crvena magla pojavila se i pred očima dvojice starijih džinova, a ljudska
vrsta platila je za sve ono što su džinije uskratile velikim ifritima. Rat je ušao
u novu fazu. Bilo je vreme da se Dunija i Džeronimo Manezes vrate na Zemlju.
Tražila je od njega da položi zakletvu, vrlo sličnu njenoj. „Sad kad sam ti
otvorila oči, otkrila ti tvoju istinsku prirodu i dala ti moć nad njom, moraš
obećati da ćeš se boriti uz mene sve dok ne bude učinjeno sve što treba, ili
dok ne izginemo pokušavajući.“ Oči su joj plamtele. Njena volja bila je suviše
silna da bi joj se odupro. „Da“, rekao je. „Kunem se!“
Poljubila ga je u obraz u znak odobravanja. „Postoji jedan dečko s kojim
treba da se upoznaš“, rekla je. „Džimi Kapur, takođe poznat i kao Nataradža
Junak. Odvažan mladić; a i u rodu ste. Kad smo već kod rođaka, postoji i jedna
nevaljala devojka.“

Ime Tereza Šaka više nije mogla da koristi. Ubila je čoveka i time je potrošila
svaku mrvu kredibiliteta koji je njeno ime moglo imati. Presekla ga je napola
kao nevažeću karticu i bacila ga u đubre, ispljunuvši ga poput žvake. Jebeš
ime! Bila je u bekstvu i koristila je mnoštvo imena, neka s ukradenih
kreditnih kartica i lažnih legitimacija koje je kupovala od muvatora po
mračnim ćoškovima, neka sa iškrabanih knjiga gostiju u jeftinim hotelima i
prenoćištima. Nije bila dobra u tome, u tom neupadljivom životu. Bile su joj
potrebne uslužne delatnosti. U dobra vremena, svaki dan u kome nije svratila
u velnes centar ili na jogu računala je kao protraćen. Međutim, ti dani su
prošli i sad je morala da se snalazi misleći svojom glavom - jebeš ti to, ni
fakultet nije završila. Srećom po nju, sve je bilo u haosu, policija nije bila kao
nekad, a haos joj je omogućio da se provlači neopaženo. Barem zasad. Ili su je
možda zaboravili. Svi su imali svoje nevolje, a ona je polako postajala bajata
vest.
I tako je Tereza, ili Mersedes, ili Silvija, ili Patriša, ili kako se već zvala te
večeri, sedela sama u sportskom baru u Pidžen Fordžu, u Saveznoj Državi
Tenesi, odbijajući udvaranje vojnički ošišanih mišićavih muškaraca,
istresajući tekile i gledajući najnovije pucnjave po školama na ogromnom
ravnom TV ekranu visoke rezolucije. O, Bože, mrmljala je glasom pomalo
nepreciznim od alkohola, ovo je vreme ubijanja, i znaš šta, meni je to sasvim
u redu. Tamo napolju je klanica, a ti izgleda lično učestvuješ u tome, Bože,
kako god da se zoveš, ti imaš više lažnih imena od mene. Da, ti Bože, tebi
govorim. Ti, sa tim imenom, ovim imenom, u ovoj zemlji, onoj zemlji, uvek
dobar u ubijanju, ne smetaju ti ljudi koji bivaju ubijeni zbog statusa na
Fejsbuku, ili zato što nisu obrezani, ili što su spavali s pogrešnim tipom. Ne
smeta to meni jer, znaš šta, bože, i ja sam ubica. Gle ti mene. I ja sam
učestvovala u tome.
U ta vremena, kad je sumnja pala na one koji su preživeli udare munje,
neki od njih su se potajno okupljali tu i tamo, da se žale na svoju sudbinu. Ona
ih je tražila želeći da čuje njihove priče, za slučaj da se pokaže da je neko od
njih nalik njoj, da je gospodar munja, a ne samo žrtva. Kad ste čudak, prija kad
znate da niste jedini. Ali ovde u Centru zabave Zadimljenih planina, skup
preživelih pokazao se kao hrpa žalosnih olupina. Zgurili su se u sobici iza
sportskog bara, slabo osvetljenoj, s pogledom na uličicu bočno od glavne, gde
su turisti ranije radili šta već turisti vole da rade, jeli su turističke
specijalitete, i vozili turističke prikolice, i pozirali za turističke slike pred
slikom Doli Parton, i kopali u turističkom rudniku u potrazi za turističkim
zlatom. Za one s nešto mračnijim ukusom, postojao je Muzej Titanika, gde ste
mogli videti violinu koja je pripadala Volasu Hartliju, kapelmajstoru
brodskog orkestra, i uživati u odavanju počasti stotinu i trideset troje dece
koja su potonula s brodom, nazvanoj Najmanji heroji. Sve to je sad bilo
zatvoreno, jer svet se promenio, sad je Titanik bio svuda i svi su tonuli.
Sportski bar je još radio, jer ljudi žele da piju u teška vremena, to se ne menja,
samo što su utakmice na ekranu sad bile reprize, sve čuvene skraćenice bile
su ukinute: MLB, NBA, NFL - sve je nestalo. Njihovi duhovi kretali su se
velikim ekranima između povremenih kratkih vesti, kada bi neka nejasna i
treperava slika uspela da stigne onlajn zahvaljujući hrabrim novinarima na
terenu, koji znaju kako da se povežu sa satelitima.
Među onima koji su preživeli udar groma postojala su dva tipa ljudi. Prvi
tip je imao mnogo šta da kaže. Ovaj je bio pogođen četiri puta, ali onaj je
držao rekord sa sedam udara. Mnogi su govorili da se osećaju pometeno, da
pate od glavobolje i napada panike. Preterano se znoje, ne mogu da spavaju,
jedna noga počela je da im se skraćuje. Plakali su kad nema razloga za plač,
naletali su na vrata i sudarali se s nameštajem. Sećali su se da ih je grom
bukvalno izuo iz cipela, a odeća im je eksplodirala i razletela se, ostavljajući
ih ne samo ošamućene nego i gole. Odsustvo opekotina značilo je da ih ljudi
optužuju da se suviše bune, ili bar suviše dugo. Govorili su sa
strahopoštovanjem o gromu iz vedra neba. Mnogi su to proglašavali za
religijsko iskustvo. Bili su svedoci đavoljeg dela, i to iz prve ruke.
Druga grupa je bila tiha. Ti preživeli sedeli su po ćoškovima, sami,
zadubljeni u svoje tajne svetove. Grom ih je poslao nekuda daleko i oni ili nisu
mogli ili nisu želeli da to podele s drugima. Kada bi Tereza, ili Mersedes, ili
već ko god da je bila, pokušala da priča s njima, izgledali su uplašeno i
sklanjali bi se od nje, ili bi reagovali iznenadnom, preteranom grubošću,
kezeći zube i zamahujući na nju rukama kao kandžama.
Ništa joj nije koristilo. Ovi ljudi bili su slabi i slomljeni. Ostavila je skup i
prešla na tekilu, a negde pred kraj boce začula je glas u sopstvenoj glavi, i
pomislila je da bi verovatno trebalo da prekine s tekilom. Bio je to ženski glas,
tih i odmeren, i mogla je da ga čuje veoma jasno, iako joj se niko nije obraćao.
Ja sam tvoja majka, rekao je glas, i pre nego što je stigla da zausti da odgovori
- ne, nisi, jer mene moja mama nikad ne zove, čak ni za prokleti rođendan,
osim ako ne dobije rak, onda će mi verovatno poslati SMS da joj plaćam
lečenje - ali pre nego što je stigla da kaže išta od toga, glas je rekao - ne, ne ta
majka, nego majka od pre devet stotina godina, koja godina manje-više,
majka koja je usadila magiju u tvoje telo, a sad ćeš je iskoristiti za nešto
dobro. „Ovo je stvarno dobra tekila“, rekla je glasno i sa divljenjem, ali ona
takozvana majka u njenoj glavi nije se uzbuđivala - pokazaću ti se kad budem
spremna, rekla je, ali ako ćeš mi lakše poverovati, mogu ti reći ime i broj s te
ukradene kreditne kartice koji imaš, i lokaciju i kombinaciju onog bednog
malog sefa u kome si sakrila svoje takozvane dragocenosti. Ako želiš, mogu
da ti ponovim ono što je tvoj tata rekao kad si mu kazala da želiš da studiraš
engleski - šta ćeš raditi s tim, rekao je, bićeš sekretarica ili advokatska
pomoćnica - ili možda hoćeš da čuješ kako si sela u onaj stari polovni
kabriolet koji si ukrala kad ti je bilo sedamnaest i vozila ga što si brže mogla
ka zapadu, pa na jug od Aventure, do Flaminga, ne mareći hoćeš li ostati živa.
Nemaš nikakvih tajni preda mnom, ali na sreću, ja te volim kao kći, ma šta da
si radila, iako si ubila onog gospodina, to sad nije važno, jer sad dolazi rat i
želim da budeš moj vojnik, a ti si mi već pokazala da si dobra u onome što
želim da radiš.
Dakle, ne smeta ti što ću ubijati ljude? - rekla je Tereza Šaka bezglasno. Šta
to radim, pitala se, razgovaram s glasom u sopstvenoj glavi, da li mi se sad
privida? Šta sam ja? Jovanka Orleanka? Videla sam tu emisiju. Nju su spalili.
Ne, rekao je glas u njenoj glavi. Ti nisi svetica, a nisam ni ja.
Hoćeš da ubijam ljude? - pitala je ponovo, nemo, u svojoj glavi, svesna da
to nije obično pijanstvo, već ludilo.
Ne ljude, rekao je glas. Lovićemo krupniju divljač.
Kada se ponovo našao na ulazu u zgradu Bagdad, gospodin Džeronimo je bio
naoružan novim znanjem - da pre tog dana nije znao ništa, ne samo o svetu,
nego ni o sebi samom i o svom mestu u njemu. Sada je znao nešto; ne sve, ali i
to je početak. Morao je da počne iznova, i znao je odakle želi da počne, pa je
zamolio Duniju da ga vrati baš ovamo, kako bi pokušao sa svojim prvim
izlečenjem. Ona ga je dovela i produžila dalje svojim poslom, ali on je sada
imao pristup komunikacionom sistemu džinova pa je u svakom trenutku
mogao tačno da je locira pomoću izvanredne interne mreže pozicioniranja, te
je njeno fizičko odsustvo bilo nebitno. Pritisnuo je zvonce i sačekao. Onda se
setio da i dalje ima ključ. I dalje je odgovarao, okrenuo se u bravi kao da se
ništa nije desilo, kao da nije bio izbačen odavde zato što je doneo užasnu
bolest.
Koliko je vremena proveo u Peristanu? Dan, dan i po? A ovde, u donjem
svetu, prošlo je osamnaest meseci, ako ne i više. Mnogo šta se na Zemlji
promeni za osamnaest meseci u ubrzanom dobu koje je započelo
istovremeno s novim milenijumom, a traje i danas. Sve naše priče sada se
pripovedaju mnogo brže, postali smo zavisni od ubrzavanja, zaboravili smo
zadovoljstva stare sporosti, dangubljenja, prelistavanja, trotomnih romana,
četvoročasovnih filmova, drama od po trinaest epizoda, zadovoljstva
trajanja, istrajavanja. Učini šta moraš, ispričaj svoju priču, živi svoj život,
izađi što pre, brže. Dok je stajao na ulazu u Bagdad, gotovo je video kako mu
godinu i po dana u rodnom gradu proleće pred očima, vrišteći od užasa dok
se lebdenje umnožava, a potom i njegova suprotnost, padovi, ljudi spljeskani
lokalnim povećanjem sile teže, baš kao u priči iz kineske kutije, pomislio je
gospodin Džeronimo, a bili su tu i vrtoglavi nasumični napadi na grupe
građana, veliki ifriti napadali su ih jašući leteće urne, veliki ifriti nudili su
nagrade, velike sanduke pune dragulja, svakome ko im ukaže na muškarce i
žene bez ušnih resica. Uveden je preki sud, a hitne službe su sjajno radile,
vatrogasni kamioni starali su se za lebdeće ljude, policija je uz pomoć
Nacionalne garde održavala neki privid reda na ulicama.
Verske bande lutale su gradom, tražeći nekoga da okrive. Neke grupe
uperile su prst u gradonačelnicu, čija je usvojena Olujna Beba, čudesni
detektor nepoštenja, kako se priča, demonskog porekla. Mnoštvo vernika,
kojima se činilo da je neprijateljstvo neophodni sastojak vere, okupilo se oko
gradonačelničine rezidencije - skupljali su se sa tri strane, sa pristaništa za
trajekte, 1st End avenije i Ruzveltove - a onda, zapanjujuće, uspeli su da
upadnu u istorijsku zgradu i zapale je. Uspešan napad na Vilu Grejsi bio je
vest čak i u to nemirno vreme, zato što prvi redovi grupe napadača, suočeni s
policajcima koji su počeli da pucaju iz velikokalibarskih automatskih pušaka,
nisu padali ni posle više pogodaka, u glavu i torzo, ili je bar tako glasila priča,
i uprkos raspadu komunikacija, ta priča širila se velikom brzinom. U nekim
verzijama bilo je i čudnih detalja, da je napadnuto nekoliko vozila, između
ostalih i kombi iz ribarnice, i da su otvorili zadnja vrata, a sve one mrtve ribe
na ledu - tuna, bakalar, haringa, losos, orada, iverak, oslić, skuša, pišmolj -
uzvratile su staklastim pogledom okrvavljenim demonstrantima, a nekoliko
riba je počelo, iako su bile mrtve, da se grohotom smeju. Priča o parazitskim
fanaticima odmah je podsetila gospodina Džeronima na priču Plavog Jasmina
o ribi koja se smeje, i ponovo je shvatio da je mnogo toga za šta se ranije
verovalo da je fantazija sada postalo sasvim uobičajeno.
On nije znao za parazitskog džina sve dok mu Dunija nije šapnula i
otvorila mu oči za stvarnost njegovog džinovskog porekla.
Svetlucavi Rubin, jedan od velikih ifrita, bio je gospodar parazitskih
džinova, vešt da zaposedne telo na neko vreme i potom ga ostavi živo, kao
što je već pokazao svojim senzacionalnim zaposedanjem finansijskog titana
Danijela Aronija, a svi niži paraziti bili su pešadinci koji služe pod komandom
generala Rubina. Međutim, Svetlucavi Rubin bio je u stanju da živi i bez živog
bića koje bi okupirao, a njegovi parazitski sledbenici bili su i manje moćni i
trapaviji. Dok su se nalazili na Zemlji, trebao im je domaćin - psi, zmije,
vampirski šišmiši, ljudska bića - a kad bi krenuli dalje, ostavljali bi taj
privremeni dom uništen.
Zumurudova banda očito je vodila rat na mnogo frontova, zaključio je
gospodin Džeronimo. Neće ih biti lako pobediti.
Gradonačelnica i njena olujna kćerkica uspele su da neozleđene pobegnu
iz zgrade u plamenu. I o tome su kružile priče, koje su takođe nudile
natprirodno objašnjenje. Prema ovoj verziji (druge i nema, nikakav
verovatniji opis nije sačuvan), nepoznata majka Olujne Bebe bila je džinija
koja je, ne želeći da sama podiže dete koje je napola čovek, ostavila bebu u
gradonačelničinoj kancelariji; ali ipak je pazila na dete izdaleka; kada je videla
da je u životnoj opasnosti, ušla je u zgradu u plamenu i napravila magijski štit
oko Rože Fast i mlade Olujne Bebe, omogućivši im da bezbedno izađu iz kuće.
Faute de mieux,24 to je priča koju imamo.
Kako je istorija varljiva! Poluistine, neznanje, varke, lažni tragovi, greške i
laži, a negde usred svega toga zakopana je istina, u koju je lako izgubiti
poverenje, ili za koju je lako reči - ma to je izmišljotina, ne postoji tako nešto,
sve je relativno, nečije apsolutno uverenje je za nekog drugog bajka; ali mi
insistiramo, najodlučnije insistiramo, da je ova ideja suviše važna da bi se
prepustila trgovcima relativnošću. Istina postoji, a magijske moći male
Olujne pružile su, u ono vreme, vidljiv dokaz za to. U čast sećanja na nju,
nećemo dozvoliti da istina postane „istina“. Mi možda ne znamo šta je istina,
ali ona postoji. Ne možemo biti sigurni kako su Roza Fast i Olujna Beba
pobegle iz zapaljene gradonačelničine rezidencije, ali možemo prihvatiti da
nešto ne znamo i čvrsto se držati onoga što znamo: jesu pobegle. A posle toga
je gradonačelnica, prihvatajući preporuku službe bezbednosti, prešla u tajni
objekat i vladala gradom s nepoznate lokacije. Dakle, mesto na kom se
nalazila nije poznato; ali poznato je koliko je herojski vladala. Organizovala je
borbu protiv haosa koji su stvarali veliki ifriti, izdavala je saopštenja
stanovništvu kako bi ih uverila da se čini sve što je moguće kako bi im se
pomoglo, i da će uskoro biti učinjeno i više. Postala je lice i glas otpora i
držala je svoj nevidljivi prst na žili kucavici grada. To je poznato, i nimalo ga
ne umanjuje ono što nije poznato. To je naučni metod. Kada ne krijete granice
svog znanja, povećava se poverenje javnosti u ono što tvrdite da znate.
Grad se pretvorio u ratnu zonu, a rat je stigao i do Bagdada. Grafiti, krpe,
prostački natpisi, fekalne materije, sve je bilo razrušeno, spolja i iznutra.
Prozori su bili zakovani daskama, a mnogih okana nije bilo. Ušao je u mračni
hodnik i smesta osetio metal pritisnut uz slepoočnicu i začuo visok napet
glas kako mu preti smrću - ova kuća je zauzeta, drkadžijo, raširi košulju, raširi
prokletu košulju - morao je da pokaže da nema pojas s bombama, da nije
bombaš kome je neko rekao da uđe ovamo i raščisti zgradu - ko te je poslao,
drkadžijo, čiji si? Zanimljivo, pomislio je, on se kreće svojim normalnim
sporim tempom, ali sve oko njega se usporava, glas čoveka s pištoljem kao da
je razvučen, prešao je u usporeni mod, i mogao je dodatno da uspori
događaje samo ako poželi, ovako, i sad su žestoki momci u mraku hodnika
stajali kao kipovi, a on je mogao da pruži ruku ka otvoru cevi pištolja i uštine
ga, ovako, i zgnječi ga toliko da se cev zatvori kao da je od plastelina, to je bilo
maltene zabavno. Mogao je da uradi ovo, i sve oružje koje su uljezi imali
pretvorilo se u šargarepe i krastavce. E, a mogao je i ovo, i svi su ostali goli.
Pustio ih je da ubrzaju - ili je on usporio - i sa uživanjem gledao novu
transformaciju, iz moćnih razbojnika u poplašene klince, ko kako šta bež’mo
mi odavde. Dok su se natraške odmicali od njega, grčevito krijući svoju
muškost, imao je pitanje za njih - Sestra Olbi, Plavi Jasmin, znače li vam nešto
ta imena? A onaj koji mu je uperio pištolj u glavu, sad mu je zabio nož u srce. -
One lebdeće kučke? Balonke? - sklonio je ruke sa muškosti i raširio ih. -
Kabum, čoveče! Grdna frka. Kako to misliš? - pitao je gospodin Džeronimo,
iako je dobro znao kako to misli. - Kao prokleta pinjata, odgovorio je golišavi
čovek. Bum! Stvarno gadna stvar.
Ovaj deo priče nije trebalo da se odvija tako. Trebalo je da se on vrati iz
Vilin-zemlje sa supermoćima i spase Jasmin i Sestru. Trebalo je da iskoristi
svoje tek otkrivene moći i da ih nežno vrati na zemlju, da čuje njihove žalbe,
prihvati krivicu, izvini se, zagrli ih, vrati im rutinu svakodnevnog života,
spase ih ludila i da svi zajedno to proslave, kao prijatelji. To je trebalo da
bude trenutak kada zdrav razum počne da se vraća u svet, a on bi, zajedno s
ostalima, bio taj koji donosi taj razum. Ludilo koje je ušlo u svet dovoljno
dugo je radilo po svome. Došlo je vreme da se mudrost vrati, a on je želeo da
to počne odavde. A one su mrtve - da li su umrle od gladi ili su ubijene,
upucane iz zabave u ludilu, možda su to učinili isti ovi goli mladići kad ih je
ludilo zaposelo, a onda su njihovi leševi ostali da lebde na stepeništu,
ispunjavajući se gasovima raspadanja, sve do eksplozije, sve dok njihova
utroba, poput lepljive kiše... ne, uopšte nije ovo očekivao.
Pretražio je kuću, koja je sad bila nalik na ruševinu. Bilo je krvi na
zidovima. Možda upravo od eksplozije leševa Sestre i Jasmin. U jednoj sobi
varničile su električne žice, što je svakog časa moglo izazvati požar. Skoro svi
toaleti bili su zapušeni. Skoro sve stolice bile su polomljene i bilo je
pocepanih dušeka na podovima u nekoliko stanova. Njegov stan bio je
opljačkan. Sada više nije imao ništa sem odeće na sebi. Nije ni očekivao da će
napolju zateći svoj kamionet tamo gde ga je parkirao, pa se nije ni iznenadio
što ga nema. Više mu ništa nije bilo važno. Napustio je Bagdad obuzet novom
silom, besom koji mu je omogućio da shvati Dunijin plameni gnev posle
očeve smrti. Rat je upravo postao ličan.
U mislima mu se pojavio izraz do smrti i shvatio je, pomalo iznenađen, da
to ozbiljno misli.
Ni od Gospe Filozofa i Olivera Oldkasla nije bilo ni traga ni glasa. Možda su
još živi. Možda su uspeli da se vrate kući. Moraće odmah da ode na La
Inkoerencu. Pre svega drugog. Nije mu više trebao zeleni pikap kamionet.
Imao je novi način putovanja.

