0

1
2
3
Čarls Dikens

4
 SADRŽAJ

PREDGOVOR .................................................................................. 6
TRI DUHA ...................................................................................... 15
MERLIJEV DUH. ....................................................................... 16
PRVI DUH. .................................................................................35
DRUGI DUH. ............................................................................. 52
POSLEDNjI DUH. ......................................................................74
ZAVRŠETAK .............................................................................. 89

5
 PREDGOVOR

Čarls Dikens rodio se u Landioršu u Engleskoj 7. februara 1812.

godine. Otac njegov, Džon Dikens, bio je činovnik u marinskoj
intendanturi, i sa prihodom što ga je imao moglo je da se živi ne
raskošno, ali tek i ne baš loše. Nu, ma da je otac bio dugo godina
činovnik, nije imao u sebi ničeg birokratskog; naprotiv, bio je
čovek široke ruke, čergaš od glave do pete. Živeo je od danas do
sutra, nikad ne misleći o šome šta će biti sa porodicom, koja je,
vremenom, postala velika (osmoro dece). I mesto da život u kući
Džona Dikensa teče mirno, bez raskoši, ali i bez oskudice, u njoj se
večito križarilo, i nikako nije mogao da se veže kraj sa krajem. A
kada se Čarls rodio, u kući Dikensovoj bila je već velika sirotinja,
koja se graničila bedom. Skoro detinjski lakomislen, otac je trošio
u kući kao Krez, da posle zbog toga pati sva porodica. Misleći
jednako o tome kako da udesi bolji život u svojoj kući, ništa ozbiljno
ne radeći da to i ostvari, Džon Dikens se selio sa porodicom
nekoliko puta, dok se nije nastanio u velikom pristaništu Čatam.
Mali Čarls bio je bledo, kržljavo dete. Ali, ma da slabačak, bio
je toliko mio, daje privlačio pažnju sviju gostiju. Ponekad je
provodio čitave sate, razgledajući slike. Otac, lakomislen i
raspikuća, ali inače čovek vrlo dobre duše, voleo je svoju decu i
rado se zanimao njima. Veoma često nameštao je maloga Čarlsa
na sto, na mu dugo pevao narodne melodije ili šaljive pesme. Čarls
je bio veseo, veoma, otvoren i nesebičan.
U majke je naučio da čita. Čim je mogao da razume prvu
knjigu, ma da je bio još dete, prosto je gušao sve knjige koje su mu
pod ruku dolazile. Otac se veoma često zabavljao svojim malim

6
sinom; pričao mu je razne bajke, pevao mu pesme, vodio ga u
prirodu i pokazivao njene lepote. Tako je uživao u svome detetu.
Kada je Čarlsu bilo devet godina, otac ga dade jednome
profesoru na nauke. Profesor se čudio kako mali brzo shvata,
sigurno pamti i ume da posmatra okolinu. Mali nije ispuštao
knjigu iz ruku. I ko zna kako bi se svršilo njegovo školovanje, da u
kući ne nastupi čitav preokret. Poverioci su bili okupili Džona
Dikensa sa sviju strana; moralo je da se plaća; ali, pije se imalo
odakle. U kući nastade najveća oskudica. Džon Dikens se reši da se
sa porodicom preseli u London.
Na kraju krajeva, Džona Dikensa zbog dugova uhapse u
londonski zatvor Maršalsi. Cela porodica, sem Čarlsa, pođe da živi
sa ocem u zatvoru. Čarls stupi na rad u jednu fabriku masti za
obuću. I šako on postade čovek pre nego što je bio dete. Radeći po
ceo dan u fabrici, u prljavoj i vlažnoj radionici u podzemlju, Čarls
je upoznao svu bedu onih koje ovo društvo bez milosti ostavlja da
se, slabi i nezaštićeni, bore za održanje golog života. Tu je on video
naličje života i otuda kod njega docnije onoliko bednih, malih ljudi
u njegovim romanima. Nijedan od tih jadnika nije izišao iz njegove
mašte, već iz bednih jazbina, koje je Čarls osetio, jer se i sam dugo
u njima patio. Mali radnik fabrike masti za obuću, ostavljen
samome sebi, imao je prilike da vidi čitavu galeriju najcrnjih, živih
slika iz ondašnjeg londonskog društva.
Ali, dođoše bolji dani. Blagodareći jednom novom zakonu o
dužnicima i jednom skromnom nasleđu, Džon Dikens iziđe iz
zatvora. Čarls iziđe iz fabrike i pođe opet u školu. Bio je suvonjav,
ali lepo razvijen i kraj sve preturene bede, stalno nasmejan i
duhovit dečko. Bilo mu je dvanaest godina. U školi je opet pao u
oči svojim profesorima. Pisao je male priče i davao ih svojim
drugovima na čitanje. Oni su mu za to plaćali ponekom pisaljkom
ili čim drugim od školskog pribora. U školi se nije učilo baš mnogo;
batina je radila na sav mah. Čarls je bio ljubak i mio i lako je sticao
prijatelje među svojim drugovima. On je tu uređivao ijedne đačke
novine i bio glavni glumac-komičar u đačkom pozorištu.
Čarls nije mogao da produži svoje školovanje i da se upiše na
univerzitet. Prilike u porodici opet se pogoršaše, te on, u petnaestoj
godini, stupi za pisara kod jednog londonskog advokata. Tu je opet

7
imao prilike da dozna svu izukrštanost interesa u današnjem
društvu i da izbliza vidi mnoge ličnosti, koje kao da je moguće
videti samo u advokatskoj kancelariji. Ali, na šome se nije
zaustavio. Danju je radio kod advokata, a noću je učio
stenografiju, koja će mu docnije pomoći da se u životu održi.
Pošto je mnogo video i osetio, on želi da to i kaže. Oseća potrebu
da ga čuju, da ga slave, da mu se dive. Piše pisma upravniku opere
i moli ga da ga primi, da u njoj igra. Bolest ga spreči da stupi u
pogodbu. Međutim, treba živeti. Stenografiju je već dobro naučio,
te napušta advokatsku kancelariju i postaje izvestilac jednog
velikog londonskog lista. Urednik ga šalje na sve strane, i on
postaje veoma cenjen reporter. Na svom neprekidnom putovanju
op vidi kao u kaleidoskopu mnoštvo zanimljivih lica. On sve beleži,
jer oseća da će mu trebati. Radi neumorno. U skupštini, na kolenu
hvata govore narodnih poslanika; ali, ipak, donosi najbolji
izveštaj. Kada se štogod desi u unutrašnjosti, uvek ide on. I u
poštanskim kolima, pri slaboj svetlosti sveća, pri trusu kola,
prepisuje svoje beleške, kako bi mogao da ih da na slaganje čim
stigne u London. Pri svem tom, on se jako napreže, otvara desetore
oči, jer zna da bi za najmanju grešku u govoru kakvog važnog
političara izgubio svoje mesto u uredništvu. Ali, pustimo Dikensa
neka nam sam opiše taj deo svoga života:
„Na skupštinsku galeriju, — veli on, — ošišao sam kao
parlamentarni izvestilac dok sam još bio mladić. Pre nego što sam
napunio osamnaest godina, ja sam vršio dužnost izveštača u
prilikama koje ne mogu sebi ni da zamisle mnogi od mojih
engleskih drugova, mnogi od mojih današnjih sledbenika. Često
sam za štampara prepisivao sa svojih stenograma važne političke
govore, u kojima se tražila najveća tačnost; i najsitnija greška u
šome mnogo bi škodila izveštaču. Pisao sam na dlanu, pri slaboj
svetlosti lošeg fenjera u poštanskim kolima sa četiri konja, koji su
kroz puste krajeve ili kroz mrklu noć jurili onda nečuveno velikom
brzinom od petnaest milja na sat ... U Engleskoj sam jednom
hvatao govor lorda Rasela; kiša je lila kao iz kabla; sećam se da
dva moja druga ne behu zaposlena, te razapeše jedan džepni rubac
nad mojim beležnikom... Upropastio sam kolena, hvatajući na
njima stenografske beleške u staroj skupštinskoj zgradi... U ono
doba ja sam se, posle ponoći, klackao po raskaljanim putevima,
8
četrdeset i pedeset milja daleko od Londona; konji su bili
premoreni, kočijaši mršavi i pijani, ali, ja sam, ipak, stizao da na
vreme dam rukopis u štampu.“
Eto, takvu borbu za opstanak — struggle for life — proživeo je
ovaj tipični engleski self-made man — samonikli čovek. Ko bi u
ovom neumornom mladiću mogao da pozna sina večitog sanjala
Džona Dikensa ? Ali, nije tako. Ako sam nije umeo da radi, Džon
Dikens je savetovao svome sinu da radi, ako misli bolje da živi. A
nevolja izgleda da je dala još bolje savete mladome Čarlsu. On je
do samrtne gorčine osetio još zarana svu sebičnost i nemilosrdnost
prema slabima ondašnjeg Londona. I on se otimao, borio se...
Iz jednih novina u druge, sa gore plate na bolju, postajao je
čuven novinarski reporter.
Preko jednog svog prijatelja mladi novinar se upoznao sa
gospođicom Meri Beduel, ćerkom jednoga bankara. On se zaljubi
u nju i voli je, kako već iskreno može voleti mladić u devetnaestoj
godini. Nu, u kući Beduelovih Dikens je rado priman samo kao
novinar; ali, kao budući zet gledan je nerado. Nikakvo jemstvo za
ugodan život nije davao tadašnji siromašni novinar. I oprezni
roditelji, koji su i sreću stavljali u brojeve, odupru se braku, kakav
su dvoje mladih iskreno želeli. Roditelji toliko navale na svoju kćer,
da ona najzad napiše Čarlsu jedno sasvim hladio pismo i njime
razbije sve mladićeve snove. Meri Beduel se uda za jednog bogatog
čoveka. Nikad Dikens nije zaboravio svoju Meri. Čak je i docnije
mislio na nju i tražio da je vidi i onda kada je vreme bilo
nemilosrdno počupalo sve draži sa njene nekada divne pojave.
Nu, u Dikensu novinaru sve vite se stvarao Dikens pisac. Čitav
svet raznih tipova, što ih je on u životu sreo, čekao je samo
trenutak, na da se pojavi u njegovim pričama. Dikens je jednako o
tome mislio. U svojoj dvadeset prvoj godini (1833.) Dikens se
pojavljuje svojom prvom pripovetkom: ,.Večeri u Popler Uoku“ („A
Dinner at Poplar Walk“), koja je danas poznata pod imenom
„Gospodin Mins i njegov rođaki („M-r Mins and his cousin“). Dao
ju je u časopis „The Old Monthly Magazine“, pod pseudonimom
Boz (Boz), a poslao ju je preko pošte. To nije prva priča koju je
napisao; ali, prva je koju je objavio. On ju je naročito objavio,
verujući, da će njome privući pažnju publike. To pokazuje da je

9
jasno video u sebi budućeg pisca, koji misli da spremi čitaoce za
svoje dalje radove.
Boz se dopao od prve. Veliki engleski listovi rado su ga primili
i pohvalili. Dikens i dalje piše, svoje „Crtice“ („Sketches“). Ali,
nagrada je tako mršava, da Dikens i dalje mora da radi kao
novinarski izveštač. I on zapinje, radi svom snagom, ne gubi padu
da će prodreti. Hogart, glavni urednik velikog lista „Evening
Cronick“ stalno ističe i hvali Boza. Posle tih pohvala nagrada
raste.
Dikens odlazi kući Hogartovoj. Primljen je rado. Iz te kuće se i
oženio, 2. aprila 1836. Dikens se venčao sa novinarevom ćerkom,
Katarinom Hogart. U to vreme počinje da izilazi njegov čuveni
„Pikvik“ („Pickwick“). Isprva ide veoma slabo. Dikens je očajan;
boji se da se sa „Pikvikom“ ne sahrani. Ali, Dikens brzo menja plan
za svoje delo, i ono osvaja čitaoca. Time je izišao na visinu, na kojoj
je ostao do svoje smrti. „Pikvik“ se čitao na sve strane; znalo gaje i
malo i veliko! Tim imenom su se nazivali moderni šeširi, novi kroj
odela, kola... Dikensovi prihodi postaju veliki, i on se rastaje sa
oskudicom, da se sa njom više nikad ne sretne u svojoj kući.
Dotadašnje književne veličine, videvši kako će Dikens da ih
baci u zasenak, činile su sve moguće da Dikensa prikažu kao
književnika male vrednosti. Bilo je parodija na njegova dela,
ismevanja i kleveta, koje je Dikens, kao veoma osetljiv čovek, teško
podnosio. Ali, čitaoci su sve popravljali: Dikens je rado čitan,
njegova dela su prosto otimana. A on je radio, tumorno radio.
Ispod njegovog pera izilazilo je jedno delo za drugim.
Evo kako jedan njegov biograf (Šor) objašnjava brzi i veliki
Dikensov uspeh:
„Veoma često je postavljano pitanje: »Šta izvesne knjige čini
velikim?« Jedan odgovor na to pitanje i ovo: Njihova duševnost.
One sadrže poznati dodir sa prirodom, koji od celog sveta gradi
jednu porodicu. Knjiga koja se ne osniva na poznavanju i
razumevanju čovečje prirode i na saučešću prema njoj može imati
sve ostale osobine umetničkog dela; ali, neće dugo živeti, jer ne
prodire do ljudskog srca... Knjiga koju primaju najširi slojevi
čitalaca mora, jednom rečju, biti puna ljudske prirode .... A Dikens
je imao dara da napiše priče koje su uticale, na i dan danji utiču,
10
na srce starih i mladih, školovanih i prostih, iskusnih i neiskusnih,
bogatih i sirotih.“
I narod počinje da obožava Dikensa. Njegovi junaci su sve
sitni, mali ljudi, na koje se dotle slabo ko osvrtao u engleskoj
književnosti. A tih malih, sitnih ljudi ima baš najviše, jer oni čine
masu. I ti slabi i nezaštićeni radosno su dočekali Dikensovu
pojavu, jer su u njemu videli svoga prijatelja.
Dikens je moralist, i to pa svoj način. On ne „drži predike“, on
slika. Iznosi najcrnje stvari; ali, ne ostavlja vas da gledate dugo u
naličje života. Izvodi vas brzo na sunce i ne da vam da klonete. On
toliko ismeva zlo, da čitalac oseća odvratpost prema nevaljalstvu.
Za „Pikvikom“ je došao „Oliver Tvist“ („Oliver Twist“), kojega
je objavio „Bentley’s Magazine“ (direktor mu je bio Dikens). Zatim
„Priče mlade gospode“ („Sketches of young gentlemen“). Uspeh je
rastao naglo.
U „Prodavnici starina” („The Old curiosity shop“) još jednom
se pokazao Dikens kao fini psiholog, koji do poslednjih tančina
poznaje ljudsku dušu. Ali, on ne mori čitaoca dosadnom analizom,
on ga i neprimetno vodi po dubinama ljudske duše. On priča
slatko, da ga netremice moraše slušati. Zato postaje i ostaje
najomiljeniji engleski pisac.
I Dikens jednako radi, piše. Čitaoci sa najvećom zahvalnošću
čitaju njegova dela.
Dolaze i „Tri duha“, božićna pripovetka, koja se prvo zvala
„Božićna pesma“ („Christmas carol“). Onaj ko zna kako se u
Engleskoj proslavlja Božić, lako će razumeti koliku je radost ona
izazvala. Znajući koliko sve živo pliva u radosti pred Božić, Dikens
upotrebljuje taj najveći engleski praznik, da učini jedno veliko
dobro ljudima. Lakomog i svirepog bankara Skrudža preobraća
pisac u čoveka, koji oseća tuđe bolove i hoće da pomogne bednima.
Jer mada je Božić najveći praznik, on veoma često dođe da pojača
tugu nesrećnima, kojima čak ni Božić ne sme biti praznik! Koliko
li je takvih kao što je Skrudž raskravio Dikens ovom svojom
pripovetkom ili bolje reći pesmom! Čitave potoke suza zaustavio je
Dikens ovim svojim delom! A on sam duboko je osećao što piše.
Često mu je bilo teško da se pri završetku dela rastane sa svojim
junacima. O ovoj pripoveci on sam piše, kako je, dok ju je
11
sastavljao, „plakao i smejao se, opet plakao i silno se uzbuđivao“;
misleći o toj priči, šetao je nekoliko poći po zabačenim londonskim
ulicama kasno, kad ceo čestit svet spava.
Je li onda čudo što u Engleskoj nema čoveka koji nije pročitao
ovu krasnu priču? Kada je Dikens umro, jedna mala devojčica
upitala je naivno pred crkvom: „Je li istina da je umro Čika-
Božić?“
On je preživljavao ono što piše; sva njegova dela sastavljena
su prema ljudima, ženama i deci, koje je on u životu sretao. U
„Davidu Koperfildu“ dao je samoga sebe, au „Maloj Doriti“ opisao
je ono doba kada mu je otac bio u zatvoru u Maršalsi.
Dikensa je ubrzo poznala Evropa i sav svet. Njegova dela
prevođena su na sve jezike i svuda rado čitana.
Američka kritika smatra da je velika zasluga Dikensova što se
Engleska škola izmenila. Amerikanci ne preteruju kada to tvrde.
Dikens je pokazao da je detetu, za pravilno razvijanje njegovo,
potrebno dati ljubav i sunce. Nigde, zbilja, čitalac nikad ne oseti
veću ljubav prema napuštenoj deci nego kada čita Dikensa.
Ali, nije bio blag samo u svojim delima. On je svoju veliku
ljubav prema čoveku pokazivao i u svojoj kući. Isto ono što je radio
njegov otac sa njim, radio je i on sa svojom decom. On im je pevao,
šalio se sa njima, spuštao se do njihove mladosti i pomagao im da
se razviju. Njegov „home“ je toplo domaće ognjište, sa kojega ge
večito zračila roditeljska ljubav.
Veliki francuski književnik Anatol Frans rekao je za
Dikensovog „Davida Koperfilda“: — Ja mislim da je „David
Koperfild“ novo jevanđelje.
To „novo jevanđelje“ beskrajne ljubavi prema svome bližnjemu
umeo je Dikens da unese u ljudsku dušu.
Prilikom jednog njegovog bavljenja u Parizu pozove ga na
ručak poznati francuski bogataš Emil od Žirardena. Dikens ode i
začudi se besu, što ga vide u toj kući. Kada ga bogataš pozva i
drugi put, Dikens odbi poziv ovim odgovorom: „Sva vaša raskoš
rastužuje me, rastužuje me i nehotice... Ja razmišljam o poreklu
tolikog brzo stečenog bogatstva i, kao u snu, vidim gde promiču

12
očajna lica bednih zlosrećnika, od kojih je sve to zlato oteto po
svima zakonskim propisima“.
Takav čovek nije mogao lako da gleda parlamentarnu
komediju svoga doba. I on ju je dobro išibao u „Maloj Doriti“.
Kraj sve svoje blagosti i dobrote, Dikens, izgleda, nije bio uvek
dugo srećan u svojoj kući. Posle dvadeset i dve godine bračnog
života, on se razveo od svoje žene. Izgleda da je Keti Hogart mogla
da razume samo sirotoga novinara; ali, kao da nikako nije mogla
da shvati okeansku veličinu duše jednog Čarlsa Dikensa.
Pošto se razveo, počeo je da putuje po engleskim varošima i da
čita svoje knjige na javnim skupovima. Englezi, uvek dobri
trgovci, otimali su se oko toga ko će da prpredi njegova
predavanja, jer su donosila velike prihode. Svet se otimao za mesta
na tim predavanjima, i svaki je hteo da vidi čoveka, koji mu je u
dušu uneo toliko topline.
Ali, ni taj naporni rad nije mogao dugo trajati. 1865. godine
umalo nije poginuo prilikom jednog putovanja železnicom. I dotle
se, u privatnom opštenju sa njim, osećalo da je jako zamoren. Od
te nesreće, iz koje je jedva izneo glavu, izgleda daje bio još više
oslabio, i nije dugo ni živeo. Op je poslednje dane proveo na svome
dobru blizu Čašama. Jednako je govorio da bi voleo da umre na
prečac. I priroda je bila zbilja milostiva prema njemu: pije ga dugo
mučila. Umro je 9. juna 1870. i sahranjen u Vestminsterskoj
Katedrali u Londonu.

Dikens diže glas protiv bede poniženih, o kojima govori i pred

nas ih iznosi. Čitav svet „poniženih i uneređenih“ prolazi ispred nas
kad čitamo Dikensova dela. Nu, on ne rešava društvenu nepravdu
kao Gorki. Njegovi junaci nisu buntovnici kao u Gorkoga; Dikens
nam ih prikazuje, izgleda, samo ne bi li pas opomenuo da su i to
ljudi kao i mi, da i opi imaju pravo na ljubav, bratstvo i toplo
domaće ognjište. On podseća srećne da ima mnogo nesrećnih, a
bogate da ima čitav svet onih, koji rade, a ničega nemaju. Ali,
Dikens nikad neće da nam oštro kaže šta bi sve trebalo radiši, na
da svima bude dobro. On je propovednik prave, velike, hrišćanske
ljubavi, i kao da ga niko nije bolje ocenio nego Anašol Frans.

13
 Veliki propovednik bratske ljubavi prema svome bližnjemu,
Dikens je govorio „od srca srcu“. Mali su mu bili zahvalni, što je
njih izneo pred javnost, a veliki su mogli osetiti da nije sve
ružičasto, kao što izgleda u njihovim sjajnim domovima...
Dikens je voleo čoveka. Srećan je bio da to pokaže u svojim
delima. Ljudi su ga osećali, jer im se uneo u dušu. Zbog toga će
Dikens živeti ne samo u duši svoga naroda, već u duši svega
čovečanstva, jer narod ne zaboravlja svoga prijatelja.

14
TRI DUHA

15
 MERLIJEV DUH.

M
erli je bio umro; time da počnemo. U to nikako nije moglo
da se posumnja. Protokol o njegovoj sahrani potvrdili su
sveštenik, beležnik, starešina pogrebnog poduzeća i
najbliži srodnik. Potpisao ga je i Skrudž. A kad Skrudž pristane da
na što stani svoj potpis, to je na Berzi važilo kao neosporno.
Stari Merli bio je mrtav kao, što se kaže, „klin u zvekiru na
vratima“. Pazite, ja ovim ne mislim da kažem kako iz svog ličnog
iskustva znam da je klin u zvekiru baš izuzetno mrtav. Što se mene
tiče, radije bih verovao da je klin u mrtvačkom sanduku najmrtviji
od sve gvožđarije. Nu, u ovom poređenju leži mudrost naših
predaka, i moje grešne ruke neće u nju da dirnu, inače bi domovini
odzvonilo. Zbog toga ćete vi meni dopustiti da ponovim i naročito
naglasim da je Merli bio mrtav kao klin u zvekiru. Da li je Skrudž
znao da je Merli bio mrtav? Naravno da je znao, kako bi i moglo da
bude drugače? Skrudž i on bili su ortaci za Bog bi znao koliko
godina. Skrudž mu je bio jedini izvršilac, jedini administrator,
jedini poverenik, jedini naslednik, jedini prijatelj i jedini
„Ožalošćeni“. Pa, ni Skrudža nije baš tako strašno dirnuo ovaj
žalosni događaj, jer je i na sam dan pogreba bio odličan trgovac i
proslavio ga jednom nesumnjivo dobro zaključenom pogodbom.
Kad je već reč o Merlijevom pogrebu, da se vratimo tamo odakle
sam počeo. Dakle, nije bilo nikakve sumnje da je Merli bio umro.
Ovo treba dobro razumeti i zapamtiti, jer inače neće biti ničeg
čudnovatog u priči, koju hoću da vam ispričam. Kada bismo bili
sasvim ubeđeni da je Hamletov otac umro pre nego što je komad
otpočeo, onda u svoj onoj šetnji, u noći i hladnoći, po zidinama
njegova zamka ne bi bilo ništa više čudnovatosti, nego kada bi se ma

16
kakav srednjevekovni gospodin pojavio iznenada u mraku, na
kakvom vetrovitom mestu (recimo na groblju Sv. Pavla), da
iznenadi svog malodušnog sina.
Skrudž nije ni brisao sa Firme Merlijevo ime. Godine su
prolazile, a iznad dućanskih vrata stojalo je: Skrudž i Merli. Firma
je bila poznata pod imenom Skrudž i Merli, i dešavalo se da su
neupućeni u poslu Skrudža zvali nekada Skrudžom, a nekada
Merlijem. On se odazivao na oba imena. Bilo mu je svejedno.
O, što je taj Skrudž bio oličena sebičnost i tvrdičluk! Prava
krvopija, otimač, grabljivac, derikoža, ovejana cicija, stari grešnik.
Tvrd i oštar kao kremen, iz koga nikakav čelik ne iskresa varnicu
milosrđa. Ćutljiv, hladan i povučen kao ostraga. Hladnoća, koja je
iz njega vejala, beše mu zaledila ostarele crte lica, ušiljila oštar nos,
smežurala obraze i ukočila hod. Oči su mu postaše crvene, usne
poplavile, a kad je govorio glas mu je odvratno škripao. Po
čekinjastoj bradi, po glavi i obrvama popadalo mu ledeno inje. Ovu
svoju hladnoću nosio je svuda sobom. Njom je ledio svoju
kancelariju u danima najvećih žega, a o Božiću je nije zagrevao ni za
stepen.
Spoljašnja toplota i hladnoća slabo su na Skrudža uticale. Nije
bilo toplote koja bi mogla da ga zagreje, niti, pak, hladnoće od koje
bi uzdrhtao. Nije bilo vetra koji je bio oštriji i suroviji od njega, niti
je sneg ikada padao sa onoliko upornosti i istrajnosti koliko je ovih
bilo u Skrudža, niti je, nak, bilo pljuska koji bi bio toliko neumoljiv
koliko je on to bio. Ružno, gadno vreme nije mu moglo ništa. I
najplahovitija kiša, sneg, grad i lapavica mogli su da se pohvale
jednim preimućstvom nad njim. Oni su veoma često i izdašno
popuštali, a to se Skrudžu nikad nije dešavalo.
Nikad da ga ko zaustavi pa ulici, da ga upita: „Kako ste, draga
moj Skrudže? Kad ćete da dođete?“ Nijedan prosjak nije ga zamolio
za milostinju. Nijedno dete nije ga upitalo koliko je časova. Nikad
niko, niti koji čovek niti žena da ga zapitaju kojim se putem ide tamo
i tamo. Činilo se da su ga čak i slepački psi poznavali, i čim bi ga
opazili kako dolazi, povukli bi za sobom svoje slepe gospodare u
prvu kapiju ili dvorište, mašući repom, kao da bi hteli da kažu:
„Bolje je biti i slep, pego imati zle oči. gospodaru moj slepi!“

17
 Nu, šta je Skrudž mario za to sve? To baš i jeste ono što j eon
voleo. Krčiti sebi put po nepunim stazama života, stavljajući
svakom čovečanskom osećanju na znanje da se odmakne dalje od
njega, bilo je za Skrudža, što bi rekli neki, prava poslastica.
Jednog Božjeg dana — baš pa Badnji dan — sedeo je stari Skrudž
u svojoj kancelariji i radio. Vreme je bilo turobno, oštro i hladno, a
pri tome i vlažno, i on je mogao da čuje kako napolju svet huče od
zime i udara rukama po prsima, a nogama o pločnik, da bi se
zagrejao.
Satovi po varoši tek što su otkucali tri, a već se bilo sasvim
smrklo (celog dana nije se ni svanjivalo kako treba), i na prozorima
obližnjih kancelarija žmirkale su sveće, koje su se, u mrkom i
gustom vazduhu, činile kao crvene mrlje.
Magla je prodirala kroz svaku pukotinu, kroz svaku ključanicu,
a napolju je bila tako gusta, da su se kuće na drugoj strani jedva
nazirale, ma da je dvorište bilo veoma uzano. Gledajući kako se
taman i prljav oblak lagano spušta na niže i sve zavija u tamu,
pomislio bi čovek da se tu negde blizu sama priroda nastanila, pa
na veliko skuplja i kuva oblake.
Vrata od Skrudžove kancelarije bila su otvorena, kako bi mogao
da motri na svoga knjigovođu, koji je prepisivao pisma u sumornoj
i maloj ćeliji, nalik na kakav rezervoar ili bunar. Kod Skrudža je
tinjala mršava, bedna vatrica, a kod knjigovođe još manja, tako
mala da se činila kao žiščica jadnika. On nije smeo da je podstakne,
jer je sanduče sa ugljem stojalo u Skrudžovoj sobi, i kad god bi
otišao sa lopaticom po ugalj, gospodar bi mu predočavao da će zbog
toga naposletku morati da se rastanu.
Knjigovođa bi se usled ovoga zamotavao u svoj beli šal i
pokušavao da se ogreje na plamenu od sveće; ali, kako nije bio čovek
jake uobrazilje, ono mu nije ispadalo za rukom.
— Srećan Božić, ujače! Neka vas, Bog blagoslovi! — kliknu nečiji
veseo glas. To je bio glas Skrudžovog sestrića, koji beše uleteo
unutra tako brzo, da ga pre pozdrava ovaj ni spazio nije.
— Phi! — učini Skrudž. — Gluposti, laž!

