AVANTURE ERASTA FANDORINA

AZAZEL
TURSKI GAMBIT
LEVIJATAN
AHILEJEVA SMRT
POSEBNI ZADACI
- Žandar pik
- Dekorater
DRŽAVNI SAVETNIK
KRUNISANjE
LjUBAVNICI SMRTI
DIJAMANTSKE KOČIJE
 BORIS AKUNJIN

Turski gambit
roman
S ruskog prevela
Zlata Kocić

Naslov originala
Boris Akunin Tureckii gambit
 Glava prva

u kojoj napredna žena dospeva u bezizlazan

položaj

Žena je slabašna i nepouzdana tvar, rekao je

Blaženi Avgustin. U pravu je mračnjak i ženomrzac,
hiljadu puta je u pravu. Barem kad je u pitanju jedna
osoba - osoba po imenu Varvara Suvorova.
Sve je otpočelo kao vesela avantura, a evo na šta je
izišlo. Tako glupači i treba. Mama je vazda upozoravala
da će Varja pre ili kasnije nagrabusiti; e pa, sad je i
nagrabusila. A otac, veoma mudar čovek anñeoskog
strpljenja, u jednoj od mnogih rasprava podelio je
kćerkin životni put na tri perioda: ñavolak u suknji;
božja kazna; suluda nihilistkinja1. Do današnjeg dana
Varja se dičila takvom definicijom i govorila da nema
namere da se zaustavlja u napredovanju, ali sada joj je
samouverenost priredila neslanu šalu.
I šta li joj je samo trebalo da pristane na
zaustavljanje u krčmi, ili kako se već zove ovde kod njih
taj odvratni ćumez. Kočijaš, podli lopov Mitko, počeo je
da cvili: „Da zapojimo konjite, da zapojimo konjite.“ I
evo kako su ih napojili. Gospode, i šta sad da se radi...
Varja je sedela u uglu mračne upljuvane
prčvarnice, za stolom od neotesanih dasaka, smrtno
prepadnuta. Ovakav beznadežan užas doživela je samo
jednom, sa šest godina, kada je razbila bakinu omiljenu
šolju i sakrila se pod otoman u očekivanju neizbežne
kazne.
Kad bi barem mogla da se pomoli, ali napredne
žene se ne mole. Situacija se činila potpuno bezizlaz-
nom.

Dakle, ovako. Deonica puta Peterburg-Bukurešt

bila je savladana brzo i čak sasvim udobno, brzi voz
(dva klasirana vagona i deset platformi sa topovima)
Varju je do prestonice rumunske kneževine dovezao za
tri dana. Zbog kestenjastih očiju i podsečene kose
gospoñice koja je pušila cigarete i iz principa nije
dozvoljavala da joj ljube ruku, oficiri i vojni činovnici,
koji su se zaputili na ratište, samo što se nisu
meñusobno poubijali. Na svakoj stanici Varji su donosili
bukete i kotarice s jagodama. Cveće je izbacivala kroz
prozor - otrcano je to s cvećem - a jagode je ubrzo
morala da odbija jer se osula crvenim ospicama.
Putovanje je ispalo veselo i prijatno, mada su, kako u
pogledu pameti tako i u idejnom pogledu, svi kavaljeri
bili apsolutni paramecijumi. Jedan kornet je, istina,

* Videti Pojmovnik na kraju knjige (prim. uredništva).

*
čitao Lamartina, čak je i za Šopenhauera čuo - taj se i
udvarao delikatnije od drugih - ali mu je Varja
drugarski objasnila da putuje kod verenika i posle toga
kornet se ponašao besprekorno. A izgledao je čak
prilično dobro, nalik na Ljermontova. Ali dobro, nije sad
on bitan, taj kornet.
Druga etapa putovanja takoñe je protekla sasvim
glatko. Od Bukurešta do Turnu-Megurele vozila se
diližansom. Šta će, natruckala se, i prašine se nagutala,
ali je zato sad bila već nadomak cilja - glavni štab
Dunavske armije smestio se, kako se pričalo, s onu
stranu reke, u Carevicama.
Predstojalo joj je još da ostvari poslednji,
najodgovorniji deo Plana, razrañenog još u Peterburgu
(Varja ga je u sebi baš tako zvala, Plan, s velikim
slovom P). Sinoć, pod zaštitom mraka, ona se čamcem
prebacila preko Dunava, nešto malo uzvodno od
Zimnice, gde je pre dve nedelje junačka 14. divizija
generala Dragomirova savladala nepobedivu vodenu
prepreku. Odatle je počinjala turska teritorija, zona
ratnih dejstava, i lako se moglo upasti u klopku.
Putevima su kaskale kozačke konjičke patrole, i samo
neka si i najmanje nesmotren - piši propalo: dok
trepneš, već su te okrenuli natrag, prema Bukureštu.
Ali je Varja, snalažljiva devojka, ovo predvidela i
preduzela mere.
U bugarskom selu na južnoj obali Dunava taman
se lepo zadesila gostionica. A onda, lepše od lepšeg:
domaćin je razumeo ruski i obećao da će za samo pet
rubalja dati pouzdanog vodača, pratioca. Varja je kupila
pantalone široke kao šalvare, košulju, čizme, prsluk i
glupavu suknenu kapu, preobukla se i odjednom se od
evropske gospoñice preobrazila u vižljastog bugarskog
mladića. Takav neće biti sumnjiv nikakvoj patroli.
Namerno je izabrala zaobilazni put, da izbegne kolone u
maršu i da u Carevice dospe s juga, a ne sa severa.
Tamo je, u glavnom armijskom štabu, bio Peća
Jabukov, Varjin... zapravo, nije sasvim jasno ko.
Mladoženja? Drug? Muž? Da kažemo ovako: bivši muž i
budući mladoženja. I, prirodno, drug.
Krenuli su još po mraku karucama koje su se
drmusale i škripale. Kočijaš, ćutljivi Mitko sa surim
brkovima, koji je neumorno žvakao duvan i jednako
pljuvao na put u dugim sivkastosmeñim mlazevima
(Varja bi se svaki put stresla), u početku je pevušio
nešto egzotično-balkansko, zatim je ućutao i duboko se
zamislio - sad je već jasno i o čemu.
Mogao je i da je ubije, uzdrhtavši pomisli Varja. Ili
nešto još i gore od toga. I sve bi prošlo nezapaženo -
koga bi ovde bilo briga. Posumnjali bi na one, kako ih
ono zovu, bašibozuke.
Ali i bez ubistva ispalo je grozno. Izdajnik Mitko
dovezao je putnicu u krčmu koja ponajviše liči na
razbojničku jazbinu, posadio je za sto, naručio sira i
bokal vina, pa zaždio prema vratima, pokazujući
znacima - ko biva, odmah se vraćam. Varja skoči za
njim ne želeći da ostane u tom prljavom, mračnom i
smrdljivom vertepu, ali Mitko reče da mora da se osami
zbog... kako se kaže, zbog fiziološke potrebe. Pošto
Varja nije razumela, pojasnio je gestom i ona se,
zbunjena, vratila za sto.
Fiziološka potreba otegla se više nego što bi se
moglo i zamisliti. Varja štrpnu od onog preslanog,
neukusnog sira, gucnu kiselog vina a zatim, ne mogavši
da izdrži interesovanje koje su za njenu personu počeli
da pokazuju jezivi posetioci gostionice, iziñe.
Iziñe i skameni se.
Od karuca nije bilo ni traga. A u njima je - kofer sa
stvarima. U koferu je putna apoteka. U apoteci su,
izmeñu šarpije i zavoja, pasoš i sav novac.
Varja htede da istrči na put, ali tad iz krčme izlete
gazda u crvenoj košulji, s tamnocrvenim nosem, s
bradavicama na obrazu, srdito vičući, gestikulirajući:
prvo plati, pa onda idi. Varja se vratila jer se uplašila
krčmara, a da plati nije imala čime. Mirno je sela u
ugao i pokušala da se prema ovome što se desilo postavi
kao prema avanturi. Nije išlo.
U krčmi nije bilo nijedne žene. Prljavi, grlati seljaci
ponašali su se sasvim drugačije od ruskih, koji su
krotki i, dok ne postanu trešteni, sporazumevaju se u
pola glasa; ovi ovde su vikali, ispijali krigle crnog vina i
jednako se zacenjivali od smeha (zverskog, kako se Varji
činilo). Za najudaljenijim dugačkim stolom su se kockali
i posle svakog bacanja kockica nadavali dreku. U
jednom trenutku zapljuštaše i žestoke psovke, a jednog,
malog, mrtvog pijanog, neko tresnu glinenom kriglom
po glavi. I ovaj ostade pod stolom a da ga niko nije čak
ni pogledao.
Krčmar pokaza glavom na Varju i s merakom odvali
nešto, na šta svi za susednim stolovima počeše da se
osvrću, zlobno se cerekajući. Varja se skupi i natuče
kapu na oči. U krčmi niko drugi nije imao kapu. Ali nije
mogla da je skine, zbog kose. Nije dugačka - kako i
priliči savremenoj ženi, Varja se šišala kratko - ali ipak,
odmah bi odala pripadnost slabijem polu. Odvratan
izraz, koji su izmislili muškarci - „slabiji pol“. Ali, avaj,
odgovarajući.
Sada su na Varju bečili oči sa svih strana, a bili su
to prodorni, pohotni pogledi. Jedino su kockari imali
preča posla, kao i onaj što je sedeo okrenut leñima i
nekako kao pokunjen, nosa zabijenog u kriglu s vinom.
Videli su mu se samo kratka crna kosa i prosedi zalisci.
Varja se veoma uplašila. Nemoj da počneš da
cmizdriš, rekla je sebi. Ti si odrasla, jaka žena, nisi
svilena gospoñica. Treba im reći da si Ruskinja, da ideš
kod verenika vojnika. Mi smo oslobodioci Bugarske,
ovde smo svima dragi. Bugarski nije teško govoriti,
samo treba svemu da dodaješ „ta“. Ruska vojskata.
Nevestata. Nevestata na ruski soldat. Nešto u tom stilu.
Ona se okrenu prema prozoru - šta ako se Mitko
ipak odjednom stvori? Šta ako je stvarno vodio Konje da
ih napoji i eto ga, vratio se? Ali ni Mitka ni karuca na
prašnjavoj ulici nije bilo, mada je bilo nešto drugo, a na
to Varja ranije nije obratila pažnju. Iznad kuća je štrčao
neveliki oljušteni minaret. Oh! Ta nije valjda selo
muslimansko? Jer, Bugari su Hrišćani, pravoslavni, to
svi znaju. I evo, ovi piju vino, a Muslimanima to Kuran
zabranjuje. Ali ako je selo hrišćansko, onda šta će tu
minaret? A ako je pak muslimansko, onda za koga su
oni, za naše ili za Turke? Teško da su za naše. Ispada da
„armijata“ neće ovde biti od vajde.
Pa šta da se radi, Gospode?
Kad je imala četrnaest godina, na času veronauke
Varenjki Suvorovoj sinula je misao, neosporna već i zbog
očiglednosti - kako se samo niko ranije ni]e dosetio. To
što je Bog stvorio prvo Adama a potom Evu, nikako ne
dokazuje da Su muškarcI glavni, već da su žene
savršenije. Muškarac je probni primerak čoveka, skica,
dok je žena - konačno utvrñena varijanta ISP ravljena i
dopunjena. Pa, jasnije ne može biti! Ipak, sav zanimljivi,
pravi život pripada, ne zna se zašto, muškarcima, a
žene samo rañaju i vezu, rañaju i vezu. Otkud takva
nepravda? Otud što su muškarci jači. Znači, treba da
budeš jaka.
I Varenjka je odlučila da okrene list. Eno, u
Sjedinjenim Američkim Državama već postoji žena-lekar
Meri Džejkobi, i prva žena-sveštenik Antoaneta Blekvel,
a u Rusiji - opšta zaostalost, učmalost. Ali neka, samo
dajte vremena.
Po završetku gimnazije Varja je, po uzoru na
Sjedinjene Države, izvojevala pobedu u ratu za
nezavisnost (tatica, advokat Suvorov, pokazao se kao
mekušac) i upisala se na akušerski tečaj, na taj se način
preobrativpš iz „božje kazne“ u „suludu nihilistkinju“.
Tečaj nije završila. Teorijski deo Varenjka je
savladala bez poteškoća, iako joj se mnogo toga u
procesu oformljivanja ljudskog bića učinilo čudnovatim
i neverovatnim, ali kad je trebalo da prisustvuje pravom
poroñaju došlo je do konfuzije. Ne mogavši da izdrži
prodorne krike porodilje ni užasan izgled spljosnute
bebine glavice koja se pomaljala iz rasečenog,
okrvavljenog tela, Varja je, za bruku, tresnula u
nesvest, i posle toga joj je preostalo samo jedno - da ode
na kurs za telegrafistkinje. Da postane jedna od prvih
ruskih telegrafistkinja u početku joj je laskalo - o njoj
su čak pisali u Peterburškim novostima (broj od 28.
novembra 1875. godine, članak „Odavno je trebalo“), ali
ipak, pokazalo se da je taj posao neizdrživo dosadan i
bez ikakvih izgleda za budućnost.
Stoga je Varja - a i roditeljima je laknulo -
otputovala na porodično imanje pored Tambova, ali ne
da besposliči već da podučava seosku decu. Tamo je
ona, u novoj školi koja je mirisala na borovu strugotinu,
i upoznala peterburškog studenta Peću Jabukovog.
Peća je predavao aritmetiku, geografiju i osnove
prirodnih nauka, a Varja sve ostale predmete. Prilično
brzo seljaci su dokonali da ni plate ni kakve druge vajde
od škole neće biti, te su decu vratili kućama (nema da
se dangubi, ima da se radi), ali su dotle Varja i Peća već
imali nacrt budućeg života - slobodnog, savremenog,
zasnovanog na uzajamnom poštovanju i razumnoj
raspodeli obaveza.
Ponižavajućoj zavisnosti od roditeljske milostinje
došao je kraj. Iznajmili su stan na Viborškoj strani - s
miševima, ali zato sa tri sobe, da bi živeli kao Vera
Pavlovna i Lopuhov: svako ima svoj prostor, a treća
soba je zajednička, za razgovore i primanje gostiju.
Stanodavcima su se predstavili kao muž i žena, ali su
živeli strogo kao drug i drugarica: uveče su čitali, pili
čaj i razgovarali u zajedničkoj, gosginskoj sobi, zatim bi
poželeli jedno drugom laku noć i povukli se svako u
svoju sobu. Tako su proživeli skoro godinu dana, i lepo
su proživeli, uistinu baš složno, bez banalnosti i
kaljanja. Peća je odlazio na univerzitet i davao časove, a
Varja je naučila stenografiju i zarañivala do sto rubalja
mesečno. Vodila je protokole na sudu, zapisivala
memoare nekog senilnog generala, osvajača Varšave, a
potom je, na preporuku prijatelja, dospela do Velikog
Pisca (da ne navodimo ime, jer se zavrpšlo ružno), da
mu stenografiše roman. Prema Velikom Piscu Varja se
odnosila sa strahopoštovanjem i odlučno je odbila da
uzme zaradu, jer je i bez toga ovo smatrala srećom, ali
je gospodar misli pogrešno shvatio njeno odbijanje. On
je bio užasno star, u šestoj deceniji, obremenjen
velikom porodicom i uza sve vrlo ružan. Ali je zato
govorio krasnorečivo i tako sugestivno da mu se teško
moglo usprotiviti: nevinost je zaista smešna
predrasuda, buržoaski moral je odvratan, a u čovekovoj
prirodi nema ničeg sramotnog. Varja je sve to slušala,
potom se dugo, satima savetovala s Petrušom šta da se
radi. Petruša se slagao da su nevinost i licemerstvo -
okovi nametnuti ženi, ali joj ni u kom slučaju nije
savetovao da stupa u fiziološke odnose s Velikim
Piscem. Padao je u vatru, dokazivao da taj inije baš
tako veliki, iako nije bez zasluga, da ga mnogi napredni
ljudi smatraju konzervativnim. Zavrpšlo se, kako je već
rečeno, ružno. Jednom je Veliki Pisac, prekinuvši
diktiranje izuzetno snažne scene (Varja je zapisivala sa
suzama u očima), dahćući i sav zasopljen, nevešto
obuhvatio ramena svetlokose stenografistkinje i
povukao je prema divanu. Ona je izvesno vreme
podnosila njegovo bulažnjivo šaputanje i dodire
drhtavih prstiju koji su se sasvim zapleli u kopčama i
dugmadima, zatim je jasno shvatila - čak nije ni
shvatila već osetila: sve to nije u redu i ne treba nikako
da se dogodi. Odgurnula je Velikog Pisca i izletela
napolje, da se više nikad ne vrati.
Ovaj slučaj loše je uticao na Peću. Bio je mart,
proleće je počelo rano, s Neve je mirisalo na otvoreno
prostranstvo i otkravljivanje leda, i Peća je postavio
ultimatum: ovako se više ne može nastaviti, oni su
roñeni jedno za drugo, njihov odnos je proveren
vremenom. Oboje su živi ljudi i nema razloga da
zavaravaju zakone prirode. On će, razume se, prihvatiti
telesnu ljubav i bez venca, ali je bolje da se uzmu na
pravi način, jer će ih to izbaviti mnogih komplikacija. I
nekako je tako vešto okrenuo situaciju da se nadalje
razmatralo samo jedno - u kakvom braku da žive,
grañanskom ili crkvenom. Razmatranje je trajalo do
aprila, a u aprilu je počeo dugo očekivani rat za
osloboñenje slovenske braće i Peća Jabukov se, kao
ispravan čovek, prijavio u dobrovoljce. Pred polazak,
Varja mu je obećala dve stvari: da će mu uskoro dati
konačan odgovor i da će se njih dvoje neizostavno boriti
zajedno - ona će već nešto da smisli.
I smislila je. Ne odmah, ali je smislila. Da se
aktivira kao sestra u privremenoj vojnoj bolnici ili
pokretnom lazaretu nije uspela - nezavršeni akušerski
tečaj Varji nisu priznali. Žene telegrafiste u aktivnu
vojsku nisu primali. Varja samo što ne beše pala u
potpuno očajanje kad iz Rumunije stiže pismo: Peća se
žalio da ga, zbog ravnih stopala, nisu uzeli u pešadiju
već su ga zadržali u štabu glavnokomandujućeg, velikog
kneza Nikolaja Nikolajeviča, jer je dobrovoljac Jabukov -
matematičar, a u armiji vapiju za šifrantima.
Pa, neće biti teško dobiti neku službu u glavnom
štabu ili, u najgorem slučaju, jednostavno se zagubiti u
pozadinskoj gunguli, skontala je Varja i istog časa
sačinila Plan, toliko dobar u prvim dvema etapama da je
to bilo prosto čudo, ali se u trećoj završio katastrofom.

Meñutim, bližio se rasplet. Gazda s crvenim nosem

progunñao je nešto preteće i, brišući ruke sivim
peškirom, gegajući se pošao prema Varji, u svojoj
crvenoj košulji veoma nalik na dželata koji prilazi
stratištu. Njoj usta behu suva, oseti laku mučninu. Da
li da se napravi gluvonema? To jest gluvonem.
Onaj pogruženi, koji je sedeo okrenut leñima,
polako ustade, priñe Varjinom stolu i ćutke sede
naspram nje. Ona ugleda bledo i, uprkos prosedim
zaliscima, veoma mlado, gotovo dečačko lice s hladnim
plavim očima, tankim brčićima, stisnutim usnama. Bilo
je čudno to lice, nimalo nalik na ostale seljake, iako je
neznanac bio odeven isto kao i oni – jedino mu je bluza
bila novija i košulja čistija.
Plavooki se čak ni ne osvrnu na gazdu koji beše
prišao, samo nehajno odmahnu rukom, i strašni dželat
se istog momenta neprimetno povuče za šank. Ali Varju
ovo nije smirilo. Naprotiv, osećala je da će upravo sada
otpočeti ono najstrašnije.
Ona nabra čelo spremajući se da čuje strani govor.
Najbolje je da ne govori, samo da klima i odmahuje
glavom. Ali, da ne zaboravi - kod Bugara je sve obrnuto:
kada klimaš, to znači „ne“, a kada odmahneš glavom, to
znači „da“.
Ali plavooki nije počeo ništa da ispituje. Duboko je
uzdahnuo i, pomalo zamuckujući, izgovorio na čistom
ruskom:
- Eh, m-madmazel, bolje da ste verenika čekali kod
kuće. Nije vam ovo roman Mejna Rida. Gadno je moglo
da se z-završi.
 Glava druga

U kojoj se pojavljuje mnogo zanimljnvnh muškaraca

Do Varje nije odmah dopro smisao ovoga što je

čula. Po inerciji je prvo klimnula a zatim odmahnula
glavom, i tek posle toga je zinula i ostala tako,
skamenjena.
- Nemojte se čuditi - monotonim glasom prozbori
čudni seljanin. - To da ste d-devojka, vidi se odmah -
evo, izvirio vam je pramen ispod kape. To je pod jedan.
(Varja kao lopov pokupi izdajničku loknu.) To da ste
Ruskinja, takoñe je očigledno: prćast nos, jabučice
izvajane kao kod Rusa, rusa kosa i, n-najvažnije -
nepreplanulo lice. To je pod dva. Što se tiče verenika,
opet je jednostavno: p-probijate se kradom - dakle, iz
privatnih razloga. A kakve privatne razloge vezane za
armiju na frontu može imati devojka vaših godina?
Samo romantične. To je pod tri. S-sada četvrto: onaj
brkajlija što vas je doveo ovamo a onda ispario - vaš je
vodič? I novac je, naravno, bio sakriven meñu stvarima?
G-glupo. Sve što je važno treba držati k-kod sebe. Kako
se zovete?
- Suvorova Varja. Varvara Andrejevna - uplašeno
prošapta Varja. - Ko ste vi? Odakle ste?
- Erast Petrovič Fandorin. Srpski dobrovoljac.
Vraćam se iz turskog z-zarobljeništva.
Hvala bogu, jer Varja već beše pomislila da
halucinira. Srpski dobrovoljac! Iz turskog zarob-
ljeništva! Ona s poštovanjem baci pogled na sede
zaliske i, ne uzdržavši se, upita, pokazujući još i
prstom:
- To su vas tamo mučili, zar ne? Čitala sam o
užasima turskog zarobljeništva. I mucanje je verovatno
otuda.
Erast Petrovič Fandorin se namršti i odgovori preko
volje:
- Niko me nije mučio. Od jutra do večeri su me p-
pojili kafom i govorili isključivo na francuskom. Bio sam
tretiran kao gost vidinskog k-kajmakama.
- Koga? - nije shvatila Varja.
- Vidin - to je grad na rumunskoj granici. A
kajmakam je - gubernator. A što se pak tiče
zamuckivanja, to je posledica davne kontuzije.
- Pobegli ste, je l’ da? - upita ona sa zavišću. -
Probijate se na front da biste malo vojevali?
- Ne. Navojevao sam se već i previše.
Izgleda da se na Varjinom licu ocrtala krajnja
nedoumica. U svakom slučaju, dobrovoljac je našao za
shodno da pridoda i ovo:
- Rat je, Varvara Andrejevna - užasna grozota. U
njemu nema ni ispravnih ni krivih. A dobrih i loših ima
na obe strane. Samo što dobri obično stradaju p-prvi.
- Pa zašto ste se onda zaputili kao dobrovoljac u
Srbiju? - planu ona. - Ko vas je terao?
- Iz egoističkih pobuda. Bio sam bolestan, bilo mi je
potrebno lečenje.
 Varja se začudi:
- Zar se u ratu leči?
- Da. Gledanje na tuñu b-bol omogućuje da lakše
podnosite svoju. Dospeo sam na front dve nedelje pre
poraza Černjajevljeve armije. A posle sam se još do mile
volje nalutao po planinčinama, napucao se. Hvala bogu,
č-čini mi se da nikog nisam pogodio.
Ili hoće da bude interesantan, ili je jednostavno
cinik, pomalo ljutito pomisli Varja i jetko primeti:
- Pa mogli ste da sedite kod svoga makama do kraja
rata. Zašto ste pobegli?
- Nisam pobegao. Jusuf-paša me je pustio.
- A kako se obreste u Bugarskoj?
- Imam posla - kratko odgovori Fandorin. - I kuda
ste se z-zapravo zaputili?
- U Carevice, u vrhovni štab. A vi?
- U Belu. Kako sam čuo, tamo je glavni štab
njegovog v-veličanstva. - Dobrovoljac zaćuta,
nezadovoljno nabra tanke obrve, uzdahnu. - Ali mogu i
do glavnokomandujućeg.
- Stvarno? - obradova se Varja. - Oh, da poñemo
zajedno, a? Ja prosto ne znam šta bih radila da vas
nisam srela.
- S-sitnica. Tražili biste od gazde da vas odveze do
položaja najbliže ruske jedinice, i gotova stvar.
- Tražila? Od gazde krčme? - bojažljivo zapita Varja.
- Ovo nije krčma već mehana.
- Dobro, mehana. Ali selo je muslimansko?
- Muslimansko.
- Pa oni bi me predali Turcima!
- Ne bih hteo da vas uvredim, Varvara Andrejevna,
ali Turke vi uopšte ne zanimate, dok bi vaš verenik
gazdu garantovano n-nagradio.
- Ja bih radije s vama - zamoli Varja. - Kad vas
molim.
- Ja imam samo jedno kljuse, i ono napola crknuto.
Takvo - nije za dvoje. A od p-para - tri kuruša. Biće
koliko da platim vino i sir, ne više... Potreban je još
jedan konj, ili makar magarac. A to je najmanje stotka.
Varjin novi poznanik zaćuta pa se, nešto
procenjujući, okrenu prema kockarima. Ponovo je
duboko uzdahnuo.
- Ostanite tu. Brzo ću ja.
Polako je prišao igračima, oko pet minuta stajao
pored stola posmatrajući. Zatim reče nešto (Varja nije
čula) na šta svi odjednom prekinuše sa bacanjem
kockica i okrenuše se prema njemu. Fandorin pokaza
prema Varji, a ona se od pogleda uperenih u nju
uzvrpolji na klupi. Zatim se prolomi opšti smeh -
očigledno skaredan i uvredljiv za Varju, ali Fandorinu
ni na pamet nije padalo da brani čast dame. Umesto
toga on stište ruku nekakvom brkatom debeljku i sede
na klupu. Ostali mu napraviše mesto a oko stola se
začas okupi grupica radoznalaca.
Dakle, dobrovoljac se, izgleda, uključio u igru. Ali s
kojim parama? Sa tri kuruša? E onda ima dugo da igra
da bi dobio konja. Varja se uznemiri - doprlo joj je do
svesti da se poverila čoveku koga uopšte ne poznaje.
Čudno izgleda, govori čudno, čudno postupa... S druge
strane, ima li ona izbora?
Grupa danguba graknu - to debeljko beše bacio
kockice. Zatim se zveket prosu još jednom, i zidovi se
zatresoše od složnog leleka.
- D-dvanadeset - mirno proglasi Fandorin i ustade.
- Gde je magareto?
Debeljko takoñe skoči, dograbi dobrovoljca za
rukav i zabrza nešto, očajnički iskolačenih očiju.
On je jednako ponavljao:
- Ošte vetnaž, ošte vetnaž!
Fandorin ga sasluša i odlučno klimnu glavom, ali
gubitnika njegova popustljivost zbog nečega nije
zadovoljila. On poče još jače da viče i da razmahuje
rukama. Fandorin ponovo klimnu glavom, i tek onda se
Varja seti bugarskog paradoksa: kad klimneš potvrdno
glavom, to znači: „ne“.
Tada onaj koga sreća nije poslužila, naumi da
preñe sa reči na dela - široko zamahnu, dangube
uzmakoše u stranu, a Erast Petrovič se, meñutim, i ne
pomače, samo desnicu, bajagi slučajno, zaroni u džep.
Pokret je bio gotovo neprimetan, ali je na debeljka
delovao maltene magično. On se u trenutku pokunji,
zajeca i promrmlja nešto žalostivo. Ovaj put Fandorin
odmahnu glavom, a gazdi, koji se namah beše stvorio
tu, baci nekoliko novčića i poñe prema izlazu. U Varju
nije čak ni pogledao, ali ni ona nije čekala da bude
pozvana - skočila je s mesta i u trenu se našla pored
svoga spasioca.
- Drugo S-s kraja - usredsreñeno je škiljio Erast
Petrovič, zastavši na tremu.
Varja proprati njegov pogled i zapazi, pokraj kočića
za vezivanje, čitav niz konja, magaraca i mula, koji su
spokojno hruskali seno.
- Eno tamo vašeg b-bucefala - pokaza dobrovoljac
na magarca mrkova. - Žgoljav je, ali zato nije visoko ako
se padne.
- Šta je bilo, dobili ste ga na kocki? - doseti se
Varja.
Fandorin ćutke klimnu glavom odvezujući
pepeljastu kobilu koja beše kost i koža.
On pomože saputnici da se smesti na drveno sedlo,
prilično lako poskoči na svoju sivku, i oni izjahaše na
seoski put, jarko osvetljen podnevnim suncem.
- Jesu li Carevice daleko? - upita Varja drmusajući
se u taktu sa sitnim koračajima svog dlakouhog
prevoznog sredstva.
- Ako se ne z-zagubimo, do večeri ćemo stići -
odgovori konjanik s visine.
Sasvim se poturčio u zarobljeništvu, ljutito pomisli
Varja. Mogao bi damu da posadi na konja. Tipično
muška narcisoidnost. Paun! Patak! Samo da se
pošepuri pred sivom patkicom. Ionako već bogzna na
šta ličim, a sad još i to, da glumim Sanča Pansu pored
Viteza Tužnog Lika.
- A šta imate u džepu? - setila se ona. - Pištolj, je l’
da?
Fandorin se začudi:
- U kom džepu? Ah, u dž-džepu. Nažalost, ništa.
- Ali, šta da se on nije prepao?
- S onim ko se ne prepadne, ne bih se ni kockao.
- Ali kako ste to uspeli da dobijete magarca iz
jednog bacanja? - pokaza radoznalost Varja. - Nije
valjda da je taj čovek pristao da stavi magarca naspram
uloga od tri kuruša?
- Ne, naravno.
- Pa u šta ste vi igrali?
- U vas - ne zbunjujući se odgovori Fandorin. -
Devojka za magarca - to je povoljan ulog. Ponizno molim
za oproštaj, Varvara Andrejevna, ali nije bilo drugog
izlaza.
- Oproštaj? - Varja se tako zaljulja u sedlu da
zamalo ne ispade. - A da ste izgubili?!
- Ja, Varvara Andrejevna, imam jednu čudnu
osobinu. Ne p-podnosim kockarske igre, ali kad sam
primoran da igram, obavezno dobijam. Les caprices de
la f-fortune2. I slobodu od vidinskog paše dobio sam na
nardu.
Varja nije znala šta da odgovori na ovu lakoumnu
izjavu pa je odlučila da se smrtno uvredi. Zato su
nadalje jahali ćutke.
Varvarsko sedlo, oruñe za mučenje, pričinjavalo je
Varji raznorazne neudobnosti, ali je ona trpela, s
vremena na vreme menjajući centar ravnoteže.
- Da li žulja? - upita Fandorin. - Hoćete da p-
podmetnete moju bluzu?
Varja ne odgovori jer joj se učinilo da predlog nije

2
Ćudi fortune (franc.).
sasvim pristojan, a i iz principa.
Put je dugo krivudao meñu oniskim šumovitim
brdima, zatim se spustio u ravnicu. Sve vreme putnici
ne sretoše nikoga i to je delovalo uznemiravajuće. Varja
je nekoliko puta iskosa bacila pogled na Fandorina, ali
ovaj je bio miran kao klada i više nije ni pokušavao da
povede razgovor.
E pa, lepo će ona da izgleda kad se pojavi u
Carevicama u ovakvoj odeći. Peći je to verovatno
svejedno, što se njega tiče možeš i u džak da se obučeš
- neće ni primetiti, ali tamo je štab, sve otmeno društvo.
Pojaviš se ovako kao strašilo... Varja strže kapu,
provuče rukom kroz kosu i potpuno se oneraspoloži.
Kosa joj i onako nije baš neka - one prigušene mišje
nijanse koju zovu rusom, a od maskiranja se još i
slepila, visi u čupercima. Poslednji put ju je oprala
nakjuče, u Bukureštu. Ne, bolje je s kapom. Ali odelo
bugarskog seljanina nije loše - praktično je i na svoj
način efektno. Čakšire pomalo podsećaju na čuvene
„blumere“, koje su nekada nosile engleske sifražetkinje
boreći se protiv onih ponižavajućih dugačkih gaća koje
vire ispod podsuknji. Ako bi obavila struk širokim
crvenim pojasom, kao u Otmici iz harema (prošle jeseni
su je ona i Peća gledali u Marijinki) - bilo bi čak
živopisno.
Razmišljanje Varvare Andrejevne bi prekinuto
iznenada i na najgrublji način. Dobrovoljac se sagnu,
zgrabi magare za uzde, glupa životinja se naglo ukopa i
Varja samo što ne prelete preko glave s ogromnim
ušima.
- Jeste li poludeli?
- Sad, ma šta da se desi, ćutite - poluglasno i
veoma ozbiljno reče Fandorin, gledajući nekud napred.
Varja podiže pogled i spazi da im u susret, u
oblaku prašine, kao raštrkana gomila dolazi odred
konjanika - najmanje dvadesetak ljudi. Mogle su se
videti krznene šubare, sjajne zvezdice jarko su
odbleskivale na redenicima, konjskoj opremi, oružju.
Jedan konjanik jahao je napred i Varja razaznade
zeleno platno obavijeno oko šubare.
- Ko su ovi, bašibozuci? - upita Varja naglas, i glas
joj zadrhta. - Šta ćemo sad? Propali smo? Hoće da nas
ubiju?
- Ako budete ćutali, ne bi trebalo - nekako ne baš
uvereno odgovori Fandorin. - Vaša neočekivana
govorljivost nije došla u pravi čas.
On sasvim prestade da muca, i Varja od toga
načisto pretrnu. Erast Petrovič ponovo uhvati magarca
za uzdu, skrajnu ga do ivice puta i, natukavši Varji
kapu do samih očiju, prošapta:
- Gledajte preda se i - ni reči.
Ali ona nije izdržala - bacila je, ispod oka, pogled
na čuvene glavoseče o kojima već drugu godinu pišu sve
novine.
Onaj što je jahao na čelu (verovatno beg) imao je
riñu bradu, bio je u pocepanom i prljavom polukaftanu,
ali sa srebrnim oružjem. Prošao je pored njih čak i ne
pogledavši te sirote seljake. Ali se njegova banda nije
mnogo cifrala. Nekoliko konjanika zaustavi se pored
Varje i Fandorina, uz nekakva grlena dogovaranja.
Fizionomije bašibozuka bile su takve da je Varvara
Andrejevna poželela da zažmuri - nije ni slutila da ljudi
mogu ovako izgledati. Odjednom, meñu tim košmarnim
njuškama ona spazi najobičnije moguće ljudsko lice.
Bilo je bledo, s jednim okom zatvorenim od otoka i
krvnog podliva, ali je zato drugo oko, crno i puno
smrtne jeze, gledalo pravo u nju.
Meñu razbojnicima je, sedeći natraške u sedlu, bio
ruski oficir u prašnjavom poderanom mundiru. Ruke su
mu bile vezane na leñima, oko vrata mu je zbog nečeg
visila prazna kanija, a u uglu usana spekla se krv.
Varja ugrize usnu da ne bi kriknula i, ne izdržavši
beznadežnost koja je izbijala iz pogleda zarobljenika,
obori oči. Ali krik, tačnije histeričan jecaj, ipak se oteo
iz njenog grla, osušenog od straha - uz jednog bandita,
na izgibu sedla, bila je privezana ljudska glava sa
svetlom kosom i s dugim brkovima. Fandorin jako
stisnu Varjin lakat i kratko reče nešto na turskom - ona
razumede reči „Jusuf-paša“ i „kajmakam“, ali to na
razbojnike nije proizvelo neki utisak. Jedan, s oštrom
bradom i ogromnim krivim nosem, zadiže Fandorinovoj
kobili gornju usnu, obnaživši dugačke trule zube. S
prezirom otpljunu i kaza nešto na šta ostali prsnuše u
smeh. Zatim ošinu ragu bičem po sapima, ona uplašeno
odskoči u stranu i odmah se baci u neravnomeran kas.
Varja potpeticama podbode magarca u isturene bokove i
nadade za kobilom, plašeći se da poveruje da je
opasnost prošla. Sve se naokolo lelujalo, kopšarna glava
sa paćenički sklopljenim očima i spečena krv u uglu
usana Varji nisu davali mira. Glavoseci - to su oni koji
odsecaju glave, uporno joj se motala po glavi rečenica
koja je gubila smisao.
- Molim, bez padanja u nesvest - tiho kaza
Fandorin. - Oni mogu da se vrate.
I prizvao ih je. Minut kasnije, s leña se razleže sve
bliži topot kopita.
Erast Petrovič se okrete i šapnu:
- Ne okrećite se, n-napred!
A Varja se ipak okrenu, samo bolje da to nije
učinila. Od bašibozuka jesu uspeli da odmaknu oko
dvesta koraka, ali je jedan od njih - baš onaj što nosi
odrezanu glavu - sad krenuo za njima, žustro
podbadajući konja na čijim je sapima landarao strašni
trofej.
Varja očajnički pogleda u svog saputnika. Ovaj,
izgledalo je, beše izgubio preñašnju hladnokrvnost -
zabacivši glavu nervozno je gutao vodu iz velike bakarne
čuture.
Prokleto magare melanholično je prebiralo nogama,
nikako ne hoteći da ubrza korak. Već sledećeg trenutka
munjeviti konjanik izravnao se s nenaoružanim
putnicima i propeo svog zahuktanog dorata. Izvivši se u
sedlu, bašibozuk strže s Varjine glave kapu i pohlepno
se zakikota kad se rasu osloboñena rusa kosa.
- Oho-ho! - uzviknu on blesnuvši belim zubima.
Smrknuto usredsreñen, Erast Petrovič brzim
pokretom leve ruke strže s razbojnikove glave kosmatu
šubaru i, zamahnuvši, udari ga teškom čuturom po
obrijanom potiljku. Začu se odurno-sočan zvuk, u
čuturi zaklomča voda i bašibozuk se sasulja u prašinu.
- Do ñavola magarac! Dajte ruku! U sedlo. Gonite
ga što brže možete. Ne okrećite se - oštro i odsečno
naredi Fandorin, opet bez mucanja.
On pomože zanemeloj Varji da se popne na dorata,
istrže pušku iz futrole i oni pojuriše galopom.
Razbojnički konj odmah izbi napred i Varja uvuče
glavu u ramena plašeći se da se neće održati u sedlu. U
ušima joj je zviždalo, leva noga je u zao čas izletela iz
suviše niskog stremena, straga su grmeli pucnji, nešto
teško bolno ju je udaralo po desnom bedru.
Varja letimično pogleda naniže, ugleda landaravu
glavu s krvavim mrljama i, prigušujući krik, ispusti
uzde, što nikako nije smela učiniti.
Sledećeg trenutka ona izlete iz sedla i, opisavši u
vazduhu luk, tresnu u nešto zeleno, meko, krckavo - u
grm pokraj puta.
Ovo je bio pravi trenutak za padanje u nesvest, ali
to se zbog nečeg sada nije desilo. Varja je sedela u travi
držeći se za izgrebani obraz, oko nje su se njihale
polomljene grančice.
A evo šta se u to vreme odvijalo na putu. Fandorin
je tresnuo kundakom nesrećno kljuse, koje se trudilo
koliko je moglo, isturajući napred koštunjave noge.
Grmu gde je, ošamućena padom, sedela Varja, bio se
već sasvim približio, a straga, s udaljenosti od nekih
stotinak koraka, odjekivali su pucnji, jurila je potera -
najmanje desetorica iz bande. Odjednom siva kobila
izlete iz takta alire, žalosno odmahnu glavom, posrnu u
stranu, još više u stranu, i gipko se svali, pritisnuvši
konjaniku nogu. Varja podvrisnu. Fandorin se nekako
izvuče ispod kobile koja je nastojala da se digne, i
uspravi se koliko je dug. Okrete se prema Varji, namesti
pušku i nanišani u bapšbozuke.
Nije žurio da puca, nišanio je pažljivo i njegova
poza je delovala tako sugestivno da niko od razbojnika
nije poželeo da prvi naleti na metak - odred se s puta
rasuo po livadi, u polukrugu opkoljavajući begunce.
Pucnji utihnuše a Varja se doseti: žele da ih uhvate
žive.
Fandorin je uzmicao putem, nišaneći puškom čas u
jednog konjanika čas u drugog. Rastojanje se polako
skraćivalo. Kad se dobrovoljac beše gotovo poravnao sa
grmom, Varja povika:
- Ama što ne pucate!
Ne osvrćući se, Erast Petrovič procedi:
- Puška ovog gerilca nije napunjena.
Varja pogleda nalevo (tamo su bili bašibozuci),
nadesno (tamo su takoñe svetlucali konjanici s
papahama), osvrnu se natrag - i kroz retko šipražje
ugleda nešto vredno pažnje.
Livadom su se u galopu primicali konjanici: napred
je, na snažnom vranom pastuvu, isturenih laktova,
poput džokeja, jurio, tačnije leteo kroz vazduh neko s
američkim šeširom širokog oboda; sustizao ga je ravnim
kasom beli mundir sa zlatnim ramenima; zatim je
pristizalo složno jato - desetina kubanskih kozaka u
kasu, i najzad, dobro zaostajući iza svih, poskakivao je
u sedlu nekakav neverovatni gospodin s polucilindrom i
u redengotu.
Varja je gledala u neobičnu kavalkadu kao
omañijana, a kozaci su u meñuvremenu počeli da zvižde
i arlauču. Bašibozuci su takoñe zalarmali i zbili se u
gomilicu - njima su u pomoć hitali ostali, predvoñeni
riñobradim begom. Na Varju i Fandorina ovi užasni
ljudi su zaboravili, sada im nije bilo do njih.
 Bližio se okršaj. Varja je okretala glavu čas ovamo
čas onamo, zaboravljajući na opasnost - prizor je bio
strašan i lep.
Ali se boj završio jedva i započevši. Konjanik s
američkim šeširom (on je sada bio sasvim blizu Varje,
videla je preplanulo lice, bradicu a-la Louis-Napoleon i
zavrnute žute brkove), zategao je povodac, ukočio se na
mestu, i u ruci kao da mu se niotkuda stvorio pištolj s
dugačkom cevi. Pištolj - pras! pras! - ispljunu dva srdita
oblačića a beg s poderanim bešmetom zanjiha se u
sedlu kao pijan, pa poče da se naginje u stranu. Jedan
od bašibozuka ga prihvati, prebaci preko grive svoga
konja i cela banda, ne upuštajući se u boj, poče da
odstupa.
Pokraj Varje i Fandorina, umorno oslonjenog o
beskorisnu pušku, u nizu projuriše i volšebni strelac, i
konjanik u snežnobelom mundiru (na ramenu blesnu
zlatna generalska epoleta) i kozaci koji behu isukali
bodeže.
- Tamo je zarobljeni oficir! - doviknu za njima
dobrovoljac.
U meñuvremenu, bez žurbe, stiže do njih i
poslednji iz čudesne kavalkade, gospodin u civilu, i
zaustavi se - potera ga, po svemu sudeći, nije privlačila.
Okrugle svetle oči iznad smaknutih naočara sa
saosećanjem se upiljiše u spasene.
- Četnici? - zapita civil s jakom primesom engleskog
izgovora.
- Nou, ser - odgovori Fandorin i dodade još nešto na
tom istom jeziku, ali Varja ne razumede jer je u
gimnaziji učila francuski i nemački.
Ona nestrpljivo cimnu dobrovoljca za rukav i ovaj
objasni pravdajući se:
- K-kažem da nismo četnici, već Rusi, i probijamo
se do svojih.
- Ko su to četnici?
- Bugarski ustanici.
 - O-o, ju ar džena? - na mesnatom, dobrodušnom
licu Engleza pokaza se čuñenje. - Uel, kakva meskerejd!
Ja nisam znao da Rusi koriste džene for espinaž. Ju ar
heroina, medam. Kako se zovete? To će biti veri
intresting for maj tčitaoce.
On izvuče beležnicu iz oficirske torbe i Varja tek
sada zapazi na njegovom rukavu trobojni povez sa
brojem 48 i s natpisom „Dopisnik“.
- Ja sam Varvara Andrejevna Suvorova i ni u
kakvom „espianažu“ ne učestvujem. U štabu mi je
verenik - ponosno kaza ona. - A ovo je moj saputnik,
srpski dobrovoljac Erast Petrovič Fandorin.
Novinar zbunjeno skide polucilindar i preñe na
francuski:
- Oprostite, molim vas, madmazel. Šejmas
Maklaflin, dopisnik londonskih novina Dejli post.
- Onaj isti Englez koji je pisao o turskim zverstvima
u Bugarskoj? - upita Varja skidajući kapu i kako-tako
dovodeći kosu u red.
- Irac - brzo je ispravi Maklaflin. - To nikako nije
isto.
- A ko su oni? - Varja pokaza glavom na onu stranu
gde se kovitlao oblak prašine i gde su grmeli pucnji. -
Ko je onaj sa šeširom?
- Taj jedinstveni kauboj je lično D’Evre, najblistavije
pero, ljubimac francuskih čitalaca i glavni adut lista
Revi parizjen.
- Revi parizjen?
- Da, to su pariske dnevne novine. Tiraž je sto
pedeset hiljada, što je za Francusku neverovatno mnogo
- s omalovažavanjem razjasni dopisnik. - A moj Dejli
post svakodnevno se proda u dvesta četrdeset hiljada
primeraka, eto tako.
Varja zavrte glavom da bi se kosa bolje namestila i
poče da skida prašinu s lica.
- Ah, gospodine, stigli ste u pravi čas, bolje nije
moglo biti. Poslalo vas je samo proviñenje.
 - Dovukao nas je ovamo Mišel - sleže ramenima
Britanac, tačnije, Irac. - On sad nije u trupi, rasporeñen
je u štab i umire od besposličenja. Jutros su se
bašibozuci malo našalili u ruskoj pozadini, i Mišel se
lično bacio u poteru. A ja i D’Evre smo uz njega kao
psetanca - kuda on, tu i mi. Kao prvo, stari smo
prijatelji, još od Turkestana, a kao drugo, gde je Mišel,
tu će se obavezno naći dobra tema za članak... A, evo,
vraćaju se i naravno, kako Rusi kažu, praznih ruku.
- Zašto „naravno“? - upita Varja.
Novinar se nadmeno osmehnu i oćuta; umesto
njega odgovori Fandorin, koji se do tog trenutka gotovo
nije mešao u razgovor:
- Pa videli ste, madmazel, da su konji b-bašibozuka
odmorni, a gonilaca - premoreni.
- Absolutely so3- klimnu Maklaflin.
Varja iskosa baci oštar pogled na obojicu: gle kako
su se zaverili, samo da naprave ženu glupačom. Ali
Fandorinu već istog trena bi oprošteno jer je izvukao iz
džepa začuñujuće čistu maramicu i priljubio je uz
Varjin obraz. Oh, pa ona je zaboravila na ogrebotinu!
Novinar je pogrešio rekavši da se potera vraća
praznih ruku - Varja s radošću ugleda da su
zarobljenog oficira ipak preoteli: dva kozaka su za ruke
i za noge vukli malaksalo telo u crnom mundiru. Ili je,
ne daj bože, ubijen?
Napred je ovaj put jahao kicoš koga je Britanac
nazvao Mišelom. To je bio mladi general veselih plavih
očiju i s upečatljivom bradom - negovanom, mekanom i
raščešljanom na dve strane, poput krila.
- Umakoše, hulje! - izdaleka doviknu on i prilepi im
još neki epitet čiji smisao Varja nije sasvim razumela.
- There’s lady here4 - pripreti prstom Maklaflin,
skinuvši polucilindar i brišući ružičastu ćelu.

3 Potpuno tačno (engl.).

4 Ovde je dama (engl.)
 General zastade, baci pogled na Varju, ali se istog
časa sneveseli, što je bilo i razumljivo: neoprana kosa,
ogrebotina, ružna odeća.
- Brigadni general svite njegovog imperatorskog
veličanstva Soboljev-Drugi - predstavi se Mišel i upitno
pogleda u Fandorina.
Ali srdita zbog generalove ravnodušnosti prema
njoj, Varja drsko upita:
- Drugi? A ko je pak prvi?
Soboljev se začudi:
- Kako ko? Moj stari, divizijski general Dmitrij
Ivanovič Soboljev, komandant Kavkaske kozačke
divizije. Nije valjda da niste čuli za njega?
- Ne. Ni za njega ni za vas - odbrusi Varja i slaga,
jer je za Soboljeva-Drugog, junaka Turkestana, osvajača
Hive i Mahrama, znala čitava Rusija.
O generalu se pričalo svašta. Jedni su ga veličali
kao nečuveno hrabrog borca, besprekornog i
neustrašivog viteza, nazivali ga budućim Suvorovim i
čak Bonapartom, dok su ga drugi opanjkavali kao
častoljubivog pozera. Novine su pisale o tome kako se
Soboljev sam odbranio od čitave horde Tekijaca, zadobio
sedam rana ali se nije povukao; kako je s malim
odredom presekao mrtvu pustinju i razbio desetostruko
jaču vojsku strapšog Abdurahman-bega, a poneko od
Varjinih poznanika prepričavao je glasine sasvim druge
vrste - o streljanju talaca i još nešto slično: o pljački
tatarske državne blagajne.
Gledajući u vedre oči generala-lepotana, Varja je
shvatila: ono o sedam rana i Abdurahman-begu je čista
istina, a ono o taocima i državnoj blagajni je besmislica
i kleveta zavidljivaca.
Ovo tim pre što je i Soboljev opet počeo da se
zagleda u Varju i ovaj put, izgleda, našao nešto
zanimljivo.
- Ali koji su vetrovi vas doneli ovamo, gospoñice,
gde se lije krv? I još u tom odelu! Baš me zanima.
 Varja se predstavi i ukratko ispriča o svojim
dogodovštinama, nepogrešivim instinktom osećajući da
je Soboljev neće izdati i neće je pod pratnjom poslati u
Bukurešt.
- Ja zavidim vašem vereniku, Varvara Andrejevna -
kaza general milujući Varju pogledom. - Vi ste devojka
nesvakidašnja. Pa dopustite da vam predstavim svoje
drugove.
S gospodinom Maklaflinom ste se, mislim,
upoznali, a ovo je moj ordonans Serjoža Bereščagin,
brat upravo onog Bereščagina, slikara. (Varji se
zbunjeno pokloni vižljasti mladić prijatne spoljašnjosti,
u kozačkoj čerkeski.) On, izmeñu ostalog, i sam odlično
crta. Na Dunavu, prilikom izviñanja, tako je prikazao
turske pozicije, divota jedna. A gde je D’Evre? Ej, Evre,
doñite ovamo da vas predstavim zanimljivoj dami.
Varja je radoznalo gledala u Francuza, koji je
dojahao poslednji. Francuz (na rukavu je imao prevez
„Dopisnik br. 32“) beše čudo od lepote, na svoj način, a
ništa manje od Soboljeva: uzak izvijen nos, zasukani
svetli brci i rićkasta španska bradica, pametne sive oči.
Oči su, meñutim, gledale ljutito.
- Ovi nitkovi su - bruka turske armije! - razjareno
uzviknu novinar na francuskom. - Dobri su samo da
kolju mirne stanovnike, a čim počne okršaj - bež u
grmlje. Na Kerim-pašinom mestu, ja bih sve njih
razoružao i povešao!
- Smirite se, hrabri ševalije,5 ovde imamo damu -
podsmešljivo ga prekide Maklaflin. - Imate sreće -
predstavili ste joj se kao junak romantičar, i nemojte
sad da padate u vatru. Pazite kako vas samo gleda!
Varja pocrvene i prostreli Irca ljutitim pogledom, ali
Maklaflin se samo dobrodušno zasmeja. Zato je D’Evre
postupio kako dolikuje pravom Francuzu - sišao s konja
i poklonio se.