Tek je počinjao da pojmi u šta mu se život pretvorio. Da se uspeo, to mu je

bilo jasno. Suočio se s tim i prihvatio. Silazak je bio nehotičan, neočekivan
kao i sam uspon, a znao je da razlog leži u tajni koja se otvorila u njemu, a na
čije postojanje nije nikad ni pomišljao. Ali možda postoji i ljudska dimenzija u
njegovom spuštanju, u prevazilaženju onoga što je često smatrao manom,
svojom manom. Tokom onih usamljenih lebdećih časova, suočio se sa
najmračnijim delovima svog života, s bolom zbog rastanka od onoga što je
njegov život nekad bio, s agonijom odbačenog puta, puta koji ga je odbacio.
Prihvativši svoju tešku ranu, pokazujući je sebi, postao je jači od svoje
nevolje. Zaslužio je svoju težinu i zato se vratio na tlo. Tako nulti pacijent nije
više bio samo izvor bolesti, nego i lek za nju.
Osećao se kao da je dobio novu kožu. Ili kao da je, pošto je sada bio neko
drugi, postao novi stanar svog tela, koje je njemu bilo drugačije. Godine su
nestale iz njegovih misli i pred unutrašnjim okom otvorilo mu se ogromno
polje mogućnosti, puno belih cvetova, a svaki je omogućavao neko čudo. Beli
ljiljan bio je cvet drugog života, ali on se nikad nije osećao življe. Takođe mu
je sinulo da je kletva uzdizanja imala nešto zajedničko s njegovim trenutnim
stanjem: njeno lokalno dejstvo nadjačavalo je zakone prirode. Na primer,
sposobnost da se veoma brzo kreće dok svet izgleda kao da je stao, moć nad
relativnim kretanjem koju nije ni počeo da shvata, ali ju je s lakoćom koristio.
Čovek ne mora znati tajne motora sa unutrašnjim sagorevanjem, pomislio je,
da bi vozio auto. Takvo lokalno čarobnjaštvo, shvatio je, predstavlja srž
džinova. On je i dalje bio od krvi i mesa, a to ga je pomalo usporavalo - nije
mogao da se kreće ni približno brzo kao Princeza Munja - ali ona je u
njegovom telu oslobodila tajne dima i vatre, a to ga je pokretalo sasvim
pristojnom brzinom.
I tako je, posle kratkog trenutka razmazanog prostora i izmenjenog
vremena, ponovo stajao na opustošenim travnjacima La Inkoerence, a
baštovan u njemu znao je da postoji barem jedna mala pobeda koja mu je
dostižna. Ako postoji priča o džinu koju baš svi znaju, onda je to priča o duhu
iz lampe koji je sagradio Aladinu palatu s prekrasnom baštom, savršenu za
njega i njegovu voljenu prekrasnu princezu Badralbudur, i iako je ta priča
verovatno bila francuski lažnjak, činjenica je da svaki džin koji iole valja može
da udesi pristojnu palatu i vrt brže nego što je potrebno da se pucne prstima
ili pljesne dlanovima. Gospodin Džeronimo je sklopio oči i pred njim se
stvorilo polje belih ljiljana. Kad se sagnuo da udahne njihov začarani miris,
pred njim se pojavila čitava La Inkoerenca u minijaturi, savršena do
poslednjeg detalja, onakva kakva je bila pre velike oluje, a on je bio div koji je
kleknuo da u nju udahne obnovljeni život, dok su se beli cvetovi, takođe
ogromni u poređenju sa sićušnom kućom i imanjem, nežno zanjihali.
Kad je otvorio oči, čarolija je odradila svoje. La Inkoerenca je bila
obnovljena u svom pređašnjem sjaju, bez ikakvih tragova blata i otpada koje
je tu ostavila reka, neuništivo sranje prošlosti je nestalo, a ogromno iščupano
drveće ponovo je stajalo kao da mu korenje, prekriveno gustim blatom, nikad
nije ni doseglo vazduh, i sve što je ovde godinama stvarao ponovo je bilo tu,
kamene spirale, ukopana bašta, sunčani sat, šuma rododendrona, minojski
lavirint, tajne niše skrivene živicom, a iz zlatne šume začuo se glasan krik
sreće, što mu je pokazalo da je Gospa Filozof živa, i da otkriva kako
pesimizam nije jedini način gledanja na svet, da se stvari mogu promeniti i
nabolje, a ne samo nagore, i da se čuda ipak dešavaju.
Živeli su kao ptice, Aleksandra i njen Oldkasl, lepršajući najpre po praznim
sobama, ali potom, kako su se izdizali sve više, morali su da napuste kuću i
lebde pod lisnatim krošnjama. Ali oni su bili imućne ptice: Aleksandra Farinja
je nastavila s očevom navikom držanja besmislene količine gotovine,
zaključane u sefu iza slike u firentinskom stilu, a taj novac je sad omogućio i
njoj i njenom upravniku imanja da prežive. Gotovina im je pružila određenu
sigurnost, mada je bilo provalnika, mnogo šta je odneto, možda su to čak
činili i sami čuvari, ali barem nije bilo fizičkog i seksualnog nasilja u tim
mesecima bezakonja, ivice imanja bile su manje-više očuvane, i tek su se
povremeno dešavali upadi i, na kraju krajeva, oni su ipak bili samo
opljačkani, a ne ubijeni ili silovani. Gotovinom su plaćali hitne službe da
redovno dolaze, donoseći hranu i piće i sve drugo što im je trebalo. Sada su se
popeli do visine od oko tri i po metra, i sve što im je trebalo držali su u
složenoj mreži kutija i korpi okačenih o debelo granje u šumi, sve su im to
napravili lokalni majstori, kojima je plaćeno, naravno, gotovinom. Šuma im je
omogućila da nuždu obavljaju neprimećeni i bez stida, i bilo je trenutaka kad
su čak i uživali u svom novom stanju.
Ali tuga je rasla, i kako su meseci proticali, Aleksandra Blis Farinja hvatala
je sebe kako se nada kraju, želeći da on što pre stigne, i ako je moguće, što
bezbolnije. Nije još iskoristila svoju gotovinu da kupi supstance koje bi joj
ispunile tu želju, ali često je razmišljala o tome. A eto, umesto smrti, stigao je
gospodin Džeronimo i srušeni svet je čudesno obnovljen, vreme je vraćeno
unazad, i pojavila se nada - izgubljena nada, neverovatno pronađena, kao
dragoceni prsten, zaturen negde osamnaest meseci, a onda nađen u odavno
neotvaranoj fioci - da, možda sve može da bude kao nekada. Nada. Povikala je
glasom punim neverovatne nade. Ovde smo! Ovamo! Tu smo! A onda, skoro
molećivo, plašeći se negativnog odgovora koji bi probušio taj mali balon
optimizma: Možeš li da nas spustiš?
Da, mogao je, mogao je da sklopi oči i zamisli njihove majušne prilike
kako se spuštaju na obnovljene travnjake popravljenog imanja, i tako je i bilo,
trčala je ka njemu, zagrlila ga, a Oliver Oldkasl, koji mu je nekada pretio
smrću, sada je stajao sa šeširom u rukama, pognute glave u znak poštovanja, i
uopšte se nije bunio što Gospa Filozof zasipa lice gospodina Džeronima
poljupcima. Blagodarim, promrmljao je Oldkasl. Proklet da sam ako znam
kako ste to izveli, ali ipak, blagodarim.
A ovo, sve ovo, uzviknula je Aleksandra, vrteći se ukrug. Ti si čudotvorac,
Džeronimo Manezese, eto šta si ti.
Da je popustio svojoj džinovskoj ličnosti, vodio bi ljubav s njom odmah,
baš tu na magijski obnovljenoj travi, pred očima Olivera Oldkasla, i da, želja je
postojala u njemu, ali zarekao se da će obaviti nešto, bio je u službi Dunije,
nove kraljice džinova, i njegov ljudski deo insistirao je da se seti tog zaveta;
pre nego što se život, njegov život, ljudski život, potpuno obnovi, njena
zastava mora biti trijumfalno podignuta na bojnom polju.
Moram da idem, rekao je, a razočarano pućenje Aleksandre Blis Farinje
predstavljalo je suštu suprotnost prgavom osmehu Olivera Oldkasla.

U dalekoj zemlji A. živeo je nekad dobri kralj kojeg su svi njegovi podanici
nazivali Ocem Nacije. Bio je progresivnih shvatanja pa je pomagao svojoj
zemlji da uđe u moderno doba, uveo je slobodne izbore, branio prava žena i
osnovao univerzitet. Nije bio bogat kralj, i sastavljao je kraj s krajem tako što
je pustio da pola njegovog dvorca bude pretvoreno u hotel, gde je često pio
čaj s gostima. Umilio se mladima u svojoj zemlji i Zapadu time što je dozvolio
legalnu proizvodnju i prodaju hašiša, s kontrolom kvaliteta i državnim
pečatom, zlatnim, srebrnim ili bronzanim, zavisno od stepena čistote i cene.
To su bile dobre godine, godine kralja, možda i godine nevinosti, ali nažalost,
bio je slabog zdravlja; bolela su ga leđa, a vid mu je slabio. Otputovao je u
Italiju, na operaciju, ali dok je bio van zemlje, njegov nekadašnji premijer
izveo je sopstvenu operaciju, amputirao kralja od države i preuzeo
kraljevstvo. Tokom naredne tri decenije, dok je kralj bio u izgnanstvu,
zadovoljivši se, već po navici, tihim igranjem šaha i golfa i radom u bašti, u
njegovom nekadašnjem kraljevstvu sve je pošlo naopako. Premijer nije dugo
potrajao, pa je usledio period plemenskih sukoba, zbog kojih je barem jedan
od moćnih suseda države A. pomislio da je ona zrela za branje.
Dakle, došlo je i do strane invazije. To je greška koju su stranci često činili,
pokušavali su da osvoje teritoriju A. - ali svaki put su odlazili podvijenog
repa, ili su prosto ostajali mrtvi na bojnom polju, na radost lešinara i divljih
pasa, koji nisu birali šta jedu i bili spremni da svare čak i tu groznu inostranu
hranu. Međutim, kada je strana invazija odbijena, umesto nje je nastupilo
nešto još gore, krvoločna banda neznalica, koji su sebe nazivali Studentima,
kao da im jedna jedina reč može pribaviti ugled učenih ljudi. Jedino što su
Studenti zaista poznavali bila je veština zabranjivanja, pa su za veoma kratko
vreme zabranili slikarstvo, vajarstvo, pozorište, film, novinarstvo, hašiš,
glasanje, izbore, individualizam, neslaganje, zadovoljstvo, sreću, bilijar,
glatko obrijano lice (za muškarce), ženska lica uopšte, ženska tela,
obrazovanje za žene, ženske sportove, prava žena. Rado bi zabranili i žene
uopšte, ali čak i njima je bilo jasno da to ne bi bilo ostvarljivo, pa su se
zadovoljili time da ženama život učine najneprijatnijim mogućim. Kada je
Zumurud Veliki posetio A. u prvim danima Rata svetova, smesta je video da
je to idealno mesto za njegov štab. Zanimljiv i malo poznat detalj je da je
Zumurud Veliki bio veliki ljubitelj naučne fantastike, i da bi mogao da
razgovara s prijateljima, da je imao prijatelje, o delima majstora ovog žanra
kao što su Simak, Bliš, Henderson, Van Vogt, Pol i Kornblut, Lem, Bester,
Zelazni, Klark i L. Sprag de Kamp. Jedna od omiljenih knjiga bila mu je
Zadužbina, klasični roman Isaka Asimova iz sredine XX veka, pa je odlučio da
svoje delovanje u A. nazove po tom romanu. Zadužbina koju je osnovao i
vodio - u početku uz pomoć čarobnjaka Zabardasta, a posle svađe s njim sam
- brzo je stekla uporište u A. jednostavnim postupkom kupovine novih
vladara te zemlje.
„Kupio sam državu“, hvalio se pred svojim sledbenicima. „Sada je naša.“
Nije bila skupa. Podzemne pećine s blagom Zumuruda Velikog čuvene su
u džinovskom predanju. Možda se, a verujemo da je to sasvim verovatno,
barem jedna od tih pećina nalazi u negostoljubivom planinskom predelu na
istočnoj granici A., duboko ispod planina, skrivena od ljudskih očiju
kamenom kapijom. Kad se Zumurud pojavio pred vođama Studenata, njih je
zaprepastila njegova ogromna veličina, užasnulo ih je što su suočeni s
džinom stvorenim od vatre - ali su i poludeli od želje za zlatnim činijama
punim dijamanata i smaragda koje je nosio, ležerno, kao da to nije ništa, po
jednu činiju u svakoj ogromnoj šaci. Iz činija su ispadali dijamanti veći od
Kohinora i kotrljali se po podu, zaustavivši se pred drhtavim stopalima
Studenata. „Možete dobiti koliko god želite ovih drangulija“, rekao je
Zumurud svojim divovskim glasom, „i možete raditi šta god hoćete s ovom
prokletom zemljom, možete i vetar da zabranite, ne tiče me se, možete
zabraniti oblacima da donose kišu ili suncu da šija, samo izvolite. Ali od sada
pa nadalje, Zadužbina je vlasnik Studenata i zato bolje naučite kako da mi
udovoljite. Ako ne uspete, desiće se gadne stvari, na primer ovo.“ Pucnuo je
prstima i jedan od Studenata, mršavi, pogrbljeni momak s trulim zubima i
ogromnom mržnjom prema plesnoj muzici, istog časa se pretvorio u hrpu
zadimljenog pepela. „To je samo demonstracija“, dodao je Zumurud Veliki,
spuštajući činije s draguljima. I to je bilo to.
Dok su Dunija i gospodin Džeronimo bili u Vilin-zemlji, Zumurudova
grupa je organizovala niz sličnih demonstracija, mada u ogromnim
razmerama, s ciljem da uplaši ljudsku vrstu i baci je na kolena. Kažemo
Zumurudova grupa, jer kao što je već pomenuto, veliki ifrit lično je bio po
prirodi izrazito lenj i više je voleo da drugima prepusti prljave poslove dok on
leškari pod senicom, pije, jede grožđe, gleda pornografiju, dok ga njegov lični
odred džinija opslužuje. Doveo je malu vojsku nižih džinova iz gornjeg sveta, i
uglavnom ih upućivao ovamo i onamo, a oni su išli, ubijali istaknute
pojedince, potapali brodove, obarali avione, uplitali se u rad kompjutera na
berzi, proklevši ljude kletvom lebdenja, druge kletvom padanja, i koristeći
dragulje koje su imali u ogromnim količinama da podmite čitave vlade i
uvuku nove države u Zumurudovu zonu uticaja. Međutim, ukupni broj
punopravnih mračnih džinova koji su sišli u donji svet gotovo sigurno nije
bio veći od stotinu, a tome još treba dodati i niže vrste parazitskih džinova.
Dakle, možda tek dve-tri stotine osvajača na planeti sa sedam milijardi duša.
Na vrhuncu britanske vladavine u Indiji nije bilo više od dvadeset hiljada
Britanaca u toj ogromnoj zemlji, a uspešno su vladali nad tri stotine miliona
Indijaca, ali čak ni taj impresivni uspeh nije ništa u poređenju sa usponom
mračnih džinova. Veliki ifriti nisu nimalo sumnjali da su džinovi u svemu
superiorni u odnosu na ljudsku vrstu, da ljudska bića, uprkos svim svojim
izigravanjem civilizacije i napretka, nisu ništa bolja od primitivaca s lukom i
strelom, i da je najbolje što se može desiti takvim ništarijama upravo da
provedu milenijum-dva podređeni superiornoj vrsti od koje će učiti. To je,
nije se libio Zabardast da kaže, teret koji su mračni džinovi primili na sebe,
dužnost koju su rešeni da izvrše.
Prezir velikih ifrita prema podanicima samo je pojačan zbog lakoće s
kojom su regrutovali ljudska bića da im pomažu u održavanju nove imperije.
„Pohlepa i strah“, rekao je Zumurud trojici svojih kolega suvladara, s kojima
se sastao, prema utvrđenom običaju, na tamnom oblaku koji kruži oko Zemlje
po ekvatoru, a s kojeg su posmatrali i prosuđivali bedne smrtnike pod
sobom, „strah i pohlepa su alati kojima možemo skoro smešno lako
kontrolisati ove insekte“, a na to se čarobnjak Zabardast glasno nasmejao, jer
se dobro znalo da Zumurud nema ništa ni približno nalik na osećaj za humor.
Zumurud ga je prostrelio pogledom punim neprijateljstva. Jaz između dvojice
najvećih ifrita svakog dana postajao je sve veći. Nekako su se pomirili posle
prve svađe, sklopili primirje i ponovo se udružili, ali između njih je i dalje
ostala napetost. Suviše dugo su se poznavali i njihovo prijateljstvo bližilo se
kraju.
U srcu oblaka blesnula je munja. Raim Krvopija i Svetlucavi Rubin davali
su sve od sebe da promene temu. „A religija?“, upitao je Krvopija. „Šta ćemo s
tim? Vernici se tamo dole množe još brže nego pre.“ Svetlucavi Rubin,
samoproglašeni Posednik Duša, nije imao vremena za Boga i raj. Vilin-zemlja
bila je dovoljno rajsko mesto, i nije bilo potrebe da se zamišlja poštovanje
nekog većeg i mirisnijeg vrta. Sad je ispoljio maltene studentsku želju za
zabranjivanjem. „To treba odmah zabraniti! To je običan cirkus!“
Na to su Zumurud Veliki i čarobnjak Zabardast bukvalno proključali od
besa. Počeli su da pucketaju po ivicama kao stotinu jaja na oko koja se prže u
tiganju, a Svetlucavi Rubin i Raim Krvopija shvatili su da se nešto promenilo
kod dvojice starijih ifrita. „Šta vam je?“, upitao je Krvopija. „Otkad ste se to vi
prijavili u oreolsku brigadu?“
„Ne budi budala“, prepredeno je odvratio Zabardast. „Upravo uvodimo
vladavinu terora na Zemlji, a postoji samo jedno što to može opravdati pred
onim divljacima dole: reč ovog ili onog boga. U ime božanskog bića možemo
da radimo sve što poželimo, a većina tih budala tamo dole progutaće sve to
kao nužno zlo.“
„Znači, to je strategija, lukavstvo“, oglasio se Svetlucavi Rubin. „Onda
razumem.“
Tad je Zumurud Veliki ustao, obuzet gnevom, a gnev tog ogromnog diva
bio je pomalo zastrašujući čak i za njegove džinove. „Neće više biti
bogohuljenja“, rekao je. „Plašite se reči božje ili ćete i vi dospeti među
njegove neprijatelje.“
Ostalu trojicu ovo je zaprepastilo. „Pa, vidim da si promenio pesmu“,
primetio je Krvopija, nimalo impresioniran. „Ko te je naučio tome?“
„Proveo si čitav život u pijančenju, ubijanju, kockanju, tucanju i spavanju“,
dodao je Svetlucavi Rubin, „dakle, svetački oreol ti jednako loše stoji kao i ta
zlatna kruna, koja je, inače, suviše mala, jer je načinjena za ljudsku glavu koju
si, ako se sećaš, potpuno nepotrebno odsekao od njenog tela.“
„Proučavao sam filozofiju“, mrmljao je div, pocrvenevši, prilično postiđen
što to priznaje. „Nikad nije prekasno za učenje.“
Transformacija skeptičnog diva Zumuruda u propovednika više sile bio je
poslednji uspeh mrtvog filozofa iz Tusa. Od Gazalija je ostao samo prah, dok
je džin bio načinjen od vatre, ali mislilac je u svom grobu i dalje znao pokoji
trik. Ili da kažemo drugačije, kada biće koje je čitavog života definisalo sebe
svojim delima konačno otvori uši za reči, nije teško navesti ga da prihvati
bilo kakve reči koje ubacite unutra. Zumurud je sam došao kod Gazalija. Bio je
spreman da prihvati sve što mu mrtvac kaže.
„Za svako biće koje nastane, postoji uzrok što je nastalo“, rekao je Gazali,
„a svet je isto biće koje je nastalo; prema tome, i on ima uzrok postojanja.“
„To ne važi za džinove“, rekao je Zumurud. „Nama uzroci nisu potrebni.“
„Imate očeve i majke“, odvratio je Gazali. „Prema tome, i vi ste nastali.
Prema tome, i vi ste stigli u postojanje. Prema tome, postojao je neki uzrok.
To je pitanje jezika. Kada jezik nešto zahteva, možemo samo da se
pokorimo.“
„Jezik“, polako je ponovio Zumurud.
„Sve se svodi na reči“, potvrdio je Gazali.
„A Bog?“, pitao je Zumurud, iskreno zbunjen, prilikom sledećeg susreta.
„Da li je i on od nečeg nastao? Ako nije, odakle se pojavio? Ako jeste, ko ili šta
je njegov uzrok? Da li Bog mora imati Boga pre sebe i tako unazad do
beskonačnosti?“
„Nisi ti tako glup kao što izgledaš“, priznao je Gazali, „ali moraš shvatiti da
tvoja zbunjenost nastaje, isto tako, zbog jezičkog problema. Izraz nastanak
pretpostavlja postojanje linearnog vremena. I ljudska bića i džinovi žive u
tom vremenu, imamo rođenje, život i smrt, početak, sredinu i kraj. A Alah živi
u drugačijoj vrsti vremena.“
„Postoji više vrsta?“
„Mi živimo u onom što se može nazvati vremenom promene. Rodimo se,
postanemo mi, a onda, kada nas pozove Uništitelj Dana, prestajemo da
postojimo i ostaje samo prašina. Prašina koja govori, u mom slučaju, ali ipak
prašina. A Alah je, s druge strane, večan: Njegovo vreme je vreme postojanja.
Prošlost, sadašnjost i budućnost za Njega postoje istovremeno, i zato te reći,
prošlost, sadašnjost i budućnost za Njega nemaju značenje. Večno vreme nema
ni početak ni kraj. Ono se ne kreće, ništa ne nastaje. Ništa se ne završava. Alah
u svom vremenu nema ni prašnjavi kraj, ni debelu blistavu sredinu, ni
kmečavi početak. On prosto jeste.“
„Prosto jeste“, sumnjičavo je ponovio Zumurud.
„Da“, potvrdio je Gazali.
„Dakle, Bog je neka vrsta putnika kroz vreme“, predložio je Zumurud.
„Prelazi iz svog vremena u naše, i na taj način postaje beskrajno moćan.“
„Ako tako želiš da ga objasniš“, složio se Gazali. „Osim što On ne postaje.
On i dalje prosto jeste. Moraš paziti koje reči koristiš.“
„Dobro“, rekao je Zumurud, ponovo zbunjen.
„Razmisli o tome“, nagovarao ga je Gazali.
„Ovaj bog Prostojeste“, rekao je Zumurud nekom trećom prilikom, pošto
je razmislio o tome, „On ne voli da se s njim svađaju, je li tako?“
„On je suštinski, što će reći čista suština, i kao takav je takođe neporeciv“,
rekao je Gazali. „Druga tvrdnja neizbežno sledi iz prve. Poricati Njega kao
suštinu značilo bi nazvati Ga nebitnim, što bi značilo raspravu s Njim, koji je,
po definiciji, neporeciv. Prema tome, poricati Njegovu neporecivost je
očigledno izvrtanje jezika, a kao što sam već rekao, moraš paziti kakve reči
koristiš i kako ih koristiš. Pogrešan jezik može da ti eksplodira u lice.“
„Kao eksploziv“, rekao je Zumurud.
„Još gore“, odvratio je Gazali. „Upravo zato se ne smeju tolerisati
pogrešne reči.“
„Nekako mi se čini“, mozgao je Zumurud, „da su ovi nesrećni smrtnici iz
donjeg sveta još zbunjeniji što se tiče jezika nego što sam ja.“
„Nauči ih“, kazao je Gazali. „Nauči ih jeziku božanskog prostojestva.
Lekcije treba da budu moćne, stroge, možda, moglo bi se reći, i strašne. Seti
se šta sam ti rekao o strahu. Strah je čovekova sudbina. Čovek se rađa
strahujući, od mraka, od nepoznatog, od stranca, od neuspeha, od žena. Strah
ga vodi ka veri, ne kao leku za strah, nego kao prihvatanju da strah od Alaha
predstavlja prirodno i jedino prikladno stanje ljudskog krda. Nauči ih da se
plaše neprikladne upotrebe reći. Nema zločina koji je Svemoćnom teže da
oprosti.“
„Mogu ja to“, rekao je Zumurud Veliki. „Brzo će oni govoriti po mom.“
„Ne po tvom“, ispravio ga je Gazali, ali vrlo blago. Kad imate posla s
velikim ifritom, morate donekle popuštati njegovom ogromnom samoljublju.
„Razumem“, rekao je Zumurud Veliki. „Počivaj sad. Ne treba više reći.“
Tu se lekcija završila. Kao što će Gazali uskoro otkriti, poslati najmoćnijeg
među mračnim džinovima na put krajnjeg nasilja imaće rezultate koji će
zaprepastiti i nalogodavca. Učenik je uskoro prevazišao učitelja.