18
 Skrudžov sestrić bio je tako zagrejan brzim hodom po magli i
mrazu, da se san zajapurio. Lice mu je bilo rumeno i lepo, oči su mu
se blistale, a dah izbijao kolutima.
— Božić — glupost i laž, ujače! — reče sestrić. — Vi to, svakako,
ne mislite ozbiljno?
— Sasvim ozbiljno, — reče Skrudž. — Srećan Božić! Kakvo pravo
imaš ti da budeš veseo ? Kakav razlog imaš da budeš veseo? Ta, ti si
veoma siromašan.
— Ta, idite, molim vas! — odvrati sestrić veselo. — Kakvo pravo
vi, opet, imate da budete turobni? Kakav razlog imate da budete
zlovoljni? Ta, vi ste veoma bogati.
Nemajući nikakav bolji odgovor, Skrudž u žurbi ponovo učini:
— Phi! — i odmah za tim dodade: — Gluposti, laž!
— Nemojte da se ljutite, ujače! —reče sestrić.
— Moram da se ljutim, — odgovori ujak, — kad živim u ovako
šašavom svetu! Srećan Božić! Do vraga i sa tim srećnim Božićem!
Šta je božićno doba? Eto, na primer, za tebe je to vreme kada moraš
da plaćaš svoje račune i obaveze, a nemaš novca. Vreme kada vidiš
da si za godinu dana stariji, a ni za paru bogatiji. Vreme kada imaš
da zaključiš knjige, sprovodeći kroz čitavo tuce meseci skoro svaki
stav u deficitu? O, kad bih samo bio u stanju, — reče Skrudž uz
gnevan prezir, —ja bih svakog takvog idiota, kada mi dođe sa svojim
srećnim Božićem, skuvao zajedno sa njegovim pudingom, srce bih
mu probušio šiljkom od badnjaka, pa bih ga onda zakopao. Eto, to
bih ja njima dao.
— Ujače, — branio se sestrić.
— Sestriću, — odvrati osorno ujak, — proslavljaj ti svoj Božić
kako god znaš; a mene ostavi, pa ću svoj proslavljati kako ja znam.
— Proslavljati, da! — ponovi Skrudžov sestrić. — Ali, vi ga
nikako i ne proslavljate.
— Pusti ti mene sama da se o tome staram, — reče Skrudž. — A
tebi neka donese što više dobra! I do sada ti je mnogo doneo!
— Ima puno koje čega što mi je moglo i doneti dobra; ali, ja se
nisam koristio; to priznajem; — odvrati Skrudžov sestrić. — Tu
spada i Božić. Nu, ja sam uveren (nezavisno od poštovanja, koje
pripada njegovom svetom imenu i postanku, ako bi što od toga
19
zavisilo) da sam Božić i božićne praznike smatrao uvek za najbolje
dane, dane dobrote, opraštanja i milosrđa, jedino vreme u dugoj
kalendarskoj godini, kada ljudi i žene jednodušno i slobodno
otvaraju svoja inače zakopčana srca i misle o sirotijim ljudima kao
o svojoj istinskoj braći, saputnicima na putu ka istoj moti, grobu, a
ne kao o kakvoj drugoj vrsti stvorenja koja idu sasvim drugim
putevima. Pa zato, ujače, ma da mi nikada nije doneo ni trunku zlata
i srebra u džepove, ja, ipak, verujem da mi je doneo dobra i da će mi
i u buduće donositi, te velim: Neka ga Bog blagoslovi!
Knjigovođa i nehotično zatapša u svojoj ćeliji; ali, odmah uvide
koliko je to neumesno, na uze da čarka vatru i tako nepovratno ugasi
i poslednju iskru.
— Neka vas samo još jedanput čujem, — reče Skrudž, — na ćete
svoj Božić proslaviti gubitkom službe. A vi, gospodine, vi ste
neobično jak govornik, — dodade on, okrećući se svome sestriću. —
Čudi me što još niste dospeli u parlament.
— Nemojte da se ljutite, ujače. Dođite sutra kod nas na večeru.
Skrudž reče da bi ga radije video u *** Vala, zaista, to mu je
rekao. Kazao mu je to doslovce i izjavio mu da bi ga tamo najradije
pohodio.
— Ali, zašto? — povika sestrić. — Zašto?
— A što si se ženio? — reče Skrudž.
— Zato što sam so zaljubio.
— A što si se zaljubio? — zavrča ljutito Skrudž, kao da je to
jedino na svetu što je bilo još neozbiljnije i gluplje i od „srećnog
Božića“.
— Hajde, zbogom!
— Ali, ujače, pa vi ni pre toga niste nikada hteli da mi dođete. Pa
što to sada navodite kao razlog da ne dođete?
— Hajde, zbogom, — reče Skrudž.
— Meni ne treba ništa, i ja vam ništa ne tražim. Zašto onda ne
bismo mogli da budemo prijatelji?
— Zbogom, — odseče Skrudž.
— Od sveg srca mi je žao što ste tako umorni. Među nama
nikada nije bilo grdnje, niti sam je ja izazvao. A ovo sada sam Božiću

20
u čast pokušao, i do kraja ću sačuvati svoje božićno raspoloženje.
Dakle, neka vam je srećan Božić, ujače!
— Hajde, zbogom! — odvrati Skrudž.
— I srećna Nova Godina!
— Zbogom! — završi Skrudž.
Uprkos svemu tome, njegov sestrić ode bez i jedne ljutite reči.
Kod spoljnih vrata zastade, da pozdravi i knjigovođa, koji, ma da se
bio smrzao, kud i kamo topliji beše od Skrudža, jer otpozdravi
srdačno.
— Eto ti još jednog šašavka njemu ravnog, — gunđao je Skrudž,
čuvši knjigovođa kako otpozdravlja. — Moj knjigovođa ima petnaest
šilinga nedeljno, ženu i decu, i on mi još priča o srećnom Božiću.
Prosto — da čovek poludi.
Ispraćajući Skrudžovog sestrića, ovaj grešnik propusti unutra
druga dva gospodina. Obojica dostojanstvena gospoda prijatne
spoljašnosti. Skinuvši kane. uđoše u Skrudžovu kancelariju. U
rukama su imali nekakve knjige i hartije, i kad uđoše kod njega,
pokloniše mu se.
— Skrudž i Merli, ako se ne varam? — reče jedan od gospode,
ukazujući pri tom na spisak. Imam li čast govoriti sa g. Skrudžom ili
g. Merlijem?
— Gospodin Merli je umro još pre sedam godina, — odgovori
Skrudž. — Umro je današnjeg dana uveče pre sedam godina.
— Mi ne sumnjamo da se njegova darežljivost lepo očuvala u
njegovom ortaku, — reče gospodin, pružajući svoje legitimacije.
U stvari, tako je i bilo. To su zaista bile dve srodne duše. Kod
kobne reči „darežljivost“ Skrudž se namršti, odmahnu glavom i
vrati mu legitimacije.
— U ove svečane dane, gospodine Skrudže, — otpoče isti
gospodin, uzimajući pero, — želeti je više nego obično da se
pobrinemo za siromaše i nevoljne, koji u ovo doba strašno mnogo
trpe i pate. Hiljadama ih je koji nemaju ni najnasušnijih potreba, a
na stotine hiljada ih je koji su lišeni najobičnijih udobnosti,
gospodine!
— A zar nema više zatvora? — pitaše Skrudž.
— Ima ih i suviše, — odgovori gospodin, ostavljajući pero.
21
 — A šta je sa velikim radničkim skloništima? — ispitivaše
Skrudž. — Rade li još?
— Da, još, — odvrati gospodin — ali, kamo sreće da ih nikako i
nema!
— A mlinače1 i zakon o zaštiti sirotinje jesu li još u punoj snazi?
— reče Skrudž.
— Da, oboje u velikom dejstvu, gospodine!
— A, tako! Prema tome, kako ste počeli, ja sam se pobojao da ih
nije štogod omelo u korisnom poslu, — reče Skrudž. — Neobično mi
je milo što čujem da nije.
— Budući pod utiskom da ono ustanove jedva mogu pružiti
telesne i duhovne, hrišćanske utehe velikom broju bednika, —
nastavi gospodin, — nas nekoliko stavili smo sebi u zadatak da
prikupimo što više dobrovoljnih priloga, to da kunimo nešto hrane
i ogreva za sirotinju. Izabrali smo baš ovaj dan zbog toga što je to
trenutak kada beda ponajteže pada onima što pato. a ponajviše se
raduju oni pak, što žive u izobilju. Koliko priloga da zabeležim na
vaše ime?
— Ništa, — odgovori Skrudž.
— Želite, dakle, da vam se ne pominje ime?
— Želim da me ostavite na miru, — reče Skrudž. — A kad me nek
gospodo, pitate šta ja želim, evo vam moga odgovora. Ja se o Božiću
ni sam ne veselim, te s toga ne želim da stvaram zadovoljstvo
kojekakvim lenjivcima. Dajem novac za pomaganje pomenutih
ustanova (one nas i tako skupo staju), pa ko je zaista u bedi neka ide
tamo.
— Tamo ne mogu da idu svi, a mnogi bi pre i umrli nego što bi
tamo otišli.
— Ako bi pre umrli, — reče Skrudž, — onda je bolje da to što pre
učine, te bar da smanje suvišan broj izlišnog stanovništva.
Uostalom, izvinite, ja se u tome ne razumom.

1Млинача (суви млин) је нарочита врста млина, или машине, која се ставља
у покрет на тај начин што један човек или више људи преносе терет,
ступајући од једног на други степен цилиндричног точка. Ово је нарочито
било у употреби као дисциплинско средство у казненим заводима. Отуда
Тrеаdmill овде значи исто што и затвор.
22
 — Ali, mogli biste da se razumete, — primeti gospodin.
— To nije moj nosao, — odvrati Skrudž. — Za jednog čoveka
dovoljno je da razume svoj posao, a u tuđa posla da se ne petlja.
Meni je dovoljno i moga posla. Zbogom, gospodo!
Videći da bi svaki dalji razgovor bio uzaludan, gospoda odoše.
Skrudž produži posao sa još boljim samouvaženjem i kud i kamo
boljim raspoloženjem nego obično.
Mrak i magla postali su, međutim, tako gusti, da su konje morali
da vode ljudi sa upaljenim buktinjama, te tako da im osvetljavaju
put.
Od jake magle nije se više video stari crkveni toranj, čije je veliko
zvono kroz gotski prozor stidljivo virilo na Skrudža. Čulo se samo
kako u oblaku, drhtavim odjekom, izbija sate i četvrti, kao da su mu
u ledenoj glavi cvokotali zubi. Mraz je sve više i više stezao. Na uglu
glavne ulice neki radnici opravljali su sprovodne gasne cevi, te su u
mangalu naložili veliku vatru, oko koje se okupila gomila odrpane
dece i ljudi, pa greju ruke i zadovoljno žmirkaju na vatru.
Sasvim napuštena česma od podovoda curila je lagano, te se od
vode uhvatile sumorno ledene sveće. A iz dućana, u čijim su se
izlozima, prema upaljenim lampama, prelivale grančice drača sa
crvenim bobicama, rumena svetlost zasipala je bleda lica
prolaznika.
Radnje u kojima se prodavala živina i bakalska roba činjahu se
prosto kao u priči. Veličanstven prizor, za koji vam nikad ne bi palo
na pamet da ga dovedete u vezu sa takvom prozaičnošću kao što su
cenjkanje i prodavanje. Lord-Mer (predsednik opštine) naredio je
pedesetorici svojih kuvara i podrumara da spreme za Božić sve što
treba, onako kako to dolikuje jednoj lord-merskoj palati. Pa čak i
bedni krojač, koga je on prošlog ponedeonika kaznio sa pet šilinga
zbog pijanstva i tuče na ulici, spremao je u svom ćumezu na tavanu
božićni puding, dok mu je koštunjava žena sa detencetom otišla da
kupi govedinu.
Magla je sve gušća i sve hladnije duva. Puca drvo i kamen. Da je
nešto preblagi sveti Dunstan ovim ovakvim vremenom mesto
klještima uštinuo zlog duha za nos, pre bi postigao što je želeo.

23
 Gosa jednog malog prćavog nosića, koga je gladna zima grizla i
glodala kao pas kosku, primakao se ključaonici od Skrudžovih vrata,
da mu božićnom pesmom čestita praznik.
Ali, već na prve zvuk pesme:

„Bog neka te blagoslovi, moj veseli gospodaru!

Nek te uvek sreća prati...“

Skrudž tako naglo zgrabi lenjir, da mali pevač, preplašen,

pobeže bezobzirce, ostavljajući ključanicu magli i mrazu.
Najzad, dođe i vreme da se radnja zatvara. Skrudž se spusti
zlovoljno sa visoke stolice, i, ćutke, dade znak knjigovođi, koji je u
svojoj ćeliji samo pa to čekao, te za tren oka ugasi sveću i metnu
kapu pa glavu.
— Vi biste, svakako, želeli da budete slobodni ceo sutrašnji dan?
— reče Skrudž.
— Pa, ako vam je po volji, gospodine!
— Nije mi po volji, — reče Skrudž, — jer nije ni pravo. Kada bih
vam zbog toga zadržao dva i po šilinga, vi biste, naravno, smatrali
da vam se čini nepravda.
Knjigovođa se usiljeno smešio.
— A vi, međutim, ne smatrate, — reče Skrudž, — da se meni čini
nepravda time što ja vama plaćam nadnicu i za vreme koje niste
proveli u radu.
Knjigovođa je objašnjavao da je to svega jedanput godišnje.
— Slab izgovor za pljačkanje tuđeg džepa svakog 25. decembra,
— reče Skrudž, zakopčavajući do grla svoj zimski kaput. — Nu, ipak,
mislim, trebalo bi svakako da budete slobodni celog dana. Ali,
idućeg jutra da ste u toliko ranije ovde.
Knjigovođa, naravno, obeća da će doći ranije, i Skrudž izađe,
gunđajući. Kancelarija je bila zatvorena za tren oka, i knjigovođa,
zamotavši se u svoj dug šal, od kojega su mu krajevi visili do ispod
pojasa (zimskim kaputom nije mogao da se pohvali), otkliza se u
čast Badnjega dana jedno dvadesetak puta između dva reda dečaka

24
po klizavici na Kornhilu, na zatim odjuri, što je brže mogao, kući, na
Kemden Taun, da se sa svojima poigra žmurke.
❖

U melanholičnoj gostionici, gde je obično dolazio, Skrudž dovrši

svoju večeru, pročitavši sve novine, provede ostatak večeri,
pregledajući svoju bankarsku knjižicu, i najzad pođe kući da spava.
Živeo je u kući u kojoj je nekada stanovao njegov pokojni ortak.
Stan se sastojao iz nekoliko mračnih soba jedne velike zgrade,
uvučene u dvorište, gde je stojala neobično, kao da joj nije tu bilo
mesto. Kada je čovek pogleda, nameće mu se misao da je ona još
kao mlada kućica dotrčala tu, igrajući se žmurke, pa posle
zaboravila put kojim treba da iziđe, te tako tu i ostala. U ono doba
kuća je bila već veoma stara i napuštena, i, sem Skrudža, u njoj niko
nije stanovao. Sva ostala odeljenja bila su poizdavana za
kancelarije.
Dvorište je bilo tako mračno, da je čak i Skrudž, koji je u njemu
poznavao svaki kamičak, morao da ide lagano. nagađajući. Magla i
slana bilo su tako popale i okitile ulazak, da se činilo baš kao da je
sam duh mraza, zanesen tužnim mislima, sedeo na pragu.
Dakle, sasvim je sigurno da u zvekiru na vratima nije bilo ničeg
neobičnog osim toga što je bio veoma veliki. Isto tako sigurno je i to
da ga je Skrudž viđao svako jutro i veče od kako stanuje u toj kući,
kao i to da je Skrudž o njemu vodio toliko računa koliko i ma ko
drugi iz Sitija u Londonu, računajući tu (ma da je to prilična
sloboda) i svu organizaciju, odbornike i esnafske starešine. Takođe.
treba dobro imati na umu i to da Skrudž nije više po jedan jedini put
pomislio na Merlija posle onog trenutka kada je toga dana po podne
pomenuo njegovu smrt još od pre sedam godina. I sada neka mi ma
ko, ako može, objasni kako je to moglo biti da Skrudž, kad je
zavukao ključ u ključanicu, ugleda mesto zvekira—Merlijevo lice!
Merlijevo lice! Ono se nije nalazilo u neprobojnom mraku, kao
ostali predmeti u dvorištu, već je imalo nekakvu meku, fosforastu
svetlost, kao ukvaren rak u mračnom podrumu. Nije bilo ni ljutito
ni surovo, već je posmatralo Skrudža baš kao što je Merli imao
običaj: sa naočarima uzdignutim na avetinjsko čelo. Kosa mu se
nekako neobično lelujala, kao da ju je talasao zagrejan vazduh, a oči,
25
ma da široko otvorene, bile su sasvim nepomične. Sa toga i sa
njegove modre boje, lice mu je imalo užasan izgled. Nu, taj izraz
užasa kao da nije poticao iz izraza lica, niti je od njega zavisio.
Kada Skrudž zagleda oštrije u ovu čudnu pojavu, pionovo vide
samo običan zvekir.
Reći da se nije prepao ili da sve njegovo biće nije osetilo užas
kakav on od kolevke osetio nije, značilo bi govoriti neistinu. Nu,
ipak, on opet položi ruku na ključ, koji je bio ispustio, kuražno ga
okrenu, uđe i upali sveću.
Zastade i u trenutnoj neodlučnosti, pre nego što će zatvoriti
vrata, pogleda oprezno ponovo iza njih, kao da je očekivao da, na
svoj užas, vidi kako odatle strči Merlijev potiljak sa perčinom. Ali,
na unutrašnjoj strani vrata nije bilo ničega osim vijaka, kojima je
učvršćen zvekir, i on promrmlja „hm, hm“, i sa treskom zatvori
vrata.
Tresak se prolomi celom kućom kao grmljavina.
Izgledalo je kao da svaka soba i svako bure u vinarevom
podrumu, odjeknuše svojim naročitim glasom.
Nu, Skrudž nije bio čovek koji se još i odjeka plaši. Zaključao je
vrata, prošao kroz predsoblje i pošao isto tako lagano uz stepenice,
udešavajući putem fitilj od sveće, da što bolje svetli.
Ima širokih stepenica, za koje se onako otprilike veli da čovek
može njima da protera šestornu zapregu. Ali, ja baš bez
preterivanja, sa sigurnošću, hoću da kažem da biste ovim
stepenicama mogli da proterate i cela mrtvačka kola, i to ne uzduž
već popreko, rudom okrenuta zidu a vratima ka ogradi, bez po
muke, toliko su bile široke. I još više nego što je za to potrebno, bilo
je prostora, te se Skrudžu možda baš zbog toga i činilo kao da se
pred njim u tami kreću mrtvačka kola. Koliko je mračno bilo na
ovim Skrudžovim stepenicama — možete zamisliti po tome što ni
pola tuceta uličnih fenjera ne bi bilo dovoljno da osvetli ulaz kako
treba.
Skrudž se none lagano, ne mareći ama baš ni malo za to.
Pomrčina je jevtina, i Skrudž ju je zbog toga voleo. Ali, pre nego što
je zatvorio teška vrata, on obiđe sve svoje sobe, da se uveri je li sve

26
u redu. Uspomena na Merlijevo lice bila je dovoljno snažna da ga
krepe na to.
U sobi za rad, u spavaćoj sobi i dolapu bilo je kao što treba. Pod
stolom nije bilo nikoga, nikoga ni pod divanom. U kaminu je tinjala
vatrica. Kraj vatre je bio lončić sa ovsenom čorbom. (Skrudž je imao
nazeb i kijavicu). Kašika i tanjir takođe na svom mestu. Nikoga pod
posteljom, nikoga u spavaćoj sobi. Nikoga ni u njegovoj domaćoj
haljini, što u neobično sumnjivom položaju visi pa zidu. U sobi za
ostavu bilo je kao i obično: jedna stara ograda od kamina, jedne
stare cipele, dve korpe za ribu, umivaonik na tri noge, jedan žarač, i
to je sve.
Sasvim zadovoljan, zatvorio je i zaključao vrata. Ključ je dvaput
okrenuo, što nije bio njegov običaj. Obezbedivši se ovako od
iznenađenja, skinuo je rubac, navukao domaću haljinu i papuče,
natukao noćnu kapu i seo pored kamina, da posrče čorbu.
Vatra je bila oskudna, skoro pa nikakva za ovako hladnu noć.
Morao je da se sasvim nadnese pad nju, ne bi li se od one šake uglja
koliko toliko zagrejao. Kamin je bio veoma star. Ozidao ga je pre
mnogo godina neki Holanđanin i popločao svuda unaokolo nekim
neobičnim holandskim pločicama, udešenim da predstavljaju slike
iz Svetoga Pisma. Bilo vam je tu i Kajina, i Avelja, i Faraonovih
kćeriju, i carica sabinskih, i anđela vesnika što silaze iz oblaka,
sličnih perjanim jastucima, i Avrama i Valtazara, i apostola koji
navoze čamce na more, i stotinama drugih slika, koje su mogle na
sebe da privuku njegovu pažnju. Na, ipak, kao pod Mojsijevom
čarobnom palicom, dođe Merlijevo lice, i sve ih proguta. Kad bi
svaka od tih pločica bila savršeno čista, i na svojoj površini mogla
da od njegovih razbijenih misli sastavi kakvu bilo sliku, svuda i da
svakoj od njih bio bi po jedan primerak Merlijeve glave.
— Gluposti! — reče Skrudž, pa ustade i poče da hoda po sobi.
Pređe tako nekoliko puta uzduž, vrati se i pionovo sede. Kako je
bio zavalio glavu na naslon od stolice, pogled mu pade na jedio
zvonce, staro i neupotrebljivo zvonce, koje je visilo u sobi i nekada
(to vek više niko i ne pamti) imalo veze sa najvišim spratom u kući.
Posmatrajući ga, sa velikim zaprepašćenjem i neiskazanim užasom,
vide Skrudž kako ono poče da se klati. Ispočetka se klatilo tako

27
lagano da se nije čuo skoro nikakav zvuk; ali, uskoro za tim zazvoni
sasvim jasno, a sa, njim istovremeno i sva ostala zvoncad u kući.
Ovo jedva da je potrajalo pola minute ili minut; ali, činilo se kao
čitav sat. Zvoncad su se zaustavila isto kao što su bila i počela da
zvone, sva zajedno. Mesto njih, odozdo, iz dubine, začu se zveket,
kao da neko vuče težak lanac preko buradi u vinarskom podrumu.
Skrudž se tada seti da je nekad slušao kako se priča da duhovi u
senovitim kućama vuku lance.
Podrumska vrata otvoriše se potpunim treskom, i on začu sa
donjeg sprata mnogo jasniji zveket. Onda začu kako se penje uz
stepenice, pa potom ide pravo ka njegovim vratima.
— Koješta, glupost! — reče Skrudž. Neću da verujem u to!
Ipak, promenio je boju kad nešto, bez zastajkivanja, na njegove
oči, promače kroz teška vrata i uđe u sobu. Poslednji plamičak u
ognjištu blesnu u tom trenutku, kao da je hteo reći: „Znam ga:
Merlijev duh!“ Po tom se ugasi na mah.
Opet ono isto lice. Ama, baš isto: Marli sa svojim perčinom, u
običnom prsluku, cipelama i uskim čakširama! Sve na njemu
nekako nakostrešeno, i kićanke na cipelama, i perčin, i peševi od
kaputa, i kosa ma glavi. Lanac, koji je vukao za sobom, bio mu je
vezan oko pojasa. Bio je dugačak i vio se oko njega kao kakav rep.
Bio je načinjen (Skrudž ga, je veoma brižljivo razgledao) od kasica
za štednju, ključeva, katanaca, protokola, ugovora i teških čeličnih
kasa. Telo mu je bilo tako providno, da je Skrudž, gledajući u nj i
kroz njegov prsluk, mogao lepo da vidi i dva dugmeta na pozađu
njegova kaputa.
Skrudž je često slušao kako se za Merlija govorilo da je bio bez
srca i utrobe; ali, do sada nikako nije verovao u to.
Ne, on to čak ni sada nije hteo da veruje. Ma da je skroz i skroz
prezirao ovu avetinju i gledao je kako pred njim stoji; ma da je na
sebi osećao ledenu hladnoću njegovih mrtvih očiju i razlikovao
svaku žicu na rupcu, koji je bio omotan oko vilice i glave njegove,
što ranije nije bio primetio —, on još nije verovao i borio se sa svojim
rođenim čulima.
— Pa, dakle, — reče Skrudž sarkastično i hladno kao i uvek, —
šta vi upravo hoćete od mene?