5 Viteže (franc.).
 - Šarl d’Evre, vama na usluzi, madmazel.
- Varvara Suvorova - ljubazno reče ona. - Drago mi
je da vas upoznam. I hvala vam, gospodo. Pojavili ste se
u pravo vreme. A dozvolite da saznamo vaše ime - upita
D’Evre, radoznalo pogledavši u Fandorina.
- Erast Fandorin - odgovori dobrovoljac, ne
gledajući, meñutim, u Francuza već u Soboljeva. - Borio
sam se u Srbiji, a sada idem u g-glavni štab s važnom
informacijom.
General odmeri Fandorina od glave do pete. S
poštovanjem se zainteresova:
- Biće da ste okusili nevolju? Čime ste se bavili pre
Srbije?
Erast Petrovič reče, pokolebano:
- Bio sam u ministarstvu inostranih poslova.
Titularni savetnik.
To je bilo neočekivano. Diplomata? Istinu govoreći,
novi utisci behu unekoliko oslabili popriličan (šta ima
da se skriva) utisak koji je ne mnogo govorljivi saputnik
proizveo na Varju, ali sada se ona ponovo zainteresova
za njega. Diplomata koji odlazi dobrovoljno u rat -
složićete se, to se ne dešava često. Ne, konačno, sva
trojica su bila izvanredna, svak na svoj način: i
Fandorin, i Soboljev, i D’Evre.
- Kakva je to informacija? - namršti se Soboljev.
Fandorin zape, očigledno ne želeći da govori.
- Pa, nemojte se igrati tajni madridskog dvora -
podviknu na njega general. - Na kraju krajeva, nije
uljudno prema vašim spasiocima.
Dobrovoljac ipak utiša glas a dopisnici načuljiše
uši.
- Probijam se iz Vidina, gospodine generale. Osman-
paša je pre tri dana krenuo s korpusom u pravcu P-
plevne.
- Koji Osman? Kakva Plevna?
- Osman Nuri-paša - najbolji vojskovoña turske
armije, koji je pobedio Srbe. On ima svega četrdeset pet
godina a već je m-mušir, to jest feldmaršal. I njegovi
vojnici nisu kao ovi koji su bili na Dunavu. A Plevna je
gradić na oko t-trideset vrsta zapadno odavde. Treba
preduhitriti pašu i zauzeti taj strateški važan p-punkt.
On štiti put za Sofiju.
Soboljev lupi dlanom po kolenu - njegov konj se
nervozno prebaci s noge na nogu.
- Eh, da imam makar jedan puk! Ali ja vam,
Fandorine, nisam u trupi. Treba da idete u štab,
glavnokomandujućem. Ja moram da dovršim
pretraživanje terena, a vama ću obezbediti pratnju do
Carevica. Večeras izvolite u goste, Varvara Andrejevna.
U šatoru kod gospode novinara veoma je veselo.
- Sa zadovoljstvom - reče Varja i bojažljivo pogleda
u stranu, tamo gde je na travu bio spušten zarobljeni
oficir. Dva kozaka behu čučnula uz njega nešto radeći.
- Onaj oficir je ubijen, je l’ da? - šapatom upita
Varja.
- Izvukao se - odgovori general. - Imao je ñavolju
sreću, živeće sto godina. Kad smo bašibozucima stali na
rep, oni njemu metak u glavu, pa beži bezobzirce. A
metak je, kao što se zna, glup. Prošao po tangenti, samo
parče kože odrao. Šta je tamo, braćo, previste li
kapetana? - doviknu on kozacima.
Ovi pomogoše oficiru da ustane. On se zaljulja ali
ostade na nogama, a kozake, koji htedoše da ga pridrže
za laktove, odlučno odgurnu. Načinio je nekoliko
nesigurnih koračaja na klecavim nogama koje su
svakog trena mogle otkazati i, zauzevši stav „mirno“,
reče hripavim glasom:
- Ge... generalštabni kapetan Jeremej Perepjolkin,
vaše prevashodstvo. Išao sam iz Zimnice prema mestu
službe, u štab Zapadnog odreda. Upućen sam u
operativni odsek, brigadnom generalu Krideneru. Usput
me je napao odred neprijateljske neregularne konjice i
zarobio me. Kriv sam... Nikako nisam očekivao u našoj
pozadini... Čak ni pištolj kod sebe nisam imao, samo
sablju.
Sada je Varja bolje osmotrila mučenika. Bio je
nevelikog rasta, žilav; kosa kestenjasta, razbarušena,
usta uzana, gotovo bez usana, stroge kestenjaste oči.
Tačnije, jedno oko, jer se drugo i dalje nije videlo, ali
zato u kapetanovom pogledu više nije bilo ni smrtne
jeze ni očajanja.
- Živi ste, hvala bogu - dobroćudno reče Soboljev. -
A bez pištolja oficir ne sme, čak ni štapski. To je isto
kao kad bi žena izišla iz kuće bez šepšra - pomislili bi
da je uličarka. - On se nasmeja, ali kad je ulovio Varjin
ljutiti pogled, preseče mu se dah.
- Pardon, madmazel.
Generalu priñe odvažni kozački podoficir i upre
prstom nekud u stranu.
- Vaše prevashodstvo, izgleda - Semjonov!
Varja se okrete i spopade je muka: pored žbuna se,
neznano otkud, pojavio banditski dorat, na kojem je još
malopre onako neuspešno galopirala. Dorat je potpuno
mirno čupkao travu a o boku mu se i dalje ljuškao
visuljak koji je izazivao mučninu. Soboljev skoči na
zemlju, primače se konju sumnjičavo škiljeći, okrenu
košmarnu kuglu na jednu pa na drugu stranu.
- Zar je ovo Semjonov? - s nevericom će on. - Varaš
se, Nečitajlo. Semjonov ima sasvim drugačije lice.
- Ama, Mihale Dmitrijeviču - planu podoficir. - Evo i
uvo mu je iskrzano, i evo, pogledajte. - On razdvoji na
mrtvoj glavi modre usne. - Ni prednjeg zuba, evo, nema.
On je, Semjonov!
- Moguće - zamišljeno klimnu glavom general. -
Kako je samo unakažen. To je, Varvara Andrejevna,
kozak iz drugog eskadrona, koga su jutros uhvatili
Daud-begovi Meshetinci - objasni on okrećući se Varji.
Ali Varja ništa nije čula - zemlja i nebo se
zakolutaše zamenivši mesta, i D’Evre i Fandorin jedva
stigoše da prihvate obamrlu gospoñicu.
 Glava treća

gotovo u celosti posvećena istočnjačkoj

podmuklosti

Kako dakle da vam se obraćam, „madam“ ili

„madmazel“? - neprijatno kriveći usne pitao je
žandarmerijski potpukovnik, crn kao buba. - Ni vi ni ja
nismo na balu već u armijskom štabu, i ne delim vam
komplimente već vršim saslušanje, tako da izvolite ne
vrdati.
Bio je to potpukovnik Ivan Haritonovič Kazanzaki,
a za Varjinu situaciju nikako nije hteo da ima
razumevanja i stvar je očito išla ka tome da bude
prinudno vraćena u Rusiju.
 Juče su u Carevice stigli tek pred noć. Fandorin se
istog časa uputio u štab, a Varja je, iako je padala s
nogu od umora, počela da preduzima ono što je
neophodno. Milosrdne sestre iz sanitarnog odreda
baronese Vrejske dale su joj odeću, ugrejale vodu, i
Varja se najpre dovela u red a tek potom se bacila na
bolnički krevet. Susret sa Pećom odložen je za sutra jer
tokom važnog razgovora koji im je predstojao treba da
bude u punoj pripravnosti.
Ipak, Varji nisu dali da se naspava. Izjutra su došla
dva žandarma sa šlemovima, s karabinima i „devojku po
prezimenu Suvorova“ sproveli direktno u specijalnu
jedinicu Zapadnog odreda, a da se nije čestito ni
očešljala.
I evo, ona već satima pokušava da obrijanom
mučitelju gustih obrva, u plavom mundiru, objasni koja
vrsta odnosa nju povezuje sa šifrantom Pećom
Jabukovim.
- Ta pozovite, pobogu, Petra Afanasjeviča, i on će
vam sve potvrditi - ponavljala je Varja, a potpukovnik je
svaki put na to odgovarao:
- Sve u svoje vreme.
Žandarma su naročito interesovale podrob-nosti
njenog susreta sa „licem koje se predstavlja kao
titularni savetnik Fandorin“. Kazanzaki je zapisao i o
vidinskom Jusuf-paši, i o kafi i francuskom jeziku, i o
osloboñenju dobijenom na nardu. Najviše je
potpukovnik živnuo saznavši da je dobrovoljac
razgovarao s bašibozucima na turskom, i neizostavno je
hteo da zna kako je zapravo govorio - zapinjući ili ne.
Samo na to besmisleno razjašnjavanje zapinjanja otišlo
je, čini se, najmanje pola sata.
A kad je Varja već bila na ivici suve histerije - bez
suza - vrata trošne zgrade od naboja, u kojoj je bila
smeštena specijalna jedinica, iznenada se otvoriše i
uñe, pre bi se reklo utrča veoma nadmen general
strogih izbuljenih očiju i bujnih brkova produženih
preko obraza.
- General-añutant Mizinov - oštro izjavi on s praga,
strogo pogledavši u potpukovnika. - Kazanzaki?
Zatečen, žandarm se ispravi i poče da miče
usnama, a Varja iskolači oči u glavnog satrapa i dželata
slobode, kakvim je napredna omladina smatrala
načelnika Trećeg odeljenja i zapovednika žandar-
merijskog korpusa Lavrentija Arkadjeviča Mizinova.
- Da, vaše visokoprevashodstvo - piskutavo poče
Varjin mučitelj. - Potpukovnik žandarmerijskog korpusa
Kazanzaki. Ranije sam služio u kipšnjevskoj upravi,
sada sam postavljen za rukovodioca specijalne jedinice
pri štabu Zapadnog odreda. Saslušavam privedenu.
- Ko je to? - podiže obrve general i s neodo-
bravanjem pogleda u Varju.
- Varvara Suvorova. Tvrdi da je došla privatnim
poslom, da bi se srela s verenikom, šifrantom
operativnog odeljenja Jabukovim.
- Suvorova? - zainteresova se Mizinov. - Nismo li
roñaci? Moj pradeda po majčinoj liniji je Aleksandar
Vasiljevič Suvorov- Rimnikski.
- Nadam se da nismo roñaci - odseče Varja.
Satrap se osmehnu s razumevanjem, i na
privedenu više nije obraćao pažnju.
- Kazanzaki, nemojte me zamajavati kojekakvim
besmislicama. Gde je Fandorin? U raportu je rečeno da
je kod vas.
- Da, vaše visokoprevashodstvo, nalazi se pod
stražom - odsečno odraportira potpukovnik i, spustivši
ton, dodade. - Imam osnova da pretpostavim da je
upravo on naš dugo očekivani gost Anvar-efendija. Sve
se u dlaku poklapa, vaše prevashodstvo. O Osman-paši
i Plevni - očita dezinformacija. I kako je samo vešto
zavio...
- Tikvane! - graknu Mizinov, i to tako strašno da
potpukovnik uvuče glavu meñu ramena. - Odmah da si
ga doveo ovamo! Smesta!
 Kazanzaki glavačke izlete napolje, a Varja ostade
kao prikovana za naslon stolice, mada uzbuñeni general
beše i zaboravio na nju. On je bučno puhtao i nervozno
dobovao prstima po stolu sve dok se pukovnik nije
vratio s Fandorinom.
Dobrovoljac je izgledao izmoždeno, ispod očiju mu
se behu pojavili tamni kolutovi - očigledno mu
prethodne noći nisu dali da spava.
- D-dobar dan, Lavrentije Arkadjeviču - umorno
reče on, a Varji se lako nakloni.
- Bože, Fandorine, ama jeste li to vi? - uzdahnu
satrap. - Jednostavno, da vas čovek ne prepozna. Kao
da ste deset godina stariji! Sedite, dragi moj, jako mi je
drago što vas vidim.
On smesti Erasta Petroviča pa sede i sam, pri čemu
se Varja nañe iza generalovih leña, a Kazanzaki kao da
se beše ukočio kod praga, izduživši se u stavu „mirno“.
- U kakvom ste sada stanju? - upita Mizinov. - Hteo
bih da vam se najiskrenije...
- Nije potrebno, vaše visokoprevashodstvo - s
dužnom pažnjom ali odlučno prekide ga Fandorin. –
Sad je s-sa mnom sve u redu. Bolje mi recite da li vam
je ovaj g-gospodin (on nehajno pokaza glavom na
potpukovnika) preneo za Plevnu. Jer je svaki trenutak
dragocen.
- Da-da. Ovde mi je naredba glavnokomandujućeg,
ali sam najpre hteo da se uverim da ste to stvarno vi.
Evo, slušajte. - On izvuče iz džepa listić papira, namesti
na oko monokl i pročita. - Načelniku Zapadnog odreda,
general-potpukovniku baronu Krideneru. Nareñujem da
zauzmete Plevnu i utvrdite se tamo s najmanje jednom
divizijom. Nikolaj.
Fandorin klimnu glavom.
- Potpukovniče, smesta da se šifruje i pošalje
telegrafom Krideneru - naredi Mizinov.
Kazanzaki s uvažavanjem uze list papira i,
zveckajući mamuzama, pohita da izvrši nareñenje.
 - Onda, izgleda da možete u službu? - upita
general.
Erast Petrovič se namršti:
- Lavrentije Arkadjeviču, pa ja sam, č-čini mi se,
obavio zadatak, izvestio o turskom bočnom manevru. A
da ratujem s jadnom Turskom, koja bi se i bez naših
junačkih napora uspešno raspala, toga me poštedite.
- Neću vas poštedeti, milostivi gospodine, neću
poštedeti! - ljutnu se general. - Ako je za vas
patriotizam - prazna reč, onda ću dozvoliti sebi da vas
podsetim da vi, gospodine titularni savetniče, niste u
ostavci već samo na neoročenom odsustvu i, mada se
vodite u diplomatskoj službi, i dalje služite kod mene, u
Trećem odeljenju!
Varja tiho uzdahnu. Fandorin, koga je smatrala
ispravnim čovekom - policijski agent? A ovamo izigrava
Pečorina! Zanimljivo bledilo, setan pogled, plemenita
seda kosa. Pa posle ovoga hajde, veruj ljudima.
- Vaše visokop-prevashodstvo, - tiho reče Erast
Petrovič, očigledno i ne sluteći da je nepovratno pao u
Varjinim očima - ja ne služim vama već Rusiji. A u ratu
koji je za Rusiju beskoristan i čak poguban, ne želim da
učestvujem.
- O ratu ne odlučujemo ni vi ni ja. Odlučuje
gospodar imperator - odseče Mizinov.
Neko vreme u vazduhu je visila nelagodnost. Kad je
zapovednik žandarmerije ponovo progovorio, njegov glas
je imao sasvim drugačiji prizvuk.
- Eraste Petroviču, dragi moj - prisno poče on. - Ta
stotine hiljada Rusa rizikuju život, zemlja je pritisnuta
ratnim bremenom... Imam loš predosećaj. Nekako već
suviše lako ide. Bojim se, neće na dobro izići...
Pošto odgovora nije bilo, general umorno protrlja
oči i priznade:
- Teško mi je, Fandorine, jako teško. Naokolo opšti
metež, burdelj. Nedostaju radnici, naročito oni
sposobni. Pa zar bih ja vama naturio nešto rutinsko.
Imam zadatak nimalo lak, taman za vas.
Tu Erast Petrovič upitno naže glavu i general
poverljivo kaza:
- Sećate li se Anvar-efendije? Sekretara sultana
Abdul-Hamida. No... onaj što se ovlaš provukao u
„slučaju Azazel“?
Erast Petrovič jedva primetno uzdrhta, ali oćuta.
- Hm, - izusti Mizinov - ovaj idiot Kazanzaki mislio
je da ste vi - on, bogami. Imamo podatke da ovaj
zanimljivi Turčin lično predvodi tajnu operaciju protiv
naše vojske. Gospodin je ludo odvažan, s
avanturističkom žicom. Sasvim je mogućno da se i lično
na našem položaju stvori, svašta se može od njega
očekivati. Šta kažete, je li zanimljivo?
- R-razumem, Lavrentije Arkadjeviču - pogledavši
iskosa na Varju reče Fandorin.
- E pa, odlično - obradova se Mizinov i doviknu. -
Novgorodcev! Fasciklu!
Tihim korakom uñe postariji major s añutantskim
akselbanderima, pruži generalu crvenu kožnu fasciklu i
odmah se udalji. Dok su vrata bila otvorena, Varja
ugleda oznojeno lice potpukovnika Kazanzakija i uputi
mu prezrivo-podsmešljivu grimasu - tako ti i treba,
sadisto, malo se kiseli pred vratima.
- Dakle, evo, to je ono što imamo o Anvaru -
zašušta listovima general. - Da li biste zapisali?
- Zapamtiću - odgovori Erast Petrovič.
- O najranijem periodu podaci su krajnje oskudni.
Roñen pre otprilike trideset pet godina. Prema nekim
činjenicama, u bosanskom muslimanskom gradiću
Hevraisu. Roditelji - nisu poznati. Vaspitavan negde u
Evropi, u jednoj od čuvenih obrazovnih ustanova ledi
Ester, koje se vi, razume se, sećate iz „slučaja Azazel“.
Po drugi put je Varja začula taj čudni naziv, i po
drugi put je Fandorin reagovao čudno - tako je isturio
bradu kao da mu je okovratnik odjednom postao tesan.
- Na površinu je Anvar-efendija isplivao pre deset
godina, kada su u Evropi prvi put počeli da govore o
velikom turskom reformatoru Midhat-paši. Naš Anvar,
tada još nije bio nikakav efendi, služio je kod njega kao
sekretar. Evo čujte kakav je Midhatov službeni karton. -
Mizinov izvuče poseban list i nakašlja se. - U to vreme
on je bio paša Dunavskog vilajeta. Pod njegovim
pokroviteljstvom Anvar je u tim krajevima uveo prevoz
diližansom, izgradio prugu, a takoñe učvrstio mrežu
„islahana“ - dobrotvornih obrazovnih ustanova za decu
siročiće, kako muslimanske tako ihrišćanske
veroispovesti.
- Z-zaista? - zainteresova se Fandorin.
- Da. Inicijativa za pohvalu, zar ne? I uopšte,
Midhat-paša i Anvar su onde načinili takva dela da je
zapretila ozbiljna mogućnost izlaska Bugarske iz zone
ruskog uticaja. Ali naš poslanik u Konstantinopolju,
Nikolaj Pavlovič Gnatjev, iskoristio je sav svoj uticaj na
sultana Abdul-Aziza i uspeo da preterano revnosni paša
bude opozvan. Kasnije je Midhat postao predsednik
Državnog saveta i uveo zakon o opštenarodnom
obrazovanju - divan zakon, kakav mi u Rusiji,
uostalom, ni danas nemamo. Pogodite, ko je razrañivao
zakon? Tako je, Anvar-efendi. Sve bi to bilo veoma
dirljivo da se naš oponent, osim u prosvetu, još tada
nije bio uveliko upleo u dvorske intrige, a neprijatelja je
njegov pokrovitelj imao, pribogu, i previše. Midhatu su
podmetali ubice, sipali otrov u kafu, jednom su mu čak
za ljubavnicu poturili ženu zaraženu leprom, a Anvaru
je spadalo u dužnost i to da velikog čoveka štiti od svih
tih nestašluka. Tada se ispostavilo da je ruska partija
na dvoru nadjačala, i 1869. godine pašu su oterali da
upravlja u najvećoj zabiti, u divljoj i ubogoj
Mesopotamiji. Kad je Midhat pokušao da i tu uvede
reforme, u Bagdadu je izbio ustanak. Znate šta je on
uradio? Sazvao je gradske starešine i duhovna lica i
održao pred njima kratak govor sledeće sadržine. Čitam
doslovce, jer sam iskreno zadivljei i energijom i stilom:
„Uvažene mule i starešine, ako se kroz dva sata neredi
ne prekinu, narediću da vas sve obese, a slavni grad
Bagdad zapaliću sa četiri strane, i neka posle veliki
padišah, da ga sačuva Alah, i mene obesi zbog tog
zločina.“ Prirodno, za dva sata u gradu je zavladao mir.
- Mizinov opet ispusti jedno „hm“, zavrte glavom. - Sad
je već mogao da otpočne s reformama. Za manje od tri
godine Midhatove uprave, njegov verni pomoćnik Anvar-
efendi uspeo je da sprovede telegraf, da uvede u
Bagdadu tramvaje na konjsku vuču, da po Eufratu
pusti parobrode, da pokrene prve iračke novine i da
nakupi učenike za trgovačku školu. Šta kažete?! Da i ne
spominjem takve sitnice kao što je osnivanje
akcionarske „Osmano-osmanske brodske kompanije“,
čije lañe plove kroz Suecki kanal sve do Londona. Zatim
je Anvar, posredstvom veoma lukave spletke, uspeo da
svrgne velikog vezira Mahmuda Nedima, koji je u toj
meri zavisio od ruskog veleposlanika da su ga Turci
prozvali „Nedimov“. Midhat je stao na čelo sultanske
vlade, ali se zadržao na visokom položaju svega dva i po
meseca - naš Gnatjev ga je opet nadigrao. Glavni i, sa
gledišta ostalih paša apsolutno neoprostiv Midhatov
porok je - nepotkupljivost. On je započeo borbu protiv
podmićivanja i pred evropskim diplomatama izgovorio
rečenicu koja ga je i uništila: „Vreme je da se Evropi
pokaže da nisu svi Turci - jadne prostitutke.“ Zbog ovih
„prostitutki“ bio je sklonjen iz Stambola, postavljen za
pašu u Solunu. Ovaj grčki gradić ubrzo je procvetao, a
sultanski dvor je opet utonuo u san, naslade i rasipanje
državnih para.
- Vidim da ste n-naprosto zaljubljeni u tog čoveka -
prekide generala Erast Petrovič.
- U Midhata? Apsolutno - sleže ramenima Mizinov. -
I bio bih srećan da ga vidim na čelu ruske vlade. Ali on
nije Rus nego Turčin. Uz to Turčin okrenut Engleskoj.
Naša usmerenja su suprotna i zato je Midhat naš
neprijatelj. Najopasniji neprijatelj. Evropa nas ne voli i
boji nas se, ali zato Midhata diže u nebo, pogotovo
otkako je Turcima darovao ustav. A sada se, Eraste
Petroviču, naoružajte strpljenjem. Pročitaću vam
opširno pismo koje mi je još prošle godine poslao
Nikolaj Pavlovič Gnatjev. Ono će vam pružiti jasnu
predstavu o protivniku s kojim ćemo imati posla.
Zapovednik žandarmerije istrže iz fascikle listove
sitno ispisane ujednačenim ćatinskim rukopisom i poče
da čita.
- Dragi Lavrentije, dogañaji u našem Stambolu,
kojeg čuva Alah, odvijaju se toliko brzo da ih čak ni ja ne
sustižem, a ipak sam, tvoj pokorni sluga, bez lažne
skromnosti, svojom rukom opipavao puls Evropskog
Bolesnika više godina. Taj puls je, ne bez moga udela,
postepeno zamirao i obećavao da se ubrzo i sasvim
ugasi, ali od maja meseca... Reč je o prošloj, 1876.
godini - nañe za shodno da umetne Mizinov -... ali od
maja meseca počelo je takvo grozničavo stanje da Bosfor
svakog časa može da iziñe iz obala, zidovi Carigrada da
se sruše, i ti nećeš imati na šta da okačiš svoj štit.
A ceo problem je u tome što se u maju u prestonicu
velikog i neuporedivog sultana Abdul-Azisa, Senke
Svevišnjeg i Čuvara Vere, iz izgnanstva trijumfalno vratio
Midhat-paša i doveo sa sobom „sivu eminenciju",
oštroumnog Anvar-efendiju.
Ovom prilikom, opamećeni Anvar išao je na sigurno -
delovao i na evropski i na istočnjački način. Krenuo je od
evropskog: njegovi agenti počeli su učestalo da navraćaju
u brodogradilišta, u oružarnicu, u kovnicu - te su radnici,
kojima dugo-dugo nije isplaćivana plata, izišli na ulice.
Zatim je usledio čisto istočnjački trik. Midhat-paša je 25.
maja pravovernima objavio da mu se u snu javio Prorok
(pa de, idi proveri!) i poručio svom rabu da spase Tursku
koja propada.
A u meñuvremenu, moj dobri prijatelj Abdul-Aziz je,
kao obično, sedeo u svom haremu, uživajući u društvu
voljene žene, čarobne Mihrihanum, koja je, pred
poroñajem, bila veoma ćudljiva i zahtevala da gospodar
sve vreme bude pored nje. Ova zlatokosa plavooka
Čerkeskinjica se, osim po nezemaljskoj lepoti, proslavila
još i po tome što je ispraznila sultansku riznicu do
samoga dna. Samo tokom poslednje godine ostavila je u
francuskim radnjama na Peru preko deset miliona
rubalja, i sasvim je razumljivo što meñu žiteljima
Carigrada, kako bi se izrazili Englezi, koji vole
understatment, 6 nikako nije bila omiljena.
Veruj mi, Lavrentije, nije mi bilo u moći išta da
izmenim. Preklinjao sam, pretio, spletkario kao evnuh u
haremu, ali Abdul-Aziz je ostajao gluv i nem. Oko dvorca
Dolma-bahče (vrlo nakazna zgrada u evropsko-
istočnjačkom stilu) 29. maja urlala je gomila od više
hiljada ljudi, a padišah nije čak ni pokušao da umiri
svoje podanike - zaključao se u ženskoj polovini
rezidencije, u koju ja nemam pristupa, i slušao kako
Mihri-hanum na klaviru izvodi mañarske valcere.
Za to vreme Anvar nije izbijao od ministra vojnog,
navodeći tog opreznog i smotrenog gospodina na
promenu političke orijentacije. Prema izveštaju moga
agenta, koji je kod paše radio kao kuvar (otud i
specifična aroma izveštaja), sudbonosni pregovori tekli
su ovako. Anvar je stigao kod ministra tačno u podne, i
nareñeno je da se servira kafa sa somunom. Četvrt sata
kasnije iz ministrovog kabineta začuo se ljutiti urlik
njegovog prevashodstva, i añutanti su sproveli Anvara u
vojni zatvor. Sledećih pola sata paša je, ushodan u sobi,
sam; pojeo je dve porcije alve, koju veoma voli. Zatim je
zaželeo da lično ispita izdajnika i otišao do zatvora. U
pola tri bilo je nareñeno da se serviraju voće i poslastice.
U petnaest do četiri - konjak i šampanjac. Posle četiri,
popivši kafu, paša i njegov gost otišli su kod Midhata.
Kako se pričalo, za učešće u zaveri ministru je od
engleskih pokrovitelja bilo obećano mesto velikog vezira i

6 Krajnje umekšan izraz (engl.).

milion funti sterlinga.
Do večeri, dva glavna zaverenika su se u svemu
usaglasila i iste noći izvršen je državni udar. Flota je
blokirala dvorac sa mora, načelnik prestoničkog
garnizona zamenio je stražu svojim ljudima i sultana su,
zajedno s majkom i bremenitom Mihri-hanum, prevezli
čamcem u dvorac Ferije.
Posle četiri dana sultan je pokušao da skrati bradu
manikirskim makazicama, ali tako nevešto da je
presekao sebi vene na obema rukama, i odmah
izdahnuo. Lekari evropskih ambasada, pozvani da izvrše
obdukciju, jednoglasno su potvrdili da je izvršeno
samoubistvo jer apsolutno nikakvi tragovi borbe na telu
nisu nañeni. Rečju, sve je bilo izvedeno jednostavno i
otmeno, kao u dobroj šahovskoj partiji - takav je stil
Anvar-efendije.
Ali to je bilo tek otvaranje, za njim je usledila
središnjica.
Vojni ministar obavio je svoje i sada se pretvorio u
ozbiljnu smetnju: za reforme i za ustav nije imao ni
najmanjih sklonosti, već se najviše interesovao za to
kada će dobiti milion koji mu je obećao Anvar. A inače,
ministar vojni ponašao se kao da je on - glavno lice u
vladi, i neumorno ponavljao da je Abdul-Aziza svrgnuo
upravo on a nikako ne Midhat.
U isto to Anvar-efendija uveravao je jednog hrabrog
oficira, koji je ranije služio kod pokojnog sultana kao
añutant. Zvao se taj oficir Hasan-bej, lepotici Mihri-
hanum bio je brat, i kod dvorskih lepotica uživao
neverovatnu popularnost jer je bio veoma lep, odvažan i
izvrsno pevao italijanske arije. Svi su Hasan-beja zvali
jednostavno Čerkez.
Nekoliko dana posle onog Abdul-Azizovog onako
neveštog štucovanja brade, neutešna Mihri-hanum
pobacila je mrtvo dete i umrla u teškim mukama. Upravo
u to vreme Anvar i Čerkez postali su prisni prijatelji.
Jednom Hasan-bej beše svratio u Midhat-pašinu
rezidenciju, da poseti prijatelja. Anvar nije bio tu, ali se
kod paše upravo behu skupili ministri na savetovanje.
Na Čerkeza su u kući već bili privikli i primali ga kao
domaćeg. On je ispio kafu s añutantima, popušio,
proćaskao o svemu i svačemu. Zatim je leno prošvrljao po
hodniku i iznenada banuo u salu gde se odvijalo
zasedanje. Midhata i ostale velikodostojnike Hasan-bej
nije dirnuo, ali je ministru vojnom ukucao u grudi dva
metka iz revolvera, a zatim dotukao starca kamom.
Pribraniji ministri pobegli su glavom bez obzira, sem
dvojice, koji su namislili da se pokažu herojima. Bilo je to
potpuno uzaludno: besni Čerkez jednoga je ubio na
mestu a drugog teško ranio. Tad se u salu vratio hrabri
Midhat-paša praćen dvojicom añutanata. Hasan-bej ih je
obojicu pogodio, a Midhata opet nije dirnuo. Najzad su
ubicu savladali, ali tek pošto je uspeo da dokrajči
policijskog oficira i rani sedam vojnika. Naš se Anvar u to
vreme pobožno molio u džamiji, za šta ima mnogo
svedoka.
Noć je Hasan-bej proveo iza brave, glasno pevajući
arije iz Lučije od Lamermura, čime je, kažu, Anvar-
efendiju doveo do potpunog ushićenja. Anvar je čak
pokušao da za hrabrog zločinca izdejstvuje pomilovanje,
ali su razljućeni ministri bili neumoljivi, i sutradan ujutru
ubicu su obesili o drvo. Dame iz harema, koje su tako
vatreno ljubile svoga Čerkeza, došle su da prisustvuju
njegovom pogubljenju, gorko su plakale i kroz vazduh mu
slale poljupce.
I otad niko više Midhatu nije smetao - osim sudbine,
koja mu je nanela udarac s potpuno neočekivane strane.
Velikog političara izdala je njegova marioneta, novi
sultan Murat. Već izjutra 31 maja, odmah posle prevrata,
Midhat-paša je posetio sinovca svrgnutog sultana, princa
Murata, čime je ovoga neizrecivo uplašio. Ovde ću
načiniti malu digresiju da bih objasnio koliko je žalosna
figura naslednika u Osmanskoj imperiji.
Reč je o tome da prorok Muhamed, iako je imao
petnaest žena, nije imao nijednog sina, i nikakva
uputstva po pitanju nasledstva prestola nije ostavio. Zato
je tokom vekova svaka od brojnih sultanija maštala da
uzdigne na presto svoga sina, dok je sinove svojih
suparnica na svaki način nastojala da zatre. Pri dvoru je
postojalo posebno groblje za nevino ubijene prinčeve,
tako da smo mi, Rusi, s našim Borisom i Glebom i
carevićem Dimitrijem, prema turskim merilima naprosto
smešni.
U Osmanskoj imperiji tron ne nasleñuje sin od oca
već mlañi brat od starijeg. Kada se rezerve braće iscrpu,
prava stiče sledeća generacija, ali opet od najstarijeg
brata prema najmlañem. Svaki sultan se smrtno boji
svoga mlañeg brata ili starijeg sinovca, i šanse
naslednika da doživi do ustoličenja sasvim su neznatne.
Princa naslednika čuvaju u potpunoj izolaciji, nikoga
njemu ne puštaju i čak nastoje, gadovi, da mu odaberu
naložnice koje nisu sposobne da rañaju. Po davnoj
tradiciji, budućeg padišaha služe robovi kojima je
odsečen jezik i probušena bubna opna. Možeš da
pretpostaviš kakvo je, s takvim vaspitavanjem, duševno
zdravlje njihovih visočanstava. Na primer, Sulejman II je
trideset devet godina proveo u zatočenju, prepisujući i
ukrašavajući Kuran. A kada je najzad postao sultan -
ubrzo je odbegao, odrekao se prestola. Odlično ga
razumem - bojiti sličice neuporedivo je prijatnije.
Ali da se vratimo Muratu. To je bio lep, nimalo glup i
čak veoma načitan mladić, mada sklon preteranom
terevenčenju i obuzet, potpuno opravdano, manijom
gonjenja. On je dizgine upravljanja s radošću poverio
mudrom Midhatu, tako da se kod naših lisaca sve
odvijalo po planu. Ali iznenadni uspon i čudnovata smrt
strica toliko su potresli sirotog Murata da je počeo da
bunca i ispoljava agresiju. Evropski psihijatri, koji su
tajno posetili padišaha, došli su do zaključka da se ne
može izlečiti i da će se nadalje njegovo stanje samo
pogoršavati.
 Pogledaj sad samo neverovatnu dalekovidost Anvar-
efendijinu. Već prvog dana Muratovog ustoličenja, kada
je sve još izgledalo blistavo, our mutual friend7 odjednom
je zatražio da postane sekretar princa Abdul-Hamida,
sultanovog brata i prestolonaslednika. Kad sam to
saznao, postalo mi je jasno da Midhat-paša nije siguran
u Murata. Anvar je dobro osmotrio novog naslednika,
očigledno zaključio da može biti primljen, i Midhat je
Abdul-Hamidu postavio uslov: obećaj da ćeš u zemlju
uvesti ustav i bićeš padišah. Princ se, dabož, složio.
Šta je dalje bilo, poznato ti je. Na presto je 31.
avgusta umesto umobolnog Murata I postavljen Abdul-
Hamid II, Midhat je postao veliki vezir a Anvar je ostao
uz novog sultana kao zakulisni manipulant i nečujni šef
tajne policije - to jest (ha-ha) tvoj, Lavrentije, kolega.
Karakteristično je da u Turskoj niko ne zna za
Anvar-efendiju. On se ne ističe, ne izlazi u javnost. Ja
sam ga, na primer, video samo jednom, kad sam se
predstavljao novom padišahu. Anvar je sedeo bočno od
trona, u senci, s ogromnom crnom bradom (mislim da je
bila lažna) i s tamnim naočarima, što inače predstavlja
nečuveno kršenje dvorske etikecije. Za vreme prijema
Abdul-Hamid se nekoliko puta osvrtao prema njemu, kao
da je tražio podršku ili savet.
Eto s kim ćeš odsad imati posla. Ako me osećaj ne
vara, Midhat i Anvar će se i nadalje igrati sa sultanom
kako im se prohte, i kroz godinu-dve... E, dalje nije
zanimljivo - prekide Mizinov čitanje koje se beše
odužilo, i prebrisa maramicom oznojeno čelo. - Tim pre
što je osećaj ipak prevario prepametnog Nikolaja
Pavloviča. Midhat-paša nije se zadržao na vlasti, poslat
je u izgnanstvo.
Erast Petrovič, koji je veoma pažljivo slušao i sve
vreme se nije ni pokrenuo (za razliku od Varje koja se
neprekidno vrpoljila na tvrdoj stolici), kratko zapita:

7 Naš zajednički prijatelj (engl.)

 - Otvaranje je jasno, središnjica takoñe. Ali gde je
završnica?
General klimnu glavom s odobravanjem:
- U tome i jeste stvar. Završnica je ispala toliko
zamršena da je čak i tako iskusnog Gnatjeva iznenadila.
Ove godine, sedmog februara, Midhat-pašu su pozvali
kod sultana, stavili pod stražu i ukrcali na parobrod
koji je premijera zapalog u nemilost odvezao na
putovanje po Evropi. A naš Anvar, koji je izdao svoga
dobrotvora, postao je „siva eminencija“ sad više ne
velikog vezira već samog sultana. On je učinio sve što se
moglo da odnosi izmeñu Porte i Rusije budu prekinuti. I
eto, pre izvesnog vremena, kada je Turska već visila o
končiću, Anvar-efendija je, prema podacima koje imamo
u agenturi, izišao na ratno poprište da bi nekim tajnim
operacijama, o čijoj sadržini možemo samo da
nagañamo, promenio tok zbivanja.
Tada Fandorin progovori nekako čudno:
- Nikakve obaveze. To je pod jedan. Potpuna
sloboda d-delovanja. To je pod dva. Polaganje računa
samo vama. To je pod tri.
Varja nije razumela šta znače ove reči, ali
zapovednik žandarmerije se veoma obradova i brzo
uzvrati:
- E pa odlično! Prepoznajem starog Fandorina.
Inače ste mi, dragi moj, postali nekako beživotni. Ali
nemojte mi zameriti, ne govorim službeno već kao
stariji, kao otac... Ne smemo sebe žive u grob
sahranjivati. Grobove ostavite za mrtve. U vašim
godinama, zar se može tako! Jer, kao što se peva u ariji,
toute la vie devant soi.8
- Lavrentije Arkadjeviču! - bledi obrazi dobrovoljca-
diplomate-obaveštajca za sekundu se obliše crvenilom,
u glasu kao da zvecnu gvožñe. - Ja, k-kako mi se č-čini,
nisam tražio p-privatne izlive...

8 Ceo život je pred vama (franc.).

 Varja ovu primedbu proceni kao nedopustivo grubu
i uvuče glavu u ramena: sad će se Mizinov, uvreñen u
najboljim osećanjima, tako rasrditi, ta-ako će se
razvikati!
Ali satrap samo uzdahnu i prilično hladno kaza:
- Vaši uslovi se prihvataju. Neka bude sloboda
delovanja. Ja sam upravo to i imao u vidu.
Jednostavno: gledajte, slušajte i, ako primetite nešto
vredno pažnje... Ali, neću ja vas da učim.
- Ap-ćiha! - kihnu Varja i, uplašeno, opet uvuče
glavu u ramena.
Ali se general uplapšo još više. Uzdrhtavši, on se
okrenu i ošamućeno upre pogled u nehotičnu
svedokinju poverljivog razgovora.
- Gospoñice, kako to da ste vi ovde? Zar niste izišli
s potpukovnikom? Ama kako ste se samo usudili!
- Trebalo je bolje da gledate - s ponosom odgovori
Varja. - Ja vam nisam komarac niti mušica da biste me
ignorisali. Izmeñu ostalog, ja sam uhapšena i niko me
nije pustio.
Njoj se učini da su Fandorinu malo zadrhtale usne.
Ma ne, učinilo joj se, taj subjekt ne ume da se
osmehuje.
- Pa dobro, neka. - U Mizinovljevom glasu osetila se
tiha pretnja. - Vi ste, gospoño neroñako, saznali toliko
toga što apsolutno ne treba da znate. Iz razloga državne
bezbednosti ja vas smeštam u privremeni admini-
strativni aps. Uz pratnju, bićete isporučeni u kišinjevski
garnizonski karantin i tamo će vas držati pod stražom
do završetka kampanje. Ko vam je kriv.
Varja preblede.
- Ali nisam se čak ni videla s verenikom...
- Videćete se posle rata - odseče Maljuta Skuratov i
okrenu se ka vratima da bi pozvao svoje opričnike, ali
tu se u razgovor umeša Erast Petrovič.
- Lavrentije Arkadjeviču, ja mislim da će biti sasvim
d-dovoljno da gospoña Suvorova da časnu reč.
 - Ja dajem časnu reč! - već istog trena uzviknu
Varja, ohrabrena neočekivanim zauzimanjem.
- Izvinite, dragi moj, ali ne sme se rizikovati -
preseče general, čak i ne pogledavši u nju. - Još i taj
verenik. A može li se i verovati devojci. Sami znate -
duga kosa, kratka pamet.
- Nemam ja nikakvu kosu! A to o pameti je tako -
nisko! - Varji izdajnički zadrhta glas. - Šta se mene tiču
vaši Anvari i Midhati!
- Na moju odgovornost, vaše p-prevashodstvo. Ja
garantujem za Varvaru Andrejevnu.
Mizinov je, nezadovoljno se mršteći, ćutao, a Varja
pomisli kako meñu policijskim agentima, očigledno, ima
i onih koji nisu baš načisto propali. Ipak je srpski
dobrovoljac.
- Glupo - progunña general. Onda se okrete Varji i
neljubazno upita. - Umete li nešto da radite? Je li vam
rukopis lep?
- Ta ja sam završila kurs stenografije! Radila sam
kao telegrafistkinja! I kao babica! - zbog nečeg slaga
Varja na kraju.
- Kao stenografkinja i telegrafistkinja? - začudi se
Mizinov. - Onda tim pre. Eraste Petroviču, ostaviću ovde
ovu gospoñicu pod jednim jedinim uslovom: ona će
vršiti dužnost vašeg sekretara. Jer svakako će vam
zatrebati neki kurir ili veza koja ne izaziva suvišna
podozrenja. Ali ne zaboravite - vi ste garantovali za nju.
_ E pa ne! - u isti glas povikaše i Varja i Fandorin.
A dovršili su takoñe dvoglasjem, ali već različito.
Erast Petrovič je rekao:
- Meni nije potreban sekretar.
A Varja:
- Neću da služim kod obaveštajaca!
- Kako hoćete - sleže ramenima general, ustajući. -
Novgorodceve, stražu!
- Ja prihvatam! - viknu Varja.
Fandorin oćuta.
 Glava četvrta
u kojoj neprijatelj zadaje prvi udarac

Izišavši, zastali su. Trebalo je da se kako-tako

objasne. Fandorin, nakašljavši se, reče:
- Vrlo mi je žao, Varvara Andrejevna, što se t-tako
desilo. Razume se, vi ste potpuno slobodni i nemam
namere da vas primoravam ni na kakvu saradnju.
- Hvala vam - suvo uzvrati ona. - Veoma plemenito.
A inače, priznajem, pomislila sam da ste vi sve ovo
udesili. Pa vi ste mene odlično pročitali i verovatno ste
pretpostavljali na šta će ovo da iziñe. I šta, baš vam
treba sekretarica?
U očima Erasta Petroviča ponovo promače iskrica,
koja bi se kod normalnog čoveka mogla smatrati
znakom veselosti.
- Oštroumni ste. Ali nepravedni. Istina je da sam
ovako postupio imajući primisao, ali isključivo u vašem
interesu. Lavrentije Arkadjevič bi vas neizostavno
udaljio iz pohodne armije. A gospodin Kazanzaki bi vam
još i žandarma pridodao. A ovako ostajete ovde na
potpuno z-zakonitoj osnovi.
Ovome Varja nije imala šta da prigovori, ali da se
zahvaljuje bednom špijunu - nije htela.
- Vidim, vi ste doista vešti u svojoj nečasnoj
profesiji - otrovno reče ona. - Čak i glavnog ljudoždera
ste nadmudrili.
- Ljudožder - je li to Lavrentije Arkadjevič? - začudi
se Fandorin. - Ja ne bih rekao da liči. A z-zatim, šta je
nečasno u tome što se brane državni interesi?
Ma, šta ima s takvim i da se razgovara?
Varja se demonstrativno okrenu, preñe pogledom
po logoru: kućice belih zidova, poravnati redovi šatora,
novcijati telegrafski stubovi. Ulicom je trčao vojnik, na
njoj prepoznatljiv način razmahujući dugim nezgrapnim
rukama.
- Varja, Varenjka! - izdaleka povika vojnik, strže sa
glave kapu s dugačkim štitom i zamaha. - Ipak si
doputovala!
- Peća! - ciknu ona i, odmah zaboravivši na
Fandorina, polete u susret onome radi koga je prevalila
put od hiljadu i po vrsta.
Zagrlili su se i poljubili potpuno prirodno, bez
nelagodnosti, kao nikad ranije. Bila je prava radost
videti Pećino lice, ne lepo ali drago, kako sija od sreće.
On je oslabio, preplanuo, pognut je više nego pre... Crni
mundir sa crvenim epoletama visio je na njemu kao
džak, ali osmeh je bio isti - širok, pun obožavanja.
- Znači, odgovor je „da“? - upita on.
- Da - jednostavno reče Varja, iako se spremala da
ne pristane odmah već posle dugog i ozbiljnog
razgovora, pošto istakne neke principijelne uslove.
Peća podvrisnu, nimalo lepo, i ponovo htede da je
zagrli, ali se Varja već beše pribrala.
- Ipak moramo sve podrobno da utanačimo. Pre
svega...
- Utanačićemo, svakako ćemo utanačiti. Samo ne
sada - večeras. Naći ćemo se kod novinara u šatoru, u
redu? Oni tu imaju nešto nalik na klub. Jer, ti poznaješ
Francuza? Pa, onog D’Evrea? Sjajan je. On mi je i rekao
da si stigla. Ja sam sad užasno zauzet, izleteo sam na
minut. Ako primete da me nema - ode glava. Večeras,
večeras! - I pojuri nazad, dižući prašinu teškim
čizmama i osvrćući se svake sekunde.
Ali, nije im se dalo da se vide te večeri. Kurir joj je
iz štaba doneo cedulju: Cele noći dežurstvo. Sutra. Volim
te. P.
Šta da se radi, ako je dežurstvo, onda je dežurstvo.
I Varja se uposlila oko raspremanja. Prihvatile su je
milosrdne sestre - divne i pune razumevanja, ali
postarije, od oko trideset pet godina, i pomalo dosadne.
One su skupile sve što je neophodno da zameni prtljag
koji je završio kod preduzimljivog Mitka - odeću, obuću,
bočicu mirisa (a ispostavilo se da je to čudesni pariski
parfem), čarape, veš, češalj, ukosnice, mirišljavi sapun,
puder, kremu za zaštitu od sunca, pomadu, mleko
protiv vetra, esenciju od kamilice za pranje kose i ostale
potrebne stvari. Haljine su, naravno, bile užasne,
izuzimajući jednu jedinu - plavu sa belim čipkanim
okovratnikom. Varja je skinula demodirane manžete i
haljina je sad izgledala prilično ljupko.
Ali ujutru joj postade dosadno. Sestre su otišle u
lazaret - iz okoline Lovče dovezli su dva ranjenika. Varja
je popila kafu, sama, otišla da pošalje roditeljima
telegram: kao prvo, da ne polude, a kao drugo da bi
poslali novaca (isključivo u zajam - neka se ne nadaju
da će se vratiti u njihov kavez). Prošetala je logorom,
razgledala čudni voz bez šina: s druge obale stigla je
povorka tovarnih kola na mehaničku vuču. Gvozdeni
lokomobili s ogromnim točkovima, koji su otpuhivali
paru, vukli su za sobom teške topove i furgone s
municijom. Prizor je ostavljao utisak: pravi trijumf
progresa.
Zatim je, od duga vremena, svratila da obiñe
Fandorina, kome je bio dodeljen poseban šator u
štabnom sektoru. Erast Petrovič se takoñe dosañivao:
leškario na poljskom krevetu s turskom knjigom u
rukama, vadio iz nje neke reči.
- Branite državne interese, gospodine policajče? -
zapita Varja, našavši da će biti najumesnije da s
agentom razgovara podsmešljivo-nemarnim tonom.
Fandorin ustade i prebaci preko ramena vojničku
bluzu bez epoleta (takoñe se, očigledno, negde
uniformisao). Ispod raskopčanog okovratnika na košulji
Varja zapazi srebrni lančić. Krstić? Ne, izgleda da je
medaljon. Interesantno bi bilo da zaviri - šta je unutra.
Dakle, gospodin doušnik sklon je romantici?
Titularni savetnik zakopča okovratnik, odgovori
ozbiljno:
- Ako živiš u jednoj državi, treba ili da je čuvaš ili
da je napustiš - u protivnom, sve se svodi na
parazitizam i lakejska spletkarenja.
- Postoji i treća mogućnost - parirala je Varja,
uvreñena zbog „lakejskih spletkarenja“. - Nepravednu
državu mogućno je srušiti i u zamenu izgraditi novu.
- Nažalost, Varvara Andrejevna, država nije z-
zgrada već pre bi se reklo - drvo. Drvo se ne zida, ono
izrasta samo, potčinjavajući se zakonima prirode, a to je
dug proces. Tu nije potreban zidar, već b-baštovan.
Zaboravivši na pristojan ton, Varja u žaru povika:
- Mi živimo u veoma teškom, složenom vremenu!
Čestiti ljudi stenju pod bremenom zatucanosti i tiranije
a vi razmišljate kao starac, govorite o nekakvom
baštovanluku!
Erast Petrovič sleže ramenima:
- Draga Varvara Andrejevna, mene već zamaraju
jadikovke o „našem t-teškom vremenu“. U vreme cara
Nikolaja, kada je vreme bilo teže od današnjeg, vaši
„čestiti ljudi“ hodali su po ž-žici i bez prestanka hvalili
svoj srećni život. Ako je postalo mogućno žaliti se na
zatucanost i tiraniju, to znači da je vreme k-krenulo
nabolje.
- Ama, vi ste jednostavno... Vi ste jednostavno -
sluga prestola! - procedi Varja najgoru uvredu koje se
setila, a pošto Fandorin na to nije čak ni zadrhtao,
objasnila je jezikom koji mu je bliži. - Verni podanik,
rob bez pameti i savesti!
Lupila je - i uplašila se sopstvene grubosti, a Erast
Petrovič se ipak nije nimalo naljutio već, uzdahnuvši,
rekao:
- Vi ne znate kako da se p-ponašate sa mnom. To je
pod jedan. Ne želite da budete zahvalni, i to vas ljuti. To
je pod dva. Zaboravite, ñavo nek nosi zahvalnost i
odlično ćemo se s-slagati. To je pod tri.
Zbog ovolike popustljivosti Varja se još više
razbesnela, tim pre što je agent, hladna krv, bio
potpuno u pravu.
- Ja sam još onomad primetila da ste vi kao učitelj
igranja: jedan-dva-tri, jedan-dva-tri. Od koga ste se
naučili tom glupom maniru?
- Bilo je učitelja - neodreñeno odgovori Fandorin i
nepristojno se zadubi u svoju tursku knjigu.
Šator u kome su se okupljali novinari akreditovani
kod glavnog štaba video se izdaleka. Kraj ulaza su, na
dugačkoj vrpci, visile zastavice raznih zemalja, barjačići
časopisa i novina i, ne zna se zašto, jedne crvene
naramenice s belim zvezdicama.
- Očigledno su juče proslavljali uspeh kod Lovče -
pretpostavi Peća. - Neko je toliko slavio da su mu otpale
naramenice.
On razgrnu platneni zastor i Varja proviri unutra.
U klubu je bilo neuredno, ali na svoj način
prijatno: drveni stolovi, platnene stolice, šank sa nizom
boca. Mirisalo je na duvanski dim, vosak sveća i
kolonjsku vodu za muškarce. Na zasebnom dugačkom
stolu ležale su hrpe ruskih i inostranih novina. Novine
su bile neobične - od nalepljenih telegrafskih traka.
Varja se zagledala u londonski Dejli post i začudila se -
današnje jutarnje izdanje. Očigledno, šalju iz redakcije
telegrafom. Ala je to moćno!
S posebnim zadovoljstvom Varja je primetila da su
tu samo dve žene, pri čemu obe nose cviker i nisu baš u
cvetu mladosti. Ali je zato bilo mnoštvo muškaraca, a
meñu njima su uočeni i poznanici.
Pre svega Fandorin, i opet s knjigom. Prilično glupo
- može da čita i u svom šatoru.
A u suprotnom uglu u toku je bila partija šaha,
simultanka. S jedne strane stola hodao je tamo-amo,
dimeći cigaretom, nadmeno-dobrodušni Maklaflin, s
druge strane sedeli su, usredsreñeni, Soboljev, D’Evre i
još dvojica.
- A, naš mali Bugarin! - uzviknu general Mišel, s
olakšanjem ustavši od šahovske table. - Pa, teško vas je
prepoznati! Dobro, Šejmase, računaćemo da je remi.
D’Evre je pristigle pozdravio osmehom (to je bilo
prijatno), zadržao pogled na Varji, ali je nastavio igru. A
onda se ispred Soboljeva odjednom stvori crnpurasti
oficir u neviñeno blistavom mundiru i, dotakavši brk
namazan preko svake mere, uzviknu na francuskom:
- Generale, preklinjem vas, predstavite me vašoj
čarobnoj poznanici! Gasite sveće, gospodo! One više
nisu potrebne - izišlo je sunce!
Obe postarije dame pogledaše u Varju s krajnjim
neodobravanjem, pa i ona sama se unekoliko zapanjila
od ovakvog nasrtaja.
- Ovo je pukovnik Lukan, lični izaslanik našeg
dragocenog saveznika, njegovog visočanstva rumun-
skog kneza Karla - podsmehnu se Soboljev. -
Upozoravam vas, Varvara Andrejevna, pukovnik je za
ženska srca smrtonosniji od ančara.
Iz njegovog tona postalo je jasno da Rumuna ne
treba tetošiti i Varja usiljeno odgovori, namerno se
oslonivši o Pećinu ruku:
- Drago mi je. Moj verenik, dobrovoljac Petar
Jabukov.
Lukan galantno, sa dva prsta (svetlucnuo je prsten
s nimalo bezazlenim brilijantom) uze Varjine prste i
htede da spusti na njih poljubac, ali naiñe na
neminovni otpor:
- U Peterburgu, savremenim ženama se ne ljubi
ruka.
Publika je bila zanimljiva i Varji se u novinarskom
klubu svidelo. Jedino joj je bilo krivo što D’Evre ne
prestaje da igra svoj glupi šah. Mada je, očito, igra bila
pri kraju - svi Maklaflinovi protivnici već behu
kapitulirali, a i Francuzu je očito predstojao poraz.
Ipak, to ga, kako se činilo, nije žalostilo: on je čas po
čas bacao pogled na Varju, bezbrižno se osmehivao i
melodično zviždukao neku modernu šansonu.
Soboljev je stao naporedo, pogledao na tablu,
rasejano prihvatio refren:
- Folišon-folišonet... Predajte se, D’Evre, pa ovo je
čisti Vaterlo.
- Garda umire, ali se ne predaje. - Francuz povuče
svoju usku oštru bradicu i načini potez posle kojeg se
Irac namrštio i zasopio.
Varja beše izišla napolje, da malo uživa u zalasku
sunca i da se osveži, a kad se ponovo vratila u šator,
šah je već bio sklonjen i razgovor je tekao ni manje ni
više nego o odnosima izmeñu čoveka i Boga.
- Tu ne može biti nikakvog uzajamnog poštovanja -
vatreno je govorio Maklaflin, očigledno odgovarajući na
D’Evreovu repliku. - Odnosi čoveka sa Svevišnjim
ureñeni su na nesumnjivom prizna-vanju nejednakosti.
Ta, deci ne pada na pamet da pretenduju na jednakost
sa roditeljima! Dete bespo-govorno priznaje nadmoć
roditelja, svoju zavisnost od njega, oseća prema njemu
strahopoštovanje i stoga je poslušno - za svoje dobro.
- Dozvoliću sebi da se poslužim vašom metaforom -
osmehnuo se Francuz, povukavši iz turskog čibuka. -
Sve to jeste ispravno kad su u pitanju mala deca. Ali
čim dete poodraste, ono neminovno dovodi u pitanje
autoritet roditelja, iako je ovaj svejedno još neuporedivo
mudriji i moćniji. To je prirodno, zdravo, bez toga čovek
bi zauvek ostao mališan. Takav isti period sada
preživljava i poodraslo čovečanstvo. Kasnije, kada
čovečanstvo uzraste još vaše izmeñu njega i Boga
neizostavno će biti uspostavljeni novi odnosi zasnovani
na jednakosti i uzajamnom poštovanju. A onda će dete
toliko da odraste da mu roditelj neće ni biti potreban.
- Bravo, D’Evre, vi govorite isto onako tečno kao što
i pišete - uzviknu Peća. - Ali je cela stvar u tome što
nikakvog Boga i nema, postoji samo materija i još
elementarni principi čestitosti. A vi od svoje koncepcije
napravite feljton za Revi parizjen - odlična tema.
- Da bi se napisao dobar feljton, tema nije potrebna
- izjavi Francuz. - Potrebno je samo da umete dobro da
pišete.
- E pa sad ste već preterali - pobuni se Maklaflin. -
Bez teme čak ni takav literarni ekvilibrist kao što ste vi
ništa razborito neće moći da sastavi.
- Imenujte bilo koji predmet, pa makar i neki
najtrivijalniji, i ja ću o njemu napisati članak koji će
moje novine rado objaviti - pruži ruku D’Evre. - Da se
kladimo? Moje špansko sedlo za vaš „cajsov“ dvogled.
Svi neobično živnuše.
- Ulažem dvesta rubalja na D’Evrea! - objavi
Soboljev.
- O bilo kojoj temi? - polako ponovi Irac. - Baš o
bilo kojoj?
- Apsolutno. Ako treba, i o onoj muvi koja je sad na
brku pukovnika Lukana.
Rumun brzo otrese brkove i reče:
- Ulažem trista na mesje Maklaflina. Ali koji
predmet da se uzme?
- Pa eto, mogu i vaše stare čizme. - Maklaflin
pokaza prstom na Francuzove prašnjave čizme od ševra.
- Pokušajte da o njima pišete tako da pariska publika
čita i oduševljava se.
Soboljev podiže dlanove:
- Dok nije pala opklada, ja odustajem. Jer, stare
čizme - to je već previše.
Na kraju, na Irca beše uloženo hiljadu a nije se
našao niko ko bi Želeo da uloži na Francuza. Varji
postade žao sirotog D’Evrea, ali ni ona ni Peća nisu
imali para. Prišavši Fandorinu, koji je jednako listao
stranice s turskim škrabotinama, ona ljutito šapnu:
- Ma šta je vama! Uložite na njega. Šta vas košta!
Verovatno ste dobili od svog satrapa nekakve
srebrnjake. Ja ću vam kasnije vratiti.
Erast Petrovič se namršti i reče s dosadom u glasu:
- Sto rubalja na mesje D’Evrea. - I ponovo se zadubi
u čitanje.
- Dakle, deset prema jedan - rezimirao je Lukan. -
Gospodo, dobitak nije veliki, ali je siguran.
U tom trenutku u šator naglo uñe Varjin poznanik
- kapetan Perepjolkin. Nije se mogao prepoznati: mundir
kao iz kutije, čizme blistaju, preko oka upadljiv crni
povez (očito, modrica još nije prošla), glava prevezana
belim zavojem.
- Vaše prevashodstvo, gospodo, dolazim upravo od
barona Kridenera! - dostojanstveno izjavi kapetan. -
Imam važno saopštenje za štampu. Možete zapisati -
Perepjolkin, generalštabni kapetan, operativno
odeljenje. Pe-re-pjol-kin. Nikopolj je zauzet na juriš!
Zarobili smo dvojicu paša i šest hiljada vojnika! Naši
gubici su - sasvim neznatni. Pobeda, gospodo!
- Do ñavola! Opet bez mene! - prostenja Soboljev i
izlete napolje bez pozdrava.
Kapetan isprati generala pomalo odsutnim
pogledom, ali vesnika već sa svih strana okružiše
novinari. Perepjolkin je s vidljivim zadovoljstvom
odgovarao na njihova pitanja, šepureći se zbog znanja
francuskog, engleskog i nemačkog.
Varju je začudilo ponašanje Erasta Petroviča.
On je bacio knjigu na sto, odlučno se probio kroz
gomilu novinara i tiho upitao:
- D-dozvolite, kapetane, da niste pogrešili? Jer,
Krineder je dobio naredbu da zauzme Plevnu. Nikopolj
je u p-potpuno suprotnom smeru.
Bilo je u njegovom glasu nečega što je kapetana
nateralo da se trgne i prestane da obraća pažnju na
novinare.
- Ne, nikako ne, milostivi gospodine. Lično sam
primio telegram iz vrhovnog štaba, prisustvovao
dešifrovanju, i sam sam ga odneo gospodinu baronu.
Odlično se sećam teksta: Načelniku Zapadnog odreda
general-potpukovniku baronu Krideneru. Nareñujem da
zauzmete Nikopolj i utvrdite se tamo s najmanje jednom
divizijom. Nikolaj.
Fandorin preblede.
- Nikopolj? - još tiše upita on. - A šta je s Plevnom?
Kapetan sleže ramenima:
- Nemam pojma.
Pred ulazom se začu bat koraka i zveket oružja.
Zastor se naglo razgrnu i u šator proviri potpukovnik
Kazanzaki, dabogda ga oči ne videle. Iza
potpukovnikovljevih leña blistali su stražarski bajoneti.
Žandarm na trenutak zaustavi pogled na Fandorinu,
pogleda kroz Varju, a Peći se radosno osmehnu.
- Aha, evo ptičice! Tako sam i mislio. Dobrovoljče
Jabukove, uhapšeni ste. Pokupite ga - naredi on
okrenuvši se prema straži.
U klub žustro stupiše dvojica u plavim mundirima
i zgrabiše pod ruke Peću, paralisanog od užasa.
- Ali vi ste ludi! - povika Varja. - Odmah da ste ga
ostavili na miru!
Kazanzaki je nije udostojio odgovora. On pucnu
prstima i uhapšenog brzo izvedoše napolje, a potpukov-
nik zastade pogledajući naokolo s neodreñenim
osmehom.
- Eraste Petroviču, pa šta je ovo! - paničnim glasom
prozva Varja Fandorina. - Pa recite mu vi!
- Osnov? - turobno upita Fandorin, gledajući
žandarma u okovratnik.
- U šifrovanoj poruci koju je sastavio Jabukov
zamenjena je jedna reč. Umesto Plevne - Nikopolj, to je
sve. A u meñuvremenu, pre tri sata, prve Osman-
pašine trupe zauzele su praznu Plevnu i nadnele se nad
naše krilo. Tako vam je to, gospodine posmatraču.
- Tgažili ste čudo, gospodine Maklafline, evo vam
čuda koje može da spase Tugsku - dopre do Varje glas
D’Evrea, koji je ruski govorio prilično čisto ali sa
dražesnim kotrljanjem.
- Nije čudo, mesje novinaru, već najobičnija izdaja -
podsmehnu se potpukovnik, ali je pri tom gledao u
Fandorina. - Jednostavno ne mogu da zamislim,
gospodine dobrovoljče, kako ćete objasniti njegovom
visokoprevashodstvu.
- Mnogo b-brbljate, potpukovniče. - Pogled Erasta
Petroviča spustio se još niže, do gornjeg dugmeta
žandarmovog mundira. - Častoljublje ne treba da škodi
poslu.
- Šta-a? - Na Kazanzakijevom tamnoputom licu
sitno zatitra tik. - Moralu me poučavate? Vi, mene? Gle-
te, molim vas! Pa o vama sam ja, gospodine
vunderkinde, uspeo ponešto da saznam. Po prirodi
posla. Vaša fiziognomija ne ispada baš mnogo moralna.
Suviše ste snalažljivi za svoje godine. Izgleda da ste se
unosno izvoleli oženiti, a? I to s duplom dobiti - i debeli
miraz dobili i slobodu sačuvali. Fino izvedeno! Česti...
On ne dovrši: Erast Petrovič ga veoma vešto, kao
mačka šapom, lupi dlanom preko debelih usana. Varja
jeknu, neko od oficira uhvati Fandorina za ruku, ali je
odmah pusti, zato što se u njoj nije osećao nikakav
agresivni poriv.
- Na dvoboj - neveselo izgovori Erast Petrovič, i sad
je već gledao potpukovniku pravo u oči. - Odmah,
upravo sada, dok se nije umešala komanda.
Kazanzaki je bio crven. Oči, crne kao šljive,
zakrvaviše se. Posle pauze, progutavši pljuvačku, on
izgovori:
- Po naredbi njegovog imperatorskog veličanstva,
dvoboji su u ratu najstrože zabranjeni. I vi, Fandorine,
to odlično znate.
Potpukovnik iziñe, za njim se silovito zaljulja
platneni zastor. Varja upita:
- Eraste Petroviču, pa šta sad da radimo?
 Glava peta