Dunija je probudila Ibn Ružda u grobu po poslednji put. Došla sam da se

oprostim, rekla je. Više neću dolaziti da te vidim.
Sta je zauzelo moje mesto u tvom srcu? - pitao je glasom punim sarkazma.
Hrpa prašine dobro je svesna svojih ograničenja.
Ispričala mu je za rat. Neprijatelj je snažan, rekla je.
Neprijatelj je glup, odgovorio je. To je osnova za nadu. Tirani ne poznaju
originalnost i ne nauče ništa iz propasti svojih prethodnika. Biće brutalni,
gušiće i izazivače mržnju, uništavaće ono što ljudi vole i to će ih uništiti. Sve
važne bitke su, u osnovi, sukobi između mržnje i ljubavi, a mi se moramo
držati ideje da je ljubav jača od mržnje.
Ne znam mogu li tako, rekla mu je, jer sam sada i sama prepuna mržnje.
Gledam svet džinova i u njemu vidim svog mrtvog oca, da, ali osim toga vidim
i površnost: opsednutost svetlucavim tričarijama, nemoralnost, opšti prezir
prema ljudskim bićima, koji moram nazvati pravim imenom - rasizam. Vidim
samoživu zlobu ifrita, i znam da i u meni postoji trunka toga, uvek postoji
senka pored svetla. Ne vidim nikakvo svetlo u mračnim džinovima, ali
osećam tamu u sebi. To je mesto odakle izvire mržnja. Zato preispitujem i
sebe, a ne samo svoj svet, mada znam da nije vreme za rasprave. Ovo je rat. U
ratu se ne priča, nego se dela. I zato naše rasprave moraju da se okončaju, jer
treba činiti ono što se mora učiniti.
To je tužan govor, rekao je on. Razmisli. Potrebni su ti moji saveti.
Zbogom, odgovorila je.
Napuštaš me.
I ti si mene jednom napustio.
Onda je ovo tvoja osveta. Da me ostaviš svesnog i nemoćnog u mom
grobu, za čitavu večnost.
Ne, rekla je ljubazno. Nije osveta. Samo oproštaj. Spavaj.

Nataradža Junak pleše ples uništenja. Pronađi džina u sebi, rekla mu je dobra
riba, mršava curica koja je rekla da mu je
čukunčukunčukunijoškojičukunmanjevišebaba. Njegove kuće više nema,
majka mu nije trajala mnogo duže, majka koja je dosad bila jedina žena koju je
zaista voleo. Dokusurio ju je šok od one noći s džinom i kućom u plamenu.
Sahranio ju je, a onda se montirao na kauč kod svog rođaka Normala, i sve
više mu je nedostajala iz minuta u minut, iz dana u dan. Rođaka je pak mrzeo
sve više, iz minuta u minut, iz dana u dan. Kada ovladam svojim unutrašnjim
baukom, Normale, ti ćeš biti prvi krelac kog ću raskomadati. Samo čekaj, pa
ćeš videti.
Čitav svet klizio je u propast, a on, Džimi Kapur, provodio je noći po
grobljima sa - zato što je tako beskrajno duhovit - munjom naslikanom na
čelu, kao Hari P. Najviše je išao na Svetog Mihajla, ugnežđenog među pružene
krakove auto-puta Bruklin-Kvins, ili, kako ga on vidi, jebite se simbola V, koji
taj auto-put čini, svi ti nadgrobni kamenovi s krilatim damama posađenim
odozgo, tužnog izraza lica dok gledaju mrtvake. Sada je drugačiji, još otkako
mu je prezgodna baka šaputala po telu, prvo u slepoočnice, a onda u srce,
veruj mi, brate, prislonila mi je usne na rebra i odradila pravu hogvortsku
magiju. Bam, glava mu je eksplodirala kao u onom Kjubrikovom filmu, kao da
žuri na neko superkul mesto, i video je ono što nikad ni sanjao nije, mrežu
džinovskog znanja i sposobnosti. Stvarno je da se usereš, jebiga, bukvalno mu
je eksplodiralo u glavi, ali, ehej, baš čudno, nije poludeo od toga. Šta misliš,
što? Taj unutrašnji bauk u njemu je sad budan i on se nosi s tim. Mora da je
tako nekako i kad ljudi kažu - osećam se kao druga osoba, ili - osećam se kao
novi čovek.
Dakle, on je sad druga osoba koja nema drugo ime, ostalo mu je njegovo. A
ta druga osoba je opet on.
Prvo je bila crvotočina i onaj div koji je izigravao njegovog junaka iz
stripova samo da bi ga zajebavao, ali sad mu je ona prezgodna baka stvarno
sjebala glavu, i ko bi reko, ispada da je super-heroj. Magijski plešući kralj.
Provod kao nikad u životu.
I da, stvarno je tako. Može da se kreće strašno brzo, da uspori svet, a sebe
da ubrza, čoveče, stvarno opako. Može da pretvori ovo u ono. Šaka šljunka -
cap! - nakit. Otpala grana, kad je on stisne, pretvara se u komad zlata, šta će
mi onaj Normal s bednim kaučem kad sam bogat. Ali onda Dunijin glas u
glavi, kao da čuje svaku njegovu misao - ako ne budeš mislio na borbu, bićeš
mrtav brže nego što misliš. On misli na svoju majku i u njemu se budi bes. To
pokreće gnev u njemu. Dunija kaže da sastavlja malu vojsku. U raznim
gradovima razni Džimiji. On zagleda u svoj novi mozak i vidi mrežu kako se
širi. Poseže rukom i sila teče niz nju - i tras, munja, i jedan žalosni anđeo
manje. Ne može da poveruje. Mora da je san.
Neko je ostavio bundeve tamo preko na ovom poslednjem počivalištu, pa,
sam si tražio, daso, žalim slučaj. Bum. Čorba od bundeve.
Kad se malo uhodao, u njemu nije bila munja, već metamorfoza. Naravno,
razneo je glave nekoliko kamenih anđela, bilo je zabavno, primenjivao je
svoje pravo po Drugom amandmanu na nošenje oružja, mada verovatno oci
osnivači nisu mislili na takvo oružje - ali brzo je utvrdio da mu transformacija
bolje ide. Nije moralo da to bude nakit, u tome je štos. Ne samo šljunak u
rubin. Mora se priznati da je isprobao svoje moći i na živim bićima. Pticama.
Mačkama lutalicama. Šugavim džukelama. Pacovima. Pa, niko se neće buniti
ako pretvori pacova u pacovsko govno ili pacovsku kobasicu, ali ptice, mačke
i psi, ima ljudi kojima je stalo do tih stvorova, počev od njegove pokojne
majke, koja je gajila ptice, pa - izvinite, ljudi, izvini, mama.
Najbolje je bilo kada je skapirao da može da pretvara svoje mete u, na
primer, zvuke. Auf. Mogao je da pretvori pticu u ptičju pesmu, ne u pticu,
samo u pesmu na tom mestu, mogao je da pretvori mačku u mjaukanje. Kad
je to savladao, počeo je da se zavitlava, capnuo je nadgrobni kamen i začuo se
nekakav jecav zvuk koji je ostao na tom mestu, da, otkrivao je nekakvu
bolesnu crtu, možda unutar svakog poreskog računovođe čuči naopaki
superheroj koji pokušava da izbije napolje, i hej, pomislio je, a šta je s bojama,
mogu li da pretvorim bubašvabe ili zastave ili čizburgere u boje koje lebde na
tom mestu, a onda se, pa, da, rasture. Morao bi da vežba na krupnim
životinjama. Ima li ovaca ovde negde? Nikom neće faliti par ovaca, zar ne?
Možda su metamorfoze reverzibilne, a u tom slučaju, pa, nijedna ovca nije
stradala tokom nastanka ove supermoći. Ali ovce su bile van grada, na
farmama, osim ako su se farme pokvarile, pa životinje prosto lutaju naokolo,
koga da nagovori da ga odveze tamo gde hoće da ode, Azija ima auto, ona
verovatno zna i gde da nabavi benzin, veličanstvena A-zi-ja, ne Ej-ža,
italijanska sinjorina, ne mrka devojka, plesačica, ne, kučko, ne striptizeta, ona
je na nivou, to je balet; verovatno ljudi stoje u kilometarskom redu i čekaju je
s punim kantama benzina u obe ruke. Kad bi samo imao i tu supermoć da
ležerno priča s curama.
Pokazalo se da ume i to. Telefonirao je, našao je nekoliko reci i rekao
balerini šta mu se desilo, sve redom, prezgodna baka, šaputanje, bam,
kjubrikovska odiseja u svemiru, specijalni efekti, dela, a ona mu nije skroz-
naskroz poverovala, ali verovala mu je dovoljno da dođe s njim na groblje i,
čoveče, ne da joj je pokazao. Pošto je imao nju da ga gleda, bio je, iskreno
rečeno, veličanstven. Zvuk transformacije, boja promene, munja.
A baš tu, na Svetom Mihajlu, pošto joj je to pokazao, plesala je za njega. O
da. I znaš šta? Nije dobio samo šofera da ga odveze duž Hadsona u potrazi za
ovcama. Dobio je devojku, pravu devojku. O da!
I tako je to trajalo možda godinu i po. Tokom dugih meseci otkrivanja
sebe, učenja da hoda kao džin, da bi posle trčao kao džin, i potom leteo,
tokom trajanja ubrzanog drugog detinjstva koje je iskusio i Džeronimo
Manezes, Džimi Kapur je shvatio da je nešto u njemu čekalo ovo, da ima ljudi,
a on je jedan od njih, koji su čeznuli za svetom snova i mašte koji će postati
deo njihovog života na javi, koji su se nadali sebe radi i verovali u sebe, da su
sposobni da postanu deo čudesnog, da će stresti sa sebe prašinu banalnog i
ustati, ponovo rođeni kao svoja prava čudesna priroda. Potajno je oduvek
znao da njegovo delo, Nataradža Junak, nije dovoljno dobro, da ga neće izvući
iz kolotečine ništavila, a to je još više doprinelo njegovom oduševljenju kada
je otkrio da može da izađe pod svetlost reflektora, ne posredstvom medijuma
fikcije, nego kao on sam; on je postao izmaštan, pomislio je, i bolji nego
izmaštan - stvaran, ali ipak, protivno svakoj logici, izuzetan. Možda je zato
tako lako i tako prirodno prihvatio ovo novootkriveno džinovsko biće u sebi.
Oduvek je znao da postoji u njemu, ali nije verovao svom znanju: sve dok mu
Dunija nije šapnula u srce.
Čekao je poruku od Princeze Munja. Ponekad je, za promenu, odlazio na
druga groblja da razbija u paramparčad glave kamenih lavova, i izvodio nove
promene, sad je mogao da pretvara čvrste predmete u mirise, u jednom
trenutku klupa, a u sledećem prdež, akumulacija svih prdeža koje su tu
isprdele matore prdonje, muške i ženske, sedeći na toj klupi i razmišljajući o
drugim matorim prdonjama, sada pokojnim. Makprdež više neće prdeti!
Razmišljao je o svojoj kolekciji starih stripova, sada nestaloj u plamenoj
kugli njegove nekadašnje kuće, i setio se da je tamo postojao i pravi živi
Supermen, gospodin Čarls Atlas, u šortsu s leopard-šarom i tehnikom
dinamične tenzije koja ga je pretvorila u najsavršenije razvijenog čoveka na
svetu. Sad mu se više devojke ne podsmevaju iza leđa. Ovo nije više onaj stari
Džimi, što će reći, slabić od četrdeset pet kila, mladi Džimi. Sada je pravi
muškarac, kako je govorio gospodin Atlas. Pravi ja, podruku s visokom i
dugačkom Azijom. Sad mu više niko neće bacati pesak u oči.
Tad je, konačno, stigla Dunija, među nadgrobne kamenove Svetog Mihajla,
tražeći ga: ne više princeza, nego kraljica. Na groblju u ponoć saosećala je s
njim zbog majčine smrti. I ona je ostala bez oca. Da li si spreman? - pitala je.
O, kako je samo bio spreman.
Šapnula mu je na uho imena nevaljalca koje treba da ubije.