28
 — Mnogo!
Merlijsv glas! U to pišo nije moglo da se sumnja.
— Ko ste vi?
— Pitajte me ko sam bio.
— Pa, dobro, ko ste bili? — reče Skrudž, podižući glas. — To je
malo i suviše od jedne senke.
— U stvari, on je hteo da kaže „za jednu senku“; ali, predomisli
se i izabra ono prvo kao malo prigodnije.
— Dok sam bio živ, bio sam vam ortak, Jakov Merli.
— A da li biste mogli... možete li da sednete? — upita Skrudž,
gledajući sa nepoverenjem u njega.
— Mogu.
— Pa... što onda ne sednete?
Skrudž mu je postavio ovo pitanje, jer nije bio načisto sa tim da
li tako prozračan duh može da zauzme i takav položaj kao što je
sedenje na stolici. On je osećao kako bi u protivnom slučaju to
moglo da posluži kao povod dugom i zbrkanom objašnjavanju. Nu,
duh sede sa druge strane pored kamina, kao da mu je to stara,
uobičajena navika.
— Vi kao da ne verujete u mene? — primeti duh.
— Ne verujem, — reče Skrudž.
— Kakav biste dokaz o mojoj stvarnosti još hteli pored svojih
čula?
— Ne znam, — reče Skrudž.
— A zašto sumnjate u svoja čula?
— Zato, — reče Skrudž, — što i najmanja sitnica može na njih da
utiče. I najmanje poremećen stomak utiče na njih, te nas tako
obmanjuju. Možda ste i vi kakav nesvaren komadić govedine,
gromuljica slačice, komadić sira ili nedokuvana krompira. Vi,
svakako, dolazite pre od suvišnog skroba nego iz groba, pa bili šta
bili!
Skrudž nije imao običaj da pravi dosetke, i ovom prilikom
osećao se u duši manje raspoloženim za to nego ikad. U samoj stvari
pokušavao je da bude kuražan, da na taj način odvrati vlastitu

29
pažnju i rastera užas, jer mu se od glasa ovoga priviđenja i srž u
kostima ledila.
Sedeti i gledati u te ukočene i ustaklaisane oči i ćutati makar i za
jedan trenutak — odnelo bi ga, kako je Skrudž to osećao, do đavola.
Nekakav naročiti užas nalazio se i u tome što je duh nosio sobom i
nekakvu podzemnu, paklenu atmosferu. Skrudž sam to nije osećao;
ali, u samoj stvari, tako je bilo. Jer ma da je duh sedeo potpuno
mirno, kosa, peševi od kaputa i kićanke od cipela lelujali su mu se,
kao da ih bije jara iz kakve peći.
— Vidite li ovu čačkalicu? — roče Skrudž, prelazeći opet brzo u
napad, sa razloga, koji smo već pomenuli, sa željom da ma i za
trenutak skrene sa sebe skamenjeni pogled avetinji.
— Vidim, — odgovori duh.
— Pa, vi je i ne gledate! — reče Skrudž.
— Ipak, vidim je, — reče duh.
— E, lepo! — odvrati Skrudž — Trebalo bi sada samo da je
progutam, na da me, dok sam živ, jure čitavi čopori vampira, koje
sam ja sam stvorio. Koješta, kažem vam. Gluposti!
Na ovo duh podiže tako strašnu dreku, i zatrese lancem sa
takvim zveketom, da se Skrudž grčevito uhvati za stolicu, kako ne bi
pao u nesvest. Nu, pravi užas spopade ga tek kada priviđenje odreši
i skide rubac, kojim su mu bile uvezane vilice i glava, kao da mu je
od nje u sobi bila vrućina, i kad mu donja vilica pade pa grudi.
Skrudž pade na kolena i, preklinjući, sklopi ruke:
— Milost! — zavapi. — Strašna seni, zašto me mučiš?
— Neverni čoveče, — odgovori duh, — veruješ li u mene ili ne?
— Verujem, — reče Skrudž, moram da verujem! Ali, zašto
duhovi hode po zemlji... i zašto dolaze k meni?
— Svaki čovečji duh, odgovori avet, — dužan je da se otvoreno
kreće i odlazi među ljude, ne vezujući se samo za jedno mesto, i, ako
taj duh nije to činio dovoljno za života, osuđen je na to posle smrti.
Proklet je da luta po svetu (oh, teško meni!) i da svojim očima gleda
sve ono što tada ne može da čini, a što je za života na zemlji mogao,
na da bude srećan.
Tu duh ponovo jauknu, tresnuvši lancem i lomeći grčevito svoje
prozračne ruke.
30
 — Vi ste okovani, — reče Skrudž, dršćući. — Recite mi zašto?
— Ja vučem lanac što sam ga sam sebi za života skovao, —
odgovori duh. — Kovao sam ga, prsten po prsten, metar po metar.
Vlastitom, slobodnom voljom, sebe sama njime sam okivao i
dragovoljno sam ga nosio. Da vam ne izgleda neobičan?
Skrudž je sve jače k jače drhtao.
— Ili biste vi, možda, — produži duh, — želeli da doznate težinu
i dužinu lanca što ga i sami nosite? Bio je isto ovoliko dugačak i
težak, kao i ovaj, još pre sedam godina. A od tada ste vi na njemu
svojski radili. O, to je tek težak lanac?
Skrudž baci pogled pa pod, očekujući da vidi oko sebe pedeset-
šezdeset hvati dugačak lanac; ali, ništa ne mogade da primeti.
— Jakove, — reče, preklinjući. — Stari, dobri Jakove Merli,
recite mi još štogod! Dajte mi utehe, Jakove!
— To ja ne mogu da vam dam, — odgovori duh. — Ona dolazi sa
druge strane, Ebenezere Skrudže. Nju daju drugi vesnici drugoj
vrsti ljudi. Meni čak nije dozvoljeno ni da vam kažem sve što bih
želeo. Još svega nešto malo, i to je sve što mi je dopušteno. Ja
nemam mira, meni nema odmora, ja ne mogu nigde da se
zaustavim. Moj duh nije se nikad maknuo dalje od naše kancelarije
(slušaj dobro!), moj duh za života nikad nije prekoračio uzane
granice naše menjačke jame, i zbog toga težak i dugačak put leži
sada preda mnom.
Skrudž je imao običaj da strpa ruke u džepove od čakšira kad
god bi se zamislio. Razmišljajući o ovome što mu je duh kazao, on
to učini i ovom prilikom, ne podižući svoj oboren pogled i klečeći i
dalje.
— Mora biti da to ide veoma sporo, Jakove, — primeti Skrudž
poslovnim glasom, a ipak pokorno i ponizno.
— Sporo! — odgovori duh.
— Mrtav već sedam godina! — mišljaše Skrudž. — I za sve vreme
neprestano putovanje!
— Jest, za sve vreme, — reče duh, — bez odmora, bez mira.
Neprestano griža savesti i kajanje.
— A putujete li brzo? — pitao je Skrudž.
— Na krilima vetra, — odgovori duh.
31
 — Pa, za sedam godina mogli ste da prevalite priličan put, —
reče Skrudž.
Na to duh ponovno jeknu i u mrtvoj tišini noći tako užasno
zazveketa lancem, da bi noćni stražar bio potpuno u pravu kada bi
ga optužio za pravljenje nereda.
— Oh, teško vezanom i gvožđem okovanom sužnju, — kriknu
priviđenje, — koji ne zna kako vreme napornog rada na ovoj zemlji
mora da se završi pre nego što i može da se razvije ono dobro koje
je na zemlji moguće razviti, koji ne zna kako svaki hrišćanski duh,
koji čini dobro, nalazi da je ovaj zemaljski život i suviše kratak za
punu upotrebu svih onih sredstava koja se u njemu nalaze; koji ne
zna da nema tako velikog kajanja, koje bi moglo da nadoknadi sve
one zgodne prilike što ih čovek za života poispropušta! Ja sam bio
baš takav! Oh, takav sam ja!
— Da, vi ste uvek bili dobar trgovac, čovek koji dobro razume.
svoj posao, Jakove, — mucao je Skrudž, koji sve ovo poče da
primenjuje i na sebe.
— Posao! — jauknu duh, opet lomeći ruke. — Moj nosao i moja
dužnost bili su ljudi. Moja dužnost beše opšte dobro, ljubav,
milosrđe, trpeljivost, dobročinstvo; sto, to je sve bio moj posao.
Moji trgovački odnosi nisu u stvari bili ništa više do kap vode u
čitavom okeanu mojih dužnosti.
Tu on podiže lanac i baci ga snažno, kao da je on bio uzrok
njegove svekolike uzaludne tuge i jada.
— U ovo doba, na izmaku godine, — produži avet, — stradam
ponajviše. Oh, zašto, zašto sam oborenih očiju išao kroz čitave
gomile bratskih stvorenja? Zašto ih nikad ne podigoh ka onoj svetoj
zvezdi što je odvela mudrace siromaškoj pećini? Zar nije imalo
sirotinjskih čatrlja ka kojima bi i mene njena svetlost mogla da
odvede?
Skrudž se bio strašno preplašio, slušajući priviđenje kako
jadikuje, i silna ga drhtavica obuze.
— Čuj me! — jeknu duh. — Moje vreme je na izmaku.
— Evo, slušam! — reče Skrudž. — Ali, Jakove, preklinjem vas,
imajte milosti prema meni! Govorite otvoreno i bez uvijanja.

32
 — Kako to da vam sada dolazim u obliku u kojem možete da me
vidite, ne umem da vam objasnim, jer sam i do sada toliko puta
pored vas nevidljiv sedeo, a vi niste videli.
To nije bila ni malo prijatna novost. Skrudž se strese i obrisa
znoj sa čela.
— I ovo je težak deo moga ispaštanja, — produži duh. — Došao
sam noćas, da vas opomenem, ako još ima nade i mogućnosti da se
spasete moje sudbine, nade i mogućnosti, Ebenezere, za koje imate
meni da blagodarite.
— Vi ste uvek bili moj dobri prijatelj, — reče Skrudž. — Hvala
vam!
— Doći će vam tri duha, — produži avet.
Skrudžovo lice zlovoljno se otrombolji i dođe skoro kao u aveti.
— Je li to ta mogućnost i nada što ste ih spomenuli, Jakove? —
pitao je dršćućim glasom.
— Jeste.
— Ja bih, ovaj, ja bih više voleo da mi i ne dolaze, — reče Skrudž.
— Bez njihovog dolaska, — reče duh, — ne možete se ni nadati
da izbegnete sudbinu koja je mene dostigla. Prvoga očekujte sutra
u ponoć, kad zvono otkuca jedan.
— Zar ne bi mogli da dođu svi odjednom, Jakove, — napomenu
Skrudž, — pa da to što pre prebrinem.
— Drugoga očekujte iduće noći u isto doba. Trećega čekajte u
poći za tim, kad prestane da bruji poslednji udar koji izbija
dvanaest. Postaraj se da se više ne vidimo, i gledaj, sebe samoga
radi, da dobro zapamtiš što je sada među nama bilo!
Rekavši to, duh uze rubac sa stola i veza ga oko glave kao i ranije.
Skrudž to poznade po oštrom cvokotu zuba kada je rubac pritisnuo
vilice jednu uz drugu. On se nije više ni usuđivao da podigne oči i
pogleda svoga natprirodnoga gosta kako pred njim stoji u lancima.
Duh pođe natraške, lancem okrenut k njemu; pri svakom
koraku, prozor se po malo otvarao, i kad duh dođe do prozora, ovaj
je već bio širom otvoren.

33
 On dade rukom znak Skrudžu da priđs bliže, što ovaj poslušno
učini. Kada mu se približi do na dva koraka, Merlijev duh podiže
ruku i opomenu ga da ne prilazi bliže. Skrudž stade.
Zastao je, ne toliko iz poslušnosti, koliko od iznenađenja i
straha, jer kada duh podiže ruku, on u tom trenutku začu neki
pomešan žagor u vazduhu; pomešane glasove jadikovanja i
tužbalica, jauke neiskazanog bola i pune pokajanja. Duh je za
trenutak slušao ovo, na se onda i sam pridruži ovoj žalosnoj
tugovanci, i iščeznu lagano u hladnu, mračnu noć.
Raspinjan radoznalošću, Skrudž priđe prozoru, da proviri
napolje.
Vazduh je bio prepun aveti, koje su u grozničavoj žurbi lutale
tamo-amo i jadikovale. Sve su vukle lance kao i Merlijsv duh, a neki
među njima (verovatno, neispravni vlasnici) bili su vezani zajedno;
tek, niko nije bio slobodan. Skrudž je mnoge još za života lično
poznavao. Vrlo dobro znao je jednu staru avet u belom prsluku, sa
grdno golemom gvozdenom kasom, vezanom za čukljeve; ona je
zapomagala tužno što nije u stanju da pomogne neku bednu ženu
sa detetom, koju je gledala kako sedi dole na pragu.
Bilo je očigledno da se sva njihova muka sastojala u tome što su
oni želeli da radi dobročinstva uzimaju učešća u ljudskim
poslovima; ali, za uvek su bili izgubili moć za to.
Da li se ova stvorenja rasplinuše u magli ili ih je magla obavila,
to ne bi moglo da se kaže. Tek, njih nestade zajedno sa njihovim
glasovima, i noć ostade kao što je bila kada se vraćao doma.
Skrudž zatvori prozor i pažljivo razgleda vrata, kroz koja je duh
bio ušao. Nila su dvogubo zaključana, kao što ih je on sam svojim
rukama zaključao. Šip je bio nedirnut. On pokuša da kaže:
„Koješta“; ali, još kod prvog sloga reč mu zastade u grlu. Da li od
uzbuđenja, koje je bio preturio preko glave, ili od dnevnog zamora,
ili zbog toga što je malo zavirio u nevidljivi svet, ili zbog sumornog
razgovora, što ga je imao sa duhom, ili zbog toga što je već bilo
veoma kasno, odmor mu je bio tako potreban, da je odmah, ovako
obučen, legao u postelju i zaspao za tren oka.

34
 PRVI DUH.

K
ada se Skrudž probudio, bilo je tako mračno da nije mogao
sa postelje da razlikuje prozračan prozor od masivnog zida
svoje sobe. Oštrim pogledom naprezao se da prodre kroz
pomrčinu, i kada sat sa crkvenog tornja izbi četvrti, on pažljivo
osluškivaše koliko će časova da otkuca.
Na njegovo zaprepašćenje, teško zvono produži da izbija šest,
sedam, osam, devet i tako redom do dvanaest. Zatim stade.
Dvanaest!
Jedva ako je bilo nešto više od dva kada je legao da spava. Ovaj
sat mora da ne radi tačno. Sigurno kakav komadić leda zapao u
mehanizam.
Dvanaest!
On pritisnu pero na svome satu, da onom šašavku na tornju
dokaže kako nije u pravu. Njegov sat otkuca ubrzano dvanaest, pa
stade.
— Kako? — reče Skrudž. — Pije moguće da sam prespavao ceo
dan i polovinu ove druge noći. Valjda se nije suncu štogod desilo, te
ga nema; a ovo je, ipak, podne.
Pošto ga je ova misao ozbiljno uznemirivala, on izbaulja iz
postelje, i, pipajući, dođe do prozora. Da bi mogao ma što da vidi,
morao je prvo da zgrebe led sa okna i da ga izbriše rukavom domaće
haljine; ali, ni tada skoro ništa nije video. Sve što je mogao da vidi
bilo je: da je veoma maglovito i neobično hladno i da nema žagora,
što ga čine ljudi kad žure tamo-amo, čega bi nesumnjivo moralo biti
da je podne, ma da je noć savladala svetlost dana i osvojila svet. Ovo
je bila velika uteha za Skrudža, jer, kad bi bilo dana, po kojima bi se
moglo brojati, onda ono „tri dana po viđenju platite za ovu prvu
35
menicu g. Ebenezeru Skrudžu ili po naredbi njegovoj itd.“ ne bi više
imalo nikakva vrednosti.
Skrudž se vrati u postelju i otpoče da misli, misli i premišlja od
svake ruke; ali, ništa ne mogade da smisli. Što god je više mislio, sve
više je padao u zabunu, a što se više trudio da ne misli, mislio je sve
to više.
Merlijev duh bunio ga je neobično mnogo. Svaki put kad bi,
posle zrelog razmišljanja i svestranog ispitivanja, došao do
zaključka, njegov bi mozak, kao snažna opruga, skakao u prvobitan
položaj; i postavljao iznova ceo problem: „Da li je to bio san ili ne?“
Skrudž je u ovakvom stanju ležao sve dok sat nije izbio još tri
četvrti, i tada mu odjednom pade na um kako mu je duh skrenuo
pažnju na posetu u vreme kada sat bude izbio jedan. On se reši da
leži budan dok to vreme ne prođe, i sa obzirom na to što više i nije
mogao da zaspi, isto kao što ni u raj ne bi mogao da ode, beše to
njegova najmudrija odluka, do koje je mogao da dođe.
Ova četvrt bila je neobično duga. Više nego jedanput bio je
ubeđen da je, zaspavši za trenutak, propustio da čuje kad je sat
otkucao jedan. Najzad, do njegovog napregnutog sluha dopre zvon:
— Bim, bam!...
— Četvrt, — računao je Skrudž.
— Bim, bam!...
— Pola!
— Bim, bam!...
— Četvrt do jedan!
— Bim, bam!...
— Jedan, a još ničega nema! — reče Skrudž pobedonosno.
On to izgovori pre nego što je zabrujalo zvono što izbija sate.
Njegov udar tek sada se razleže sa tužno dubokim i šupljim:
„Bam!“... i istovremeno u sobi blesnu peka svetlost, a na postelji se
razmakoše zavese.
Zavese na postelji razmakla je nekakva ruka, uveravam vas. I to
ne zavese kod njegovih nogu, niti one iza njega, nego baš one kojima
je bio licem okrenut. Zavese se razmakoše u stranu, i nadzemaljski
posetilac, što ih beše razmakao, stade pred Skrudža, koji se nalakti

36
u postelji, baš licem u lice, tako blizu kao što ja sad stojim prema
vama, a ja se u duhu nalaznim tik uz vaš skut.
Bilo je to neko gadno biće, nalik na dete; nu, ipak, ne toliko na
dete koliko na starca, kad bi na nj gledali kroz neku natprirodnu
sredinu, sa koje se činjaše kao da ga gledaste iz daleka, na se
smanjilo u detinje razmere. Kosa, koja mu je padala po vratu i
plećima, bila je bela kao u starca, dok na licu, pak, nije imao ni jedne
bore, a koža mu je bila najnežnije boje. Ruke eu mu bile veoma
dugačke, muskulozne i neobično snažne. Noge i stopale, veoma
tanačke i slabačke, bile su nage kao i ruke. Na sebi je imao tuniku
od najčistije bele materije, a oko struka je bio opasan sjajnim
opasačem vanredne lepote. U ruci je držao svetu grančicu
zimzelena, dok mu je u savršenoj suprotnosti sa ovim simvolom
zime, odelo bilo okićeno letnjim cvećem. Najneobičnije od svega
bilo je to što je, i pored svega toga, ipak, bio uvek jedan isti, potpuno
jasan i razgovetan.
— Jeste li to vi, gospodine, taj duh, čiji mi je dolazak predskazan
? — pitao je Skrudž.
Glas je bio mek i prijatan, sem toga i neobično tih, kao da ne
dolazi iz neposredne blizine već od nekud iz daleka.
— Ko ste vi i šta ste? — upita Skrudž.
— Ja sam duh prošlog Božića.
— Odavno prošlog? — ispitivao je Skrudž, razgledajući njegov
kržljav rast.
— Ne, vašeg prošlog Božića.
Da je ko upitao Skrudža zašto, on to ne bi umeo da kaže; ali, u
tome trenutku neobično mnogo zaželeo je da vidi duha sa kapom na
glavi, i on ga zamoli da metne kapu.
— Šta! — uzviknu duh. — Zar bi hteo da svojim grešnim rukama
ugasiš svetlost koju ja dajem? Zar ti nije dosta to što si i ti jedan
između onih od čijih je strasti načinjena ova kapa, koju moram za
dug niz godina da nosim do očiju natučenu?
Skrudž se sa strahopoštovanjem izvinjavao kako mu nipošto
nije bila namera da ga vređa, — niti, pak, on ima pojma o tome da
mu je ikad u svom životu hotimično natukao kapu. Zatim hrabro
produži da ga ispituje kakav ga je posao doveo njemu, Skrudžu.
37
 — Tvoje dobro, — odgovori duh.
Skrudž mu izjavi svoju blagodarnost; ali, u sebi je istovremeno
pomislio da bi mu za to mnogo više koristila jedna noć odmora bez
uznemiravanja. Duh je od nekud morao da čuje to što je on
pomislio, jer odmah dodade:
— Onda... tvoja želja da se popraviš. Uzmi se ma um!
Govoreći ovo, on pruži snažnu ruku i dohvatim ga za mišicu.
— Ustani i hajde sa mnom!
Vilo je beskorisno za Skrudža i pokušavati da dokazuje kako su
i vreme i čas nezgodni za pešačke namere; da je postelja bila topla,
a termometar pao daleko ispod nule; da je i suviše lako odeven — u
papučama, domaćoj haljini i spavaćoj kapi, da je imao nazeb i
kijavicu. Ma da nežno, kao ženskom rukom, duh ga je tako držao da
mu se nije mogao odupreti. On ustade i pođe; ali, kad je spazio gde
duh ide prozoru, zgrabi ga za haljinu, preklinjući:
— Ja sam smrtan čovek, — žalio se Skrudž, — pa ću se skrhati.
— Neka ti moja ruka samo počiva ovde, — reče duh, stavljajući
mu ruku na srce, — na ćeš imati i veće potpore od ovoga.
Pri ovim rečima oni prođoše kroz zid i obrnuše se na sred
širokog druma, pokraj kojega su se sa obe strane pružala široka
polja. Varoš beše iščezla potpuno, bez traga, a sa njom mrak i magla,
jer je sad bio vedar, hladan zimski dan, sa poljanama pokrivenim
snegom.
— Gospode Bože! — kliknu Skrudž, pljesnuv rukama, pa stade
da gleda unaokolo. — Pa, ja sam se ovde rodio. Ovde sam detinjstvo
proveo!
Duh ga je blago posmatrao. Starac je još neprestano osećao na
svome srcu dodir njegove ruke, ma da je ovaj bio lak i trenutan.
Osećao je kako u vazduhu lebdi hiljadama mirisa, svaki od njih
vezan hiljadom raznih misli, nada, radosti i briga, davno, davno
poboravljenih.
— Usne ti podrhtavaju, — reče duh. — A šta ti je to na obrazu?
Skrudž je sa nekim neobičnim drhatom u glasu promucao da je
to bubuljica,, i molio je da ga duh vodi gde god želi.
— Sećaš li se ovog puta? — pisao je duh.

38
 — Sećam li se? — kliknu oduševljeno Skrudž.
— Mogao bih ga preći zavezanih očiju!
— Čudnovato je kako si ga kroz toliki niz godina bio zaboravio,
— primeti duh. — Hajdemo dalje!
Išli su putem, i Skrudž je poznavao svaku kapiju, svaki direk,
svako drvo, kada se u daljini pojavi jedna mala varošica, sa crkvom,
mostom i vijugavom rekom. Zatim se pojavi, kasajući pravo k njima
na malim pupavim konjićima, jedna gomila od nekoliko dečaka,
koji dozivahu drugu decu što su se vozila u Farmerskim
dvokolicama i kolima. Sva deca bila su veoma razdragana i
dovikivala jedno drugom, i tom veselom muzikom ispunila široko
polje, te se i svež zimski vazduh smejao, slušajući ih.
— Ovo su samo senke onoga što je bilo, — reče duh, — i one ne
znaju za nas.
Veseli putnici jurili su i dalje, i kad se sasvim približiše, Skrudž
je poznao i imenovao svakoga od njih. Što li se on to tako
bezgranično obradovao kad ih je video? Zašto mu je zablistalo
hladno oko, a srce zaigralo kad su dečaci polazili ? Zašto je bio
ispunjen miljem kad je čuo da jedan drugom, rastajući se na
raskršću i polazeći svaki svojoj kući, poželeše srećan Božić. Šta je za
Skrudža značio srećan Božić? Do vraga sa tim srećnim Božićem!
Kakve je vajde Skrudž video od njega?
— Škola nije sasvim pusta, — reče duh. — Tamo je ostalo još
jedno usamljeno dete, koje su prijatelji zaboravili.
Skrudž je odgovorio da zna za to, i poče da jeca,
Skrenuvši sa puta, udariše jednom dobro poznatom putanjom i
uskoro dođoše pred jednu veliku zgradu od tamnocrvenih opeka, na
vrh koje je bio mali toranj sa zvonom i vetrokazom. Zgrada je bila
velika, ali hude sreće, jer su prostrane odaje bile malo
upotrebljavane, zidovi vlažni i plesnjivi, prozori porazbijani, a vrata
istrunula. Po staji za stoku šepurile su se i kokotale kokoši, a
konjušnica obrasla u travu. Tragovi negdašnjeg izgleda nisu se bolje
očuvali ni unutra, u samoj kući. Jer kada su, u prolazu kroz hodnik,
bacili pogled kroz otvorena vrata mnogih soba, videli su kako su
sirotinjski nameštene, hladne i puste. Cela zgrada bila je ispunjena
zadahom zemlje i nekom hladnom oskudicom i golotinjom, koja