u kojoj se opisuje kako je ureñen harem

 Već treći dan Varja radi s Fandorinom. Trebalo je
izdejstvovati Peći osloboñenje, a, po rečima Erasta
Petroviča, to se moglo uraditi na jedan jedini način: da
se pronañe pravi krivac za ono što se dogodilo. I Varja je
sama namolila titularnog savetnika da je uzme za
pomoćnicu.
Loši su bili Pećini izgledi. Varji nisu dopuštali da se
vidi s njim, ali je ona od Fandorina znala: svi
neposredni dokazi krivice su protiv šifranta. Pošto je od
potpukovnika Kazanzakija dobio naredbu
glavnokomandujućeg, Jabukov se istog časa latio
šifrovanja, a potom je, prema uputstvu, lično odneo
depešu na telegrafski punkt. Varja je slutila da je
rasejani Peća sasvim mogao da pobrka gradove, tim pre
što su za Nikopoljsku tvrñavu znali svi a za gradić
Plevnu dotle malo ko da je i čuo. Kazanzaki nije verovao
u rasejanost, pa i sam Peća zainatio se i tvrdio da se
odlično seća kako je kodirao upravo Plevnu, tako
smešan naziv. Najgore od svega je bilo to što je, po
rečima Erasta Petroviča, koji je prisustvovao jednom
saslušanju, Jabukov očigledno nešto skrivao, i činio je
to krajnje nevešto. Peća uopšte ne ume da laže - to je
Varja odlično znala. Tek, sve je išlo prema prekom
sudu.
Za pravim krivcem Fandorin je tragao nekako
čudno. Jutrom bi, obučen u nekakav glupavi štraftasti
triko, dugo radio englesku gimnastiku. Potom bi po ceo
dan ležao na poljskom ležaju, retko navraćao u
operativni sektor štaba, a uveče je obavezno sedeo u
klubu novinara. Pušio je cigare, čitao knjigu, pio vino
ne opijajući se, u razgovore stupao nerado. Nikakve
zadatke nije davao. Pre nego što bi joj poželeo „laku
noć“, rekao bi samo: „S-sutra uveče videćemo se u
klubu.“
Varja je bila besna shvatajući svoju bespomoćnost.
Danju je hodala po logoru, dobro otvorenih očiju -
možda naleti na nešto sumnjivo. Sumnjivog nije bilo pa
bi, umorivši se, odlazila u šator Erasta Petroviča, ne bi
li ovoga razdrmala i podstakla na delovanje. U brlogu
titularnog savetnika vladao je uistinu užasavajući
nered: posvuda su bile razbacane knjige, vojne mape,
opletene flaše od bugarskog vina, odeća, topovska
ñulad, očevidno korišćena kao tegovi za gimnas-tiku.
Jednom je Varja, ne primetivši, sela na tanjir s hladnim
pilavom, koji se zbog nečeg našao na stolici, strašno se
naljutila i posle nikako nije mogla da ukloni masnu
mrlju sa svoje jedine pristojne haljine.
Sedmog jula uveče pukovnik Lukan je u pres-klubu
(tako su u engleskom stilu prozvali novinarski šator)
organizovao večerinku povodom svog roñen-dana. Za tu
priliku su iz Bukurešta isporučena tri sanduka
šampanjca - slavljenik je tvrdio da je platio trideset
franaka po boci. Novac je bio potrošen uzalud - na
vinovnika svečanosti vrlo brzo se zaboravilo zato što je
pravi junak dana postao D’Evre.
Ujutru, opremivši se „cajsovim“ dvogledom
dobijenim na opkladi od posramljenog Maklaflina (a
Fandorin je pak za svoju nesrećnu stotinu dobio čitavu
hiljadarku - i to je Varjina zasluga), Francuz je izveo
drsku ekspediciju: sam je otputovao do Plevne,
zahvaljujući novinarskoj traci probio se u prve
protivničke redove i čak uspeo da dobije intervju od
turskog pukovnika.
- Mesje Perepjolkin mi je ljubazno objasnio koji je
najbolji način da se domognem grada a da izbegnem
metak - pričao je D’Evre, okružen oduševljenim
slušaocima. - I doista, to se pokazalo kao sasvim
jednostavno - Turci nisu stigli čak ni patrole kako treba
da postave. Na prvog askera naišao sam tek na
periferiji. „Što si se izbečio? - vičem. - Vodi me što pre
do glavnog zapovednika.“ Na Istoku je, gospodo,
najvažnije da se ponašaš kao padišah. Ako vičeš i grdiš,
mora biti da na to imaš pravo. Dovode me pukovniku.
Ime mu je Ali- -bej - crven fes, crna bradetina, na
prsima značka Sen-Sira. Odlično, pomislim, divna
Francuska će me izbaviti. Tako i tako, kažem. Pariska
štampa. Voljom sudbine zabačen u ruski logor, a tamo
smrtna dosada, nikakve egzotike - samo pijanstvo. Neće
li me odbiti poštovani Ali-bej ako ga zamolim za
intervju, za pariske čitaoce? Nije odbio. Sedimo,
pijuckamo prohladni šerbet. Moj Ali-bej pita: „Da li još
postoji onaj čudesni kafe na uglu Bulevara Raspaj i Ri-
de- Sevr?“ Ja, pošteno govoreći, pojma nemam da li još
postoji ili ne, jer odavno nisam bio u Parizu, ipak
kažem: „Još kako, i u procvatu je još većem nego pre.“
Popričali smo o bulevarima, o kankanu, o kokotama.
Pukovnik se sasvim raspilavio, brada se rasprostrla - a
bradetina nije mala, pravi maršal De Re - i uzdiše: „Ne,
evo, čim se završi ovaj prokleti rat - odmah u Pariz, u
Pariz!“ „Hoće li se skoro završiti, efendijo?“ „Skoro -
kaže Ali-bej. - Vrlo, vrlo skoro. Eto da isteraju Rusi
mene i moja nesrećna tri tabora iz Plevne, i moći će da
se stavi tačka. Put će biti otvoren sve do same Sofije“.
„Ah-ah-ah - tugujem ja. - Vi ste hrabar čovek, Ali-beju.
Sa tri bataljona protiv cele ruske armije! Ja ću
neizostavno napisati o tome za moje novine. Ali gde je
slavni Osman Nuri-paša sa svojim korpusom?“
Pukovnik skide fes i odmahnu rukom: „Obećao je da će
sutra stići. Ali neće uspeti - loši su putevi. Ne može pre
večeri prekosutra.“ Ukratko, lepo smo posedeli. I o
Carigradu smo popričali, i o Aleksandriji. Jedva sam se
iščupao - pukovnik već beše naredio da kolju ovna. Po
savetu monsieur Perepyolkin upoznao sam sa svojim
intervjuom štab velikog kneza. Tu su moj razgovor s
uvaženim Ali-bejom primili kao zanimljiv - skromno
završi novinar. - Pretpostavljam da već sutra turskog
pukovnika očekuje malo iznenañenje.
- O, Evre, ludo odvažna glavo! - nagrnu na
Francuza Soboljev, raširivši ruke za generalski zagrljaj.
- Pravi Gal! Dajte da vas poljubim!
D’Evreovo lice skrilo se iza bujne brade, a
Maklaflin, koji je igrao šah s Perepjolkinim (kapetan je
već skinuo crni povez i bacao pogled na tablu sa oba
usredsreñeno žmirkava oka), suvo primeti:
- Nije trebalo da vas kapetan koristi kao uhodu.
Nisam siguran, dragi Šarle, da je vaš ispad potpuno
besprekoran sa gledišta novinarske etike. Dopisnik
neutralne zemlje nema prava da u konfliktu drži bilo
čiju stranu i tim pre da se prihvata uloge špijuna,
pošto...
Ali svi, uključujući i Varju, tako složno graknuše
na Kelta gnjavatora da ovaj beše prinuñen da ućuti.
- Oho, ala je ovde veselo! - začu se iznenada
zvonak, samouveren glas.
Okrenuvši se, Varja kraj ulaza ugleda naočitog
husarskog oficira, crnokosog, sa junačkim brcima,
obesnim, malčice izbuljenim očima i sasvim novim
Krstom sv. ðorña na koporanu. Pridošlicu opšta pažnja
nimalo nije zbunila - naprotiv, husar ju je primio kao
nešto što se podrazumeva.
- Konjički kapetan Grodnjenskog husarskog puka,
grof Zurov - raportira oficir i salutira Soboljevu. - Ne
sećate se, vaše prevashodstvo? Zajedno smo išli na
Kokand, a ja sam služio u štabu kod Konstantina
Petroviča.
- Kako da se ne sećam - klimnu glavom general. -
Vama su, čini mi se, sudili zbog igranja karata u toku
marša i za dvoboj s nekim intendantom.
- Bog je milostiv, prošlo je - površno odgovori
husar. - Rečeno mi je da ovde svraća moj stari prijatelj
Erazm Fandorin. Nadam se da me nisu slagali?
Varja brzo pogleda u Erasta Petroviča koji je sedeo
u udaljenom uglu. Ovaj ustade, mučenički uzdahnu i
potišteno reče:
- Ipolite? K-kojim dobrom?
- Evo ga, tu je, nek me ñavo nosi ako nije on! -
nagrnu husar na Fandorina i poče da ga drmusa za
ramena, ali tako usrdno da je glava Erasta Petroviča
počela da se klati napred-nazad. - A pričalo se da su te
u Srbiji Turci nabili na kolac! Oh, poružneo si, brajko,
da te ne prepoznam. Zaliske farbaš da bi impresionirao?
Interesantan se, svakako, krug poznanika ocrtao
oko titularnog savetnika: vidinski paša, zapovednik
žandarmerije, a sad još i ovaj vašarski lepotan s
kavgadžijskim navikama. Varja se kao slučajno
primače, kako ne bi propustila nijednu reč.
- Razbacala nas je sudbina, razbacala. - Zurov
prestade da drmusa sagovornika i umesto toga poče da
ga udara po plećima. - O svojim doživljajima ispričaću ti
posebno, tête-á-tête,9 jer nije za damske uši. - On
vragolasto iskosa pogleda u Varju. - A finale je poznat:
ostao sam bez prebijenog groša, sam-samcijat i sa
srcem razbijenim u komadiće (opet pogled u pravcu
Varje).
- K-ko bi rekao - prokomentarisa Fandorin
odmičući se.
- Mucaš? Kontuzija? Sitnica, proći će. Mene je kod
Kokanda talas eksplozije tako zalepio za ugao džamije -
mesec dana sam klocao zubima, nećeš verovati, čašom
nisam mogao usta da potrefim. A posle ništa, prošlo me.
- A ot-tkud ti ovde?
- To je, brate Erazme, duga priča.
Husar preñe pogledom po stalnim posetiocima
kluba, koji su ga posmatrali s očiglednim zanimanjem,
pa reče:
- Ne ustežite se, gospodo, priñite. Ja ovde Erazmu
pričam svoju šeherezadu.

9 U četiri oka (franc.)

 - Odiseju - u pola glasa ispravi ga Erast Petrovič,
neprimetno se povlačeći za leña pukovnika Lukana.
- Odiseja - to je kad si u Grčkoj, a ja sam imao
upravo šeherezadu.
- Zurov načini slatku pauzu i poče da pripoveda. -
Dakle, gospodo, sticajem nekih okolnosti, koje su
poznate samo meni i Fandorinu, obreo sam se u
Napulju, bez prebijene pare. Pozajmio sam od ruskog
konzula petsto rubalja - više, škrtac, nije dao - i krenuo
morem prema Odesi. Ali usput me ñavo natera da
zapodenem hazardnu igru s kapetanom i kormilarom.
Opelješili su me, lupeži, do poslednje parice. Ja se,
prirodno, pobunim, u izvesnoj meri oštetim brodsku
opremu i u Carigradu budem izbačen... to jest, hoću da
kažem, iskrcan na obalu - bez para, bez stvari, čak i bez
kape. A zima je, gospodo. Mada i turska, ali je ipak
hladno. Šta da se radi, poñem u našu ambasadu.
Probijem se preko svih prepona do samog ambasadora,
Nikolaja Pavloviča Gnatjeva. Duševan čovek. Novaca
vam, kaže, ne mogu pozajmiti jer sam u principu
protivnik bilo kakvih pozajmica, ali ako želite, grofe,
mogu da vas uzmem za svog añutanta - potrebni su mi
hrabri oficiri. U tom slučaju dobićete za smeštaj i sve
ostalo. I eto, postao sam añutant.
- Baš kod Gnatjeva? - zavrte glavom Soboljev. -
Očigledno je lukava lisica zapazila u vama nešto
posebno.
Zurov skromno raširi ruke i nastavi:
- Već prvog dana na novoj službi izazvao sam
meñunarodni konflikt i razmenu diplomatskih nota.
Nikolaj Pavlovič me je sa zahtevom poslao izvesnom
rusomrzitelju i lažnom bogomoljcu Hasanu Hajruli - to
je glavni turski pop, poput rimskog pape.
- Šejh-ul-islam - precizira Maklaflin, koji je
zapisivao u bloknotu. - Više je sličan na vaš državni
tužilac Sinod...
- Upravo - klimnu potvrdno Zurov - to i kažem. Taj
Hajrula i ja se od prve nismo dopali jedan drugome. Ja
njemu sve pristojno, kako treba, preko prevodioca:
„Vaše preosveštenstvo, hitna popšljka od general-
añutanta Gnatjeva.“ A on, pseto, očima sve snimi i
odgovara na francuskom - namerno, da tumač ne bi
ublažio: „Sada je vreme molitve. Čekaj.“ Spustio se na
kolena okrenut prema Meki i počeo da mrmlja: „O,
veliki i svemogući Alahu, ukaži milost Tvome vernom
robu, daj mu da za života vidi kako gore u paklu podli
kauri, nedostojni da gaze Tvoju svetu zemlju.“ Lepo
dakle. Otkad se to Alahu moli na francuskom? U redu,
mislim, i ja ću sad novinu u pravoslavni kanon da
uvedem. Hajrula se okreće prema meni, njuška
zadovoljna - kako ne bi, kaurina je stavio na njegovo
mesto. „Daj pismo tvoga generala“ - kaže. „Pardonnez
moi, éminence,'10 - odgovaram - kod nas, Rusa, sad je
baš vreme molitve. Strpite se za trenutak.“ Padnem na
kolena i pomolim se na jeziku Korneja i Rokambola:
„Gospode Sveblagi, obraduj grešnog raba Tvojega
bojarina odnosno gospodina Ipolita, daj mu da malo
uživa gledajući kako se prže u tiganju muslimanska
paščad.“ Ukratko, zakomplikovao sam ionako složene
rusko-turske odnose. Hajrula nije uzeo pošiljku, glasno
je počeo da grdi na svome jeziku i isterao i mene i
tumača napolje. Jasno, Nikolaj Pavlovič me je reda radi
ukorio, a ovamo je, mislim, bio zadovoljan. Očigledno je
znao koga, kome i zašto šalje.
- Hrabro, kao Turkestanci - odobrio je Soboljev.
- Ali nije sasvim diplomatski - dodade kapetan
Perepjolkin, ne gledajući s odobravanjem na previše
slobodnog husara. Pa i nisam dugo ostao u diplomatiji -
uzdahnu Zurov i zamišljeno dodade. - Očigledno, nije to
moj put.
Erast Petrovič izusti samo „hm“, ali prilično glasno.

10 Oprostite, molim vas, preosveštenstvo (franc.)

 - Idem ja jednom preko Galatskog mosta,
prikazujem ruski mundir i pogleñujem na lepojke. One
jeste da su pod feredžama, ali tkaninu, ñavolice,
izabiraju tako prozračnu da izgledaju još sablažnjivije.
Odjednom vidim - ide u kočiji nešto božanstveno,
ogromne baršunaste oči iznad kratkog vela samo
sevaju. Pored nje - debeo evnuh Abisinac, pravi krmak,
iza njih još jedna laka kočija sa sluškinjama. Zastanem,
naklonim se – dostojan-stveno, kako i dolikuje
diplomati, a ona skine rukavicu i belom ručicom mi
(Zurov napući usne) šalje poljubac kroz vazduh.
- Skinula gukavicu? - s izgledom eksperta zapita
D’Evre. - Ta to nije šala, gospodo. Prorok je smatrao
lepe ručice najsablažnjivijim delom ženskoga tela i
strogo-najstgože zabranio pleme-nitim muslimankama
da idu bez gukavica, da ne bi sablažnjavale muška srca.
Tako da skidanje gukavice - set un grand signe,‘11 kao
kad bi Evropljanka skinula... Uostalom, uzdgžaću se od
paralela - splete se on, iskosa glednuvši u Varju.
- Eto vidite - prihvati husar. - Da li sam mogao
posle toga da uvredim damu nepažnjom? Uhvatim
rukuničara za uzdu, zaustavim ga, hoću da se
predstavim. A evnuh me tad, čizma namazana, ta-ako
raspali korbačem po obrazu. Šta mi je preostalo?
Izvučem sablju, probodem neznalicu načisto, izbrišem
oštricu o njegov svileni kaftan i tužan poñem kući. Nije
mi bilo do lepojke. Osećao sam, neće na dobro izići. I
kao da sam u pasulj gledao - ispalo je šugavo.
- A šta je bilo? - zainteresova se Lukan. -
Ispostavilo se da je pašina žena?
- Još gore - uzdahnu Zurov. - Samog basurmanskog
veličanstva, Abdul-Hamida II. I evnuh je, prirodno,
takoñe sultanov. Nikolaj Pavlovič je ublažavao koliko je
mogao. Samom padišahu je rekao: „Ako bi moj añutant
progutao od roba udarac korbačem, ja bih mu lično

11 To je veliki greh (franc.)

skinuo epolete što je obrukao zvanje ruskog oficira.“ Ali
zar oni shvataju šta to znači oficirski mundir? Proterali
su me, za dvadeset i četiri časa. Na poštansko-putnički
parobrod - pa u Odesu. Dobro je što je rat počeo.
Nikolaj Pavlovič mi je na rastanku rekao: „Zahvali se
Bogu, Zurove, što nije bila najstarija žena, već samo
,mala gospoja’,,kučum-kadine’
- Nije „k-kučum“ već „kučuk“ - ispravi ga Fandorin i
odjednom pocrvene, što se Varji učinilo čudnim.
Zurov zviznu:
- Oho! A ti, otkud ti to znaš?
Erast Petrovič je ćutao, pri tom veoma
nezadovoljnog izgleda.
- Gospodin Fandorin je bio u gostima kod turskog
paše - ulagivački kaza Varja.
- I tamo te je čuvao čitav harem? - živnu grof. -
'Ajde, ispričaj, nemoj da si skot.
- Ne ceo h-harem već samo kučuk-hanum -
promrmlja titularni savetnik, očito ne želeći da se
upušta u podrobnosti. - Veoma ljupka, saosećajna d-
devojka. I potpuno savremena. Zna francuski i engleski,
voli Bajrona. Interesuje se za medicinu.
Otkrivala se nova, neočekivana agentova strana,
koja se Varji zbog nečeg uopšte nije dopala.
- Savremena žena neće pristati da živi u haremu
kao petnaesta žena - odseče ona. - To je ponižavajuće i
uopšte – varvareki.
- Opgostite, madmazel, ali to nije baš pravedna
primedba - ponovo zakotrlja na ruskom D’Evre, ali
odmah zatim preñe na francuski. - Znate, ja sam tokom
ovih godina lutanja po Istoku prilično dobro proučio
muslimansku svakodnevicu.
- Da-da, Šarle, pričajte nam - reče Maklaflin. -
Sećam se vaše serije članaka o haremskom životu. Bila
je izvanredna. - I Irac procveta od sopstvene
velikodušnosti.
- Svaku društvenu instituciju, pa i poligamiju,
treba posmatrati u istorijskom kontekstu - profesorskim
tonom započe D’Evre, ali Zurov načini takvu grimasu da
se Francuz urazumi i poče da govori normalno. - Zaista
je u uslovima Istoka harem za ženu jedino mogući način
da preživi. Prosudite sami: muslimani su od samog
početka bili narod ratnika i proroka. Muškarci su živeli
za rat, ginuli, i žene su masovno ostajale udovice ili pak
uopšte nisu mogle da nañu sebi muža. Ko bi hranio njih
i njihovu decu? Muhamed je imao petnaest žena, ali
nikako ne zbog svog prekomernog sladostrašća već iz
čovečnosti. Preuzimao je na sebe brigu o udovicama
poginulih saboraca i, prema zapadnjačkom poimanju, te
žene čak nisu ni mogle da se nazivaju njegovim ženama.
Jer šta je to harem, gospodo? Vi zamišljate žuborenje
fontane, polugole naložnice koje leno grickaju rahat-
lokum, zvon ñerdana, omamljujući miris parfema, i sve
to u velu razvratne prezasićene dimne zavese.
- A u sredini je vlastelin toga kokošinjca, u ogrtaču,
s nargilama i blaženim osmehom crvenih usana -
sanjalački dodade husar.
- Moram da vas razočaram, mesje konjički
kapetane. Harem - to su, osim žena, još i svakojake
siromašne roñake, gomila dece, meñu kojima su i tuña,
mnoge služavke, stare robinje na izmaku svog veka, i
sam bog zna ko još. Svu tu hordu dužan je da hrani i
izdržava hranilac, muškarac. Što je bogatiji i moćniji, to
je veći broj čeljadi na izdržavanju, a tim je i teži teret
odgovornosti sručen na njegova pleća. Sistem harema
nije samo human već i jedino mogućan u uslovima
Istoka - inače bi mnoge žene jednostavno poumirale od
gladi.
- Vi opisujete doslovno nekakav falanster, a turski
muž kod vas ispada nalik nekom Šarlu Furijeu - ne
izdrža Varja. - Zar nije bolje da se ženi omogući da
sama zarañuje za život nego da je drže u položaju
robinje?
- Istočno društvo je usporeno i nije sklono
promenama, madmazel Barbara - s uvažavanjem
odgovori Francuz, tako ljupko izgovorivši njeno ime da
je bilo nemoguće ljutiti se na njega. - Tu ima vrlo malo
radnih mesta, za svako se mora boriti, i žena ne može
da izdrži tu konkurenciju s muškarcima. Uz to, žena
uopšte nije robinja. Ako joj muž ne odgovara, ona uvek
može da vrati svoju slobodu. Za to je dovoljno da svoga
„gazdu“ dovede u tako nepodnošljivu situaciju da on, u
ljutini, uzvikne pred svedocima: „Više mi nisi žena!“
Složićete se da dovesti muža do takvog stanja uopšte
nije teško. Posle toga ona može da pokupi svoje stvari i
da ode. Razvod je na Istoku jednostavan, nije kao na
Zapadu. Uz to, ispada da je muž usamljen a žene čine
čitav kolektiv. Treba li se čuditi što istinska vlast
pripada haremu a nikako ne njegovom posedniku?
Glavne ličnosti u Osmanskoj imperiji nisu sultan i veliki
vezir već majka i voljena padišahova žena. I još, razume
se, kizlar-agazi - glavni evnuh u haremu.
- A koliko žena je, zapravo, sultanu dozvoljeno? -
upita Perepjolkin i kao krivac iskosa pogleda u
Soboljeva. - Ja samo onako, pitam da bih znao.
- Kao i svakom pravovernom, četiri. Ipak, osim
punopravnih žena padišah ima još i ikbale - nešto
poput favoritkinja - i sasvim mlade hedikle, „devojke
prijatne za oko“, kandidatkinje za ulogu ikbala.
- E pa, tako je bolje - zadovoljno odobri Lukan
klimanjem glave i zasuka brk, kad ga Varja opginu
prezrivim pogledom.
Soboljev (ni on nije ništa bolji od drugih)
sladostrasno upita:
- Ali osim žena i naložnica postoje još i robinje?
- Sve sultanove žene su robinje, ali samo do onog
trenutka dok se ne rodi dete. Tada majka odmah dobija
titulu princeze i počinje da se koristi svim
odgovarajućim privilegijama. Na primer, svemoćna
sultanija Besma, majka pokojnog Abdul-Aziza,
svojevremeno je bila obična radnica u kupatilu, ali je
tako uspešno sapunala Mehmeda II da ju je on najpre
uzeo kao naložnicu a zatim je izabrao za voljenu ženu.
Žene u Turskoj uistinu imaju neograničene mogućnosti
za karijeru.
- Ipak, mora biti da je ñavolski zamorno kad ti o
vratu visi takav tovar - zamišljeno reče neko od
novinara. - Mora da ti jednom prevrši.
- I neki sultani su dolazili do takvog zaključka -
nasmeja se D’Evre. - Ibrahimu I su, na primer, užasno
dosadile sve njegove žene. Ivanu Groznom ili Henriku
XIII u takvoj situaciji bilo je lakše - staru ženu na
stratište ili u manastir, pa možeš da uzmeš novu. Ali
šta da se radi ako imaš čitav harem?
- Da, stvarno - zainteresovaše se slušaoci.
- Turci se, gospodo, ne povlače pred teškoćama.
Padišah je naredio da sve žene budu svezane u vreće i
utopljene u Bosforu. Sutradan ujutru njegovo
veličanstvo bio je neoženjen i mogao je da okupi novi
harem.
Muškarci se zakikotaše a Varja uzviknu:
- Sram neka vas bude, gospodo, pa ovo je već pravi
užas!
- Ali evo, ima bezmalo sto godina, madmazel Varja,
kako su običaji na sultanskom dvoru ublaženi - tepšo ju
je D’Evre. - I sve to zahvaljujući jednoj izuzetnoj ženi -
uzgred, mojoj zemljakinji.
- Ispričajte o tome - zamoli Varja.
- Ovako je to bilo. Sredozemnim morem plovio je
francuski brod, a meñu putnicima bila je jedna
sedamnaestogodišnja devojka neobične lepote. Zvala se
Eme Dibik de Riveri, i roñena je na čarobnom ostrvu
Martinik, koje je svetu podarilo više legendarnih
lepotica, meñu kojima su bile i madam De Mentenon i
Žozefina Boarne. S ovom drugom, koju su tada još zvali
jednostavno Žozefina de Tašeri, naša mlada Eme dobro
se poznavala, čak su bile prijateljice. Istorija prećutkuje
zbog čega je predivnoj kreolki bilo nužno da se otisne na
plovidbu po morima koja su vrvela od pirata. Poznato je
samo da su kraj obala Sardinije lañu zarobili gusari i
Francuskinja je dospela u Alžir, na trg robova, gde ju je
kupio lično alžirski dej - isti onaj koji, po tvrdnji
monsieur Popritscine, pod nosom ima guku. Dej je bio
star i ženska lepota ga više nije zanimala, ali su ga zato
veoma interesovali dobri odnosi sa Sjajnom Portom, i
sirota Eme je zaplovila u Stambol, kao živi poklon
sultanu Abdul-Hamidu I, pradedu današnjeg Abdul-
Hamida II. Padišah se prema zarobljenici odnosio
brižljivo, kao prema neprocenjivom blagu: ni na šta je
nije prisiljavao, čak je nije naterao ni da preñe u
muhamedanstvo. Mudri vladar ispoljio je strpljenje i
zato mu je Eme uzvratila ljubavlju. U Turskoj je ona
znana pod imenom Našedil-sultan. Ona je rodila princa
Mehmeda, koji je kasnije postao monarh i ušao u
istoriju kao veliki reformator. Od majke je naučio
francuski jezik, probudila je u njemu ljubav prema
francuskoj književnosti i francuskom slobodoumlju. Od
tada je Turska okrenula lice Zapadu.
- Vi, D’Evre, prosto umete da pričate bajke -
zajedljivo kaza Maklaflin. - Mora biti da ste, kao i
obično, malo dodali i malčice ulepšali.
Francuz se vragolasto nasmeši i oćuta, a Zurov,
koji već neko vreme beše počeo da ispoljava znake
očitog nestrpljenja, odjednom s oduševljenjem uzviknu:
- A uzgred, gospodo, što ne bismo metnuli koju
paru? Šta smo razvezali pa razvezali priču. Pravo da
kažem, nekako nije čovečno.
Varja začu kako Fandorin jedva čujno prostenja.
- Erazme, tebe ne zovem - žurno reče grof. - Tebe
ñavo čuva.
- Vaše prevashodstvo, - ljutnu se Perepjolkin -
nadam se da nećete dopustiti da se u vašem prisustvu
odvija hazardna igra?
Ali ga se Soboljev otarasi kao dosadne muve:
- Manite se, kapetane. Nemojte da dosañujete.
Vama je dobro, vi u svom operativnom odseku imate
kakav-takav posao, a ja sam sav zarñao od dangube.
Sam ja, grofe, ne igram - jako mi je neukrotiva narav -
ali nisam protiv da pogledam.
Varji ne promače da Perepjolkin u lepotana-
generala gleda očima prebijenog kučeta.
- Pa, ako ćemo u sitno - nesigurno oteže Lukan. -
Tek da učvrstimo ratno drugarstvo.
- Naravno, za drugarstvo, i isključivo u sitno -
klimnu potvrdno Zurov, izbacujući iz husarske torbe na
sto zapečaćene špilove karata. - Za ulog - po stotinku.
Ko će još, gospodo?
Ulog se za tren oka stvorio na stolu, i uskoro u
šatoru odjeknu ono čarobno:
- Dama je krenula.
- A mi ćemo je kraljem, gospodo!
- L’as de carreau.12
- Ha-ha, kupljeno!
Varja priñe Erastu Petroviču i upita ga:
- A što vas on to zove Erazm?
- Tako se ustalilo - izvrda odgovor zakopčani
Fandorin.
- Ehe-he - glasno uzdahnu Soboljev. - Kridener se,
sva je prilika, primiče Plevni, a ja ovde sedim kao
kvočka na jajima.
Perepjolkin se ukipio pored svog idola, pretvarajući
se da je takoñe zainteresovan za igru.
Ljutiti Maklaflin, stojeći kao siroče sa šahovskom
tablom ispod miške, promrlja nešto na engleskom pa
sam to prevede na ruski:
- Bio je pres-klab, a pretvorio se u nekakav
kockarski brlog.
- Ej, momak, imaš li šustovskoga? Donesi-der! -
povika husar okrenuvši se konobaru. - Kad je veselje,
nek je veselje.

12 As, karo (franc.)

 I doista, veče je obećavalo veselje.

Ali sledećeg dana pres-klub nisi mogao prepoznati:

Rusi su sedeli turobni i utučeni, novinari su pak bili
napeti, razgovarali su poluglasno i s vremena na vreme,
čas jedan čas drugi, saznavši nove detalje, trčali na
telegrafski punkt - dogodila se velika senzacija.
Još u vreme ručka logorom su prostrujale nekakve
loše glasine, a nešto posle pet sati, kad su se Varja i
Fandorin vraćali sa strelišta (titularni savetnik učio je
pomoćnicu da rukuje revolverom marke ,,kolt“), naiñoše
na namrštenog i uzbuñenog Soboljeva.
- Lepo bogami - reče on, nervozno trljajući ruke. -
Jeste li čuli?
- Plevna? - predosećajući propast upita Fandorin.
- Potpuni poraz. General Šilder-Šuldner je
energično krenuo, bez izvidnide, hteo je da preduhitri
Osman-pašu. Naših je bilo sedam hiljada, Turaka
mnogo više. Kolone su napale fron-talno i uletele u
unakrsnu vatru. Ubijen je Rozenbom, komandant
Arhangelskog puka, smrtno je ranjen Klajnhauz,
komandant Kostromskog puka, general-majora
Knoringa doneli su na nosilima. Trećina naših je
pokošena. Pravi pokolj. Eto vam tri tabora. I Turci su se
nekako promenili, nisu više oni od pre. Tukli su se kao
ñavoli.
- A D’Evre? - brzo upita Erast Petrovič.
- Pa šta će. Sav zelen, mrmlja, pravda se. Kazanzaki
ga je odveo na saslušanje... E pa sad će da počne.
Možda će najzad i mene da pošalju u trupu. Perepjolkin
je nagoveštavao da ima šanse. - I general gipkim
korakom krenu prema štabu.
Do večeri Varja je bila u bolnici, pomagala da se
sterilišu hirurški instrumenti. Dovezli su toliko
ranjenika da su morali da razapnu još dva pomoćna
šatora. Sestre su padale s nogu. Mirisalo je na krv i
patnju, ranjenici su zapomagali ili se molili.
т~

Tek pred noć uspela je da se izvuče do novinarskog

šatora gde se, kao što je već rečeno, atmosfera potpuno
razlikovala od jučerašnje.
Život je kipeo samo za kartaškim stolom, gde je već
drugi dan neprekidno tekla igra. Bledi Zurov, dimeći
cigarom, brzo je bacao karte. On nije ništa jeo, ali nije
prestajao da pije, i pri tom se uopšte nije opijao. Kraj
njegovog lakta izraslo je brdo novčanica, zlatnih novčića
i dužničkih potpisa. Preko puta je, mrseći kosu, sedeo
sluñeni pukovnik Lukan. Pored njega je spavao neki
oficir, svetlorusu glavu oborio je na prekrštene ruke. A
naokolo je, nalik na podgojenog leptira, lepršao konobar
loveći u letu želje husara koga je služila sreća.
Fandorin nije bio u klubu, ni D’Evre, Maklaflin je
igrao šah a Soboljev je, okružen oficirima, vračao nad
vojnom mapom, u Varju nije ni pogledao.
Već zažalivši što je došla, ona reče:
- Grofe, zar vas nije sramota? Toliki ljudi izginuli!
- Ali mi smo još živi, madmazel - odsutno uzvrati
Zurov, kuckajući po špilu. - Što da sahranjujemo sebe
pre vremena? Oh, blefiraš, Luka. Podižem na dve.
Lukan skinu sa prsta brilijantski prsten:
- Otkrivam. - I drhtavom rukom polako-polako
krenu prema Zurovljevim kartama, koje su ležale na
stolu nemarno poklopljene.
U tom trenutku Varja spazi da se u šator nečujno
uvukao potpukovnik Kazanzaki, užasno nalik na crnog
gavrana koji je nanjušio slatki miris leša. Ona se seti
čime se završilo žandarmovo prethodno pojavljivanje, i
strese se.
- Gospodine Kezanzaki, gde je D’Evre? - okrenu se
ka pridošlom Maklaflin.
Potpukovnik je značajno ćutao, čekajući da se u
klubu utišaju. Odgovori kratko:
- Kod mene. Piše izjavu. - Nakašljavši se, zloslutno
dodade. - A posle ćemo odlučivati.
Pauzu koja je usledila prekinu basom Zurov, koji
se nije mnogo ustezao:
- To je taj čuveni žandarm Kozinaki? Moj naklon,
gospodine protuvo. - I, sevajući bezobraz-nim očima, s
iščekivanjem pogleda u potpukovnika koga obli crvenilo.
- I ja sam se o vama naslušao, gospodine kavgadžijo
- polako izgovori Kazanzaki, takoñe netremice gledajući
u husara. - Poznata ličnost. Izvolite ugristi se za jezik,
inače ću pozvati stražara i poslaću vas u vojni zatvor
zbog kockarskih igara u logoru. A novac ću da
zaplenim.
- Odmah se vidi ozbiljan čovek - podsmehnu se
grof. - Sve sam razumeo i nem sam kao riba.
Lukan najzad otkri Zurovljeve karte, otegnuto
zastenja i uhvati se za glavu. Grof je skeptično
razgledao prsten stečen u igri.
- Ama ne, majore, kakva izdaja, do ñavola! - začu
Varja glas iznerviranog Soboljeva. - U pravu je
Perepjolkin, štapsko kefalo: jednostavno, Osman se
probio forsiranim maršem, a naši hvalisavci,
raspoloženi za laku pobedu, nisu očekivali od Turaka
takvu spretnost. Sad više nema šale. Pojavio se pred
nama opasan protivnik i predstoji nam ozbiljan rat.
 Glava šesta

u kojoj Plevna i Varja odolevaju opsadi

S jedne strane, stvari su stajale gadno, čak bi se

moglo reći gore nego ikada. Siroti Peća je i dalje čamio
iza sedam brava - posle krvoprolića kod Plevne
pakosnom Kazanzakiju nije bilo do šifranta, ali pretnja
prekim sudom i dalje je bila na snazi. A i vojnička sreća
pokazala se prevrtljivom - od zlatne ribice pretvorila se
u bodljikavog grgeča i otplivala na pučinu, odravši
dlanove do krvi.
 S druge strane, Varji nikada ranije (bilo ju je
sramota da ovo sebi prizna) nije joj bilo toliko...
zanimljivo. Upravo tako: zanimljivo, to je prava reč.
A uzrok je, ako ćemo pošteno, bio nepristojno
jednostavan. Prvi put u životu Varji se udvaralo u isto
vreme toliko obožavalaca, i to kakvih obožavalaca! Nisu
im ni prineti nedavni saputnici iz voza ili metiljavi
peterburški studenti. Trivijalna ženska priroda, koliko
god da je potiskuješ, izbijala je iz taštog srca kao korov.
Nije lepo.
Evo i 18. jula izjutra, dana važnog i znamenitog, o
čemu ćemo kasnije, Varja se probudila s osmehom. Još
se čestito nije ni rasanila - samo što je kroz sklopljene
kapke osetila sunčeve zrake, samo što se slatko
protegla - a već je postala radosna, praznično vesela. A
tek kasnije, kada se posle tela probudio i razum, setila
se Peće i rata. Varja je naporom volje naterala sebe da
se namršti i da misli o tužnom, ali u neposlušnu glavu
uvlačilo se sasvim drugo, kao kod Agafje Tihonovne:
kad bi se Pećinoj odanosti dodala slava Soboljeva, i
neobuzdanost Zurova, i talenti Šarlovi, i Fandorinov
žmirkavi pogled... Mada ne, Erast Petrovič ovde nije
spadao, on se u obožavaoce, čak ni uz veliko natezanje,
nije mogao ubrojati.
Nekako je nejasno ispadalo ovo s titularnim
savetnikom. Varja se i dalje formalno vodila kao njegova
pomoćnica. U svoje tajne Fandorin je nije upućivao, a
nekakve tajne poslove jeste imao, i to, kako je izgledalo,
nimalo beznačajne. On je ili na dugo nestajao ili,
naprotiv, nije izbijao iz šatora u koji su jednako
navraćali nekakvi bugarski seljaci u ovčijim šubarama
koje su zaudarale. Sigurno su iz Plevne, dosećala se
Varja, ali ponos joj nije dopuštao da pita o bilo čemu.
Čudna mi čuda - žitelji Plevne nisu se baš tako retko
pojavljivali u ruskom logoru. Čak je i Maklaflin imao
sopstvenog obaveštajca, koji je novinaru donosio
jedinstvene informacije o životu turskog garnizona.
Istina, Irac ova znanja nije prenosio ruskoj komandi,
držeći se „novinarske etike“, ali su zato čitaoci Dejli
njuza znali sve o dnevnom rasporedu Osman-pašinom, i
o utvrñenim rovovima koji su, ne iz dana u dan već iz
časa u čas, nicali oko opkoljenog grada.
Ali i u Zapadnom odredu ruske armije ovaj put su
se temeljito pripremali za borbu. Juriš je bio planiran
za danas i svi su govorili da će sada „nesporazum kod
Plevne“ biti izglañen. Juče je Erast Petrovič Varji
prutićem iscrtao na zemlji sve turske položaje i objasnio
da, prema savršeno verodostojnim podacima koje ima,
Osman-paša raspolaže sa 20 000 vojnika i 58
dalekometnih topova, da je brigadni general Kridener
primakao gradu 32 000 vojnika i 176 topova, a još treba
da stignu i Rumuni. Razrañena je brza dispozicija, u
strogoj tajnosti, sa skrivenim zaobilaznim manevrom i
lažnim napadom. Fandorin je tako dobro objašnjavao da
je Varja odmah poverovala u pobedu ruskog oružja i čak
nije baš najpažljivije slušala - više je gledala u
titularnog savetnika i nagañala šta li mu doñe ona
plavuša iz medaljona. Kazanzaki je nešto čudno govorio
o ženidbi. Da mu nije žena? Previše je mlada za ženu,
gotovo devojčica.
A ovako se zbilo. Pre tri dana Varja je posle
doručka provirila u šator Erasta Petroviča i videla ga
kako leži na krevetu odeven, u prljavim čizmama, i
spava čvrstim snom. Čitavog prethodnog dana bio je
odsutan i očigledno se vratio tek pred zoru. Ona najpre
htede da se tiho udalji, ali odjednom zapazi da iz
raskopčanog okovratnika na grudi usnulog pada srebrni
medaljon. Iskušenje je bilo suviše veliko. Varja se na
prstima primače krevetu, ne odvajajući pogled od
Fandorinovog lica. Ovaj je disao ujednačeno, blago
rastvorenih usana, i ličio je titularni savetnik sada na
dečaka koji je iz nestašluka napuderisao slepoočnice.
Varja pažljivo-pažljivo, sa dva prsta, pridiže
medaljon, otvori poklopčić i spazi maleni portret.
Nekakva lutkica, medhen-grethen: zlatne loknice, okice,
ustašca, obraščići. Ništa naročito. Varja iskosa baci
prekorni pogled na usnulog i u isti mah je obli crvenilo -
ispod dugih trepavica gledale su je ozbiljne oči,
svetloplave i s izuzetno crnim zenicama.
Bilo je glupo pravdati se i Varja jednostavno
pobeže, što takoñe nije ispalo baš pametno, ali je barem
prošlo bez neprijatne scene. Koliko god da je čudno, ali
Fandorin se kasnije ponašao kao da ove epizode uopšte
nije ni bilo.
Hladan, neprijatan čovek: u manje važne razgovore
retko se upušta, a ako se uključi, onda obavezno kaže
nešto od čega Varja proključa. Dovoljno je setiti se one
prepirke o parlamentu i narodnoj vlasti, koja je izbila u
vreme piknika (poveće društvo zaputilo se u planinu,
povukli su sa sobom i Fandorina, iako se otimao kako
bi mogao da se zavuče u svoj brlog).
D’Evre je počeo da govori o ustavu koji je prošle
godine u Tursku uveo bivši veliki vezir Midhat-paša.
Bilo je zanimljivo. Gle ti, molim te - divlja, azijatska
zemlja, a ima parlament, a ne kao Rusija.
Potom su zapodenuli raspravu o tome koji je
parlamentarni sistem najbolji. Maklaflin je bio za
britanski, D’Evre, iako Francuz, za američki, Soboljev je
naginjao nekakvom posebnom, iskonsko - ruskom,
plemićko-seljačkom.
Kad je Varja zatražila biračka prava za žene,
izazvala je opšti smeh. Vojničina Soboljev počeo je da se
podsmeva:
- Oh, Varvara Andrejevna, vama ženama samo kad
bi se dala mogućnost da sifražirate, vi biste u parlament
naizabirale sve same lepotane, dušice-šušice. Da je
neka od vas u prilici da bira izmeñu Fjodora Mihailoviča
Dostojevskog i našeg konjičkog kapetana Zurova - za
koga bi glasala, a? Eto, to je.
- Gospodo, zar u parlament biraju pod prinudom? -
uzbuni se husar, i svi se još više zasmejaše.
 Uzalud je Varja obrazlagala stav o jednakim
pravima i američkoj teritoriji Vajoming, gde žene imaju
pravo glasa a ništa se strašno u Vajomingu zbog toga
nije desilo. Njene reči niko nije uzimao ozbiljno.
- A što li pak vi ćutite? - prozva Varja Fandorina, i
ovaj se obruka, izreče nešto takvo da je bolje bilo da je
ćutao:
- Ja sam, Varvara Andrejevna, i inače protiv d-
demokratije. - (Reče i pocrvene.) - Nijedan čovek, od
pamtiveka, nije jednak drugome, i šta tu može više da
se učini. Demokratski princip ugnjetava prava onih koji
su pametniji, t-talentovaniji, marljiviji, dovodi ih u
zavisan položaj od tupave volje glupih, nenadarenih i
lenjih, z-zato što su takvi u društvu uvek u većini. Neka
se naši i vaši zemljaci najpre odviknu od svinjarija i
neka zasluže pravo da budu nazvani g-grañanima, a
posle će već moći da se razmišlja i o parlamentu.
Od takve nečuvene izjave Varja se načisto pomela,
ali joj u pomoć priskoči D’Evre:
- A opet, ako je u zemlji već uvedeno glasačko pravo
- blago reče on (razgovor je, naravno, voñen na
francuskom) - nije pravedno da se vreña čitava polovina
čovečanstva, pri tom još i - lepša.
Setivši se ovih divnih reči, Varja se osmehnula,
okrenula se na stranu i počela da razmišlja o D’Evreu.
Hvala bogu, Kazanzaki je tog čoveka najzad ostavio
na miru. Baš je mogao general Kridener na osnovu
nekakvog intervjua da donese stratešku odluku! Siroti
D’Evre se živ pojeo, dosañivao svakom živom na koga
naiñe objašnjenjima i opravdanjima. Takav, okrivljen i
nesrećan, on se Varji još više dopadao. Ako joj je ranije
izgledao pomalo samozaljubljen, suviše navikao da
izaziva opšte ushićenje, te je ona namerno održavala
distancu, sada je potreba za tim otpala i Varja se prema
Francuzu ophodila jednostavno i prijazno. Jer on nije
bio naporan čovek, bio je veseo, a ne kao Erast Petrovič,
i užasno mnogo je znao - i o Turskoj, i o Drevnom
istoku, i o francuskoj istoriji. A kud ga sve nije bacala
žeñ pustolovine! I kako je ljupko prepričavao svoje
récits drôles13 - oštroumno, živo, bez imalo ukrašavanja.
Varja je obožavala kad D’Evre u odgovor na neko njeno
pitanje načini karakterističnu pauzu, intrigirajuće se
osmehne i s tajanstvenim izrazom lica kaže: „Oh, c’est
toute histoire, mademoiselle.“14 I, za razliku od
zakopčanog Fandorina, istog časa prepriča tu
dogodovštinu.
Najčešće su to bile smešne priče, ponekad strašne.
Jednu je Varja naročito dobro zapamtila.
„Eto vi, madmazel Varja, grdite Azijate zbog toga
što nipodaštavaju ljudski život, i ispravno činite
(govorilo se o zverstvima bašibozuka). Ali to su divljaci,
varvari, u svom razvoju vrlo malo odmakli od nekih
tamo tigrova ili krokodila. A ja ću vam opisati scenu
koju sam posmatrao u najcivilizovanijoj zemlji,
Engleskoj. O, to je duga priča... Britanci toliko cene
ljudski život da za najgori greh smatraju samoubistvo -
i za pokušaj dizanja ruke na sebe kažnjavaju smrtnom
kaznom. Na Istoku se tako nečega još nisu dosetili. Pre
nekoliko godina, kad sam bio u Londonu, u tamošnjem
zatvoru trebalo je da bude obešen jedan zatvorenik. On
je počinio strašan zločin - na neki način se dokopao
brijača, pokušao da preseče sebi vrat, pa čak u tome
delimično i uspeo, ali ga je na vreme spasao zatvorski
doktor. Mene je potresla logika sudije, i odlučio sam da
egzekuciju neizostavno treba da vidim sopstvenim
očima. Iskoristio sam svoje veze, uspeo da dobijem
propusnicu za posmatranje smrtne kazne, i bio
razočaran.
Osuñenik je povredio glasne žice i bio u stanju da
proizvede samo piskutavo šištanje, tako da nije moglo
biti oproštajnih reči. Prilično dugo su se prepirali s