Džinovi paraziti, kakvi su se pojavljivali ovde na Zemlji tokom Rata svetova,

nisu bili nimalo impresivni stvorovi, a mogućnost razmišljanja bila im je
izrazito ograničena. Kad bi ih džinovi vladari uputili, išli su u pokazanom
pravcu da poseju naručeni haos, kao što je bio napad na gradonačelničinu
rezidenciju. Kasnije su provodili vreme tražeći tela za nastanjivanje, jer bez
ljudskog domaćina nisu mogli da opstanu u donjem svetu. Kad bi se prikačili
na nekog, isisavali su mu život iz tela, sve dok od njega ne ostane samo
prazna ljuska, a onda su imali vrlo kratko vreme da nađu novog domaćina.
Sada neki kažu da ta bića ne treba ubrajati među prave džinove jer jedva da
su bili razumni, ali ipak, naša tradicija im daje mesto u džinovskoj
taksonomiji, pa makar i zato što su, kako su stigle priče do nas, oni bili prvi
džinovi koje je ikad ubilo neko ljudsko viće; ili preciznije rečeno, hibridno
biće - uglavnom čovek, sa snažnim prizvukom džina kog je oslobodila
vilinska kraljica.
Neke slike koje su stigle do nas iz sukoba u prošlosti, kako nepokretne,
tako i pokretne, sada deluju pornografski. Čuvamo ih u zapečaćenim kutijama
u zaključanim sobama, a uvid u njih imaju samo pravi učenjaci: istoričari,
izučavaoci napuštenih tehnologija (fotografije, filma), psiholozi. Ne vidimo
potrebu da se nepotrebno potresamo stavljajući takve predmete na uvid
javnosti.
Nismo se na ovim stranicama prekomerno zadržavali na detaljima
ubistava, niti ćemo ubuduće nastaviti da se bavimo njima. Ponosimo se što
smo se dalje razvili od tih dalekih vremena; i što je nasilje, koje je tako dugo
ležalo na čovečanstvu poput džinovske kletve, postalo relikt prošlosti.
Ponekad, kao svaki zavisnik, ponekad ga osetimo u krvi, postanemo svesni
njegovog mirisa u nozdrvama; neki od nas odu toliko daleko da čak stegnu
pesnice, izviju gornju usnu u agresivnu grimasu, ili čak, na trenutak, podignu
glas. Ali odupiremo se, rasteramo grimasu, opustimo usnu, spustimo glas. Ne
podležemo. Ipak, svesni smo da bi svaka priča o našoj prošlosti, a naročito o
vremenu čudnovatosti i Ratu dva sveta, bila bolno prazna ako bi potpuno
odvratila pogled od neprijatnih pitanja povreda i smrti.
Džinovi paraziti išli su od grada do grada, od zemlje do zemlje, od
kontinenta do kontinenta. Imali su više od jednog mesta i jednog čoveka da
uplaše i koristili su superbrzi transportni sistem džinova - crvotočine,
vremensku fintu uspori njih ubrzaj mene, pa čak, ponekad, i leteće urne - da
se kreću tamo-amo. U zapečaćenim kutijama u našim zaključanim sobama
sačuvali smo uznemirujuće slike ljudožderskih džinova parazita kako jedu
ljudska lica u Majamiju; dželatskih džinova parazita kako nasmrt kamenuju
žene u pustinjskim mestima; i džinova parazita bombaša samoubica kako
puštaju da domaćinovo telo eksplodira u vojnim bazama, a oni smesta
zaposedaju najbližeg vojnika i ubijaju još njegovih saboraca u nečem što se
zvalo napad iznutra, a što je bilo tačnije rečeno nego što su oni i slutili; i
suludih paravojnih džinova parazita, zaduženih za tenkove u istočnoj Evropi,
koji su obarali putničke avione sa neba - ali neka vam tih nekoliko slika bude
dovoljno. Nema potrebe da pravimo detaljan katalog užasa. Reći ćemo ovako;
lovili su u čoporima, kao divlji psi, i bili su divljiji od bilo čega na četiri noge. A
Džimi Kapur je dobio zadatak, od tek krunisane Kraljice Munja, da lovi te
lovce.
Ljudi koje bi zaposeli džinovi paraziti nisu mogli da se spasu, bili su mrtvi
onog časa kad bi im parazit ušao u telo. Ali kako napasti parazite koji su
bestelesni sve dok ne zauzmu (što će reći ubiju) živu osobu i sprečiti ih da to
rade? Džimi Kapur je rešio tu zagonetku: ako se čvrsti predmeti mogu
pretvoriti u boje ili mirise ili zvuke, onda se možda, obrnutom tehnikom,
maglovita stvorenja mogu očvrsnuti. Tako je počela operacija Meduza, tako
nazvana zato što su magličasti paraziti, kad ih je Džimi pretvorio u vidljivu
postojanost, izgledali kao kamena čudovišta koja su ljudi netačno nazivali
gorgonama, iako je, naravno, prema drevnim Grcima, Gorgona Meduza ljude
pretvarala u kamen, a nije ona bila okamenjivana - činila je to pogledom. (Isti
je slučaj i s doktorom Frankenštajnom i njegovim čudovištem. Čudovište je
bezimeno, veštački čovek, a postalo je poznato po imenu svoga tvorca.)
Takođe je netačno nazivati okamenjene stvorove čudovištima. Nisu bili
nimalo antropomorfni, već vijugavi, složenog oblika, uvijali su se okolo-
naokolo, ponekad stvarajući šiprag bodlji, a ponekad pružajući krivudave
udove koji su se završavali sečivima. Mogli su da imaju mnoštvo površina,
poput kristala, ili da budu tečni kao vodoskok. Džimi se borio s njima gde god
bi ih našao, kuda god ga je njegov tek stečeni džinovski informacioni sistem
slao u potragu za tim nižim demonima, na obalama Tibra u Rimu ili u
blistavim metalnim visinama njujorških nebodera, i ostavljao ih je tamo gde
bi ih pretvorio, tako da su njihova mrtva tela počela da krase svetske gradove
kao nova umetnička dela, skulpture, i mora se reći da su bili divne. O tome su
ljudi govorili čak i tada, na vrhuncu rata. Lepota okamenjenih gorgona terala
vas je da zastanete, čak i u ta nemirna vremena, a veza između umetnosti i
smrti, činjenica da se u smrti džinovi paraziti pretvaraju iz smrtonosnih
neprijatelja u predmete estetski prijatne za posmatranje, izazivala je neku
vrstu iznenađenja pomešanog s olakšanjem. Stvaranje čvrstine iz
nepostojanja: to je bila najnovija umetnost ratovanja, i ona koja je od svih tih
umetnosti imala najviše prava na uključenje u katalog same Umetnosti,
visoke umetnosti, u kojoj se lepota i značenje stapaju u otkrivene oblike.
Njihov progonitelj i najveći neprijatelj nije sebe smatrao umetnikom. On
je bio Džimi Nataradža, bog uništenja koji pleše svoj ples uništenja.

Zumurud Veliki objavio je da je njegova Zadužbina samo prvi korak ka

stvaranju globalnog sultanata džinova, čiju je globalnu vlast upravo objavio,
kao i svoje pomazanje, sopstvenom rukom, za prvog sultana. Međutim, istog
časa ostala trojica velikih ifrita izrazila su nezadovoljstvo ovim
samoproglašenjem prvenstva, pa je morao da se malo povuče. Pošto nikako
nije bio u prilici da da oduška besu prema ostaloj trojicu članova vladajućeg
kvadrumvirata, Zumurud se dao u suludi međunarodni pohod odrubljivanja
glava, raspinjanja i kamenovanja, koji je stvorio, već u prvim danima
sultanata, izvor mržnje koji će, ubrzo, pokrenuti kontrarevoluciju. Njegovo
savezništvo sa zlim i nepismenim Studentima iz A. dalo mu je nešto nalik na
program vladavine, pa se oduševljeno dao na zabranjivanje svega, baš kao i
oni - poezije, bicikala, toaletnog papira, vatrometa, ljubavnih priča, političkih
stranaka, pomfrita, naočara, vađenja zubnog živca, enciklopedija, kondoma i
čokolade, i na spaljivanje na lomači svakog ko bi se usprotivio, ili bi ih
presekao napola, ili bi ih, kako se sve više oduševljavao, vešao, davio i
raščetvoravao o konjske repove, što je tradicionalna i izvanredna engleska
kazna za izdaju još od XIII veka. Bio je spreman (rekao je to ostalim velikim
ifritima) da nauči sve najbolje od ranijih imperijalnih sila, pa je obznanio
uključenje ovih srednjovekovnih kazni u pravni sistem novog sultanata, s
razornim efektima.
A najčudnije od svega bilo je kad je objavio neumoljivo neprijateljstvo
prema svim oblicima zatvorenih posuda, svim teglama s poklopcem na
zavrtanje, i svim bocama koje se mogu zapušiti, svim sanducima s bravom,
svim ekspresnim loncima, svim sefovima, mrtvačkim sanducima i kutijama
za čaj. Njegove kolege veliki ifriti Svetlucavi Rubin i Raim Krvopija nisu se
sećali da su ikad bili zarobljeni, pa su na ove objave samo slegali ramenima,
ali on im je rekao - kad jednom provedeš večnost zarobljen u staklu, počneš
da mrziš tu ćeliju. „Kako želiš“, rekao je na to Svetlucavi Rubin, „ali traćenje
vremena na sitnice nije odlika veličanstvenosti.“ Zumurud ga je ignorisao.
Njega su ljudi držali zarobljenog. Sada će im vratiti. To je bila mržnja rođena
iz godina zatočeništva, koja se nije mogla utoliti ni svim zabranama ni svim
smaknućima na svetu. Ponekad je mislio da nije toliko želeo da vlada nad
ljudskom vrstom koliko da organizuje njeno brutalno i konačno istrebljenje.
Barem u ovome se Zabardast, koj i je takođe znao kako izgleda biti
zatvoren, potpuno slagao sa Zumurudom: bilo je vreme za osvetu.
A osveta džinova gori neugasivim plamenom.

Ubrzo potom, i ono što je preostalo od Gazalija počelo je da brine zbog

Zumurudove krvoločnosti. Kada ga je veliki džin obavestio s koliko
posvećenosti ispunjava pokojnikov zahtev da usadi strah ljudskoj vrsti, ne bi
li ih time okrenuo veri, filozofov prah je osetio potrebu da razmotri razliku
između filozofske teorije i krvave eksperimentalne naučne prakse, pa je
zaključio da je Zumurud, mada neporecivo marljivo, možda ipak, u izvesnom
smislu, otišao malo predaleko. Kada je Zumurud to čuo, shvatio je da mu
filozof više nije ni od kakve koristi. Prevazišao je sve što je mogao naučiti od
te matore mrtve budale. „Moj dug prema tebi je namiren“, rekao je Gazaliju.
„Vraćam te u tišinu groba.“

Zabardast, uvek pribraniji od dvojice starijih mračnih džinova, uvek zagledan

ka unutrašnjosti, i tihog glasa, mada ništa manje nemilosrdan, možda čak i
nemilosrdniji, baš zbog svoje veće inteligencije, predložio je da se novi
sultanat podeli na četiri dela, baš kao tela koja je Zumurud vezivao konjima
na repove. Bio je suviše veliki za jednu centralnu vlast, a Zumurudova
Zadužbina u dalekoj zemlji A. nije bila ni nalik na veliku metropolu, prikladnu
za prestonicu. Već je došlo dotle, ukazao je, da se većina Zumurudovih
aktivnosti odvija u onome što bi se otprilike moglo nazvati Istok, dok on sam
čini sve što može, pravi najviše pakosti i stvara najviše straha, na moćnom
Zapadu. Tako Afrika i Južna Amerika mogu da pripadnu Raimu Krvopiji i
Svetlucavom Rubinu. Ostatak sveta - Australiju, Polineziju i teritorije s
pingvinima i belim medvedima - zasad verovatno mogu da zanemare.
Takva podela nije nikoga zadovoljila, čak ni predlagača (jer je Zabardast
potajno nameravao da zauzme čitav svet), ali sva četvorica velikih ifrita su je
nakratko prihvatila - nakratko, dok nisu počele svađe. Svetlucavi Rubin bio je
posebno nezadovoljan svojim parčetom. Džinovi su najsrećniji u zemljama u
kojima su dobro poznati, manje-više su kao kod kuće u zemljama do kojih su
njihove priče putovale u prtljagu doseljenika, a nelagodno im je u oblastima
koje su im manje poznate, odnosno u kojima su i oni sami manje poznati.
„Južna Amerika?“, požalio se Svetlucavi Rubin. „Šta oni tamo znaju o magiji?“
Njihovi osvajački ratovi bujah su poput crnog cveća širom planete; mnogi
su bili tek mali sekundarni ratići, vodili su ih ljudi koje su džinovi kontrolisali
na sve načine na koje se čovek može kontrolisati, zaposedanjem, čaranjem,
mitom, strahom ili verom. Mračni džinovi su dokono sedeli na svojim
oblacima, umotani u maglu nevidljivosti toliko gustu da čak ni Dunija dugo
nije uspevala da razabere gde se nalaze njeni najmoćniji neprijatelji. Sedeli su
tamo gore i gledah svoje marionete kako se ubijaju i umiru, a ponekad bi
poslali ponekog nižeg džina da se pridruži uništavanju. Za vrlo kratko vreme,
stare mane džinova - nelojalnost, nedostatak posvećenosti, hirovitost,
sebičnost i egoizam - ponovo su izbile na površinu. Svaki od četvorice brzo je
poverovao da je on, i samo on, najveći od velikih, i da treba bude priznat kao
takav, i ono što je počelo kao prepirka, naglo je eskaliralo i promenilo prirodu
sukoba u donjem svetu. Tada je ljudska vrsta postala platno na kome su
mračni džinovi slikali uzajamnu mržnju, sirovina od koje su sva četvorica
želeli da iskuju sagu o svojoj ličnoj vrhovnoj vlasti.
Kad sad gledamo unazad, govorimo ovako: ludilo koje su našim precima
poslali džinovi bilo je ludilo koje je svakako čekalo unutar svakog ljudskog
srca. Možemo kriviti džinove, i činimo to, zaista činimo. Ali ako ćemo iskreno,
moramo kriviti i ljudske mane.
Bolno je zabeležiti da su mračni džinovi posebno uživali u gledanju
napada na žene. U vreme pre razdvajanja dva sveta, žene u najvećem delu
ovog sveta smatrane su manje vrednim nižim bićima, svojinom,
domaćicama, poštovali su ih kao majke, ali inače su ih prezirali, i mada su se
ti stavovi promenili nabolje, barem na nekim delovima planete, uverenje
mračnih džinova da žene postoje samo kako bi muškarcima služile i ugađale
još uvek su bila srednjovekovna. Povrh toga, seksualni bojkot džinija iz
gornjeg sveta ih je iznervirao i razbesneo, pa su bez primedbi gledah kako
njihovi pomoćnici postaju nasilni, kako ne samo što siluju žene, nego ih posle
toga i ubijaju, te nove žene, od kojih su mnoge odbacile ideju o svojoj
inferiornosti, i zato ih je trebalo vratiti na mesto koje im pripada. U taj rat
protiv ženskog roda i kraljica Dunija je poslala svog vojnika i ratna sreća
počela je da se okreće.
Tereza Šaka je sad imala superherojsko ime. Ne Madam Magneto ili neku
drugu glupost iz tabloida, to su priče iz stripova. Dunijin glas u njenoj glavi
govorio je ja sam tvoja majka. I ja ću biti nečija majka, rekla je sebi, biću
Majka, ognjena mamica smrti lično. Ona druga, mnogo svetija Majka Tereza, i
ona je bila u poslu sa smrću, ali Terezu Šaku je mnogo više zanimala varijanta
iznenadne smrti nego one spore bolničke, ne postepeno prevođenje mrtvih u
meki zaborav, nego razarajući udarac visokog napona koji u momentu
potpuno prekida život. Ona je bila Dunijin anđeo osvetnik, osvetnica, ili je
tako govorila sebi, svake prezrene i zlostavljane žene koja je ikad živela i
kojoj je ikada naneta nepravda.
Moralno izuzeće je neobično stanje kada imate dozvolu da ubijate, da
uništavate bez osećanja krivice, i u tome ima nečeg što je protivno ljudskoj
prirodi. Kada je ubila Seta Oldvila, bila je puna gneva, ali ništa se nije
popravilo, to joj je bilo jasno, bes je bio razlog, ali ne i opravdanje. On jeste bio
kreten, ali ona je i dalje bila ubica. Zločinac je kriv za zločin, a taj zločinac je
ona, i možda treba da je privedu pravdi, ali gle, dodala je u sebi, prvo moraju
da me uhvate. A sada, neočekivano, džinija predak šapnula je u nju i
oslobodila ratnicu koja je sve vreme bila unutra, i dala joj zadatak da
pomogne u spašavanju sveta. Kao u onim filmovima gde proberu osuđenike
na smrt i daju im šansu da se iskupe, a ako poginu, pa, nikakva šteta. Pošteno,
pomislila je, ali dok budem ginula, ima da povučem za sobom gomilu krelaca!
Sklopila je oči da vidi koordinatnu mrežu džinova, a njena zapovednica
Dunija poslala joj je potrebne koordinate. Okrenula se u stranu i nagnula
taman toliko da se provuče kroz pukotinu u vazduhu i pređe u putnu
dimenziju, a onda će poći kuda god koordinate nalažu. Kad je izašla iz tunela
između dimenzija, jedva je znala u kojoj je zemlji, da, informacije koje joj je
Dunija usadila u um sadržale su i ime zemlje, A. ili P. ili I., ali ta supa sa
slovcima nije joj mnogo pomagala, jedna od odlika njene nove stvarnosti,
ovog novog načina putovanja i alternativne stvarnosti koja ga je stvorila, bio
je i gubitak veze s materijalnim svetom, mogla je biti bilo gde, na bilo kojoj
mrkoj goloj ravnici, bilo kojem bujnom zelenom parku, bilo kojoj planini, bilo
kojoj dolini, bilo kom gradu, bilo kojoj ulici, na bilo kojoj Zemlji. Posle nekog
vremena, shvatila je da to nije bitno, u ma kojoj zemlji se nalazila, to je uvek
ista zemlja, zemlja napada na žene, a ona je bila ubica koji dolazi da ih osveti.
Eto muškarca kog su zaposeli džinovi - opsednut, začaran, podmićen
draguljima, nije ni bitno. Ono što je učinio bilo je dovoljno za presudu, a u
njenim prstima počivale su munje koje će tu presudu izvršiti. Ne, nema
razloga za moralna razmatranja. Ona nije ni sudija ni porota. Ona je dželat.
Zovi me Majka, govorila je metama. To su bile poslednje reči koje bi čuli na
ovom svetu.
Leteći kroz nemoguće hodnike između vremena i prostora, tunele
izbušene kroz spiralne Magelanove oblake nepostojanja, opsednuta
melanholičnom usamljenošću lutajućeg ubice, Tereza Šaka je razmišljala o
svojoj mladosti, očajanju, noćima kada bi nagazila gas i vozila svoj prvi auto
(prvi auto koji je zaista bio njen, a ne ukradeni crveni kabriolet u kome se
prvi put divlje vozala), kabriolet, prastar, jarkoplav, što je brže mogla,
seoskim putevima i kroz močvare, uopšte ne mareći hoće li stradati u njemu.
Tada je uvek bila sklona samouništenju, bilo je tu i droge i pogrešnih
muškaraca, ali naučila je u školi jedinu lekciju koju vredi naučiti, lepotaje
novac, i čim su joj nikle grudi, ispeglala je svoju crvenu kosu i uputila se u
veliki grad da troši taj jedini novac koji je imala, i nije joj loše išlo, pogledajte
je sad, masovni ubica sa supermoćima, lepa karijera za devojku iz nedođije.
Devojka ionako više nije bila važna. Prošlost je spala s nje kao zmijska
koža. Otkrila je da joj to dobro ide, iznenadno pojavljivanje, užasnuto
zaprepašćenje na licu mete, munja nalik na blistavo koplje u grudima, a
ponekad, prosto zabave radi, i u genitalijama, ili oku, sve uspeva. A onda
nazad u ništavilo, prema sledećem silovatelju, sledećem zlostavljaču,
sledećem stvorenju nižem od ljudskog, sledećem komadu primitivne sluzi,
sledećem stvoru koji zaslužuje da umre, kog će rado ubiti, i kog bi ubila bez
kajanja. A posle svakog od njih postajala je sve jača, osećala je da je snaga
ispunjava, postajala je, a to joj se činilo dobro, manje ljudska. Više džinija
nego krv i meso. Uskoro će biti ravna Duniji. Uskoro će moći da pogleda u oči
kafsku kraljicu i da je natera da obori pogled. Uskoro će biti nepobediva.
Bio je to čudan rat, slučajan, nepostojan, baš kao i sami džinovi. Danas
ovde, sutra negde drugde, onda opet ovde, sve bez upozorenja. Bio je
ogroman, sveobuhvatan, a potom dalek i odsutan. Jednog dana čudovište
koje izranja iz mora, sledećeg ništa, a onda, sedmog dana, kisela kiša s
nebesa. Bilo je haosa i straha i napada natprirodnih divova iz gnezda u
oblacima, a potom dokone pauze, tokom koje su se strah i haos nastavljali.
Bilo je parazita i eksplozija i zaposedanja i gneva na sve strane. Gnev džinova
bio je deo onoga što jesu, povećan, u slučaju Zumuruda i Zabardasta, dugim
periodom zatočenja, a našao je odjeka u gnevu koji je počivao u mnogim
ljudskim srcima, poput zvona koje odjekuje s gotičkog tornja, a odgovara mu
odjek s dna bunara, i možda je to sada bio rat, možda je ovo bio poslednji rat,
ovaj sunovrat u nasumični divlji haos, rat u kome su osvajači u žestokom
međusobnom ratu, isto koliko i s nesrećnom Zemljom. Pošto je ovaj rat bio
bezobličan, bilo ga je teško voditi, a još teže pobediti u njemu. Delovao je kao
rat protiv apstrakcije, rat protiv samog ratovanja. Da lije Dunija imala
sposobnost da pobedi u takvom ratu? Ili je bila potrebna neka veća
nemilosrdnost, nemilosrdnost koju Dunija nije posedovala, ali za koju je
Tereza Šaka postajala sve sposobnija posle svake munje zabodene u srce
krivca? U jednom trenutku to više neće biti dovoljno za odbranu Zemlje. Biće
potrebno da se napadne gornji svet.