39
nameće čoveku misao o čestom ustajanju rano pri svetlosti sveće i
mršavim obrocima.
Oni prođoše, duh i Skrudž, do jednih vrata u dnu hodnika. Vrata
se pred njima otvoriše, i pred njima se ukaza duga, prazna i tužna
soba, koju su još praznijom činili redovi prostih klupa i stolova. Na
kraju jednog reda klupa sedeo je jedan usamljen dečko i, pored
veoma slabe vatrice, čitao. Skrudž sede na jednu klupu i zarida,
videći sebe kako je zaboravljen od sviju, kao što je zaista u detinjstvu
i bio.
Ni potmuo odjek u kući, ni borba i cijuk miševa ispod dasaka, ni
kapanje poluzamrzlog oluka u sumornom dvorištu, niti uzdah
ogolelog granja usamljene topole, ni lagano ljuljanje vrata na jednoj
praznoj zgradi za ostavu, ni puckaranje vatre, ništa od svega nije
izmaklo Skrudžovome oku, već to sve nadaše na njegovo srce i
smekšavaše ga nekako čudno, otvarajući sve slobodniji put suzama.
Duh ga dodirnu za ruku i pokaza mu na njegovu pojavu iz
mlađeg doba, kada je bio zanesen u čitanje. Najedanput, neki čovek
u tuđinskom odelu, neverovatno stvaran i do sitnice jasan na izgled,
sa sekirom o pojasu, držeći za uzdu drvima natovareno magare,
zastade pod prozorom.
— Šta, pa to je Ali-Baba, — uzviknu oduševljeno Skrudž. — To je
stari pošteni Ali-Baba. Da, da, sećam se. Jedanput, o Božiću, kada
je ovaj usamljeni dečko bio ostao sasvim sam, on je odista bio došao,
baš isto ovako, i to svega jedanput. Siromah dečko! I Valentin, —
reče Skrudž, — i njegov pustolov brat Orzon, gle, eno i njih! Kako se
zvaše onaj što su ga, u spavanju, samo u obedricama, izneli pred
kapiju Damaska, zar ga ne vidite? I sultanov konjušar, što ga je duh
prevrnuo, na sad, eno, človi! Ako, tako mu i treba!
Baš volim! Šta mu je i trebalo da uzima princezu za ženu?
Kid bi Skrudžovi poslovni prijatelji iz Sitija mogli da čuju kako
on nemilice troši svu ozbiljnost svoje prirode na ovakve pojedinosti
i o njima govori najneobičnijim glasom pomešanog smeha i plača, i
kad bi videli njegovo uzbuđeno i razdragano lice, silno bi morali da
se iznenade.
— Gle, eno i papagaja, — uzviknu Skrudž, — sa zelenim perjem
i žutim repom, i nečim što mu je izraslo na vrhu glave kao loćika,
eno ga, gle! Siromah Robinzon Kruse! Kad se sa plovidbe oko ostrva
40
vratio, vikao mu je: „Jadni Robinzone Kruso! Gde si bio, Robinzone
Kruso.“ On je mislio da sanja; ali, nije, bio je budan. To je bio
papagaj. Gle, eno i Petka kako juri u mali zaliv da se spase! Ehej, ej,
ehej!...
Zatim, menjajući brzo raspoloženje, što nije bilo svojstveno
njegovom karakteru, pun sažaljenja prema svojom rođenoj ličnosti
iz detinjstva, uzdahnu: „Siromah dečko!“ i zarida ponovo.
— Želeo bih, — mucao je Skrudž, zavlačeći ruke u džep i osvrćući
se, pošto je oči izbrisao rukavom, — ali, sada je suviše kasno.
— A šta to? — pitao je duh.
— Ništa, — reče Skrudž, — Ništa. Jedan dečko pevao mi je pred
vratima božićnu pesmu.
Žao mi je što mu ne dadoh ništa. Eto, to je sve.
Duh se zamišljeno osmehivao, pa mahnu rukom i reče: — Hajde,
da vidimo drugi Božić.
Ka ove reči negdašnji mali Skrudž poraste veći, a soba postade
mračnija i još prljavija. Okviri se iskriviše, prozori poprskaše. Iz
tavanice ispade malter, te se na mesto lepa ukazaše gole letve. Kako
se sve ovo dogodi, to Skrudž nije znao ništa bolje nego što i vi znate.
On je samo znao da je to sve tako zaista, i da se zaista tako i
dogodilo: da je on tu bio opet sam, dok su svi ostali dečaci otišli da
o raspustu provedu praznike kod svojih kuća. Sada nije ništa čitao,
već je u očajanju hodao gore-dole. Skrudž je gledao duha i, tužno
mašući glavom, gledao uznemireno na vrata.
Vrata se otvoriše, a unutra upade jedna mala devojčica, mnogo
mlađa od njega, i, zagrlivši ga, dugo ga je ljubila, nazivajući ga
„dragim, milim bratom“.
— Došla sam da te vodim kući, dragi brate, — klicala je
devojčica, pljeskajući radosno svojim majušnim ručicama i smejući
se ushićeno. — Da te vodim kući!
— Kući, mala Fani? — upita dečko.
— Jest! — reče devojčica, prepuna ushićenja.
— Kući, za uvek! Za uvek, kući, za uvek! Otac je sada mnogo bolji
nego što je pre bio, i kući nam je pravi raj. Jedno veče, kad sam išla
na spavanje, pričao mi je tako slatko i tako lepo, te se nisam
pobojala da još jedanput zapitam — bi li ti mogao da dođeš kući. On
41
reče: „Da, mogao bi“. I, sto, poslao me na kolima, da te odvedem. Ti
ćeš sada biti kao pravi čovek! — cvrkutala je devojčica, široko
otvarajući očice. — I nikad se više nećeš vratiti ovamo. Ali, pre
svega, mi ćemo da budemo zajedno za sve vreme božićnih praznika
i bićemo radosniji od svakoga na svetu.
— Ta, ti si postala prava matorka, Fani! — uzviknu dečko.
Ona je pljeskala ručicama, smejala se i pokušavala da se propne
do njegove glave; ali, kako je bila i suviše mala, ona se podiže na
prste, da ga pionovo zagrli. Zatim ga dohvati za ruku i poče u
detinjskoj nestrpljivosti da ga vuče ka vratima, a on, i sam željan da
što pre ide, pođe za njom.
Iz hodnika se razleže neki strašan glas: „Snesite dole kufer
gospodina Skrudža“, i odmah zatim u hodniku se pojavi glavom sam
učitelj, koji je na gospodina Skrudža gledao sa ljutitom
snishodljivošću, dovodeći ga u strahovitu zabunu time što mu je
pružio ruku da se rukuju. Učitelj ih odvede, njega i njegovu sestru,
u najbolju sobu za primanje, pravu pravcatu staru ledenicu, čiji su
zidovi bili ukrašeni mapama, a prozori zemaljskim i morskim
globusima. Sve to kao da je bilo uvoštanjeno od mraza. Tu im iznese
staklo neobično lakog vina i komad neobično teškog kolača, i tim
poslasticama posluži ove mališane. U isto vreme posla i jednog
mršavog slugu, da i kočijašu ponudi koju čašu. Ovaj izjavi svoju
zahvalnost gospodinu; ali, ako je iz iste slavine iz koje i ono što je
pre pio, voleo bi da ga i ne uzima u usta.
Pošto je kufer gospodina Skrudža u taj mah već bio natovaren i
uvezan, deca se žurno pozdraviše sa učiteljem, i, skočivši u kola,
odoše krivim prolazom kroz vrt, dok su brzi točkovi sa mrkog lišća
zimzelena stresali inje i sneg kao sitne kapljice.
— Uvek isto onako nežno stvorenje, da bi je čovek mogao jednim
dahom oboriti, — reče duh. — Ali, veliko srce je imala.
— Zaista je imala! — uzviknu Skrudž. — Imate pravo, duše! To
ne odričem. Sačuvaj Bože!
— Umrla je kao udana žena, — reče duh. — Imala je i dece, čini
mi se.
— Jedno dete, — odgovori Skrudž.
— Tako je. To je tvoj sestrić, — reče duh.

42
 Skrudž se osećao nelagodno u duši, te odgovori kratko:
— Jest.
Tek što su ostavili školu za sobom, a već su se nalazili u
najživljim ulicama nekog grada, po kojima su senke prolaznika
žurile tamo-amo, a senke kola i karuca otimale se o prolaz, te
gurnjava i muvanje isti kao u kakvoj pravoj, zaistinskoj varoši. Po
udešenim izlozima jasno se poznavalo da je i ovde bilo vreme
božićnih praznika. Bilo je veče, i ulice su bile osvetljene.
Duh se zaustavi pred ulazom u jedan dućan, i upita Skrudža seća
li ga se.
— Kako da se ne sećam! — reče Skrudž. — Pa, tu sam bio šegrt!
Uđoše unutra. Kada je ugledao jednog starog gospodina sa
velikom barokom kako sedi za jednim tako visokim pisaćim stolom,
da bi udario glavom o tavan, kad bi još samo za dva cola viši bio,
Skrudž u velikom uzbuđenju uzviknu:
— Kako, na to je stari Fecivig! Bog neka ga blagoslovi! To je stari
Fecivig, živ opet!
Stari Fecivig spusti pero, na pogleda u sat, koji je već kazivao
sedam. Protrlja ruke i dotera svoj široki prsluk, smeškajući se sav
zadovoljan i svojim prijatnim, zejtinjavim, krupnim i radosnim
glasom viknu:
— Ej, vi tamo, Ebenezere, Diče!
Negdašnji Skrudž sada već izrastao čitav mladić, uđe hitro sa
drugom šegrtom.
— Dik Vilkins, on glavom! — reče Skrudž duhu.
— Vere mi, jeste! On, zaista! O, Bože, Bože!
— Ej, vi, dečice moja, — reče Fecivig, — za večeras je bilo dosta
rada. Badnje veče je, čuješ li, Diče! Božić, ej, Ebenezere! Hajde, da
se zatvara! — viknu Fecivig. — Brzo, da bude gotovo pre nego što bi
čovek mogao da kaže: „Džek Robinzon“!
Ne možete prosto da verujete kako se ova dvojica baciše na
posao. Jurnuše na ulicu sa kapcima: jedan, dva, tri — i kapci već na
svome mestu; četiri, pet, šest — pričvršćeni i zakačeni; sedam,
osam, devet — i pre nego što biste da izbrojite do dvanaest već su
uleteli unutra, zadihani kao trkački konji.

43
 — Hop! — podviknu stari Fecivig, skočivši dole sa svoje visoke
stolice sa neverovatnom lakoćom.
— Hajde, momčadijo, da se raskloni sve i da se napravi što više
mesta. Hajde, Diče! Deder, Ebenezere!
Da rasklone! Na svetu nije bilo stvari koju oni ne bi hteli ili ne
bi mogli da uklone, kad ih je stari Fecivig gledao. Za minut je bilo
sve gotovo. Sve pokretno bilo je uklonjeno, kao da je za navek
proterano iz javnog života. Pod je bio pokvašen počišćen, lampe
doterane, ugalj natrpan na vatru, i od dućana je za tili čas postala
topla, suva i svetla sala za igranje, kakvu bi samo mogli da poželite.
Prvo dođe neki violinist sa notama pod miškom, na se pone na
visoku stolicu, od pisaćeg stola napravi orkestar i poče da svira kao
da ga je sto besova spopalo. Zatim dođe gospođa Fecivig, sa svojim
širokim, iskrenim osmehom. Dođoše i tri gospođice Fecivig, sjajne
i ljupke, a za njima uđoše i šest njihovih mladih pratilaca, koje su
one ranile u srca. Dođoše i svi momci i devojke što su radili u našoj
radnji. Pa služavka sa rođakom pekarom. Zatim, kuvarica sa
najboljim prijateljem svoga brata, sa mlekarom, a dečko od preko
puta, za koga se sumnjalo kako ga gospodar mršavo izdržava i hrani,
pokušavao je da se, ušavši, prikrije iza devojčice iz susedstva (treća
vrata), za koju se kao pouzdano tvrdilo da je gospođa vuče za uši.
Svi su ulazili jedno za drugim: jedni stidljivo drugi odvažno, neki
ljupko, a neki spleteno, jedni su se gurali, drugi su se vukli, kojekako
i svakojako, tek svi su došli.
I dvanaest parova kretoše se tada u igru: sa rukama
poluobavijenim oko pojasa, sa jedne, pa zatim sa druge strane, i
tako su se okretali prvo do polovine dućana, pa natrag, na onda
naokolo u krug u raznim figurama i ljupkim grupama. Prvi par na
čelu kolone uvek bi otišao na pogrešno mesto, a novi par, čim bi se
našao na tome mestu, krenuo bi se da pođe napred, te se najzad svi
narovi nađoše na čelu kolone, a na kraju ne ostade niko. Kada se već
došlo do ovoga rezultata, stari Fecivig uzviknu „Bravo!“ i
pljeskanjem dade znak, da je igra završena, a svirač zagnjuri
usjaktelo lice u bokal piva, koje je za ovu priliku naročito bilo
doneseno. Ali, ne hoteći da se zbog njega pravi pauza, ma da igra još
nije bila počela, on produži da svira, i to tako kao da su starog
svirača, iznemoglog odneli na dućanskom kapku kući, a on,

44
odmoran, došao sada na njegovo mesto, pa se rešio da ga nadsvira
ili da crkne.
Bilo je još igranja, na fote, i opet igranja, pa onda kolača, pa
punča, i još po poveliki komad hladnog pečenja, pa hladnog
barenog mesa, zatim kolača sa medom i, povrh svega, dosta piva.
Ali, vrhunac veselja toga večera bio je odmah posle pečenja i
barenog mesa, kada svirač (Da lukavog lisca, jeste li čuli! Zna vam
taj bratac svoj nosao bolje nego što bismo ga i vi i ja mogli naučiti)
udesi da svira: „Ser Rodžer de Koverli“2). Tada ustade i Fecivig sa
gospođom da igra, i to još kao čeoni par, na koji je padao dobar deo
teškog posla. Dvadeset tri ili dvadeset četiri para igrača — narod sa
kojim se nije šaliti, a koji je hteo po što po to da igra, ma da ni pojma
nije imao o pokretima! Ali, da ih je bilo i dvaput toliko, — o, i četiri
puta! — stari Fecivig bi se sa uspehom poneo sa njima, a tako isto i
gospođa Fecivig. A nje što se tiče, bila je njegov dostojan partner u
svakom pogledu. Pa sad, ako to nije velika pohvala, recite mi veću,
i ja ću je odmah upotrebiti. Fecivigovi listovi kao da su zračili nekim
naročitim sjajem. Pri svakom pokretu u igri sijali su kao dva puna
meseca, i za živu glavu ni u jednoj prilici niste mogli proreći šta će
sa njima idućeg trenutka da bude. Kada su stari Fecivig i njegova
gospođa odigrali sve Figure: „napred i natrag“, „obe ruke kod
partnera“, „poklon“ i „kniks“, „spiralni okret“, „tred-nidl“ i „na svoja
mesta“, Fecivig je tako hitro napravio pokret nogama, kao da je
trepnuo njima, pa onda stade mirno, kao ukopan. Kada je sat
otkucao jedanaest, ova domaća zabava poče da se rastura. Gospodin
i gospođa Fecivig zauzeše mesto sa obe strane, i kako koja ili koji
nailažaše, rukovaše se sa svakim posebice, poželevši srećan Božić.
Kada su svi otišli, izuzev dvojice šegrta, oni so pozdraviše i sa njima,
i dok su veseli glasovi lagano u daljini izumirali, momčići odoše u
postelju, koja se nailazila pod tezgom u zdanjem delu dućana.
Za sve vreme dok je ovo trajalo, Skrudž se ponašao kao van sebe
od radosti. I srce i duša bili su mu na sceni sa negdašnjim Skrudžom
— šegrtom. Sve je potvrđivao, svega se sećao, u svemu je uživao i bio
neobično razdragan. Sve do trenutka kada se vedra lica negdašnjeg
Skrudža i Dika okrenuše od njih na drugu stranu, Skrudž je bio

2 Sir Roger de Coverly - старинска енглеска игра.

45
sasvim zaboravio da je tu kraj njega i duh, koji ga je posmatrao
neprestano, dok je svetlost sa njegove glave veoma jasno sjala.
— Eto, sitnica jedna, — reče duh, — dovoljna je da od ovog
budalastog sveta izmami blagodarnosti.
— Sitnica! — odazva se Skrudž, kao odjek.
Duh mu dade znak da oslušne šta razgovaraju dva šegrta, koji
su iz dubine srca hvalili Feciviga. Skrudž učini kako mu je rečeno, a
duh produži:
— Zar ne? Nije potrošio više od nekoliko funti vašeg smrtnog
novca. Možda svega tri-četiri. Zar je to toliko mnogo da zbog toga
zaslužim ovu pohvalu?
— Nije to-to, — reče Skrudž, zagrejan ovom primedbom i
nesvesno govoreći onako kao što je nekada govorio ne ovaj sadašnji,
već onaj negdašnji Skrudž. — Nije to-to, duše! On ima moć da nas
učini srećnim ili nesrećnim; da nam službu učini lakom ili
tegobnom, da nam bude zadovoljstvo ili muka i napor. Recimo da
se ta njegova moć nalazi u rečima i pogledu, u stvarčicama, tako
sićušnim i neznatnim, da je čoveku prosto nemoguće da ih pobroji,
— pa šta onda? Ta sreća što je op daje tako je velika da vredi čitavo
blago.
On oseti na sebi pogled duha, na stade.
— Šta je? — upita duh.
— Ništa naročito, — reče Skrudž.
— Pa, ipak, izgleda mi, ima nečega, — navaljivao je duh.
— Ništa, — reče Skrudž, — ništa. Voleo bih kad bih mogao da u
ovom trenutku kažem reč-dve svome knjigovođu. To je sve.
Negdašnji Skrudž je gasio lampu, dok je on izražavao ovu svoju
želju, i njih dvoje, Skrudž i duh, nađoše se ponovo u otvorenom
prostoru.
— Moje vreme primiče se kraju, — primeti duh. — Brzo!
Ove reči nisu bile upućene Skrudžu, niti kome koga bi on mogao
da vidi; ali, odmah su proizvele neposredan utisak, jer Skrudž opet
ugleda sebe. Sada je bio znatno stariji, čovek u punoj snazi. Lice mu
nije imalo oštre i grube crte iz docnijih godina; ali, već je nosilo
otisak brige i tvrdičluka. U očima mu se video požudan grabljiv i

46
nemiran nagon, koji je već odavao strast, što je bila uhvatila korena,
i pokazivao gde će pasti senka tog gadnog drveta kad poraste.
Nije bio sam, već je sedeo pored jedne mlade i lepe devojke u
crnini, u čijim se očima blistahu suze na svetlosti što je izbijala iz
duha prošlog Božića.
— To ništa ne mari, — govorila je ona meko.
— Za vas to gotovo ništa ne znači. Mene je zamenio drugi idol, i
ako bi on mogao da vas razgali i uteši u docnijim godinama, kao što
bih ja to pokušala da učinim, ja ne bih imala opravdanog razloga da
se žalostim.
— Kakav vas je idol zamenio? — upita on.
— Zlatan idol.
— Takva je svetska pravda, — reče on. — Svet nije ni prema
čemu tako svirep kao prema siromaštini, i ništa tako oštro ne
osuđuje kao trku za bogatstvom.
— Bi se i suviše plašite sveta, — odgovori opa blago. — Sve ostale
vaše želje stopile su se u jednu želju: Da ne date svetu prilike za
njegova podla prebacivanja i poruge. Videla sam kako se, jedna po
jedna, sve vaše blagorodnije želje gube, dok vas nije osvojila glavna
strast: dobit. Zar nije tako?
— E, na šta onda? — odgovori on srdito. — Na i da sam postao
toliko iskusniji i mudriji, šta je sa tim? Ja se prema vama nisam
izmenio.
Ona odmahnu glavom.
— Jesam li? — ponovo upita on.
— Naša veridba je davnašnja. Mi smo se verili, kada smo oboje
bili siromašni i zadovoljni, da to i budemo sve do zgodnog trenutka
kada bismo mogli svoje stanje da poboljšamo istrajnom vrednoćom
i radom. Jeste se izmenili. Kada smo se verili, bili ste sasvim drugi
čovek.
— Bio sam dete, — reče on nestrpljivo.
— Eto, vlastita osećanja vele vam da. onda niste bili ovakav
kakav ste sada, — odgovori ona. — Ja jesam. Ono što je obećavalo
sreću, dok smo još bili jedno srce i duša, ispunjeno je sada bedom i
tugom s toga što smo razdvojeni. Koliko i koliko puta sam brižljivo

47
razmišljala o ovome, i da ne pominjem! Dosta je i to što sam mislila,
i mogu da nas oslobodim date reči.
— Jesam li ja ikada tražio da me oslobodite?
— Rečima? Ne. Nikada.
— Na čime, onda?
— Promenom svekolike svoje prirode; promenjenim duhom,
izmenjenom životnom atmosferom, izmenjenim željama, koje ste za
cilj životu postavili; svim što je u vašim očima moglo da da smisao i
vrednost mojoj ljubavi. Da među nama pije bilo ničega od svega
ovoga, — produži devojka, gledajući ga blago, ali odlučno, — recite
mi, biste li me vi i sada tražili i pokušavali da dobijete moju ruku?
O, ne!
On kao da se, i protiv svoje volje, bio podao opravdanosti ove
pretpostavke. Ali, sa naporom, ipak reče:
— Mislite da ne bi?
— O, ja bih tako rado drugače mislila, kada bih mogla, —
odgovori ona. — Bog mi je svedok. Kada saznam jednu istinu, ja
znam kako ona mora da bude snažna i neodoljiva. Pa, i kada biste
bili slobodni danas sutra ili juče, zar bih ja mogla i za trenutak da
poverujem da ćete vi sebi izabrati sirotu devojku bez miraza — vi,
koji, čak i u najpristrasnijim trenucima sa njom, merite sve prema
dobitku. Ili ako biste baš za trenutak i izneverili svoje rukovodno
načelo, pa je uzeli, zar ja ne znam kako biste se odmah pokajali i
zažalili. Jest, ja znam to, i ja vas oslobađam. To činim od sveg srca,
iz ljubavi prema onome čoveku kakav ste bili nekada.
On htede da kaže nešto; ali, opa, okrenuta licem na drugu
stranu, produži:
— Vas će, možda ovo da zaboli. Uspomena na prošlost uliva mi
nadu da će biti tako. Ali, za kratko, veoma kratko vreme, izbrisaćete
iz srca sve uspomene na to, i to veoma rado, kao kakav nekoristan
san, iz kojega ste jedva čekali da se probudite. Neka bi dao Bog da
budete srećni u životu koji ste izabrali.
Ona ode, i tako se rastadoše.
— Duše, — reče Skrudž, — ne pokazuj mi ništa više! Vrati me.
Zašto uživaš da me mučiš ?
— Još jednu senku! — povika duh.
48
 — Ne više! — vikaše Skrudž. — Ne više. Ne želim da je vidim. Ne
pokazuj mi ništa više!
Ali, neumitan duh uhvati ga za obe ruke i natera ga da gleda i
ono što je posle toga nastalo.
Pred njim je bio drugi prizor, na drugom mestu: jedna soba, ni
mnogo prostrana, niti naročito lepa, ali veoma udobna. Kraj
razbuktale zimske vatre sedela je lepa mlada devojka, neobično
slična onoj malopređašnjoj, te je Skrudž mislio da je ona glavom,
sve dokle je pije dobro zagledao, sada već lepu i dostojanstvenu
matronu, kako sedi pored vatre prema svojoj ćerci.
U sobi je bila graja, da čoveku uši zaglunu, jer je tu bilo dece više
nego što je Skrudž u svom uzbuđenju mogao da nabroji, a deca nisu
ni malo ličila pa proslavljeno stado iz pesme; ona nisu bila
četrdesetoro dece što se ponašalo kao jedno, već se svako od njih
ponašalo kao četrdesetoro. Posledice su bile bučnije iznad svakog
verovanja; ali, činilo se, to nije nikome smetalo, već, naprotiv, i
majka i ćerka smejale su se od srca i neobično mnogo uživale u
tome, a kad ova poslednja poče da se meša u njihovu igru, mali
zločinci, bez ikakva obzira, popljačkaše je. Šta sve ne bih dao da ja
budem tako neuljudan! Ne, nipošto, ni za sve blago na svetu ne bih
raščupao onu divno odnegovanu kosu i svukao je dole, niti bih, čak,
sačuvaj me Bože, skinuo onu dražesnu majušnu cipelicu, pa da mi
je život u pitanju. Što se tiče vitog stasa, ne bih ga smeo, pa ni u šali,
izmeriti, kao što su ovi mališani radili, jer bi mi se činilo da ma se
ruka, za kaznu, savila oko njega, pa se nikad ni ispraviti neće. Pa,
ipak, moram priznati, silno bih voleo da joj se dotaknem usana, da
je upitam štogod, ne bi li ih otvorila; voleo bih da joj gledam
trepavice oborenih očiju, a da ne izazovem rumenilo; da joj
raspletem talasastu kosu, čiji bi i jedan pramen bio najdragocenija
uspomena. Jednom reči, voleo bih, evo, priznajem, da imam ma i
najmanju povlasticu deteta; ali, da pri tom budem, ipak, dovoljno
čovek, na da shvatim njenu vrednost.
Na vratima se začu kucanje, i odmah za tim nastade takva trka i
jurnjava, da su i nju, nasmejana lica, kao središte cele grupe,
dogurali do vrata, baš u dobar čas da pozdravi oca, koji uđe, a za
njim jedan čovek, natovaren igračkama i božićnim poklonima.

49
 Tada nastade urnebes, vika, juriš i prava navala na grešnoga
nosača bez odbrane. O, peli su se na stolice, da bi mu zavukli ruke u
džepove i pokupili sve paketiće, uvezane u žutu hartiju; o, vukli ga
za vratnu maramu, vešali mu se oko vrata, lupkali ga po leđima i
vukli ga za nos, u neobuzdanoj radosti! Otvaranje svakog paketa
bilo je propraćeno uzvicima čuđenja i razdraganosti.
O, da strašne vesti kad bebu uhvatiše na delu kako je lutkin
tiganjić strpala u usta, a pored toga više se nego sumnjalo da je
progutala malo veštačko ćure, zalepljeno na drveni tanjirić! Pa,
Bože, kako li je tek svima laknulo kada su se uverili da je vest bila
bez osnova. Da silne radosti, blagodarnosti i ushićenja! To se prosto
ne da opisati. Dovoljno je reći. da malo po malo, deca i njihovo
uzbuđenje napuštahu sobu, i lagano, stepen po stepen, uzilažahu do
najvišeg sprata, gde odoše da spavaju, te se tako smiriše.
Skrudž je gledao pažljivije nego ikad kada domaćin kuće, na
koga se ćerka sa ljubavlju naslanjala, sede sa njom i njenom
majkom pored vlastitoga ognjišta; i, kada je pomislio, da je i njega,
Skrudža, tako milo i tako punonadežno stvorenje moglo da nazove
ocem, i da bude pravo proleće u praznoj i hladnoj zimi njegovog
života, oči mu se veoma jako zamagliše.
— Bela, — reče muž, obraćajući se sa osmehom ženi. — Video
sam danas po podne jednog tvog starog prijatelja.
— A koga to?
— Pogodi!
— Otkuda mogu? Ta, idi? Zar ja znam? dodade ona jednim istim
dahom i smešeći se pa njegov osmeh. — Gospodina Skrudža?
— Jest, gospodina Skrudža. Prošao sam pored prozora njegove
kancelarije, pa kako nije bio još zatvoren, a unutra je gorela sveća,
nisam mogao proći, a da ga ne spazim. Ortak mu je, čujem, na
samrti; sedeo je sam. Sam samcat, sasvim osamljen pa svem svetu,
uveren sam!
— Duše! — jeknu Skrudž od bola slomljenim glasom. — Vodi me
sa ovoga mesta!
— Kazao sam ti da su to samo senke prošlosti, reče duh. — Što
su takve kakve su — nemoj kriviti mene.

50
 — Vodi me odavde! — viknu Skrudž. — Ja ovo ne mogu da
izdržim.
On se obrte duhu, i, kad vide da ga ovaj gleda, a lice mu, na neki
čudnovat način, sastavljeno iz delova svih onih lica, koja mu je
pokazao, uhvati se sa njim u koštac.
— Ostavi me! Vrati me natrag. Ne goni me više!
— U borbi, ako bi to mogla da se nazove borba, u kojoj duh nije
davao nikakva otpora, niti je pokazivao da je uznemiren naporom
svoga protivnika, Skrudž primeti da njegova svetlost sija visoko i
jasno, i, sluteći da pomoću te svetlosti duh i utiče na njega, zgrabi
onu kukuljaču, pa mu je, jednim iznenadnim pokretom natuče na
glavu.
Duh se ispod njega sroza tako da ga poklopac pokri svega; ali,
ma da je Skrudž pritiskivao odozgo svom snagom, ipak nije mogao
da pokrije svetlost, koja je ispod kukuljače zračila mlazevima
svetlosti na sve strane po podu.
Skrudž je osećao kako je iscrpen i da ga savlađuje nekakav
neodoljiv dremež, a još je bio svestan da se nalazi u sopstvenoj sobi.
On pritište kukuljaču svom snagom i poslednji put, posle čega mu
ruke omlitaviše, i jedva je imao vremena da se dokotura do postelje
pre nego što ga savlada dubok san.