13 Anegdote (franc.)
14 O, to je duga priča, gospoñice (franc.)
doktorom, koji je izjavio da tog čoveka nije mogućno
vešati - rez će se proširiti i obešeni će moći da diše
direktno na dušnik. Javni tužilac i upravnik zatvora
posavetovali su se i dali dželatu naredbu za izvršenje
čina. Ali se pokazalo da je doktor u pravu: pod
pritiskom omče rana se odmah otvorila i, ljuljajući se
na konopcu, osuñenik je, uz strašne zvuke, počeo da
usisava vazduh. Visio je pet, deset, petnaest minuta i
nije umirao - samo je lice postajalo sve modrije.
Odlučili su da pozovu sudiju čija je ovo bila
presuda. Pošto je kazna izvršavana u osvit, dugo su ga
budili. Došao je kroz jedan sat i doneo solomonsko
rešenje: da osuñenog skinu s omče i da ga ponovo
obese, ali sada da se omča ne zategne iznad nego ispod
reza. Tako su i učinili. Ovaj put je sve prošlo uspešno.
Eto vam plodova civilizacije.“
Varja je te noći usnila obešenog sa nasmejanim
grlom. „Smrti uopšte nema - reklo je grlo glasom
D’Evrea i iz njega je proliptala krv. - Postoji samo
povratak na start.“
Ali ovo o povratku na start - to je već od Soboljeva.
- Ah, Varvara Andrejevna, sav moj život - to su trke
s preponama - govorio joj je mladi general, gorko
klimajući kratko podšišanom glavom. - Ali sudija me,
bez konca i kraja, zaustavlja na nekom rastojanju, i
vraća na start. Prosudite sami. Počinjao sam kao
gardist carske konjičke garde, istakao se u ratu s
Poljacima, ali dospeo u glupavu situaciju s panjenkom -
i hajde nazad, na start. Završio sam generalštabnu
akademiju, dobio nameštenje u Turkestanu - a tamo,
idiotski dvoboj sa smrtnim ishodom, i opet izvoli na
start. Oženio se kneginjicom, mislio sam biću srećan -
ali kakvi... Opet sam sam, kao brodolomnik. Ponovo
izmolim dopuštenje za odlazak u pustinju, nisam žalio
ni sebe ni druge, čudom ostanem živ - i evo, opet sam
na nuli. Tavorim kao gotovan i iščekujem novi start.
Samo - da li ću ga dočekati?
 Soboljeva joj, za razliku od D’Evrea, nije bilo žao.
Kao prvo, kad je o startu reč, Mišel je umanjivao svoje
zasluge, koketirao - ipak je sa trideset tri godine general
u carskoj sviti, dva „georgija" i zlatni mač. A kao drugo,
nekako je već i suviše očigledno išao na sažaljenje.
Nesumnjivo su mu, dok je bio junker, stariji drugovi
objasnili da se ljubavna pobeda postiže na dva načina:
ili munjevitim napadom, ili kopanjem rovova prema
ženskom srcu lakomom na saosećanje.
Rovove je Soboljev kopao prilično nevešto, ali su
njegova udvaranja laskala Varji - ipak je to pravi junak,
pa makar i s tom glupavom metlom na licu. Na
delikatne savete da promeni oblik brade, general je
počinjao da se cenjka: tobože, spreman je da podnese tu
žrtvu ali samo u zamenu za pružanje odreñenih
garancija. Varja, meñutim, nije imala namere da pruža
garancije.
Pre pet dana Soboljev je došao srećan - najzad je
dobio sopstveni odred, dva kozačka puka, i učestvovaće
u napadu na Plevnu, pokrivaće južno krilo korpusa.
Varja mu je poželela uspešan start. Za načelnika štaba
Mišel je uzeo Perepjolkina, komentarišući dosadnog
kapetana na sledeći način:
- Dolazio je, moljakao, unosio mi se u lice, i eto,
uzeo sam ga. I šta mislite, Varvara Andrejevna? Jeremej
Jonovič jeste da je gnjavator, ali je otresit. Ovako ili
onako, iz generalštaba je. U operativnom odeljenju ga
znaju, snabdevaju ga korisnim podacima. A, uz to,
posle vidim da mi je lično odan - nije zaboravio
izbavljenje od bašibozuka. A ja, grešan, kod potčinjenih
izuzetno cenim odanost.
Sada je Soboljev imao dovoljno briga, ali joj je treći
dan potom njegov ordonans Serjoža Bereščagin
isporučio, od njegovog prevashodstva, raskošan buket
grimiznih ruža. Ruže su se držale kao borodinski junaci
i nisu pokazivale znake da će opasti. Ceo šator bio je
ispunjen gustim mirisom. U pukotinu posle povlačenja
generala ustremio se Zurov, ubeñeni pobornik
munjevitog napada. Varja buknu kad se seti kako je
odvažno konjički kapetan obavio preliminarno
istraživanje terena.
- Kakav belvi, madmazel. Priroda! - rekao je on
jednom, izišavši iz zadimljenog pres-kluba za Varjom,
koja beše poželela da malo uživa u zalasku sunca. I, ne
smanjujući tempo, promenio temu.
- Sjajan je čovek Erazm, zar nije tako? U duši je
čist kao rosa. Čedno, naivno čeljade. I odličan je drug,
mada je, naravno, i mračnjak.
Tu husar načini pauzu i s iščekivanjem se zagleda
u gospoñicu lepim, mangupskim očima. Varja je čekala
da vidi šta će uslediti.
- Lepo izgleda, pa još i garav. Da obuče husarski
mundir - bio bi pravi delija - odlučno je terao svoje
Zurov. - Jeste da on sada ide kao pokisla kokoška, a da
ste videli preñašnjeg Erazma! Plamen! Arabijski uragan!
Varja je gledala u brbljivca s nepoverenjem: da
zamisli titularnog savetnika kao „arabijski uragan“ bilo
je apsolutno nemoguće.
- Pa otkud takva promena? - upita ona u nadi da će
bar nešto iščeprkati o zagonetnoj prošlosti Erasta
Petroviča.
Ali Zurov samo sleže ramenima.
- A ñavo će ga znati. Nismo se videli godinu dana.
Ništa drugo do fatalna ljubav. Jer vi nas, muškarce,
smatrate balvanima bez srca, a u nama je duša
zapaljiva, lako ranjiva. - On žalosno obori pogled. - Sa
slomljenim srcem može se i sa dvadeset godina postati
starac.
Varja frknu:
- Uh, sa dvadeset. Nekako vam ne stoji da se
podmlañujete.
- Ja ne govorim o sebi, nego o Fandorinu - objasni
husar. - Jer on ima samo dvadeset jednu godinu.
- Ko, Erast Petrovič? - zinu Varja. - Ma nemojte, pa
evo čak i meni je bezmalo dvadeset dve.
- Eto, ja baš to i kažem - živnu Zurov. - Za vas bi
bio neko solidniji, da je blizu tridesetoj.
Ali ona nije slušala, zaprepašćena onim što je
saznala. Fandorin da ima samo dvadeset jednu?
Dvadeset jednu!? Neverovatno! Zato ga je Kazanzaki
nazvao „vunderkindom“. To jest, lice titularnog
savetnika jeste dečačko, ali držanje, ali pogled, ali sede
slepoočnice! Kakvo vas je to, Eraste Petroviču, inje
obelilo?
Husar je njenu odsutnost protumačio na svoj
način; pribravši se, on izjavi:
- Evo kuda ja ciljam. Ako me je ugursuz Erazm
preduhitrio, ja se odmah povlačim. Šta god da govore
oni koji nisu dobronamerni, madmazel, Zurov je - čovek
od principa. Nikad neće posegnuti za nečim što pripada
prijatelju.
- To vi o meni? - doprlo je do Varje. - Ako sam ja
„ono što pripada“ Fandorinu, vi nećete posegnuti za
mnom, a ako nisam „ono“ - posegnućete? Jesam li vas
dobro razumela?
Zurov diplomatski zatitra obrvama, nimalo se,
uostalom, ne zbunjujući.
- Ja pripadam i uvek ću pripadati jedino samoj
sebi; uz to, imam verenika - strogo odvrati mangupu
Varja.
- Čuo sam za to. Ali gospodin zatvorenik ne spada u
moje prijatelje - razveseljen, odgovori konjički kapetan, i
istraživanje terena beše završeno.
Usledio je direktan napad.
- Hoćete da se opkladimo, madmazel? Ako pogodim
ko će prvi da iziñe iz šatora, poklonićete mi poljubac.
Ako ne pogodim - obrijaću glavu, kao bašibozuk.
Odlučite se! Doista, rizik je za vas minimalan - tamo u
šatoru ima gotovo dvadesetoro ljudi.
Varji se usne i nehotice razvukoše u osmeh.
- I ko će da iziñe?
 Zurov načini izgled kao da se zamislio i beznadežno
odmahnu glavom:
- Eh, zbogom moje kovrdže... Pukovnik Sabljin. Ne.
Maklaflin. Ne... Konobar Semjon, eto ko će!
On se glasno nakašlja, i jednu sekundu potom iz
kluba, brišući ruke o polu svilenog prsluka, izlete
konobar, tobože poslom, pogleda u vedro nebo,
promrmlja: „Oh, da ne bude kiše“ - i povuče se natrag,
čak i ne pogledavši u Zurova.
- Ovo je čudo, znak odozgo! - uzviknu grof i,
dotakavši brkove, naže se ka Varji koja se kikotala.
Ona je mislila da će je poljubiti u obraz, kao što je
to uvek činio Peća, ali je Zurov ciljao u usta, i poljubac
je ispao dug, neobičan, do vrtoglavice.
Najzad, osećajući da se svakog trenutka može
ugušiti, Varja odgurnu oficira i uhvati se za srce.
- Oh, kad vam zalepim sad šamarčinu zapreti ona
slabim glasom. - Upozoravali su me dobri ljudi da igrate
prljavo.
- Za šamar ću izazvati na dvoboj. I nesumnjivo ću
biti poražen - kolačeći oči otpeva grof.
Bilo je potpuno nemoguće ljutiti se na njega...

U šator proviri okruglo lice Luške, usplahirene i

priglupe devojke, koja je kod sestara vršila dužnost
sobarice, kuvarice, a kad je veći broj ranjenih - i
bolničarke.
- Gospoñice, čekaju vas neki vojnik - ispali Luška. -
Crn, s brkovima i sa buketom. Šta ću da mu kažem?
Ja o vuku, a vuk na vrata, ne vuk, ñavo, pomisli
Varja i opet se osmehnu. Zurovljeve metode opsade
prilično su je zabavljale.
- Neka sačeka. Sad ću da iziñem - reče ona
zbacujući pokrivač.
Ali pokraj bolničkih šatora, gde je sve bilo spremno
za prijem novih ranjenika, uopšte nije šetkao husar već
pukovnik Lukan, sav u mirisu parfema - još jedan
kandidat.
Varja duboko uzdahnu, ali bilo je kasno za
povlačenje.
- Ravissante comme l’Aurore!15 - pukovnik beše
krenuo da joj poljubi ruku, ali se zaustavi setivši se
onoga o savremenim ženama.
Varja odmahnu glavom, odbijajući buket, baci
pogled na mundir saveznika, na kome su svetlucali
zlatni širiti, i suvo upita:
- Što ste se vi od jutra tako uparadili?
- Idem u Bukurešt, na vojno savetovanje kod
njegovog visočanstva - važno saopšti pukovnik. - Svratio
sam da se oprostimo i ujedno da vas počastim
doručkom.
On udari dlanom o dlan i iza ugla se pojaviše
paradne lake kočije. Na kočijaškom sedištu sedeo je
posilni, u iznošenoj uniformi ali s belim rukavicama.
- Izvolite - pokloni se Lukan, i Varja se, i nehotice
zaintrigirana, udobno smesti na sedištu s oprugama.
- Kuda ćemo mi to? - zapita ona. - U oficirsku
kantinu?
Rumun se samo tajanstveno nasmeši, kao da se
spremao da saputnicu odveze, u najmanju ruku, u
carstvo iza sedam gora.
Pukovnik se i inače odnedavno ponaša zagonetno.
Kao i pre, po čitavu noć provodi za kartama, ali ako je u
prvim danima zlosrećnog poznanstva sa Zurovim
izgledao nesrećan i iznuren, sada se potpuno oporavio i,
mada je i dalje gubio prilične sume, nimalo ne beše
klonuo duhom.
- Kako je juče prošla igra? - upita Varja zagledajući
se u tamne kolutove ispod Lukanovih očiju.
- Fortuna se najzad okrenula prema meni - sinu on.
- Kockarskoj sreći vašega Zurova došao je kraj. Da li
znate za zakon velikih brojeva? Ako iz dana u dan

15 Očaravajuća kao praskozorje (franc.)

ulažeš krupne sume, onda ćeš pre ili kasnije
neizostavno povratiti izgubljeno.
Koliko se Varja sećala, Peća joj je tu teoriju izlagao
pomalo drugačije, ali neće valjda da se prepire.
- Na grofovoj strani je slep uspeh, a kod mene je -
matematički proračun i ogroman kapital. Evo, bacite
pogled. - On ispruži mali prst. - Vratio sam svoj
porodični prsten. Indijski dijamant, jedanaest karata.
Moj predak ga je doneo sa krstaškog pohoda.
- Zar su Rumuni učestvovali u krstaškim
pohodima? - brzopleto se začudi Varja, i sad je morala
da odsluša čitavu lekciju o pukovnikovom rodoslovu
koji je, ispostavilo se, vodio do rimskog legata Lukana
Mauricija Tula.
U meñuvremenu, kočije su izišle iz logora i
zaustavile se u senovitoj šumici. Na stolu pod starim
hrastom beleo se uštirkani stolnjak, a na njemu je bilo
toliko svakojakih ñakonija da je Varja odjednom osetila
glad. Bilo je tu i francuskih sireva i voća i dimljenog
lososa i ružičaste šunke i purpurnih rakova, a u
srebrnoj kofici udobno se baškarila boca vina.
Ipak su se Lukanu morale priznati odreñene
vrednosti.
Kad su nazdravili prvom čašom, u daljini prigušeno
zatutnja, i Varji se steže srce. Kako je mogla do te mere
da se zaboravi! To je otpočeo juriš. Tamo sada padaju
pokošeni, jauču ranjenici, a ona...
S osećanjem krivice odloživši činiju s ranim
grožñem boje smaragda, Varja reče:
- Bože, samo da tamo sve protekne po planu.
Pukovnik obori naiskap, pa odmah nali još.
Žvaćući, on primeti:
- Plan je, naravno, dobar. Kao lični izaslanik
njegovog visočanstva upoznat sam, čak sam u izvesnoj
meri i učestvovao u sastavljanju plana. Naročito je
oštrouman zaobilazni manevar, uz prikrivanje nizom
brežuljaka. Kolone Šahovskog i Veljaminova izbijaju na
Plevnu s istoka. Mali odred Soboljeva s juga skreće na
sebe pažnju Osman-paše. Na papiru izgleda lepo. -
Lukan iskapi čašu. - Ali rat, gospoñice Varvara, to nije
papir. I ama baš ništa kod vapšh zemljaka neće ispasti
tako.
- Ali zašto? - uzdahnu Varja.
Podsmehnuvši se, pukovnik se kucnu po
slepoočnici.
- Ja sam strateg, madmazel, i vidim dalje od vaših
iz generalštaba. Ovde je (on pokaza glavom prema svojoj
oficirskoj torbi) kopija moga izveštaja, koji sam još juče
poslao knezu Karlu. Predskazujem Rusima potpuni
fijasko i ubeñen sam da će njegovo visočanstvo dostojno
da oceni moju prozorljivost. Vaše vojskovoñe su suviše
brze i samouverene, precenjuju svoje vojnike i
potcenjuju Turke. A i nas, rumunske saveznike. Ništa
zato, posle današnje lekcije car će nas i sam zamoliti za
pomoć, evo videćete.
Pukovnik odlomi povelik komad rokfora, a Varja se
potpuno oneraspoloži.
Crna Lukanova predskazanja pokazala su se kao
tačna.
Te večeri Varja i Fandorin stajali su kraj puta za
Plevnu, a pored njih su, u beskrajnom nizu, prolazile
taljige s ranjenicima. Sračunavanje gubitaka još nije
bilo završeno, ali su u bolnici rekli da je iz stroja
izbačeno najmanje sedam hiljada. Govorilo se da se
istakao Soboljev, koji je privukao na sebe turski
kontranapad - da nije bilo njegovih kozaka, poraz bi bio
sto puta teži. Još su se zaprepašćivali zbog turske
artiljerije koja je pokazala satansku preciznost i
pokosila kolone već na prilazu, pre nego što su bataljoni
i uspeli da razviju juriš.
Varja je sve to prepričavala Erastu Petroviču, a ovaj
je ćutao - da li je i sam već sve znao ili je bio duboko
potresen, ne zna se.
Povorka se zaustavila - sa jednih taljiga beše otpao
točak. Varja, koja je nastojala da što manje gleda u
osakaćene, pažljivije se zagleda u taljige koje su ostale
bez točka i vrisnu - lice ranjenog oficira, koje se nejasno
belelo u svetlom letnjem sumraku, učinilo joj se
poznatim. Prišla je - doista: to je bio pukovnik Sabljin,
jedan od stalnih posetilaca kluba. On je ležao bez
svesti, pokriven okrvavljenim šinjelom. Njegovo telo
činilo se neobično kratkim.
- Poznajete ga? - upita lekarski pomoćnik koji je
pratio pukovnika. - Granata mu odnela noge u
bestraga. Nije imao sreće.
Varja se povuče natrag, do Fandorina, poče da jeca
stresajući se.
Plakala je dugo, zatim su suze prestale, zatim joj je
postalo hladno, a ranjenike su i dalje vozili i vozili.
- Eto, Lukana u klubu smatraju budalom, a on
ispade pametniji od Kridenera - reče Varja, zato što više
nije mogla da ćuti.
Fandorin je pogleda upitno, a ona objasni:
- On mi je još jutros rekao da od napada neće
ispasti ništa. Tobože, dispozicija je dobra, a vojskovoñe
su loše. I vojnici takoñe nisu nešto...
- Tako je rekao? - zapita Erast Petrovič. - A, tako
dakle. To menja...
I ne dovrši, nabravši obrve.
- Šta menja?
Ćutanje.
- Šta menja? A?
Varja se već naljutila.
- Glupa navika! Kažete „a“ i ne kažete „b“! Pa šta je
to, na kraju krajeva?
Užasno je poželela da zgrabi titularnog savetnika za
ramena i da ga dobro prodrma. Nadmeni, nevaspitani
balavac! I izigrava indijanskog poglavicu Čingačhuka.
- To je, Varvara Andrejevna, izdaja - neočekivano se
oglasi Erast Petrovič.
- Izdaja? Kakva izdaja?
 - E pa to ćemo još razjasniti. Dakle, - Fandorin
obrisa čelo - pukovnik Lukan, čovek ne baš velike
pameti, jedan jedini predskazuje ruskoj armiji poraz. To
je pod jedan. Sa dispozicijom je bio upoznat i čak, kao
izaslanik kneza Karla, dobio kopiju. To je pod dva.
Uspeh operacije zavisio je od tajnog manevra iza
brežuljaka. To je pod tri. Naše kolone sasekla je turska
artiljerija do u kvadrat, izvan direktne vidljivosti. To je
pod četiri. Zaključak?
- Turci su unapred znali kada i kuda da pucaju -
prošapta Varja.
- A Lukan je unapred znao da će napad biti
neuspešan. Uzgred, i pod pet: poslednjih dana kod toga
čoveka su se odjednom pojavile velike pare.
- On je bogat. Nekakva porodična blaga, imanja.
Pričao je, ali ga nisam mnogo slušala.
- Varvara Andrejevna, ne tako davno pukovnik je
pokušavao da pozajmi od mene trista rubalja, a zatim
je, za samo nekoliko dana, ako je verovati Zurovu,
spiskao oko petnaest hiljada. Naravno, Ipolit je mogao i
da pridoda...
- Još kako je mogao - složi se Varja. - Ali Lukan je
zaista mnogo izgubio. Sam mi je jutros o tome govorio,
pred polazak u Bukurešt.
- Je li otišao?
Erast Petrovič se okrenu i zamišljeno, s vremena na
vreme, odmahivaše glavom. Varja priñe sa strane da bi
mu videla lice, ali ništa značajno nije zapazila: Fandorin
je, žmireći, posmatrao Mars.
- Evo šta, d-draga Varvara Andrejevna - polako
poče on, i Varji postade toplo na duši - pre svega zato
što je „draga“, a zatim što je ponovo počeo da muca. -
Moraću ipak da vas zamolim za pomoć, iako sam
obećao...
- Ma, ja ću sve, što god treba! - prebrzo povika ona,
i dodade. - Radi Pećinoga spasenja.
- E pa, odlično. - Fandorin joj se ispitivački zagleda
u oči. - Ali z-zadatak je veoma težak i nije baš prijatan.
Hteo bih da i vi odete u Bukurešt, da pronañete tamo
Lukana i da p-pokušate da saznate štogod o njemu. Na
primer, pokušajte da saznate da li je stvarno toliko
bogat. Igrajte na njegovu taštinu, hvalisavost, p-
priglupost. Jer on vam je već jednom izbrbljao ono što
ne treba. On će se obavezno pred vama šepuriti. - Erast
Petrovič zape. - Vi ste mlada, p-privlačna osoba...
Tu se on zakašlja i zbuni, zato što je Varja zviznula
od iznenañenja. Ipak je dočekala kompliment od statue
komandora. Naravno, kompliment je prilično slabašan -
„mlada privlačna osoba“, ali ipak, ipak...
Meñutim, Fandorin je istog časa sve pokvario.
- Razume se, nema smisla da putujete sami, p-pa i
čudno će biti. Znam da se D’Evre sprema u Bukurešt.
On, naravno, neće odbiti da vas povede sa sobom.
Ne, ovo apsolutno nije čovek nego santa leda,
pomisli Varja. De pokušaj takvog da raskraviš! Nije
valjda da ne vidi da Francuz obigrava oko nje kao
mačak oko vruće kaše. Ma ne, vidi sve, ali, jednostavno,
njemu je do toga, što bi rekla Luška, koliko do lanjskog
snega.
Erast Petrovič je, izgleda, njeno kiselo lice
protumačio na svoj način.
- O novcu nemojte brinuti. Jer s-sleduje vam plata,
dnevnice i ostalo. Daću vam. Nešto ćete tamo kupiti,
zabavićete se.
- Pa da, sa Šarlom mi neće biti dosadno - kaza ona
osvetnički.
 Glava sedma

u kojoj Varja gubi zvanje poštene žene

Pogrešila je Varja, mnogo je pogrešila. Putovanje u

Bukurešg ispalo je jako dosadno.
Na odmor u prestonicu rumunske kneževine se,
osim Francuza, namerilo još nekoliko novinara. Svima
je bilo jasno da se narednih dana, pa možda i nedelja,
ništa zanimljivo na ratnom poprištu neće dešavati -
neće se skoro oporaviti Rusi od krvoprolića oko Plevne, i
evo, novinarska bratija zaputila se prema pozadinskim
sablaznima.
Dugo su se spremali i pošli tek trećeg dana. Varju,
kao damu, smestili su u bričku kod Maklaflina, dok su
ostali jahali, te je Varja morala poizdalje da gleda u
Francuza - on je jahao Jatagana, nesrećnog zbog sporog
putovanja, a razgovor da vodi sa Ircem. Ovaj je s Varjom
podrobno prokomentarisao klimatske uslove na
Balkanu, u Londonu i Srednjoj Aziji, ispričao o
mehanizmu s federima na svojim kočijama i detaljno
opisao nekoliko najoštroumnijih šahovskih problema.
Sve to pokvarilo je Varji raspoloženje i za vreme
predaha ona je na živahne saputnike, meñu njima i na
D’Evrea, rumenog od kretanja, gledala s mržnjom.
Drugog dana putovanja - već behu prošli
Aleksandriju - postalo je lakše jer je u grupu konjanika
pristigao Zurov. On se istakao u boju, zbog hrabrosti
Soboljev ga je uzeo za añutanta, čak je, izgleda, general
hteo da ga predloži i za „anu“, ali je husar u zamenu,
cenjkajući se, izmolio jednonedeljni odmor da bi, kako
sam kaže, razmrdao kosti.
Konjički kapetan je Varju najpre zabavljao
jahačkim majstorijama - brao u pokretu plave zvončiće,
žonglirao zlatnicima i podizao se na noge u sedlu. Zatim
je pokušao da zameni mesto s Maklaflinom, a kad je
naišao na flegmatičan ali odlučan otpor, premestio je na
svoju riñu kobilu poslušnog kočijaša a sam zauzeo
kočijaševo sedište i, svakog trenutka okrećući glavu,
zasmejavao Varju izmišljotinama o svom junaštvu i o
spletkama ljubomornog Žeromke Perepjolkina, s kojim
je novopečeni añutant bio na krv i nož. Utom su i stigli.

Pokazalo se da Lukana nije teško pronaći, kako je

Erast Petrovič i predvideo. Sledeći uputstva, Varja se
smestila u najskupljem hotelu, „Rojalu“, pitala portira
za pukovnika i ispostavilo se da je son excellance16 ovde
dobro poznat - i juče i prekjuče bančio je u restoranu.
Verovatno će biti tu i večeras.
Do večeri je još bilo daleko i Varja se zaputila da
prošeta po otmenoj Kala-Mogošoajevoj, koja je posle
boravljenja u šatoru izgledala kao Nevski prospekt:
luksuzne kočije, štraftaste tende iznad dućanskih
izloga, zaslepljujuće južne lepotice, upadljivi garavi
momci u plavim, belim i čak ružičastim surtucima. I
mundiri mundiri, mundiri. Ruski i francuski govor očito
su nadvladavali rumunski. Varja je u pravom kafeu
popila dve šolje kakaoa, pojela četiri kolača i bezmalo se
sva istopila od miline, ali je pored prodavnice šešira
nehotice bacila pogled u izlog s ogledalom i zaprepastila
se. Zato muškarci koje susreće gledaju kroz nju i pored
nje!
Prljavuša u izanñaloj plavoj haljini i izbledelom
slamnatom šeširu brukala je ime ruske žene. A
trotoarima su korzirale prave Mesaline, odevene po
najnovijoj pariskoj modi!

U restoran je Varja grdno zakasnila. Dogovorila se

s Maklaflinom za sedam, a stigla posle osam.
Korespondent Dejli posta, kao pravi džentlmen, pristao
je na sastanak bez protivljenja (neće valjda sama da ide
u restoran, još će je smatrati droljom), pa ni zbog
zakašnjenja je nije prekoreo nijednom reči, ali je
izgledao vrlo nesrećan. Ali neka bude čist račun - duga
ljubav. Sve vreme puta mučio ju je svojim
meteorološkim znanjima, sad barem neka bude od
korisgi.
Lukana zasad još nije bilo u sali, pa je Varja, iz

16 Njegova ekselencija (franc.)

čovekoljublja, zamolila za još jedno objašnjenje - kako
se igra staropersijska odbrana. Irac pak, uopšte ne
primećujući promenu na Varji (a bilo je utrošeno šest
sati i gotovo celokupna suma dnevnice - šeststo
osamdeset pet franaka) suvo primeti da mu takva
odbrana nije poznata. Morala je da se zainteresuje da li
je na ovoj geografskoj širini uvek tako vruće krajem
jula. Ispostavilo se da jeste, ali da to nije ništa u
poreñenju s vlažnom vrelinom Bangalora.
Kad su se u pola jedanaest pozlaćena vrata pšrom
otvorila i u salu ušao pripiti potomak rimskog legata,
Varja mu se obradovala kao svom najroñenijem, pridigla
se i uistinu srdačno počela da maše rukom.
Doduše, pojavila se nepredviñena poteškoća u vidu
debeljuce s kestenjastom kosom, koja je bila okačena o
pukovnikovu ruku. Poteškoća je s neskrivenom ljutnjom
bacila pogled na Varju, i Varja se zbunila - nekako joj
nije padalo na pamet da Lukan može biti i oženjen.
Ali je pukovnik rešio problem s pravom vojničkom
odlučnošću - lako je šljepnuo svoju pratilju dlanom
poniže bogatog skuta i kestenjasta se, prošištavši nešto
otrovno, zbunjeno udaljila. Očigledno mu nije žena,
pomisli Varja i zbuni se još više.
- Naš poljski cvetak raširio je latice i ukazala se
prekrasna ruža! - povika Lukan, leteći prema Varji
preko cele sale. - Kakva haljina! Kakav šešir! Bože, da
nisam na Šanzelizeu!
Uobraženjak i prostak, naravno, ali je ipak prijatno
čuti. Varja mu čak dopusti da joj poljubi ruku,
odrekavši se principa zarad uspeha posla. Ircu
pukovnik klimnu glavom s nemarnom blagonaklonošću
(nije suparnik) i, ne čekajući poziv, sede za sto. Varji se
učinilo da je i Ircu drago što je došao Rumun. Nije se
valjda umorio od razgovora o klimi? Ma ne, teško da je
tako.
Konobari su već odnosili kafu i keks, koje je
naručio štedljivi novinar, i donosili vino, poslastice,
voće, sireve.
- Zapamtićete Bukurešt! - obećavao je Lukan. - U
ovom gradu sve pripada meni!
- U kom smislu? - zapita Irac. - Da li u gradu
posedujete mnogo nekretnina?
Rumun ga ne udostoji odgovora.
- Čestitajte mi, madmazel. Moj raport je ocenjen
prema zasluzi, u najskorije vreme mogu da očekujem
unapreñenje!
- Kakav raport? - ponovo se zainteresova Maklaflin.
- Kakvo unapreñenje?
- Unapreñenje očekuje čitavu Rumuniju - odgovori
pukovnik sav važan. - Sada je potpuno jasno da je ruski
imperator precenio snagu svoje armije. Poznato mi je iz
pouzdanih izvora - on teatralno utiša glas i naže se,
golicajući Varjin obraz zavijenim brkom - da će general
Kridener biti razrešen komandovanja Zapadnim
odredom i vojsku koja opseda Plevnu predvodiće naš
knez Karl.
Maklaflin izvuče iz džepa beležnicu i poče da
zapisuje.
- Da l’ biste izvoleli provozati se po noćnom
Bukureštu, madmazel Varvara? - šapnu Varji na uvo
Lukan, iskoristivši pauzu. - Takve stvari ću vam
pokazati, kakve vi u vašoj dosadnoj severnoj prestonici
niste videli. Kunem se, imaćete čega da se sećate.
- Da li je to odluka ruskog imperatora ili je samo
želja kneza Karla? - zapita novinar cepidlaka.
- Dovoljna je želja njegovog visočanstva - odseče
pukovnik. - Bez Rumunije i njene slavne armije od
pedeset hiljada... vojnika, Rusi su bespomoćni. O,
gospodine dopisniče, moju zemlju očekuje velika
budućnost. Uskoro, uskoro će knez Karl postati kralj. A
vaš pokorni sluga - dodade on obraćajući se Varji -
postaće veoma važna persona. Mogućno čak i senator.
Pronicljivost koju sam pokazao ocenjena je po zasluzi.
Dakle, šta kažete na romantičnu šetnju? Insistiram.
 - Razmisliću - neodreñeno obeća ona, smišljajući
kako da navede razgovor na željeni smer.
U tom času u restoran uñoše Zurov i D’Evre - sa
gledišta zadatka u vrlo nepodesnom trenutku, ali je
Varji bilo drago: u njihovom prisustvu Lukanova
energija će biti ukroćena.
Proprativši njen pogled, pukovnik nezadovoljno
promrmlja:
- Ipak se ovaj „Rojal“ pretvorio u pravo svratište.
Trebalo je preći u separe.
- Dobro veče, gospodo - veselo pozdravi Varja
poznanike. - Bukurešt je mali grad, zar ne? Pukovnik
nam se upravo hvalisao svojom prozorljivošću. On je
predskazao da će se napad na Plevnu završiti porazom.
- Zaista? - upita D’Evre, pažljivo pogledavši u
Lukana.
- Divno izgledate, Varvara Andrejevna - reče Zurov.
- Šta to pijete? Martel? Momče, daj čaše!
Rumun ispi konjak i obojicu odmeri mračnim
pogledom.
- Kome je predskazao? Kada? - zaškilji Maklaflin.
- U raportu svome caru - objasni Varja. - I sada je
pukovnikova pronicljivost ocenjena prema zasluzi.
- Gostite se, gospodo, pijte - pšrokim gestom pozva
Lukan i naglo ustade. - Sve ide na moj račun. A
gospoña Suvorova i ja ćemo se provozati. Obećala je.
D’Evre začuñeno podiže obrve a Zurov u neverici
viknu:
- Šta to čujem, Varvara Andrejevna? Vi odlazite s
Lukom?
Varju samo što nije uhvatila panika. Otići sa
Lukanom – znači zauvek izgubiti svoju reputaciju, a još
se i ne zna na šta može izići. Odbiti - znači odustati od
dobijenog zadatka.
- Odmah se vraćam, gospodo - reče ona potištenim
glasom pa se hitro zaputi prema izlazu. Trebalo je da
pribere misli.
 U foajeu, pokraj visokog ogledala sa bronzanim
uvijucima ona zastade, položi dlan na vrelo čelo. Kako
da postupi? Da se popne u svoju sobu, da se zaključa i
da ne odgovara na kucanje. Oprosti, Peća, a vi,
gospodine titularni savetniče, nemojte tražiti kaznu,
Varja Suvorova nije pogodna za špijuniranje.
Vrata upozoravajuće škripnuše i u ogledalu se,
tačno njoj iza leña, pojavi crveno, ljutito pukovnikovo
lice.
- Izvinite, madmazel, ali s Mihajem Lukanom ne
može se tako postupati. U izvesnom smislu ste mi
davali avanse, a sad ste namislili da me javno
obrukate? Ne može to kod mene! Ovde vi niste u pres-
klubu, ovde sam ja kod kuće!
Od galantnosti budućeg senatora nije ostalo ni
traga. Iz crno- -žutih očiju sevale su munje.
- Hajdemo, madmazel, kočije čekaju. - Na Varjino
rame spusti se pocrnela, maljava ruka s neočekivano
snažnim prstima, kao da su od gvožña.
- Vi ste poludeli, pukovniče! Ja vam nisam
kurtizana! - povika Varja, osvrćući se naokolo.
U foajeu je bilo poprilično sveta, uglavnom gospode
u letnjim sakoima i rumunskih oficira. Oni su s
radoznalošću posmatrali pikantnu scenu, ali da zaštiti
damu (a da li je i dama?) niko izgleda nije nameravao.
Lukan reče nešto na rumunskom, i gledaoci se
zakikotaše s razumevanjem.
- Jesi li se naljoskala, Marusja? - zapita neko na
ruskom, i zaori se grohot.
Pukovnik odlučno obuhvati Varju oko struka i
povede je prema izlazu, ali tako vešto da nije bilo
nikakve mogućnosti da mu se suprotstavi.
- Vi ste bezobraznik! - povika Varja i htede da
ošamari Lukana, ali on uspe da je uhvati za podlakticu.
Od lica koje joj se sasvim približilo osećali su se
pomešani alkohol i kolonjska voda. Sad ću se
ispovraćati, pomisli Varja.
 Ali sledeće sekunde pukovnikove ruke same
popustiše. Najpre je nešto zvonko pljesnulo, zatim
sočno prasnulo i Varjin napasnik odlete prema zidu.
Jedan obraz bio mu je crven od šamara, drugi beo od
teškog udarca pesnicom. Na dva koraka, rame uz rame,
stajali su D’Evre i Zurov. Novinar je otresao prste desne
ruke, husar je levom trljao pesnicu.
- Izmeñu saveznika je protrčala crna mačka -
zaključi Ipolit. - I ovo je samo početak. Nećeš se, Luka,
izvući samo udarcem po njušci. Za ovakvo ponašanje sa
damom dobija se metak.
D’Evre nije govorio ništa - on ćutke steže belu
rukavicu i baci je pukovniku u lice.
Protresavši glavu, Lukan se uspravi, protrlja
slepoočnicu. Pogleda u jednoga pa u drugoga. Varju je
najviše zaprepastilo to što su na njeno postojanje sva
trojica, izgleda, potpuno zaboravila.
- Izazvan sam na dvoboj? - Rumun je promuklo,
kao na silu, cedio francuske reči. - Obojica odjednom?
Ili ipak jedan po jedan?
- Birajte onoga ko vam se više dopada - procedi
D’Evre. - A ako budete uspešni kod prvog, imaćete posla
s drugim.
- E-e ne može - pobuni se grof. - Neće moći tako. Ja
sam prvi rekao ono za kožu, sa mnom neka se oproba u
gañanju.
- U gañanju? - neprijatno se zasmeja Lukan. - A ne,
gospodine prevarante, ja biram oružje. Odlično mi je
poznato da ste vi i mesje piskaralo pasionirani strelci.
Ali ovo je Rumunija, i tući ćemo se na naš način, vlaški.
On nešto doviknu, obrativši se gledaocima, i
nekoliko rumunskih oficira spremno izvukoše iz kanija
sablje, pružajući ih balčacima napred.
- Biram mesje novinara - pucnu prstima pukovnik i
namesgi ruku na rukohvat svoje sablje. On se treznio i
iz časa u čas postajao sve veseliji. - Uzmite bilo koje od
tih sečiva i izvolite u dvorište. Prvo ću proburaziti vas, a
posle ću da odrežem uši gospodinu kavgadžiji.
U gomili se začu žagor odobravanja, neko čak
povika „Bravo!“
D’Evre sleže ramenima i uze onu sablju koja mu je
bila bliža.
Izmeñu zijala probijao se Maklaflin:
- Stanite! Šarle, nemojte biti ludi! Pa to je
divljaštvo! On će vas ubiti! Sabljama se boriti - to je
balkanski sport, vi ne vladate njime!
- Učio sam mačevanje espadronima, a to je gotovo
isto - spremno odgovori Francuz, premeravajući u ruci
sečivo.
- Gospodo, nemojte! - najzad je došla do glasa
Varja. - Sve je to zbog mene. Pukovnik je malo popio, ali
nije hteo da me uvredi, znam to. Pa prestanite; na kraju
krajeva, to je besmisleno! U kakvu situaciju mene
dovodite? - njen glas žalosno zadrhta, ali molba joj
svejedno nije bila uslišena.
Čak i ne pogledavši u damu zbog čije časti je,
zapravo, došlo do cele te situacije, čopor muškaraca, u
živom razgovoru, krenuo je hodnikom prema
unutarnjem dvorištu. S Varjom je ostao samo Maklaflin.
- Glupo - ljutito reče on. - Kakvi espadroni!? Pa ja
sam video kako Rumuni barataju sabljom. Ovde ni u
treću poziciju niko ne staje, niti izgovara „gard“. Seku
na komade, kao krvavicu. Ah, kakvo pero gubimo, i na
kakav idiotski način! Sve je to francuska uobraženost.
Ćuran Lukan takoñe neće dobro proći. Zatvoriće ga i
preležaće u zatvoru sve do amnestije u slučaju pobede.
Evo kod nas u Britaniji...
- Bože, Bože, šta da radimo - izgubljeno je mrmljala
Varja, ne slušajući. — Ja sam, jedino ja, za sve kriva.
- Koketiranje je, gospoñice, veliki greh -
neočekivano lako složi se Irac. - Još od vremena
Trojanskog rata...
Iz dvorišta se začu složni jauk mnoštva muških
glasova.
 - Šta se tamo zbiva? Nije valjda gotovo? - Varja se
uhvati za srce.
- Kako brzo! Otidite, Šejmase, vidite. Molim vas!
Maklaflin zaćuta, osluškujući. Njegovo dobrodušno
lice bilo je sleñeno od brige. Da izlazi u dvorište novinar
očigledno nije želeo.
- Ama šta čekate - požurivala ga je Varja. - Možda
mu je potrebna medicinska pomoć. Ah, kakvi ste to vi!
Ona pojuri hodnikom, ali joj je u susret dolazio
Zurov, zveckajući mamuzama.
- Kakva žalost, Varvara Andrejevna! - još izdaleka
doviknu on.
- Kakav nenadoknadivi gubitak!
Ona se, kao osuñena na propast, nasloni ramenom
na zid, brada joj je drhtala.
- Kako smo mogli mi, Rusi, da izgubimo tradiciju
dvoboja sabljama! - i dalje se vajkao Ipolit. - Lepo za
gledanje, efektno! Ne samo pif-paf i gotovo! Ovo je balet,
poema, bahčisarajska fontana!
- Dosta s glupostima, Zurove! - zajeca Varja. -
Kažite jasno, šta se desilo?
- O, to je trebalo videti. - Konjički kapetan
uzbuñeno pogleda u nju pa u Maklaflina. - Sve se
odigralo u deset sekundi. Dakle, ovako. Malo, senovito
dvorište. Popločano kamenjem, osvetljeno fenjerima. Mi,
gledaoci, gore smo, na galeriji, dole su samo njih
dvojica, Evre i Luka. Saveznik pravi akrobatske vežbe -
razmahuje sabljom, crta u vazduhu osmice, nabacio je
hrastov list i presekao ga na pola. Publika oduševljena,
aplaudira. Francuz jednostavno stoji, čeka kada će naš
paun prestati da se šepuri. Zatim Luka skokom napred
načini bodežom pravi violinski ključ u vazduhu, a Evre,
ne mičući se s mesta, samo se izvi telom unazad, ukloni
se od udarca i munjevito, ja nisam ni video kako, suknu
sabljom - pravo Rumunu pod grlo, samim bridom. Ovaj
zakrklja, svali se ničice, noge mu se cimnuše, i gotovo,
u ostavku bez penzije. Kraj dvoboja.
 - Jeste li proveravali? Mrtav? - brzo upita Irac.
- Mrtav da mrtviji biti ne može - uveravaše ga
husar. - Isteklo je krvi kao Ladoško jezero. Varvara
Andrejevna, pa vama nije dobro! Beli ste kao kreč! De,
oslonite se na mene. - I sa zadovoljstvom obuhvati
Varju oko struka, što je u ovom slučaju bilo na mestu.
- D’Evre?
Zurov kao slučajno pomeri ruku naviše i bezbrižno
izjavi:
- A šta će? Otišao je u komandu da se prijavi. Zna
se, neće ga pomaziti po glavi. Nije odrao pitomca, nego
pukovnika. Nazad u Francusku, u zatvor, to u
najboljem slučaju. Evo, otkopčaću vam dugme, lakše
ćete disati.
Varja ništa nije videla ni čula. Osramoćena, mislila
je. Zauvek izgubila zvanje pristojne žene. Nema više
igranja vatrom, špijuniranja. Lakomislena glupača, a
muškarci su zveri. Zbog nje je ubijen čovek. I D’Evrea
više neće videti. A najstrašnije - prekinuta je nit koja je
vodila do neprijateljske paučine.
Šta će reći Erast Petrovič?
 Glava osma

u nojoj će Varja videti anñela smrti

Evo šta je rekao Erast Petrovič:

- Dugo ste p-putovali, Varvara Andrejevna.
Propustili ste mnogo toga zanimljivog. Čim sam dobio
vaš t-telegram, naredio sam da se detaljno pretresu
šator i lične stvari ubijenog. Ništa posebno zanimljivo
nije nañeno. A prekjuče su iz Bukurešta dopremljeni
papiri koje je Lukan imao uza se. I šta mislite?
Varja bojažljivo podiže oči, prvi put pogledavši
titularnom savetniku u lice. U Fandorinovom pogledu
nije bilo sažaljenja niti, još gore, prezrenja - samo
usredsreñenost i, možda, zanetost. Olakšanje istog
trena zameni stid: odugovlačila je plašeći se povratka u
logor, cmizdrila zbog svog dragocenog ugleda, a na
posao čak nije ni pomislila, egoistkinja.
- Ama govorite! - požuri ona Fandorina koji je
zainteresovano pratio suzu što je polako klizila niz
Varjin obraz.
- Molim vas da mi op-prostite što sam vas uvukao u
ovakvu situaciju - poče Erast Petrovič s osećanjem
krivice. - Sve sam očekivao, ali ovo...
- Šta ste našli u Lukanovim papirima - ljutito
prekide Varja, osećajući da će, ako razgovor ne skrene
na poslovni kolosek, neizbežno zaridati.
Sagovornik se ili dosetio takve mogućnosti ili je
jednostavno smatrao da je tema iscrpljena - tek, nije
hteo da se upušta u razmatranje bukureške epizode.
- Jako zanimljive beleške u notesu. ’Ajte, bacite
pogled.
On izvuče iz džepa kitnjastu knjižicu u pozlaćenom
povezu i otvori obeleženu stranicu. Varja prelete
pogledom kolonu cifara i slova:

19 = Z -1500
20 = Z - 3400 - i
21 = Z+ 5000 Z - 800
22 = Z - 2900
23 = J + 5000 Z - 700
24 = Z -1100
25 = J + 5000 Z -1000
26 = Z - 300
27 = J+ 5000 Z - 2200
28 = Z - 1900
29 = J + 15000 Z + i

Pročitala je još jednom, sporije, pa još jednom.

Silno je poželela da pokaže koliko je bistra.
- Je li ovo šifra? Ne, numerisanje ide po redu...
Spisak? Brojevi pukova? Brojno stanje vojnika? Možda
gubici i nadoknade? - zabrza Varja nabirući čelo. -
Znači, Lukan je ipak bio špijun? Ali šta znače slova Z, J,
i! A možda su to formule, ili jednačine?
- Vi laskate pokojniku, Varvara Andrejevna. Sve je
mnogo jednostavnije. Ako i jesu jednačine, onda su vrlo
proste. Doduše, s jednom nepoznatom.
- Samo s jednom? - zapanji se Varja.
- Pogledajte pažljivije. U prvoj rubrici su, razume
se, datumi. Lukan posle njih stavlja udvojenu crticu.
Od 19. do 29. jula po zapadnom kalendaru. Čime se
bavio pukovnik tih dana?
- Otkud ja znam? Nisam ga pratila. - Varja
porazmisli. - Pa, bio je, naravno, u štabu, išao na
položaj.
- Nisam nijednom video da je Lukan išao na p-
položaj. Uglavnom sam ga viñao s-samo na jednom
mestu.
- U klubu?
- Upravo tamo. I šta je tamo radio?
- Pa ništa. Ljuštio je karte.
- B-bravo, Varvara Andrejevna.
Ona još jednom baci pogled na papirić.
- Pa on je to zapisivao kartaške račune! Posle Z
minus, posle J uvek plus. Znači slovom Z on je
obeležavao gubitke, a slovom J dobitke? I to je sve? -
Varja razočarano sleže ramenima. - Ali gde je tu
špijunaža?
- Ma nije bilo nikakve špijunaže. Špijunaža je
visoka umetnost, ovde je pak reč o elementarnom p-
potkupljivanju i izdaji. Uoči prve Plevne, 19. jula, u
klubu se pojavio kavgadžija Zurov, i Lukan se upustio u
igru.
- Ispada da je Z - Zurov? - viknu Varja. - Čekajte-
čekajte... - Ona poče da šapuće, gledajući u cifre. -
Četrdeset devet... sedam pamtim... Sto četiri... - I sabra.
- Ukupno je izvukao Zurovu 15 800. Izgleda da se slaže,
jer i Ipolit je govorio o petnaest hiljada. Ali šta znači ovo
i?
- P-pretpostavljam, čuveni prsten, na rumunskom
inel. Lukan ga je prokockao 20. jula, a 29. ga dobio
natrag.
- Ali ko je taj J? - protrlja Varja čelo. - Meñu
igračima nije bilo nikoga na J. Od toga čoveka Lukan je
dobio... m-m.. Oho! Trideset pet hiljada! Nešto se ne
sećam da je pukovnik imao tako krupne dobitke. On bi
se obavezno pohvalio.
- Tu nije imao čime da se hvali. To nije dobitak, već
honorar za izdaju. P-prvi put zagonetni J dao je novac
21. jula, kada je Lukan izgubio od Zurova do poslednje
parice. Dalje je pokojnik dobijao od svog neznanog
pokrovitelja po pet h-hiljada, 23, 25. i 27, to jest svaki
drugi dan. To mu je i omogućilo da igra s Ipolitom. A
29. jula Lukan je dobio odjednom petnaest hiljada.
Postavlja se pitanje zašto toliko p-puno i zašto upravo
29?
- Tad je prodao dispoziciju druge Plevne! - jauknu
Varja. - Odlučujući napad bio je 30. jula, sledećeg dana!
- Još jednom bravo. Eto vam tajne Lukanove p-
pronicljivosti, i poražavajuće p-preciznosti turskih
artiljeraca, koji su osuli paljbu na naše kolone još na
prilazu, pri zaposedanju položaja.
- Ali ko li je taj J? Zar vi ne sumnjate ni na koga?
- Kako da ne - nerazgovetno promrmlja Fandorin. -
S-sumnjam... Ali zasad mi se ne uklapa.
- Znači, jednostavno treba naći upravo toga J, i tad
će Peća biti pušten, Plevna zauzeta i rat će biti završen?
Erast Petrovič promisli, nabra glatko čelo i veoma
ozbiljno odgovori:
- Vaš logički niz nije sasvim korektan, ali je u
principu tačan.

Varja nije imala hrabrosti da se te večeri pojavi u

pres-klubu. Verovatno je svi smatraju krivom i za
Lukanovu smrt (jer oni ne znaju za izdaju) i za
proterivanje opšteg ljubimca D’Evrea. Francuz se nije iz
Bukurešta vratio u logor. Po rečima Erasta Petroviča,
učesnika dvoboja zadržali su u pritvoru i naredili mu da
u roku od dvadeset četiri časa napusti teritoriju
rumunske kneževine.
U nadi da će sresti Zurova, ili barem Maklaflina, i
od njih doznati koliko je surovo javno mnjenje prema
prestupnici, sirota Varja kružila je oko šatora koji se
šareneo od raznobojnih zastavica, držeći se rastojanja
od stotinak metara. Nije mogla da makne apsolutno
nikud, a nikako nije želela da se vrati u svoj šator.
Milosrdne sestre, dobra ali ograničena bića, ponovo će
razglabati koji je doktor duša od čoveka a koji zloća, i
da li je jednoruki poručnik Štrumf iz šesnaestog šatora
odistinski zaprosio Nastju Pranjišnjikovu.
Šatorsko krilo se zanjiha, Varja ugleda nisku figuru
u plavom žandarmskom mundiru i brzo se okrenu,
načinivši se kao da posmatra dodijali joj prizor seoceta
Bogot, koje je prihvatilo štab glavnokomandujućeg. Gde
je tu, da se čovek zapita, pravednost? Podli intrigant i
kerber ulazi u klub bez problema, a ona, u suštini
nevina žrtva spleta okolnosti, tapka po prašnjavom
putu kao kakav pas lutalica! Varja zbunjeno odmahnu
glavom i čvrsto odluči da zbriše iz ovih stopa, ali se iza
nje začu ulagivački glas mrskog Grka:
- Gospoña Suvorova! Kakav prijatan susret.
Varja se okrenu i načini grimasu, ubeñena da će
posle neuobičajene potpukovnikove ljubaznosti uslediti
neki zmijski ujed.
Kazanzaki ju je gledao razvukavpš debele usne u
osmeh, a osmeh mu je bio nerazumljiv, bezmalo upitan.
- Svi u klubu samo o vama govore. Nestrpljivo vas
očekuju. Ne dešava se svakoga dana, znate, da se zbog
divne dame ukrste mačevi, pa još sa smrtnim ishodom.
Namrštena, Varja je napregnuto iščekivala
smicalicu, ali se žandarm smejuljio još slañe.
- Grof Zurov je onomad u najživljim bojama oslikao
čitavu tu eskapadu, a danas još i taj članak...
- Kakav članak? - istinski se prepade Varja.
 - E pa, naš D’Evre, koji je pao u nemilost, raspisao
se na celoj strani Pariske revije o dvoboju. Romantično.
Vas naziva isključivo „la belle m-lle S”17
- I šta je onda, - Varji glas malčice zadrhta - mene
niko ne okrivljuje?
Kazanzaki pridiže guste obrve:
- Jedino možda Maklaflin i Jeremej Jonovič. Ali ovaj
prvi je poznato zanovetalo, a drugi retko navraća, jedino
ako je sa Soboljevim. Uzgred, Perepjolkinu je za
poslednju bitku dodeljen „georgije“. Za kakve zasluge?
Eto šta znači - naći se na pravom mestu u pravo vreme.
Potpukovnik sa zavišću coknu i oprezno preñe na
ono glavno:
- Svi nagañaju kud li je nestala naša junakinja, a
junakinja je, ispostavlja se, zauzeta važnim državnim
poslovima. Dakle, gospodična, šta misli ta bistra glava,
gospodin Fandorin? Kakve su mu hipoteze povodom
tajanstvenih Lukanovih zapisa? Nemojte se čuditi,
Varvara Andrejevna, ja sam obavešten. Hoćeš-nećeš,
rukovodim specijalnom službom.
A, tako dakle, pomisli Varja gledajući u
potpukovnika ispod obrva. To sam i mislila. Gle kako je
oran, sve bi na gotovo.
- Erast Petrovič je nešto objašnjavao, ali nisam baš
razumela - saopšti ona, naivno trepćući. - Nekakav „3“,
nekakav „J“. Bolje sami pitajte gospodina titularnog
savetnika. U svakom slučaju, Petar Afanasjevič Jabukov
ni za šta nije kriv, sad je to jasno.
- Za izdaju, može biti, i nije kriv, ali za
prestupničku neopreznost verovatno jeste. - U glasu
žandarma zvecnu poznati čelik.
- Neka ga zasad, neka poleži vaš verenik, ništa mu
neće biti. - Ipak, Kazanzaki odmah promeni ton,
očevidno se setivši da danas nastupa u drugoj vrsti
uloge. - Sve će se srediti. Ta nisam ja, Varvara

17 Lepa gospoñica S (franc.)

Andrejevna, bolesno ambiciozan - uvek sam spreman da
priznam svoju grešku. Evo, dovoljno je da uzmemo
nenadmašnog mesje D’Evrea. Da, priznajem: ispitivao
sam ga, sumnjao sam - bilo je osnova. Zbog njegovog
čuvenog intervjua s turskim pukovnikom naša komanda
je napravila grešku, ljudi su izginuli. Moja hipoteza je
bila da je pukovnik Ali-bej - mitska ličnost, koju je
Francuz izmislio možda zbog reporterske taštine, možda
iz drugih, manje nevinih namera. Sada vidim da sam
bio nepravedan. - On poverljivo utiša glas. - Stigli su
obaveštajni podaci iz Plevne. Osman-paša zaista ima,
da li pomoćnika da li savetnika, nekog Ali-beja. Taj
gotovo da ne izlazi u javnost. Naš čovek ga je video
samo izdaleka, razaznao samo bujnu crnu bradu i
tamne naočari. Evre je, uzgred, takoñe spominjao
bradu.
- Brada, naočari? - Varja takoñe utiša glas. - Da
nije upravo taj, kako ono beše, Anvar-efendija?
- Ps-s-st. - Kazanzaki se nervozno osvrnu, poče da
govori još tiše. - Ubeñen sam da je on. Veoma vešt
gospodin. Vešto je našeg dopisnika zavrteo oko prsta.
Svega tri tabora, kaže, glavne snage neće skoro pristići.
Razrada je jednostavna, ali elegantna. A mi smo,
tikvani, eto zagrizli mamac.
- Pa ipak, ako D’Evre nije kriv za neuspeh prvog
napada, a Lukan, koga je on ubio, jeste izdajnik, ispada
da je novinar nepravedno proteran? - zapita Varja.
- Tako ispada. Jadnik prosto nije imao sreće -
odmahnu rukom potpukovnik i primače joj se. - Vidite,
Varvara Andrejevna, kako sam otvoren s vama. Izmeñu
ostalog, poverio sam vam tajnu informaciju. A vi meni
nećete da kažete običnu sitnicu. Prepisao sam za sebe
onaj listić iz beležnice, treći je dan kako se ubijam, ali
badava.
Prvo sam mislio da je šifra. Ne izgleda. Spisak ili
premeštanje trupa? Gubici i nadopune? Ta recite mi,
šta je Fandorin tu otkrio?
 - Reći ću samo jedno. Sve je daleko jednostavnije -
nadmeno procedi Varja pa se, popravivši šešir, lakim
korakom zaputi u pres-klub.