Suviše sam ja star za vojsku, mislio je gospodin Džeronimo u tunelima u

oblaku. Koliko nas ima u Dunijinoj skrpljenoj brigadi vrtlara, knjigovođa i
ubica, koliko članova njene loze je vilinska kraljica našla da im šapne i
mobiliše ih za boj protiv najstrašnijih neprijatelja u poznatim svetovima, i
kakve šanse stvarno imamo protiv nekontrolisanog divljaštva mračnih
džinova? Može li čak i Dunija u svom gnevu pobediti svu četvoricu i njihove
sledbenike uz njih? Ilije ovo sudbina sveta, da potone pod tamom koja se
spušta, nalazeći srodnu tamu u nama? Ne, ne ako seja išta pitam, odgovorio je
neki glas u njemu. Dakle, on je vojnik u ovom ratu uprkos svim sumnjama. Bol
i stenjanje suviše korišćenog tela. Nije važno. Bilo je teško tačno znati kako
izgleda pravedan rat, ali u ovom, najčudnijem od svih sukoba, on je bio
spreman da učestvuje.
„Uostalom“, rekao je sebi, „nije da sam poslat u prve redove. Ja sam više
kao bolnička ekipa nego prethodnica. Ja sam MASH.“25
Spustiti one koji se uzdižu i podići one koje je pogodila kletva drobljenja.
To mu je bio zadatak: popravljanje grešaka u sili teže. U njegovom umu je
globalni koordinatni sistem locirao žrtve, a oni kojima je pomoć
najpotrebnija najjarkije su bleskali na njegovoj mrežnjači. Kakav način da se
vidi svet, pomislio je. Pošasti uzdizanja i padanja ima svuda, po svetu ju je
posejao čarobnjak Zabardast, nasumični užas njene pojave prevazilazi sve
što bi mogla da izazove neka obična zaraza; tako i on mora da ide svuda.
Ovde se trajekt približava kockarskim jazbinama Makaoa, a masa putnika se
odmiče od njega u strahu i čuđenju kad se pojavi niotkuda i spase putnika čije
bolne krike su svi ignorisali: gospodin Džeronimo se naginje nad njega
šapućući, i čovek se pridiže na noge, ustaje iz mrtvih, ili maltene mrtvih, a
gospodin Džeronimo se okreće na bok i nestaje, prepuštajući kineskog
Lazara njegovoj sudbini, jer ga saputnici i dalje gledaju kao da je prenosilac
zarazne bolesti, možda će otići i prokockati ušteđevinu još iste noći, kako bi
proslavio što je živ, ali tu priču neka priča neko drugi, a ovde je gospodin
Džeronimo već na padini Pir Pandžala i lovi po nebu radnika na održavanju
tunela, i onda je ovde, i onde, i tamo.
Ponekad bi stigao prekasno, pa bi letač otišao previsoko i umro od
hipotermije ili teškoća s disanjem u retkom hladnom vazduhu na nebu iznad
Anda, ili bi padač već pao i razbio se u umetničkoj galeriji u Mejferu,
slomljenih i sabijenih kostiju, tela pretvorenog u probušenu harmoniku, s
krvlju koja curi kroz spljeskanu odeću i šeširom povrh cele te jadne hrpe, tako
da izgleda kao instalacija. Češće je, hitajući kroz crvotočine, stizao na vreme,
podizao pale, spuštao izdignute. Na nekim mestima bolest se brzo širila,
čitave mase užasnutih ljudi lebdele su nad banderama, a on ih je sve meko
spuštao jednim pokretom ruke; a onda - oh! - zahvalnost, na ivici obožavanja.
Razumeo je. I on je bio takav. Blizina propasti pokreće u ljudima sposobnost
da vole. Taj izraz na licu Aleksandre Blis Farinje, pošto je obnovio lepotu La
Inkoerence i vratio nju i Olivera Oldkasla nazad na zemlju - svaki živi čovek
poželeo bi da ga lepa žena tako gleda.
Čak i kad kraj te žene stoji njen čupavi upravnik imanja, s potpuno istim
obožavajućim izrazom lica.
Životni pesimizam Gospe Filozofa bio je potpuno raspršen malim čudom
koje je izveo gospodin Džeronimo, ispario je pred njegovom lokalnom
magijom kao oblaci na vrelini sunca. Ova nova Aleksandra pogledala je
Džeronima Manezesa kao nekakvog spasitelja sposobnog da izbavi ne samo
nju i njeno imanje nego i čitavu nedoslednu Zemlju. U njenom krevetu
odmarao se na kraju tih dugih čudnih dana - šta je uopšte dan, pitao se,
putovanja kroz crvotočine, kroz prostor i vremenske zone, stakato dolazaka i
dolazaka i po više od sto puta dnevno, odvojenost od svakog osećanja
kontinuiteta u životu - i kad bi ga obuzeo premor, duboki umor u kostima,
dolazio je k njoj. To su bili ukradeni trenuci, oaze u pustinji rata, i oboje su
obećavali onom drugom duže trenutke u budućnosti, trenutke iz snova na
mestima iz snova, koji su bili njihovi snovi o miru. Hoćemo li pobediti? -
pitala ga je, sklupčana na njegovoj mišici, dok mu je dlan počivao u njenoj
kosi. Pobedićemo, zar ne?
Da, rekao joj je. Pobedićemo, jer jedina druga mogućnost je da izgubimo, a
to je nepojmljivo. Pobedićemo.
Sada je loše spavao, bio je premoren, osećao je svoje godine, a u noćnom
polusnu čudio se svom obećanju. Dunija je otišla, nije znao kuda, ali znao je
zašto: lovila je najveću od svih divljači, četvoricu velikih neprijatelja čije
uništenje je odredila sebi kao cilj. Poduke i uputstva od nje stizale su dan i
noć u novootvoreni džinovski deo njegovog mozga. Ona je i dalje upravljala
celom operacijom, tu nije bilo nikakve sumnje, ali bila je general iz senke,
kretala se suviše daleko i suviše brzo da bi je njene trupe mogle lično videti. A
da li mi zaista možemo da pobedimo, pitao se, da li nas ima dovoljno, ili je
mnogo više onih koje je zavela džinovska tama, da li je pobeda ono što ljudi
zaista žele, ili im ta reč zvuči lažno i pogrešno, da li bi ljudi više voleli da se
naviknu na nove gospodare, i da li bi se zbacivanje mračnih džinova osetilo
kao sloboda ili samo kao uspon nove supermoći, Kraljice Munja koja će
vladati umesto Diva i Čarobnjaka. Ove nemirne misli isisavale su mu snagu,
ali žena koja je ležala kraj njega uspevala je da mu je vrati. Da, mi možemo da
pobedimo. Mi koji dugujemo onima koje volimo. Dugujemo samoj ideji
ljubavi, koja bi mogla da umre ako mračni džinovi zavladaju svetom.
Ljubav, kojoj je gospodin Džeronimo tako davno zatvorio vrata, sada je
tekla kroz njega. Započelo je od moćne opijenosti Dunijom, što je verovatno
od samog početka bilo osuđeno na propast, jer to su bili odjeci, svako od njih
dvoje u onom drugom videlo je otelotvorenje nekadašnje ljubavi... ali to je već
izgledalo veoma davno, a ona se povukla od njega u vladanje i rat. Ljubav je
ostala u njemu, osećao ju je kako pljuska tamo unutra, ogromno ustalasano
more s plimom i osekom u njegovom srcu, i tu je bila Aleksandra Blis Farinja,
spremna da zaroni u te vode, hajde da se zajedno udavimo u ljubavi, ljubavi
moja - i da, mislio je on, možda mu je dozvoljena još jedna poslednja velika
ljubav, i ona je bila tu, spremna, i da, zašto da ne, skočiće i on. Bio je tako
umoran u njenom krevetu da je bilo vrlo malo vođenja ljubavi, jedne noći od
četiri-pet bilo je sve što je mogao da postigne ovih dana, ali ona je bila puna
razumevanja. On je bio njen ratnik kog treba voleti i čekati, i ona će prihvatiti
od njega onoliko koliko može da dobije i čekaće na ostatak.
A s druge strane vrata spavaće sobe, kad bi ponovo krenuo na putovanja,
stajao je Oliver Oldkasl, ne nekadašnji ljutiti Oliver, nego novi, zahvalni i
ulizivački Oldkasl, očiju vlažnih kao u španijela, s kapom u ruci, sa
sladunjavim osmehom žutih zuba na obično žalostivom licu, kao da je
zakačen kanapom. Mogu li nešto da učinim za vas, gospodine, treba li vam
nešto, samo recite. Ja nisam neki borac, ali ako zatreba, tu sam.
Ova uvlakačka pokornost gospodinu Džeronimu ide na živce. Mislim da
mi se više dopadalo ono pre, rekao je upravniku imanja, kad ste pretili da
ćete me ubiti.
VILINSKA KRALJICA
U kolevci života, između Tigra i Eufrata, gde je nekada zemlja Nod, što
znači Lutanje, ležala istočno od raja, Omar Ajar je bio taj koji je pokazao
Duniji, svojoj kraljici, prve znake raspada na telu četvoroglavog čudovišta
koje je rešilo da vlada Zemljom. Tih dana ona se kretala po svetu kao blistava
senka, nalik na razmazanu svetlost u uglu oka, a uz nju je, nerazdvojan, bio i
njen omiljeni špijun, i oboje su tragali uzduž i popreko za četvoricom velikih
ifrita. Ti momci su se izveštili u skrivanju još od vremena kad smo se igrali
zajedno, rekla je Omaru. Tada sam bez imalo truda mogla da prozrem njihove
čini prerušavanja. Ali možda su tih davnih dana zapravo potajno želeli da ih
pronađe.
Sačuvano je relativno malo toga o glavnom kafskom špijunu Omaru Ajaru,
a verovatno su glavni razlog za to upravo zaostale džinovske predrasude
prema muškoj homoseksualnosti, transvestitima i tome slično. Čini se da
džinije ili džinire Peristana nisu imale ništa protiv lezbijskih aktivnosti, i
zaista, tokom perioda štrajka seksom nastupio je nagli porast takvog
ponašanja, ali među muškim džinovima stare netrpeljivosti su se čvrsto
držale. Omarovi stručni uspesi bili su dobro poznati, prikupljao je podatke
prerušen u haremskog evnuha ili u ženskoj odeći, i to mu je pribavilo
ogroman ugled kao špijunu, ali je takođe postao i izopšten iz svog naroda. On
je govorio da bi ionako bio izopšten. Oblačio se namerno upadljivo, s
brokatnim šalovima prebačenim preko ramena, namerno nemarno, i
mnoštvom neverovatnih šešira; držanje mu je bilo dekadentno i kruto,
postao je esteta i dendi i pravio se da ga nije briga šta njegovi sunarodnici
misle o njemu. Okupljao je oko sebe srodne duše i organizovao ih u Kafsku
obaveštajnu službu, a to je imalo neplaniranu posledicu da mnogi žitelji Vilin-
zemlje steknu duboko nepoverenje u njegov tim blistavih leptirića, koji su
takođe biti i najbolja njuškala u gornjem svetu. Dunija mu je, ipak, oduvek
potpuno verovala. Tokom konačnog sukoba s velikim ifritima, i ona je počela
da se oseća izopšteno, rešena da ubijanjem svojih sunarodnika osveti oca
kojem nikad nije uspela da ugodi. Omar Ajar ju je pratio svakog dana traganja
za mračnim kvartetom, i počela je da oseća da su u mnogo čemu srodne duše.
I nju je ljubav prema ljudskoj vrsti, prema jednom muškarcu i potomcima
koje je s njim izrodila, izdvajala iz njenog naroda. Bila je svesna da ne
poseduje lične osobine zbog kojih je njen otac bio tako složno voljen i
obožavan. Bila je direktna, iskrena i žestoka, dok je njen otac bio zaobilazan,
rasejan i šarmantan. Njeno insistiranje na bojkotu seksa samo je pogoršalo
njen imidž. Mogla je da predvidi trenutak, ne tako daleko u budućnosti, kada
će dame Peristana prestati da saosećaju s njom, pa će slegnuti ramenima nad
ratom koji je povela protiv velikih ifrita. Šta njima znači donji svet? I zašto se
ona toliko uzbuđuje oko njega? Rat će svakako izgubiti ako se bude odužio.
Bilo je neophodno da što pre pronađe četvoricu mračnih džinova. Vreme joj
je isticalo.
Stvarno, zašto se toliko trudi? Postojao je odgovor na to pitanje, nosila je
taj odgovor svuda sa sobom, iako ga nikad nikome nije poverila, čak ni
Omaru Ajaru, vrhunskom prikupljaču i čuvaru tajni, a glasio je: znala je da je
delimično odgovorna za ovo što se dešava. Tokom dugih stoleća zatišja, dok su
procepi između svetova bili zatvoreni, pa su gornji i donji svet izgubili svaki
kontakt, i svako je gledao svoja posla, i na brdima i u dolinama Vilin-zemlje
bilo je mnogo onih koji su smatrali da je to dobro, donji svet je ionako zbrkan
i pun svađa, dok u njihovim mirisnim baštama vlada nešto vrlo nalik na
večno blaženstvo. U planinskom kraljevstvu Kaf stvari su stajale malo
drugačije. Kao prvo, veliki ifriti bacili su oko na kraljevstvo i bilo je
neophodno biti budan i na oprezu. A kao drugo, (tadašnja) Princeza Munja
uželela se Zemlje, kao i svojih potomaka rasutih svuda po njoj. Tokom
vremena razdvojenosti često je sanjala o okupljanju Dunijazata, o
oslobađanju njihovih moći i izgradnji boljeg sveta uz njihovu pomoć. Zato je
pretraživala svetove između svetova, slojeve između slojeva, tragajući za
uništenim kapijama, pokušavajući da ih ponovo otvori. Bila je arheolog
zakopane prošlosti, iskopavala je izgubljene, pokvarene, zapuštene staze,
uvek u nadi da će naći prolaz. I da, znala je da i druge, mračnije sile Vilin-
zemlje rade to isto, i nije se mogla praviti da nije svesna opasnosti po donji
svet ako se putevi ponovo otvore, ali i dalje je pokušavala, kao što bi činila
svaka majka, da se sretne sa svojim rasutim potomstvom, jer to je jedino što
joj je ostalo od čoveka kog je nekada volela. U donjem svetu, potraga džinova
za putem ka izgubljenom igralištu iskazivala se, ili bar mi tako verujemo, u
vidu oluja. Nebesa su pucketala pod nestrpljivim džinovskim pesnicama. I da,
na kraju su se otvorila - i šta je bilo, bilo je.
Dakle, tako je bilo. Za razliku od većine svojih zemljaka, Dunija je
poznavala ljudske emocije: odgovornost, krivicu, kajanje. Kao i svi njeni
zemljaci, mogla je da spakuje neželjene misli duboko u zamagljene prostore u
sebi, gde su, najčešće, ležale zaboravljene, kao izbledele slike, kao nejasno
pramenje dima. Pokušala je da na isti način sakrije i Ibn Ružda i nije joj
uspelo. A onda joj se vratio u obliku Džeronima Manezesa, i za trenutak je
ponovo osetila onu davno izgubljenu ljudsku emociju: ljubav. O, kako je ličio
na njenog voljenog! To lice, to obožavano lice. Geni su putovali vekovima i
okupili se pod njegovom kožom. Mogla ga je voleti da je to dozvolila sebi, i da,
čak i sada je bila slaba na njega, nije mogla to da porekne, iako je on bio u
naručju svoje Gospe Filozofa, koju bi ona rado živu spržila jednim pokretom
svog smrtonosnog prsta. Ali nije. Jer gospodin Džeronimo je ipak bio samo
privid prošlosti, a sad je tu prividnu ljubav u njenim grudima zamenila
iskrena mržnja.
Bilo je vreme da nađe svoje nekadašnje drugove u igri i da ih uništi. Gde
su? Kako da ih nađe?
Gledaj zemlju, a ne nebo, rekao je Omar Ajar. Primetićeš ih po
posledicama.
A ovde, u kolevci života, posađenog na vrhu ruševina velikog urskog
zigurata, u „kući čiji temelj počiva na užasu“, ugledali su začarane vojske kako
jurišaju jedna na drugu kao da su drevni Sumerci i Akađani, odavno
simbiotski stopljeni u jedinstvenu složenu kulturu, sišli s uma i počeli da
kolju svoje susede po ulicama. Crne zastave nošene su u bitku protiv drugih
crnih zastava. Bilo je mnogo vike tamo dole, oko vere, oko nevernika ili
jeretika ili nečistih bezbožnika, i izgledalo je da religijska vika pomaže
ratnicima da dodaju malo više žestine svakom zamahu mača; ali Omar je
video šta se zaista zbiva, razumeo je da je veliki ifrit Svetlucavi Rubin
napustio svoju neželjenu južnoameričku teritoriju i došao da se sukobi sa
Zumurudom Velikim na teritoriji izdvojenoj za Zumurudovu pustinjsku
Zadužbinu. Svetlucavi Rubin, Posednik Duša. Njegova začarana vojska
marširala je u korak prema plaćeničkim pukovima koje je Zumurud platio
draguljima, drogom i kurvama. Ipak, posednuti ljudi Svetlucavog Rubina su
prevladali. Užasna okrutnost njihovog napada prestrašila je Zumurudove
plaćenike, koji nisu dobili ni izbliza dovoljno dragulja da bi dočekali ove
poludele ubice prevrnutih beonjača, u transu. Plaćenici su ispustili oružje i
pobegli, prepuštajući bojno polje ljudstvu Svetlucavog Rubina. Gde je
Zumurud? - upitala je Dunija Omara. Da li je uopšte ovde? Taj lenji krelac
verovatno spava negde u planini dok njegovi stvorovi izvlače deblji kraj.
Oduvek je imao problema zbog preteranog samopouzdanja.
Tada se na nebu pojavila crvotočina, ključajući po ivicama od dima, i iz nje
je izašao Svetlucavi Rubin, trijumfalno jašući na letećoj urni. Dođavola s onim
latinokrajevima! - povikao je. Kolevka civilizacije je moja. Probošću svoju
zastavu u Edenskom vrtu i svi ljudi će se plašiti mog imena.
Ne mešaj se u ovo, rekla je Dunija Omaru Ajaru. Ti nisi ratnički tip.