51
 DRUGI DUH.

B
aš kad je bio usred najvećeg hrkanja, Skrudž se probudi i
sede, da pribere misli, jer sada nije bilo potrebno da mu se
kaže kako zvono tek što nije otkucalo jedan. Osećao je da se
probudio baš kada treba, i u naročitom cilju, da ostvari sastanak i
sa drugim izaslanikom, koji mu dolazi posredstvom Jakova Merlija.
Ali, osećao je, kako ga obuzima jeza čim počne da razmišlja o tome
koju li će zavesu ovo priviđenje da razmakne, te ih sve razmače
sopstvenom rukom. Onda opet leže i zauze takav položaj da je svu
sobu mogao lepo videti, jer je želeo da on prvi oslovi priviđenje,
kada se ovo bude pojavilo, a nikako da on bude iznenađen, te da
usled toga postade razdražljiv.
Ima vesele gospode, koja se hvale da znaju što šta, a hrabra su
obično danju; međutim, pripovedaju o svojoj velikoj sposobnosti za
avanture, hvaleći se da su sposobni za sve, počev od igranja
krajcarica, pa do klanja ljudi, između kojih se krajnosti,
nesumnjivo, nalazi prilično velik i shvatljiv niz predmeta. Ne
usuđujući se da i za Skrudža ovoliko kažem, ja vas, bez bojazni,
pozivam da mi verujete, kako je on bio spreman za priličio široko
polje čudnih pojava, i da ga od deteta iz kolevke pa do nosoroga —
ništa ne bi moglo baš jako da zaprepasti.
I baš s toga što je bio spreman da vidi, tako reći, svašta, on
nipošto nije bio pripravan da ništa ne vidi, te kada zvono izba jedan,
a ništa so po pojavi, njega spopade silan nastup drhtanja. Prođe pet
minuta, deset minuta, četvrt sata, i još ništa nije dolazilo. Op je za
sve to vreme sanjao u postelji, usred neke crvenkaste svetlosti, koja
obasja postelju čim sat otkuca jedan, i koja mu je, budući jedina
svetlost, zadavala veći strah nego tuce duhova, pošto on nikako nije

52
mogao da pronađe ni šta ona znači, in radi čega je. U nekoliko
mahova činilo mu se kao da je on u nekom interesantnom stanju
samosagorevanja; ali, od toga saznanja ne imađaše vajde. Bilo kako
bilo, tek on, naposletku, otpoče da misli ono što biste vi ili ja mislili
još odmah, jer uvek je tako da onaj koji nije u nevolji zna uvek šta
bi trebalo i kako bi trebalo da se čini; najzad, kao što rekoh, poče da
se domišlja: da je izvor i tajna ove avetinjske svetlosti svakako u
susednoj sobi, odakle se, prema daljem traganju, pokazalo da u
stvari i jest. Pošto je ova misao zagospodarila njegovim umom, on
ustade polako i otetura se u papučama do vrata.
U trenutku kada se Skrudžova ruka dotače brave, neki nepoznat
glas viknu ga po imenu i pozva ga da uđe. On posluša.
To je bila njegova vlastita soba. U to nikako nije moglo da se
posumnja. Nu, u njoj su bile učinjene čudne promene: zidovi i
tavanica bili su okićeni svežim zelenilom, te se činila kao pravi lug,
gde su se sa svih strana svetlucale jasno svetle crvene bobice. Sveže
lišće drača, imele i bršljana odbijalo je svetlost, kao da je po sobi
bilo rastureno koliko listića toliko ogledalaca. U kaminu je buktala
veličanstvena vatra, kakvu ova sumorna okamenotina od ognjišta
nije videla ni za vreme Skrudžovo, ni Merlijevo, niti za mnogo i
mnogo zima.
Na podu je bilo naslagano, u vidu nekakvog prestola, mnoštvo
ćurana, gusaka, divljači, živine, svinjskih plećaka, velikih butova
mesa, prasadi, dugih venca kobasica, pašteta od mesa, božićnih
pudinga, kačica ostriga, pečena kestenja, kao trešnje rumenih
jabuka, sočnih pomorandži, divnih slatkih krušaka, golemih
bogojavljenskih kolača i uskipelih čaša punča, — da se u sobi
zamaglilo od njihovih ukusnih mirisa i isparenja. Na vrhu ove
gomile sedeo je sasvim ugodno jedan veseo div, slavnog izgleda, koji
je u ruci imao sjajnu buktinju (po obliku veoma nalik na Rog
Izobilja) i držao je visoko, te je bacala svetlost i na Skrudža, kada se
ovaj promolio kroz vrata.
— Uđi! — povika duh. — Uđi i poznaj me što bolje, čoveče!
Skrudž snebivljivo uđe i sam saže glavu pred duhom. To nije bio
onaj tvrdoglavi Skrudž, kakav je ranije bio. Ma da su oči u duha bile
jasne i blage, on nije voleo da ih sretne pogledom.
— Ja sam duh sadašnjeg Božića, — reče duh.
53
 — Gledaj me dobro.
Skrudž učini to sa strahopoštovanjem. Duh je bio odeven u
jednostavnu, prostu, mrko zelenu haljinu ili ogrtač, oivičen belim
krznom. Haljina je na njemu slobodno visila, te su mu široke grudi
bile sasvim gole, kao da preziru skrivanje ma kakvom varkom.
Noge, što su mu izvirivale ispod haljine, bile su takođe nage, a na
glavi nije imao ništa drugo do venac od drača, ukrašenog ovde onde
lednim svećicama. Zagasito kestenjave kovrdže bile su duge i nadale
mu slobodno, slobodno kao veselo mu lice, svetle oči, izdašno
otvorena ruka, veseo glas, slobodno kretanje i radostan izraz i
držanje. O pojasu mu je visila starinska kanija; ali, u njoj nije bilo
sablje, već ju je rđa bila dobro nagrizla.
— Nisi nikad video nikoga nalik na mene? — uzviknu duh.
— Nikad! — glasio je Skrudžov odgovor.
— Nisi nikada bio sa ranijim članovima moje porodice, hoću da
kažem sa mojom starijom braćom (ji sam veoma mlad), koja su
rođena za ovo poslednje nekoliko godina? — produži duh.
— Rekao bih da nisam, — odgovori Skrudž. — Na žalost, nisam.
A jeste li imali mnogo braće, duše ?
— Više od hiljadu i osam stotina, — reče Duh.
— Ogromna porodica za izdržavanje! — mrmljao je Skrudž.
Duh sadašnjeg Božića ustade.
— Duše, — reče pokorno Skrudž, vodi me gde god hoćeš. Prošle
noći sam išao pa silu, i primio sam dobru pouku, kojom se sada
koristim. A noćas, ako i ti imaš čemu da me poučiš, neka bi mi bilo
takođe na korist.
— Dodirni moju haljinu!
Skrudž posluša i čvrsto se uhvati za nju.
I drač, i imela, i crvene bobice, bršljan, ćurani i guske, divljač,
živina, svinjske plećka, meso, prasad, kobasice, školjke, paštete,
nudiš i punč, sve to izgubi se odjednom. Tako isto i soba i vatra, i
rumena svetlost, i noćni čas, — i oni se nađoše na Božić izjutra u
ulicama Sitija, gde su ljudi bili udesili grubu i prostu (vreme je bilo
neobično hladno), ali ne i neprijatnu vrstu muzike, stružući sneg sa
ppločnika ispred svojih domova i sa krovova svojih kuća, što je

54
činilo naročito zadovoljstvo deci da gledaju kako se sneg sručuje
odozgo dole na put i razbija u čitave male snežne vihore.
Kuće su se činile crne, a još crnji prozori stvarali su protivnost
sa glatkim belim pokrivačem po krovovima i zaprljanim snegom po
zemlji. Ovaj poslednji behu izbrazdali teški točkovi dvokolica i
velikih teretnih kola dubokim brazdama, što su se ukrštale i
presecale stotinama puta onde gde su se velike ulice račvale i tako
pravile isprepletane slivnike, koje je bilo teško razlikovati u gustom
žutom blatu i vodi. Nebo je bilo mutno, te su se i najkraće ulice činile
kao zagušene prljavom. maglom, poluvlažnom i poluzamrznutom,
čiji su teži delići padali kao pljusak sitnih crnih atoma, kao da su se
svi dimnjaci Velike Britanije dogovorno zapalili i buktali do mila.
Nije bilo ničeg veselog ni u klimatu, kao ni u izgledu same
varoši; pa, ipak, napolju se osećao nekakav dah veselosti, koju bi
najsvežiji letnji vazduh i najjasnija sunčeva svetlost uzalud
pokušavali da stvore.
Jer ljudi, koji su lopatama bacali sneg sa krovova, bili su veseli i
puni ushićenja. Dozivali su jedan drugog preko krovova, i, sa
vremena na vreme, razmenjivali po koju grudvu (hici koji su često
srdačniji i od najrečitije šale) i smejali se od srca, ako bi pogodili gde
su nanišanili, kao i kada bi promašili.
Trgovine živinom bile su još poluotvorene, a dućani voćem
blistali su u punoj svojoj slavi. Velike, okrugle, trbušaste korpe,
pune kestenja, zaobljene kao prsluk kakvog starog veselnika i
gospodina, lepo su se baškarile u vratima, i izvirivale na ulicu u
svom prepunom izobilju. Tu je bio i rumenomrki, meki španski luk,
koji se sijao u svojoj debljini kao španski kaluđeri, i, raskalašio
nestašan, namigivao na mimoprolazeće devojčice, a stidljivo
pogledao na okačenu imelu. Bilo je i krušaka i jabuka, naslaganih u
veličanstvene piramide; na čitave niske grozdova, što ih je prodavač
dobroćudno okačio o upadljive vešalice tako da prolaznicima može
besplatno voda da pljušti na usta. Bila je tu i gomila lešnika,
mrkožutih i kao da ih je popala mahovina, podsećajući svojim
mirisom na negdanje šetnje kroz šumu i prijatno gaženje po
opalom, do članaka dubokog, lišću. Bilo je i sušenih jabuka iz
Norfolka, mesnatih i crnpurastih. koje kao da su se urezivale u
žutinu pomorandži i limunova, i u svoj svojoj sočnoj jedrini kao

55
preklinjale vas, ne biste li ih u kesama od hartije odneli, kući i pojeli
posle ručka. Pa čak i zlatne i srebrne ribice, zatvorene u mali
stakleni vododrž usred ovog odabranog voća, ma da članovi
sumorne i hladnokrvne rase, činjahu se kao da se dosećaju da se
nešto osobito dešava, pa su, kao svaka riba, zevale, plivajući
unaokolo u tihom i hladnom uzbuđenju, po svojoj maloj stihiji.
Ali, bakalnice! Ah, bakalnice, skoro zatvorene, sa jednim ili,
možda, dva odškrinuta kapka! Pa, kroz te otvore kakav se prizor
mogao videti! Nisu to samo terazije lupale o tezgu i pravile veselu
larmu, niti kanap što se sa kotura brzo odmotavao, ni plehane kutije
što su kloparale i letele gore-dole iz ruke u ruku, kao kod vašarskih
opsenara, niti, pak, što su izmešani mirisi čaja i kave prijatno
golicali nos, ili što su bademi bili kao sneg beli, šipke cimeta prave i
dugačke, ostali začini tako ukusni, ušećereno voće udešeno da liči
na kolače i posuto rastopljenim šećerom, te bi nagnalo i
najhladnokrvnijeg posmatrača da oseti slabost, a kao posledicu toga
žučno raspoloženje. Nije to bilo ni zbog toga što su smokve bile
sočne i jedre, a Francuske šljive porumenele od skromne srdžbe u
svojim veoma ukrašenim kutijama, ili zato što je sve bilo lepo za jelo
i u svečanom božićnom ruhu; — već su i kupci, svi do jednog, takođe
bili u žurbi, neobično raspoloženi i puni očekivanja i nade na jedan
divan i radostan dan, te su pri izlazu natrčavali jedan na drugog,
lomeći slabe korpe, zaboravljali pakete pa tezgi, trkom se po njih
vraćali, praveći stotinama sličnih grešaka u najbolje mogućem
raspoloženju, dok su bakalin i osoblje mu bili takođe otvoreni i
predusretljivi, te biste slobodno mogli da ona uglađena metalna
srca kojima su pripetljavali svoje kecelje, smatrate za njihova
sopstvena, sada napolje izložena, da ih svaki može videti, pa da ih i
božićne čavke kljucaju, ako im se bude svidelo.
Uskoro potom zvona sa tornjeva pozvaše sav pobožan narod u
crkvu, i on se krenu, kuljajući ulicama u najboljem odelu što ga je
imao, i najveselijeg izraza lica. A u isti mah iz čitavog tuceta sokačića
prolaza i bezimenih rogljeva povrve silan svet, noseći svoj ručak na
pekarnicu, da se tamo ispeče. Pojava ovih siromašnih slavljenika
kao da je mnogo zanimala duha, jer on stade, a Skrudž kraj njega,
na vratima jedne pekarnice, pa uze da podiže poklopce, dok su
prolazili oni što su ih nosili, i stade da im kropi jelo mirišljavom
vodicom iz svoje buktinje. To je bila neka neobična vrsta buktinje,
56
jer jednom ili dvaput, kad su se oni što su nosili ručak sporečkali
oko toga ko je koga gurnuo, on samo prsnu dve-tri kaplje one vodice
na njih i oni se opet oraspoložiše i odobrovoljiše. Rekoše da je
sramota svađati se na Božić. A tako i jest, jer Bogu je Božić u volji.
Kada zvona prestadoše, pekarnice su već bile zatvorene, pa,
ipak, od svih onih ručkova kao da su se ploče pušile, kao da se i one
peku.
— Je li u tome, čime kropite iz buktinje, kakav naročit ukus? —
pitao je Skrudž.
— Jest. Moj naročit.
— A da li je zgodan za sve vrste ručkova, što su spremljen za
današnji dan? — pitao je Skrudž dalje.
— Za sve moguće vrste. Ponajviše za siromaški ručak.
— A što najviše za siromaški? — pitao je Skrudž.
— Zato što je njemu to najpotrebnije.
— Duše, — reče Skrudž posle trenutnog razmišljanja. — Čudi me
kako vi, jedini između svih ostalih bića iz raznih svetova što nas
okružuju, možete želeti da uskratite ovom narodu zgodne prilike za
nevina uživanja.
— Ja? — uzviknu duh.
— Vi želite da ih lišite mogućnosti da ručaju svakog sedmog
dana, često jedinog dana za koji bi se moglo reći da uopšte i ručaju,
— reče Skrudž. — Zar nije tako?
— Ja! — uzviknu duh.
— Vi zahtevate da ova mesta budu zatvorena svakog sedmog
dana, — reče Skrudž. — A to u stvari izilazi na jedno te isto.
— Ja zahtevam! — začudi se duh.
— Oprostite, ako sam pogrešio. Ali, to je rađeno u vaše ime ili
bar u ime vaše porodice, — reče Skrudž.
— Ima ljudi na ovoj vašoj zemlji, — odgovori duh, — koji
svakoga uveravaju da nas poznaju i koji svoje postupke strasti,
gordosti, netrpeljivosti, mržnje, zavisti, lažne pobožnosti i
sebičnosti čine u naše ime, ma da je sve to i nama i svem našem
rodu nepoznato, baš kao da nikad ni postojalo nije. Zapamti dobro
to, i okrivljuj njih za njihova dela, a ne nas.

57
 Skrudž obeća da hoće. i oni se krenuše, nevidljivi, kao i pre, dalje
u predgrađe varoši. Duh je imao čudnovatu osobinu (Skrudž je to
primetio još kad su bili kod pekarnice) da je, i pored svoga
džinovskoga rasta, lako mogao da uđe u svako mesto, i pod niskim
krovom stojao bi sasvim lepo, svim svojim natprirodnim bićem, kao
što bi to mogao u ma kojoj bilo velikoj i visokoj dvorani.
Možda zbog toga što je to činilo zadovoljstvo ovom dobrom
duhu da pokazuje svoju moć, ili je to možda bila njegova dobra,
darežljiva i srdačna priroda, njegova ljubav prema sirotinji, što ga
je odvela pravo Skrudžovome knjigovođi, jer on ode tamo i sobom
odvede Skrudža, koji mu se držao za haljinu. Na pragu se duh
nasmeši i zastade, da dom Boba Kračita blagoslovi i poškropi
vodicom iz buktinje. Pomislite samo: Bob, u kojega od „boba“3 nije
bilo više do petnaest na nedelju, spuštao je svake subote u džep
petnaest svojih imenjaka, — pa, ipak, duh sadašnjeg Božića
blagoslovi njegov dom, koji se sastojao iz svega četiri odeljenja!
Tada se pojavi gđa Kračit, Kračitova žena, skromno i sirotinjski
odevena u jednu peć dvaput prevrnutu haljinu, okićenu trakama,
koje su bile jevtine, a ipak veoma lepe za pola šilinga. Ona je
spremala sto uz pripomoć Belinde Kračit, mlađe ćerke, takođe
nakićene trakama, dok je gospodin Petar Kračit zabadao viljušku u
činiju sa krompirima, i, strpavši u usta krajeve od svoga ogromnog
kolira sa košulje (bivša Bobova lična svojina, dana sinu-nasledniku,
u čast Božića), uživao što je tako galantno odeven, i goreo je od želje
da svoje rublje pokaže u pomodnim parkovima. Tada unutra
upadoše još i dvoje manjih Kračita, dečko i devojčica, vičući da su
kod pekarnice osetili miris guske i poznali da je to od njihove. I
zagrejani bujnim mislima o žalfiji i luku, ovi mali Kračiti skakali su
oko stola i hvalili gospodina Petra do nebesa, dok je on (ni malo
gord, ma da ga je ogrlica skoro zagušila) raspirivao vatru, te su
krompiri počeli da ključaju i glasno lupaju o poklopac, zovući da ih
izvade i oljušte.
— Šta radi vazdan do sada taj vaš krasni otac? — reče gđa Kračit.
— I taj vaš brat, Mali Tim! Na i Marta je prošlog Božića bila ovde za
čitavo pola sata ranije.

3 Тако народ у Енглеској назива у шали шилинг.

58
 — Evo Marte, majko! — reče jedno devojče, pojavljujući se u tom
trenutku na vratima.
— Evo Marte, majko? Ura! —klicalo je dvoje malih Kračita. —
Ura! Da znaš, Marta, što imamo gusku!
— Šta je, za ime Božje, draga moja, zašto tako dockan! —
govorila je gđa Kračit, ljubeći je jedno tuce puta, i skidajući sa nje
šal i kapu nekako žestoko zvanično.
— Imali smo prošlog večera da svršimo mnogo posla, —
odgovori devojče, — i tek jutros da se čistimo.
— Dobro. Ne menja stvar, samo kad si došla, reče gđa Kračit. —
Sedi pored vatre, draga moja, i ogrej se malo, Bog sa tobom!
— Ne, ne! Evo, dolazi otac! — vikahu dvoje malih Kračita, koji
su svuda istovremeno stizali. — Sakri se, Marta, brzo!
I Marta se sakri, a unutra uđe Mali Bob, otac, sa šalom, što mu
je s preda visio bar tri stope, ne računajući tu i kićanke, u
okrpljenom i očetkanom odelu, da bi što svečanije izgledalo. Na
ramenu je nosio Maloga Tima. Grešni Mali Tim nosio je štaku, i
noge utegnute šipkama.
— Šta, a gde je Marta? — uzviknu Bob Kračit, gledajući
unaokolo.
— Neće doći! — reče gđa Kračit.
— Neće doći ? — reče Bob, pokunjivši se najedanput, a celoga
puta, od crkve do kuće, igrao je ulogu punokrvnog konja Maloga
Tima i išao sve podigravajući. — Na Božić da ne dođe!
Marta nije volela da ga vidi tako ožalošćena, na makar to bilo i
od šale, te, pre nego što je trebalo, iziđe iz svoga skloništa i potrča
mu u zagrljaj, dok su dvoje malih Kračita gurkali Maloga Tima i
odneli ga u vešernicu, da čuje kako u bakarnom sudu peva puding.
— A kako se vladao Mali Tim? — raspitivala je gđa Kračit, pošto
je dala Bobu dovoljno vremena da se pribere od neverice i namiluje
kćeri do mile volje.
— Bio je zlatan, — reče Bob, — i bolji još. Nekako se zamisli,
valjda zbog toga što sedi toliko sam, i misli o najčudnijim stvarima
za koje ste ikad čuli. Putem mi je govorio kako se nada da ga je svet
u crkvi dobro uočio, jer je bogalj, pa bi bilo dobro ako bi se na Božić
setili onoga, koji je učinio da hromi hode i slepi progledaju.
59
 Bobov glas je drhtao dok im je ovo govorio, a još jače je zadrhtao
onda kada je govorio da se Mali Tim oporavio i ojačao.
Njegova hitra štačica čula se kako udara o pod, i, pre nego što
su mogli da progovore koju reč, Mali Tim se vrati natrag u sobu, te
u pratnji bratića i sestrice ode do svoje stolice kraj ognjišta; i dok je
Bob, zasukavši rukave, grešnik, kao da bi se oni još i više mogli da
otrcaju, spremao neku toplu mešavinu u jednom lončiću sa veljom
i limunadom i to onda ostavio na kraju, da na tenane vri, gospodin
Petar i dvoje malih a svuda prisutnih Kračita odoše da donesu
gusku, i vratiše se sa njom kao sa litijom.
U kući nastade takva buka, da biste morali pomisliti kako je
guska najređa tica na svetu, pernato čudo, prema kome je crni labud
sasvim obična stvar — a, istinu da kažemo, u ovoj kući i jeste bila
najređa stvar. — Gospođa Kračit je spremala sok za prilivanje guske
(još ranije spremljen u jednom tiganjiću, koji je strujao na vatri), a
gospodin Petar je iz sve snage drobio krompire. Gospođica Belnida
zaslađivala je umak od jabuke, a Marta prebrisivala tople tanjire.
Bob namesti za trpezu Maloga Tima, a dvoje malih Kračita
prinesoše stolice za sve, ne zaboravljajući ni sebe, i popeše se na
svoje stolice, kao na stražarska mesta, pa strpaše kašike u usta, da
bi zagradili prolazak usklicima oduševljenja, koje im je mamila
guska, pre nego što dođe na njih red da se posluže. Najposle
donesoše i činije, i očitaše molitvu. Tada nastade svečana tišina, u
kojoj se ni dah nije čuo, kada se, lagano ogledajući dugački nož, gđa
Kračit spremala da ga zarije gusci u grudi, pa kad je to učinila i kada
unaokolo pocuriše dugo očekivani mlazovi masti i ukusnog soka,
prođe žubor zadovoljstva, pa čak i Mali Tim, razdragan pored dvoje
malih Kračita, kuckaše drškom od noža po stolu, i slabačkim glasom
klicaše: „Ura!“
Takve guske nigde nikad nije bilo! Bob je govorio kako veruje da
nikad nigde takva guska nije bila ispečena. Njeno krto meso, ukus,
veličina i jevtinoća bili su predmet opšteg oduševljenja i hvale.
Ovenčana umakom od jabuka i drobljenim krompirom, bila je
dovoljna za jedan ručak celoj porodici; i, zaista, gospođa Kračit,
(posmatrajući jednu mrvu od koske pa činiji), učini primedbu da je
čak nisu svu ni pojeli. Pa, ipak, svi su imali dovoljno, naročito
najmlađi Kračiti, koji su umakom od luka i žalfije bili umazani do