Za treći i završni juriš na tvrñavu Plevne pripremali

su se čitavog vrelog avgusta. Iako su pripreme bile
obavijene najstrožom tajnošću, u logoru se otvoreno
govorilo da će se bitka odigrati najverovatnije ni pre ni
posle već upravo tridesetog, na sam carev imendan. Od
jutra do večeri po okolnim dolinama i brdima pešadija i
konjica izvodile su zajedničke manevre, putevima su
danonoćno vukli poljske i opsadne topove. Žalosno je
bilo gledati izmučene vojničiće u bluzama natopljenim
znojem, s kačketima posivelim od prapšne, obavijenim
maramama, da se zaštite od sunca, ali opšte
raspoloženje bilo je osvetnički-radosno: gotovo je, ko
biva, kraj je našem strpljenju; Rusi sporo uprežu ali
voze brzo, pričvrljićemo dosadnu plevnansku muvu
svom snagom medveñe desnice.
I u klubu i u oficirskoj kantini, gde se hranila
Varja, svi su se odjednom pretvorili u stratege - crtali
sheme, nizali imena turskih paša, pogañali odakle će
biti zadat glavni udarac. Nekoliko puta navraćao je
Soboljev, ali se držao zagonetno i važno, nije više igrao
šah, u Varju je pogledavao s ponosom, i na zlu sudbinu
se više nije žalio. Poznanik iz štaba došapnuo joj je da
se generalmajoru u predstojećem napadu dodeljuje iako
ne ključna ali veoma važna uloga, on sad rukovodi
čitavim dvema brigadama i jednim pukom. Ocenili su,
najzad, Mihaila Dmitrijeviča po zasluzi.
Naokolo su svi živnuli, i Varja se iz sve snage
trudila da se pridruži opštem poletu, ali nekako joj nije
išlo. Pravo govoreći, njoj su postali smrtno dosadni
razgovori o rezervama, dislokacijama i komunikacijama.
Kod Peće je i dalje nisu puštali, Fandorin je bio mračniji
od noći i na pitanja odgovarao nerazumljivim
mumlanjem, Zurov se pojavljivao samo kao pratilac
svoga pokrovitelja, na Varju iskosa bacao poglede, kao
zarobljeni vuk, upućivao žalosne grimase konobaru
Semjonu, ali nije igrao karata niti tražio vina - u odredu
Soboljeva vladala je gvozdena disciplina. Husar se
šapatom požalio da je „Žeromka“ prigrabio celokupno
gazdovanje i nikom ne da da mrdne. A Mihail
Dmitrijevič ga štiti da ne dobije batine. Da hoće što pre
početi taj juriš!
Tokom poslednjih dana jedini prijatan dogañaj bio
je povratak D’Evrea, koji je, ispostavilo se, buru
presedeo u Kišinjevu, a onda, saznavši za svoju
potpunu rehabilitaciju, požurio na ratište. Ali kao da
onoga Francuza kome se Varja veoma obradovala, behu
zamenili nekim drugim. On je više nije zabavljao
zanimljivim pričama, o bukureškom incidentu izbegavao
je da govori, već je jednako jurio po logoru
nadoknañujući mesec dana odsustva, i štancovao
članke za svoju Revi. Ukratko, Varja se osećala
približno onako kao u restoranu hotela „Rojal“ kada
muškarci, nanjušivši miris krvi, kao da se behu otkinuli
s lanca i potpuno zaboravili na njeno postojanje. Još
jedna potvrda da je muškarac po samoj svojoj prirodi
blizak životinjskom svetu, da je zversko načelo izraženo
u njemu očiglednije nego kod žene i stoga je pravi oblik
homo sapiensa upravo žena - razvijenije, suptilnije i
složenije biće. Šteta što nije imala s kim da podeli svoja
razmišljanja. Milosrdne sestre su se na takve reči samo
kikotale u dlan, a Fandorin je rasejano klimao glavom,
misleći na nešto drugo.
Rečju, teški dani i dosada.

A u osvit 30. avgusta Varju je probudilo čudovišno

gruvanje. Počela je prva kanonada. Prethodne večeri
Erast Petrovič joj je objasnio da nisu u toku samo
uobičajene artiljerijske pripreme nego će Turci biti
izloženi i psihološkom dejstvu - to je novost u ratnoj
veštini. S prvim zrakom sunca, kada je pravovernima
vreme za molitvu Alahu, trista ruskih i rumunskih
topova otvoriće uragansku vatru po turskim
utvrñenjima, a tačno u devet kanonada će biti
prekinuta. Osman-paša će, očekujući napad, poslati na
prednje pozicije odmornu vojsku, ali gle sad: saveznici
se neće maći s mesta i nad Plevnom i okolinom će
zavladati tišina. Tačno u jedanaest časova na zatečene
Turke obrušiće se nova jaka paljba, koja ima da traje do
jedan sat. Posle toga - opet zatišje. Protivnik odnosi
ranjene i ubijene, na brzinu krpi uništeno, dovlači nove
topove u zamenu za raznete, a novog juriša nema pa
nema. Kod Turaka, koji se ne odlikuju jakim nervima i,
kao što je poznato, sposobni su za trenutni nalet ali
odstupaju pred svakim dužim otporom - prirodno,
počinje smutnja, a možda i panika. Na prvoj liniji
obavezno se okuplja čitavo rukovodstvo balija,
osmatraju kroz dvoglede, ništa im nije jasno. A onda, u
četrnaest i trideset, protivnika prekriva treći talas
kanonade, a onda se, pola sata potom, na Turke
izmučene iščekivanjem ustremljuju jurišne kolone.
Varja se naježila zamislivši sebe na mestu
nesrećnih branilaca Plevne. Jer to je užasno - čekati
rasplet sat, i dva, i tri, a sve uzalud. Ona sigurno ne bi
izdržala. Lukavo je zamišljeno, ne može se to osporiti
genijalcima u štabu.
Bu-bum! Bu-bum! - gruvali su teški opsadni
topovi. Bu-bum-bum! - nešto malo reñe ponavljali su
poljski topovi. Ovo će potrajati, pomisli Varja. Trebalo bi
doručkovati.
Novinari, koji nisu bili obavešteni o lukavo
smišljenom planu artiljerijskih dejstava, izišli su na
položaj još po mraku. Gde će biti punkt za dopisnike
trebalo je ugovoriti sa komandom unapred, i posle
dugih diskusija, većinom glasova, odlučili su da traže
dopuštenje za uzvišicu koja se nalazi izmeñu Grivice,
centra pozicije, i Lovčinskog puta, iza koga se nalazi
levo krilo. U početku je većina novinara htela da se
smesti bliže desnom krilu, zato što se glavni udar očito
očekivao upravo s te strane, ali Maklaflin i D’Evre su
kolege ubedili u suprotno. Njihov glavni argument bio je
ovaj: neka se ispostavi da levo krilo ispadne čak i
drugostepeno, ali tu je Soboljev, a to će reći da neće
proći bez senzacija.
Pošto je doručkovala sa prebledelim sestrama koje
su se stresale od pucnjave, Varja je pošla da potraži
Erasta Petroviča. Titularni savetnik nije bio ni u štabu,
ni u specijalnom odeljenju. Za svaki slučaj Varja je
privirila u njegov šator i utvrdila da Fandorin sasvim
spokojno sedi u stolici na rasklapanje, s knjigom u ruci
i, ljuljuškajući cipelu od marakena s povijenim vrhom,
pije kafu.
- Kada ćete na položaj? - upita Varja sedajući na
krevet, jer nije imala gde drugde da sedne.
Erast Petrovič sleže ramenima. Lice mu je blistalo
od svežeg rumenila. Logorski život je očigledno prijao
bivšem dobrovoljcu.
- Pa nije valjda da ćete presedeti ovde čitav dan?
D’Evre je rekao da je današnja bitka - najveći juriš na
fortifikovano uporište u čitavoj svetskoj istoriji.
Grandiozniji od osvajanja Malahovog kurgana.
- Vaš D’Evre voli da s-slaže - odgovori titularni
savetnik. - Vaterlo i Borodino bili su većih razmera, da i
ne govorimo o lajpciškoj Bici naroda.
- Vi ste, naprosto, čudovište! Rešava se sudbina
Rusije, ginu hiljade ljudi, a on sedi, čita knjigu! Pa to je,
na kraju krajeva, nemoralno!
- A gledati sa bezbednog rastojanja kako ljudi jedni
d-druge ubijaju - to je moralno? - U glasu Erasta
Petroviča, o čuda, osetio se prizvuk ljudskog osećanja -
nervoze. - Najlepše se z-zahvaljujem, ja sam taj spektakl
već gledao, čak sam u njemu i učestvovao. Nije mi se d-
dopalo. Ja ću radije - u društvu T-Tacita -
demonstrativno se zagnjuri u knjigu.
Varja poskoči, tresnu nogom i poñe prema izlazu,
ali joj Fandorin s leña dobaci:
- A vi bar budite tamo oprezniji, u redu? N-ni korak
dalje od novinarskog punkta. Ko zna šta sve može biti.
Ona zastade i začuñeno se osvrte ka Erastu
Petroviču:
- Vi to pokazujete zabrinutost?
- Ako ćemo p-pravo, Varvara Andrejevna, šta i da
tražite tamo? Najpre će dugo gañati topovima, zatim će
pojuriti napred i p-podići će se oblaci dima, ništa nećete
videti, samo ćete čuti kako jedni viču „ura“ a drugi
urlaju od bola. Jako zanimljivo. Naš, moj i vaš posao
nije tamo već ovde, u p-pozadini.
- Pozadinski pacov - setila se Varja izraza koji je
odgovarao slučaju, i ostavila mizantropa s njegovim
Tacitom.
Ispostavilo se da je bilo lako naći vis na kome su se
bili smestili dopisnici i vojni posmatrači neutralnih
zemalja - još s puta, potpuno zakrčenog taljigama s
rezervama municije, Varja je u daljini ugledala veliko
belo platno. Ono se ljuljuškalo na vetru, pod njim se
crnela povelika skupina ljudi - možda stotinak osoba,
ako ne i više. Dežurni sprovodnik na putu, promukao
od vikanja, kapetan s crvenom trakom oko rukava, koji
je rasporeñivao kuda treba najpre da se odvoze granate,
na trenutak se osmehnuo ljupkoj gospoñici u čipkanom
šeširu i mahnuo rukom:
- Onamo, onamo, madmazel. I pazite, nikud ne
skrećite. Neprijateljska artiljerija ne bije po beloj
zastavi, a na drugim mestima malo-malo pa naleti neka
granata. Kuda, kud si navro, tikvane?! Pa rekao sam, od
četiri funte - na šestu!
Varja cimnu amove mirnog riñana, pozajmljenog iz
bolničarske konjušnice, i zaputi se prema zastavi,
radoznalo se osvrćući naokolo.
Cela dolina pred nizom oniskih brda, iza kojih su
počinjali prilazi Plevni, bila je išarana čudnim
ostrvcima. To je, razvijena u čete, ležala na travi
pešadija, očekujući naredbu za juriš. Vojnici su se
dogovarali u pola glasa, a tek povremeno, čas s ove čas
s one strane, dopro bi neprirodno gromki kikot. Oficiri,
okupljeni u grupice od nekoliko ljudi, pušili su cigarete.
U Varju, koja je jahala kao amazonka, gledali su
začuñeno i s podozrenjem, kao u biće iz drugoga,
nestvarnog sveta. Posmatrajući tu dolinu, uskomešanu
i zujavu, Varja oseti mučninu. Jasno je videla kako
iznad prašnjave trave kruži anñeo smrti zagledajući i
obeleža-vajući lica svojim nevidljivim pečatom.
Ona obode konja potpeticom, da bi što pre prošla
kroz ovu jezivu čekaonicu.
Na osmatračkom punktu, pak, svi su bili živahni i
puni radosnog predosećanja. Tu je vladala atmosfera
piknika, a poneki su se i doista smestili pored belih
stolnjaka prostrtih po zemlji, i mezetili s apetitom.
- A ja već pomislio da nećete doći! - pozdravi
pridošlu D’Evre, uzbuñen kao i ostali. Varja je primetila
da je obuo svoje čuvene riñe iznošene čizme.
- Mi ovde, kao idioti, dreždimo od samog svitanja, a
ruski oficiri počeli su da se pojavljuju tek u podne.
Gospodin Kazanzaki izvoleo je stići pre četvrt sata, od
njega smo i saznali da će napad početi tek u tri - veselo
zabrza novinar. - Vidim, i vi ste unapred znali
dispoziciju. Nije u redu, madmazel Barbara, mogli ste
da me upozorite, kao prijatelja. Jer, ustao sam u četiri,
a za mene je to gore od smrti.
Francuz pomože gospoñici da sjaše s konja i,
smestivši je u stolicu na rasklapanje, poče da
objašnjava:
- Eno onamo su, na visovima preko puta, učvršćene
pozicije Turaka. Vidite gde se kao fontane uzdižu
eksplozije. To je sam centar njihove pozicije. Rusko-
rumunska armija pružila se paralelnom linijom na oko
petnaest kilometara, odavde možemo da vidimo samo
deo tog ogromnog prostranstva. Obratite pažnju na
okruglo brdo. A ne, ne ovo, već ono gde je beli šator. To
je komandni punkt, privremeni glavni štab. Tamo je i
komandant Zapadnog odreda knez Karl Rumunski, i
glavno-komandujući, veliki knez Nikolaj, i sam
imperator Aleksandar. O, rakete, krenule su rakete!
Živopisan prizor, zar ne?
Iznad pustog polja, koje deli neprijateljske strane,
u oštrim lukovima ocrtale su se dimne trake - kao da je
neko izrezao nebesku sferu na komade, poput lubenice
ili pogače. Varja podiže glavu i visoko gore ugleda tri
obojene lopte - jednu blizu, drugu malo dalje, ponad
carske osmatračnice, a treću već nad samim
horizontom.
- To su, Varvara Andrejevna, vazdušne lopte - reče
Kazanzaki prilazeći. - Prema njima se, pomoću
signalnih zastavica, vrši korekcija artiljerijske vatre.
Gledati ovog žandarma bilo je još neprijatnije nego
obično. On je uzbuñeno pucketao prstima, nozdrve su
mu se nervozno širile. Nanjušio je miris ljudske krvce,
vampir. Varja demonstrativno odmače stolicu, ali
potpukovnik kao da ne beše primetio njen manevar.
Opet je prišao, uperio prstom u stranu, onamo gde je
iza oniskog planinskog hrbata gruvalo izuzetno jako.
- Naš zajednički poznanik Soboljev je, kao uvek,
napravio smicalicu. Prema dispoziciji, njegova uloga je -
da odvlači pažnju protivnika preko puta Krišinskog
šanca, dok glavne snage nanose udare u centru. Ali naš
častoljubac nije izdržao. Uprkos planu, od samog jutra
krenuo je u čeoni napad. Ne samo što se odvojio od
glavnine snaga, pa ga je odsekla turska konjica, nego je
još doveo u opasnost čitavu operaciju! E pa, dobiće on
svoje!
Kazanzaki izvuče iz džepa zlatan sat, uzbuñeno
skide kačket, prekrsti se.
- Tri sata! Sad će da navale!
Varja se okrenu i opazi kako se čitava dolina
pokrenula: ostrvca belih bluza su se zanjihala, hitro se
zbijajući prema prvoj liniji. Mimo uzvipšce trčali su
bledi ljudi, na čelu je spretno hramao stariji oficir s
dugim brkovima.
- Ne zaostaj, više bajonete! - tanko i prodorno viknu
on, osvrćući se. - Semencove, pazi tamo! Glavu ću da ti
otkinem!
Pored su već nailazile druge četne kolone, ali je
Varja i dalje pogledom pratila onu prvu, sa starijim
komandirom i nepoznatim Semencovim.
Četa se razvila u liniju i lagano potrčala prema
dalekom šancu, nad kojim su još češće počele da uzleću
zemljane fontane.
- E, sad će im on pokazati - reče neko pored nje.
U daljini, na polju, već su uveliko eksplodirale
granate, vidljivost se smanjila zbog dima koji je
prekrivao zemlju, ali je Varjina četa zasad trčala
neoštećena i po njoj, izgleda, niko nije pucao.
- Napred, Semencove, napred - šaptala je Varja
stežući pesnice. Uskoro iza leña razvijenih kolona više
nije bilo mogućno raspoznati „svoje“. Kad se otvorena
čistina pred šancem dopola ispunila belim bluzama,
tačno posred ljudske mase, kao uredno poreñani
grmovi, digoše se eksplozije: prva, druga, treća, četvrta.
Zatim, nešto bliže - još jednom: prva, druga, treća,
četvrta. I opet. I opet.
- Gusto kosi - začu Varja. - Eto ti artiljerijske
pripreme. Nije se trebalo razmetati tom glupavom
psihologijom već tući bez predaha.
- Trče! Počeli su da beže! - Kazanzaki zgrabi Varju
za rame i čvrsto je steže.
Ona gnevno pogleda u njega odozdo naviše, ali joj
postade jasno da čovek nije pri sebi. Nekako se
oslobodivši, okrete se bojnom polju. Ono je bilo skriveno
iza dimne zavese, kroz koju su promicale bele prilike i
proletale crne grudve zemlje.
Na brdu je utihnulo. Iz sivoplave magle bezglasno
je jurila gomila, zaobilazeći osmatrački punkt sa obe
strane. Varja ugleda crvene mrlje na bluzama i uvuče
glavu u ramena.
Dim se polako razilazio. Otkrila se dolina, sva u
crnim krugovima jama i belim tačkama bluza.
Zagledavši se bolje, Varja primeti da se tačke pomeraju,
i začu prigušeno cviljenje koje kao da je izbijalo iz same
zemlje - upravo su topovi bili prestali s gañanjem.
- Završeno je prvo oprobavanje snaga - reče poznati
major, kojeg je za nadzor nad novinarima poslao glavni
štab. - Dobro se utvrdio Osman, biće s njim dosta
muke. Sada još artiljerijskih priprema, a posle ponovo
„ura-ura“.
Varji je pripala muka.
 Glava deveta

u kojoj Fandorin dobija strogi ukor od nadležnih

Beše prošlo sedam uveče kad se ona ponovo nañe

na onom mestu gde se put račvao, samo što je umesto
promuklog kapetana sada ovde snage rasporeñivao isto
tako promukao poručnik, kome je bilo još teže nego
prethodnom jer je morao da razvrstava dve kolone koje
su se sretale: na prvu liniju fronta i dalje su se, u
dugom nizu, vukle taljige s rezervama municije, a sa
bojnog polja odvozili su ranjenike.
 Posle prvog napada Varja je postala malodušna,
shvativši da još jednom sličan prizor ne bi podnela.
Krenula je u pozadinu, a usput se malo i isplakala -
srećom, u blizini se nije zadesio niko od poznatih. Ali do
logora nije došla, jer ju je bilo sramota.
Pekmez, razmažena gospoñica, slabi pol, grdila je
ona sebe. Pa znala si da ideš u rat a ne u Pavlovsk u
provod. A uz to, nikako nije želela da pruži zadovoljstvo
titularnom savetniku koji je, kako se pokazalo, opet bio
u pravu.
Ukratko, okrenula je natrag.
Jahala je korakom, srce joj je tužno premiralo od
sve bližih zvukova borbe. U centru se puščana paljba
beše primirila, gruvali su samo topovi, ali sa Lovčinskog
puta, gde se borio odsečeni odred Soboljeva, čuli su se
učestali plotuni i neprekidni poklič mnoštva glasova,
koji se jedva razabirao s tolike udaljenosti. Izgleda da
generalu Mišelu baš nisu tekli med i mleko.
Varja se trže - iz grmlja na put izbi Maklaflin, sav
isprskan blatom. Šešir mu se smakao u stranu, lice
crveno, niz čelo se sliva znoj.
- Pa, kako je tamo? Kako ide? - upita Varja
uhvativši uzde Irčevog konja.
- Izgleda, dobro - odgovori on brišući obraze
maramicom. - Uh, upao sam u nekakvo šipražje, jedva
sam se izvukao.
- Dobro? Jesu li šančevi osvojeni?
- Ne, u centru su se Turci odbranili, ali pre
dvadeset minuta pored našeg osmatračkog punkta
projuri galopom grof Zurov. On je veoma žurio u glavni
štab i samo doviknu: „Pobeda! Mi smo u Plevni! Nemam
kad, gospodo, hitan izveštaj!“ Mesje Kazanzaki pojuri za
njim. Taj gospodin je vrlo častoljubiv i sigurno hoće da
se nañe uz donosioca srećne vesti - šta zna, možda će i
njemu nešto kapnuti. - Maklaflin zavrte glavom s
neodobravanjem. - E, a gospoda novinari su se istog
časa rasprštali - jer svako ima svog čoveka meñu
telegrafistima. Budite sigurni, ovog trenutka u redakcije
novina već lete telegrami o tome da je Plevna zauzeta.
- A vi?
Novinar dostojanstveno odgovori:
- Ja nikad ne žurim, madmazel Suvorova. Najpre
treba podrobno ispitati detalje. Umesto kratkog
saopštenja ja ću poslati čitav članak, i on će stići za isto
jutarnje izdanje za koje i njihovi šturi telegrami.
- Znači, možemo se vratiti u logor? - s olakšanjem
upita Varja.
- Pretpostavljam, da. U štabu ćemo saznati više
nego u ovoj savani. A i smrknuće se ubrzo.

U štabu se, meñutim, ništa pouzdano nije znalo,

pošto iz glavnog štaba nije bilo nikakvih saopštenja o
osvajanju Plevne; čak obrnuto, ispadalo je da je napad
odbijen na svim glavnim punktovima, da su gubici
nekakvi astronomski, ne manje od dvadeset hiljada
ljudi. Govorilo se da je car potpuno klonuo duhom, a na
pitanja o uspehu Soboljeva samo se odmahivalo rukom:
kako bi Soboljev sa svoje dve brigade mogao da zauzme
Plevnu ako 60 bataljona u centru i na desnom krilu
nisu mogli da zauzmu čak ni prvu liniju šanaca?
Sve je ispadalo nekako besmisleno. Maklaflin je
likovao, zadovoljan zbog svoje razboritosti, a Varja se
ljutila na Zurova: hvalisavac, lažov, ko zna šta je ispleo,
samo je sve zamrsio.
Pala je noć, u štab su se vratili mrgodni generali.
Varja je videla kako u kućicu operativnog odeljenja
ulazi Nikolaj Nikolajevič, okružen añutantima. Njegovo
konjasto lice, oivičeno gustim zulufima, trzalo se od
tikova.
Svi su šaputali o ogromnim gubicima - ispostavilo
se da je podlegla četvrtina armije, ali su naglas govorili
o junaštvu koje su ispoljili vojnici i oficiri.
Posle ponoći Varju je pronašao namršteni
Fandorin.
 - Hajdemo, Varvara Andrejevna. Pozivaju nas visoki
p-pretpostavljeni.
- Nas? - začudi se ona.
- Da. Celo specijalno odeljenje u punom sastavu, i
vas i mene takoñe.
Brzim korakom došli su do zemljane kolibe gde se
nalazio ured potpukovnika Kazanzakija.
U poznatoj im sobi okupili su se oficiri, saradnici
specijalnog odeljenja Zapadnog odreda, samo načelnika
meñu njima nije bilo.
Ali zato je za stolom, strašno namršten, sedeo lično
Lavrentije Arkadjevič Mizinov.
- A-a, stigli su gospodin titularni savetnik i gospoña
sekretarica - reče on zajedljivo. - E pa, divota, sad je
ostalo samo da dočekamo i njegovo visokoblagorodije,
gospodina potpukovnika, pa se može početi. Gde je
Kazanzaki?! - prodra se general.
- Ivana Haritonoviča večeras niko nije video -
bojažljivo odgovori prvi oficir.
- Izvrsno. Jaki su mi to čuvari tajni.
Mizinov skoči pa, bučno trupkajući, propšarta
preko sobe.
- Ovo nije armija već predstava lutajućeg cirkusa!
Koga god potražiš, kažu - nema ga. Iščezli! Bez traga!
- Vaše visokoprevashodstvo, vi g-govorite u
zagonetkama. O čemu je reč? - tiho upita Fandorin.
- Ne znam, Eraste Petroviču, ne znam! - povika
Mizinov. - Nadao sam se da ćete vi i gospodin Kazanzaki
da mi objasnite. - On zaćuta i, obuzdavši se, nastavi,
sad već malo spokojnije. - Dobro, gospodo. Više nikoga
ne čekamo. Upravo dolazim od cara. Prisustvovao sam
krajnje interesantnoj sceni: general-major u sviti
njegovog imperatorskog veličanstva Soboljev - Drugi
vikao je i na njegovo imperatorsko veličanstvo i na
njegovo imperatorsko visočanstvo, a car i
glavnokomandujući su mu se pravdali.
- Nemoguće! - ote se nekom od žandarma.
 - Tišina! - pisnu general. - Ćuti i slušaj! Ispostavlja
se da se posle tri po podne odred Soboljeva, zauzevši
čeonim napadom Krišinski redut, probio na južnu
periferiju Plevne, zašavši u pozadinu glavnini snaga
turske armije, ali je ipak bio primoran da se zaustavi
zbog nedostatka bajoneta i artiljerijskih oruña. Soboljev
je više puta slao glasonoše sa zahtevom da odmah bude
poslato pojačanje, ali su oni padali u šake
bašibozucima. Najzad je u šest sati añutant Zurov u
pratnji pedesetak kozaka uspeo da se probije do
položaja centralne grupe. Kozaci su se vratili Soboljevu,
jer je tamo svaki čovek bio dragocen, a Zurov je sam
pojurio u glavni štab. Pojačanje su iščekivali iz minuta
u minut, ali uzalud. Nije ni čudo, jer Zurov nije stigao u
štab i mi nismo saznali za uspeh levoga krila. Uveče su
Turci izvršili pregrupisavanje, obrušili se na Soboljeva
svom snagom i on se pred ponoć, izgubivši većinu ljudi,
povukao na polazni položaj. A eto, Plevnu smo držali u
šaci! Pitanje za prisutne: kuda je mogao da se dene
añutant Zurov - usred bela dana, u samom središtu
našega položaja? Ko može da odgovori?
- Očigledno, potpukovnik Kazanzaki - reče Varja, i
svi se okrenuše prema njoj.
Ona s uzbuñenjem prepriča ono što je čula od
Maklaflina.
Posle poduže pauze, zapovednik žandarmerije
obrati se Fandorinu:
- Vaši zaključci, Eraste Petroviču?
- B-bitka je izgubljena, kasno je da se čupa kosa -
to su emocije koje smetaju istrazi - hladno odgovori
titularni savetnik. - Evo šta treba da se učini. Da se
izdeli na kvadrate teritorija izmeñu novinar-skog
osmatračkog punkta i štaba. To je p-pod jedan. Već sa
prvim zrakom sunca da se prečešlja s-svaki kvadrat. To
je pod dva. U slučaju da se p-pronañe t-telo Zurova ili
Kazanzakija, ništa da se ne dira rukama i da se ne gazi
zemlja naokolo - to je pod tri. Za svaki slučaj da se
potraže i jedan i drugi po lazaretima, meñu teško
ranjenima - to je pod četiri. Zasad se, Lavrentije
Arkadjeviču, v-više ništa ne može učiniti.
- Kakve su pretpostavke? Šta da javim caru?
Izdaja?
Erast Petrovič uzdahnu.
- Pre će biti d-diverzija. Uostalom, ujutru ćemo
saznati.
Te noći nisu spavali. Bilo je puno posla: saradnici
specijalnog odeljenja delili su po karti rejon na kvadrate
od po pola vrste, odreñivali sastav istražnih timova, a
Varja je obišla svih šest bolnica i lazareta - proveravala
oficire koji su dovezeni u besvesnom stanju. Toliko se
toga nagledala da je pred osvit zapala u čudnu,
bezosećajnu ošamućenost, ali ni Zurova ni Kazanzakija
nije pronašla. Zato je meñu ranjenicima videla puno
poznanika, izmeñu ostalih – Perepjolkina. Kapetan je
takoñe pokušavao da se probije tražeći pojačanje, ali je
zadobio udarac sabljom preko ključnjače - nije mu išlo
s bašibozucima. Ležao je na poljskom krevetu bled,
nesrećan a upale crne oči gledale su skoro isto onako
tužno kao onog nezaboravnog dana kad su se prvi put
sreli. Varja je poletela k njemu a on se okrenuo i ništa
nije rekao. Zašto li je toliko ne voli?
Prvi sunčev zrak zatekao je Varju na klupici pred
specijalnim odeljenjem. Fandorin ju je tu posadio
bezmalo na silu, naredio da se odmara, i Varja se
navalila na zid teškim, obamrlim telom, i utonula u
mutan, mučan poludremež. Kosti su je žigale, bilo joj je
muka - nervi i besana noć, ništa čudno.
Istraživački timovi su se još po mraku rasporedili
po kvadratima. U sedam i četvrt dojuri kurir sa
četrnaeste deonice, utrča u kuću i otuda istoga časa,
zakopčavajući koporan u hodu, iziñe Fandorin.
- Idemo, Varvara Andrejevna, Zurov je nañen -
kratko dobaci on.
- Mrtav? - upita ona plačno.
 Erast Petrovič ne odgovori.
Husar je ležao ničice, glave okrenute u stranu. Još
izdaleka Varja je primetila srebrnu dršku kavkaskog
handžara, namrtvo zarivenog u levu lopaticu. Sjahavši,
ugledala je profil: začuñeno otvoreno oko odbijalo je
stakleni blesak, na slepoočnici smrskanoj metkom
crneo se obrub opekotine od baruta.
Varja opet zajeca bez suza i okrete se da ne bi
gledala taj prizor.
- Ništa nismo dirali, gospodine Fandorine, kako je i
nareñeno - izveštavao je žandarm koji je predvodio tim.
- Samo jedna vrsta do komandnog puka bila mu je
ostala. Ovde je mala uvala, pa ga niko nije video. A
pucanj - ta bila je takva paljba... Slika je jasna: uboden
je handžarom u leña, zatečen, iznenada. Zatim je
dokrajčen metkom u levu slepoočnicu - pucano je iz
neposredne blizine.
- E-e - neodreñeno odgovori Erast Petrovič,
nagnuvši se nad leš.
Oficir utiša glas:
- To je handžar Ivana Haritonoviča, odmah sam ga
poznao. Pokazivao ga je, pričao da je to poklon
gruzijskog kneza...
Na ovo Erast Petrovič reče:
- Divota.
A Varji postade još gore, ona zažmuri da bi
odagnala mučninu.
- Šta je s tragovima kopita? - upita Fandorin,
čučnuvpš.
- Avaj. Sami vidite, pored potoka je svuda šljunak,
a gore je sve izgaženo - očigledno su juče ovuda prošli
eskadroni.
Titularni savetnik se uspravi, gotovo minut postoja
pored opruženog tela. Lice mu je bilo nepomično - sivo -
u tonu s prosedim zaliscima. A tek je prešao dvadesetu,
pomisli Varja i uzdrhta
- Dobro, poručniče. P-prevezite ubijenog u logor.
Hajdemo, Varvara Andrejevna.
Putem ona upita:
- Pa nije valjda Kazanzaki - turski agent?
Neverovatno! Naravno, on jeste odvratan, ali ipak...
- Ne u tolikoj meri? - sneveseljeno se podsmehnu
Fandorin.
Pred samo podne nañen je i potpukovnik - pošto je
Erast Petrovič naredio da se još jednom, pažljivije,
pretresu šumarak i žbunje koji se nalaze nedaleko od
mesta pogibije sirotog Ipolita.
Sudeći po pričama (sama Varja nije otišla tamo),
Kazanzaki je polusedeo-poluležao iza gustog grma,
prislonjen leñima uz kamen. U desnoj ruci revolver, na
čelu rupa.
Savetovanje povodom rezultata istrage vodio je sam
Mizinov.
- Pre svega moram reći da sam krajnje nezadovoljan
rezultatima rada titularnog savetnika Fandorina - počeo
je general glasom koji nije obećavao ništa dobro. -
Eraste Petroviču, vama je ispred samog nosa delovao
opasan neprijatelj, koji je naneo našem položaju na
frontu tešku štetu i ugrozio sudbinu svih nas, a vi čak
niste ni naslutili ko je. Razume se, zadatak nije bio lak,
ali ni vi, čini se, niste novajlija. Šta da se očekuje od
prosečnih saradnika specijalne jedinice? Oni su
skupljeni iz raznih gubernijskih uprava, ranije su se
uglavnom bavili običnim isledničkim poslom, ali vama,
s vašim sposobnostima, ne može se oprostiti.
Prislanjajući dlan na slepoočnicu koja ju je tištala,
Varja iskosa pogleda u Fandorina. Činilo se da je
potpuno miran, samo su mu se jagodice jedva primetno
(osim Varje niko, možda, ne bi ni primetio) zarumenele -
očigledno, reči zapovednikove takle su ga u živac.
- Dakle, gospodo, šta imamo? Imamo zbrku bez
presedana u svetskoj istoriji. Tajnim odeljenjem
Zapadnog odreda, glavne veze cele Dunavske armije,
rukovodio je izdajnik.
 - Da li se to može smatrati utvrñenim, vaše
visokoprevashodstvo? - bojažljivo upita najstariji
žandarmerijski oficir.
- Sudite sami, majore. Pa, to što je Kazanzaki
poreklom Grk, a meñu Grcima ima mnogo turskih
agenata, to još, razume se, nije dokaz. Ali setite se da u
Lukanovim zapisima figurira zagonetni J. Sada se može
jasno shvatiti kakav je to J - „žandarm".
- Ali reč „žandarm“ piše se sa G - gendarme - nije
popuštao major sa sedim brkovima.
-To je na francuskom gendarme, a na rumunskom
se piše jandarm - nadmeno razjasni visoki
pretpostavljeni. - Kazanzaki - eto ko je povlačio konce
rumunskog pukovnika. Dalje. Ko je pojurio da prati
Zurova koji je nosio poruku od koje je zavisila sudbina
bitke, a možda i celog rata? Kazanzaki. Dalje. Čijim
handžarom je ubijen Zurov? Vašeg načelnika. Dalje. A
šta, zapravo, ima dalje? Ne uspevši da istrgne bodež
zaglavljen u lopatičnoj kosti, ubica je shvatio da neće
uspeti da skine sa sebe podozrenje i ubio se. Izmeñu
ostalog, u šaržeru njegovog revolvera nedostaju upravo
dva metka.
- Ali neprijateljski špijun ne bi pucao u sebe već bi
pokušao da se sakrije - isto onako bojažljivo ubaci
major.
- A gde, dozvolite da vas pitam? Preko vatrene linije
nije mogao da preñe, a u našoj pozadini za njim bi od
današnjeg dana raspisali poternicu. Kod Bugara se ne
bi sakrio, do Turaka ne bi stigao. Bolje metak nego
vešala - tu je on dobro procenio. Osim toga, Kazanzaki
nije špijun već upravo izdajnik. Novgorodceve, - okrenu
se on prema añutantu - gde je pismo?
Ovaj izvadi iz fascikle snežnobeli listić, presavijen
načetvoro.
- Pronañeno u džepu samoubice - objasni Mizinov. -
Čitajte naglas, Novgorodceve.
Añutant se s podozrenjem iskosi prema Varji.
 - Čitajte, čitajte - požuri ga general. - Ovo nije
pansion za blagorodne device, gospoña Suvorova je član
istražne grupe.
Novgorodcev se nakašlja i, pošto ga je oblilo
crvenilo, poče da čita.
- Mili Vanče-Haritanče, srdašce mojo... Ovde je takva
ortografija, gospodo - dodade sa svoje strane añutant. -
Čitam kako je napisano. Jezive škrabotine. Hm...
srdašce mojo. Život bes tebe bijo taki što ruku na sebe da
dignem pak i to bolje je nego taki život. Grlijo-ljubijo ti
meneka a ja tebeka a sudbina podmukla gledala- -
zavidela i nož iza ledža krila. Bes tebe ja sam prah, blato
zemlja. Preklinjam te vrni se odma. A akol neki drugi
mesto Beso u tvoj šugavo Kišinjov najdeš -ja ćud ojdem i
majke mi creva napolje. Tvoj na iljadu godina
Vragolanče.
- U smislu „tvoja“? - upita major.
- Ne, ne „tvoja“ već upravo „tvoj“ - podsmešljivo
iskrivi usta Mizinov. - U tome i jeste stvar. Pre nego što
je dospeo u kišinjevsku žandarmerijsku upravu,
Kazanzaki je služio u Tiflisu. Odmah smo poslali zahtev
i odgovor je već stigao. Pročitajte telegram,
Novgorodceve.
Novi dokument Novgorodcev je čitao očigledno s
većim zadovoljstvom nego ljubavnu poslanicu.
- Njegovom visokoprevashodstvu general-añutantu L.
A. Mizinovu - odgovor na zahtev od dana 31. avgusta,
dobijen u 1 sat 52 minuta po podne. Hitno - ekspres.
Strogo poverljivo.
Izveštavam da se za vreme službovanja u Tifliskoj
žandarmerijskoj upravi od januara 1872. g. do
septembra 1876. potpukovnik Ivan Kazanzaki pokazao
kao valjan, energičan radnik i zvaničnih novčanih kazni
nije imao. Naprotiv, dobio je zbog navršenih godina
službe Orden sv. Stanislava III stepena i dve zahvalnice
od Njegovog Imperatorskog Visočanstva kavkaskog
namesnika. Ipak, prema informaciji tajne službe,
dobijenoj u leto 1876, imao je čudne strasti i tobože čak
bio u protiv-prirodnoj vezi s poznatim tifliskim
pederastom, knezom Visarionom Šalikovim, čiji je
nadimak - Vragolan Beso. Ja ne bih pridavao značaja
ovakvim spletkama, koje nisu potvrñene dokazima, ali
imajući u vidu to da, uprkos zrelim godinama,
potpukovnik Kazanzaki nije oženjen i nije viñen u vezi sa
ženama, odlučio sam da organizujem tajno interno
praćenje. Uspeo sam da utvrdim da se sa Šalikovim
potpukovnik Kazanzaki uistinu poznaje, mada činjenica
intimnih odnosa nije potvrñena. Ipak sam smatrao za
potrebno da se zauzmem za premeštaj potpukovnika
Kazanzakija u drugu upravu, bez ikakvih posledica po
njegov službenički status.
Načelnik tifliske žandarmerijske uprave, pukovnik
Pančulidzev.
- Eto, tako - gorko je rezimirao Mizinov. - Uvalio
drugima sumnjivog saradnika, pa još i razlog utajio od
uprave. A posledice treba da ispravlja cela armija. Zbog
Kazanzakijeve izdaje dva meseca čučimo kod ove
proklete Plevne i još se ne zna koliko ćemo još s njom
da se bakćemo! Carev imendan je upropašćen! Danas je
govorio o odstupanju, zamislite!? - On grozničavo
proguta knedlu. - Tri neuspešna juriša, gospodo! Tri!
Sećate li se, Eraste Petroviču, da je prvu naredbu o
zauzimanju Plevne u šifrantsko odeljenje odneo
Kazanzaki? Ne znam kako je samo uspeo da zameni
„Plevnu“ „Nikopoljem“, ali bez tog jude tu očigledno nije
prošlo!
Trgavši se, Varja pomisli da se u Pećinoj sudbini,
izgleda, ukazala svetla tačka. A general, slegavši
ramenima, nastavi:
- Pukovnika Pančulidzeva ja ću, za primer drugima
koji prećutkuju, razume se predati sudu i tražiću
potpuno ražalovanje; ipak, njegov telegram nam pomaže
da deduktivno rekonstruišemo ceo lanac. Ovde je sve
prilično jednostavno. Za tajni porok Ivana Kazanzakija
verovatno je saznala turska tajna služba, od koje vrvi
ceo Kavkaz, i potpukovnik je bio zavrbovan putem
ucenjivanja. Priča je stara koliko i svet. „Vanče-
Haritanče“! Fuj, gadosti! Pa bar da je zbog para!
Varja taman beše zinula da se zauzme za pobornike
jednopolne ljubavi koji, na kraju krajeva, nisu krivi što
ih priroda nije stvorila onakvima kakvi su ostali, kad
ustade Fandorin.
- Dozvolite da pogledam pismo - zamoli on, okrenu
list u ruci, zbog nečeg preñe prstom po prevoju i upita. -
A gde je k-koverta?
- Eraste Petroviču, vi me čudite - raširi ruke
general. - Kakve koverte može biti? Pa ne šalju se
ovakve pošiljke poštom.
- J-jednostavno je bilo u unutrašnjem džepu? Da,
da. - I Fandorin sede.
Lavrentije Arkadjevič sleže ramenima.
- Bolje da se pozabavite evo čime, Eraste Petroviču.
Nije isključeno da je osim pukovnika Lukana izdajnik
uspeo da zavrbuje još nekoga. Vaš zadatak je da ispitate
nije li u štabu, ili oko štaba, ostalo još drakonovih zuba.
Majore, - obrati se on najstarijem oficiru, ovaj skoči i
uspravi se - vas odreñujem da privremeno rukovodite
specijalnim odeljenjem. Zadatak je isti. Titularnom
savetniku pružati svesrdnu pomoć.
- Razumem!
Neko pokuca na vrata.
- Dozvolite da uñem, vaše visokoprevashodstvo? -
provirila je kroz otvor glava sa sivim naočarima.
Varja je znala da je to Mizinovljev sekretar, tihi
činovnik s prezimenom koje se teško pamti, kojega zbog
nečeg ne vole i plaše ga se.
- Šta je bilo? - napregao je pažnju žandar-merijski
zapovednik.
- Vanredan dogañaj u vojničkom zatvoru. Došao je
komandant. Kaže, obesio mu se zatvorenik.
- Šta vam je, Pšebiševski, jeste li poludeli! Imam
važan sastanak a vi ulazite s nekakvim koještarijama!
Varja se uhvati za srce, i sledeće sekunde sekretar
izgovori upravo one reči kojih se bojala:
- Ali to se šifrant Jabukov obesio, upravo onaj.
Ostavio je poruku koja se direktno odnosi... Pa sam se
zato i usudio... Ipak, ako nije zgodan trenutak, molim
za izvinjenje i izlazim - činovnik uvreñeno šmrknu i
načini potez kao da namerava da nestane iza vrata.
- Ovamo pismo! - riknu general. - I komandanta
ovamo!
Varji se sve zamutilo pred očima. Nastojala je da
ustane ali nije mogla, prikovana čudnovatom
ukočenošću. Ugledala je Fandorina koji se nagnuo,
htela nešto da mu kaže, ali je samo bezglasno micala
usnama.
- Sada je jasno kako je Kazanzaki prepravio
naredbu! - povika Mizinov preletevši očima poruku. -
Slušajte. Ponovo hiljade ubijenih, i sve zbog moga
propusta. Da, ja sam smrtno kriv i više neću da poričem.
Napravio sam neoprostivu grešku - ostavio sam na stolu
šifrovanu poruku o osvajanju Plevne, a ja sam se udaljio
iz ličnih razloga. U mom odsustvu neko je u depeši
zamenio jednu reč, a ja sam odneo šifrovanu poruku čak
i ne pogledavši je radi provere! Ha-ha, pravi spasilac
Turske uopšte nije Osman-paša već sam to ja, Petar
Jabukov. Nemojte se mučiti da prosuñujete o mom
slučaju, gospodo sudije, ja sam spm sebi presudio. Ah,
kako je sve jednostavno! Dok je dečko trčao svojim
poslom, Kazanzaki je na brzinu prepravio depešu. Očas
posla!
General je zgužvao cedulju i bacio je na pod, pred
noge komandantu zatvora koji je stajao u stavu mirno.
- Er... Eraste Pet...roviču, šta je... to? - jedva
izgovori Varja. - Peća!
- Kapetane, šta je s Jabukovim? Je li mrtav? - upita
Fandorin okrenuvši se komandantu.
- Kakvi mrtav, ni omču ne umeju da zategnu kako
treba - graknu ovaj. - Skinuli su Jabukova, vraćaju ga u
život!
Varja odgurnu Fandorina i polete na vrata.
Tresnula je o dovratak, istrčala na trem i obnevidela od
bleštavog sunca. Morala je da se zaustavi. Kraj nje se
opet stvorio Fandorin.
- Varvara Andrejevna, smirite se, sve je ispalo
dobro. Sad ćemo da odemo tamo zajedno, samo doñite k
sebi, potpuno ste ubledeli.
On je oprezno uhvati za lakat, ali ovaj sasvim
delikatni dodir zbog nečeg je u Varji izazvao napad
nepodnošljive odvratnosti. Presamitivši se, ona se
obilno ispovraćala pravo na čizme Erasta Petroviča.
Posle toga sela je na stepenik i pokušala da shvati zbog
čega zemlja stoji vertikalno a niko ne spada sa nje.
Na Varjino čelo spustilo se nešto prijatno, ledeno, i
ona je čak pociknula od zadovoljstva.
- Lepo bogami - začuo se zvonki Fandorinov glas. -
Pa to je tifus.
 Glava deseta

u kojoj caru daruju zlatnu sablju

Po hladnom, odvratnom danu (sivo nebo, studena

sitna kiša, bljuzgavo blato) Varja se specijalno
iznajmljenim kočijama vraćala na položaj. Čitav mesec
ležala je u epidemijskoj bolnici u Trnovu, čak je lako
mogla i da umre, jer su od tifusa poumirali mnogi, ali
dobro je, provukla se. No potom je još dva meseca
umirala od dosade čekajući da joj poraste kosa - ta neće
valjda da se vraća ošišana kao Tatarin. Prokleta kosa
izrastala je sporo, pa još nije ni polegla već, pre bi se
reklo, štrčala kao jež. Izgledala je jezivo, ali je njeno
strpljenje bilo na izmaku - još nedelja besposličenja i
Varja bi naprosto poludela od zurenja u grbave uličice
gradića koji joj je dojadio.
Jednom se Peća izvukao da je obiñe. On je i dalje
bio pod istragom, ali više nije ležao u zatvoru već je
odlazio na posao - armija se povećala i šifranata nije
bilo dovoljno. Peća se mnogo promenio: zarastao u
retku bradicu, koja mu nikako nije stajala, veoma
smršao i svaka druga reč mu je bila ili Bog ili služenje
narodu. Najviše od svega Varju je potreslo to što ju je
pri susretu verenik poljubio u čelo. Što li tako - kao
pokojnicu u sanduku? Nije valjda toliko poružnela?
Trnovski put bio je zakrčen taljigama, kočija se
jedva probijala; stoga je Varja, kao poznavalac
ovdašnjeg terena, naredila kočijašu da skrene na seoski
put koji vodi prema jugu, zaobilazeći logor. Tako se,
iako je dalje, stigne brže.
Po pustom putu konjić je kasao življe, a i kiša beše
gotovo prestala. Još sat-dva i evo je kod kuće. Varja
othuknu. I to mi je „kod kuće“. Vlažan šator na sedam
vetrova!

Posle Lovče počeli su da nailaze na usamljene

konjanike - najčešće dobavljače stočne hrane i spretne
ordonanse, a uskoro Varja ugleda i prvog poznanika.
Vižljasta prilika s polucilindrom, u redengotu, koja
nezgrapno sedi na snuždenoj riñoj kobili - nemoguće ga
je ne prepoznati. Maklaflin! U Varji se javi osećanje
déjá-vu:18 u vreme treće Plevne ona se isto ovako
vraćala na borbeni položaj i isto ovako je putem srela
Irca. Samo je onda bila vrućina a sad je hladno, a i
izgledala je, verovatno, bolje.
Čak je sasvim dobro ispalo što će je prvi videti
Maklaflin. On je direktan, prostodušan čovek, po
njegovoj reakciji odmah će biti načisto da li se može
pojaviti u društvu s ovakvom kosom ili je bolje da

18 Već viñeno (franc.).

okrene natrag. A opet, i da sazna novosti... Varja hrabro
strže šešir, otkri svog sramotnog ježića. Ako je provera,
nek je provera.
- Mister Maklaflin! - pridigavši se sa sedišta zvonko
povika ona, kad je kočija sustigla dopisnika. - A evo i
mene! Kuda ste se zaputili?
Irac se okrenu i pridiže polucilindar.
- O, madmazel Varja, drago mi je da vas vidim u
dobrom zdravlju. Jesu li vas to iz higijenskih razloga
tako ošišali? Prosto da vas čovek ne prepozna.
Varji se nešto otkinu u stomaku.
- Šta, tako je strašno? - zapita ona u pola glasa.
- Ne, uopšte - pohita da je ubedi Maklaflin. - Ali
sada mnogo više ličite na dečaka nego pri onom našem
prvom susretu.
- Je l’ idemo u istom smeru? - upita ona. - Onda
sedite do mene, popričaćemo. Konj vam baš i nije...
- Užasna raga. Moja Besi uspela je da zapati trbuh
od dragonskog ždrepca, i nadula se kao bure. A štabni
konjušar Frolka me ne voli zato što mu nikad, iz
principa, ne dajem bakšiš (ono što vi kažete na čai) i
utrapljuje mi ovakve drtine! Gde li ih samo nañe! A ja
pak žurim zbog krajnje važne, tajne stvari.
Maklaflin značajno zaćuta, ali se videlo da se sav
naduo od važnosti i tajanstvenosti.
Naspram svagdašnje albionske uzdržanosti to je
bilo neobično - izgleda da je novinar doista iskopao
nešto potpuno nečuveno.
- Ama sednite načas - ulagivački kaza Varja. - Dajte
nesrećnoj životinji da dane dušom. Ja ovde imam i
piroške sa slatkim, i termos-čuturicu. A u njoj kafu s
rumom...
Maklaflin izvuče iz džepa sat na srebrnom lancu.
- Half past seven... Another forty minutes to get
there... All right, an hour. It’ll be half past eight...19 -

19 Pola osam... Treba mi četrdeset minuta da stignem tamo. U redu,

promrmlja on na svom nerazumljivom jeziku i uzdahnu.
- Pa dobro, ali nakratko. Odvešću se s vama do
raskrsnice, a onda ću skrenuti prema Peternici.
Privezavši konja za kočiju on sede pored Varje,
jednu pirošku proguta ucelo, od druge odgrize polovinu
i sa zadovoljstvom srknu gutljaj vrele kafe iz poklopca.
- Pa zašto u Peternicu? - nemarno zapita Varja. -
Opet se susrećete sa svojim obaveštajcem iz Plevne, je l’
da?
Maklaflin je pogleda ispitivački, namesti naočari
zamagljene od pare.
- Dajte reč da nikome nećete reći - barem ne do
deset sati - zatraži on.
- Časna reč - spremno reče Varja. - Ali kakva je to
novost?
Pokoleban lakoćom kojom je dato obećanje,
Maklaflin othuknu, ali bilo je kasno da se povuče, a i
izgledalo je da ga je jako svrbelo da nekom kaže.
- Današnji dan, 10. decembar, a po vašem
kalendaru 28. novembar 1887. godine - biće istorijski
dan - svečano otpoče on i preñe na šapat. - Ali o ovome
u celom ruskom logoru zasad zna samo jedan čovek -
vaš pokorni sluga. O, Meklaflin ne daje na čai onome
koji vrši službenu dužnost, ali za dobar rad Maklaflin
plaća dobro, možete mi verovati. No, dosta, o tome više
ni reči! - pokri on dlanom usta, preduhitrivši pitanje
koje samo što se ne beše otrglo s Varjinih usana. - Neću
vam otkriti izvor informacije. Reći ću samo da je on više
puta proveren i da me nijednom nije izneverio.
Varja se seti kako je neko od novinara sa zavišću
govorio da informacijama o životu u Plevni dopisnika
Dejli posta snabdeva ne neki tamo Bugarin već maltene
turski oficir. Mada je u to malo ko verovao. A šta ako je
istina?
- Ama govorite, ne mučite me.

jedan sat. Biće pola devet (engl.).

 - Ne zaboravite, do deset sati uveče nikome ni
slovca. Dali ste časnu reč.
Varja s nestrpljenjem klimnu glavom. Oh, ti
muškarci i njihovi glupavi rituali. Pa naravno, ona neće
reći nikome.
Maklaflin se naže do samog njenog uha.
- Večeras će se Osman-paša predati.
- Ma šta kažete! - uzviknu Varja.
- Tiše! Tačno u deset časova večeras, kod
komandanta grenadirskog korpusa brigadnog generala
Ganeckog, čija vojska zauzima položaj na levoj obali
Vida, doći će pregovarači. Ja ću biti jedini novinar koji
će se tu naći kao svedok ovog velikog dogañaja. A
ujedno ću upozoriti generala - u pola deset, ne ranije -
da straža ne bi greškom pucala u pregovarače. Da li
možete da zamislite kakav će članak ispasti?
- Mogu - ushićeno klimnu glavom Varja. - I šta, baš
nikome-nikome ne sme da se kaže?
- Vi ćete me uništiti! - u panici povika Maklaflin. -
Dali ste reč!
- Dobro, dobro - umiri ga ona. - Do deset ću da
ćutim kao riba.
- A evo, put se razdvaja. Stani! - dopisnik gurnu
kočijaša u leña.
- Vi ćete nadesno, madmazel Varja, a ja nalevo.
Unapred uživam u efektu. Sedimo general i ja, pijemo
čaj, ćeretamo o koječemu, a ja u pola deset vadim sat i,
onako kao usput: „Uzgred, Ivan Stepanovič, kroz pola
sata kod vas će doći neko od Osman-paše.“ A, kako vam
se čini?
Maklaflin se s uzbuñenjem zakikota i ubaci nogu u
stremen.
Već minut kasnije Varja ga više nije videla - sakrio
ga je sivi, sve gušći zastor kiše.
Logor se za tri meseca promenio da ga ne
prepoznaš. Šatora više nije bilo - u ravnom nizu
postrojile su se daščane barake. Svuda popločani
putevi, telegrafski stubovi, uredni putokazi. Ipak je
dobro kad armijom komanduje inženjer - pomisli Varja.
U specijalnoj jedinici, koja je sada zauzimala čitave
tri kuće, rekli su da je gospodinu Fandorinu dodeljen
poseban kotedž (dežurni je novu reč izgovorio s
očiglednim zadovoljstvom) i pokazali su joj kako da ga
nañe.
Ispostavilo se da je „kotedž“ broj 158 - montažna
kućica od jedne odaje, na samom kraju štabnog
gradića. Domaćin je bio kod kuće, vrata je otvorio lično,
i u Varju je pogledao tako da ju je to iznutra ogrejalo.
- Zdravo da ste, Eraste Petroviču, ja se, evo, vratila
- reče ona, zbog nečeg užasno uzbuñena.
- Drago mi je - kratko reče Fandorin i propusti je
unutra. Soba je bila najjednostavnija, ali sa švedskim
zidom i čitavim arsenalom gimnastičkih sprava. Na zidu
je visila vojna karta.
Varja objasni:
- Stvari sam ostavila kod milosrdnih sestara. Peća
je zauzet na poslu, tako da sam pravo kod vas.
- Vidim, zdravi ste. - Erast Petrovič je odmeri od
glave do pete, klimnu glavom. - N-nova frizura. Je l’ to
sada takva moda?
- Da. Vrlo praktično. A šta ima ovde kod vas?
- Ništa. Sedimo, opkoljavamo Turke. - U glasu
titularnog savetnika osetila se jarost. - Sedimo mesec,
sedimo dva, sedimo t-tri. Oficiri iz dosade počinju da
piju, intendanti kradu, državna kasa se prazni.
Ukratko, sve je normalno. Rat na ruski način. Evropa je
uzdahnula s olakšanjem, prati k-kako iz Rusije ističu
životni sokovi. Ako Osman-paša opstane još dve nedelje,
izgubili smo rat.
Ton Erasta Petroviča bio je tako mrzovoljan da se
Varja sažali, šapnu:
- Neće opstati.
Fandorin se trže, ispitivački joj se zagleda u oči.
 - Nešto znate? Šta? Odakle?
I ona mu, eto, ispriča. Erastu Petroviču se može,
taj neće da pojuri da prepričava svakome na koga
naiñe.
- Kod Ganeckog? 3-zašto kod Ganeckog? - namršti
se titularni savetnik saslušavpš do kraja.
On priñe karti i poče da mrmlja sebi u bradu:
- D-daleko je do Ganeckog. Samo krilo. Zašto ne u
štab? Stop. Stop.
Izobličenog lica, titularni savetnik otkači s čiviluka
šinjel i polete na vrata.
- Šta? Šta je sad? - prodorno povika Varja, jurnuvši
za njim.
- Provokacija - kroza zube, u hodu, dobaci
Fandorin. - Kod Ganeckog je odbrana slabija. A iza
njega je sofijski put. To nije kapitulacija. To je proboj.
Ganeckog da zavaraju. Da ne bi pucao.
- Jao! - shvatila je ona. - A to neće biti nikakvi
pregovarači? Kuda ćete? U štab?
Erast Petrovič se zaustavi.
- Dvadeset do devet. U štabu će to potrajati. Od
načelnika do načelnika. Proći će vreme. Do Ganeckog se
ne može stići. Do Soboljeva! Pola sata galopom. Soboljev
neće pitati komandu. Da, on će rizikovati. Udariće prvi.
Zapodenuće bitku. Ako ne pomogne Ganeckom, bar će
zaći u krilo. Trifone, konja!
- Gle ti, ima posilnog - izgubljeno pomisli Varja.