Ovde ponovo moramo da savladamo svoje davno ukorenjeno kulturno

neslaganje s postupcima krajnjeg nasilja i da iznesemo opis jednog od vrlo
retkih ubistava unutar džinovskog plemena, a po našim saznanjima, prvo
koje je ikad izvršila džinovska kraljica. Ustavši u gnevu sa zigurata i uspevši
se u nebo na tepihu od munja, potpuno se razotkrivši u svoj svojoj užasnoj
veličanstvenosti, Dunija je svakako potpuno iznenadila Svetlucavog Rubina,
razbivši njegovu urnu jednom munjom, tako da je počeo da pada naglavačke
ka zemlji. Naravno, jedan nezgodan pad nije dovoljan da se ubije veliki ifrit, i
on je ustao, malo zadihan, ali inače nepovređen, i suočio se s njom. Ona je
poletela na njega gađajući ga kopljastim munjama, i primorala ga je da odbaci
ljudski oblik i stane na zemlju kao stub ognja, a onda ga je obavila sobom,
pretvorivši se u gust zagušljiv dim, lišavajući vatru neophodnog vazduha,
gušeći ga u velikim omčama dima, daveći ga dimom, postavljajući srž svoje
ženskosti prema njegovoj najdubljoj muškoj prirodi, stežući ga dimom,
puštajući ga da se bacaka i otima, treperi i gasi; i tako je umro. Kad je bilo
gotovo, i kad je ponovo uzela ljudski oblik, od njega nije ostalo ništa, čak ni
hrpica pepela. Sve do te borbe na život i smrt nije bila sigurna u svoju snagu,
ali sada je znala. Ostala su još trojica velikih ifrita, i sada su imali mnogo više
razloga od nje da se plaše predstojeće borbe.
Posle smrti Svetlucavog Rubina, njegova armija oslobodila se čini
zaposednutosti i vojnici su zbunjeno stali, trepćući i češkajući se po glavi, ne
znajući ni gde su ni zašto su tu. Plaćenici su se razbežali, a čak ni oni koji su
videli iznenadnu zbunjenost neprijatelja nisu imali nimalo želje za novim
okršajem, pa se bitka okončala u komičnoj besmislenosti. Jedino što u
džinovskom svetu to nikome nije bilo smešno, a Dunijin postupak izazvao je
bes. Vesti su se pronele skoro istog časa preko interne komunikacione mreže
džinova i Vilin-zemlja bila je obuzeta užasom. Duniji nekoliko dana to nije
bilo važno. Tokom rata se često dešava da civili kod kuće budu malodušni i
da ih slike smrti i uništenja navedu da požele mir. Vesti i glasine bave se
takvim slikama i podrivaju značaj neophodnih postupaka onih koji su na liniji
fronta. Nije htela da se bakće kritikama. Morala je da ratuje.
Poslala je Omara Ajara nazad u Peristan da sazna šta može, a kada se
vratio, rekao je: Mislim da je bolje da vi dođete. I tako je, iznervirana,
napustila donji svet i vratila se u mirne vrtove na drugoj strani. Kada je stigla,
shvatila je da je ubistvom velikog ifrita potrošila sve simpatije svog naroda, i
da čak ni sećanje na njenog pokojnog oca ne može da ih vrati. Svetlucavi
Rubin, visok, vitak, skakutavi harlekinski plejboj među džinovima, beloputi
momak s obiljem ličnog šarma, uprkos dugom i nazubljenom jeziku, bio je
omiljen među damama Peristana, a njegovo ubistvo prekinulo je njihovu
antiratnu solidarnost i okončalo seksualni bojkot. Većina muških džinova
bila je, naravno, u ratu, što nije nimalo popravljalo raspoloženje ljubavno
nastrojenih dama. Međutim, jedan od velikih se vratio, i u palati je nastala
grdna gužva u kupatilu, jer je otišao pravo tamo da se zabavi s bilo kojom
damom Vilin-zemlje koja je raspoložena da mu se pridruži u igri. Uzvici
oduševljenja širili su se iz velike zgrade kupatila i rekli su Duniji sve što je
trebalo da zna. Metamorf je bio tu i ugađao je damama u mnogo različitih
oblika - kao zmaj, jednorog, čak i velika mačka. Seksualni organi lava - i
mnogih drugih mačaka - ukrašeni su bodljama koje su okrenute unazad, tako
da pri izvlačenju grebe zidove lavičine vagine, što možda jeste, a možda i nije
prijatno. Palata s kupatilima bila je puna džinija željnih seksa, koje su jedva
čekale da probaju bilo šta, čak i to. Bilo je teško znati da li su vrisci koji su
usledili izražavah bol ili zadovoljstvo, ili neku zanimljivu kombinaciju to
dvoje. Duniji to nije ni bilo bitno. Broj i uzbuđenje žena u gomili rekli su joj da
je metamorf unutra svakako vrhunski nadaren. Dakle, u posetu je došao neki
od velikih ifrita. Raim Krvopija, zaključila je, Raim mlitave zadnjice, kog je
tako teško poljubiti - Raime, Raime, tvoj požudni apetit doveo te je pravo
meni u ruke.
Izmišljeni grčki bog Protej bio je moćni metamorf iz mora, spretan u
transformacijama poput vode. Krvopija je voleo da se transformiše u morska
čudovišta, i moguće je da je on zapravo i bio Protej, da je Protej samo ime
koje su mu drevni Grci nekada dali. Dunija je tiho ušla u veliko predvorje
peristanskog kupatila i tamo, u ogromnom bezdanom bazenu s morskom
vodom, bio je ifritski princ, sad u vidu duge klizave jegulje, sad kao bezimeno
bodljikavo buljooko čudovište iz dubokih okeanskih rovova, a oko njega su
peristanske dame cičale od radosti i uzbuđenja. Dunija je morala da bude
brza. Zaronila je pod površinu vode da zgrabi Raima Krvopiju za genitalije -
jer u ma koje fantastično morsko stvorenje se prometnuo u tom trenutku,
paziće da zadrži opremu koja mu je potrebna za vođenje ljubavi s damama
Vilin-zemlje - i obratila mu se bezglasnim intimnim jezikom džinova. Nikad
nisam volela da se tucam s ribama, rekla je, ali, ribočoveče, kucnuo je tvoj čas.
Evo šta je znala o muškim metamorfima: mogu da izvrdaju, mogu da se
pretvore u vodu i skliznu između prstiju, osim ako niste dovoljno brzi da ih
zgrabite za jaja i ne puštate. Onda morate čvrsto da ih držite dok oni
pokušavaju sve što mogu da smisle; a ako ih držite dok ne stignu do kraja,
dakle, njihova jaja u vašoj pesnici, onda su gotovi.
Ali to je lakše reći nego učiniti.
Ovo nije bio običan metamorf, nego Raim Krvopija, veliki ifrit. Bio je
ajkula koja zija na nju ogromnim testerastim zubima, i zmija koja se uvija oko
nje da je zdrobi. Bio je morska trava koja je okiva, i kit koji pokušava da je
proguta, i ogromna raža koja bi mogla da je proburazi repom. Čvrsto se
držala za njega i izbegavala klopke. Bila je crni oblak iz kog se pomalja ruka i
steže ga za muškost. Bila je zapanjujuća u brzini, uvijanju i fintama. Reagovala
je na sve njegove poteze i nadilazila ih. Bila je nepobediva. Njegove
transformacije su se umnožavale i ubrzavale. Ona je svakoj dorasla. I najzad,
on je bio iznuren, grčevito se boreći za dah po poslednji put dok je ona
izranjala iz vode i spaljivala ga svojim električnim rukama, i bio je gotov:
promešan, propržen i serviran. Telo mu je ležalo na vodi kao olupina.
Danas si večera ribama, rekla je i pustila ga da potone.
Izašla je iz palate s kupatilima da se suoči s neprijateljskim svetom. Čulo
se „Ua!“ i „Sram te bilo!“ Ah, ta zbrka i strah peristanskih džinija kad su se
suočile s jednom od svojih, lično kraljicom planine Kaf, koja je postala ubica,
ubica mračnih prinčeva. Sve su pobegle iz kupatila kad je borba počela, a sad
su videle izlomljenu i oštećenu palatu, oborenih zlatnih lukova, razbijenog
zasvođenog staklenog krova, palatu pretvorenu u ogledalo mnoštva ratom
zdrobljenih građevina u donjem svetu; i da, znale su da se to može obnoviti
začas, jedna čin će im vratiti sve kako je bilo, besprekorno i savršeno, ali nije
u tome bila stvar. Nikakva magija neće podići Raima Krvopiju iz mrtvih. A
Svetlucavog Rubina takođe više nije bilo. Te su istine bile neporecive. Dame
Vilin-zemlje okrenule su leđa kraljici Duniji i ona je shvatila da među njima
više nema mesta za nju. Nije važno. Bilo je vreme da se vrati u donji svet i
okonča ovaj rat.

Usred bitke se našlo vremena i zajedno malo dobro delo. Glupi sinjor Đakomo
Doniceti iz Njujorka, nekadašnji zavodnik nesrećno udatih žena, potom žrtva
podle, mada ne i nezaslužene čini, koja ga je prisilila da obožava sve žene bez
razlike, trenutno očajan, bez krme i pravca, nije joj bio od koristi kao borac;
ali možda će moći da ga izleći. Ona je majka celom svome jatu, beskorisnima
jednako kao i vrednima, a videla je da nešto dobro postoji duboko i u ovoj
zalutaloj ovci Dunijazata, skriveno ispod uspaljenosti i cinizma, i žalila ga je
zbog čini koju je na njega bacila neka sitna riba od zlih džinija. Raščinjavanje
je bilo lako, a Đakomo je ponovo postao imun na medicinske sestre i
beskućnice, ali je ostao izgubljena duša sve dok mu nije oslušnula srce i
šapnula mu šta mu valja činiti, i u čemu leži njegov spas. Ubrzo potom
otvorio je novi restoran.
Bilo je to vrlo čudno vreme da se otvara otmeno mesto za izlaske, čak i za
nekog ko je nekada spadao među plemstvo noćnog života u gradu. Ti su dani
davno prošli, a sada, usred rata, ljudi su retko izlazili na večeru, a kad bi i
izašli, obično bi zgrabili nešto lako, nešto u šta ni mušterija ni prodavač ne
treba da ulažu vremena ni novca. U takvoj propasti onoga što je nekada bila
gastronomska prestonica sveta, stigao je Đakomo Doniceti, ponovo u svom
najboljem paunskom perju, s lokalom ispunjenim blistavo lakiranim drvetom
i još blistavije uglačanim metalom i staklom. Blistao je kao novo sunce, i iako
skoro niko nije izlazio na večeru, Donicetijevo sjajno kuhinjsko osoblje,
okupljeno iz redova odskora nezaposlenih vrhunskih kuvara, pekara i
somelijera u Americi, svakodnevno je stvaralo meni jednako blistav kao
enterijer, tako da je prazan restoran sa savršeno raspoređenim stolovima, i
još besprekornijim konobarima, postao svetionik nade, Kip slobode načinjen
ne od bakra nego od hrane i vina. Kasnije, kada se vratio mir u svetu, stvorio
je Đakomu Doncetiju bogatstvo, postao je nešto nalik na simbol otpora,
zaštitni znak starog prkosa i optimizma celog grada; ali isprva su se ljudi
čudili neopisivoj ludosti otvaranja takvog mesta: blistavo osvetljeni i
raskošni salon u kome je sve bilo najbolje moguće, osim mušterija.
Dao je restoranu ime u venecijanskom maniru, Ca’Giacomo, i kuhinja je
isto bila venecijanska, uključujući delikatese kao što je baccala Mantecato,
odnosno bakalar u pavlaci, bisato su Vara, to jest jegulja pržena s lovorovim
listom, i caparossoli in cassopipa, ili školjke s peršunom. Bilo je pirinča i
graška, risi e bisi, i punjena patka, anatra ripiena, a za desert su imali kolica
puna pohovanog sladoleda i torta Nicolotta i torta sabbiosa pride. Kako je to
Donicetiju pošlo za rukom? - pitali su se ljudi. Gde je našao namirnice i odakle
mu novac? On je na sva pitanja odgovarao sleganjem ramena, s pravom
venecijanskom maskom ravnodušnosti. Hoćete da jedete? Ne pitajte! Ne sviđa
vam se? Jedite negde drugde!
Džepovi njegovih mušterija bili su duboki. Zumurud Veliki nije bio jedini
koji je imao pećine pune dragulja većih od zmajevog jajeta. A kraljica džinova
mogla je da napuni frižider mesom i ribom jednim pokretom ruke.
Mnogo puta je pokušavao da joj se zahvali, ali ona bi samo odmahnula
rukom. I menije od koristi, rekla je. Gde god da sam bila, koga god morala da
ubijem, mogu svako veće da dođem ovamo i jedem s kuhinjskom osobljem.
Ako sam ti jedina mušterija, pa šta? Svoj novac trošim. Fegato, seppie,26
venecijanski kolačići baicoli. Čaša dobrog američkog vina. Da. To i mene leči.

Tokom neočekivanog zatišja koje je usledilo posle smrti Svetlucavog Rubina i

Raima Krvopije, u gradu je sve počelo su izgleda drugačije, mada su svi
oklevali da izgovore reč bolje. Ipak, kako je otpor rastao, a bande džinova
parazita nestajale s gradskih ulica, dok su mnogi od njih stajali okamenjeni tu
i tamo kao simboli promene ratne sreće, kako je čudnovatost opadala po
broju, učestalosti i žestini, tako su ljudi počeli ponovo da izlaze na ulice i u
parkove. Kao prvi šafran u proleće, jedan trkač je primećen na šetalištu duž
obale Hadsona, i nije trčao da pobegne od čudovišta, već je trčao iz razonode.
Ponovno rađanje ideje o zadovoljstvu samom po sebi ličilo je na rađanje
novog doba, iako su svi znali da, dokle god su zlokobni Zabardast i Zumurud
tu negde - ta imena su sada znali svi na planeti - opasnost i dalje postoji.
Oslobođene radio-stanice počele su povremeno emitovanje programa, a svi
su postavljali isto pitanje: Gde su ZZ Top?
Kako je kalendar odmicao ka hiljaditom danu vremena čudnovatosti,
gradonačelnica Roza Fast donela je odvažnu odluku i vratila se u svoju
kancelariju s malom Olujnom uza se. Uz nju je bio i njen novoimenovani šef
obezbeđenja, inače Džinendra Kapur, pobeditelj i okamenitelj džinova
parazita.
Sudeći prema ovom što si ovde postigao, rekla je gradonačelnica Džimiju,
ti si barem delimično istog porekla kao i oni. Ali kad mora da se bori protiv
čudovišta, dobro je da čovek na svojoj strani ima poneko od njih.
Ja neću u kancelariju, rekao je on. Dovoljno sam vremena proveo po
kancelarijama za ceo život i neću više tako.
Pozvaću te kad mi budeš potreban, odgovorila mu je i spustila mu mali
aparat na dlan. Ovo funkcioniše na maksimalno obezbeđenoj frekvenciji,
rekla je. Još je nisu provalili. Zvoniće, i vibriraće, a ove lampice po ivici goreće
crvenom svetlošću.
Kada je načelnik Gordon zvao Betmena, primetio je Džimi Kapur, uključio
bi bet-signal. Ovo više liči na čekanje da mi spreme naručeni burger na
Medisonovom trgu.
To je najbolje što imam, odvratila je.
Zašto me to dete tako gleda?
Hoće da vidi mogu li ti verovati.
Pa, možeš li?
Da ne mogu, odgovorila je gradonačelnica, lice bi ti dosad već bilo
pokriveno čirevima izdajstva. Dakle, mislim da si u redu. Idemo na posao.

Otmica Hjuga Kasterbridža iz Hita, blizu njegove vile u Hempstedu, bila je

novi obrt u mračnoj spirali rata. Kompozitor je krenuo u svoju uobičajenu
jutarnju šetnju, u pratnji tibetskog terijera po imenu Volfgango (u originalnoj
partituri Figarove ženidbe Mocartovo ime je bilo besmisleno italijanizovano,
na Kasterbridžovo veliko i često izražavano veselje). Kasnije su se prolaznici
sećali da su videli Kasterbridža kako štapom preti automobilima na
Isthitskom putu dok je prelazio preko u Hit. Poslednji put je viđen kako ide na
severoistok, duž Avenije limeta prema Ptičjem jezeru. Kasnije tokom
prepodneva, Volfgango je nađen kako neumorno laje ka nebu, čuvajući
napušteni štap kao da je mač palog ratnika. Od Hjuga Kasterbridža, barem
neko vreme, nije bilo ni traga.
U ovom trenutku, kad se primičemo kraju našeg opisa rata, osećamo se
obaveznim da napustimo London, naglo kao što ga je i Kasterbridž napustio,
i da se vratimo u Lusenu, u Španiju, gde je sve počelo, gde se džinija Dunija
nekada pojavila na vratima andaluskog filozofa, u čiji se um zaljubila, i gde je
Ibn Ruždu rodila decu, u čijim potomcima je sada probudila uspavanu
džinovsku prirodu kako bi joj pomogli u borbi. Lusena je i u ovom vremenu
zadržala veliki deo svog starinskog šarma, mada u staroj jevrejskoj četvrti
Santijago nije ostalo nikakvog traga od Ibn Ruždove kućice. Jevrejsko groblje
je sačuvano, kao i dvorac, i stara palata Medinaseli, ali mi ćemo obratiti
pažnju na manje folklorni deo grada. Tokom stoleća koja su prošla od Ibn
Ruždovog vremena, lusenski preduzetnici upustili su se u posao s
nameštajem uz zavidno oduševljenje, tako da je ponekad izgledalo kao da se
čitav grad sastoji isključivo od fabrika koje proizvode stvari na kojima se
sedi, leži ili se u njima drži odeća, a ispred jedne od tih fabrika, njeni vlasnici,
dvojica braće po imenu Uertas, podigli su najveću stolicu na svetu, visoku
dobrih dvadeset pet metara; a na toj stolici mirno je sedeo veliki ifrit
Zabardast, hladan kao špricer, divovskog rasta, ali ne toliko divovskog kao
njegov nekadašnji prijatelj Zumurud Veliki, držeći u jednoj ruci bespomoćnu
priliku Hjuga Kasterbridža, starijim ljubiteljima filma u okupljenoj gomili
neodoljivo nalik na Fej Vrej koja se vrpolji u čvrstom King Kongovom stisku.
I upravo je iz te stolice izneo sledeći izazov svojoj protivnici: Asman Peri,
Kraljice Vila s planine Kaf, ili kako god da sebe nazivaš ovih dana, ti Dunija sa
ovog srozanog donjeg sveta, ti koja si pokazala da više voliš ovu bednu planetu i
svoje polukrvne glodare na njemu nego svet svoje sopstvene vrste, ti beznačajna
kćeri mnogo većeg oca, gledaj me sad. Ja sam ubio tvog oca. Sada ću pojesti
tvoju decu.
Pitao je Hjuga Kasterbridža ima li neke poslednje reci. Kompozitor je
odgovorio: Užasno je kada neko govori metaforički, a ta metafora postane
bukvalna istina. Kada sam rekao da su bogovi koje su ljudi izmislili ustali da
ih unište, govorio sam to uglavnom figurativno. Vrlo je neočekivano, i
maltene prijatno, otkriti da sam bio daleko više u pravu nego što sam i
mislio.
Ja nisam bog, odvratio je čarobnjak Zabardast. Ne možeš zamisliti boga.
Jedva možeš da zamisliš i mene, ali ja sam taj koji će te živog pojesti.
Svakako nisam zamišljao boga ljudoždera, rekao je Kasterbridž. To je...
razočaranje.
Dosta je bilo, rekao je Zabardast, razjapivši svoja ogromna usta i
progutavši Kasterbridžovu glavu u jednom zalogaju, a potom ruke, noge i
trup. Masa koja je to gledala počela je da vrišti i razbežala se.
Sada je Zabardast odjednom podigao glas i urliknuo. Gde si! - urlikao je,
iako su mu usta bila puna, a komadići Kasterbridža mu padali s usana dok je
govorio. Dunija, gde se kriješ? Zar ti nije važno što sam ti pojeo sina?
Ona je ćutala i nije se pokazivala.
Tada se desilo nešto neočekivano. Čarobnjak Zabardast prineo je ruke
ušima i počeo nekontrolisano da vrišti. Ljudi su prestali da beže i okrenuli se
da pogledaju. Niko ništa nije čuo, iako su lusenski psi počeli divlje da laju.
Veliki ifrit se na ogromnoj stolici grčio u agoniji, i vrištao kao da mu usijane
strele probijaju bubne opne i prže mozak, a onda je iznenada izgubio
kontrolu nad svojim ljudskim obličjem, eksplodirao u plamenu kuglu, spalio
veliku lusensku stolicu do pepela, a kada se vatra ugasila, više ni njega nije
bilo.
 Potom su oblaci počeli da ključaju, otvorila se crvotočina i s neba su sišli
Dunija i Omar Ajar.
Kad sam otkrila kako otrovna čin deluje, kako se koriste mračne veštine i
komprimuju okultne formule smrti, kako se šilje njihove bodlje i zabijaju se u
metu, tiho je rekla Dunija Omaru, bilo je prekasno da spasem oca. Ali bilo je
na vreme da ubijem njegovog ubicu i osvetim njegovu smrt.