60
ušiju i obrva. Ali, sada, kada je gospođica Belinda promenila tanjire,
ustade gospođa Kračit i iziđe iz sobe sama (ni malo ne želeći da ima
ma koga za svedoka), da izvadi i donese puding.
Zamislite da, recimo, nije još gotov! Recimo da se iskomada pri
vađenju! Recimo da neko preskoči preko zida, pa ga ukrade, dok su
se oni sladili guskom, — pretpostavka od koje dvoje malih Kračita
pobledeše od straha. Pretpostavljali su i zamišljali sve moguće
strahote.
Halo! Prvo jedan oblak pare! Puding je izvađen iz bakarnog
suda. Zatim miris što podseća na pranje veša! To je platno, u koje je
puding uvijen. Pa onda miris na gostionicu i kolačarnicu, skupa sa
mirisom na vešernicu! Eto, to vam je puding! Za pola minuta
gospođa Kračit uđe, zajapurena, ali — sa gordim osmehom, noseći
puding, kao pegavo, šareno topovsko đule, tako čvrst i postojan, sav
u plamenu od pola polovine jedne četvrti zapaljene ljute rakije, i
zakićen grančicama božićnjeg drača na vrhu.
O, da jedinstvenog pudinga! Bob Kračit je govorio, i to još mirno
i bez uzbuđenja, kako on to smatra za najveći uspeh što ga je
gospođa Kračit postigla od kako su se venčali. Gospođa Kračit se
pravdala da je ovom prilikom odmeravala na pamet, i priznala je
kako je bila u nedoumici odnosno količine brašna. Svaki je imao po
nešto da kaže; ali, niko ni da pomisli, a kamo li da kaže, kako je to
bio mali puding za veliku porodicu. To bi bio očigledan raskol. Svaki
Kračit bi pocrvenio, kad bi ma čim tako nešto i nagovestio.
Naposletku, ručak je bio sasvim završen, zastirač sa stola
dignut, ognjište raščišćeno i vatra potaknuta. Mešavina iz lončića
bila je okušana i ocenjena kao savršena, jabuke i pomorandže
donesene na sto, a jedan vatralj kestenja stavljen na vatru. Zatim se
sva porodica Kračit pokupi oko ognjišta u (što bi Bob Kračit nazvao)
krug, misleći svakako na polukrug; a kraj Boba Kračita stojao je
poređan ceo porodični kapital čaša: dve velike proste čaše i jedna
šolja bez drške.
Nu, i one su držale topli napitak iz lončića isto onako kao što bi
držali i zlatni pehari, i Bob je, svetla pogleda, služio svima, dok je
kestenje na vatri nestašno puckalo i praskalo. Tada Bob nazdravi:
— Neka je srećan Božić svima nama, dragi moji! Bog neka nas
blagoslovi!
61
 Cela porodica ponovi isto.
— Neka Bog blagoslovi svakoga od nas! — poslednji završi Mali
Tim.
On je sedeo blizu oca, na maloj stolici. Bob je držao njegovu
opruženu ručicu u svojoj, kao da je ovo dete naročito voleo, na je
želeo da bude tu kraj njega, i bojao se da mu ga ko ne uzme.
— Duše, — reče Skrudž sa interesovanjem, kakvo ranije nikad
nije osetio. — Recite mi da li će Mali Tim ostati u životu.
— Ja vidim, — odgovori duh, — jedno prazno mesto pored
siromašnog ognjišta i jednu pustu šaku, koju brižljivo čuvaju. Ako
budućnost ne izmeni ove senke, dete će umreti.
— Ne, ne, — reče Skrudž. — Oh, ne, dobri duše! Reci da će ga
poštediti.
— Ako budućnost ne izmeni ove senke, — odgovori duh, — ni
jedan od moga plemena neće ga zateći ovde. Pa, i šta je sa tim? Ako
već hoće da umre, bolje je da to što pre učini, te bar da smanji
suvišan broj izlišnog stanovništva.
Skrudž obori glavu, kad ču da duh ponovi njegove reči, i bi
savladan bolom i kajanjem.
— Čoveče, — reče duh. — Ako si čovek koji ima srce, a ne gvožđe
mesto njega, ostavi se toga hipokritskog prenemaganja sve dokle ne
pronađeš: šta je to suvišan broj i gde se on nalazi! Zar ti hoćeš da
odlučuješ koji ljudi treba da žive, a koji da umiru. Možda si u
Gospodnjim očima baš ti taj koji je za život manje vredan i manje
podoban nego milioni dece kao što je dete ovoga siromaška. O,
Bože! Čuješ li bubicu na listu kako priča o suvišnom životu među
svojom braćom u prašini!
Skrudž je, pognute glave, slušao ovaj prekor duhov, i, dršćući,
gledao pred sobom u zemlju. Ali, brzo podiže pogled kad ču svoje
ime:
— Gospodin Skrudž! — reče Bob. — Živeo gospodin Skrudž,
tvorac gozbe.
— Tvorac naše današnje gozbe, nije nego! — planu gospođa
Kračit. — O, što nije samo ovde! Počastila bih ja njega lepo, da bi
bio sit...
— Ali, draga moja, — umirivao je Bob, — deca su tu! Božić je.
62
 — Jest, valjda na Božić, — reče ona, — treba da se pije i u zdravlje
tako mrskih, gramzivih, grubih i neosetljivih ljudi kao što je g.
Skrudž. Ti ga dobro znaš, Roberte! Niko ga ne zna bolje od tebe,
jadni prijatelju!
— Ali, draga moja, — blago se odazva Bob, — Božić je!
— Ispiću u njegovo zdravlje za tvoju ljubav i radi praznika, —
reče gospođa Kračit. — Nikako radi njega samoga. Živeo gospodin
Skrudž! Neka su mu srećni Božić i Nova Godina! Biće veseo i veoma
srećan, — to nikako ne sumnjam.
Deca za njom takođe ispiše zdravicu. To je bio prvi i jedini posao
u kojem nije bilo srdačnog oduševljenja. Mali Tim ispi poslednji, ma
da sasvim preko volje. Za svu porodicu Skrudž je bio čudovište —
ljudožder. Spomen njegovog imena kao da na sve društvo baci
mračnu senku, koju nisu mogli odagnati za punih pet minuta.
A kada je nje nestalo, bili su deset puta veseliji nego pre toga, iz
prostog razloga što im je bilo laknulo, jer su svršili sa Skrudžom,
zlokobnim bićem. Bob Kračit im je pričao kako se pada da će za
gospodina Petra naći jedno dobro mesto, gde će imati, ako ga bude
dobio, svih pet i po šilinga nedeljno. Dva mala Kračita smejahu se
strašno mnogo pri pomisli da će Petar postati trgovac, a sam Petar,
pak, zurio je u vatru zamišljeno iz svoje kragne, kao da je mudrijaški
razmišljao na kakav bi prinosan posao uložio ovaj neverovatno
veliki prihod. Marta, koja je bila sirota učenica kod modiskinje,
pričala im je zatim kakav je sve posao imala da radi, koliko je časova
radila bez prekida, i kako je namerna da sutra ostane dugo u
postelji, da se odmori, pošto je i sutra praznik, pa će ostati kod kuće.
Pričala im je još kako je videla jednu groficu i jednog lorda, pre
nekoliko dana, i kako je lord bio skoro istoga rasta kao i Petar, pri
čem Petar podiže svoju kragnu tako visoko, da mu ne biste mogli
videti glavu, samo da ste tu bili. Za sve ovo vreme, lončić i kestenje
išli su od ruke do ruke, a ovda-onda Mali Tim bi im pevao jednu
pesmu o nekom detetu, izgubljenom u snegu na putu.
Pevao im je svojim tužnim sićušnim glasićem, i to vrlo lepo.
U svemu ovome nije bilo ničeg osobitog. To nije bila porodica
lepih ljudi. Nisu bili ni odeveni kao što treba, a cipele su im bile
daleko od toga da ne propuštaju vodu i vlagu. Odelo im je bilo
sirotinjsko i jedva dovoljno, a Petar je svakako imao prilike da
63
upozna, a vrlo verovatno da je do potankosti i znao, unutrašnjost
dućana kakvog zajmodavca na zaloge. Ali, oni su bili srećni, radosni,
jedno drugim zadovoljni, zadovoljni i vremenom u kome su živeli;
i, kada se počeše lagano ljubiti, izgledali su još srećniji pri svetlom
kropljenju duhove buktinje, da Skrudž ne mogade da odvoji očiju
od njih, naročito od Maloga Tima, sve do poslednjega trenutka.
Nu, sada već poče da se spušta mrak i veje gusti sneg, i dok su
Skrudž i duh prolazili ulicama, sjaj razbuktale vatre u kuhinjama,
gostinskim i svim ostalim vrstama soba bio je veličanstven. Ovde je
razbuktao plamen odavao, da se sprema sjajna velika večera, za
koju su se kraj ognjišta grejali i skoro pekli tanjiri, a zatvoreno
crvene zavese stojale spremne da se navuku i da isključe spoljašnji
mrak i hladnoću. Onamo, pak, sva deca iz kuće istrčala napolje na
sneg u susret udatim sestrama i oženjenoj braći, rođacima, ujacima
i tetkama, da bi mogli prvi da ih pozdrave. A onamo se, opet, na
providnim zavesama vide senke skupljenih gostiju; onde, pak,
gomila lepih devojčica, zabrađenih i dobro utopljenih, koje su
veselo čavrljale sve istovremeno, odskakutaše u neku susedsku
kuću, i teško mladom momku koji ih bude video (prepredene
veštice, znaju to dobro i same) kad zajapurene ulaze.
Nu, ako biste sudili po broju sveta, što je žurio ulicom na
prijateljske večere, mislili biste: kako, mesto što je svaka kuća
očekivala goste, ložeći vatru da plamti do polovine odžaka, kod kuće
nije ostao niko da im spremi srdačan doček, kada budu došli. O,
kako se duh silno radovao! Široke grudi nadimale su mu se od
zadovoljstva i on je otvarao svoju široku šaku i mahao njom,
rasipajući štedrom rukom vedru i bezazlenu veselost dokle god je
mogao da dopre, na sve strane. Čak i sluga što je palio Fenjere po
ulicama, te trčao od Fenjera do Fenjera, da kiti mrazne ulice svetlim
tačkama, bio je svečano odeven da negde provede veče, i smejao se
na sav glas kada duh prođe pored njega, ma da je grešni Fenjerdžija
jedva opažao da i nema drugog društva osim Božića.
Zatim, bez i jedne reči prethodne opomene od strane duha, oni
se obretoše na jednom crnom pustom, neobrađenom polju, po
kome su unaokolo bila razbacane surove gomile kamenja, kao u
nekom divovskom groblju, a voda se razlila na sve strane gde god
joj se dopalo ili gde bi joj se dopalo, da nije pala u ropstvo mraza.

64
Tu ništa nije raslo sem mahovine, trnja i visoke drvenaste trave.
Daleko pa zapadu zalazilo je sunce i ostavilo jedan mlaz jasno
crvene svetlosti, i svetlucalo za trenut po ovom mrtvilu, nalik na
mrgodno oko, koje se sve više mrgodilo dok se nije izgubilo u
gustom mraku veoma mračne noći.
— Gde smo mi? — pitao je Skrudž. — Koje je ovo mesto?
— Mesto gde žive rudari, koji rade u dubini zemlje, — odgovori
duh. — I oni me poznaju. Gledaj!
Sa prozora jedne kolibe sijala je svetlost, i oni se uputiše brzo k
njemu. Prošavši kroz zid od blata i kamena, naiđoše na veselo
društvo, okupljeno oko rasplamtele vatre. Jedan star, veoma star
čovek, njegova žena, deca i deca njihove dece i još jedna generacija,
mlađa od te, behu svi svečano obučeni u praznično ruho. Glasom,
koji se nikako nije dizao iznad zavijanja vetra preko gole pustinje,
starac im je pevao jednu božićnu pesmu, veoma staru, još kad je op
bio dečko veoma staru, a sa vremena na vreme oni su se pridruživali
i pevali sa njim u horu. Kada bi oni podigli glasove, i starčev glas
postajao je veseo i jasan, da opet izgubi snagu, čam bi oni prestali
da pevaju.
Duh ne htede da se zadržava ovde, već reče Skrudžu da se uhvati
za njegovu haljinu, pa, prelazeći preko poljane, pohita — kuda?
Valjda, ne na more? Jest, baš na more. Na svoje veliko
zaprepašćenje, Skrudž je, obazrevši se, kao poslednji krajičak
zemlje video samo strašnu gomilu stenja. Uši su mu bile zaglunule
od strašne huke i lomljave talasa, koji su se valjali, rikali i besneli po
strašnim grotlima što su ih izlokali u stenju, pokušavajući
proždrljivo da podriju svu zemlju.
Na nekoliko milja odatle, na sumornom rubu stene, o koju su se
talasi preko cele godine cepali i penili, bila je podignuta jedna
usamljena kula-svetlilja. Velike gomile morske trave visile su oko
njenog temelja, a galebovi (rekao bi čovek — na vetru rođeni, kao
morska trava u vodi) dizali su se oko nje i spuštali, kao talasi nad
kojima su lebdeli.
Pa čak i ovde dva čoveka, koji tu čuvahu i održavahu svetlost,
bejahu naložili vatru, što je kroz uzane naslage kamenog zida
prosipala svoje vesele zrake na strašno more. Stegnuvši jedan
drugom žuljevitu ruku iznad uskog stola, za kojim su sedeli,
65
nazdravljali su jedan drugom srećan Božić grogom4 iz plehanih
lončića. I jedan od njih (naravno, stariji, opaljena i izbrazdana lica
od vetra i nepogode, kao glava na kljunu kakve starinske lađe)
zapeva snažno neku pesmu, nalik pa Fijuk oštrog vetra.
Ponovo duh krenu žurno napred, iznad crnog i uzburkanog
mora, sve dalje i dalje, dok nisu, kako on govoraše Skrudžu, otišli
daleko od obale na široko more, i tu se spustiše na jednu lađu.
Stajali su pored krmanoša kraj točka, pored straže na prednjem
delu lađe, kod oficira na straži. Sve su to bile mračne prilike kao
utvare na različitim mestima svoje službe; ali, svaki od njih pevušio
je koju božićnu pesmicu ili razmišljao o Božiću i šaptao svome
drugu o nekom prošlom Božiću sa nadom, koja je vukla zavičaju i
pripadala Božiću. I svaki čovek na brodu, bio budan ili ne, dobar ili
zao, nalazio je toga dana za svoga druga po koju reč ljubazniju nego
ma kad u toku godine, te uzimao koliko-toliko učešća u njegovom
svetkovanju, sećao se svojih milih i dragih, koji su tamo negde
daleko, i znao da ga se sa uživanjem sećaju.
Skrudž je bio veoma iznenađen dok je slušao zavijanje vetra, pa
je premišljao kako je to svečano kretati se kroz osamljenu tamu pad
nepoznatim bezdnom, čije su dubine isto tolika tajna kao i smrt: za
Skrudža je bilo veliko iznenađenje da, tako zanesen mislima,
iznenada začuje srdačan smej. Iznenađenje je bilo još veće kad je
poznao da je to smej njegovog sestrića. On se odjednom obreo u
veseloj suvoj svetloj sobi, zajedno sa duhom, koji je sa osmehom
stojao kraj njega, i gledao na toga istoga Skrudžovoga sestrića sa
blagonaklonim raspoloženjem.
— Ha, ha, ha! — smejao se Skrudžov sestrić. — Ha, ha, ha!
Kada bi ste, odnekud, znali za nekoga ko je u smejanju bio
blaženiji od ovoga Skrudžovoga sestrića, sve što bi na to mogao da
kažem to je, da bih i ja isto tako voleo da ga znam. Upoznajte me sa
njim, a ja ću se već postarati da ostanemo u dobrom prijateljstvu.
Sasvim je pošteno i pravo udešeno što i pored tuge i zaraze u
bolesti, ipak na svetu nije ništa tako neodoljivo zarazno kao što su
to smeh i veselost.

4 Грог: јако алкохолно пиће са нешто мало воде.

66
 Kada bi se Skrudžov sestrić smejao, držeći se za slabine,
zavaljujući glavu i razvlačeći lice u najneverovatnije grimase,
Skrudžova snaha se tada smejala isto tako, slatko, od srca, kao i on.
A njihovi gosti, ne izostajući ni malo za njima, smejali su se iz sveg
glasa:
— Ha, ha, ha! Ha, ha, ha!
— A on veli da je Božić glupost i koješta! — uzviknu Skrudžov
sestrić. — I on u to veruje!
— U toliko veća sramota po njega, Frede! — reče Skrudžova
snaha srdito.
Budi Bog sa tim ženama! Nikad ništa ne rade na pola, a sve
shvataju sa ozbiljne strane.
Ona je bila veoma lepa; neobično lepa. Imala je male jamice,
veoma nežno i kao iznenađeno lice, mala zrela usta činilo se kao da
su načinjena za poljubac, što je, bez sumnje, i bilo, pa puno sitnih
preliva oko brade, koji su se slivali jedan u drugi kad bi se smejala;
imala je i dva najsvetlija oka, kakva niste mogli videti ni u jednog
stvorenja. Uzev sve skupa, ona je bila izazivačke lepote, što biste vi
rekli, ali i primirljive. Oh, savršeno primirljive!
— Ta, on je smešan starac, — reče Skrudžov sestrić; — to je
istina. I ne tako prijatan kao što bi mogao da bude. Uostalom,
njegove uvrede povlače za sobom i kaznu, i ja nemam ništa da
kažem protiv njega.
— Sigurno je veoma bogat, Frede! — nagovesti Skrudžova
snaha. — Ti si, bar, tako uvek govorio.
— Pa, šta je sa tim, draga moja? — reče sestrić. — On od svoga
bogatstva nema nikakve vajde. Od toga niko nije video nikakve
koristi. Ni on sam ne ume da živi kako treba. On, na primer, ne uživa
u misli — ha, ha, ha! — da će nam ikad njime koristiti.
— Ja ne mogu da ga trpim, — primeti Skrudžova snaha. Njene
sestre i sve ostale dame izražavale su to isto mišljenje.
— O, ja mogu! — reče sestrić. — Meni ga je žao i ja ne bih bio u
stanju da se naljutim na njega, čak i kad bih pokušao to. Ko strada
od njegove zle ćudi? Uvek on sam. Eto, palo mu na pamet da nas ne
voli, i nije hteo da dođe na večeru. Kakva je posledica od toga?
Izgubio je večeru, ma da opa nije bogzna kakva.
67
 — Ja mislim da je izgubio istinski prekrasnu večeru, — prekide
ga Skrudžova snaha. Ostali potvrdiše to isto, a njima se mora
priznati da imaju pravo da u tome budu sudije, jer tek što su završili
večeru i pri svetlosti lampe skupili se oko vatre, pa sto iznesoše
slatkiše.
— Dobro! Meni je milo da čujem tako što, — reče Skrudžov
sestrić, — jer ne verujem mnogo u ove mlade domaćice. Šta vi velite,
Tupere?
Tuper beše očigledno bacio oko na jednu od sestara Skrudžove
snahe, jer je odgovorio kako je neželjen čovek pravi jadnik, koji
nema pravo da daje svoj sud po takvim pitanjima. Na to sestru
Skrudžove snahe, onu debelu sa čipkanom ogrlicom, ne onu sa
ružama, obli rumen.
— Dalje, produži dalje, Frede! — reče Skrudžova snaha, pljesnuv
rukama. — On nikada ne završi ono što je počeo da priča! Strašno
smešan čovek.
Skrudžov sestrić se ponovo smejao i nemogućno je bilo sačuvati
se zaraze, ma da je debela sestra to najozbiljnije pokušavala da
postigne mirišljavim sirćetom, i svi, bez izuzetka, sledovali su
njegovom primeru.
— Hteo sam samo da kažem, — reče Skrudžov sestrić, — da je
posledica njegove antipatije prema nama i odbijanje da se sa nama
proveseli, po mome mišljenju, to što on gubi nekoliko radosnih
trenutaka, koji mu nikako ne bi škodili. Uveren sam da on time gubi
mnogo lepše i veselije društvo, nego što mu ga mogu dati njegove
misli, bilo u poluistrunuloj kancelariji, bilo u prašnjavim sobama
svoga stana. Ja imam nameru da mu svake godine pružim istu
priliku, pa voleo on to ili ne, jer mi ga je žao. Može on grditi Božić
do smrti; ali, ipak, moraće da misli o njemu bolje, jer ja ga na to
izazivam, što mu iz godine u godinu izlazim uvek dobro raspoložen
i govorim: „Ujka Skrudže, kako ste?“ Pa, ako ga to navede na misao
da svome knjigovođu ostavi bar pedeset Funti sterlinga — to je već
čestito; a ja sam ga juče, čini mi se, pokolebao.
Sada je bio red na njih da se smeju zato što reče da je pokolebao
Skrudža. Ali, pošto je on bio dobra srca, nije mario što mu se smeju,
i pošto je smeh glavno — i sam ih je još pomagao u veselosti i,
razdragan, služio goste.
68
 Posle čaja došao je red na muziku. Što se toga tiče, to vam je bila
muzikalna porodica, i svaki od njih umeo je da se nađe i u najtežoj
pesmi sa upadanjem, u to vas uveravam. Naročito Tuper, taj vam je
mogao da reži iz basa kao pravi pravcati pevač, a da mu nikad ne
nabreknu žile po vratu i čelu ili da se u licu zacrveni zbog toga.
Skrudžova snaha je svirala lepo na harfi, i između ostaloga svirala
je jednu prostu melodiju (jedno, tako reći, pravo ništa, što biste i vi
naučili za dva minuta da zviždite). Tu svirku je vrlo dobro znala i
ona mala devojčica, što je bila došla da vodi Skrudža iz škole kući,
kako mu to bejaše pokazao duh prošloga Božića, i dok je ova
melodija brujala, sve ono što je duh bio pokazao Skrudžu ponovo
mu dođe na pamet. On je postajao sve mekši i mekši i premišljao
kako bi možda i on, da je pre mnogo godina češće slušao ovu
pesmicu, bio u stanju da svojim rođenim rukama gaji primeran
život radi svoje sreće, a da ne pribegava grobarskoj lopati što je
sahranila Jakova Merlija.
Nu, oni nisu celo veče posvetili muzici. Malo posle toga igrali su
se „Fota“, jer je po nekad dobro da se ljudi podetinje, a za to nema
zgodnijeg vremena od Božića, kada je i njegov moćni osnivač i sam
bio dete. Stanite! Prvo su se igrali „slepa miša“, naravno. I ja bih pre
verovao da je Tuper imao oči na cipelama nego da su mu oči bile
dobro vezane, pa nije video ništa. Po mome mišljenju, između njega
i Skrudžovog sestrića bio je dogovor, za koji je znao i duh sadašnjega
Božića. Jer način na koji je on, Tuper, umeo uvek da pronađe put za
debelom sestrom sa čipkanom ogrlicom, bio je nešto što prelazi
svako ljudsko verovanje. Preturajući gvozdenu ogradu od ognjišta,
saplitao se na stolici, naletao na klavir, zapetljavao se u zavese, i
ipak je uvek bio u poteri za njom gde god bi se makla. Znao je uvek
gde se debela sestra nalazi. Nikoga nije ni hteo da hvata. Ako biste
naročito naleteli na njega (kao što su neki i činili), on bi se pretvarao
kao da se trudi da vas uhvati, kao da vi niste u stanju da to primetite,
i odmah bi se nadao u poteru za punačkom sestrom. Ona je u
nekoliko mahova protestovala kako to nije pravo. — U stvari, nije ni
bilo pravo. Ali, kada ju je najzad uhvatio, kada se, u prkos hitrog i
nečujnog bežanja ispred njega, našla u jednom kutu bez izlaza,
njegovo prenemaganje bilo je prosto prevršilo svaku meru. Njegovo
pretvaranje da je ne poznaje, i pretvaranje kako mu je potrebno da
je opipa po kapi i dalje, da bi se još bolje uverio koja je to osoba, pa
69
joj navukao nekakav prsten na prst i lančić oko vrata, beše prosto
sramno, strašno. Ona mu je, bez sumnje, kazala svoje mišljenje o
tome, kada su se, za vreme dok je neko drugi bio u ulozi slepog miša,
veoma poverljivo razgovarali, iza zavese.
Skrudžova snaha nije uzimala učešća u ovoj igri, već se bila
udobno nalaktila u široku naslonjaču, sa stoličicom pod nogama, u
jednom odelitom uglu, gde su odmah blizu iza nje stojali duh i
Skrudž. A kad otpoče igra „Fote“, ona im se pridruži i igrala je
neobično dobro. Isto tako i u igri „kako-gde-kad“, bila je najbolja, i,
na tajno zadovoljstvo Skrudžovog sestrića, pobedila je svoje sestre,
ma da su one takođe bile veoma oštroumne devojke, što bi vam i
Tuner potvrdio. Imalo ih je oko dvadesetak osoba, starih i mladih, i
svi su uzeli učešća u igri, pa čak i Skrudž, jer, zainteresovan onim
što se događa, bio je potpuno zaboravio da glas nije dolazio do
njihovih ušiju, pa je po neki put sasvim glasno pogađao i veoma
često pogodio, i niko nije bolje od njega pogodno koja je najoštrija
igla, najbolja bela crkva itd., ma da je on za sebe mislio da je prilično
tup.
Duh se beše veoma obradovao kad je video Skrudža u ovakvom
raspoloženju, i posmatrao ga je tako blagonaklono, da ga je ovaj
molio, kao kakvo dete, za dozvolu da ostane dok se gosti ne raziđu.
Nu, duh odgovori da to ne može da bude.
— Evo, počinje nova igra! — govorio je Skrudž; — samo još pola
sata, duše, jedno jedino pola sata. Igra se zvala „da ili ne“, i
Skrudžov sestrić imao je da zamisli nešto, a svi ostali da pogađaju
šta je to. On im je na njihova pitanja odgovarao „da“, ako bi pogodili,
ili „ne“, u protivnom slučaju. Brza paljba, što se osula na njega sa
svih strana, izmamila mu je priznanje, da je to što je on zamislio,
bila jedna životinja, živa životinja, prilično neprijatna životinja,
divlja životinja, životinja što, katkad reži, a nekad grokće, i koja
govori po katkad, živi u Londonu, hoda ulicama, nije za
prikazivanje, ne vodi je niko, ne živi u menažeriji, nije za klanje, nije
ni konj, ni magarac, ni krava, ni bik, ni tigar, ni pseto, ni prase, ni
mačka, ni medved. Kod svakog novog pitanja što su mu stavljali,
Skrudžov sestrić bi se ponovo zakikotao i smejao se od sveg srca na
sav glas, da se prosto gušio od smeha, te morade skočiti sa divana.
Najzad, debela, gušeći se i sama od smeha, povika:

70
 — Pronašla sam šta je! Znam šta je to Frede. Znam šta je.
— Šta je? — povika Fred.
— Pa, to je vaš ujka Skru-u-u-u-udž!
Zaista, to je bilo. Divljenje je bilo zahvatilo sve, ma da su neki
primećivali da je na pitanje „Je li medved?“ odgovor trebalo da bude
jest, jer je negativan odgovor bio dovoljan da im odvrati misao od
Skrudža, pretpostavljajući da su uopšte i bili na putu da njega
spomenu.
— Ja mislim da pas je on večeras dobro razveselio i nasmejao,
— reče Fred, — i bilo bi nezahvalno da ne popijemo makar jednu
čašu u njegovo zdravlje. Evo, po jedna čaša vina gotova je baš kao
što treba, i ja velim: živeo ujka Skrudž!
— Živeo ujka Skrudž! — kliknuše svi.
— Neka su srećni Božić i Nova Godina starcu, kakav je da je! —
reče Skrudžov sestrić. — On ne bi primio moju zdravicu; ali, ja mu
je nazdravljam u prkos toga. Živeo ujka Skrudž!
Ujak neprimetno postade tako veseo i razdragan, da je bio gotov
da pa zdravicu odgovori zdravicom celom društvu i zahvali jednim
nečujnim govorom, samo da mu je duh za to dao vremena.
Ali, sa dahom poslednje reči njegovog sestrića, čitav prizor
izgubi se, i on se nađe sa duhom opet na svom putu.
Videli su mnogo, išli su daleko, obišli su mnoge domove, i svuda
se sve svršavalo srećno. Kad je duh zastajao kraj bolesničkih
postelja, bolesnici su postajali veseli; kada, pak, pored onih što su u
tuđini, i oni su osećali kao da su blizu kuće; pored onih što su grcali
u ropcu, i oni su postajali strpljiviji i jači u nadanju; pored sirotinje,
i ona je postajala bogatstvo. U skloništima, bolnicama, zatvorima i
svima pribežištima bede, gde god ništavni čovek u svojoj sićušnoj i
kratkoj moći nije napravio čvrsta vrata i isključivo prisustvo duha,
svuda je on ostavljao svoj blagoslov i davao Skrudžu svoje pouke.
Veoma duga bila je ta noć, ako je to i bila svega jedna noć; ali,
Skrudž je bio u nedoumici odnosno toga, jer mu je izgledalo kao da
su se svi dani božićnih praznika stopili u ovo vreme što su ga
zajedno proveli. Čudnovato je bilo i to što je duh primetno postajao
sve stariji, dok je Skrudž ostao neizmenjene spoljašnosti. Skrudž je
bio primetio ovu promenu; ali, o tome ništa nije pominjao, sve dok
71
ne krenuše sa dečijeg društva, okupljenog uoči Bogojavljenja, kada
je, dok su stojali na otvorenom prostoru, gledao duha i primetio da
mu je kosa seda.
— Zar su duhovi tako kratka veka? — pitao je Skrudž.
— Moj život na ovoj zemaljskoj kugli veoma je kratak, —
odgovori duh, — završava se još ove noći.
— Još ove noći? — uzviknu Skrudž.
— Noćas u ponoć. Čuj! Vreme se primiče kraju.
U tom trenutku na tornju je zvono otkucavalo jedanaest i trp
četvrti.
— Oprostite mi, ako je neumesno ovo što pitam, — reče Skrudž,
gledajući pažljivo u haljinu priviđenja; — ali, ja vidim nešto
neobično, što kao da ne pripada vama, a izviruje ispod nabora vaše
haljine: Je li to noga ili paponjak?
— Mogao bi da bude i paponjak, da nije ovo nešto malo mesa na
njemu, — glasio je duhov tužan odgovor. — Evo, gledaj!
Iz nabora svoje haljine izneo je dvoje dece, jadne, prezrene,
strašne, odvratne, uboge. Oboje su klečali kraj njegovih nogu i
pripili mu se za spoljnu stranu haljine.
— O, čoveče! Pogledaj ovamo. Gledaj, dobro gledaj! — povika
duh.
To su bili dečko i devojčica. Žuti, mršavi, dronjavi, natmureni,
gladni; ležali su u prahu, u poniženosti. Gde je trebalo da divna
mladost ukrasi najsvežijim bojama njihove crte, neka malaksala i
drhtava ruka, kao ruka starosti, zgnjavila ih je i zbrčkala u bore. Gde
bi trebalo da sede anđeli, kao na prestolu, videli su se demoni i
buljili se, preteći. Nikakvo preinačavanje, nikakvo nipodaštavanje,
nikakvo izostavljanje čovečanskog običaja u ma kom stepenu kroz
sve misterije čudesnog postojanja, nisu u stanju da dadu ni upola
tako strašna i odvratna čudovišta.
Skrudž, užasnut, odskoči nazad. Pošto mu ih je ovako pokazao,
duh pokuša da kaže kako su to divna dečica; ali, reči su jedna drugu
radije gušile nego što bi postale sučesnice u tako neverovatno
krupnoj laži.
— Duše, jesu li vaša?
Skrudž ništa više ne mogade da izusti.
72
 — Ljudska, — odgovori duh, gledajući odozgo na njih. — I ona
su se prilepila uz mene, optužujući svoje roditelje. Ovaj dečko je
neznanje. Ova devojčica je oskudica. Čuvaj se i njih i svih ostalih
njihove vrste; ali, ponajviše čuvaj se dečka, jer vidim gde je na
njegovom čelu ispisana osuda. Poreci to! — povika duh, pružajući
ruku u pravcu grada. — Klevetajte one koji to kažu! Dopuštajte to
radi svojih partijskih ciljeva i pogoršavajte ga! I čekajte kraj!
— Zar nemaju nikakvog skloništa ili utočišta? — povika Skrudž.
— Pa, zar nema zatvora? — odgovori duh, obraćajući mu se
poslednji put i to njegovim sopstvenim rečima. — Zar nema
radničkih skloništa?
Zvono izbi dvanaest.
Skrudž se obazre da vidi šta bi od duha; ali, ne vide ga. U
trenutku kada je poslednji udar prestao da bruji, on se seti
predskazanja staroga Jakova Merlija, i, podižući oči, ugleda jednu
dostojanstvenu utvaru, umotanu i pokrivene glave, kako lagano,
kao magla po zemlji, klizi k njemu.