Cele noći je u daljini gruvalo, a pred svitanje se

pročulo da je Osman, ranjen u bici, kapitulirao s
celokupnom svojom vojskom: deset paša i četrdeset dve
hiljade vojnika položilo je oružje.
Gotovo je, završilo se sedenje kod Plevne.
Ubijenih je bilo mnogo, korpus Ganeckog, zatečen
neočekivanim napadom, podlegao je gotovo u celosti. I
svima je na usnama bilo ime Beloga Generala,
neukrotivog Ahileja - Soboljeva-Drugog, koji je u
odlučujućem trenutku, na svoju odgovornost, udario
kroz Plevnu koju su Turci napustili, direktno Osmanu u
nezaštićeni bok.
Posle pet dana, 3. decembra, car, koji je
odsustvovao sa ratišta, organizovao je u Paradimi
oproštajnu smotru garde. Na ceremoniju su bili pozvani
ljudi od poverenja i junaci koji su se posebno istakli u
poslednjoj bici. Po Varju je svoje kočije poslao lično
divizijski general Soboljev, čija se zvezda uzdigla pravo
u zenit. Ispostavilo se da blistavi Ahilej nije zaboravio
staru poznanicu. Nikada pre Varja se nije nalazila u
tako probranom društvu. Gotovo se moglo oslepeti od
sjaja epoleta i ordenja. Pošteno govoreći, ona nije mogla
ni da pretpostavi da u ruskoj vojsci ima toliko generala.
U prvom redu, očekujući izlazak najviših lica, stajali su
stariji vojni zapovednici i meñu njima nepristojno mladi
Mišel u večitom belom mundiru, bez šinjela, ne
obazirući se na to što je tog dana, iako sunčanog, bio
mraz. Svi pogledi bili su upereni u spasioca otadžbine
koji je, kako se Varji učinilo, postao mnogo viši, širi u
ramenima i izražajnijeg lica nego ranije. Očito su u
pravu Francuzi kada kažu da je najbolji kvasac - slava.
U blizini su poluglasno razgovarala dva rumena
careva añutanta.
Jedan, tamnooki, svaki čas je iskosa poglbdao u
Varju, i to je prijalo.
- ...A car će njemu: „U znak uvažavanja vaše
smelosti, mušire, vraćam vam vašu sablju, koju možete
nositi i kod nas u Rusiji, gde, nadam se, nećete imati
razloga za bilo kakvo nezadovoljstvo.“ Takva scena - žao
mi je što nisi bio tu.
- Ali zato sam ja dežurao na savetovanju dvadeset
devetog - ljubomorno uzvrati sabesednik. - Sopstvenim
ušima sam čuo kako je car rekao Milutinu: „Dmitrije
Aleksandroviču, kao najstarijeg od prisutnih s ordenom
,georgija’ molio bih vas za dozvolu da navučem
georgijevski temnjak. Čini mi se da sam zaslužio...“
„Molio bih“! Šta kažeš?
- Da, nije lepo - složio se crnooki. - Mogli su i sami
da se dosete. Kakav je to ministar, pre će biti nekakav
narednik. Car je baš pokazao štedrost! Totlebenu i
Nepokojčickom - „georgija“ drugog stepena, Ganeckom -
„georgija“ trećeg stepena. A ovde - temnjak.
- A Soboljevu - šta? - brzo upita Varja, iako tu
gospodu nije poznavala. Ali ne mari, ratni su uslovi, a i
slučaj je poseban.
- Pa sigurno će nešto posebno da dobije naš Ak-
paša - rado odgovori crnooki. - Ako je njegov načelnik
štaba Perepjolkin preskočio jedno zvanje! A i razumljivo
je - pa ne može kapetančić da obavlja takvu dužnost. A
pred Soboljevim se danas takvi horizonti otvaraju, u
nesvest da padneš. Hoće ga sreća, šta ima tu da se
priča. Kad ga ne bi kvarili strast prema vulgarnom i
jeftinom efektu...
- Psst! - prošapta drugi. - Dolaze!
Na trem neugledne kuće, koju s ponosom zovu
„pohodni dvor“, izišla su četiri vojnika: imperator,
glavnokomandujući, prestolonaslednik i rumunski
knez. Aleksandar Nikolajevič bio je u zimskom kaputu-
uniformi, na balčaku sablje Varja zapazi jarku
narandžastu mrlju - ne može biti drugo do čuveni
temnjak.
Orkestar grmnu svečani Preobraženski marš.
Napred odvažno iskorači gardijski pukovnik,
salutira i odseče zvonkim basom, koji je podrhtavao od
uzbuñenja:
- Vaše imperatorsko veličanstvo! Do-ozvolite da vam
od oficira vaše lične pratnje uru-učim zzzlatnu sablju s
natpisom „Za hrabrost“! U z-znak sećanja na zajedničku
ratnu službu! Kupljena od ličnih sredstava oficira!
Jedan od carevih añutanata šapnu Varji:
- E, ovo je vešto. Alal im vera!
Car je primio poklon, rukavicom obrisao suzu.
- Zahvaljujem se, gospodo, zahvaljujem. Dirnut
sam. I ja ću svakom poslati po sablju. Pola godine smo,
takoreći, iz istog lonca...
On ne dovrši, samo odmahnu rukom.
Naokolo su dirnuto zašmrktali, neko čak i zajeca, a
Varja u gomili onih na visokom položaju, koja je stajala
pored samog trema, iznenada opazi Fandorina. Kako je
pak on ovamo dospeo? Neznatna figura - titularni
savetnik. Ipak, ubrzo kraj Erasta Petroviča zapazi
zapovednika žandarmerije, i sve postade jasno. Na kraju
krajeva, pravi junak zarobljavanja turske vojske je -
Fandorin. Da nije bilo njega, ovde ovog časa ne bi bilo
parade. I on će verovatno dobiti nagradu.
Erast Petrovič, ulovivši Varjin pogled, načini
hipohondričnu grimasu. Sveopšte oduševljenje on očito
nije delio.
Posle parade, dok se ona veselo branila od
crnookog carevog añutanta, koji je uporno nastojao da
otkrije zajedničke peterburške poznanike, Fandorin
priñe i, lako se poklonivši, reče:
- Moliću, oprostite, gospodine p-pukovniče. Varvara
Andrejevna, nas dvoje želi da vidi imperator.
 Glava jedanaseta

u kojoj Varja prodire u više političke sfere

Za paradu pred imperatorom Varja je obukla sve

najbolje, pred carem neće morati da crveni zbog svog
odela (i nema tu popusta zbog ratnih uslova) - eto to je
prvo što joj je palo na pamet. Svetlolila šešir s trakom
od moarea i velom, ljubičasta putna haljina s vezom na
korsetu i umerenim šlepom, duboke crne cipele sa
sedefastim kopčama. Skromno, nije gizdavo, ali
pristojno - hvala bukureštanskim radnjama.
- Hoće li nas odlikovati? - upita ona usput Erasta
Petroviča.
On je takoñe bio uparañen: pantalone s ivicom,
čizme ulaštene da blistaju kao ogledalo, u okovratniku
ispeglanog surtuka oznaka nekakvog ordena. Nema šta,
izgledao je titularni savetnik sasvim dobro, samo je
suviše mlad.
- Teško da će.
- Zašto? - začudi se Varja.
- Ma gde... - zamišljeno odgovori Fandorin. - Još
nisu sve g-generale nagradili, a mi smo na kraju.
- Ali opet, da nismo vi i ja... To jest, hoću da kažem,
da nije bilo vas, Osman-paša bi se svakako probio! Da li
možete da zamislite šta bi tada bilo?
- M-mogu. Ali posle pobede o tome se obično ne
misli. Ne, ovde miriše na politiku, poverujte iskustvu.
U „pohodnom dvoru“ bilo je ukupno šest soba, zato
je funkciju prostorije za prijem imao trem, gde je
cupkalo desetak oficira koji su iščekivali poziv da stupe
pred cara. Svi su bili glupavo- -radosni - mirisalo je na
ordenje i unapreñenja. Oni su se u Varju zagledali s
razumljivom radoznalošću. Ona nadmeno pogleda preko
glava u nisko zimsko sunce. Neka lome glavu ko je ta
mlada dama ispod vela i zašto je došla na audijenciju.
Iščekivanje se odužilo, ali uopšte nije bilo dosadno.
- Ko je to tamo toliko odužio, generale? - važno
zapita Varja visokog starca s kosmatim produžecima
brkova na obrazima.
- Soboljev - sa značajnim izrazom lica reče general.
- Već je pola sata kako je ušao. - On se isprsi, dotače na
grudima novcijat orden s crno-narandžastom mašnom. -
Oprostite, gospoñice, nisam se predstavio. Ivan
Stepanovič Ganecki, komandant grenadirskog korpusa.
- I zaćuta očekujući odgovor.
- Varvara Andrejevna Suvorova - klimnu glavom
Varja. - Drago mi je što sam vas upoznala.
Ali tada Fandorin, s neusiljenošću koja mu u
takvim situacijama nije svojstvena, istrča i prekide je:
- Recite, generale, da li je p-pre samog napada bio
kod vas dopisnik novina Dejli post, Maklaflin?
Ganecki nezadovoljno pogleda u civilnog
žutokljunca, ali proceni da kod cara ne bi zvali bilo
koga, te učtivo odgovori:
- Kako da ne, bio je. Zbog njega se sve i desilo.
- Šta zapravo? - s tupavim izgledom zapita Erast
Petrovič.
- Ma kako to, zar niste čuli? - General, očito, nije
prvi put počinjao da objašnjava. - Maklaflina poznajem
još iz Peterburga. Ozbiljan čovek i prijatelj Rusije, mada
je podanik kraljice Viktorije. Kada je rekao da će svakog
minuta kod mene doći Osman-paša da se preda, ja
pošljem na prvu liniju posilne kako tamo ne bi, sačuvaj
bože, osuli paljbu. A ja pak, stara budaletina, požurim
da obučem paradni koporan. - General se smušeno
osmehnu i Varja zaključi da je užasno simpatičan. - I
eto tako su Turci probili stražu bez ijednog pucnja.
Dobro je što me bar moje delije-grenadiri nisu izneverili,
održali su se dok Mihail Dmitrijevič nije udario Osmana
s leña.
- Kud je nestao Maklaflin? - upita titularni
savetnik, fiksirajući Ganeckog hladnim plavim očima.
- Nisam ga video - sleže general ramenima. - Nije mi
bilo do toga. Jer tad je otpočelo nešto - ne dao Gospod
nikome. Bašibozuci su dospeli do samog štaba, jedva
sam živu glavu izvukao u onom mom paradnom
koporanu.
Vrata se otvoriše i na trem stupi Soboljev, sav
crven, oči su mu sijale nekakvim posebnim sjajem.
- Na čemu možemo da vam čestitamo, Mihaile
Dmitrijeviču? - upita general kavkaskog izgleda u
čerkesci ukrašenoj pozlaćenim čaurama.
Svi zatajiše dah, a Soboljev nije žurio s odgovorom,
pravio je efektnu pauzu. Prešavši pogledom preko svih,
veselo namignu Varji.
Ali ona ne saznade šta je imperator podario junaku
Plevne: iza ramena božanstva izniče obična fizionomija
Lavrentija Arkadjeviča Mizinova. Glavni žandarm
imperije pozva prstom Fandorina i Varju. Srce je
zakucalo ubrzano-ubrzano.
 Dok je prolazila pored Soboljeva, ovaj joj tiho
došapnu:
- Varvara Andrejevna, obavezno ću vas sačekati.
Iz trema su odmah dospeli u añutantsku sobu, gde
su za stolovima sedeli dežurni general i dva oficira.
Desno su bile lične careve odaje, levo - radni kabinet.
- Na pitanja odgovarajte glasno, jasno, podrobno -
davao je Mizinov usput uputstva. - Detaljno, ali ne
vrdajte u stranu.
U jednostavnom kabinetu, opremljenom put-ničkim
nameštajem od karelske breze, bila su dvojica: jedan je
sedeo u fotelji, drugi je stajao leñima ka prozoru. Varja
je, naravno, najpre bacila pogled na onoga koji sedi, ali
to nije bio Aleksandar već suvonjavi starčić, sa zlatnim
naočarima, pametnog lišca, s tankim usnama i ledenim
nepro-zirnim očima. Državni kancelar Korčakov lično i
personalno - isti onakav kakav je na portretima, možda
samo malo suptilniji. Ličnost u izvesnom smislu
legendarna. Čini se da je bio ministar inostranih
poslova kad se Varja još nije bila ni rodila. A najvažnije
- učio je licej u vreme kad i Pesnik. Na njega se i odnosi
ono: „pitomac mode, velikog sveta drug, vrli posmatrač
običaja“. Ipak, sa osamdeset godina „pitomac mode“ pre
budi sećanje na drugu pesmu, koja je sada u
gimnazijskoj lektiri.

...A kome od vas zapašće, pod starost,

naš dan Liceja da praznuje sam?
Nesrećni drug! naraštaju novom
dosadni gost, i suvišan i stran,
on setiće se nas, dana bliskosti,
dok oči skriva rukom drhtavom...

Ruka kancelarova vidno je podrhtavala. On izvuče

iz džepa batistanu maramicu i useknu se, što mu
nimalo nije zasmetalo da najprodornijim pogledom
osmotri najpre Varju a zatim Erasta Petroviča, pri čemu
se na ovom drugom pogled legendarne ličnosti zadržao
prilično dugo.
Ali omañijana izgledom carskoselskog licejiste,
Varja je potpuno zaboravila na glavno lice meñu
prisutnima. Ona se zbunjeno okrenu prema prozoru,
malo razmisli i načini kniks - kao u gimnaziji pri ulasku
direktorke u razred.
Car je, za razliku od Korčakova, ispoljio veće
interesovanje za nju nego za Fandorina. Čuvene oči
Romanovih - netremične, hipnotične i primetno
izbuljene - gledale su strogo i autoritativno. Prodiru u
samu dušu - to se tako kaže, pomisli Varja i malčice se
ljutnu. Ropska psihologija i predrasude. Prosto imitira
„zmajevski pogled“, kojim se tako ponosio njegov tatica,
dabogda se u grobu prevrnuo. Te i ona demonstrativno
poče da razgleda onoga od čije je volje živela cela
osamdesetmilionska država.
Zapažanje prvo: pa on je pravi starac! Nabrekli
kapci, zalisci i zasukani brkovi veoma osedeli, prsti
čvornovati, kostobolni. A kako i ne bi - sledeće godine
napuniće šezdeset. Gotovo bakin vršnjak.
Zapažanje drugo: nije tako dobar kako pišu u
novinama. Pre će biti da je ravnodušan, umoran. Svega
na svetu se nagledao, ništa ga više neće začuditi, ništa
ga neće posebno obradovati.
Zapažanje treće, najinteresantnije: bez obzira na
godine, i na to što je car, nije ravnodušan prema
ženskom polu. Zašto bi inače vaš pogled, vaše
veličanstvo, lunjao po grudima i struku? Očigledno
istinu govore o njemu i kneginjici Dolgorukovoj, koja je
dvaput mlaña. I Varja konačno prestade da se boji
Cara-Oslobodioca.
- Vaše veličanstvo, ovo je titularni savetnik
Fandorin. Upravo onaj. S njim je njegova pomoćnica,
gospoñica Suvorova. - Tako ih predstavi zapovednik
žandarmerije.
Car ih ne pozdravi, nije čak ni glavom klimnuo. Bez
žurbe je dovršio smotru Varjine figure, zatim okrenuo
pogled prema Erastu Petroviču i tiho progovorio,
glumački postavljenim glasom:
- Sećam se, Azazel. I Soboljev je maločas spominjao.
On sede za pisaći sto i klimnu glavom Mizinovu:
- Počni. A ja i Mihail Aleksandrovič ćemo slušati.
Mogao bi da ponudi dami stolicu, pa neka je stoput
imperator - s neodobravanjem pomisli Varja, konačno
se i bespovratno razočaravši u monarhiju.
- Koliko vremena imam? - s poštovanjem upita
general. - Ja znam, gospodaru, koliko ste danas zauzeti.
A i junaci Plevne čekaju.
- Vremena imate onoliko koliko vam bude trebalo.
Ovde nije samo strateško pitanje već i diplomatsko -
zabruja imperator i s nežnim osmehom pogleda u
Korčakova. - Evo Mihail Aleksandrovič doputovao je
specijalno iz Bukurešta. Tresao u kočiji stare kosti.
Knez je po navici razvukao usta u osmeh lišen i
najmanjeg tračka veselosti, i Varja se seti da je kancelar
prošle godine imao neku ličnu tragediju. Neko od
njegovih je umro - da li sin, da li unuk.
- Ne zamerite, Lavrentije Arkadjeviču - tužnim
glasom reče kancelar. - Muče me sumnje. Suviše
avanturistički ispada, čak i za gospodina Dizraelija. A
junaci će pričekati. Očekivanje nagrade je najprijatnije
zanimanje. Moliću lepo, izvolite pričajte, a mi ćemo
poslušati.
Mizinov ispravi ramena kao mladić i, uprkos
očekivanjima, ne obrati se Fandorinu već Varji:
- Gospoñice Suvorova, ispričajte podrobno o oba
vaša susreta s dopisnikom novina Dejli post Šejmasom
Maklaflinom - za vreme trećeg juriša na Plevnu i uoči
proboja Osman-paše.
Šta će - Varja ispriča.
Ispostavilo se da i car i kancelar umeju dobro da
slušaju. Korčakov ju je prekinuo samo dva puta. Prvo je
upitao:
 - A koji to grof Zurov? Da nije sin Aleksandra
Platonoviča?
A drugi put:
- Tako dakle, Maklaflin dobro poznaje Ganeckog
ako ga oslovljava po imenu i imenu oca?
Car uzbuñeno udari dlanom o sto kad je Varja
objasnila ono o obaveštajcima koje su mnogi novinari
stekli u Plevni:
- Još mi nisi objasnio, Mizinove, kako to da je
Osman zarad proboja stegao u šaku čitavu armiju, a
tvoji doušnici nisu dojavili na vreme!
Zapovednik žandarmerije se uzbudio, spreman da
se pravda, ali Aleksandar odmahnu rukom:
- Kasnije. Nastavi, Suvorova.
„Nastavi“. Gle’te, molim vas. Čak i u prvom razredu
obraćali su joj se sa „vi“. Varja demonstra-tivno načini
pauzu, ali ipak dovede priču do kraja.
- Mislim da je slika jasna - reče car, pogledavši u
Korčakova. -
Neka Šuvalov pripremi notu.
- A ja nisam siguran - odgovori kancelar. - Da
čujemo zaključke veoma uvaženog Lavrentija
Arkadjeviča.
Uzalud se Varja upinjala da shvati zbog čega je
izmeñu imperatora i njegovog glavnog diplomatskog
savetnika izbila nesaglasnost. Razjasnio je Mizinov.
On izvuče iz aufšlaga nekoliko listova i,
nakašljavpš se, poče da govori, veoma naličeći na
odlikaša-bubalicu:
- Ako dozvolite, ja ću od pojedinačnog prema
opštem. Dakle. Najpre moram da priznam krivicu. Sve
vreme dok je armija opsedala Plevnu, protiv nas je radio
lukav, opasan neprijatelj, kojeg moja služba nije umela
na vreme da otkrije. Upravo zbog smicalica ovog
marljivo pritajenog neprijatelja izgubili smo onoliko
vremena i ljudi, a 30. novembra zamalo nismo ostali bez
plodova svih naših višemesečnih napora.
 Kod ovih reči imperator se prekrsti:
- Sačuvao je Gospod Rusiju.
- Posle trećeg juriša mi smo - a tačnije ja, jer su
zaključci bili moji - napravili ozbiljnu grešku. Pomislili
smo da je glavni turski agent žandar-merijski
potpukovnik Kazanzaki, i upravo time ostavili pravom
krivcu punu slobodu delovanja. Danas nema sumnje da
nam je, od samog početka, štetu nanosio britanski
podanik Maklaflin. To je nesumnjivo agent visokog
ranga, nesvakidašnji glumac, koji se za svoju misiju
pripremao dugo i temeljno.
- Kako je taj subjekt uošpte dospeo u armiju? -
nezadovoljno upita car. - Zar se kod vas viza
dopisnicima davala bez ikakve provere?
- Razume se da je bilo provere, i to veoma detaljne -
raširio je ruke žandarmerijski zapovednik. - Za svakog
inostranog novinara tražili smo u redakcijama spisak
publikacija, sarañivali s našim ambasadama. Svaki
dopisnik je poznat čovek, od imena, i nije primećeno da
gaji neprijateljstvo prema Rusiji. A Maklaflin pogotovo.
Ponavljam, veoma solidan čovek. Uspeo je da razvije
prijateljske odnose sa mnogim ruskim generalima i
oficirima još u vreme srednjoazijskog rata. A prošlo-
godišnje reportaže o turskim zverstvima u Bugarskoj
stvorile su Maklaflinu reputaciju prijatelja Slovena i
čoveka iskreno privrženog Rusiji. Meñutim, sve to vreme
on je najverovatnije radio po tajnoj instrukciji svoje
vlade, koja se, kao što je poznato, prema našoj istočnoj
politici odnosi s neskrivenom mržnjom.
Neko vreme Maklaflin se ograničavao na čistu
špijunsku delatnost. On je, nesumnjivo, prenosio u
Plevnu podatke o našoj armiji, i tu se potpuno koristio
slobodom koja je lakomisleno bila data inostranim
dopisnicima. Da, mnogi od njih imali su kontakte s
opkoljenim gradom, koje nismo kontrolisali, i to kod
naših kontraobaveštajnih organa nije pobuñivalo
nikakvu sumnju. Unapred smo načinili odgovarajuće
zaključke. Tu je opet moja krivica... Dok je mogao,
Maklaflin je delovao posredstvom drugih. Vaše
veličanstvo se, naravno, seća incidenta s rumunskim
pukovnikom Lukanom, u čijem notesu je figurirao
zagonetš J. Ja sam preuranjeno zaključio da je tu reč o
žandarmu Kazanzakiju. Avaj, pogrešio sam. J je
označavalo „žurnalist“, to jest upravo taj Britanac.
Ali kada je, tokom trećeg juriša, sudbina Plevne i
celog rata visila o koncu, Maklaflin je prešao na
direktnu diverziju. Ubeñen sam da nije radio na svoj
sopstveni strah i rizik, već je pratio instrukcije
rukovodstva. Žao mi je što od samog početka nisam
naredio tajno posmatranje britanskog diplomatskog
agenta, pukovnika Velslija. Ja sam već referisao vašem
veličanstvu o antiruskim manevrima toga gospodina,
kome su turski interesi očito bliži od napšh.
Sada da rekonstruišemo dogañaje od 30. avgusta.
General Soboljev je, delujući na sopstvenu inicijativu,
probio tursku odbranu i izbio na južnu periferiju
Plevne. To je i razumljivo: upozoren od svog agenta o
planu našeg napada, Osman je sve snage sabrao u
centar. Udarac Soboljeva ga je iznenadio. Ali ni naša
komanda nije na vreme saznala za uspeh, a Soboljev
nije imao dovoljno snaga da nastavi borbu. Maklaflin i
ostali novinari, a meñu njima se, primetiću usput,
nalazio i pukovnik Velsli, slučajno su se našli na
ključnoj tački našeg fronta - izmeñu centra i levog krila.
U šest sati kroz turske zaštitničke jedinice probija se
grof Zurov, añutant Soboljeva. Prolazeći pored novinara,
koji su mu dobro poznati, on viče o uspehu svoga
odreda. Šta se dešava dalje? Svi dopisnici jure u
pozadinu kako bi što pre telegrafom saogaptili o tome
da ruska vojska pobeñuje. Svi, samo ne Maklaflin.
Suvorova ga sreće nekih pola sata kasnije - samog,
kako, uprskan blatom, izbija, na konju, odnekud iz
šipražja. Nema sumnje, novinar je imao i vremena i
mogućnosti da stigne glasonošu i ubije ga, a ujedno i
pukovnika Kazanzakija, koji se, na svoju nesreću,
prikalemio Zurovu. Jer oni su obojica dobro poznavali
Maklaflina i nikako nisu od njega mogli očekivati
izdajstvo. A inscenirati samoubistvo potpukovnika već
nije bilo teško - odvukao je telo u grmlje, ispalio dva
puta u vazduh iz žandarmovog revolvera, i dovoljno.
Eto, ja sam se na tu udicu i upecao.
Mizinov skrušeno obori oči, pa ipak, ne dočekavši
od njegovog veličanstva sledeći prekor, nastavi dalje:
- A što se tiče nedavnog proboja, tu je Maklaflin
delovao u dosluhu sa turskom komandom. On je bio,
može se reći, Osmanov adut.
Njihova računica bila je jednostavna i tačna:
Ganecki je zaslužan general, ali, moliću, izvinite što
sam direktan, nema baš visoko čelo. Njemu, kao što
znamo, ni na kraj pameti nije bilo da posumnja u
informaciju koju mu je preneo novinar. Treba zahvaliti
odlučnosti general-pukovnika Soboljeva...
- Ama to Erastu Petroviču treba zahvaliti! - ne
izdržavši uzviknu Varja, smrtno uvreñena zbog
Fandorina. Stoji tu, ćuti, ne ume da se zauzme za sebe.
Pa što su ga ovamo doveli, kao nameštaj? - Fandorin je
odjurio do Soboljeva i ubedio ga da krene u juriš!
Imperator zapanjeno uperi pogled u drsku
prekršiteljku etikecije, a stari Korčakov prekorno zavrte
glavom. Čak i Fandorin, i on se, izgleda, beše zbunio -
premesti se s noge na nogu. Ukratko, Varja nikom nije
ugodila.
- Nastavi, Mizinove - klimnu glavom imperator.
- Ako dozvolite, vaše veličanstvo - podiže kancelar
smežurani prst. - Ako je Maklaflin preduzeo tako
odgovornu diverziju, zašto je o svojoj nameri morao da
obaveštava ovu devojku? - Prst se pomerio u smeru
Varje.
- Pa to je očigledno! - Mizinov obrisa oznojeno čelo.
- Računalo se s tim da će Suvorova istog časa da
rastrubi po celom logoru tako zapanjujuću novost.
Odmah dočuje i štab. Likovanje, opšta zbrka. Topovsku
paljbu koja usledi shvatiće kao počasnu salvu. Čak je
mogućno da od sreće neće poverovati prvom izveštaju
napadnutog Ganeckog - počeće provere. Sitan potez,
improvizacija veštog intriganta.
- Može biti - složi se knez.
- Ali kuda se deo taj Maklaflin? - upita car. - Eto
koga treba saslušati, pa još i suočiti ga sa Velslijem.
Oh, ne bi se izvukao pukovnik!
Korčakov sanjalački uzdahnu:
- Da-a, takav, kako kažu u Zamoskvorečju,
komprometaž omogućio bi nam da u potpunosti
neutralizujemo britansku diplomatiju.
- Ni meñu zarobljenima ni meñu ubijenima
Maklaflin, nažalost, nije nañen - takoñe uzdahnu i
Mizinov, ali u drugom tonalitetu. - Uspeo je da umakne.
Na koji način, to već ne znam. Vešt je, zmija. Nema
meñu zarobljenima ni savetnika Osman-pašinog,
znamenitog Ali-beja. Onog istog bradatog koji nam je
osujetio prvi juriš i koji, kako pretpostavljamo,
predstavlja alter-ego samoga Anvar-efendije. O ovom
poslednjem ja sam podneo vašem veličanstvu pismeni
izveštaj.
Car potvrdno klimnu glavom.
- I šta sad kažete, Mihaile Aleksandroviču?
Kancelar zažmiri:
- To, da može ispasti interesantna kombina-cija,
vaše veličanstvo. Ako je sve navedeno istina, onda su
ovaj put Englezi preterali, prešli svaku meru. Ako dobro
odradimo - još će ispasti i da smo na dobitku.
- Ma hajde, šta ste vi to smislili? - s radoznalošću
zapita Aleksandar.
- Vaše veličanstvo, s osvajanjem Plevne rat je ušao
u završnu fazu. Konačna pobeda nad Turcima - pitanje
je nekolikih nedelja. Podvlačim: nad Turcima. Samo da
ne ispadne, kao pedeset treće, kada smo počinjali ratom
protiv Turaka, a upleli se u okršaj sa celom Evropom.
Naše finansije takvo suprotstavljanje ne mogu izdržati.
Sami znate koliko nas je koštala ova kampanja.
Car se namršti kao od zubobolje, a Mizinov
slomljeno zaklima glavom.
- Veoma su me uznemirile odlučnost i bezobzirnost
delovanja toga Maklaflina - nastavi Korčakov. - To je
znak da Britanija ne želi da nas pusti u zaliv, i da je
spremna na svakakve, čak ekstremne mere. Nećemo
zaboraviti da njihova ratna eskadra stoji u Bosforu. A u
isto vreme u potiljak nam nišani najdraža Austrija, koja
je jednom već zarila nož u leña vašem ocu. Istinu
govoreći, dok ste vi tu ratovali s Osman-pašom, ja sam
počešće razmišljao o drugom ratu, diplomatskom. Jer
mi prolivamo krv, trošimo ogromna sredstva i rezerve, a
u ishodu možemo ostati bez ičega. Prokleta Plevna
progutala je dragoceno vreme i potkopala reputaciju
naše armije. Oprostite, vaše veličanstvo, starcu, što na
ovakav dan zloslutim kao vrana...
- Pustite, Mihaile Aleksandroviču, - uzdahnu
imperator - nismo na paradi. Zar ja i sam ne vidim?
- Pre razjašnjenja koje je dao Lavrentije Arkadjevič,
bio sam raspoložen veoma pesimis-tički. Da ste me
pitali pre jedan sat: „Kaži, stari lišče, sa čime možemo
računati posle viktorije?" - ja bih pošteno odgovorio:
,Autonomija Bugarske i parče Kavkaza - eto
maksimalnog dobitka, što je žalosna cena za desetine
hiljada ubijenih i za protraćene milione."
- A sada? - tek neznatno se naže napred
Aleksandar.
Kancelar značajno pogleda u Varju i Fandorina.
Mizinov shvati smisao pogleda i reče:
- Vaše veličanstvo, ja razumem na šta aludira
Mihail Aleksandrovič. I ja sam došao do istog zaključka
i nisam slučajno doveo sa sobom titularnog savetnika
Fandorina. A evo, gospoñu Suvorovu možda možemo
osloboditi prisustva.
Varja planu. Pokazuje se da se u nju ovde nema
poverenja. Kakvo poniženje - da bude izbačena pred
vrata, i to na najinteresantnijem mestu!
- M-moliću lepo, izvinite na drskosti, - prvi put od
početka prijema otvori usta Fandorin - ali to nije
razumno.
- Šta upravo? - namršti imperator rićkaste obrve.
- Ne sme se saradniku verovati napola, vaše v-
veličanstvo. Povlači za sobom nepotrebne uvrede i škodi
poslu. Varvara Andrejevna zna toliko da će se o ostalom
svejedno bez poteškoća dosetiti.
- U pravu si - priznade car. - Recite, kneže.
- Treba da iskoristimo ovaj slučaj da bismo
obrukali Britaniju pred celim svetom. Diverzija, ubistva,
sporazum s jednom od zaraćenih strana, te narušavanje
neutralnosti - to je nečuveno. Pošteno govoreći, mene
zapanjuje neopreznost grofa Bikonsfilda. A kad bismo
uspeli da uhvatimo Maklaflina, i kad bi svedočio?
Skandal! Košmar! Za Englesku, razume se. Ona bi
morala da otprema svoju eskadru, da se pravda pred
celom Evropom, i još dugo da liže rane. U svakom
slučaju, u istočnom konfliktu sentdžejmski kabinet bio
bi prinuñen da kaže „dalje“. A bez Londona naši
austrougarski prijatelji odmah bi se primirili. E, tada
bismo mogli da iskoristimo plodove pobede u potpunosti
i...
- Maštarije - prilično oštro prekide starca
Aleksandar. - Mi nemamo Maklaflina. Pitanje je šta da
se radi?
- Da se pronañe - staloženo odgovori Korčakov.
- Ali kako?
- Ne znam, vaše veličanstvo, ja nisam načelnik
Trećeg odeljenja. - I kancelar zaćuta, dobrodušno
složivši ruke na upalom stomaku.
- Ubeñeni smo da su Englezi krivi i imamo posredne
dokaze, ali nemamo prave - prihvati štafetu Mizinov. -
Znači, treba ih naći... ili izgraditi. Hm...
- Objasni - požuri ga car. - I nemoj da mrmljaš,
Mizinove, govori bez uvijanja. Ne igramo fote.
- Razumem, vaše veličanstvo. Maklaflin je sada ili u
Konstantinopolju ili, što je najverovatnije, hvata put za
Englesku, pošto je njegova misija završena. U
Konstantinopolju imamo čitavu mrežu tajne službe,
neće biti previše teško uhvatiti nitkova. U Engleskoj je
to teže učiniti, ali s razboritom organizacijom...
- Neću to da slušam! - povika Aleksandar. - Kakve
grozote ti govoriš!
- Sami ste mi rekli da ne mrmljam - raširi ruke
general.
- Doneti Maklaflina u džaku, naravno, ne bi bilo
loše, - zamišljeno kaza kancelar - ali je isuviše naporno
i nesigurno. Da se ne zaglibimo i sami u skandal. U
Konstantinopolju još i nekako, ali u Londonu, to ne bih
savetovao.
- Dobro - plahovito otrese glavom Mizinov. - Ako se
Maklaflin nañe u Londonu, nećemo ga dirati. Ni pipnuti.
Ali ćemo podići u tamošnjoj štampi skandal povodom
ogavnog ponašanja britanskog dopisnika. Englezima se
neće dopasti Maklaf-linove prevare, jer one nikako ne
idu u okvire znamenitog fair playa
Korčakov prihvati s odobravanjem:
- E, eto to je na mestu. Da bi se vezale ruke
Biskonfildu i Derbiju, dovoljan je i dobar skandal u
novinama.
Za sve to vreme dok je trajalo ovo razmatranje,
Varja se neprimetno, po četvrtinu koraka, primicala
Erastu Petroviču i, evo, najzad se našla u neposrednoj
blizini titularnog savetnika.
- Ko je taj Derbi? - šapatom upita ona.
- Ministar inostranih poslova - gotovo ne pomerivši
usne prošušta Fandorin.
Mizinov se okrete prema šaptačima i strašno nabra
obrve.
- Vaš Maklaflin je, očigledno, prošao sito i rešeto,
bez naročitih je predrasuda i sentimenata - nastavi
kancelar svoja rasuñivanja. - Ako bi bio pronañen u
Londonu, mogao bi se još i pre bilo kakvog skandala
obaviti s njim poverljiv razgovor. Podneti mu dokaze
krivice, pripretiti publi-citetom... Jer ako se dogodi
skandal, on je uništen čovek. Ja znam britanske običaje
- u društvu mu niko neće pružiti ruku, pa makar se
okitio ordenjem od glave do pete. A opet - dva ubistva -
to nije šala. Miriše na krivični postupak. On je pametan
čovek. Ako mu se još i dobra suma ponudi, i pokloni
imanje negde u Povoložju... Može da pruži neophodne
informacije, a Šuvalov će ih iskoristiti za pritisak na
lorda Derbija.
Pripretiće raskrinkavanjem i britanski kabinet će
odmah da postane svilen... Šta kažete, generale, hoće li
se upecati Maklaflin na kombinaciju pretnje i
potkupljivanja?
- Neće imati kud - sa sigurnošću obeća general. - I
ja sam razmatrao tu varijantu. Zato sam i poveo sa
sobom Erasta Fandorina. Bez najvišeg odobrenja nisam
smeo da odredim čoveka za tako osetljivu stvar. Isuviše
je toga uloženo na kartu. Fandorin je snalažljiv,
odlučan, originalnog misaonog sklopa, a najvažnije,
boravio je u Londonu s tajnim, najsloženijim zadatkom,
i sjajno ga je obavio. Zna jezik. Maklaflina lično poznaje.
Ako treba - oteće ga. Ako ne treba da ga hvata - postići
će sporazum. Ako ne bude bilo sporazuma - pomoći će
Šuvalovu da organizuje dobar skandal. Može da svedoči
protiv Maklaflina i sam, kao neposredni očevidac.
Poseduje nesvakidašnji dar ubeñivanja.
- A ko je Šuvalov? - prošaputa Varja.
- Naš ambasador - rasejano odgovori titularni
savetnik, koji je mislio o nečem svom i, izgleda, nije baš
previše pažljivo slušao generala.
- Dakle, Fandorine, hoćeš li izići na kraj s ovim? -
zapita imperator. - Otputovaćeš u London?
- Otputovaću, vaše v-veličanstvo - reče Erast
Petrovič. - Zašto da ne otputujem...
 Samodržac pogleda u njega ispitivački, naslu-tivši
nedorečenost, ali Fandorin više ništa ne dodade.
- Onda, Mizinove, dejstvuj u dva pravca - zaključi
Aleksandar. - Traži i u Konstantinopolju i u Londonu.
Samo nemoj da gubiš vreme, malo ga je ostalo.
Kad su izišli u añutantsku sobu, Varja upita
generala:
- A šta ako Maklaflina uopšte ne pronañu?
- Možete verovati mome osećanju, draga moja -
uzdahnu general. - S tim džentlmenom ćemo se
neizostavno opet sresti.
 Glava dvanaesta

u kojoj dogañaji dobijaju neočekivani obrt

20

Nisu se čestito ni oprostili. Na tremu „pohodnog

dvora“ Varju je dočekao Soboljev, opčinio je
magnetizmom slave i uspeha, odvezao u svoj štab da
proslave pobedu. Erastu Petroviču jedva da je stigla da
klimne glavom, a sutradan ujutru ga u logoru već nije
bilo. Posilni Trifon je rekao: „Otputovali su. Doñite kroz
mesec dana.“

20 Vaša armija je pobedila, vaše častoljublje je zadovoljeno, a

Turska više ne postoji! (franc.).
 Ali mesec je prošao a titularnog savetnika još nije
bilo. Očigledno, pokazalo se da nije baš tako
jednostavno pronaći Maklaflina u Engleskoj.
Nije da se Varja dosañivala - naprotiv. Otkako su
napustili logor kod Plevne, život je postao zabavan.
Svakoga dana - premeštaj, novi gradovi, neviñeni
planinski pejzaži i beskrajne svečanosti povodom
bezmalo svakodnevnih pobeda. Vrhovni štab premestio
se najpre u Kazanlik, iza Balkanskog grebena, zatim još
južnije, u Germanli. A tu uopšte nije bilo zime. Drveće
je bilo zeleno, sneg se video samo na vrhovima
udaljenih planina.
Bez Fandorina nije imala čime da se bavi. Varja se i
dalje vodila pri štabu, dobila je redovnu platu i za
decembar i za januar, plus dnevnice, plus nagradno za
Božić. Nakupilo se poprilično novca, a nije imala na šta
da ga troši. Jednom je u Sofiji poželela da kupi
predivnu bakarnu svetiljku (u dlaku nalik na Aladinovu
lampu) - ali kakvi. Evre i Gridnjov se zakačiše, maltene
da se potuku ko će Varji pokloniti tu sitnicu. Morala je
da popusti.
Da, o Gridnjovu. Osamnaestogodišnjeg zastav-nika
Varji je dodelio Soboljev. Junak Plevne i Šejnova bio je
danonoćno zauzet ratnim poslovima, ali na Varju nije
zaboravljao. Kada bi uspeo da se izvuče do štaba,
obavezno bi svratio, slao je gigantske bukete, pozivao
na praznike (Novu godinu su dočekivali dva puta - po
zapadnom kalendaru i po ruskom). Ali ni to istrajnom
Mišelu nije bilo dovoljno. Stavio je Varji na raspolaganje
jednoga od svojih ordonanasa - da joj pruži pomoć i
zaštitu na putu. Zastavnik se u početku durio i na
pretpostavljenog u suknji gledao kao kurjačić, ali se
prilično brzo pripitomio i izgleda da su ga obuzela
romantična osećanja. Smešno, ali laska. Gridnjov nije
bio lep (strateg Soboljev lepog ne bi dodelio), ali je bio
mio i razdragan kao odano štene. Pored njega se
dvadesetdvogodišnja Varja osećala kao odrasla i
iskusna žena.
Njen položaj bio je prilično čudan. U štabu su je,
po svemu sudeći, smatrali Soboljevljevom ljubavnicom.
Pošto je odnos prema Belom Generalu bio ushitno-
svepraštajući, niko Varju nije osuñivao. Naprotiv,
čestica generalovog sjaja kao da se prenosila i na nju.
Možda bi se mnogi oficiri čak i pobunili saznavši da se
ona usuñuje da ne odvrati istom merom slavnom
Ahileju i ostaje verna nekakvom jadnom šifrantu.
Sa Pećom, istinu govoreći, nije išlo najbolje. Ne, on
nije bio ljubomoran, nije pravio scene. Ipak, posle
neuspelog samoubistva Varji je postalo teško s njim.
Kao prvo, ona ga gotovo nije viñala - Peća je „spirao
krivicu“ radom, pošto u šifrantskoj jedinici krivicu nije
bilo mogućno oprati krvlju. Dežurao je po dve smene
zaredom, tamo i spavao na krevetu na rasklapanje, nije
odlazio u klub novinara, nije učestvovao u proslavama.
I Božić i Badnje veče morala je da proslavi bez njega.
Kad bi video Varju, licem bi mu planula tiha, nežna
radost. A razgovarao je s njom kao da je ikona
Vladimirske Bogorodice: i svetla je ona, i jedina nada, i
bez nje bi on sasvim propao.
Bilo joj ga je beskrajno žao. A opet, sve je češće
iskrsavalo neprijatno pitanje: može li se udavati iz
sažaljenja? Ispadalo je da ne može. Ali bi još manje
zamislivo bilo da kaže: „Znaš, Pećka, predomislila sam
se i neću ti biti žena.“ To je isto što i dotući ranjenu
pticu. Ukratko, kako god okreneš, ne valja.
U pres-klubu, koji se selio iz mesta u mesto, kao i
ranije okupljalo se brojno društvo, ali ne više onako
bučno kao u nezaboravno Zurovljevo vreme. Karte su
igrali umereno, u sitniš. Šahovske partije su posle
nestanka Maklaflina sasvim prestale. Novinari nisu
spominjali Irca, barem ne u prisustvu Rusa, ali su dva
preostala britanska novinara bila podvrgnuta
demonstrativnom bojkotu, te su i prestali da dolaze u
klub.
 Bilo je, naravno, i pijanki i skandala. Dva puta
zamalo nije došlo do krvoprolića, i oba puta, kao za
pakost, zbog Varje.
Najpre se, još u Kazanliku, jedan añutantić u
prolazu, koji ne beše sasvim shvatio Varjin status,
neuspelo našalio: nazvao ju je „vojvotkinja od
Malboroa“, očito aludirajući na to da je „vojvoda od
Malboroa“ - Soboljev. D’Evre je zahtevao da se
bezobraznik izvini, ovaj se, u pijanstvu, zaintačio, i
krenuli su na dvoboj. Varja tada nije bila u šatoru,
inače bi, naravno, prekinula taj glupavi sukob.
Ali dobro, nekako je prošlo: añutantić je promašio,
D’Evre mu je, uzvratnim pucnjem, skinuo s glave
šapku, posle čega se ovaj istreznio i priznao da nije bio
u pravu.
Drugi put je na barijeru bio izazvan sam Francuz, i
opet zbog šale, ovoga puta, po Varjinom mišljenju,
doista smešne. To je bilo nakon što je svuda počeo da je
prati mladi Gridnjov. D’Evre je nesmotreno naglas
primetio da „madmazel Barbara“ sada podseća na Anu
Joanovnu sa crnčetom, posle čega je zastavnik, koji se
nije bojao dopisnikove strašne reputacije, zatražio od
njega hitno zadovoljenje. Pošto se scena odigrala u
Varjinom prisustvu, do pucanja nije došlo. Ona je
Gridnjovu naredila da ćuti, a D’Evreu - da povuče svoje
reči. Novinar se odmah pokajao, priznao da je poreñenje
neumesno i da monsieur sous-lieutenant21 više podseća
na Herkulesa koji je zgrabio kerinejsku košutu. I tako
su se pomirili.
Varji se ponekad činilo da joj D’Evre upućuje
poglede koji se mogu protumačiti samo na jedan način;
ipak, Francuz se spolja držao kao pravi Bajar. Kao i
drugi novinari, i on je na po nekoliko dana nestajao na
prvoj liniji fronta - sada su se viñali reñe nego kod
Plevne. Ali je jednom, kad su bili nasamo, potekao

21 Gospodin potporučnik (franc.).

izvestan razgovor, koji je Varja kasnije rekonstruisala
po sećanju i od reči do reči zapisala u dnevnik (posle
odlaska Erasta Petroviča, nešto ju je povuklo da piše
dnevnik, verovatno usled dokolice).
Sedeli su u krčmi pored puta, na gornjem prevoju.
Grejali su se pored vatre, pili kuvano vino i novinar se
malo otkravio od hladnoće.
- Ah, madmazel Barbara, kad ja ne bih bio ja -
gorko se osmehnuo D’Evre, ne znajući da gotovo
doslovno ponavlja Pjera Bezuhova, koga Varja obožava.
- Kad bih bio u drugoj situaciji, s drugačijim
karakterom, s drugačijom sudbinom... - On ju je
pogledao tako da je Varji srce u grudima zaigralo kao da
preskače preko konopca. - Ja bih svakako pokušao da
se takmičim sa blistavim Mišelom. I šta kažete - da li
bih protiv njega imao makar jednu šansu?
- Naravno, da - pošteno odgovori Varja i trže se jer
je ovo imalo prizvuk poziva na flert. - Hoću da kažem da
biste vi, Šarle, imali ni manje ni više šansi od Mihaila
Dmitrijeviča. To jest nikakve. Skoro.
A „skoro“ je ipak dodala. O mrsko, neuništivo
žensko!
Pošto se D’Evre činio opušteniji nego ikada, Varja
postavi pitanje koje ju je odavno interesovalo:
- Šarle, a imate li porodicu?
- Vas, naravno, u stvari interesuje da li imam ženu?
- osmehnuo se novinar.
Varja se zbuni:
- Pa, ne samo to. Roditelji, braća, sestre...
Zapravo, zašto da budem licemerna, prekori ona
sebe. Sasvim normalno pitanje. I odlučno dodade:
- I za ženu bih, naravno, takoñe volela da znam.
Evo, Soboljev ne krije da je oženjen.
- Avaj, madmazel Barbara. Ni žene, ni neveste.
Nema i nikada nije bilo. Drugi je način života. Površnih
ljubavnih veza je, razume se, bilo - kažem vam ovo bez
ustručavanja jer ste vi savremena žena, lišena glupog
prenemaganja. (Varja se polaskano osmehnula.) A
porodica... Samo otac, koga vatreno volim i kog sam se
jako uželeo. On je sad u Francuskoj. Pričaću vam o
njemu. Posle rata, dogovoreno? To je duga priča.
Ispostavlja se, dakle, da ipak nije ravnodušan ali
ne želi da bude suparnik Soboljevu. Sigurno zbog
ponosa.
Ipak, ova okolnost Francuzu nije smetala da s
Mišelom održava prijateljske odnose. Najčešće je D’Evre
nestajao upravo u odredu Belog Generala; ovaj je, na
sreću, uvek bio na prvoj liniji osvajačke armije i
novinari su tu imali čime da se naslade.