Jedno je kad prisvojite delove sveta i proglasite ih za kraljevstvo. Sasvim je

drugo zapravo vladati njima. Mračni džinovi, zavađeni, nepažljivi, sujetni i
okrutni, tako da su izazivali i strah i mržnju, brzo su saznali - čak i pre tog
hiljaditog dana - da je njihova vizija kolonizacije Zemlje i porobljavanja ljudi
bila nedorečena, da nisu imali ni sposobnosti ni veštine da je sprovedu do
kraja. Jedini dar moći koji su imali bio je dar sile. A to nije bilo dovoljno.
Čak i u ta nasilna i nemoralna vremena, nijedna tiranija nije mogla biti
apsolutna; otpor nikad ne može biti sasvim zatrt. A sada, kad su trojica od
četvorice velikih ifrita nestali, njihov veliki poduhvat počeo je ubrzano da se
raspada.
Reći ćemo još jednom: proteklo je više od hiljadu godina otkako su se ovi
događaji zbili, te je mnoštvo detalja o padu imperijalnog projekta mračnih
džinova izgubljeno, ili je toliko neprecizno da ne bi imalo smisla da ih ovde
uključimo. Možemo sa izvesnim stepenom sigurnosti reći da je oporavak bio
brz, što ukazuje i na otpornost ljudskog društva i na površnost džinova u
kontrolisanju osvojenih teritorija. Neki naučnici porede ovaj period s kasnim
fazama vladavine mogulskog cara Aurangzeba u Indiji. Poslednji od šest
velikih mogula jeste proširio teritorije carstva sve do južnog kraja Indije, ali
to osvajanje bilo je samo neka vrsta privida, jer se njegova vojska vratila u
prestonicu na severu, tako da su osvojene zemlje na jugu odmah povratile
svoju nezavisnost. Bilo da prihvatimo ovu analogiju ili ne, činjenica je da su
posle smrti Svetlucavog Rubina, Raima Krvopije i Zabardasta Čarobnjaka i
njihove čini širom sveta prestale da deluju, ljudi su povratili razum, red i
učtivost vratili su se na velika vrata, privreda je počela da se oporavlja, usevi
su posejani i obrani, fabrike su se opet pokrenule. Ponovo je bilo poslova i
novac je povratio vrednost.
Mnogi među nama, uključujući i autore ovog spisa, povezuju početak
takozvane smrti bogova upravo s ovim periodom pre deset vekova. Drugi se
pak odlučuju za neke kasnije datume. Ipak, izgleda nam sasvim jasno da je
korišćenje religije za opravdanje represije, užasa, tiranije, pa čak i varvarstva,
pojava koja je nesumnjivo postojala i pre Rata svet ova, ali je svakako
predstavljala vrlo važan aspekt upravo tog konflikta, te je na kraju dovela do
konačnog Raspada ljudskih iluzija o veri. Sada već odavno nema nikog ko bi
podlegao fantazijama iz tih drevnih i odbačenih sistema verovanja, te je to
pitanje čisto akademsko; uostalom, već najmanje pet stotina godina ono
malo bogomolja koje su preživele Raspad imaju neku drugu funkciju, postale
su hoteli, kockarnice, stambene zgrade, terminali za javni prevoz, izložbene
dvorane ili tržni centri. Ipak, smatramo da to ipak treba pomenuti.
Vraćamo se sada našoj pripovesti, kako bismo razmotrili postupke figure
koja je tobože, a po svom uverenju svakako, bila najmoćniji od svih džinova:
Zumuruda Velikog, jedinog preostalog velikog ifrita, najvećeg princa mračnih
džinova.

Od svih pećina s blagom, ova je bila najbolja, ovamo je dolazio kad mu je

trebala uteha. Da bi sprao bol i tugu i osokolio se, morao je da bude sam s
onim što mu pruža najviše radosti, a to su bili smaragdi. Duboko ispod oštrih
i surovih planina A., ležao je smaragdni grad čiji je jedini stanovnik bio on:
Sezam Zeleni, za njega lepši od svake žene. Otvori se, naredio joj je, i pećina
se otvorila. Zatvori se, i zatvorila se oko njega. Tu je legao, umotan u jorgan
od zelenog kamena u srcu planine, oplakujući izgubljene prijatelje, koje je
istovremeno i voleo i mrzeo. Bilo mu je teško da prizna kako je svu trojicu
nadmudrila i uništila jedna džinija. A ipak, bilo je baš tako, dok je pritom i
jedan od najstrašnijih zemaljskih ratnika koje je Kraljica Munja poslala na
njegovu vojsku bila žena, ona Tereza Šaka, čije su munje povremeno bile
ravne munjama kraljice Kafa lično. Bilo je trenutaka kada je život teško
pojmiti. U takvim trenucima zeleni dragulji pričali su mu o ljubavi, smirivali
su mu misli i razgonili zbrku. Hodite meni, prekrasni, uzviknuo je i prikupio
puno naručje čarobnih dragulja, privijajući ih na srce.
Kako je moguće da je sve tako iznenada pošlo naopako? Više od devet
stotina dana nije bilo ozbiljnijih prepreka ostvarenju njegovog velikog plana,
a sad, nevolja za nevoljom. Za najveći deo rastućeg debakla krivio je svoje
kolege mračne džinove. Pokazali su se nepouzdanim, maltene izdajnicima, i
platili su zbog toga. Čak je i način na koji je Zabardast skončao bio neka vrsta
izdaje, jer je džin čarobnjak morao znati da on, Zumurud, planira da na taj
način iskoristi jedno od stvorenja Kraljice Munja, izvesnog Airagairu, kog je
savladao i zarobio posle mnogo muka, pošto je ovaj napao Mašinu Slave za
koju je Zumurud naredio da se sagradi kod grada B. Zumurud je neutralisao
munje ovog bezuhog Airagaire tako što ga je privezao za gromobran, koji je
automatski upijao sve munje i sprovodio ih u zemlju. Tako vezan za kolac kraj
mašine koju je oštetio, trebalo je da predstavlja dokaz uzaludnosti otpora.
Onda je Zabardast preoteo njegov plan s tom samoljubivom i
egzibicionističkom predstavom kanibalizma, i eto kako se to završilo.
Nikome se ne može verovati, čak ni najstarijim saveznicima.
 Obuzet nekom vrstom ljutite tuposti, Zumurud Veliki se vrteo i prevrtao u
svom smaragdnom krevetu, a dragulji su mu tekli preko tela pri svakom
pokretu. Onda je u jednom trenutku pod stopalom osetio nešto što nije
kamen, pa je pružio ruku da opipa. Bila je to mala boca, nikakvo prefinjeno
umetničko delo od plemenitih metala prošaranih draguljima, za koje se i
očekuje da bude u pećini s blagom, nego sasvim obična jeftina pravougaona
boca od debelog plavog stakla, koja nije imala zapušač. Podigao ju je i
odmerio s gađenjem. Njegov nekadašnji zatvor. Jednom davno unutra ga je
namamio običan smrtnik i onda je stolećima ostao zarobljen između tih
plavih zidova, sve dok ga nije oslobodio Gazali, mudrac iz Tusa. Sačuvao je
bocu ovde, u srcu svog blaga, zatrpanu pod draguljima, kao podsetnik na
istoriju tamnovanja i poniženja, koja je i bila uzrok njegovog gneva. Ali dok ju
je držao u ruci, shvatio je zašto mu se vratila baš u ovom trenutku.
Zatvore, rekao je bočici, pojavljuješ se iz senke kao odgovor na moje
nepostavljeno pitanje. Kletvo moje prošlosti, sada ćeš biti kletva nečije tuđe
budućnosti.
Pucnuo je prstima. Bočica je ponovo imala zapušač: čvrsto usađen i
spreman za upotrebu.

La Inkoerenca i dalje stoji, posle hiljadu godina, pažljivo se staramo o mestu

svetovnog hodočašća i poštovanja, kuća je obnovljena i održavana, bašte
pažljivo negovane u znak sećanja na velikog vrtlara koji ih je nekada davno
stvorio; to je prizor koji treba videti, kao i sva velika bojna polja sveta.
Maraton, Kurukšetra, Getisburg, Soma. A ipak, bitka koja se ovde vodila,
završni boj u Ratu svetova, nije bila ni nalik bilo kojoj drugoj borbi na Zemlji.
U njoj nisu učestvovale vojske: to je bila borba do smrti između natprirodnih
bića, toliko moćnih da se za njih govorilo da u sebi poseduju čitave armije. Na
svakoj strani stajala je po jedna titanska prilika, nadljudska, neumoljiva, jedna
muška, jedna ženska, jedna vatra, druga dim. Bilo je i drugih prisutnih.
Najveći među mračnim džinovima doveo je šest pratilaca kao sekundante, a
Dunija, Kraljica Munja, pozvala je svoje najpouzdanije vojnike: Omara špijuna,
i Zemljane Terezu Šaku, Džimija Kapura i Džeronima Manezesa. Posmatrajući
s aut-linije, svesni da njihova sudbina, sudbina Zemlje, zavisi od ishoda,
stajali su i Gospa Filozof Aleksandra Blis Farinja, vlasnica imanja, čiji će
životni pesimizam upravo biti potvrđen ili poništen, zavisno od ishoda
okršaja; njen maljavi upravnik imanja Oliver Oldkasl; i gradonačelnica Roza
Fast, koju je pozvao njen šef obezbeđenja, Džimi, to jest Nataradža Junak.
(Olujna Beba nije bila prisutna, jer je procenjeno da je suviše opasno za nju.)
Svi koji su bili na La Inkoerenci te noći, takozvane Hiljadite noći, ušli su u
udžbenike istorije; a kada se danas njihova imena izgovaraju, to je uvek
prigušenim glasom poštovanja za učesnike najveće epizode u ljudskoj istoriji.
A ipak, glavni borci bili su neljudska bića.
Sve je organizovano onako kako su u davna vremena bili organizovani
dvoboji. Upućen je izazov, učinio je to Zumurud Veliki, poslao ga je
superbrzom komunikacionom mrežom džinova, a druga strana ga je
prihvatila. Mesto je odredio Zumurud, ne krijući prezir. Ono mesto na kome se
tvoj lepi dečko, koji te podseća na tvog mrtvog ljubavnika, sada provodi sa
ženom koju je odabrao umesto tebe. Zdrobiću te pred njegovim očima pa ču
posle odlučiti šta ću s njim, kada ceo svet bude moj. Upućivanje i uzvraćanje
uvreda bili su deo običaja pri izazovu na dvoboj, ali Dunija je sačuvala
dostojanstvo, i dogovorila vreme i mesto. On ti pruža prednost domaćeg
terena, rekao joj je Omar Ajar. Znači da je suviše samouveren. To ga čini
ranjivim. Znam, odgovorila je. A onda je kucnuo čas.
Na La Inkoerenci, mestu ogromne lepote, koje je njegov tvorac Sanford
Blis posvetio ideji da svet nema nikakvog smisla, Dunija i Zumurud najzad su
se sreli oči u oči, kako bi odlučili kakvog će smisla svet ubuduće imati. Sunce
je bilo zašlo, a mesečina je nelagodno osvetljavala veliku reku na ivici imanja.
Leteće urne, kojima su Zumurud i njegova pratnja stigli, lebdele su kraj
sunčanog časovnika na travnjaku nalik na ogromne zlovoljne pčele.
Crvotočina kroz koju su došli ključala je na nebu iznad njih. Gospodin
Džeronimo, Džimi Kapur i Tereza Šaka kretali su se duž ivica velikog
travnjaka, pazeći na eventualne nečasne napade sekundanata velikog ifrita.
Dvoje glavnih kružili su jedno oko drugog na travnjaku, pripremajući prvi
potez. Oblaci su leteli preko neba, a kada je mesečina nestala i borce
progutala nezemaljska tama, ispunivši im nozdrve zadahom smrti, Zumurud
Veliki je napao. On je prizvao taj vetar i sada mu je pojačavao žestinu. Prilike
na ivici morale su da potraže zaklon kako ih ne bi oduvao, jer to je bio vetar iz
pakla, s ciljem da uništi Dunijino ljudsko obličje, kako bi njeno dimno biće
moglo da bude razduvano na sve četiri strane sveta. Ali nju nije bilo tako lako
pobediti i ostala je čvrsta. Potom se vetru pridružila kiša, i to je bila njena
magija, kiša toliko jaka da je izgledalo kao da je reka ustala iz svog korita i sad
pada po njima, kiša čiji je cilj bio da ugasi vatru od koje je ifrit bio načinjen.
Ali ni to nije uspelo. Nijedno od dvoje ratnika nije bilo tako lako slomiti.
Njihovi štitovi bili su i više nego dorasli zadatku da odbiju ove napade.
Kroz urlik vetra i tutnjavu kiše, gospodin Džeronimo je začuo ženski glas
kako dovikuje uvrede džinovskoj sviti, šta bi rekli da vaš svet neko opustoši
ovako kako ste vi uništili naš, i ponavlja to pitanje iznova i iznova, dopunjen
mnoštvom psovki. Gospodin Džeronimo je shvatio da je to glas Tereze Sake,
koju je Dunija pozvala da se bori uz nju. Džeronimu Manezesu činila se i više
nego blago poremećena. Takođe mu nije bilo jasno da li je njen gnev usmeren
samo na velikog ifrita i njegove sledbenike. Taj gnev kao da se širio poput
pošasti, zahvatajući svakog koga dotakne, a možda, pomislio je gospodin
Džeronimo, možda je deo tog gneva upućen i samoj Duniji. Taj vrisak pun
mržnje, da je upućen smrtnim ljudima, trpajući ih sve u isti koš, mogao bi se
nazvati - da, da - rasističkim. Tereza Šaka, činilo mu se, dok je slušao njen
urlik kroz strašni vetar i kišu, čiji gnev kao da se slagao s njenim, koja je
pucketala od elektriciteta duž ivica tela, bila je netrpeljiva prema svim
stvorenjima pristiglim iz gornjeg sveta, i zato, naravno, i prema džiniji u njoj
samoj. Njena mržnja prema drugima bila je i mržnja prema samoj sebi. Bila je
veoma opasan saveznik.
Za to vreme, kao trenera u uglu ringa, gospodina Džeronima obuzimala je
briga zbog Dunijinog pristupa borbi. Izgleda da se zadovoljavala da reaguje,
umesto da preuzme inicijativu, a njemu se to činilo pogrešnim. Pokušao je da
joj nešto kaže, bez reči, ali ona više nije slušala nikoga, svu snagu je usmerila
u borbu. Zumurud je menjao oblik, oslobađajući iz sebe najgora čudovišta:
stvorenje s gvozdenim zubima i hiljadu glava s hiljadu jezika, pravo oličenje
Strašne Zveri. Sa tih hiljadu jezika ne samo da je lajao kao pas, režao kao
tigar, mumlao kao medved, urlikao kao zmaj i pokušavao da ujede protivnika
mnoštvom trokrakih zmijskih žaoka, već je mogao istovremeno da baca
bukvalno stotine čini, čarolija i vradžbina na Duniju, čini paralize, slabljenja,
ubijanja. A ostalo je još mnoštvo slobodnih jezika za psovke, psovke na
mnoštvu jezika, jezika ljudi i džinova, što je pokazalo stepen Zumurudove
moralne propasti i šokiralo sve prisutne.
I dok je gledao Zumuruda u obliku Strašne Zveri kako napada Duniju na
mnogo stotina različitih načina, i video je kako se ona vrti i prevrće, i odbija i
brani se kao velika Valkira, ili neka druga boginja s Olimpa, iz Valhale ili
Kajlaša, i dok se pitao koliko dugo će čak i ona moći da izdrži tako žestok
napad; i dok je slušao dreku Tereze Sake, šta biste rekli da se to vama desi,
gospodin Džeronimo je osetio neku vrstu unutrašnje vizije ili prosvetljenja.
Vrata percepcije su se otvorila i uvideo je da ono što je u džinovima zlo i
čudovišno predstavlja ogledalo čudovišnog i zlog u ljudskim bićima, da i
ljudska priroda takođe sadrži istu tu nerazumnost, bezobzirnost,
svojeglavost, zlobu i okrutnost, i da je bitka protiv džinova zapravo slika
borbe u ljudskom srcu, što znači da džinovi nekako predstavljaju i
apstrakciju, a ne samo stvarnost, i da njihov silazak u donji svet služi da
pokaže kako svet treba da bude iskorenjen sam iz sebe, što je samo po sebi
bilo nerazumno, a upravo je nerazumnost bila srž mračnih džinova u ljudima,
i kad je to shvatio, shvatio je i mržnju Tereze Sake prema sebi samoj, i znao
je, kao što je znala i ona, da se džinovsko biće u njima dvoma mora iskoreniti,
iracionalno u čoveku mora se pobediti baš kao i sami džinovi, kako bi doba
razuma moglo da počne.
Mi smo poslušali ono što nam je rekao. Slušamo još uvek, posle hiljadu
godina. Ipak je to Gospodin Džeronimo, vrtlar. Svi znamo ono što je on
shvatio te noći, Hiljadite noći, kada se Dunija, Kraljica Munja, Asman Peri, što
će reći Nebeska Vila, borila protiv Zumuruda Velikog.