73
 POSLEDNjI DUH.

U
tvara se približivala lagano, ozbiljno i ćuteći. Kada dođe
blizu njega, Skrudž pade na kolena, jer je izgledalo da je
utvara širila tajanstvenost i mrak i u samom vazduhu kroz
koji se kretala.
Bila je zavijena u crn ogrtač, koji joj je pokrivao i glavu i lice i
celo telo tako da se od nje nije moglo videti ništa sem jedna
opružena ruka. Da nije bilo nje, bilo bi veoma teško razlikovati oblik
i izdvojiti je iz noćnog mraka, što je okružavao.
Kada dođe sasvim kraj njega, Skrudž je osećao da je to velik i
dostojanstven duh i da ga njegovo tajanstveno prisustvo ispunjava
nekim ozbiljnim užasom. Ništa više nije znao, jer duh niti
progovori, niti se pokrenu.
— Nalazim li se pred duhom idućeg Božića? — pitao je Skrudž.
Duh ne odgovori ništa, nego je samo pokazivao rukom na nešto
napolju.
— Vi hoćete da mi pokažete senke onoga što se još nije dogodilo,
već će se tek dogoditi u budućnosti, — produži Skrudž. — Je li tako,
duše?
Nabori u gornjem delu ogrtača priljubiše se za časak, kao da je
duh klimnuo glavom. To je bio jedini odgovor.
Ma da se već do sada bio naučio na druženje sa duhovima,
Skrudž se, ipak, od mračne utvare bio toliko poplašio, da su mu
noge drhtale; i kada se beše podigao da pođe za njim, uvideo je da
jedva može da ide. Duh kao da beše primetio u kakvom se stanju
ovaj nalazio, te se za trenutak zaustavi, ne bi li mu dao vremena da
se pribere i povrati.

74
 Skrudž se, međutim, osećao sve gore i gore. Behu ga spopale
drhtavica i neki neodređen užas, jer je znao da su se iza toga
tamnoga zastora nalazile avetinjske oči, pažljivo uperene na njega,
dok on ništa nije mogao da vidi sem avetinjske ruke i ogromne crne
mase, ma da je iz sve snage naprezao oči.
— Duše budućnosti! — povika Skrudž. — Ja se plašim tebe, više
nego ma kojega od priviđenja koja sam video. Ali, pošto znam tvoju
nameru da mi učiniš dobro, i pošto se padam da ću živeti kao sasvim
drugi čovek, gotov sam da idem s tobom i to sa zahvalnim srcem.
Zar pećeš da mi rečeš bar štogod ?
On ne odgovori ništa. Ruka mu je bila opružena i pokazivala
negde ispred njega.
— Vodi me! — reče Skrudž. — Vodi me! Noć izmiče brzo, a za
mene je vreme tako dragoceno, ja to dobro znam. Vodi me, duše!
Duh se krete napred, na isti način kao što je i došao. Skrudž je
išao za njim u senci njegove odeće, koja ga je, po njegovom
mišljenju, izdizala i nosila.
Jedva bi se moglo reći da su oni ušli i grad, jer je pre izgledalo
kao da je grad od jednom porastao oko njih i opkolio ih sam sobom.
Bilo kako bilo, tek oni se obretoše u srcu grada, na Berzi, među
trgovcima što su žurili gore-dole i zveckali novcima u džepovima,
razgovarali u gomilicama, zagledali u svoje satove i zamišljeno se
igrali zlatnim pečatima itd., kao što ih je Skrudž često viđao.
Duh se zaustavi pored jedne male gomile trgovaca. Videći kako
ruka ukazuje na njih, Skrudž priđe bliže, da čuje šta govore.
— Ne, — govorio je jedan krupan debeo čovek ogromna
podbratka. — Ja ne znam skoro ništa o tome. Znam samo toliko da
je umro.
— Kad je umro ? — raspitivao je drugi.
— Prošle noći, čini mi se.
— Od čega, šta mu je bilo? — pitao je treći, uzimajući burmut iz
jedne velike burmutice.
— Bog zna, — reče onaj prvi, zevajući.
— Šta je uradio sa novcem? — raspitivao je jedan gospodin sa
crvenim licem i velikom bradavicom na nosu, koja mu se klimatala,
kao kresta U ćurana.
75
 — Nisam čuo, — reče čovek sa velikim podvaljkom, zevajući
ponovo. — Ostavio ga možda svojoj kompaniji. Znam samo to da ga
meni nije ostavio.
Ova šala bi primljena opštim smehom.
— Izgleda da će to biti jevtin pogreb, — reče isti govornik, — jer
dajem kavu, ako ima nekoga ko bi hteo da ode na pogreb. Kako bi
bilo da mi idemo?
— Išao bih, kad bi nam dali ručak, — primeti gospodin sa
bradavicom na nosu. — Kada već idem, nije pravo da budem
gladan.
Ponovo smeh.
— Lepo. ja sam, ako baš hoćete, najmanje zainteresovan od sviju
vas, — reče prvi govornik, — jer ja nikad ne ručam na pogrebu, niti,
pak, nosim crne rukavice. Ali, ako bi još neko hteo, ja bih se ponudio
da odem. Kad malo bolje razmislim o tome, sve bih rekao da sam ja
bio njegov najbolji prijatelj, jer smo uvek zastajali i razgovarali se,
kad god bismo se sreli. Zbogom!
I oni se, govornici i slušaoci raziđoše i pomešaše sa drugim
gomilicama. Skrudž je poznavao ove ljude i gledaše u duha za
objašnjenje.
Utvara je klizila dalje u jednu ulicu. Njena ruka je pokazivala na
dve osobe što su se susrele. Skrudž je opet osluškivao, misleći da će
možda tu naći objašnjenje. Ove ljude je takođe poznavao, i to dobro:
bili su trgovci, bogate i veoma ugledne ličnosti. On se uvek trudio
da kod njih dobro stoji, to jest, sa poslovne tačke gledišta, samo i
jedino sa poslovne tačke gledišta.
— Kako ste? — pitao je prvi.
— Kako vi? — odvrati drugi.
— Pa, dakle, — reče prvi, — stari Skrač5 na posletku dobio svoje,
a?
— Da, čuo sam, odgovori drugi. — Danas baš hladno ?
— Pa, kao što i treba da je o Božiću. Vi niste, čini mi se, klizač?
— Ne, nisam. Imam puno prečih poslova. Zbogom!

5 Игра речи: Scratch (употребљено место Scrooge) значи рана, краста.

76
 I ni reči više. To je bio sav njihov susret, njihov razgovor i
rastanak.
Skrudž je isprva bio sklon ka iznenađenju što je duh pripisivao
toliku važnost takvim očigledno običnim razgovornima; ali,
osećajući se uveren da ipak moraju imati kakav prikriven cilj, on
otpoče da premišlja šta bi to moglo da bude. Nije se moglo ni
zamisliti da se uopšte odnosi na smrt Jakova, njegovog starog
ortaka, jer to je pripadalo prošlosti, a carstvo ovoga duha je
budućnost. Niti je, pak, pomišljao na ma koga, na koga bi sve ovo
moglo da se odnosi, a sa kojim je on neposredno bio u vezi. Ali, kako
nije sumnjao u to da se tu nalazi prikriven moral baš za njegovu
popravku, odnosilo se to na koga god bilo, on se odluči da dobro
ureže u srce svaku reč što je čuo i sve što je video, a naročito da
pažljivo motri pa svoju senku, kad se bude pojavila, jer je očekivao
da će mu ponašanje senke budućeg Skrudža dati ključ, što mu je
nedostajao za razrešenje ovih zagonetaka.
On je tražio pogledom da vidi sebe tu na tom istom mestu; ali,
ma da je sat pokazivao vreme kad on već treba da je tu, u uglu, gde
je obično stojao, stojali su drugi ljudi, a u gomili sveta što je kuljala
na glavni ulaz nije video nikoga nalik na sebe. Uostalom, ovo ga nije
mnogo iznenadilo, jer je premišljao o promeni života, na je mislio i
nadao se da sad gleda svoju novu odluku, privedenu u delo.
Kraj njega je stojala utvara, mirna i mračna, sa opruženom
rukom. Kada se trgao iz ovih misli, po pokretu ruke i njenom
položaju prema sebi, Skrudžu je izgledalo da ga nevidljive oči
pažljivo posmatraju. Zadrhtao je i osetio jezu od toga.
Oni ostaviše ovaj prizor i odoše u jedan zabačen i mračan deo
varoši, gde Skrudž nije nikad ranije zalazio, ma da je poznavao
njegove okolnosti i loš glas. Ulice su bile uzane i prljave, dućani i
kuće jadni; svet polunag, pijan, neuljudan i ružan. Uzani prolazi i
kanije, kao i bezbroj kanala, izlivali su svoj kužni zadah, prljavštinu
i život na raštrkane ulice. Ceo kraj disao je zločinom, smradom i
bedom.
Daleko u ovoj jazbini zloglasnog utočišta, ispod velike
nadstrešnice, nalazio se jedan dućan, namrgođena i nakostrešena
izgleda, ispod jedne velike nadstrešnice, pod kojom se prodaju
gvožđarija, stare dronje, prazne boce, kosti i otpaci loja, slanine i
77
ostalih masnih stvari. Unutra, pak, u samom dućanu bile su čitave
gomile zarđalih ključeva, klinaca, lanaca, šarki, turpija, terazija,
tegova i svakovrsnog starog gvožđa. Pod čitavim brdima raznih
dronja, pod gomilama ukvarenog sala i loja, pod čitavom grobnicom
kostiju rasle su i skrivale se tajne, koje bi malo ko voleo da istražuje.
Usred ove robe, kojom je trgovao kraj peći od starih opeka, što se
ložila drvenim ugljem, sedeo je jedan stari sed lupež, od skoro
sedamdeset godina, od spoljašnje hladnoće ograđen kao zavesom
od nekih starih dronjaka, obešenih o jednoj uzici, i u punoj raskoši
mirne samoće pušio svoju lulu.
Skrudž i duh nađoše se kraj ovog čoveka u trenutku kada se u
dućan ušunja jedna žena sa teškim zavežljajem. Tek što je bila ušla,
kad uđe takođe još jedna natovarena žena, a odmah za njom i jedan
čovek u i izbledelom crnom odelu, koji je, kad ih je video, bio isto
tako iznenađen kao i one, kad su se uzajamno poznali. Posle kratkog
i potpunog zaprepašćenja, u kojem je uzeo učešća i starac sa lulom,
sve troje prsnu u smeh.
— Da pustimo nadničarku neka bude prva, — povika žena što je
prva ušla u dućan.
— Da pustimo vešerku neka bude druga, a momak iz pogrebnog
preduzeća neka bude treći. Eto, vidiš, čika-Džoe, zar ovo nije čudan
slučaj: Nas troje da se bez ikakvog dogovora sastanemo ovde!
— Niste mogli da se sastanete na boljem mestu, — reče stari
Džoe, vadeći lulu iz usta. — Hajdemo u drugu sobu. Vama je to
odavno dopušteno, znate i sami, a i ovo dvoje su stari poznanici.
Pričekajte dok zatvorim vrata od dućana. Ih, što škripe! U celom
dućanu nema parčeta gvožđa da je više zarđalo od ovih šarki na
njima, a ni ovde nema. tako starih kostiju kao što su moje. Ha, ha,
ha! Svi smo mi kao stvoreni za svoj nosao, i baš smo se dobro
namerili. Hajdete u drugu sobu. Hajdete!
Soba za primanje beše prostor iza zavese od dronjaka. Starac
podstače vatru jednom starom gvozdenom šipkom od stepenica, i
doteravši u red dimljivu lampu (bila je noć) svojom lulom, strpa je
ponovo u usta.
Dok je on to radio, žena što je već jednom govorila baci svoj
zavežljaj na pod i ponosito sede na stolicu, pa je, prekrstivši ruke na
kolenima, prezrivo posmatrala ono drugo dvoje.
78
 — Pa; šta je sa tim! Šta je sa tim, gospođo Dilber? — reče žena.
— Svaki čovek ima pravo da se za sebe pobrine. I on je to uvek radio.
— To je cela istina! — reče vešerka. — Niko nije to činio više nego
on.
— Pa, šta je, šta ste se tu izbečili, kao da ste se poplašili, ženo, ko
je pametniji? Ja mislim da mi nećemo jedno drugome da
prigovaramo.
— Ne, za celo! — G-đa Dilber i čovek odgovoriše zajedno. —
Nipošto ne!
— E, pa lepo! — povika žena. — Neka je sa time svršeno! Šta će
kome biti, ako se izgubi nešto stvari kao što su ove? Mrtvome
čoveku, ja mislim, neće ništa.
— Ne, zacelo! — reče gđa Dilber, smejući se.
— Ako je želeo, stara cicija, da ih sačuva posle smrti, — produži
žena, — zašto nije bio kao što treba dok je bio živ? Da je bio bolji,
imao bi koga da se postara o njemu sada, kada ga je smrt pokosila,
mesto toga što je na izdisaju ležao sam samcat.
— To je najveća istina što se ikad čula, — reče gđa Dilber. — To
je prava presuda nad njim.
— Žao mi je što pije još teža; — odgovori žena, — a bila bi, budite
uvereni, samo da mi je došlo još što do ruke. Odrešite ovaj zavežljaj,
čika-Džoe, i recite mi šta vredi. Budite otvoreni! Ne bojim se da
budem prva, niti me je strah što će to i oni videti. Znamo dobro da
smo se dobro poslužili pre nego što smo se ovde sastali, to sam
uverena. To nije nikakav greh. Odrešite zavežljaj, čika-Džoe.
Ali, uslužnost njenih prijatelja nije to dozvolila, jer je čovek u
otrcanom crnom odelu prvi probio led i izneo svoj plen. Nije bio
veliki. Jedno dva pečata, kutija za pisaljke, par dugmadi za rukave
od košulje i jedan medaljon bez velike vrednosti, to je bilo sve. Stari
Džoe razgledao je lagano stvar po stvar, procenjujući i na zidu
beležeći sume, koje je bio voljan da plati. Kad je video da nema više
ništa, sabrao je koliko iznosi ukupno.
— Toliko iznosi vaš račun, — reče Džoe, — i više ne dam ni groša,
makar me živog kuvali. Ko je na redu sad?

79
 Na redu je bila gospođa Dilber. Čaršavi, peškiri, nešto odela, dve
starinske srebrne kašičice, par malih mašica za uzimanje šećera, i
nešto cipela. Njen račun je bio na isti način napisan na zidu.
— Damama plaćam uvek više nego što bi trebalo. To mi je
slabost, i na taj način sebe naprosto upropašćujem, — reče stari
Džoe. — To je vaš račun. Ako zatražite još koju paru više i budete od
toga pravili pitanje, pokajaću se što sam bio tako izdašan, pa ću
skresati dva-tri šilinga.
— A sada odrešite moj zavežljaj, Džoe! — reče prva žena.
Da bi mogao zgodnije da ga odveže, Džoe se spusti na kolena, i
pošto je odrešio mnogo čvorova, izvuče jedan veliki i težak
zamotuljak neke tamne materije.
— Šta je ovo? — upita Džoe. — Krevetske zavese!
— Aha! — smejala se žena u odgovor, stojeći prekrštenih ruku i
naginjući se napred. Krevetske zavese!
— Ne mislite reći da ste to pokupili, kao i ostalo, još dok je on
ležao tamo ? — reče Džoe.
— Ja, bogme, jesam! — odgovori žena. — Zašto da ne?
— Vi ste rođeni da se obogatite, — reče Džoe, — i to ćete zaista i
postići.
— Za ljubav takvog čoveka kao što je on bio, ne bih sedela
skrštenih ruku onda kad mogu da uzmem što bilo, što mi dođe do
ruke, to vas uveravam, Džoe, — odgovori žena hladno. — Pazite da
ne polijete ćebad uljem.
— Njegova ćebad? — pitao je Džoe.
— Pa, čija bi mogla inače biti? — odgovori žena. — Sada mu više
neće biti hladno bez njih, rekla bih.
— Ja se nadam da nije umro od kakve zarazne bolesti. A? — reče
stari Džoe, zaustavivši se u poslu i gledajući je.
— Toga se ne plašite, — odgovori žena. — Nisam ja bila tako
zaljubljena u njegovo društvo, da bih za ove dronje džonjala kraj
njega — da je umro od zaraze. O, možete zagledati košulju dok vas
ne nabole oči; ali, nećete naći na njoj ni najmanje rupice, niti da se
gdegod rasenila. To je najbolja koju je imao, i to veoma fina. Da nije
bilo mene, oni bi je upropastili.

80
 — Šta hoćete time da kažete? — pitao je
Džoe.
— Pa, obukli bi mu je i sahranili bi ga u njoj, budite uvereni, —
odgovori žena, smejući se.
— Neko je bio dovoljno luckast da mu je obuče; ili, ja sam je opet
skinula. Ako običan cic nije za takve prilike dovoljno dobar, onda
nije ni za što. A prema njegovom telu kao da naročito odgovara. U
njemu ne može da izgleda ružniji nego što bi izgledao u ovoj košulji.
Skrudž je slušao sa užasom ovaj razgovor. Onako okupljene oko
pljačke, u oskudnoj svetlosti što ju je davala starčeva lampa, on ih
je posmatrao sa mržnjom i odvratnošću, koja ne bi mogla veća biti
ni kada bi to bili bestidni demoni koji kupuju samog mrtvaca.
— Ha, ha ha! — smejala se ista žena, kad je stari Džoe, izvadivši
neku Flanelsku kesu, izbrojao na podu njihovu dobit. — S time je
svršeno, kao što vidite! Dok je bio živ, plašio je svakoga, da kao
mrtav koristi nama. Ha, ha, ha!
— Duše! — reče Skrudž, dršćući od glave do pete. — Vidim,
vidim. Sudbina ovog nesrećnog čoveka mogla bi i mene postići. Moj
sadanji život vodi tim putem.
— Gospode Bože! Šta je ovo?!
On uzmaknu nazad od užasa, jer se scena beše promenila, i on
je gotovo dodirivao jednu golu, nezastrvenu postelju na kojoj je
ispod dronjavog pokrivača ležalo nešto, što se javljalo jednim
užasnim jezikom, ma da je bilo nemo.
Soba je bila veoma mračna, i suviše mračna da bi je čovek
mogao pažljivo razgledati; ali, Skrudž je, ipak, bacio pogled oko
sebe, pokoravajući se tajnom nagonu da sazna kakva je to soba.
Bleda svetlost što je s polja prodirala, padala je pravo na postelju, i
na njoj, opljačkanoj i goloj, ležalo je, napušteno, zaboravljeno i
neoplakano, telo ovoga čoveka.
Skrudž pogleda u utvaru. Njegova nepomična ruka bila je
upravljena prema glavi. Pokrov je bio namešten tako ovlaš, da bi i
najmanjim prstom, jednim prstom mogao da mu otkrije lice. On je
premišljao o tome i osećao kako bi to moglo lako da se učini, ali je
imao manje moći da podigne pokrov nego što je imao da od sebe
otera utvaru.
81
 O, hladna, ledena, surova, užasna smrti, postavi svoj presto
ovde i ukrasi ga svim strahotama koje ti stoje na raspoloženju, jer je
ovo tvoje carstvo! Nu, sa ljubljenih, poštovanih i uvažavanih glava
ti ne možeš da iskoreniš ni jednu dlaku za svoje strašne sinove, niti
da učiniš odvratnom ma i jednu crticu na licu; ne zbog toga što se
ruka ohladila i otežala, te sada hoće da spadne; ne zbog toga što su
srce i bilo stali, već što je ruka za života bila otvorena, darežljiva i
iskrena; što je srce bilo plemenito, toplo i nežno, a bilo kao u
istinskog čoveka. Udri, smrti, udri! I gledaj kako iz rana, što mu ih
zadaješ, izviru dobra dela i širom sveta seju besmrtan život.
Ove reči nije niko izgovorio niti su one doprle do Skrudžovih
ušiju, a on ih je, ipak, čuo kad je gledao na postelju. Mislio je šta li
bi prvo poumio ovaj čovek, kad bi ko sada mogao da ga povrati u
život ? Tvrdičluk, surovost i nemilosrđe, grabljive želje? Pa, one su
ga, zacelo, dovele do bogatog svršetka!
Leži u mračnoj praznoj kući, i nema ni jednog čoveka, ni žene,
ni deteta, da kaže: bio je dobar prema meni tom i tom prilikom, i,
za ljubav srdačne reči, hoću da mu se odužim. Jedna mačka grebala
je na vratima, a pod pločama ognjišta čulo se glodanje pacova.
Skrudž se nije usuđivao ni da pomisli šta su oni tražili u ovoj sobi
smrti i zašto su bili ovako uzrujani i uznemireni.
— Duše, — reče on, — ovo je strašno mesto! Kad ga budem
ostavljao, poneću sobom pauk što mi ga ono dade, veruj mi!
Hajdemo!
Duh je neprestano pokazivao nepomičnom rukom na glavu.
— Razumem šta hoćeš, — odgovori Skrudž, — i sam bih učinio
to, kad bih mogao. Ali, nemam moći, duše! Nemam moći!
Njemu se ponovo učini da ga utvara gleda.
— Ako u ovoj varoši ima ma koga da se oseća uzbuđen zbog
smrti ovoga čoveka, — grcao je Skrudž, kao u agoniji, — preklinjem
te, duše, pokaži mi!
Duh za trenutak raširi pred njim svoju mračnu haljinu, kao
krilo, i otkri jednu sobu u dnevnoj svetlosti, u kojoj se nalazila jedna
mati sa decom.
Ona je sa zabrinutim nestrpljenjem očekivala nekoga, jer je
hodala gore-dole po sobi i trzala se od svakog šušnja, gledala kroz

82
prozor, pogledala na sat, uzalud pokušavala da plete i jedva mogla
da snosi larmu dece, što su se igrala.
Naposletku, začu se dugo očekivano kucanje. Ona požuri
vratima u susret svome mužu, čoveku, čije je lice bilo izmučeno i
uvelo, ma da je bio još mlad. Lice mu je imalo neobičan izraz: neku
vrstu ozbiljne veselosti, od koje on kao da se stideo i trudio se da je
uguši.
On sede da se prihvati ručkom, što ga je kraj vatre čekao, i kad
ga ona jedva čujno upita (tek posle dugog ćutanja) kakve su vesti,
on se učini kao da je u zabuni šta da odgovori.
— Je li dobro ili zlo? — reče ona, da bi mu pomogla.
— Zlo, — odgovori on.
— Dakle, sasvim smo upropašćeni?
— Ne. Ima još nade, Karolina.
— Imalo bi nade, ako je on popustio? — reče ona zaprepašćeno.
— Ako se i to čudo dogodilo, onda u svetu nema ničega nemogućeg.
— Sa njegovim popuštanjem, — reče njen muž.
— On je umro.
Ona je bila milo i trpeljivo stvorenje, ako je istina ono što crte
njenog lica kazuju; ali, ona je blagodarna od sveg srca što je to čula,
a to je i sama pokazala, pljeskajući rukama. Sutradan se zbog toga
molila Bogu za oproštaj, bilo joj je veoma žao; ali, ono prvo bio je
izliv njenog uzbuđenog srca.
— Ono što mi je kazala ona polupijana žena, o kojoj sam ti sinoć
pričao, kada sam pokušao da se vidim sa njim i da ga molim za
jednonedeljno odlaganje, ispalo je da je istina. A ja sam mislio da je
to bio samo izgovor da me ne primi. On ne samo da je bio teško
bolestan, već je tada umirao.
— Na koga će naše dugovanje biti preneseno?
— Ne znam. Nu, dotle ćemo spremiti novac, a ako baš ne
budemo mogli, valjda nećemo biti te sreće da i njegov naslednik
bude tako nemilosrdan poverilac kao što je on bio. Ove noći,
Karolina, možemo spokojno da spavamo.
Da. Ublažavali oni to koliko god želeli, oni su se osećali
spokojniji. Detinja lica, ućutkana i okupljena u krug da čuju nešto

83
što su jedva razumevala, postadoše svetlija. Čitavu porodicu smrt
ovoga čoveka kao da učini srećnijom. Jedino uzbuđenje koje je ovaj
događaj izazvao, a koje je duh mogao da mu pokaže, bila je radost.
— Duše, daj mi da vidim bar malo nežnosti u vezi sa čijom
smrću, — reče Skrudž, — inače će ta mračna soba, što smo je sad
otvorili, da mi ostane za navek u duši.
Duh ga je vodio kroz mnoge ulice na koje je njegova noga bila
navikla; i dok su tako išli, Skrudž je zagledao tamo-amo, ne bi li
spazio sebe; ali, njega nigde nije bilo. Ušli su u kuću Boba Kračita,
dom koji je već jedanput pohodio, i tu nađoše majku sa decom, kako
sede okupljeni oko vatre.
Tišina. Veoma tiho. Nemirni i mali Kračiti sedeli su mirno kao
kipovi u jednom uglu i gledali Petra, koji je imao pred sobom
otvorenu knjigu. Mati i ćerka bile su zauzete šivenjem. I one su
takođe bile sasvim mirne.
„A On uze jedio dete i postavi ga između njih“.
Gde li je Skrudž čuo ove reči? On ih nije sanjao. Mora da ih je
dečko pročitao u trenutku kada su on i duh prekoračili prag. Što li
ne čita dalje?
Mati spusti rad na sto i pokri lice rukama.
— Od ove boje suze mi oči i bole me, — reče ona.
— Od boje? Oh, jadni Mali Tim!
— Sada su opet dobro, — govorila je Kračitova žena. — Kada
radim pri sveći, brzo mi oslabe; ali, za sav svet ne bih želela da otac
vidi, kad bude došao, kako su mi oslabile. Već je vreme da dođe.
— Prošlo je već prilično, — odgovori Petar, — zatvarajući knjigu.
— Ali, izgleda mi, majko, da op ovo nekoliko poslednjih večeri ide
znatno sporije po što je obično išao.
— Znam kako je išao sa... Znam kako je veoma brzo išao sa
Malim Timom na ramenu.
— I ja, — povika Petar. — Tako često!
— I ja, — povika drugi. I svi su znali.
— Pa, on je i bio veoma lak za nošenje, — produži ona, nadnoseći
se sve više nad svoj rad, — a otac ga je tako mnogo voleo, pa mu to
nije ni malo bilo teško, baš vi malo. A, evo i oca gde dolazi!