U podne 8. januara Soboljev je po Varju poslao

trofejne kočije sa kozačkom pratnjom - pozvao ju je da
izvoli u upravo zauzeti Adrianopolj. Na mekanom
kožnom sedištu ležao je naramak ruža iz staklenika.
Skupljajući ovo rastinje u buket, Mića Gridnjov je
bodljama pocepao novcijate rukavice, i veoma se
oneraspoložio. Varja ga je putem tešila, vragolasto mu
obećavala svoje rukavice (zastavnik je imao male,
devojačke šake). Mića je namrštio svetle obrve,
uvreñeno šmrknuo i čitavih pola sata se durio, trepćući
dugačkim raskošnim trepavicama. Trepavice su, eto,
možda jedino što je kod kržljavka uspelo, mislila je
Varja. Iste onakve kao kod Erasta Petroviča, samo
svetle. Dalje su se misli sasvim prirodno prebacile na
Fandorina koji je skitao ko zna gde. Samo da što pre
doñe. S njim je... Spokojnije? Zanimljivije? Ne možeš
odmah da definišeš, ali definitivno je s njim bolje.
Stigli su kad se već smrkavalo. Grad se primirio, na
ulicama ni žive duše, samo su konjičke patrole zvonko
coktale kopitama, tutnjala je artiljerija koja se primicala
ostalima.
Privremeni štab nalazio se u staničnoj zgradi. Još
izdaleka Varja je začula pobedničku muziku - duvački
okestar svirao je pesmu „Slavi se“. Svi prozori na novoj
zgradi evropskog tipa bili su osvetljeni. Na trgu pored
stanice gorele su vatre, vredno su se pušili dimnjaci
pokretnih kuhinja. Varju je najviše začudilo to što je
kraj platforme stajao najobičniji putnički voz: uredni
vagoni, lokomotiva mirno puhće - kao da uopšte i nije
rat.
U čekaonici su, razume se, proslavljali. Oko
raznobojnih stolova skupljenih na brzinu, sa običnom
hranom ali sa znatnom količinom boca, pirovali su
oficiri. Kad su Varja i Gridnjov ušli, upravo svi behu
grmnuli „Ura“ podigavši čaše i okrenuvši se stolu za
kojim je sedeo komandant. Generalov znameniti beli
koporan bio je u oštrom kontrastu sa crnim armijskim i
sivim kozačkim mundirima. Osim samog Soboljeva, za
počasnim stolom sedeli su viši oficiri (od njih je Varja
poznavala samo Perepjolkina i D’Evrea). Sva lica su bila
vesela, crvena - izgleda da slave već dugo.
- Varvara Andrejevna! - povika Ahilej, poskočivši. -
Srećan sam što ste našli za shodno da doñete. „Ura“,
gospodo, u čast jedine dame.
Svi su ustali i grmnuli tako zaglušujuće da se Varja
uplašila. Nikada je nisu pozdravljali na tako buran
način. Možda nije trebalo da se odazove pozivu?
Baronica Vrejska, načelnica pokretnog lazareta, s čijim
je personalom Varja stanovala, upozoravala je svoje
štićenice:
- Mesdames, klonite se što dalje od muškaraca kad
ih razjari boj ili, još gore, pobeda. U njima se budi
atavističko divljaštvo i svaki muškarac, pa bio on i
vaspitanik Paževskog korpusa, privremeno se pretvara
u varvarina. Pustite ih neka budu neko vreme u
muškom društvu, neka se ohlade, i posle će ponovo
zadobiti civilizovani oblik, moći će da se kontrolišu.
Kod suseda za stolom Varja ipak nije primetila
ništa naročito divljačko, samo preuveličana galantnost i
prejaki glasovi. Posadili su je na najpočasnije mesto -
desno od Soboljeva. S druge strane našao se D’Evre.
 Pošto je popila šampanjca i malo se smirila, ona
zapita:
- Mišel, recite mi kakav je ono voz? Više i ne
pamtim kada sam poslednji put videla lokomotivu na
šinama, a ne izvrnutu na nasipu.
- Pa vi ništa ne znate! - povika mladi pukovnik koji
je sedeo na kraju stola. - Rat je završen! Danas su iz
Konstantinopolja došli pregovarači! Železničkom
prugom, kao u mirno doba!
- I koliko ih ima, tih pregovarača? - začudi se Varja.
- Čitava kompozicija?
- Ne, Varenjka, - objasni Soboljev - samo su dva
pregovarača. Ali su se Turci tako uplašili pada
Adrianopolja da su, ne želeći ni minut da izgube,
jednostavno prikačili štabni vagon uz običan voz.
Bez putnika, razume se.
- A gde su pregovarači?
- Poslao sam ih kočijama velikom knezu. Jer pruga
je dalje dignuta u vazduh.
- Ah, sto godina se nisam vozila vozom - sanjalački
uzdahnu ona. - Zavališ se na mekom sedištu, otvoriš
knjigu, ispijaš vreo čaj... Iza prozora promiču telegrafski
stubovi, točkovi kloparaju...
- Ja bih vas provozao - reče Soboljev - ali, nažalost,
maršruta je ograničena. Odavde se može samo u
Konstantinopolj.
- Gospodo, gospodo! - povika D’Evre. - Predivna
ideja! La guerre est en fait fini,22 Turci ne pucaju! A na
lokomotivi je, zar ne, tugska zastava! Zar ne bismo
mogli da se provozamo do San Stefana i obgatno? Aller
et retour,23 a, Mišel? - On najzad sasvim preñe na
francuski, sve se više zagrevajući. - Madmazel Barbara

22 Rat je gotovo završen (franc.).

23 Tamo i natrag (franc.).

će se provozati u tapaciranom vagonu, ja ću napisati
bogatu reportažu, a s nama će se provozati neko od
štapskih oficira i osmotriće tursku pozadinu. Tako mi
boga, Mišel, proći će kao podmazano! Do San Stefana i
nazad! Njima ni na pamet neće pasti! A ako i padne,
svejedno neće smeti da pucaju - jer kod vas su njihovi
pregovarači! Mišel, iz San Stefana svetlosti
Konstantinopolja su - kao na dlanu! Tu se nalaze
prigradske vile turskih vezira! Ah, kakva šansa!
- Neodgovornost i avanturizam - odseče
potpukovnik Perepjolkin. - Nadam se, Mihaile
Dmitrijeviču, da ćete imati dovoljno razboritosti, da se
nećete sablazniti.
Suv, neprijatan čovek je Jeremej Perepjolkin. Istinu
govoreći, tokom minulih meseci Varja je stigla da oseti
pravo neprijateljstvo prema njemu, iako je verovala na
reč u, kako kažu, neprevaziñene radne sposobnosti
načelnika Soboljevljevog štaba. A kako i da ne bude
revnostan! Zar je šala - za manje od pola godine od
kapetana skočio je u potpukovnike, pa je još i „georgija“
ubrao, i anjensku sablju za ranu u bici. I sve
zahvaljujući Mišelu. A gleda kao vuk, kao da mu je
Varja nešto ukrala. Uostalom, i razumljivo je -
ljubomoran je, hteo bi da Ahilej pripada samo njemu. A
interesantno je - kako li stoje stvari s Jeremejem
Jonovičem kad je u pitanju kazanzakijevski greh?
Jednom, ona je u razgovoru sa Soboljevim čak dopustila
sebi otrovnu aluziju na tu temu - Mišel se toliko kikotao
da se čak zakašljao.
Ipak, ovom prilikom je odvratni Perepjolkin bio
potpuno u pravu. Šarlova „predivna ideja“ učinila se
Varji pravom besmislicom. Meñu onima, pak, koji su
pirovali, ludi projekat dobio je punu podršku: jedan
kozački pukovnik je čak potapšao Francuza po leñima i
nazvao ga „ludo odvažnom glavom“. Soboljev se smešio,
ali je zasad ćutao.
- Dozvolite, Mihaile Dmitrijeviču, - zamoli odvažni
konjički general (čini se da mu je prezime Strukov) - da
rasporedim po vagonima svoje kozake, da se provozamo
uz vetar. Kad pogledaš, još i kakvog pašu možemo da
zarobimo. Pa šta, imamo pravo! Naredba da se prekinu
ratna dejstva zasad još nije stigla.
Soboljev baci pogled na Varju i ona primeti da mu
je u očima zasvetleo nekakav poseban sjaj.
- E, ne, Strukove. Od vas je dosta i Adrianopolj. -
Ahilej se nezasito osmehnu i podiže glas. - Slušajte
moje nareñenje, gospodo! - U sali odmah postade veoma
tiho. - Premeštam svoj komandni punkt u San Stefano!
Treći lovački bataljon ukrcati u vagone. Neka se sabiju
kao sardine, ali da uñu svi do poslednjeg. A ja ću biti u
šgabnom vagonu. Zatim će se voz odmah vratiti u
Adrianopolj, po pojačanje, i neprekidno će se kretati
tom maršrutom. Sutra do podneva imaću kompletiran
puk. Strukove, vaš je zadatak da tamo stignete s
konjicom najkasnije sutra uveče. A zasad mi je dovoljan
bataljon. Prema izveštajima izvidnica, turske vojske
ispred nas nema - samo sultanova garda u samom
Konstantinopolju, a njen je posao da čuva Abdul-
Hamida.
- Ne treba se bojati Turaka, vaše prevashodstvo -
škripavim glasom reče Perepjolkin. - Turci vas,
pretpostavimo, neće dirati - iscrpljeni su. Ali,
glavnokomandujući vas neće pomilovati po glavi.
- A, to se još ne zna, Jeremeju Jonoviču - lukavo
zažmirka Soboljev. - Svi znaju da je Ak-paša sulud, na
to mu se mnogo toga može odbiti. U isto vreme, izveštaj
o zauzimanju okoline Konstantinopolja, koji stigne u
jeku pregovora, njegovom imperatorskom visočanstvu
čak može ispasti i dobrodošao. Naglas će me izgrditi, a
u sebi će reći hvala. Pa kol’ko je puta bilo tako. I izvolite
ne diskutovati posle datog nareñenja.
- Absolument! - ushićeno zavrte glavom D’Evre. -
Un tour de génie, Michel!24 Ispada da moja ideja nije
bila najvaljanija. Reportaža će biti bolja nego što sam
mislio.
Soboljev se podiže, ceremonijalno pruži Varji ruku:
Svakako!
- Da li biste izvoleli baciti pogled na svetlosti
Konstantinopolja, Varvara Andrejevna?

Kompozicija je jurila kroz tamu, Varja je jedva

stizala da pročita nazive stanica: Babaeski, Luleburgaz,
Čorgaz. Sganice kao stanice - iste kao one negde oko
Tambova, samo nisu žute već bele. Svetla, vitke siluete
čempresa, jednom je kroz metalnu gvozdenu čipku
mosta blesnula traka reke obasjana mesečinom.
Vagon je bio udoban, s plišanim sedištima, s
velikim stolom od mahagonija. Stražari i bela
Soboljevljeva kobila Guljnora smestili su se u odeljku za
pratnju. Odatle se čas po čas čulo rzanje - Guljnora se
nikako nije mogla smiriti još od ukrcavanja, koje ju je
unervozilo. U salonu su bili sam general, Varja, D’Evre i
nekoliko oficira, meñu kojima i Mića Gridnjov, koji je
mirno spavao u uglu. Oficiri su se okupili oko
Perepjolkina koji je označavao na karti kretanje voza, i
pušili; dopisnik je nešto zapisivao u beležnici, a Varja i
Soboljev su stajali podalje, pored prozora, i vodili
ozbiljan razgovor.
- ...Mislio sam da je to ljubav - polušapatom se
ispovedao Mišel, tobože gledajući u tamu iza prozora, ali
Varja je znala da zapravo gleda u njen odraz na staklu.
- Uostalom, neću vas lagati. O ljubavi nisam mislio.
Moja glavna strast je - častoljublje, sve ostalo dolazi
posle toga. Tako sam sazdan. Ali častoljublje nije greh
ako je usmereno ka visokom cilju. Ja verujem u zvezdu
i u sudbinu, Varvara Andrejevna. Moja zvezda je jarka,
a sudbina posebna. To srcem osećam. Još kad sam bio

24 Genijalni potez, Mišel!(franc.)

junker...
- Počeli ste da govorite o ženi - blago ga vrati Varja
na ono što je interesantno.
- Ah, da. Oženio sam se iz častoljublja, priznajem.
Pogrešio sam. Iz častoljublja se može istrčavati pred
metak, ali ženiti se - nikako. Jer, šta je ispalo? Vratio
sam se bio iz Turkestana. Prvi zraci slave, ali svejedno -
skorojević, parveni, plebejac. Moj deda je krenuo od
nižih činova. A ovamo kneginja Titova. Iz Rjurikove loze.
Pravo iz garnizona - pa u najviše društvo. Kako da se
čovek ne sablazni?
Soboljev je govorio isprekidano, s gorčinom i,
izgleda, iskreno. Varja je cenila iskrenost. I uz to se,
naravno, dosećala kuda sve ovo vodi. Mogla bi da ga
prekine na vreme, da skrene razgovor na drugo šta, ali
nije imala srca. A ko bi imao?
- Vrlo brzo sam shvatio da u visokom društvu
nemam šta da tražim. Nije to klima za moj organizam.
Tako smo i živeli - ja u ratu, a ona u prestonici. Čim se
završi rat, zatražiću razvod. Mogu to sebi da dozvolim,
zaslužio sam. I niko me neće osuñivati - obrni-okreni,
nekakav sam junak. - Soboljev se lukavo osmehnu. -
Dakle, šta kažete, Varenjka?
- O čemu? - s nevinim izgledom zapita ona. Prokleta
koketna priroda cveta. Jasno je da ne vodi ničemu ova
izjava, same komplikacije od nje, a opet je - praznik.
- Da se razvodim ili ne?
- To ćete već sami odlučiti. (Evo sada, sada će
izgovoriti one reči.)
Soboljev teško uzdahnu i - pravo glavom u vir:
- Odavno ste mi zapali za oko. Pametni ste, iskre-
ni, hrabri, karakterni. Upravo takva saput-nica mi je
potrebna. Uz vas bih postao još jači. A ni vi ne biste
zažalili, kunem vam se... Ukratko, Varvara Andrejevna,
smatrajte da vas i zvanično...
- Vaše prevashodstvo! - povika Perepjolkin, dabogda
u zemlju propao. - San Stefano! Da se iskrcavamo?
 Operacija je tekla kao po loju. Razoružali su
ošamućene čuvare stanice (smešno je to i reći -
šestorica sanjivih vojnika), raspršili se po gradiću u
vodovima.
Dok je s ulice dopirala retka unakrsna pucnjava,
Soboljev je čekao na stanici. Sve je bilo gotovo za pola
sata. Gubici - jedan lako ranjen, a i njega su, izgleda,
svoji okrznuli, greškom.
General je na brzinu osmotrio centar gradića
osvetljen fenjerima na gas - nešto dalje otpočinjao je
tamni lavirint zavojitih uličica i zavlačiti se tamo nije
imalo smisla. Kao rezidenciju i odbrambeni bedem (za
slučaj neprijatnosti) Soboljev je izabrao masivno zdanje
filijale Osmano-Osmanske banke. Jedna četa se
razmestila neposredno uza zidove i unutra, druga je
ostala na stanici, treća se rasporedila da patrolira po
okolnim ulicama. Voz je odmah odjurio natrag - po
pojačanje.
Nisu uspevali da jave telegrafom u vrhovni štab da
je zauzet San Stefano - linija je ćutala. Turci su se,
očigledno, potrudili.
- Drugi bataljon stići će najkasnije u podne - reče
Soboljev. - Zasad se ne može predvideti ništa zanimljivo.
Uživaćemo u svetlostima Carigrada i prekraćivati vreme
ugodnim razgovorom.
Privremeni štab organizovali su na drugom spratu,
u direktorovom kabinetu. Pre svega, kroz prozor su se
doista videla udaljena svetla turske prestonice, a zatim
- direktno iz kabineta čelična vrata vodila su u trezor
banke gde su na gvozdenim policama, u pravilnim
nizovima, bile poreñane vrećice zatvorene voštanim
pečatima. D’Evre je pročitao arapsku ligaturu, rekao da
je u svakoj vrećici po sto hiljada lira.
- A pričaju da je Turska bankrotirala - čudio se
Mića Gridnjov.
- Pa ovde su milioni!
- Upravo stoga ćemo se smestiti u kabinetu - odluči
Soboljev. - Da ih sačuvamo. Mene su jednom već okrivili
za pljačkanje državne blagajne. Dosta je.
Vrata trezora ostala su odškrinuta, i na milione su
zaboravili. Sa stanice su preneli u čekaonicu telegrafski
aparat, kabl su prevukli pravo preko trga. Svakih
petnaestak minuta Varja je pokušavala da uspostavi
vezu makar s Adrianopoljem, ali aparat nije davao
znake života.
Pojavili su se izaslanici mesnih trgovaca i
sveštenstva, preklinjali da ne pljačkaju kuće i ne ruše
džamije, najbolje će biti da odrede kontribuciju - oko
hiljadu i pedeset, više siromašni grañani ne mogu da
sakupe. Kad je voña delegacije, debeli Turčin povijenog
nosa, u surtuku i sa fesom, shvatio da je pred njim
lično legendarni Ak-paša, suma predložene kontribucije
je istog trena duplirana.
Soboljev je umirio strance, objasnio da nije
opunomoćen da uzima kontribuciju. Orlovski nos je
iskosa pogledao nezatvorena vrata trezora, s
poštovanjem zakolutao očima:
- Razumem, efendijo. Sto hiljada lira za tako velikog
čoveka je - prava sitnica.
Vesti su se ovde raznosile brzo. Nisu prošla ni dva
sata od odlaska sanstefanskih molilaca, a kod Ak-paše
su već stigli izaslanici grčkih trgovaca iz samog
Konstantinopolja. Ovi nisu nudili kontribuciju, već su
doneli „hrabrim hrišćanskim ratnicima“ slatkiše i vino.
Rekli su da u gradu ima mnogo pravoslavnih i molili da
se ne puca iz topova, a ako već mora da se puca, onda
ne na Per, jer su tamo prodavnice i magacini s robom,
već na Galat, a još bolje - na jermenski i jevrejski kvart.
Pokušali su da utrape Soboljevu zlatnu sablju sa
dragim kamenjem, bili su stoga izbačeni napolje i,
izgleda, otišli umireni.
- Carigrad! - uzbuñeno reče Soboljev gledajući kroz
prozor prema velikom gradu u kome su svetlucale
svetiljke. - Večiti nedostižni san ruskih careva. Odavde
potiče koren naše vere i civilizacije. Ovde je ključ za celo
Sredozemno more. Kako je blizu! Da ispružiš ruku i
uzmeš. Nećemo valjda ponovo otići praznih ruku.
- Ne može biti, vaše prevashodstvo! - uzviknu
Gridnjov. - Car neće dozvoliti!
- Eh, Mićo! Sva je prilika da se pozadinski
pametnjakovići, korčakovi ili gnatjevi, već cenjkaju,
mašu repom pred Englezima. Neće imati dovoljno petlje
da uzmu ono što pripada Rusiji po drevnom pravu, o,
neće imati! Dibič se 29. godine zaustavio u
Adrianopolju, sad smo evo mi stigli do San Stefana.
Blizu je lakat, al’ ne možeš ga ugristi. Ja vidim veliku,
snažnu Rusiju, koja objedinjuje slovenske zemlje od
Arhangelska do Carigrada i od Trsta do Vladivostoka!
Samo tada će Romanovi ispuniti svoju istorijsku misiju,
i najzad moći da sa večitih ratova preñu na ureñivanje
svoje napaćene zemlje. A ako se povučemo, to znači da
će i napš sinovi i unuci prolivati svoju i tuñu krv
probijajući se prema carigradskim zidinama. Takav je
već krsni put namenjen ruskom narodu!
- Zamislite šta se sada zbiva u Konstantinopolju! -
rasejano reče D’Evre na francuskom, takoñe gledajući
kroz prozor. - Ak-paša u San Stefanu! U dvoru panika,
evakuacija harema, jure evnusi, tresu im se debele
zadnjice. Da mi je znati da li se Abdul-Hamid već
prebacio na azijsku obalu ili nije? I nikome na pamet ne
pada da ste vi, Mišel, ovamo stigli sa svega jednim
bataljonom. Kad bi to bila igra pokera, mogao bi da
ispadne odličan blef, s potpunom garancijom da će
protivnik baciti karte i povući se.
- Svakog trenutka sve gore! - prepade se
Perepjolkin. - Mihaile Aleksandroviču, vaše
prevashodstvo, ama nemojte ga slušati! Ta sebe ćete
uništiti! Ionako ste se već uvukli pravo vuku u čeljusti!
Neka ga ñavo nosi, tog Abdul-Hamida!
Soboljev i novinar pogledaše jedan drugome u oči.
- A šta ja, zapravo, gubim? - General, uz puckanje
prstiju, steže pesnicu. - Pa, ako se ne uplaši sultanova
garda, ako me dočeka paljbom - povući ću se, i to je
sve. Je li, Šarle, je li moćna garda Abdul- -Hamidova?
- Garda je dobra, samo je Abdul-Hamid nikako neće
pustiti od sebe.
- Znači, neće me goniti. Ući u grad u koloni, s
razvijenom zastavom i uz udaranje u bubnjeve, ja -
napred, na Guljnori - sve više se zagrevajući, ushodao
se Soboljev po kabinetu. - Dok još nije svanulo, da se
ne bi videlo kako nas je malo. I - ka dvorcu. Bez ijednog
pucnja! Hoće li mi izneti ključeve od Konstantinopolja?
- Svakako će izneti! - vatreno uzviknu D’Evre. - I to
će već biti potpuna kapitulacija!
- Engleze staviti pred svršen čin! - sekao je rukom
vazduh general.
- Dok se osveste, grad je već ruski i Turci su
kapitulirali. A ako se nešto izjalovi - nek bude šta bude.
Ni da osvajam San Stefano nisam imao ničije
dopuštenje!
- To će biti finale bez presedana! I kad samo
pomislim da bih se Ja tu našao kao neposredni svedok!
- uzbuñeno kaza novinar.
- Ne svedok već učesnik! - potapša ga po ramenu
Soboljev.
- Neću dozvoliti! - stade na vrata Perepjolkin. Imao
je izgled očajnika - tamne oči iskočile, na čelu kaplje
znoja. - Kao načelnik štaba ulažem protest! Osvestite
se, vaše prevashodstvo! Pa vi ste general svite njegovog
veličanstva, niste neki tamo bašibozuk! Preklinjem vas!
- Sklonite se, Perepjolkine, dosadni ste! - podviknu
božanstvo na racionalistu. - Kada je Osman-paša
krenuo iz Plevne u proboj, vi ste me takoñe „preklinjali“
da ne nastupam bez naredbe. Pa i na kolena ste pali! A
šta se pokazalo, ko je bio u pravu? Eto! Evo videćete,
imaću ključeve od Carigrada!
- Kako je dobro! - uzviknu Mića. - Je l’ da da je
divno, Varvara Andrejevna?
 Varja oćuta, zato što nije znala da li je divno ili
nije. Od lude odvažnosti Soboljeva njoj se zavrtelo u
glavi. A uz to se postavljalo i pitanje: Šta će ona? Da
maršira uz bubanj s lovačkim bataljonom, držeći se za
stremen Guljnore? Ili da ostane sama, usred noći, u
neprijateljskom gradu?
- Gridnjove, tebi ću ostaviti moju stražu, čuvaćeš
banku. U protivnom, opljačkaće je meštani, a krivicu će
pripisati Soboljevu - reče general.
- Vaše prevashodstvo! Mihaile Dmitriču! - zavapi
zastavnik. - Ja bih takoñe hteo u Konstantinopolj!
- A ko će braniti Vagvagu Andgejevnu? - s pre-
korom otkotrlja D’Evre.
Soboljev izvuče iz džepa zlatan sat, zvonko odiže
poklopčić.
- Pola šest. Za oko dva, dva i po sata počeće da
sviće. Ej, Gukmasove!
- Zapovedite, vaše prevashodstvo! - ulete u kabinet
lepotan - kozački barjaktar.
- Okupljaj čete! Da se bataljon postroji u
marševsku kolonu. Zastavu i bubnjare napred!
Krenućemo lepo! Da se osedla Guljnora! Hitro! U šest
nula nula krećemo!
Ordonans strmoglavo istrča, a Soboljev se slatko
proteže i reče:
- E pa, Varvara Andrejevna, ili ću postati junak veći
od Bonaparte, ili ću izgubiti, najzad, svoju ludu glavu.
- Nećete izgubiti - odgovori ona gledajući u generala
s iskrenim ushićenjem - toliko je sada bio lep, pravi
Ahilej.
- Tpu-tpu-tpu - sujeverno otpljucnu Soboljev.
- Još nije kasno da se predomislite! - trže se
Perepjolkin. - Dozvolite, Mihaile Dmitrijeviču, da vratim
Gukmasova!
On već i korak načini prema izlazu, ali u tom
trenutku...
... U tom trenutku sa stepeništa se začu topot
mnogih čizama, vrata se otvoriše širom i uñoše dvojica:
Lavrentije Arkadjevič Mizinov i Fandorin.
- Eraste Petroviču! - ciknu Varja i zamalo mu se ne
obesi o vrat, ali se na vreme trže.
Mizinov promrmlja:
- Aha, on je tu! Odlično!
- Vaše visokoprevashodstvo? - namršti se Soboljev
opazivši iza leña pridošlih plave žandarmske mundire. -
Otkud vi ovde? Ja sam, naravno, ispoljio samovolju, ali
ipak, da me hapsite - to je previše.
- Da vas hapsimo? - začudi se Mizinov. - Zbog čega?
Jedva sam se probio do vas na dresini, sa
žandarmskom polučetom. Telegraf ne radi, put je
presečen. Tri puta su osipali na nas paljbu, izgubio sam
sedmoricu. Evo, metak mi je probio šinjel. - On pokaza
rupu na rukavu.
Napred iskorači Erast Petrovič. Za vreme
odsustvovanja nije se nimalo izmenio, samo je bio
odeven civilno, kao pravi kicoš: cilindar, plašt s
pelerinom, uštirkan okovratnik.
- Zdravi bili, Varvara Andrejevna - ljubazno reče
titularni savetnik. - K-kako vam je porasla kosa. Možda
je, ovako, ipak bolje.
Soboljevu se lako pokloni:
- Čestitam na s-sablji s brilijantima, vaše
prevashodstvo. To je visoka čast.
Perepjolkinu je jednostavno klimnuo glavom, pa se
najzad obrati dopisniku:
- Selam alejkum, Anvar-efendijo.
 Glava trinaesta

u kojoj Fandorin drži dug govor

Fandorin strže s ramena ogrtač i u njegovoj desnoj

ruci slabo blesnu brunirani čelik lepog revolvera. Iste
sekunde Mizinov pucnu prstima, u kabinet uñoše dva
žandarma i uperiše karabine u novinara.
- Kakva je ovo lakrdija?! - dreknu Soboljev. - Kakav
sad „selam alejkum“? Kakav sad „efendija“?
Varja se okrete prema Šarlu. Ovaj je stajao pored
zida ruku prekrštenih na prsima i gledao u titularnog
savetnika s nepoverljivo-podsmešljivim osmehom.
- Eraste Petroviču! - promuca Varja. - Ali vi ste
otišli po Maklaflina!
 - Varvara Andrejevna, ja jesam otišao u Englesku,
ali uopšte ne po Maklaflina. Meni je b-bilo jasno da
njega tamo nema, niti ga može biti.
- Ali niste ni reč rekli kad je njegovo veličanstvo... -
Varja zape, zamalo ne izbrbljavši državnu tajnu.
- Moji argumenti ne bi mogli b-biti dokazani. A u
Evropu se svejedno moralo ići po informacije.
- I šta ste to tamo otkrili?
- Kao što se i moglo očekivati, nisu u pitanju
rovarenja engleskog kabineta. To je pod jedan. Jeste, u
Londonu nas ne vole. Jeste, spremaju se za veliki rat.
Ali da ubijaju glasonoše i da prave diverzije - to je već
previše. Ne ide uz britanski sportski duh. Isto to rekao
mi je i grof Šuvalov.
N-navraćao sam u redakciju Dejli posta, uverio se u
potpunu nevinost Maklaflinovu. To je pod dva. P-
prijatelji i kolege govore o Šejmasu kao o neposrednom i
prostodušnom čoveku koji ne podržava englesku
politiku i, štaviše, bezmalo da je povezan s irskim
nacionalnim pokretom. Nikako ne može da liči na
agenta lukavog Dizraelija.
U povratku - ionako mi je već b-bilo usput - svratio
sam u Pariz i u njemu se zadržao neko vreme. Skoknuo
sam do redakcije Revi parizjena...
D’Evre se pomeri i žandarmi podigoše zapete
karabine. Novinar izražajno zavrte glavom i sakri ruke
natrag, pod nabor kaputa.
- Eto, tu je i postalo jasno - nastavi Erast Petrovič
kao da se ništa nije desilo - da slavnog Šarla D’Evrea u
roñenoj redakciji nikad nisu videli. To je pod tri. On je
svoje sjajne članke, eseje i feljtone slao poštom ili
telegrafom.
- Pa šta onda? - usprotivi se Soboljev. - Šarl nije
salonski tip, on je avanturista.
- Čak u d-daleko većoj meri nego što pretpostavlja
vaše prevashodstvo. Malo sam kopao po godišnjim
kompletima Revi parizjena i ukazale su se veoma
zanimljive podudarnosti. Prve publi-kacije gospodina
D’Evrea poslate su iz Bugarske pre deset godina -
upravo u to vreme je u Dunavskom vilajetu gubernator
bio Midhat-paša, koji je za sekretara imao mladog
činovnika Anvara. Godine 1868. D’Evre upućuje iz
Konstantinopolja niz izvanrednih skica o životu na
sultanskom dvoru. To je period prvog uzleta Midhat-
paše, kada je pozvan u prestonicu da upravlja Državnim
savetom. Godinu dana kasnI je, reformatora upućuju u
počasno izgnanstvo, u daleko Meñurečje, i oštro pero
talentovanog novinara, kao začarano, premešta se iz
Konstantinopolja u Bagdad. Tri godine (a upravo toliko
je Midhat-paša bio gubernator u Iraku) D’Evre piše o
iskopinama asirskih gradova, o arapskim šeicima i o
Sueckom kanalu.
- Štimovanje! - ljutito prekide govornika Soboljev. -
Šarl je putovao po čitavom Istoku. Pisao je i iz drugih
mesta, a njih ne spominjete jer se ne uklapaju u vašu
hipotezu. Na primer, 73. godine bio je sa mnom u Hivi.
Zajedno smo umirali od žeñi, zajedno se kupali u znoju.
I nikakvog Midhata tamo nije bilo, gospodine isledniče!
- A odakle je došao u Srednju Aziju? - upita
Fandorin generala.
- Mislim iz Irana.
- Pretpostavljam da nije iz Irana već iz Iraka.
Krajem 1873. godine novine štampaju njegove lirske
etide o Heladi. Zašto odjednom o Heladi? Pa zato što
pokrovitelja našeg Anvar-efendije u to vreme prebacuju
u Solun. Uzgred, Varvara Andrejevna, sećate li se
čudesne novele o starim čizmama?
Varja potvrdno klimnu glavom gledajući u
Fandorina kao začarana. Ovaj je očigledno govorio nešto
nečuveno, ali kako sigurno, kako lepo, odlučno! I
potpuno je prestao da muca.
- Tamo je spomenut brodolom koji se desio u
Termaikoskom zalivu u novembru 1873. godine. Izmeñu
ostalog, na obali toga zaliva nalazi se grad Solun. Iz
istog tog članka shvatio sam da se 1867. godine autor
nalazio u Sofiji, a 1871 - u Meñurečju, jer su upravo
tada arapski nomadi poklali britansku arheološku
ekspediciju sera Endrjua Vejarda. Posle „Starih čizama“
počeo sam već ozbiljno da sumnjam u mesje D’Evrea,
ali me je on, više puta, zbunio svojim veštim
manevrima... A sada - Fandorin skloni revolver i okrenu
se prema Mizinovu - dajte da sračunamo štetu koja
nam je naneta delatnošću gospodina Anvara. Mesje
D’Evre pridružio se korpusu Ratnih dopisnika krajem
juna prošle godine. To je bio period pobedničkog
nastupanja naše armije. Dunav je savladan, turska
armija je demoralisana, otvoren je put prema Sofiji, a
odande i prema Konstantinopolju. Odred generala
Gurka već je zauzeo Šipkinski prevoj, ključ za Veliki
balkanski greben. Suštinski - za nas već dobijen rat. Ali
šta se dalje zbiva? Zbog sudbinske zbrke sa šifrovanom
porukom naša vojska zauzima nikom potreban Nikopolj,
a za to vreme korpus Osman-paše nesmetano ulazi u
pustu Plevnu, potpuno nam razbivši ofanzivu. Prisetimo
se okolnosti te zagonetne epizode. Šifrant Jabukov čini
težak prestup ostavivši na stolu tajnu depešu. Zašto je
Jabukov to učinio? Zato što ga je uzbudila vest o
neočekivanom dolasku verenice, gospoñe Suvorove.
Svi pogledaše u Varju i ona se oseti kao da
predstavlja nekakav materijalni dokaz.
- A ko je Jabukovu javio za dolazak verenice?
Novinar D’Evre. Kad je šifrant, lud od radosti, odjurio,
dovoljno je bilo prepisati šifrovanu poruku, zamenivši u
njoj „Plevnu“ „Nikopoljem“. Naše vojne šifre, blago
govoreći, nisu preteške. O predstojećem manevru ruske
armije D’Evre je znao jer sam vam ja, Mihaile
Dmitrijeviču, u njegovom prisustvu ispričao o Osman-
paši. Sećate li se našeg prvog susreta?
Soboljev smrknuto klimnu glavom.
- Dalje, da se prisetimo epizode sa mitskim Ali-
bejom, koga je D’Evre tobože intervjuisao. Taj „intervju“
koštao nas je dve hiljade mrtvih, i sad je ruska armija
ukopana kod Plevne već ozbiljno i na dugo. Rizičan trik
- Anvar je neizbežno navlačio na sebe podozrenje, ali
nije imao izlaza. Jer, na kraju krajeva, Rusi su
jednostavno mogli da ostave zaštitne snage protiv
Osmana, a glavne snage da pokrenu dalje na jug. Ipak,
razbijanje prvog napada stvorilo je kod naše komande
predstavu o preuveličanoj opasnosti od Plevne, i armija
je nagrnula na malu bugarsku varoš svom snagom.
- Čekajte, Eraste Petroviču, ali Ali-bej je stvarno
postojao! - trže se Varja. - Videli su ga u Plevni naši
doušnici!
- Na to ćemo se vratiti malo kasnije. A sada da se
setimo okolnosti druge Plevne, za koju smo krivicu bili
svalili na izdaju rumunskog pukovnika Lukana, koji je
Turcima odao našu dispoziciju. Vi ste bili u pravu,
Lavrentije Arkadijeviču, J iz Lukanovog bloknota - to
jeste „novinar“, „žurnalist“, samo ne Maklaflin već
D’Evre. Rumunskog uobraženjaka on je zavrbovao bez
naročitih poteškoća - kartaški dugovi i prekomerne
ambicije učinili su pukovnika lakim plenom. A u
Bukureštu se vešto poslužio gospoñom Suvorovom da bi
se otarasio agenta koji više nije bio od koristi, naprotiv -
počinjao je da predstavlja opasnost. Osim toga,
pretpostavljam da je Anvar osetio potrebu da se vidi s
Osman-pašom. Izgnanstvo iz armije - privremeno i s
unapred planiranom rehabilitacijom - pružalo mu je
takvu mogućnost. Francuski dopisnik odsustvovao je
čitav mesec. I upravo u to vreme naša obaveštajna
služba je dojavila da turski komandant ima
tajanstvenog savetnika Ali-beja. Taj isti Ali-bej se, sa
svojom upadljivom bradom, namerno pojavljivao tamo
gde je bilo dosta ljudi. Mora da ste nam se dobro
narugali, gospodine špijune.
D’Evre ne odgovori. Gledao je u titularnog
savetnika pažljivo i kao da je nešto iščekivao.
- Pojavljivanje Ali-beja u Plevni poslužilo je da se s
novinara D’Evrea otkloni podozrenje zbog onog
zlosrećnog intervjua. Uostalom, ne sumnjam da je
Anvar iskoristio taj mesec da za sebe izvuče debelu
korist: verovatno se dogovorio sa Osman-pašom o
zajedničkom budućem delovanju, obezbedio pouzdanu
vezu. Jer, naša kontraobaveštajna služba nije branila
dopisnicima da imaju u opkoljenom gradu sopstvene
informatore. Anvar-efendija mogao je, po želji, čak i na
nekoliko dana da ode u Konstantinopolj, jer Plevna još
nije bila odsečena. Vrlo jednostavno - dospe do Sofije, a
tu sedne u voz i sutra je već u Stambolu.
Treći juriš za Osman-pašu je bio naročito opasan, i
to pre svega zbog neočekivanog napada Mihaila
Dmitrijeviča. Tu je Anvar imao sreće, a mi ne. Izneverila
je sudbinska slučajnost - na putu za štab vaš añutant
Zurov progalopirao je pored novinara i doviknuo da ste
vi u Plevni. Anvar je, razume se, odlično shvatio i značaj
toga saopštenja i zbog čega je Zurov poslat u komandu.
Bilo je potrebno dobiti na vremenu, dati Osman-paši
mogućnost da izvrši pregrupisavanje i da Mihaila
Dmitrijeviča i njegov neveliki odred izbaci iz Plevne pre
nego što doñe pojačanje. I Anvar ponovo rizikuje,
improvizuje. Drsko, virtuozno, talen-tovano. I kao uvek,
nemilosrdno.
Dok su novinari, saznavši o uspešnom manevru
južnoga krila, utrkujući se poleteli prema telegrafskim
aparatima, Anvar se dao u poteru za Zurovim i
Kazanzakijem. Na svom znamenitom Jataganu on ih je
bez muke stigao i, našavpš se na mestu gde nije bilo
nikoga, ubio obojicu. Očigledno je u trenutku napada
jahao izmeñu Zurova i Kazanzakija, pri čemu mu se
konjički kapetan našao sa desne strane, a žandarm sa
leve. Anvar puca husaru u levu slepoočnicu - izbliza, a
sledećeg trenutka ispaljuje metak u čelo potpukovniku,
koji se osvrnuo na pucanj. Sve to trajalo je ne više od
sekunde. Naokolo se kreće vojska, ali konjica jaše
uvalom, ne vidi se, a pucnji u jeku kanonade teško da
su mogli skrenuti na sebe pažnju. Zurovljev leš ubica
nije pomerio s mesta, ali mu je zario u lopaticu
žandarmov handžar. Dakle, najpre je pucao u njega a
potom ga mrtvog proburazio bodežom, a ne obrnuto,
kako smo pre mislili. Cilj je jasan - da se baci sumnja
na Kazanzakija. Iz istih razloga Anvar je prevukao
potpukovnikovo telo u obližnji šibljak i inscenirao
njegovo samoubistvo.
- A šta je sa pismom? - setila se Varja. - Od onoga,
kako ono beše, Vragolančeta?
- Veličanstven potez - priznade Fandorin. -
Očigledno, turska obaveštajna služba je još iz tifliskog
perioda znala za protivprirodne Kazan-zakijeve
sklonosti. Pretpostavljam da je Anvar-efendija motrio na
potpukovnika, ne isključujući mogućnost da kasnije
pribegne uceni. Ipak, dogañaji su se okrenuli drugačije i
korisna informacija upotrebljena je da se zavara trag.
Anvar je jednostavno uzeo čisti list papira i na brzinu
sačinio karikaturalnu homoseksualnu poruku. Tu je
preterao, i meni je još onda pismo bilo sumnjivo. Kao
prvo, teško je poverovati da gruzijski knez toliko loše
piše na ruskom - pa gimnaziju je, valjda, završio. A kao
drugo, verovatno se sećate kako sam pitao Lavrentija
Arkadjeviča za koverat pa se ispostavilo da je hartija
bila u pokojnikovom džepu bez ikakve koverte. Onda je
neshvatljivo kako je mogla da se tako dobro očuva. Jer,
trebalo bi da ju je Kazanzaki nosio sa sobom čitavu
godinu!
- Sve je to divno - ne izdrža Mizinov - i vi mi svoje
rasuñivanje izlažete već drugi put u proteklom danu, ali
ja opet pitam: Zašto ste ćutali? Zašto ranije niste
podelili sa nama sumnje?
- Kad opovrgavaš jednu verziju, treba da istakneš
drugu, a ona mi se nikako nije sklapala - odgovori Erast
Petrovič. - Oponent se služio suviše raznovrsnim
metodama. Stid me je da priznam, ali izvesno vreme
najviše sam sumnjao na gospodina Perepjolkina.
 - Jeremeja? - zapanji se Soboljev i samo raširi ruke.
- E pa, gospodo, ovo je već paranoja.
Perepjolkin pak nekoliko puta zatrepta i nervozno
razvuče kruti okovratnik.
- Da, glupo je - složi se Fandorin. - Ali gospodin
potpukovnik nam se stalno motao ispred nogu. I samo
njegovo pojavljivanje izgledalo je prilično sumnjivo:
zarobljavanje i čudnovato oslobañanje, neuspeli pucanj
izbliza. Bašibozuci obično pucaju preciznije. Zatim
slučaj sa šifrovanjem - telegram s naredbom da se
krene na Nikopolj generalu Krideneru predao je upravo
Perepjolkin. A ko je podstakao poverljivog novinara
D’Evrea da se probije do Turaka, u Plevnu? A zagonetno
slovo J? Jer Jeremeja Jonoviča su, po Zurovu, sklonom
da lako prilepi nadimak, počeli da zovu „Žerom“. To je s
jedne strane. A s druge, složićete se, način prikrivanja
Anvar-efendije bio je prosto idealan. Mogao sam koliko
god hoćete da gradim logičke nizove, ali trebalo je samo
da pogledam u Šarla d’Evrea i svi zaključci bi se rasuli
u prah. Ta pogledajte tog čoveka. - Fandorin pokaza
prema novinaru. Svi pogledaše u D’Evrea, a ovaj se s
preteranom skromnošću pokloni. - Može li se poverovati
da je ovaj šarmantni, duhoviti, pravi evropski gospodin i
podmukli, surovi šef turske tajne službe - ista osoba?
- Nikada i nipošto! - izjavi Soboljev. - Ja ni sad u to
ne verujem!
Erast Petrovič zadovoljno klimnu glavom.
- Sada o slučaju s Maklaflinom i nereali-zovanim
probojem. Tu je sve bilo jednostavno, nema nikakvog
rizika. Natuknuti lakovernom Šejmasu „senzacionalnu“
vest nije bilo teško. Informator, kojega je tako skrivao
od nas, i kojim se ponosio, verovatno je radio za vas,
efendijo.
Varja zadrhta, toliko joj beše neugodno od tog
obraćanja upućenog Šarlu. Ne, ovde nešto nije u redu!
Kakav je on „efendija"!
- Vi ste vešto računali s Maklaflinovom
prostodušnošću, ali i s njegovom taštinom. On je tako
zavideo sjajnom Šarlu d’Evreu, tako je maštao da ga
prevaziñe! Do tog trenutka to mu je uspevalo samo u
šahu, pa i to ne uvek, i odjednom - takav fantastičan
srećni slučaj!
Exclusive information from most reiable sources!25 I
to kakva information! Za takve podatke svaki reporter
će dušu prodati ñavolu. Da Maklaflin nije usput sreo
Varvaru Andrejevnu i da se nije izbrbljao... Osman bi
naterao u beg grenadirski korpus, probio bi blokadu i
primakao se Šipci. Tada bi se na frontu stvorila pat
situacija.
- Ali ako Maklaflin nije špijun, kud je onda nestao?
- upita Varja.
- Sećate li se šta je Ganecki pričao o tome kako su
bašibozuci napali njegov štab i uvaženi general je jedva
uspeo da iznese živu glavu? Mislim da diverzanti nisu
tražili Ganeckog već Maklaflina. Njega je neophodno bilo
ukloniti, i on je iščezao. Bez traga. Obmanuti i
oklevetani Irac sada najverovatnije leži negde na dnu
reke Vid s kamenom o vratu. Ili su ga, možda,
bašibozuci, po svojoj lepoj navici, isekli na komade.
Varja se strese setivši se kako je dopisnik okruglog
lica, kad su se poslednji put videli, tamanio piroške sa
slatkim. Bilo mu je preostalo od života još samo
nekoliko sati...
- Zar vam nije bilo žao sirotog Maklaflina? -
zainteresova se Fandorin, ali mu D’Evre (ili doista
Anvar-efendija?) prefinjenim gestom predloži da
nasgavi, i ponovo sakri ruku iza leña.
Varja se seti da, prema psihološkoj nauci, skrivanje
ruke iza leña označava zatvorenost i odsustvo želje da
se govori istina. Da li je mogućno? Ona priñe novinaru,
ispitivački mu se zagleda u lice pokušavajući da u
poznatim crtama otkrije nešto tuñe, strašno. Lice mu je

25 Ekskluzivna informacija iz verodostojnih izvora (engl.).

bilo isto onakvo kakvo je bilo uvek, možda nešto malo
bleñe. D’Evre nije gledao u Varju.
- Proboj nije uspeo, ali ste vi opet izišli suvi iz vode.
Ja sam veoma žurio iz Pariza ovamo, na ratište. Već
sam sigurno znao da ste vi - vi, i odlično sam shvatao
koliko ste opasni.
- Mogli ste da pošaljete telegram - progunña
Mizinov.
- Kakav, vaše prevashodstvo? „Novinar D’Evre je -
Anvar-efendija“? Vi biste rekli da je Fandorin poludeo.
Setite se koliko dugo sam morao da vam izlažem dokaze
- vi nikako niste hteli da se rastanete s verzijom o
engleskim rovarenjima. A general Soboljev, kao što
vidite, ni posle mojih opširnih objašnjenja ne veruje.
Soboljev tvrdoglavo zavrte glavom:
- Saslušaćemo vas do kraja, Fandorine, a zatim
ćemo reč dati Šarlu. Pretres ne može da se sastoji samo
od govora tužioca.
- Merci, Michel - kratko se osmehnu D’Evre. -
Comme dit l’autre, a friend in need is a friend indeed !26
Jedan odgovog, molim, od monsieur procureur.27 Pge
svega, u kom tgenutku vam je uopšte palo na pamet da
sumnjate u mene? Au commencement?28 Budite dobri,
udovoljite mojoj gadoznalosti.
- Kako u kom? - začudi se Erast Petrovič. - Pokazali
ste veliku neopreznost. Ne možete se baš u toj meri
kočoperiti i potcenjivati protivnika! Trebalo mi je samo
da prvi put vidim vaš potpis u Revi parizjenu – D’Hevrais
- i da se odmah setim da je naš glavni oponent Anvar-
efendija, prema nekim podacima, roñen u bosanskom
gradu Hevraisu. D’Hevrais, „Hevrajski“ - to je, složićete
se, suviše proziran pseudonim. To je, naravno, moglo da

26 Hvala vam, Mišel. Što se kaže, prijatelji se poznaju u nevolji (franc. i

engl.).
27 Gospodina tužioca (franc.).
28 Prvi put (franc.).
se pokaže kao slučajno podudaranje, ali je ovako ili
onako izgledalo sumnjivo. Verovatno u početku svoje
novinarske delatnosti niste još ni pretpostavljali da
maska dopisnika može da vam zatreba za akciju sasvim
drugoga tipa. Siguran sam da ste za pariske novine
počeli da pišete iz potpuno naivnih pobuda: davali ste
oduška svojim nesvakidašnjim literarnim sposobnos-
tima, a ujedno ste kod Evropejaca počeli da budite
interesovanje za probleme Turske imperije i, posebno,
za figuru velikog reformatora Midhat-paše. I niste loše
obavili zadatak. Ime mudrog Midhata figurira u vapšm
publikacijama ne manje od pedeset puta. Može se reći
da ste upravo vi načinili pašu popularnom i cenjenom
ličnošću u čitavoj Evropi, a posebno u Francuskoj, gde
se on, uzgred da kažem, i sada nalazi.
Varja uzdrhta setivši se kako je D’Evre govorio o
žarko voljenom ocu koji živi u Francuskoj. Nije valjda
sve ovo istina? Ona s užasavanjem pogleda u dopisnika.
Ovaj je i dalje čuvao potpunu hladnokrvnost, ali se
njegov osmeh Varji učini pomalo izmučenim.
- Kad smo kod toga, ja ne verujem da ste vi izdali
Midhat-pašu - nastavi titularni savetnik. - To je neka
suptilna igra. Sada, posle poraza Turaka, on će se
vratiti, ovenčan lovorikama paćenika, i opet će stati na
čelo vlade. Sa gledišta Evrope, prosto idealna figura. U
Parizu ga skoro na rukama nose. - Fandorin dodirnu
rukom slepoočnicu i Varja iznenada primeti koliko je
bled i umoran.
- Veoma sam žurio da se vratim, ali trista vrsta od
Sofije do Germanlija oduzele su mi više vremena nego
hiljadu i po vrsta od Pariza do Sofije. Putevi u pozadini -
to je neopisivo. Hvala bogu, Lavrentije Arkadjevič i ja
stigli smo na vreme. Čim je general Strukov rekao da su
njegovo prevashodstvo i novinari otišli u San Stefano,
shvatio sam: evo ga, to je samrtni potez Anvar-efendije.
Nije slučajno ni telegraf pokidan. Veoma sam se
uplašio,Mihaile Dmitrijeviču, da će ovaj čovek iskoristiti
vašu smelost i častoljublje i nagovoriti vas da uñete u
Konstantinopolj.
- A što li ste se tako uplašili, gospodine tužioče? -
ironično upita Soboljev. - No, ušli bi ruski vojnici u
tursku prestonicu, pa šta onda?
- Kako šta?! - uhvati se Mizinov za srce. - Vi ste
poludeli! To bi bio kraj svemu!
- Čemu „svemu“? - sleže ramenima Ahilej, ali Varja
primeti uznemirenost u njegovim očima.
- Našoj armiji, našim osvajanjima, Rusiji! -
strašnim glasom izgovori zapovednik žandar-merije. -
Ambasador u Engleskoj, grof Šuvalov, poslao je
šifrovanu poruku. On je sopstvenim očima video tajni
memorandum Sentdžejmskog kabineta. Prema tajnom
sporazumu Britanske i Austrougarske imperije, u
slučaju da se u Konstantinopolju pojavi makar jedan
ruski vojnik, oklopna eskadra admirala Gornbija istog
časa otvara paljbu, a austrougarska armija prelazi
srpsku i rusku granicu. Eto tako, Mihaile Dmitrijeviču.
U tom slučaju očekivao bi nas poraz daleko strašniji od
krimskog. Zemlja je iscrpljena epopejom Plevne, flote u
Crnom moru nema, državna blagajna je prazna. To bi
bila potpuna katastrofa.
Soboljev je izgubljeno ćutao.
- Ali vaše prevashodstvo je imalo dovoljno mudrosti
i uzdržanosti da ne ide dalje od San Stefana - s
poštovanjem kaza Fandorin. - Znači, Lavrentije
Arkadjevič i ja nismo morali baš toliko da žurimo.
Varja zapazi kako lice Beloga Generala pocrvene.
Soboljev se nakašlja i značajno klimnu glavom, s
interesovanjem razgledajući mermerni pod.
I moralo je da se desi da se upravo u tom trenutku
progura na vrata barjaktar Gukmasov. On iskosa,
neprijateljski pogleda prema plavim mundirima i
graknu:
- Dozvolite da se obratim, vaše prevashodstvo!
Varji postade žao jadnog Ahileja, ona okrete glavu
u stranu, a tupan barjaktar isto onako prodorno
odraportira:
- Tačno je šest sati! Prema naredbi, bataljon je
postrojen, Guljnora osedlana! Čekamo samo vaše
prevashodstvo i - napred, ka carigradskoj kapiji!
- Ostav, tikvane - sav crven, promumla naš junak. -
Do ñavola i kapija...
Gukmasov izgubljeno ustuknu iza vrata. Tek što su
se krila zatvorila za njim, desi se nešto neočekivano.
- Et maintenant, mesdames et messieurs, la parole
est a la défense!29 - glasno objavi D’Evre.
On izvuče desnu ruku iza leña. Ispostavilo se da u
ruci ima pištolj. Pištolj dva puta izbljuva grom i munju.
Varja spazi da su, kao po dogovoru, obojici
žandarma probijeni mundiri na levoj strani grudi.
Karabini poleteše na pod, žandarmi se sručiše gotovo
nečujno.
U ušima je odzvanjalo od pucnjeva. Varja nije
uspela ni da krikne ni da se uplaši - ispruživši levu
ruku D’Evre je vešto ščepa za lakat i privuče je k sebi,
zaklonivši se njome kao štitom.
Drama Revizor, nema scena, ošamućeno pomisli
Varja videvši kako u vratima izrasta i koči se u mestu
krupni žandarm. Erast Petrovič i Mizinov isturiše
napred revolvere. Generalovo lice bilo je ljuto, titularnog
savetnika - nesrećno. Soboljev beše raširio ruke i ostao
tako sleñen. Mića Gridnjov je zinuo i treptao svojim
divnim trepa-vicama. Perepjolkin je podigao ruku da
ponovo zakopča okovratnik i zaboravio da je spusti.
- Šarle, vi ste poludeli! - povika Soboljev, istupivši
korak napred. - Skrivati se iza dame!
- Ali mesje Fandogin je dokazao da sam Tugčin -
podsmešljivo odgovori D’Evre. Varja na potiljku oseti
njegov vreli dah. - A Tugci se ne cifraju s damama.
- U-u-u! - zavijajući pobode Mića glavu kao tele i