Hvatao ju je umor. Zumurud je to video. Ovo je bio trenutak koji je čekao, kao
što matador čeka da u očima bika vidi mirenje s porazom. U tom trenutku je
napustio lik Zveri, ponovo uzeo sopstveni oblik, izvukao ispod crvene košulje
plavu bocu, skinuo poklopac i povikao iz sveg glasa:
Džinijo glupa, džinijo slepa,
Sad će boca da te se dočepa!
Ovde ćeš biti zapeta sada.
Jer ova boca meni pripada.
To je rekao na tajnom džinovskom jeziku, na kojem su napisane
najmoćnije čini, i koji zahteva ogromno ulaganje moći onog koji govori. Ljudi
koji su to gledali nisu razumeli reči, ali su videli njihovo dejstvo, videli su da
se Dunija zateturala i pala, videli su kako je neka sila vuče, nogama napred,
kroz travu prema bočici koja je zijala u nju poput đavoljih usta.
Šta je rekao! - vrisnula je Gospa Filozof na Omara Ajara, ali Omar je
razrogačenih očiju gledao Duniju kako se primiče boci. Reci mi, vikala je
Aleksandra, pa je Omar odsutno objasnio, ponavljajući šapatom reči moći i
potom grub prevod. Utom je Zumurud ponovo progovorio.
Džinijo silna, džinijo snažna,
Sada već nisi previše važna.
Ovde ćeš biti zapeta sada,
Jer ova boca meni pripada.
Šta, šta? - pitala je Aleksandra, a Omar joj je prevodio. Gotovo je, kazao je.
Izgubljena je.
Tog časa Dunija je vrisnula. To je bio vrisak moći kakav je gospodin
Džeronimo čuo kad joj je otac umro. I ljudi i džinovi popadali su ničice, a
Zumurudova čarolija se poremetila. Zateturao se unazad, držeći se za uši, a
plava bočica poletela naniže i pala pravo u Dunijinu desnu ruku, a čep u levu.
Ona se podigla na noge i obrnula čin.
Tebe, ifrite, ponosni, moćni,
sad neka slomi pakao noćni.
Ovde ćeš biti zatvoren sada.
Jer ta boca sad meni pripada.
Šta je rekla? - vikala je Aleksandra, a Omar je prevodio. Sad je boca počela
da privlači Zumuruda, glavom napred, a brada mu se opružila ispred njega
kao da je nevidljiva ruka drži i vuče, pa za njom i vlasnika, u zatvor plave boce.
A Dunija je povikala ponovo, poslednjom snagom:
Ifrite moćni, užasno vešti,
Danas ćeš jačeg od sebe sresti.
Ovde ćeš biti zatvoren sada,
Jer ta boca sad meni pripada.
Smesta je znala, svi su znali, da je preterala. Snaga ju je izdala. Pala je u
duboku nesvest. Čarolija se prekinula. Zumurud je počeo da ustaje u svoj
svojoj divovskoj silini. A boca,
na opšte iznenađenje,
počela je maltene dokono da se vrti u vazduhu,
i zaustavila se u pruženoj desnoj ruci Aleksandre Blis Farinje Gospe
Filozofa,
a čep joj je pao u levu ruku,
i na opšte zaprepašćenje, i na radost njenih saveznika, ponovila je,
savršeno, svaku reč, pravu čin zarobljavanja koju je izgovorila i Kraljica
Munja, i Zumurud je ponovo pao na zemlju, premoren kao što je i Duniju
premorio, i neumoljivo je klizio po zemlji sve dok čitavo njegovo ogromno
iznureno telo nije zgurano u malu plavu bocu, pa je Aleksandra gurnula čep u
grlić, i zatvorila ga, i sve je bilo gotovo, a njegove ulizice su se razbežale.
Kasnije će ih naći i srediti, ali zasad nisu bili važni.
Gospodin Džeronimo, Omar Ajar i Džimi Kapur sjatili su se oko
Aleksandre da je pitaju: Kako? Kako je moguće? Kako, za ime boga? Kako, tako
ti svih? Kako, kako, kako?
Uvek su mi dobro išli jezici, rekla je ošamućeno, vedro se kikoćući, kao da
flertuje s momcima na nekoj letnjoj žurki u bašti. Pitajte bilo koga na
Harvardu, cičala je. Naučim ih očas posla, dok kažete keks.
A onda se onesvestila, a gospodin Džeronimo ju je uhvatio, a Džimi Kapur
je ščepao bočicu pre nego što je pala na zemlju.
I to je mogao da bude kraj cele priče, osim što je Džeronimo Manezes
primetio da neko nedostaje - Gde je Tereza Šaka? - uzviknuo je,
i onda su videli da se ona domogla poslednje leteće urne, Zumurudove
urne, i da jaše na njoj pravo u nebo, ka crvotočini koja spaja donji svet s
gornjim, i da su mogli da joj vide lice, videli bi da su joj oči zakrvavljene.
Da vaš svet neko opustoši ovako kako ste vi uništili naš, setio se gospodin
Džeronimo.
Krenula je da napadne Vilin-zemlju, rekao je naglas, i da je uništi ako joj
pođe za rukom.
U bitkama postoji mnogo vrsta povreda, a one nevidljive, povrede nanete
umu, jednake su po broju smrtonosnim i fizičkim ranama. Kad se osvrnemo
na ove događaje, sećamo se Tereze Sake Kuartos kao jedne od junaka tog
rata, jer elektricitet u njenim prstima zaslužan je za mnoge pobede protiv
džinovske vojske; ali ona je i tragična žrtva čitavog sukoba, jer joj je um bio
pogođen ne samo strahotama koje je videla oko sebe nego i nasiljem koje joj
je Kraljica Munja naredila da koristi u ratu. Na kraju uvek gnev, ma koliko
duboko opravdan, naudi i razgnevljenom. Baš kao što bivamo ponovo
stvoreni onim što volimo, tako se rastačemo i propadamo od onog što
mrzimo. A na kraju poslednje bitke Rata svetova, kad je Zumurud Veliki bio
zatvoren u bocu, čvrsto stegnutu u ruci Džimija Kapura, i dok se Dunija
polako vraćala svesti, Tereza je pukla i uputila se ka rupi u nebu.
Sigurno je znala da je to samoubilačka misija. Šta je očekivala? Da će bez
problema proći u gornji svet i da će se mirisne bašte, oblacima optočene kule
i veličanstvene palate raspasti od njenog gneva, ne ostavljajući ni trunke za
sobom? Da će sve što je bilo čvrsto prosto da se rastopi u vazduhu i da
nestane pred njenim osvetničkim gnevom? I šta onda? Da će se vratiti na
zemlju kao još veći heroj jer je uništila Vilin-zemlju?
Ne znamo, i verovatno ne bi trebalo ni da nagađamo. Bolje da se
jednostavno s tugom sećamo ludila Tereze Sake, i neizbežnosti njenog
poslednjeg trenutka. Jer, naravno, nije stigla u Peristan. Divovska urna nije
laka za upravljanje, jaše se teško kao da ste na neukroćenom pastuvu, sluša
samo svog sada nestalog džinovskog gospodara. Dok su je gospodin
Džeronimo i svi ostali gledali kako se penje uvis - vetar je stao, kiša takođe, a
pun mesec jasno je osvetljavao njeno napredovanje, ili bar priča tako kaže -
videli su da ima problema da se zadrži na urni. Dok se primicala olujnim
ivicama crvotočine, proreza između svetova, vazduh je postao uzburkaniji,
pa još uzburkaniji, i ona je izgubila ravnotežu na svom začaranom pastuvu, a
oni odozdo užasnuto su gledali kako klizi prvo na jednu stranu pa na drugu - i
pada. Tresnula je kao slomljeno krilo na kišom natopljeni travnjak La
Inkoerence.
EPILOG
B rinemo se, ponekad, zbog ideje heroizma, pogotovo pošto je prošlo tako
mnogo vremena. Da je protagoniste ovog opisa neko pitao koju osobu od
pre hiljadu godina smatraju za heroja, koga bi odabrali? Karla Velikog?
Nepoznatog autora ili autore Hiljadu i jedne noći? Ledi Murasaki? Milenijum je
veoma mnogo vremena kada je reč o opstanku ugleda. Pišući ovu hroniku,
(ponavljamo) bili smo bolno svesni da njen veliki deo odstupa od stanja
činjeničnog opisa prema stanju legende, nagađanja, fikcije. A ipak smo
istrajali, jer likovi naše priče spadaju među one veoma malobrojne s kojima
je ideja heroizma i dalje povezana, čitav milenijum posle vremena u kome su
živeli i umrli, iako znamo da su praznine u opisima ogromne, da svakako
postoje i drugi koji su pružali otpor napadu mračnih džinova, jednako
dostojni kao i oni koje smo ovde naveli; da su imena koja toliko poštujemo
nasumice izabrana iz oštećenih arhiva, i da su možda neki drugi, nama
nepoznati, više zaslužili naše divljenje, samo da se istorija potrudila da ih
zapamti.
Moramo reći i ovo: to su naši junaci, jer su pobedom u Ratu svetova
pokrenuli proces kojim je nastalo naše novo i, verujemo, bolje vreme. To je
bio prelomni trenutak kada su se zatvorila vrata prošlosti, gde leži ono što
smo nekada bili, a otvorila su se vrata sadašnjosti, vodeći nas ka onome što
smo postali, otvorila su se poput kamenog ulaza u pećinu s blagom, možda
baš i u sam Sezam Zeleni.
I tako oplakujemo Terezu Šaku Kuartos, uprkos svim njenim manama, jer
je imala ono što je bilo potrebno kada je bilo potrebno, bila je razmetljivo
čvrsta i hrabra, kakva je i morala da bude, i dašak neustrašivog glamura struji
oko uspomene na nju. Slavimo i Olujnu Bebu, bebu istine, koja je izrasla u
jednog od najstrašnijih i najpravednijih sudija, i u čijoj se sudnici nije smela
izgovoriti laž, ma koliko bezazlena bila. A Džimi Kapur - pa, njegovo ime svi
znaju, jedno je od retkih čija je popularnost preživela čitav milenijum, jer ne
samo da je na kraju dobio svoj bet-signal, sliku plešućeg višeudnog boga
projektovanu na nebu, koji probada srca zločinaca strahom, već je postao i
ostao junak bezbrojnih zabava dugo pošto je ostario, a zatim i napustio ovaj
svet; bio je multimedijalna zvezda igrica i malih ekrana, pesme i plesa, i čak i
one drevne i tvrdoglavo uporne forme - tvrdo ukoričene knjige. Neuspešni
crtač stripova postao je junak jednog od najdugovečnijih serijala grafičkih
novela, kao i onih romana sastavljenih od reči, korpusa koji sada ubrajamo
među velike klasike, mitova iz kojih crpimo trenutna zadovoljstva, naša
Ilijada, da tako kažemo, služeći se antičkim poređenjem, i naša Odiseja.
Današnji posetioci biblioteka oduševljeno gledaju ove relikvije, baš kao što
su njihovi preci nekada zabezeknuto zurili u Gutenbergovu Bibliju i prvi folio.
Nataradža Junak, odnosno Džimi Kapur, jedna je od naših istinskih legendi, i
samo je jedan čovek iz vremena čudnovatosti poštovaniji od njega.
Lik Džeronima Manezesa, gospodina Džeronima vrtlara, sada nam znači
najviše od svih - čovek koji se odlepio od sveta, a onda se vratio na njega kako
bi spasao savremenike koji su patili od dvojne kletve uzdizanja i drobljenja,
od zastrašujućeg i potencijalno fatalnog odvajanja, ili tiranski preteranog
prijanjanja za našu tajanstvenu zemlju. Srećni smo što su on i njegova Gospa
Filozof, Aleksandra Blis Farinja, našli srećan završetak jedno drugom u
naručju, pod pažljivim zaštitničkim okom Olivera Oldkasla; šetamo s njima
po imanju La Inkoerenca, sedimo nemo s njima dok se drže za ruke
posmatrajući zalazak sunca i veliku reku koja teče tamo i nazad pod maltene
punim mesecom, poginjemo glave kao i oni dok stoje na brdašcetu na imanju,
kraj groba poginule supruge gospodina Džeronima, nemo tražeći njenu
dozvolu za svoju ljubav, nemo je dobijajući; i lebdimo nad pisaćim stolom gde
su, sedeći jedno naspram drugog, napisali knjigu - svojim jezikom, uprkos
Aleksandrinom predlogu da bi možda bolje zvučala na esperantu - koja je
postala naš najcenjeniji tekst iz davnine - O suvislosti, apel za svet zasnovan
na razumu, toleranciji, plemenitosti, velikodušnosti, znanju i uzdržanosti.
To je svet u kome mi sada živimo, u kome smo opovrgli tvrdnje koje je
Gazali iznosio Zumurudu Velikom. Strah ipak nije odveo ljude u naručje Boga.
Umesto toga, strah je prevaziđen, a njegovim porazom ljudi su bili u stanju da
prerastu Boga, kao što dečaci i devojčice odlažu svoje dečje igračke, ili kao
što mladi napuštaju roditeljski dom kako bi stvorili sopstveni, negde drugde,
pod suncem. Već stotinama godina, to je naša velika sreća, da nastanjujemo
upravo mogućnost za kojom su čeznuli gospodin Džeronimo i gospođica
Aleksandra: miran i civilizovan svet, u kome se vredno radi i poštuje se
zemlja. Baštovanski svet, u kome svi moramo da obrađujemo svoju baštu,
svesni da to nije poraz, kao što je to bio slučaj za Volterovog sirotog Kandida,
nego pobeda naše bolje prirode nad tamom u nama.
Mi znamo - ili bolje reći „znamo“, jer ne možemo biti sigurni da je ova
priča istinita - da bi ovo srećno stanje postojanja bilo nemoguće da nije
velike žrtve Dunije, Kraljice Munja, na samom kraju priče koju ovde
prepričavamo. Kada je došla k sebi posle dvoboja sa Zumurudom, znala je da
mora učiniti još nešto. Uzela je plavu bočicu od Džimija Kapura. Takve bočice
poseduju sopstvenu magiju, rekla je. Možeš ih sakrivati, ali one same
odlučuju kada če se ponovo pojaviti. Ovoga puta ova boca se ne sme više
pojaviti nigde na svetu, i zato ću je sakriti na nemogućem mestu. Tada je
otišla i nije je bilo sve do kraja noći, a kada se vratila, rekla je samo - učinjeno
je. Od tog dana proteklo je hiljadu godina i boca se nije pojavila na svetlo
dana. Možda leži ispod temelja Mont Everesta, ili na dnu Marijanskog rova, ili
duboko u jezgru Meseca. U svakom slučaju, Zumurud Veliki nam više nije
pravio probleme.
Kada se vratila, tog poslednjeg jutra, pošto je sakrila plavu bocu u srcu
tame ili Sunčevog ognja, obratila se svojim saveznicima okupljenim na La
Inkoerenci: Jasno je da se dva sveta moraju ponovo razdvojiti. Kada jedan
kapne u drugi, nastaje haos. A postoji samo jedan način da se procepi zatvore
toliko čvrsto da ostanu zatvoreni, ako ne baš zauvek, onda bar približno
toliko.
Džinija se, sećate se, sastoji od dima bez vatre. Ako odabere da odbaci
žensko obličje, može da se kreće između dva sveta poput dima, da prolazi
kroz svaka vrata u svaku odaju, kroz svaki otvor u svaku šupljinu,
ispunjavajući prostore u koje ulazi potpuno, kao što i dim ispunjava sobu; a
onda, ako poželi, može ponovo da očvrsne, poprimajući karakter prostora u
koji je ušla, postaće cigla među ciglama, ili kamen među kamenjem, i ti
prostori više neće biti prostori, biće kao da nikad nisu ni postojali, ili nikad
više neće postojati. Ali džinija, kada se tako razmetne, tako raspe, tako
višestruko izmeni i transformiše... čak i kraljica džinija... gubi snagu, ili još
gore, gubi volju, svest, koja bi joj omogućila da se ponovo prikupi i uzme
kompaktni oblik.
Dakle, umrećeš, rekao je Džeronimo Manezes. To nam sada govoriš. Da bi
nas spasla od džinova, žrtvovaćeš sebe.
Ne baš, odgovorila je.
Dakle, nastavićeš da živiš?
Ne baš ni to, odgovorila je. Ali razum to zahteva, i zato se mora učiniti.
Potom, bez ijedne reči oproštaja, bez sentimentalnosti ili rasprave, otišla
je. Bila je tu, a onda je više nije bilo. Nikad je više nisu videli.
A što se tiče onoga što je učinila, onoga što je postalo od nje, da li je zaista
iskoristila samu sebe za zatvaranje prolaza između svetova, o tome možemo
samo da nagađamo. Ali od tog dana pa sve do danas, niko iz gornjeg sveta,
Peristana, Vilin-zemlje, nikad nije bio viđen u ovom donjem svetu, na Zemlji,
našem domu.
To je bio hiljadu i prvi dan. A to veče gospodin Džeronimo i njegova
Aleksandra bili su sami u njenoj spavaćoj sobi i, vodeći ljubav, oboje su se
osećali kao da lebde. Ali nisu lebdeli.
Tako se okončalo vreme čudnovatosti, koje je trajalo dve godine, osam
meseci i dvadeset osam noći.

Ponosimo se kad kažemo da smo postali razumni ljudi. Svesni smo da je

konflikt dugo bio osnova povesti naše vrste, ali smo pokazali da se ta povest
može promeniti. Razlike među nama, prema rasi, mestu, jeziku i običajima, te
razlike nas više ne dele. Sada nas zanimaju i pokreću. Mi smo jedno.
Uglavnom smo zadovoljni ovim što smo postali. Čak bismo mogli reći da smo
srećni. Mi - retko govorimo o sebi pojedinačno umesto o ukupnom mi - mi
živimo ovde u velikom gradu i hvalimo ga od srca. Tecite, reke, kao što mi
tečemo među vama, mešajte se, vodene struje, kao što se mi mešamo s
ljudskim strujama s drugih mesta! Stojimo kraj vaših voda, okruženi
galebovima i gužvom, i zadovoljni smo. Ljudi našeg grada, vaša odeća nam se
dopada, pripijena je, bezbojna, fina; vaša hrana, vaši mirisi, vaša laka
senzualnost, slučajni susreti koji počinju, žestoko se odvijaju, prekidaju se,
sve vas prihvatamo; a značenja se sudaraju na ulici, očešu se ramenom o
druga značenja, i to trenje rađa nova značenja, kakva oni koji su ih stvorili
nisu ni imali na umu; a fabrike, škole, mesta za zabavu i sasvim neugledna
mesta, naša metropola, buja, buja! Vi ste naša radost i mi smo vaša, i zato
idemo zajedno, između reka, ka kraju iza kog nema početka, i dalje odatle,
ništa, a grad svitanja blista pod suncem.
Ali nešto nam se desilo kada su svetovi razdvojeni i zapečaćeni. Kako su
se dani produžavali u sedmice, mesece, godine, kako su decenije prolazile, i
vekovi, nešto što se nekad svima nama dešavalo svake noći, svakom od nas,
svakom članu višeg mi u koje smo se svi pretvorili, iznenada je prestalo.
Prestali smo da sanjamo. Možda su ovog puta ti prorezi i rupe zatvoreni
toliko čvrsto da baš ništa ne može da procuri, čak ni kap vilinske magije,
nebeska rosa, koja, prema legendi, pada na naše usnule oči i omogućava nam
noćne maštarije. Sada u snu imamo samo tamu. Um se zamrači, tako da veliki
noćni teatar može da započne svoje nepredvidive predstave, ali ništa ne
počinje. Sve manje i manje nas, u svakoj narednoj generaciji, imalo je
sposobnost sanjanja, sve dok se sad nismo našli u vremenu kada su snovi
nešto o čemu bismo sanjali, kada bismo umeli da sanjamo. Čitamo o vama u
drevnim knjigama, o snovi, ali fabrike snova su zatvorene. To je cena kojom
smo platili mir, prosperitet, toleranciju, razumevanje, mudrost, dobrotu i
istinu: da divljina u nama, koju san oslobađa, bude ukroćena, i da tama u
nama, koja je pokretala noćni teatar, bude umirena.
Srećni smo. Nalazimo radost u svemu. Automobili, elektronika, plesovi,
planine, svi vi nam donosite veliku radost. Šetamo podruku ka obali jezera, a
ptice kruže nebom iznad nas i sve to, ptice, jezero, šetnja, ruka u drugoj ruci -
sve to donosi nam radost.
Ali noći protiču tupo. Hiljadu i jedna noć može da prođe, ali prolaze u
tišini, poput vojske duhova, bešumnim stopama marširaju nevidljivi kroz
tamu, niko ih ne čuje, niti ih ko vidi, dok mi živimo i starimo i umiremo.
Uglavnom nam je drago. Životi su nam dobri. Ali ponekad poželimo da se
snovi vrate. Ponekad, jer se nismo sasvim oslobodili izopačenosti, čeznemo i
za košmarima.
1 Grč. Dunia (Nrouvia), potiče od ar. dunya (ovaj svet), što je preko tur. diinya
došlo i u srpski kao dunja, u istom značenju. (Prim, kor.)

2 Kuran, Vijest (Sura 78) 14-16, prevod Besim Korkut. (Prim, kor.)

3 Orig. Mannahatta (Zemlja mnogih brda) - naziv Lenapa, Indijanaca

starosedelaca, za Menhetn. (Prim, kor.)

4 Engl, sunken garden - vrt na terenu ispod nivoa mora. Jedan od najčuvenijih
je Sunken Gardens na Floridi. (Prim, prev.)

5 I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost. Prevod Vuka Karadžića i Đure
Daničića. (Prim, prev.)

6 Lux je globalna marka sredstava za ličnu higijenu, između ostalog i sapuna.

(Prim, kor.)

7 Travestija engleske hrišćanske himne Hark! The Herald Angels Sing,

Bičamove pilule najpre su nastale kao čudotvorni lek koji leći sve (1842), ali
kasnije je utvrđeno da su zapravo samo dobar laksativ i kao takve su se
proizvodile sve do 1998, ali uprkos tome, čak i u XX veku nisu izgubile imidž
leka koji leči sve. (Prim, kor.)

8 Fr.: Treba obrađivati svoj vrt. (Prim, prev.)

9 Nem.: dovoljno, dostaje. (Prim, prev.)

10 Hind.: autentičan. (Prim, kor.)

11 Nekada su u rudarskim oknima koristili ptice kako bi otkrili prisustvo

toksičnih i opasnih gasova - zbog mnogo manje telesne mase, one umiru od
trovanja mnogo brže od čoveka. (Prim, kor.)

12 Lik iz filma Producenti (1968); pokvareni producent Maks Bjalistok

prikuplja sredstva za brodvejsku predstavu Proleće za Hitlera, za koju
unapred zna da će propasti. (Prim, prev.)

13 Lat: vreme leti. (Prim, prev.)

14 Engl. moniker - nadimak ili ime koje je nastalo od nadimka; u poslednje

vreme, grafiti na železničkim vagonima ili drugim metalnim površinama.
(Prim, kor.)
15 Fr.: mrtvački plesovi, plesovi mrtvih. (Prim, prev.)

16 Dinastijski sukob dva klana iz Mahabharate. (Prim, prev.)

17 Ital.: malmaritate - nesrećno udate žene. (Prim, prev.)

18 Fr.: lepe dame bez milosti. (Prim, prev.)

19 Meri Melon, poznatija kao Tifusarka Meri, najpoznatiji je prenosilac

bolesti na svetu. Radeći kao kuvarica u Njujorku pre Prvog svetskog rata, bila
je lično odgovorna za izbijanje 53 epidemije trbušnog tifusa, od koje se
razbolelo oko 1.300 osoba, a najmanje tri umrle. Često je menjala ime,
izbegavajući tako inspektore zdravstvene službe. Poslednje 23 godine života
Meri je provela izolovana u karantinu državne bolnice, tvrdeći do samog
kraja da je nedužna. (Prim, prev.)

20 Vergilije, Enejida, I pevanje, stih 462; prevod Tomo Maretić. (Prim, kor.)

21 Fr.: van kategorije, bez klasifikacije. (Prim, prev.)

22 Ekipni sport, popularan u Indiji i Pakistanu, kombinacija šuga i rvanja.

(Prim, prev.)

23 Albiceleste - plavo-belo (boje zastave i reprezentacije Argentine); Rosonero

- crveno-crno (boje FK Milana). (Prim, prev.)

24 Fr.: u nedostatku bolje. (Prim, prev.)

25 MASH skr. od Mobile Army Surgical Hospital (Pokretna vojna hirurška

bolnica) naslov filma, a kasnije i TV serije o doživljajima osoblja pozadinske
vojne bolnice tokom Korejskog rata. (Prim, prev.)

26 Ital.: Džigerica, sipa. (Prim prev.)