84
 Ona požuri vratima, da ga sretne. Unutra uđe mali Bob sa
šalom. Grešniku je bio potreban šal, te još kako!
Čaj je bio spremljen i čekao ga na ploči sa strane kamina, a oni
su se svi utrkivali ko će ga najviše i najbolje uslužiti. Dvoje malih
Kračita su mu se zatim popeli na kolena i naslonili svoje obraščiće
na njegova ramena, kao da su hteli reći: „Ne mari, oče, nemoj toliko
da tuguješ!“
Bob se ophodio veselo i živahno razgovarao sa celom
porodicom. Razgledao je rad na stolu, pohvalio vrednoću gospođe
Kračit i devojaka. Biće gotove mnogo pre nedelje.
— Nedelja! Jesi li išao tamo danas, Roberte ? — reče njegova
žena.
— Da, draga moja, — odgovori Bob. — Žao mi je što i ti nisi
mogla da odeš. Tako bi ti laknulo, da si videla kako je to divno
zeleno mestašce. Nu, viđaćeš ga često. Ja sam mu obećao da ću
odlaziti svake nedelje tamo. Slatko moje dete! — jeknu Bob. — Moje
slatko malo dete!
Njegov napor da se savlađuje slomi se odjednom. Nije mogao
protiv toga ništa da učini. Da je bio mogao što da učini, on i njegovo
dete bili bi možda još više razdvojeni nego što su sad bili.
On iziđe iz sobe i pope se u gornju sobu, koja je bila veselo
osvetljena i okićena kao za Božić. Sasvim blizu detinje postelje
nalazila se jedna stolica, i imalo je izvesnih znakova da je neko tu
bio skoro. Grešni Bob sede na tu stolicu, i pošto je malo razmislio,
pribrao se i poljubio je lik detinji. On se izmiri sa onim što se desilo.
Siđe dole, opet potpuno srećan.
Skupili su se oko vatre i razgovarali; mati i devojke radile su i
dalje. Bob im je pričao o neobičnoj ljubaznosti g. Skrudžovog
sestrića, koga jedva ako je jedanput video, nu koga je toga dana sreo
na ulici i video ga malo, znate, sasvim malo, neraspoložena, kako
reče Bob. Raspitivao je šta se to dogodilo i šta ga je ožalostilo.
— Na to mu ja rekoh šta je, — reče Bob, — jer on je najljubazniji
čovek za kog ste ikad čuli. „Od sveg srca mi je žao, gospodine
Kračite, — kazao je on, — i od srca sažaljevam vašu dobru ženu“.
Uzgred budi rečeno, otkud on to uopšte zna, to ne mogu da znam.
— Šta ne možeš da znaš, dragi moj ?

85
 — Kako, pa to da si ti dobra žena, — odgovori Bob.
— Pa, to svi znaju, — reče Petar.
— Dobro si zapazio, sinko! — povika Bob. — Ja mislim da zacelo
znaju. „Od srca sažaljevam, — kazao je, — vašu dobru ženu. Ako bi
čime bilo mogao da vam budem na usluzi, — rekao je, dajući mi
svoju posetnicu, — eto, tu je označeno gde ja stanujem. Molim vas,
dođite samo do mene“. To je bilo prosto divno, ne zbog toga, —
povika Bob, — što bi on mogao da učini za nas štogod, koliko
njegovo srdačno ophođenje! Izgledalo je zaista kao da je poznavao
Maloga Tima, pa je saosećao sa nama.
— Uverena sam da je to neka dobra duša! — reče gospođa Kračit.
— U to bi bila više nego sigurna, draga moja, — odgovori Bob, —
samo da si ga videla i porazgovarala sa njim. Ne bi me ni malo
iznenadilo (slušaj dobro što kažem) ako bi on našao za Petra kakvo
bolje mesto.
— Čuješ li, Petre? — reče gospođa Kračit.
— I onda, — povika jedna od devojaka, — Petar bi se udružio sa
kim i otpočeo za sebe.
— Hajde odatle! — odgovori Petar, cereći se.
— To je isto toliko moguće koliko god i nije, — reče Bob. — I to
jednoga od ovih dana, ma da za to ima još dosta vremena, dragi
moji. Ali, kad god i gde god se budemo raspitali, ja sam uveren da
niko od nas neće zaboraviti jadnog Malog Tima, ni ovaj prvi
rastanak što je bio među nama, je l’ da nećemo?
— Nikada, oče! — kliknuše svi.
— I ja znam, — reče Bob, — ja znam, dragi moji, da se mi nikada
nećemo među sobom svađati, kad god se budemo setili kako je on
bio trpeljiv i blag, ma da je bio malo, sasvim malo dete, i nećemo u
sreći zaboraviti Maloga Tima!
— Ne, nikada, oče! — kliknuše svi ponovo.
— O, veoma sam srećan, reče Bob. — Ja sam veoma srećan.
Gospođa Kračit ga poljubi, ćerke ga poljubiše, i dvoje malih
Kračita ga poljubiše, a Petar se rukova sa njim.
— Duše Maloga Tima, tvoje detinje biće bilo je proizišlo od
samoga Boga.

86
 — Utvaro, — reče Skrudž, — od nekud osećam da je čas našeg
rastanka blizu. Ja to znam, ma da ne umem da kažem kako i otkuda.
Reci mi, koji je ono čovek, što smo ga videli gde leži mrtav?
Duh budućeg Božića odvede ga kao i ranije u trgovačka zborišta,
dok je Skrudž u jedan mah pomislio: „Zaista, u ovim vizijama
izgleda da nema nikakvog reda, sem što sve pripadaju budućnosti!“
Ali, on ni tamo nije došao da vidi sebe. Istina, duh se nije ni zbog
čega zadržavao, već je išao sve dalje napred, kao da ide željenom
cilju. Skrudž ga nije zadržavao ni za trenutak.
— U ovom dvorištu, kroz koje sada žurimo, — reče Skrudž, —
živeo sam i to duže vremena. Eno, vidim kuću. Pusti me da vidim
šta će biti sa mnom u budućnosti!
Duh se zaustavi; rukom mu je pokazivao negde na drugu stranu.
— Eno kuće onamo! — uzviknu Skrudž. — Zašto pokazuješ na
drugu stranu.
Neumitni prst ostade kao i pre toga.
Skrudž požuri do prozora svoje kancelarije i pogleda unutra. Tu
je bila još uvek kancelarija, ali ne njegova. Nameštaj je bio još isti;
ali, lice koje je sedelo u stolici nije bilo on. Duh je pokazivao rukom
kao i pre.
Skrudž mu se ponovo približi, i čudeći se šta je to bilo sa njim i
zašto, išao je za duhom dok nisu stigli do jedne gvozdene kapije. On
zastade da pogleda unaokolo pre nego što uđoše.
Groblje. Ovde, dakle, pod zemljom leži onaj nesrećni čovek, čije
ime on ima sad da sazna. Ograđeno kućama, zaraslo u travu i korov,
proizvod biljne smrti, ne života, zaglušeno od premnogog
sahranjivanja, pretiljeno i zadovoljene ješnosti, — dostojno mesto!
Duh je stojao među grobovima i pokazivao na jedan. Skrudž
pođe ka tom grobu, dršćući. Duh je i sada bio u svemu isti kao i
ranije; ali, Skrudž se užasavao od toga što je u njegovom ozbiljnom
obliku video neko novo znamenje.
— Pre nego što priđem bliže ploči na koju pokazuješ, — poče
Skrudž, — odgovori mi na jedno pitanje. Jesu li ovo senke svega
onoga što mora da bude ili samo senke onoga što se može dogoditi.
Duh je još neprestano pokazivao na grob kraj koga je stojao.

87
 — Staze, kojima ljudi idu, unapred nagoveštavaju kraj kojem
moraju odvesti, ako ih ne promene, — reče Skrudž. — Ali, ako se sa
tih staza skrene, i kraj će se izmeniti. Reci da je tako i sa ovim što si
mi pokazao.
Duh je bio nepomičan kao i uvek.
Skrudž je puzio, dršćući u hodu i sledujući prstu, i na ploči
zapuštenog groba pročita svoje ime: EBENEZER SKRUDž.
— Zar sam ja onaj čovek što je ležao na postelji? — zavapi Skrudž
na kolenima.
Prst pokaza sa groba na njega i sa njega na grob.
— Ne, duše! Oh, ne ne!
Prst je i dalje ostao kao što je bio.
— Duše! — povika on, prikopčavši se uz samu njegovu haljinu.
— Čuj me! Ja nisam više onaj koji sam bio. Ja ne ću da budem
onakav kakav bih morao biti, da nije ovog razgovora. Zašto mi onda
pokazuješ ovo, ako je za mene izgubljena svaka nada?
Tek sada prvi put ruka kao da se pokrenu.
— Dobri duše! — produži Skrudž, klečeći na zemlji i dalje —
Tvoja priroda moli se za mene i sažaljeva me! Ohrabri me, da
promenjenim životom još mogu da izmenim ove senke što si mi ih
pokazao!
Milostiva ruka je drhtala.
— Poštovaću Božić u srcu svome i činiću sve da to i preko cele
godine činim. Živeću i u prošlosti, č u sadašnjosti i u budućnosti.
Duhovi sva tri vremena takmiče se u meni. Neću odbaciti nauk,
kojem su me naučili. Oh, reci mi da ću moći da zbrišem pismena sa
ove ploče.
U samrtnoj muci on dograbi ruku utvari. Ona se otimala, da ga
se oslobodi; ali, on je bio jak u svome preklinjanju, i održa je.
Nu, utvara je bila mnogo jača, te ga odgurnu kada podiže ruke u
poslednjoj molbi, da mu se izmeni sudbina, i on vide kako se nešto
promeni u kapuljači i haljini priviđenja. Ono se zgrči, sroza i iščeznu
u nogu od postelje.

88
 ZAVRŠETAK

D a! I noga od postelje pripadala je njemu. Postelja je bila

njegova, soba je bila njegova. Ali, najveća sreća i najbolje od
svega bilo je to što je vreme pred njim bilo njegovo, i on se
dade na to da sve popravi.
— Živeću u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, — ponavljao je
Skrudž, izvlačeći se žurno iz postelje. — Sva tri duha takmičiće se u
meni. O, Jakove Merli! Neka je hvala Gospodu i božićnome
prazniku za ovo! To na kolenima govorim, stari Jakove! Na
kolenima.
Toliko je bio uzrujan i blistao od dobrih želja, da mu je drhtavi
glas skoro otkazao poslušnost. U borbi sa duhom mnogo je jecao, te
mu je lice bilo mokro od suza.
— Nisu poskidane, — povika Skrudž, grleći jednu od posteljnih
zavesa. — Nisu poskidane ni zavese, ni alka. Evo ih, i ja sam tu, a
senke onoga što bi se dogodilo — mogu da budu odagnane. I biće!
O, znam dobro da hoće.
Za sve ovo vreme ruke su mu neprestano bila i poslu oko odela.
Prevrtao ga je na naličje, oblačio naopako, cepao ga, gubio ga i
pravio sa njim trista najčudnijih ludorija.
— Ne znam prosto šta da radim! — vikao je Skrudž, smejući se i
plačući istovremeno i zaplićući se u čarape kao Laokon. — Lak sam
kao perce, srećan sam kao anđeo, veseo sam kao đače! Teturam se
kao pijan. Srećan Božić svima! Srećna Nova Godina svemu svetu!
Halo, ej, ej, ehej!
Odskakutao je do u sobu za rad i tamo se zaustavio, sasvim
zaduvan.

89
 — Eno lončića, u kojem je bila kaša! — povika Skrudž, krenuvši
ponovo napred i obilazeći ognjište.
— Eno i ugla gde je bio duh sadašnjeg Božića! Eno i prozora sa
koga sam video duhove kako tumaraju! Sve je kao što treba, sve je
kao što treba, sve je istina, sve se dogodilo! Ha, ha, ha!
Zaista, za ovoga čoveka, koji je kroz toliki niz godina bio
zaboravio da se smeje, bio je to sjajan, najslavniji smeh. Otac jednog
dugog, veoma dugog pokoljenja sjajnih smehova.
— Pa; ja ne znam ni koji je dan u mesecu, — reče Skrudž. — Ne
znam ni koliko sam bio među duhovima. će znam prosto ništa.
Prava sam beba. Svejedno. Baš bih i voleo da budem beba. Halo! Ej,
ehej!
Iz ovoga zanosa probudiše ga zvona što su sa crkve brujala
jasnije nego što je ikad čuo. Bim, bam! Dan, dan! Bim, bam! Oh,
slavno! Uzvišeno!
Otrčavši do prozora, otvorio ga je i izvirio napolje. Ni magle, ni
izmaglice, već čisto, svetlo, veselo, puno uzbudljivosti, hladno;
hladno, ali krv u čoveku nagoni, goni da struji i igra: zlaćani sunčani
zraci; nebesko plavetnilo; mirisan svež vazduh; veseli zvuci zvona!
Oh, slavno! Slavio!
— Šta je danas? — viknu Skrudž, obraćajući se dole jednom
dečku, koji se možda i muvao tu, da se nađe na usluzi.
— E, e?! — odgovori dečko, čudeći se iz sve snage.
— Ama, šta je danas, lepi moj dečko? — pitao je Skrudž.
— Danas! — odgovori dečko. — Kako, pa Božić!
— Božić! — govorio je Skrudž sam sebi. — Nisam ga propustio!
Duhovi su učinili sve za jednu noć. Oni mogu da čine što god hoće.
Naravno da mogu. Naravno da mogu. Halo, dragi braco!
— Halo! — odgovori dečko.
— Da li znaš gde je prodavnica živine, tu u drugoj ulici na uglu?
— raspitivao je Skrudž.
— Čini mi se da znam! — reče dečko.
— Pametan dečko, — reče Skrudž, — odličan dečko! A da li znaš
jesu li prodali onog ćurana što je dobio nagradu i što je visio tamo,
okačen? Ne onaj malji, što je nagrađen, već onaj veliki?

90
 — Koji, je li onaj veliki koliko ja? — odgovori dečko.
— O, da divnog dečka! — govorio je Skrudž. — Zadovoljstvo je
pravo razgovarati sa njime. Jeste, nestaško moj!
— Tamo je, još visi okačen, — odgovori dečko.
— Zar? — pitao je Skrudž. — Trči da ga kupiš.
— Ta, idite! — uzviknu dečko.
— Ne, ne, — reče Skrudž. — Ja to sasvim ozbiljno govorim. Idi
kupi ga, i kaži neka ga donesu ovamo, da im dam adresu gde da ga
odnesu. Hajde, dođi sa njim za pet minuta, pa da ti dam pola
petodinarke.
Dečko odlete kao iz puške. Taj bi morao imati čvrstu ruku u
obarači ko bi mogao upola tako brzo da ispali pušku.
— Poslaću ga Bobu Kračitu! — šaptao je Skrudž, trljajući ruke i
kidajući se od smeha. — Neće moći da sazna ko mu ga je poslao.
Dvaput je veći od Maloga Tima. Džoe Miler6 još nije napravio takvu
šalu, kao što će biti ova sa ovim ćuranom što ga šaljem Bobu
Kračitu.
Nesigurnom rukom napisao je adresu, kako mu drago, tek, ipak,
napisao, je pa je sišao da otvori spoljni ulaz da bude gotovo kad
bude došao momak trgovca živinom. Dok je stojao tu i čekao da
dođu, pogled mu pade na zvekir.
— Voleću ga dokle god sam živ! — povika Skrudž, milujući
zvekir. — Jedva sam ga pre po koji put i pogledao. Gle, kako ima
pošten izraz lica! A, evo ćurana! Halo! Kako ste? Srećan Božić!
To je tek bio ćuran! Grešna tica, sigurno nije mogla ni stojati na
svojim nogama. Popucale bi joj kao šipke crvenog voska.
— Kako, na to je nemoguće odneti u Kemden-Taun, — reče
Skrudž. — Morate uzeti kola.
Kikotanje uz koje je ovo govorio, kikotanje uz koje je plaćao
ćurana, kikotanje sa kojim je platio kola i kikotanje uz koje je dao
dečku napojnicu jedino je nadmašio sladak smeh, od kojega je skoro
zagušen seo u stolicu, i smejao se i smejao, dok mu suze nisu udarile
na oči.

6 Joe Miller (1684-1738.) чувени комичар, чијем се имену приписује једна

збирка старих досетака и шала.
91
 Brijanje nije bilo lak posao, jer su mu se ruke veoma jako tresle;
a brijanje zahteva ozbiljnu nažnju čak i onda kad ne igrate i ne
skačete dok se brijate. Ali, da je baš i odsekao vrh od nosa, on bi ga
zalepio komadićem flastera, i opet bi bio sasvim zadovoljan.
Obukao se u najbolje što je imao i najzad izađe na ulicu. Ulicama
je kuljao svet isto onako kako je video kad je bio sa duhom sadašnjeg
Božića. Sa rukama na leđima, Skrudž je hodao i zagledao svakoga
uz veseo osmeh. Jednom rečju, izgledao je tako neodoljivo prijatan,
da su mu dvoje-troje veselih ljudi nazvali: „Dobro jutro, gospodine!
Srećan vam Božić.“ I Skrudž je docnije često govorio da su mu ovi
zvuci bili najveseliji od svih što ih je ikada za života čuo.
Nije daleko odmakao, kad spazi gde mu ide u susret onaj
dostojanstveni gospodin, što je bio došao juče u njegovu kancelariju
i rekao: „Skrudž i Merli, ako se ne varam.“ Pomisao na to, šta li će
ovaj stari gospodin misliti o njemu kada se budu sreli, bolno ga
ošinu po srcu; ali, sada je znao pravi put kojim mu valja ići, i on tim
putem i pođe.
— Dragi moj gospodine, — reče Skrudž, ubrzavši korak i
hvatajući starog gospodina za obe ruke. — Kako ste? Nadam se da
ste juče imali uspeha. To je bilo tako leno od vas. Srećan vam Božić,
dragi gospodine.
— Gospodin Skrudž?
— Da, — reče Skrudž, — to je moje ime, i bojim se da vam što
možda nije prijatno. Dopustite da vas zamolim za oproštaj i, ako
hoćete da budete tako dobri da... (tu mu Skrudž šaptaše nešto na
uvo).
— Gospode Bože! — povika gospodin kao bez daha. — Moj dragi
gospodine Skrudže, govorite li vi to ozbiljno?
— Da, ako je po volji, — reče Skrudž, — ni pare manje. Tu je
uračunat i poveći broj otplata, uveravam vas. Hoćete li da mi učinite
tu dobrotu?
— Moj dragi gospodine, — reče gospodin, stežući mu srdačno
ruku. — Ja ne znam kako da vam zablagodarim za tako veliku
darežljivost.
— Nemojte, molim vas, ništa govoriti, — prekide ga Skrudž. —
Dođite do mene. Hoćete li da dođete do mene.

92
 — Naravno da hoću, — povika gospodin. I bilo je jasno da je to
mislio i da učini.
— Hvala vam, — reče Skrudž. — Veoma mnogo ste me zadužili.
Hvala vam sto puta. Neka vas Bog blagoslovi.
Odatle je otišao u crkvu, pa posle šetao ulicama, posmatrao svet
kako žuri tamo-amo, milovao dečicu, zapitkivao prosjake, zagledao
u kuhinje i u prozore od kuća i video da sve to može da mu pruži
zadovoljstvo. Nikad nije ni sanjao da jedna šetnja — da ma šta na
svetu — može da mu pruži toliko sreće. Posle podne krenuo se kući
svoga sestrića.
Valjda je jedno tuce puta prošetao pored vrata, nemajući
odvažnosti da priđe i zakuca. Najzad se hrabro krenu napred, te
učini i to.
— Da li je gospodar kod kuće, draga moja? — obrati se Skrudž
devojci. — Krasna devojka!
— Jeste, gospodine.
— A gde je, dušice moja? — reče Skrudž.
— U trpezariji, gospodine, zajedno sa gospođom. Evo, da vas
povedem gore, ako je po volji.
— Hvala. On me zna, — reče Skrudž i ruka mu je već bila na bravi
od vrata trpezarije.— Ući ću ja i sam, draga moja.
On uđe lagano i pomoli glavu kroz vrata. Njih dvoje razgledali
su sto (postavljen i svečano okićen), jer ovo dvoje mladih domaćina
bili su u tome pogledu uvek prilično osetljivi i voleli su da sami
sobom vide da li je sve kao što treba.
— Frede! — pozva Skrudž.
Blagi Bože, što se njegova snaha preplašila! Skrudž je u tom
trenutku bio zaboravio da je sedela u uglu sa malom stolicom pod
nogama, inače ne bi to uradio ni za što na svetu.
— Šta je, za ime Boga! — povika Fred. — Ko je to?
— To sam ja; tvoj ujka Skrudž. Došao sam na večeru. Hoćeš li da
me primiš, Frede?
Da li će da ga primi! Hvala Bogu kad mu nije ruku istrgao. Za
pet minuta bio je kao kod svoje kuće. Na svetu nije bilo ničega
srdačnijeg. Njegova snaha izgledala je sasvim ista. Takođe i Tuper,

93
kad je došao. Tako isto i debela sestra kad je došla. Tako isto su
izgledali i svi ostali, kad su došli. Divno društvo, divne igre,
izvanredna jednodušnost, izvanredna sreća!
Ali, sutradan otišao je rano u kancelariju. O, bio je on tu još
veoma rano. Samo da bi mogao da stigne prvi, da uhvati Boba
Kračita kad dolazi dockan. Do toga mu je bilo neobično mnogo
stalo.
I uspeo je, potpuno je uspeo. Sat je izbio devet. Boba još nema.
Četvrt prošlo. Nema Boba. Zadocnio je punih osamnaest i po
minuta. Skrudž je sedeo kraj otvorenih vrata, da bi mogao da ga
spazi kad bude ušao u ćeliju. Grešni Bob skinuo šešir još pre nego
što je otvorio vrata, a takođe i šal skinuo. Za tren oka već je bio na
svojoj stolici i jurio perom po hartiji, kao da je hteo da prestigne
devet sati.
— E-hej! — zareža Skrudž svojim uobičajenim glasom, što je
bolje mogao da se pretvara. — Šta vi mislite sa tim svojim
dolaženjem u ovo doba?
— Veoma mi je žao, gospodine, — govorio je Bob. — Ja sam
zaista odocnio.
— Odocnio! — ponovi Skrudž. — Ta, i ja mislim da jeste. Hodite
malo ovamo, gospodine, ako je po volji.
— To je svega jedanput u godini, gospodine, — pravdao se Bob,
izilazeći iz ćelije. — To se više neće dogoditi. Juče sam se bio malo
više razveselio, gospodine.
— Dakle, znate šta, je, prijatelju, — reče Skrudž, — tako nešto ja
neću više ni za trenutak da trpim. I prema tome, — produži on i tako
jako munu Boba, da se ovaj povede natrag u ćeliju, — i prema tome,
rešio sam da vam povisim platu.
Bob je drhtao i beše se primakao lenjiru. U jednom trenutku
dođe mu misao da njime mlatne Skrudža, pa da ga drži i zovne koga
u pomoć, te da ga otprate u ludnicu.
— Srećan Božić, Bobe, — reče Skrudž sad već sa ozbiljnošću, u
koju se nije moglo sumnjati, tapšući ga pri tom po ramenu. —
Srećniji Božić, Bobe, moj dragi prijatelju, nego što ste ga za mnogo
godina kod mene imali. Povisiću vam platu i staraću se da
pomognem vašu porodicu, koja se muči, i još danas posle ručka

94
razgovaraćemo o tome, uz božićnu čašu toplog bišopa, Bobe!
Naložite obadve vatre, Bobe, i uzmite drugo sanduče uglja pre nego
što prvom udarite tačku, Bobe Kračite!
Skrudž je na delu bio bolji nego na reči. On je sve to učinio i
beskrajno mnogo više. Malom Timu, koji nije bio umro, bio je drugi
otac. Od Skrudža je postao tako dobar prijatelj, tako dobar gospodar
i tako dobar čovek, kakav se samo mogao naći u starom sitiju ili
nekom drugom gradu, ili nekoj opštini u starom dobrom svetu. Po
neki su se smejali, kad su videli promenu koja se kod njega desila;
ali, on ih je ostavljao neka se smeju, i o tome je malo vodio računa.
Bio je dovoljno mudar i znao je da se ništa na ovoj zemljinoj kugli
nije dogodilo, čemu se po neki nisu do mile volje smejali, i, znajući
da će takvi ljudi ostati slepi u svakom slučaju, mislio je da je, ipak,
bolje što će očima žmirkati od cerekanja, nego od kakve bolesti
manje primamljive vrste. Srce mu se smejalo. i za njega je to bilo
sasvim dovoljno.
Sa duhovima nije više nikako opštio, već je, što se toga tiče, živeo
stalno po principu totalne apstinencije; i za njega se uvek govorilo
da — ako je iko živi znao kako treba valjano proslaviti Božić — to je
bio on. Daj Bože da se to može reći i za nas, i za sve vas. I, kao što je
mali Tim kazao;

Neka Bog blagoslovi sve i svakoga od nas!

KRAJ.

95