29 A sad, dame i gospodo, reč ima odbrana! (franc.).

polete napred.
D’Evreov pištolj grmnu još jednom, tačno ispod
Varjinog lakta, i mladi zastavnik, ohnuvši, pade ničice.
Svi ponovo premreše.
D’Evre je vukao Varju nekud nazad i u stranu.
- Ko se pomeri s mesta - pucam - tiho upozori on.
Varji se učini da se iza njih otvorio zid - i iznenada
se oboje nañoše u drugoj prostoriji.
Ah, da, trezor!
D’Evre zalupi čelična vrata i navuče rezu.
Ostali su sami.
 Glava četrnaesta

u kojoj se grdi Rusija i zvuči Danteov jezik

D’Evre pusti Varju i ona, užasnuta, posrnu u

stranu.
Iza teških vrata dopirao je prigušeni žamor glasova.
- Iznesite svoje uslove, Anvare! - to je bio Erast
Petrovič.
- Nikakvih uslova! (Mizinov). Odmah otvarajte ili ću
narediti da se vrata razbiju dinamitom!
- Vi komandujte u svom žandarmskom korpusu!
(Soboljev). Ako će se dinamitom - ona će poginuti!
- Gospodo! - povika na francuskom D’Evre, koji nije
bio nikakav D’Evre. - To na kraju krajeva nije uljudno!
Ne dajete mi da popričam s damom!
- Šarle! Ili kako se već tamo zovete! - snažnim
generalskim basom prodra se Soboljev. - Ako s glave
Varvare Andrejevne zafali makar jedna vlas, ja ću vas
obesiti na stubu, bez ikakvog suda i istrage!
- Još jedna reč i ja ću pucati najpre u nju a potom
u sebe! - dramatično povisi ton D’Evre i iznenada
namignu Varji, kao da je odvalio ne sasvim pristojnu ali
užasno smešnu dosetku.
Iza vrata nastade tišina.
- Nemojte gledati u mene tako kao da su mi
odjednom izrasli rogovi i kljove, madmazel Barbara -
poluglasno reče D’Evre svojim uobičajenim tonom i
umorno protrlja oči. - Razume se, neću vas ubiti i
nipošto ne bih izlagao vaš život opasnosti.
- Da? - otrovno zapita ona. - Pa onda čemu cela ova
lakrdija? Zašto ste ubili tri potpuno nedužna čoveka?
Čemu se nadate?
Anvar-efendija (na D’Evrea je trebalo zaboraviti)
izvuče sat.
- Šest i pet. Bila mi je potrebna „cela ova lakrdija“
da dobijem na vremenu. Uzgred, za mesje potporučnika
možete biti mirni. Znajući da vam mnogo znači, samo
butinu sam mu probušio, ništa strašno. Još će se posle
hvaliti da je ranjen u boju. A žandarmi, šta ćemo, takva
im je služba.
Varja oprezno upita:
- Da dobijete na vremenu? Zašto?
- Vidite, madmazel Barbara, prema planu, kroz
jedan sat i dvadeset pet minuta, to jest u pola osam, u
San Stefano treba da uñe anadolijski streljački puk. To
je jedna od najboljih jedinica u čitavoj turskoj gardi.
Pretpostavljalo se da će se Soboljev-ljev odred već
probiti na periferiju Stambola, naleteće na paljbu
engleske flote i uzmaći natrag. Gardisti bi ih napali dok
se povlače u neredu - iz pozadine. Lep plan, i do
poslednjeg momenta je sve išlo kao po loju.
- Kakav sad plan?
- Pa kažem - lep. Za početak, tek malo podbosti
Mišela na misao o sablažnjivo ostavljenom putničkom
vozu. Tu ste mi vi veoma pomogli, zahvaljujem: „Otvoriš
knjigu, popiješ vrelog čaja“ - to je bilo veličanstveno.
Dalje je bilo jednostavno - silno častoljublje našeg
neuporedivog Ahileja, njegova neobuzdanost i vera u
svoju zvezdu dovršili bi stvar. O, Soboljev ne bi poginuo.
Ja to ne bih dopustio. Pre svega, iskreno sam mu
privržen, a zatim, zarobljavanje velikog Ak-paše
poslužilo bi kao efektan početak druge etape
Balkanskog rata... - Anvar uzdahnu. - Šteta što je
propalo. Vaš mladi starčić Fandorin zaslužio je aplauz.
Što bi rekli istočnjački mudraci, to je karma.
- Šta-šta bi rekli? - začudi se Varja.
- Eto vidite, madmazel Barbara, vi ste obrazovana,
inteligentna gospoñica, a ne znate elementarne stvari -
s prekorom kaza čudnovati sabesednik. - „Karma“ - to
je jedan od temeljnih pojmova indijske i budističke
filozofije. Nešto poput hrišćanskog usuda, ali daleko
zanimljivije. Nevolja Zapada je u tome što prenebregava
mudrosti Istoka. A Istok je daleko drevniji, promišljeniji
i složeniji. Moja Turska se nalazi upravo na raskršću
Zapada i Istoka, ta zemlja mogla bi imati veliku
budućnost.
- Dosta lekcija - prekide njegova rasuñivanja Varja.
- Šta nameravate da radite?
- Kako šta? - začudi se Anvar. - Prirodno, da čekam
pola osam. Prvobitni plan je propao, ali anadolijski
strelci će svejedno stići. Počeće bitka. Ako pobede naši
gardisti - a oni imaju i brojnu prednost, i obučenost, i
faktor iznenañenja - ja sam izbavljen. Ako se pak
Soboljevljevi održe... Ali nećemo gatati. Uzgred, - on
ozbiljno pogleda Varji u oči - poznata mi je vaša
odlučnost, ali nemojte ni pomišljati da svoje prijatelje
upozoravate na napad. Ako samo zinete da biste
viknuli, ja ću biti prinuñen da vam začepim usta.
Učiniću to bez obzira na poštovanje i simpatiju koju
prema vama gajim.
 Kod ovih reči on razveza mašnu, načini od nje
čvrsto klupko i stavi ga u džep.
- Dami da začepite usta? - podsmehnu se Varja. -
Kao Francuz ste mi se više dopadali.
- Uveravam vas, francuski špijun postupio bi na
mom mestu potpuno isto, kad bi od njegovih poteza
zavisilo toliko toga. Ja sam navikao da ne žalim
sopstveni život, mnogo puta sam glavu stavio na kocku
zbog višeg interesa. I to mi daje pravo da ne žalim ni
živote drugih. To je, madmazel Barbara, igra
ravnopravnih. Surova igra, ali život je inače surov.
Mislite da mi nije žao nebojše Zurova ili dobrice
Maklaflina? Još kako mi je žao, ali ima vrednosti
važnijih od sentimenata.
- Pa kakve su to vrednosti? - uzviknu Varja. -
Objasnite mi, gospodine intrigante, zbog kakvih se to
visokih ideja može ubiti čovek koji se prema tebi odnosi
kao prema prijatelju?
- Odlična tema za razgovor. - Anvar primače stolicu.
- Sedite, madmazel Barbara, treba da prekratimo
vreme. I ne gledajte me kao vuka. Ja nisam čudovište,
ja sam samo neprijatelj vaše zemlje. Ne želim da me
smatrate bezdušnim monstrumom, kakvim me je
prikazao natprirodno pronicljivi mesje Fandorin. Eto
koga je trebalo blagovremeno učiniti bezopasnim... Da,
ja jesam ubica. Ali svi mi ovde smo ubice - i vaš
Fandorin, i pokojni Zurov, i Mizinov. A Soboljev - taj je
super-ubica, on jednostavno pliva u krvi. U našim
muškim zabavama mogućne su samo dve uloge: ubica
ili ubijeni. Nemojte imati iluzija, madmazel, svi mi
živimo u džungli. Pokušajte da me gledate bez
predubeñenja, zaboravite na to da ste vi Ruskinja a ja
Turčin. Ja sam - čovek koji je izabrao veoma težak put
u životu. Uz to čovek koji prema vama nije ravnodušan.
Čak sam malčice zaljubljen u vas.
Varja se namršti, pogoñena rečju „malčice“.
- Baš vam hvala.
 - Pa eto, nezgrapno sam se izrazio - raširi ruke
Anvar. - Ja ne mogu sebi da dozvolim da se zaljubim
ozbiljno, to bi bila nedopustiva i opasna raskoš. I
nećemo o tome. Bolje da odgovorim na vaše pitanje.
Obmanuti ili ubiti prijatelja - teško je iskušenje, ali
nekad se dešava da se mora načiniti i taj prestup. Ja
sam morao... - Ugao usana mu se nervozno trže. - Ipak,
ako se potpuno podrediš velikom cilju, onda moraš da
žrtvuješ lične sklonosti. Treba li daleko tražiti primere?!
Siguran sam da vi, kao napredna devojka, vatreno
podržavate revolucionarne ideje. Zar nije tako? Vidim,
kod vas u Rusiji revolucionari su već počeli da
puckaraju. A uskoro će početi pravi tajni rat - verujte
profesionalcu. Idealistički usmereni mladići i devojke
počeće da dižu u vazduh dvorce, vozove i kočije. A u
njima će se, osim reakcionara-ministara ili zločinaca-
gubernatora, neizbežno naći i nevini ljudi - roñaci,
pomoćnici, sluge. Ali zbog ideje - neka, može se.
Sačekajte malo. Vaši idealisti će se i ulizivati da bi
zadobili nečije poverenje, i špijuniraće, i obmanjivaće, i
ubijaće otpadnike - i sve zbog ideje.
- A kakva je vaša ideja? - oštro upita Varja.
- Dozvolite, reći ću vam. - Anvar se osloni laktom o
policu na kojoj su ležale vrećice s novcem. - Ja ne vidim
spas u revoluciji već u evoluciji. Samo, evoluciju treba
pravilno usmeravati, njoj treba pomagati. Naš
devetnaesti vek rešava sudbinu čovečanstva, u to sam
duboko uveren. Treba pomoći silama razuma i
tolerancije da prevladaju; u protivnom, Zemlju u skoroj
budućnosti čekaju teški i nepotrebni potresi.
- I gde to postoje razum i tolerancija? Na posedima
vašeg Abdul-Hamida?
- Ne, naravno. Imam u vidu one zemlje gde se čovek
polako uči da poštuje sebe i druge, da ne pobeñuje
motkom već ubeñivanjem, da pomaže slabijima, da
toleriše one koji drugačije misle. Ah, kakvi se
obećavajući procesi razvijaju na zapadu Evrope i u
severnoameričkim Sjedinjenim Drža-vama! Razume se,
ja sam daleko od toga da idealizujem. I kod njih tamo
ima mnogo prljavštine, mnogo zločina, mnogo gluposti.
Ali je opšti smer ispravan. Trebalo bi da svet krene
upravo tim putem; u protivnom, čovečanstvo će utonuti
u bezdan haosa i tiranije. Svetla tačka na karti planete
zasad je još mala, ali se ona brzo širi. Treba je samo
sačuvati od navale tame. U toku je grandiozna šahovska
partija, i u njoj ja igram za bele.
- A Rusija, mora biti, za crne?
- Da. Vaša ogromna država danas predstavlja
glavnu opasnost za civilizaciju. Svojim prostran-stvima,
svojim brojnim, nepismenim stanovniš-tvom, svojom
tromom i agresivnom državnom mašinom. Ja odavno
motrim Rusiju, naučio sam jezik, puno sam putovao,
čitao istorijske radove, proučavao vaš državni
mehanizam, upoznavao se sa vašim voñama. Poslušajte
samo dobrog Mišela, koji bi da bude - novi Bonaparta!
Da li je misija ruskoga naroda - zauzimanje Carigrada i
objedinjenje Slovena? Zbog čega? Zbog toga da bi
Romanovi ponovo diktirali svoju volju Evropi?
Košmarna perspektiva! Vama je neprijatno da ovo
slušate, madmazel Barbara, ali Rusija krije u sebi
strašnu opasnost za civilizaciju. U njoj haraju divlje,
rušilačke sile, koje će se pre ili kasnije probiti napolje, i
tada se svet neće dobro provesti. To je nestabilna,
nezgrapna zemlja, koja je upila sve najgore od Zapada i
od Istoka. Rusiju je neophodno postaviti na mesto,
skratiti joj ruke. To će se okrenuti vama samima na
korist, a Evropa će dobiti mogućnost da se razvija u
potrebnom smeru. Znate, madmazel Barbara, - ovde
Anvarov glas neočekivano zadrhta - ja veoma volim
moju nesrećnu Tursku. To je zemlja velikih propuštenih
mogućnosti. Ali ja sam spreman da svesno žrtvujem
Osmansku državu ako će se time od čovečanstva
ukloniti ruska opasnost. Ako već spominjem šah,
onda... Znate li šta je to gambit? Ne? Na italijanskom
gambetto znači „noga“. Dare gambetto - „podmetnuti
nogu“. Gambitom se naziva početak šahovske partije
kojim se protivniku žrtvuje figura radi postizanja
strateškog preimućstva. Ja sam razradio shemu te
šahovske partije i u samom njenom početku podmetnuo
Rusiji sablažnjivu figuru - debelu, slasnu, slabu
Tursku. Osmanska imperija će nestati, ali ni car
Aleksandar neće dobiti igru. Uostalom, rat se odvija
tako uspešno da možda ni za Tursku nije sve
izgubljeno. Ona ima Midhat-pašu. To je predivan čovek,
madmazel Barbara, ja sam ga namerno privremeno
izveo iz igre, ali sada ću ga vratiti... Ako, naravno,
budem imao tu mogućnost. Midhat-paša će se vratiti u
Stambol neumrljan i uzeće vlast u svoje ruke. Možda će
se tada i Turska premestiti iz zone mraka u zonu
svetlosti.
Iza vrata dopre Mizinovljev glas:
- Gospodine Anvare, zašto odugovlačite? To je
prosto malodušnost! Iziñite, obećavam vam status
ratnog zarobljenika.
- I vešala zbog Kazanzakija i Zurova - prošapta
Anvar.
Varja nabra vazduha u plućima, ali Turčin je bio
budan – izvadi iz džepa klupko i izražajno zavrte
glavom. Zatim viknu:
- Moram da razmislim, mesje generale! Odgovoriću
vam u pola osam!
Posle toga je na dugo zaćutao. Ushodao se po
trezoru, nekoliko puta pogledao na sat.
- Samo da se izvučem odavde! - promrmlja najzad
taj čudni čovek, udarivši pesnicom po gvozdenoj polici. -
Bez mene, Abdul-Hamid će prožderati plemenitog
Midhata!
On pogleda u Varju jasnim plavim očima, i s
osećanjem krivice objasni:
- Oprostite, madmazel Barbara, nervozan sam. Moj
život u toj partiji ne znači baš malo. Moj život - to je
takoñe figura, ali ja je cenim više od Osmanske
imperije. Recimo ovako: imperija - to je lovac, ja -
kraljica. Mada se radi pobede može žrtvovati i kraljica...
U svakom slučaju, partiju nisam izgubio, obezbeñen je
remi! - On se uzbuñeno zasmeja. - Uspeo sam da
zadržim vašu armiju kod Plevne mnogo duže nego što
sam se nadao. Uzalud ste izgubili i snagu i vreme.
Engleska je uspela da se spremi za sukob, Austrija je
prestala da se plaši. Čak i ako ne bude druge etape
rata, Rusija će svejedno ostati bez dobitka. Dvadeset
godina ona je dolazila sebi posle Krimske kampanje, još
dvadeset godina će lizati rane iz ovog rata. I to sada, na
kraju devetnaestog veka, kada svaka godina toliko
mnogo znači. Za dvadeset godina Evropa će otići daleko
napred. A Rusiji je odsad pripremljena uloga drugo-
stepene države. Nju će razjesti čir korupcije i nihilizma,
ona će prestati da predstavlja opasnost po progres.
Tu Varja izgubi strpljenje.
- Ama ko ste vi da sudite ko donosi civilizaciji dobro
a ko krah!? Proučavao je državni mehanizam,
upoznavao se s voñama! A sa grofom Tolstojem, s
Fjodorom Mihailovičem Dostojevskim jeste li se
upoznali? A rusku književnost jeste li čitali? Šta, niste
imali vremena? Dva puta dva, to je uvek četiri, a tri
puta tri je uvek devet, je li? Dve paralelne prave nikada
se ne seku? To se kod vašeg Euklida ne seku, a kod
našeg Lobačevskog su se presekle!
- Ne razumem vašu metaforu - sleže ramenima
Anvar. - A rusku književnost sam, dabome, čitao. Dobra
književnost, nije slabija od engleske ili francuske. Ali
književnost je - igračka, u normalnoj zemlji ona ne može
imati poseban značaj. Pa i sam sam u izvesnom smislu
literata. Treba se baviti konkretnim poslovima, a ne
stvarati srceparajuće bajke. Eno, u Švajcarskoj nema
velike literature, a život je tamo neuporedivo
dostojanstveniji nego u vašoj Rusiji. Proveo sam u
Švajcarskoj gotovo celo detinjstvo i dečaštvo, i možete
mi verovati...
On ne dovrši - u daljini se začu tresak paljbe.
- Počelo je! Udarili su pre vremena!
Anvar priljubi uho uz vrata, oči mu grozničavo
zasijaše.
- Prokletstvo, i kao za pakost, u ovom ñavolskom
trezoru nema nijednog prozora!
Varja je uzalud pokušavala da obuzda srce koje je
ludački tuklo.
Grom pucnjeva se približavao. Ona začu kako
Soboljev izdaje neke komande, ali nije razabirala reči.
Negde uzviknuše „ala!“, tresnu plotun.
Okrećući doboš revolvera, Anvar je mrmljao:
- Mogao bih da napravim proboj, ali ostala su samo
tri metka... Mrzim neaktivnost!
On se trže - pucnji su se čuli u samome zdanju.
- Ako naši pobede, poslaću vas u Adrianopolj - brzo
reče Anvar. - Sada će se, izgleda, rat završiti. Druge
etape neće biti. Šteta. Ne ispada kako planiraš. Možda
ćemo se vi i ja još videti. Sada me vi, naravno, mrzite,
ali proći će vreme i shvatićete da sam u pravu...
- Ja ne osećam prema vama mržnju - reče Varja. -
Jednostavno osećam gorčinu od toga što se tako
talentovan čovek kao vi bavi svakojakim prljavštinama.
Sećam se kako je Mizinov čitao istorijat vašeg života...
- Zaista? - rasejano je prekide Anvar, osluškujući
unakrsno pucanje.
- Da. Toliko intriga, toliko smrti! Onaj Čerkez koji je
pred samim pogubljenjem pevao arije - bio vam je
prijatelj? I njega ste takoñe žrtvovali?
- Ne volim da se sećam toga slučaja - strogo izgovori
on. - Znate li ko sam ja? Ja sam - akušer, ja pomažem
novoroñenčetu da doñe na svet, i ruke mi moraju biti do
laktova u krvi i sluzi...
Plotun grunu sasvim blizu.
- Sad ću da otvorim vrata, - reče Anvar - da
pomognem svojima. Vi ostajte ovde i, tako vam boga, ne
promaljajte se. Uskoro će se sve završiti.
On povuče rezu i odjednom se ukipi - u banci se
više nije pucalo. Čuo se govor, ali nije se razabiralo čiji -
ruski ili turski. Varja zataji dah.
- Njušku ću ti zavrnuti! U ćošak si se zavuko,
majku li ti tvoju, majku li ti! - prodra se podoficir
basom, i od tog slatkog poznatog glasa Varji zaigra cela
utroba.
Odoleli su! Odbranili se!
Pucnji su se kotrljali sve dalje i dalje, jasno se
začulo otegnuto „ura!“.
Anvar je stajao zatvorenih očiju. Lice mu je bilo
mirno i tužno.
Kad je pucnjava potpuno prestala, on odiže rezu i
odškrinu vrata.
- Gotovo je, madmazel Barbara. Vaše zatočenje je
okončano. Iziñite.
- A vi? - šapnu Varja.
- Kraljica je žrvovana bez naročite koristi. Žao mi je.
Sve ostalo ostaje na snazi. Idite, i srećno vam bilo.
- Ne! - izvi mu se ona iz ruke. - Ja vas neću ostaviti
ovde. Predajte se, svedočiću na sudu u vašu korist.
- Da mi zašiju grlo a posle me ipak obese? -
podsmehnu se Anvar.
- Ne, hvala lepo. Najviše na svetu ne podnosim dve
stvari - poniženje i kapitulaciju. Zbogom, moram malo
da budem sam.
On ipak uhvati Varju za rukav i, blago je
potisnuvši, izgura je kroz vrata. Čelično krilo se istog
trena zalupi.

Varja ugleda pred sobom bledog Fandorina, a pored

razbijenog prozora stajao je general Mizinov i podvikivao
na žandarme koji su uklanjali srču. Napolju je već
svitalo.
- Gde je Mišel? - uplašeno upita Varja. - Ubijen?
Ranjen?
 - Živ i zdrav - odgovori Erast Petrovič, pažljivo je
promatrajući. - On je u svom elementu - goni
neprijatelja. A siroti Perepjolkin je opet ranjen -
jataganom su mu pola uha odneli. Očito, opet će dobiti
orden. I za zastavnika Gridnjova ne brinite, i on je živ.
- Znam - reče ona, a Fandorin malčice zažmiri.
Priñe Mizinov, požali se:
- Još jedna rupa u šinjelu. E, što nam je dan...
Pustio vas? Odlično! Sada možemo i dinamitom.
On se oprezno primače vratima trezora, preñe
rukom po čeliku.
- Možda će dve kocke eksploziva biti sasvim
dovoljne. Ili je mnogo? Dobro bi bilo uhvatiti nitkova
živog.
Iza vrata trezora začu se bezbrižno i veoma
melodično zviždukanje.
- On još i zviždi! - zbuni se Mizinov. - Gle ti njega!
E, sad ćeš ti meni dozviždati. Novgorodceve! Pošaljite
nekog u vod inženjeraca po dinamit!
- D-dinamit neće biti potreban - tiho reče Erast
Petrovič osluškujući zviždukanje.
- Vi opet mucate - primeti Varja. - Znači li to da je
sve gotovo? Lupajući čizmama, uñe Soboljev u
raskopčanom belom šinjelu s crvenim reverima.
- Povukli se! - saopšti on glasom promuklim posle
bitke. - Gubici su užasni, ali neka, uskoro treba da
stigne voz. Ko to tako sjajno izvodi? Pa to je Lučija od
Lamermura, obožavam to! - i general poče da pripeva
prijatnim i malo napuklim baritonom.

Del ciel clemente un riso,

La vita a noi sara!

- osećajno otpeva on poslednju strofu, i tad se iza

vrata razleže pucanj.
 EPILOG

E pa, eto, mir je potpisan, i to veoma dobar. A vi

ste zloslutili, gospodine pesimisto - reče Varja, i opet ne
ono što je htela.
Sa Pećom se titularni savetnik već oprostio, i
jučerašnji optuženik a danas slobodan čovek Petar
Jabukov popeo se u vagon - da zauzme kupe i da smesti
stvari. Povodom pobedničkog završetka rata Peća je
dobio i potpuno pomilovanje i čak medalju za revnosnu
službu.
Mogli su da otputuju još pre dve nedelje, pa i Peća
je požurivao, ali je Varja jednako odugovlačila, čekala
ne zna se šta.
Žalosno je što se sa Soboljevim loše rastala,
uvredio se Soboljev. Ali, Bog s njim. Takvog junaka će
neko brzo utešiti.
I evo, došao je dan kada se morala oprostiti s
Erastom Petrovičem. Od jutra je Varja bila nervozna,
priredila jadnom Peći histeričnu scenu zbog izgubljenog
broša, potom se rasplakala.
Fandorin je ostao u San Stefanu - s potpisivanjem
mira diplomatska trčkaranja se ni izdaleka nisu
završila. Na stanicu je došao direktno sa nekog prijema
- u fraku, s cilindrom, s belom svilenom mašnom.
Poklonio je Varji buket parmskih ljubičica, uz
povremene uzdahe premeštao se s noge na nogu, ali
danas nije zablistao lepim rečima.
- Mir je s-suviše dobar - odgovori on. - Evropa ga
neće priznati. Anvar je odlično odigrao svoj g-gambit, a
ja sam izgubio. Meni su dali orden, a trebalo bi me na
sud.
- Kako ste nepravedni prema sebi! Užasno
nepravedni! - vatreno poče Varja, plašeći se da joj ne
grunu suze. - Zbog čega vi sebe sve vreme okrivljujete?
Da nije vas, ne znam šta bi bilo sa svima nama...
- Otprilike isto mi je rekao i Lavrentije Arkadjevič -
podsmehnu se Fandorin. - I obećao koju god hoću n-
nagradu koja mu je u nadležnosti.
Varja se obradova:
- Stvarno?! E pa hvala bogu! I šta ste poželeli?
- Da me pošalju u službu nekud preko sto z-
zemalja, što dalje od svega ovoga. - On neodreñeno
mahnu rukom.
- Kakve gluposti! A Mizinov?
- Naljutio se. Ali reč je reč. 3-završiće se pregovori,
iz Konstantinopolja poći ću u Port Said, a odatle
parobrodom u Japan. Odreñen sam za drugog sekretara
poslanstva u Tokiju. Dalje od toga se ne m-može.
- U Japan... - suze ipak briznuše, i Varja ih besno
otrese rukavicom.
Zazvoni zvonce, lokomotiva pisnu. Kroz vagonski
prozor izviri Peća:
- Varenjka, vreme je. Evo, polazimo.
Erast Petrovič se zbuni, spusti pogled.
- D-do viñenja, Varvara Andrejevna. Bilo mi je jako
drago... - i ne dovrši.
Varja mu odjednom silovito steže ruku, zatrepta
sitno-sitno, zbacujući s trepavica suze.
- Eraste... - nenadano provali iz nje, ali tu se reči
zaglaviše, ne izleteše.
Fandorinu zadrhta brada, on ne reče ništa.
Zaškripaše točkovi, vagon se cimnu.
- Varja! Odvešće me bez tebe! - očajnički viknu
Peća. - Požuri!
Ona se osvrnu, pričeka još sekundu i skoči na
stepenik koji zaplovi peronom.

- ...i pre svega vrelu kupku. A onda kod Filipova, pa

žele od marelica, koji ti toliko voliš. I u knjižaru po
novine, a posle na fakultet. Možeš zamisliti koliko će
biti pitanja, koliko...
Varja je stajala pored prozora i klimala glavom u
taktu sa srećnim Pećinim brbljanjem. Htela bi da se
nagleda crne prilike koja je ostala na peronu, ali figura
se ponašala čudno, rasplinjavala se. Ili nešto s njenim
očima nije bilo u redu?
 POJMOVNIK

Abdul-Aziz - (1830-1876), turski sultan 1861-1876,

svrgnut od pristalica ustavne reforme.
Abdul-Hamid I - (1725-1789), turski sultan od 1774. Za
njegove vladavine Turska je izgubila mnoge
teritorije, kao i prevlast na Crnom moru.
Abdul-Hamid, princ; Abdul-Hamid II - (1842-1918),
turski sultan 1876 - 1909, prozvan „krvavi sultan“.
Uspostavio je totalitarni režim a zemlju doveo u
ekonomsku i političku zavisnost od evropskih sila;
zbačen u Mladoturskoj revoluciji 1908.
Agafja Tihoiovia - lice iz komada u dva čina Ženidba
(1833-1841; izvedeno 1842) Nikolaja Vasiljeviča
Gogolja. Agafja Tihonovna, trgovačka kći,
neodlučna udavača, jedva uspeva da se opredeli, a
kada se to najzad dogodi - izabranik beži kroz
prozor. Gogoljeva Ženidba je u ruskoj kulturi
postala simbol braka bez ljubavi.
Akselbanderi - ukrasni gajtani oko ramena na oficirskoj
uniformi, obeležje činova i specijalnih službi;
najčešće deo svečane uniforme.
Aleksandar II Nikolajevič - (1818-1881), ruski imperator
od 1855, stariji sin Nikolaja I. Izvršio je niz reformi
u oblasti lokalne samouprave, sudstva, vojske, a
najvažnija je i najdalekosežnija - ukidanje
kreposnog prava, tj. feudalnih odnosa u Rusiji
(1861). Posle gušenja poljskog Januarskog ustanka
(1863-1864) uzima tvrd konzervativni kurs u
unutrašnjoj politici, koji se ogleda u nizu
represivnih mera za zaštitu države od
revolucionarnih elemenata. Za njegove vladavine
Imperija je doživela znatna teritorijalna proširenja:
 u njen sastav konačno ulazi Kavkaz (1864),
Kazahstan (1865), kao i veliki deo Srednje Azije
(1865-1881, v. pod Turkestan; Kokand;
Mahram; Hiva; Černjajev; Skobeljev). Radi jačanja
ruskog uticaja na Balkanu i podrške
oslobodilačkim težnjama balkanskih Slovena,
premda posle dugog opiranja, odlučio se za rat sa
Turskom 1877-1878, koji je rezultirao
Sanstefanskim mirom (v.) i Berlinskim kongresom
(v. Kongres). Bio je česta meta atentatora-nihilista,
ali je nekoliko puta preživeo (1866,
1867,1879,1880); ubio ga je 1881, bombom,
narodovoljac I. Grinjevicki. U rusku i bugarsku
istoriju ušao je kao Aleksandar II Oslobodilac.
Ana - v. Orden sv. Ane.
Ana Joanovna - ili Ana Ivanovna (1693-1740), nećaka, u
trećem kolenu, Petra I Velikog, ruska carica od
1730. Poznata po ekstravagantnom i raskalašnom
životu svoga dvora. Naročito je volela balove pod
maskama i lov, italijansku operu i balet. Godine
1737. osnovala je prvu baletsku školu u Rusiji.
Tokom njene vladavine otvorene su brojne nove
bogoslovije, a 1738. uvedena smrtna kazna za
bogohuljenje. U spoljnjoj i unutrašnjoj politici
uglavnom nastavlja liniju Petra I. Pred samu smrt,
za naslednika je proglasila svoga nećaka Ivana
Antonoviča, a za njegovog regenta Ernsta Johana
Birona (1690-1772).
Ančar - Antiaris toxicaria, vrsta žbunaste i drvenaste
biljke; njen sok nalik na mleko sadrži snažan otrov
(strihnin), pa se u prošlosti koristio za umakanje
strela i sečiva.
Asker - turski vojnik.
Aufšlag - zarukavlje mundira, obično drugačije boje,
izvezeno ili ukrašeno na neki drugi način.
Ahaltekijac - srednjoazijski konj plemenite pasmine, od
naziva Ahal-Tekijskog kraja (u blizini Ašhabada).
Bajar - Pjer Teraj de Bajar (Vauags!, oko 1473-1524),
francuski vitez, poznat kao „vitez bez mane i
straha“.
Barjaktar - potporučnik u kozačkoj konjici.
ßä‫ן‬ʞãñdövvñ‫ן‬ôãd - najbolji sajt za knjige.
Bereščagin - prototip slikara Bereščagina iz Turskog
gambita je poznati ruski slikar Vasilij Vasiljevič
Vereščagin (1842- 1904), poznat po batalističkim
ciklusima iz turkestanskih ratova, rusko-turskog
rata 1877-1878, Otadžbinskog rata 1812.
Berlinski kongres - v. Kongres.
Bešmet - kratak postavljen polukaftan bez kopči,
rasprostranjen kod Tatara i kavkaskih naroda.
Boris, Gleb i carević Dimitrije - Boris (pre 988 -1015), sin
kijevskog velikog kneza Vladimira, udeoni knez
rostovski, sv. mučenik. Posle smrti Vladimirove,
presto je Borisu preoteo Svjatopolk i, prema verziji
iz ruskih letopisa, poslao mu ubice. - Gleb (oko 988
- 1015), mlañi brat Borisov, knez muromski. Na
putu ga je sustigla vest o smrti oca i brata. Bez
obzira na upozorenje o zaveri, pošao je za Kijev, ali
je na Konaku blizu Smolenska ubijen. Braća Boris i
Gleb sahranjena su zajedno u crkvi u Višgorodu, a
njihov kult proširio se spontano meñu narodom;
kanonizovani su 1071. i postali prvi ruski svetitelji.
Mošti su im 1115. prenete u crkvu Sv. Borisa i
Gleba u Višgorodu, ali su, kao i crkva, uništene za
vreme najezde Batu-kana u HP1 veku. Sv. Boris i
Gleb smatrali su se pokroviteljima ruskih kneževa i
zaštitnicima Rusije. - Dimitrije Ivanovič (1582-
1591), sv. mučenik Dimitrije, carević ruski, mlañi
sin Ivana IV (Groznog); posle očeve smrti 1584.
Dimitrije je zajedno s majkom poslat u Uglič, gde je
ubijen 1591; po predanju, carevićevo ubistvo
naložio je Boris Godunov, koji je još tada
nameravao da preuzme presto od poslednjeg
Rjurikoviča - Fjodora I Ivanoviča. Pod imenom
 Dimitrijevim izmeñu 1604. i 1612. javljalo se
nekoliko samozvanaca, u nastojanju da prigrabe
moskovski carski presto.
Borodino - v. Vaterlo, Borodino, lajpciška Bitka naroda.
Brička - laka polupokrivena kola.
Bucefal - ime omiljenog konja Aleksandra Makedonskog.
Vaterlo, Borodino, lajpciška Bitka naroda - Vaterlo, mesto
u Belgiji južno od Brisela. Kod Vaterloa su juna
1815. godine, u velikoj bici, anglo-holandska i
pruska vojska, pod komandom Velingtona i
Blihera, pobedile Napoleona I, koji je posle toga bio
prinuñen da se i po drugi put odrekne prestola. -
Borodino, selo stotinak kilometara zapadno od
Moskve, gde se septembra 1812. odigrala glavna
bitka u Napoleonovoj kampanji na Rusiju. Ruska
vojska, kojom je komandovao Kutuzov, uspela je
tada da sačuva glavninu snaga; upravo s namerom
da sačuva vojsku za odlučan obračun s
Francuzima, Kutuzov je posle Borodinske bitke
naredio povlačenje iz Moskve. - Lajpciška Bitka
naroda - bitka kod Lajpciga, do koje je došlo
oktobra 1813. izmeñu združenih ruskih,
austrijskih, pruskih i švedskih snaga i Napoleonove
armije koja se povukla iz Rusije. U bici je, na
obema stranama, učestvovalo preko pola miliona
vojnika.
Vera Pavlovna i Lopuhov - junaci romana Černiševskog
Что делать?
Viborška strana - istorijska četvrt Sankt Peterburga, u
severoistočnom delu grada, na desnoj obali Neve.
Visokoblagorodije - titula u obraćanju („vaše
visokoblagorodije“) višim činovnicima grañanske,
dvorske i vojne službe, od VIII do V klase.
Visokoprevashodstvo - titula u obraćanju („vaše
visokoprevashodstvo“) najvišim činovima (III i II
klasa) u grañanskoj, dvorskoj i vojnoj službi - rang
kancelara i višeg tajnog savetnika, odnosno
 general-feldmaršala i armijskog generala /
admirala flote.
General-añutant - jedno od najviših počasnih vojničkih
zvanja u Rusiji; od početka XIX v. visok čin
imperatorske svite - carev añutant; davao se za
istaknute vojne i državničke zasluge.
Georgije - v. Orden sv. ðorña Pobedonosca.
Georgijevski temnjak - od 1807. godine u Rusiji je
uvedena posebna nagrada za izuzetne ratne
zasluge, koja se davala oficirima - tzv. zlatno
oružje (mač, sablja, paloš i sl.) s natpisom „Za
hrabrost“. Uslov za dodeljivanje zlatnog oružja bio
je da je oficir pre toga odlikovan bilo Ordenom sv.
Ane (v.) najmanje IV stepena, bilo Ordenom sv.
ðorña (v.) IV stepena. Tada bi oficir sticao pravo
da na hladnom oružju nosi temnjak u boji lenti
Ordena sv. Ane (crvena) ili sv. ðorña (crno-
narandžaste pruge), pri čemu je to oružje moglo
biti obično, pohodno. Georgijevski temnjak je,
dakle, podrazumevao oficira, kavaljera Ordena sv.
ðorña, koji je povrh toga odlikovan još i zlatnim
oružjem.
Glavni tužilac Sinoda - Sinod (pun naziv Presveti sveruski
upravni sinod) bio je 1721. do 1917. vrhovna
crkvena institucija u Rusiji. Sinod je, u sklopu
svojih reformi, osnovao Petar Veliki, umesto
Patrijaršije, koju je pre toga ukinuo. To je bilo
višečlano državno-administrativno telo,
sastavljeno od svetovnih državnih činovnika i
crkvenih velikodostojnika, preko kojeg se
ostvarivala duhovna vlast imperatora. Od 1723.
Sinod je priznat od strane patrijaraha pomesnih
pravoslavnih crkava kao institucija koja ima sva
patrijaraška prava. Sinod je bio nadležan za:
tumačenje dogmi i nadzor u obavljanju obreda,
pitanja duhovne cenzure, misionarsku delatnost,
borbu s jeresi, rešavanje crkveno-administrativnih
 pitanja, predlaganje kandidata za arhijereje, a
potvrñivao ih je car, itd. Sinod je bio i vrhovna
crkveno-sudska instanca. S tim u vezi, 1722.
godine uvedena je dužnost glavnog tužioca
Sinoda. Glavni tužilac je uvek bio svetovno lice.
Dužnost mu je bila da rukovodi Kancelarijom
Sinoda i vrši nadzor nad zakonitošću rada Sinoda,
vodeći računa o interesima države. Glavni tužilac
je s vremenom postao jedini posrednik u
komunikaciji Crkve s imperatorom i sekularnim
institucijama, te se u državnoj hijerarhiji
izjednačio s ministrom.
Gleb - v. Boris, Gleb i carević Dimitrije.
Dej - titula doživotnog vladara u Alžiru (1671-1830).
Dizraeli - Bendžamin Dizraeli (Disraeli, 1804-1881),
poznati britanski političar viktorijanske ere,
konzervativac; u dva navrata premijer.
Dimitrije, carević - v. Boris, Gleb i carević Dimitrije.
Drama Revizor, nema scena - aluzija na završnu scenu
Gogoljevog Revizora (1835, izvedeno 1836), gde su
svi skamenjeni na vest da je stigao pravi revizor.
Espadron - školsko oružje za učenje mačevanja, slično
sablji.
Žandarmerijski korpus - 1827. godine žandarmerijske
snage obuhvaćene su u jedinstveni aparat,
podreñen Trećem odeljenju Lične kancelarije
Njegovog Imperatorskog Veličanstva (v.), koji je sve
do 1917. vršio funkciju političke policije. Korpus je
bio izvršni organ Trećeg odeljenja, a posle ukidanja
ovog odeljenja, 1880. godine - Departmana policije
Ministarstva unutrašnjih dela.
Zamoskvorečje - središnji deo Moskve, južno od Kremlja,
na suprotnoj, desnoj obali reke Moskve; naseljavali
su ga od XVII veka zanatlije, a od XVIII - pretežno
trgovci.
Kerim-paša - Abdul Kerim-paša (1811-1885), turski
vojskovoña. U generalski čin proizveden za vreme
 tzv. Istočnog rata 1853- 1856. godine. Poznat po
reformi turske vojske prema zapadno-evropskim
uzorima. Kao glavnokomandujući u ratu sa Srbima
1876, izvojevao blistavu pobedu. Kao komandant
Dunavske armije u ratu s Rusima, meñutim,
ispoljio je fatalnu neodlučnost.
Kokand - grad u zapadnom delu Ferganske doline južno
od reke Sirdarje, prestonica Kokandskog kanata,
koji se prostirao duž gornjeg toka Sirdarje, izmeñu
zapadnih obronaka Tjan Šana i Altajskog gorja.
Komandant ruskog ekspedicionog korpusa general
Kaufman (v. pod Konstantin Petrovič) u
operacijama protiv Kokandskog kanata usmerio je
dejstva prema tvrñavi Mahram (v.) i osvojio je
avgusta 1875, da bi nedelju dana kasnije bez
otpora pokorio i sam Kokand.
Kongres „u kojem će uzeti učešće sve velike sile...“ -
Berlinski kongres 1878, sazvan radi preispitivanja
uslova Sanstefanskog mira (v.) koji je Rusija
zaključila sa Turskom posle rata
1876-1878, a koji je bio naročito povoljan za
Rusiju. Na inicijativu britanskog premijera
Dizraelija (v.) i austrougarske diplomatije, kojoj nije
odgovaralo jačanje ruskog uticaja na Balkanu,
Rusija je primorana na meñunarodnu reviziju
mirovnog ugovora s Turskom. Vladajući krugovi
Engleske posebno su negodovali protiv ruskih
dobitaka u Zakavkazju i stvaranja „Velike
Bugarske“ kao oslonca Rusije na Balkanu. Austro-
Ugarska je pretendovala na obećanu Bosnu i
Hercegovinu i otvoreno je nastupila protiv uslova
Sanstefanskog mira. Premijer Austro-Ugarske, grof
Andraši, apelovao je da se sazove evropska
konferencija, i istovremeno počeo mobilizaciju u
Dalmaciji i podunavskim oblastima. Tako se
Rusija, koja je pobedila Tursku, suočila sa anglo-
austrijskom koalicijom. Da bi prebrodila ovakvu
 situaciju, Rusija je odlučila da zaključi tajni ugovor
s Engleskom. To se dogodilo 30. maja 1878. godine
u Londonu. Po Ugovoru, Rusija se odrekla plana
stvaranja „Velike Bugarske“ i nekih svojih dobitaka
u Maloj Aziji, a Engleska je pristala na ostale
uslove Sanstefanskog ugovora. Isto-vremeno, 4.
juna 1878 godine, Engleska i Turska potpisuju
konvenciju prema kojoj Engleska dobija mogućnost
okupacije Kipra. Zauzvrat je ponudila Turskoj
pomoć u borbi protiv Rusije. Tako je Engleska
dobila najvažniju stratešku tačku u istočnom
Sredozemlju. Engleska obećava i podršku Austro-
Ugarskoj u Bosni i Hercegovini. Ova dokumenta su
opredelila raspodelu snaga na Berlinskom kongresu
( Всемирная история в 10 томах, М. 1960, Т. 7).
Pored strana-potpisnica, Rusije i Turske, na
kongresu su učestvovale: Britanija, Austro-
Ugarska, Nemačka, Francuska, Italija, Iran i
predstavnici balkanskih država. Pod pritiskom
diplomatske izolacije, Rusija je učinila niz po sebe
nepovoljnih ustupaka. Završni dokument
Kongresa, Berlinski traktat, predviñao je
nezavisnost i teritorijalna proširenja Srbije, Crne
Gore i Rumunije, autonomiju Bugarske i Istočne
Rumelije kao odvojenih teritorija, terito-rijalna
proširenja Rusije na Batum, Kars i Ardahan, dok je
Bajazet vraćen Turskoj, austrougarsku okupaciju
Bosne i Hercegovine, kao i meñunarodno
garantovanu slobodnu plovidbu Dunavom od
ðerdapa do Crnog mora. Visina ratne štete koju je
trebalo da Turska namiri Rusiji svedena je sa
prvobitne 1,4 milijarde na 300 miliona rubalja.
Konstantin Petrovič - u Turskom gambitu aludira se na
istorijsku ličnost, general-añutanta Konstantina
Petroviča fon Kaufmana (1818-1882). Ovaj ruski
vojskovoña proslavio se kao osvajač Samarkanda
1868, Hive (v.) 1873. i Kokanda (v.) 1875. godine.
Kontribucija - prinudno ubiranje novca ili robe na
okupiranoj teritoriji.
Kornet - potporučnik u armijskoj, odnosno poručnik u
gardijskoj konjici.
Korčakov, kancelar... - fiktivna ličnost u Turskom
gambitu, ali sa jasnim aluzijama na Aleksandra
Mihailoviča Gorčakova (1798-1883), presvetlog
kneza, kancelara, poznatog ruskog državnika i
diplomate, ministra inostranih dela (1856-1882) -
jednu od najuglednijih ličnosti evropske diplomatije
svoga vremena. Gorčakov je bio Puškinov
savremenik i drug iz mladosti; poslednji je iz
generacije maturanata Carsko-selskog liceja.
Krst sv. ðorña - v. Orden sv. ðorña Pobedonosca.
Lajpciška Bitka naroda - v. pod Vaterlo, Borodino,
lajpciška Bitka naroda.
Lopuhov - v. pod Vera Pavlovna i Lopuhov.
Malahov kurgan - dominantna kota jugoistočno od
Sevastopolja (danas deo grada), čuvena po
odbrambenim operacijama za vreme opsade
Sevastopolja u Krimskom (1854-1855) i Drugom
svetskom ratu (1942).
Maljuta Skuratov - Grigorij Lukjanovič Skuratov-
Beljski-Maljuta († 1572), član telesne garde
(,,opričnika“) Ivana Groznog i ujedno izvršilac
brojnih zločina po carevom nalogu. Uspomena na
njega sačuvana je u narodnim pesmama, a njegovo
ime, kao i pojam „opričnik“, postalo je sinonim za
dželata i beskrupuloznog zločinca.
Marijinka - Marijinski teatar u Sankt Peterburgu,
otvoren je 1783. godine kao Kameni (Boljšoj) teatr.
Od 1860. dobio je naziv Marijinski, u čast carice
Marije Aleksandrovne, supruge cara Aleksandra II.
Mahmud II - (1785-1839), turski sultan od 1808.
Započeo je temeljite reforme vojske i državne
administracije po evropskim uzorima. Ukinuo je
1826. janičarske jedinice i uveo regularnu vojsku,
 osavremenio zakonodavstvo, borio se za
centralizaciju upravljanja zemljom i uvoñenje
svetovnog obrazovanja. Uprkos zapaženim
reformama, Turska je za njegove vladavine izgubila
Grčku, Srbiju, Besarabiju i Vlašku, a došlo je i
faktičkog odvajanja Egipta.
Mahram - strateški važna tvrñava u Kokandskom
kanatu (v. Kokand), koju je 1875. godine zauzeo
general Kaufman (v. Konstantin Pavlovič).
Meshetinci (Mesheti) - stanovnici Meshetije, oblasti u
Južnoj Gruziji, koju su u XVI veku osvojili Turci, a
koja je 1829. delimično pripojena Ruskoj imperiji.
Mehmed, princ; Mehmed II - v. Mahmud II.
Midhat-paša - puno ime: Ahmet Midhat-paša (1822-
1883. ili 1884), turski političar i državnik,
pristalica mladoturske stranke i istaknut politički
reformator. Bio je valija Dunavskog, zatim
Bagdadskog vilajeta i najposle veliki vezir (1872;
1876-1877). Učestvovao je u detronizaciji sultana
Abdul-Aziza (v.) i Murata IV (v.); jedan je od tvoraca
prvog turskog ustava. Ubijen je u progonstvu, po
nalogu sultana Abdul- -Hamida II (v.).
Mizinov, general - lik načelnika Trećeg odeljenja (v.) i
šefa žandarmerije (v. pod Žandarmerijski korpus) u
Turskom gambitu u potpunosti je fiktivan, ali
podseća na general-añutanta Nikolaja
Vladimiroviča Mezenceva (1827-1878), načelnika
Trećeg odeljenja i šefa žandarmerije, koji je stradao
u atentatu narodovoljca Sergeja Kravčinskog.
Milja, francuska - v. Francuska milja.
Murat V - (1840-1904), turski sultan (1876). Na presto
je došao posle Abdul-Aziza (v.). Zbog duševnog
oboljenja uklonjen je s vlasti posle svega nekoliko
meseci, a ustoličen sultan Abdul-Hamid II (v.).
Nard - igra popularna meñu narodima Levanta; u igri
učestvuju dva igrača, a igra se na posebnoj dasci,
po kojoj se kreće 30 kamičaka podeljenih u dve
 boje (po 15), kao i kockica sa brojevima od 1 do 6.
Slična igrama „dame“, „jamba", „mice“.
Nikolaj Nikolajevič (Stariji) - (1831-1891), veliki knez,
treći sin imperatora Nikolaja II. U aktivnoj vojnoj
službi bio je od 1846, a za vreme rusko-turskog
rata 1877-1878. kao glavno-komandujući
zapovedao je ruskom vojskom na evropskom delu
ratišta. Po završetku rata unapreñen u čin general-
feldmaršala.
Orden sv. Ane - jedno od najviših odlikovanja Ruske
imperije. Osnovao ga je 1735. godine vojvoda Karl
Fridrih od Holštajna u spomen na svoju suprugu
Anu, kćer Petra Velikog. Deviza: ,, Amantibus
Justitiam, Pietatem, Fidem" („Onome koji voli
Pravdu, Pobožnost, Vernost"). Od 1742. prenet je u
Rusiju (sa dolaskom Petra III, sina Karla Fridriha i
Ane, kao naslednika ruskog prestola), a 1797.
zakonom je ubrojan meñu ruska državna
odlikovanja. S vremenom je menjao lik, podelu na
stupnjeve i zasluge za koje se dodeljivao. U drugoj
polovini XIX v. bio je orden za zasluge na polju
državne službe, javnog dobra, kao i za vojničku
hrabrost. Delio se na četiri stepena.
Orden sv. ðorña Pobedonosca - najviše ratno
odlikovanje Ruske imperije. Ustanovljen je 1769.
godine. Deviza: „Za službu i hrabrost“. Imao je
četiri stepena (četvrti je najniži), od kojih su prva
tri dodeljivana za izuzetne ratne podvige, a četvrti
za dugogodišnju revnosnu službu (25 godina službe
u oficirskom činu ili 18 pomorskih kampanja). Od
1855. za revnosnu službu počeo se dodeljivati
Orden sv. Vladimira (v.) IV stepena, čime je Orden
sv. ðorña postao isključivo ratno odlikovanje.
Zaslužiti Orden sv. ðorña u ratnim uslovima bilo je
izuzetno teško. Na primer, u toku cele istorije
ruske armije i flote, bila su samo četvorica nosilaca
Ordena sv. ðorña sa sva četiri stepena: Mihail
 Ilarionovič Kutuzov- -Smolenski, Mihail Bogdanovič
Barklaj-de-Toli, Ivan Fjodorovič Paskevič-Erivanski
i Ivan Ivanovič Dibič-Zabalkanski. Nosioci Ordena
sv. ðorña koji bi za hrabrost dobili zlatno nagradno
oružje, imali su pravo da na hladnom oružju nose
temnjak u bojama ordenske lente (v. Georgijevski
temnjak). Nagradno oružje sv. ðorña nije moglo da
se daruje „bez očiglednog podviga". U toku rusko-
turskog rata 1877- 1878, zlatno oružje s
dijamantima dobilo je trideset pet ljudi, meñu
kojima i general Mihail Dimi-trijevič Skobeljev.
Oficirsko zlatno oružje dobilo je oko 600 ljudi. Od
1807, isključivo vojnicima i podoficirima, za
hrabrost se dodeljivalo tzv. Odlikovanje Ratnog
ordena sv. ðorña - srebrni krst. Ovo odlikovanje je
tokom vremena takoñe dobilo četiri stepena i do
1917. vršilo je funkciju medalje za hrabrost.
Orden sv. Stanislava - poljski orden, koji je 1765.
osnovao poslednji poljski kralj Stanislav Avgust
Ponjatovski. Posvećen je krakovskom biskupu iz XI
veka - sv. mučeniku Stanislavu, patronu Poljske.
Deviza ordena: „Praemiando incitat („Nagrañujući
pobuñuje"). Kada se 1815. godine ruski car
Aleksandar I krunisao za poljskog kralja,
vaspostavio je i stara državna odlikovanja, meñu
kojima i Orden sv. Stanislava, premda sa
promenjenom suštinom. Od 1831. Orden sv.
Stanislava uvršćen je u red odlikovanja Ruske
imperije. Orden ima tri stepena.
Pavlovsk - grad u Sanktpeterburškoj guberniji, osnovan
1777. godine; od 1796, kada ga je Pavle II izabrao
za svoju letnju rezidenciju, dobio gradska prava.
Paževski korpus - (pun naziv: Paževski korpus Njegovog
Imperatorskog Veličanstva) školska ustanova za
plemićke sinove, osnovana 1802. godine. U
Paževskom korpusu školovala su se deca najviših
državnih činovnika (prve tri klase), a najuspešniji
 učenici proizvoñeni su odmah u gardijske oficirske
ili dvorske činove, a oni manje uspešni u armijske
(konjica, pešadija). Broj učenika u Paževskom
korpusu bio je ograničen na 150 godišnje.
Papaha - visoka šubara u obliku obrnutog konusa,
najčešće od nešišane ovčije kože ili astragana, sa
čojanim dancetom; deo muške nošnje mnogih
kavkaskih naroda, odakle je primljena kao deo
uniforme najpre kozačke vojske.
Pesnik - Aleksandar Sergejevič Puškin. Stihovi koji se
navode u romanu potiču iz Puškinove pesme „Baca
šuma grimizna svoju odoru“ („Ronяet les bagrяnый
svoя ubor...“ 19 oktяbrя 1825 goda).
Pečorin - glavni lik Ljermontovljevog romana Junak
našeg doba.
Prevashodstvo - titula u obraćanju („vaše
prevashodstvo") visokim činovnicima (III i IV klase)
grañanske, dvorske i vojne službe - rang tajnog i
višeg državnog savetnika, odnosno divizijskog i
brigadnog generala ili viceadmirala i
kontraadmirala.
Revnzor - v. Drama Revizor, nema scena.
Redengot - muška ili ženska gornja odeća uskog kroja
sa dve male kragne (od kojih je niža ležala na
ramenima) i s kopčanjem po celoj dužini. Pojavio se
u Engleskoj oko 1725. kao odelo za jahanje. U XIX
veku redengot je postao svakodnevna grañanska
odeća. Kada se ukorenila reč kaput, naziv redengot
je nestao, ali je kroj u muškim kaputima bio u
modi do kraja Prvog svetskog rata, a u ženskim, s
vremena na vreme, tokom celog XX veka, samo što
sada njegova karakteristika nije više dupla kragna,
nego uski kroj i kopčanje po celoj dužini (Р. М.
Кирсанова, Костюм в русской художественной
культуре XVIII - первой половины XIX веков, М.,
Большая россйпская знциклопедия, 1995).
Redosled dodeljivanja ruskih odlikovanja - pri dodeli
 odlikovanja Ruske imperije, vodilo se računa o
njihovom meñusobnom redosledu. Najniži je Orden
sv. Stanislava III stepena, zatim po važnosti slede:
Orden sv. Ane III stepena, sv. Stanislava II stepena,
sv. Ane II stepena, sv. Vladimira IV stepena, sv.
Vladimira III stepena, sv. Stanislava I stepena, sv.
Ane I stepena, sv. Vladimira II stepena, Orden
Belog Orla i Orden sv. Aleksandra Nevskog.
Postojala su posebna pravila za nagrañivanje
ordenom sv. Vladimira I stepena i sv. Andreja
Prvozvanog. U ovaj sistem nije spadao skromni
Orden sv. Ane IV stepena „ZA HRABROST“, koji se
nije dodeljivao kao redovna vojna nagrada, nego
kao posebna nagrada za lične ratne podvige.
Rjurik - prema letopisnom predanju, voña varjaškog
(normanskog) odreda, koji je, sa braćom Sinjeusom
i Truvorom, pozvan da vlada u Novgorodu. Rjurik je
legendarni protoplast dinastije Rjurikoviča, prve od
dveju ruskih dinastija, koje su davale ruske
kneževe - velike kneževe kijevske, vladimirske,
moskovske, i ruske careve (IX-XVI v.). Poslednji
izdanak ove loze na ruskom prestolu je sin Ivana
Groznog - Fjodor I Ivanovič (car 1584-1591).
Rjurikovičima pripadaju i neki ruski aristokratski
rodovi, potomci udeonih kneževa.
Sanstefanski mir - mirovni ugovor sklopljen 1878.
izmeñu Rusije i Turske u gradiću San Stefanu.
Odredbe ovog sporazuma predviñale su:
nezavisnost i teritorijalna proširenja Crne Gore,
Srbije i Rumunije; zajednički protektorat Austro-
Ugarske i Rusije nad autonomijom Bosne i
Hercegovine i Novopazarskog sandžaka;
autonomiju Velikobugarske kneževine, koja bi
ostala u vazalnom odnosu prema Turskoj a čija bi
se teritorija prostirala od Dunava i Crnog mora do
Egejskog mora i albanskih planina, odnosno
zauzimala, osim bugarskog etničkog prostora, celu
 Trakiju, Makedoniju, veliki deo Kosova i Metohije,
Niš, Pirot i Vranje - pri čemu bi se turska vojska
povukla a ruska posela teritoriju nove države i
sprovodila njeno organizovanje; rušenje turskih
utvrñenja na Dunavu; reforme na Kritu, u Epiru i
Tesaliji; slobodnu plovidbu trgovačkih brodova kroz
Bosfor i Dardanele u miru i ratu; teritorijalne
ustupke Rusiji (Batum, Kars, Ardagan, Bajazet u
Aziji, kao i Izmailski i Akermanski okrug u
Besarabiji) i ratnu odštetu u visini 1,4 milijarde
rubalja, koja se delimično kompenzovala
teritorijama. Odredbe ovog ugovora osporile su
Austro-Ugarska i Velika Britanija, kojima se
pridružila i Nemačka, a nezadovoljstvo su izrazile
Srbija i Grčka. Ugovor je revidiran na Berlinskom
kongresu (v.).
Slavjanski bazar - čuveni moskovski hotel u Nikoljskoj
ulici, otvoren 1872; naredne 1873. godine sagrañen
je u dvorištu restoran. Hotel i restoran okupljali su
rusku društvenu i umetničku elitu s kraja XIX
veka.
Soboljev, general - kao prototip za lik generala
Soboljeva u Turskom gambitu poslužio je Mihail
Dmitrijevič Skobeljev (1843-1882), general-añutant
(v.) i pešadijski armijski general, sin divizijskog
generala Dmitrija Ivanoviča Skobeljeva (1821-
1880). M. D. Skobeljev, koji je odista nosio
nadimak „Beli General" i „Ahilej“, istakao se za
vreme poljskog ustanka 1863-1864, u ratovima u
Srednjoj Aziji - ekspedicijama na Hivu (1873, v.
Hiva) i Kokand (1875-1876, v. Kokand), rusko-
turskom ratu (1877-1878), osvajanju tvrñave Geok-
Tepe i cele Ahal-Tekijske oaze (1881).
Sulejman II - u tekstu Turskog gambita ne misli se, po
svoj prilici, na turskog sultana Sulejmana II
Veličanstvenog, već na - Sulejmana III, koji je,
posle dugogodišnjeg zatočeništva, postao sultan
 1687. i vladao do smrti, 1691.
Surtuk - strukirana muška odeća sa skutovima do
kolena, s kragnom i kopčanjem po celoj dužini.
Prvo se pojavio u Engleskoj. Za surtuk se u Rusiji
znalo još od prve polovine XVIII veka, ali počeli su
ga nositi na prelasku iz XVIII u XIX vek,
istovremeno s frakom. Oblik rukava, kragna, kao i
dužina skutova surtuka, menjali su se u zavisnosti
od mode. U dvadesetim godinama XIX veka pojavila
su se odreñena pravila koja su se menjala s
vremena na vreme i odnosila se na pogodnost
surtuka za različite prilike. Početkom XIX veka,
kada se frak smatrao za zvaničnu mundirsku
odeću, u goste se išlo u surtucima. Godine 1855.
izdata je naredba kojom se frak zamenjuje
polukaftanom. Uvedena je i obaveza da činovnici
svih ustanova u Rusiji imaju dvoredan surtuk sa
šest kopči. Dugmad mundirskog surtuka morala je
da ima znakove ustanove i gubernije gde je služio
činovnik. Uz mundirski surtuk trebalo je imati
pantalone od čoje iste boje, kapu i bele antilopske
rukavice. Jedini dozvoljen orden na surtuku bio je
Orden sv. ðorña Pobedonosca (v.) svih stepena, kao
i oznake akademskih ustanova.
U drugoj polovini XIX veka surtuk polako ustupa
mesto sakou (Р. М. Кирсанова, Костюм в русской
художественной культуре XVIII - первой
половины XIX веков, М., Большая российская
знциклопедия, 1995).
Tabela rangova (Tabelь o rangah) - opšti državni
šematizam Rusije koji je bio na snazi do 1917.
godine. Pošto je Rusija 1721. godine proglašena
imperijom, car Petar Veliki sastavio je i proglasio,
1722. godine, Tabelu rangova, kojom je regulisao
hijerarhijsku piramidu u novoj državnoj
organizaciji. Sve državne službenike - grañanske,
dvorske i vojne - siste-matizovao je u 14 klasa
 odnosno činovnih i platnih razreda, odredivši im
oficirska zvanja. Za vreme Petra Velikog, i kasnije,
veliki broj nižih državnih službenika nije bio
razvrstan prema Tabeli rangova. Već sam „ulazak“
u Tabelu, makar i u najnižem zvanju, a zatim
kretanje po njenoj lestvici naviše, značio je sticanje
niza privilegija, počev od državnog stana, ogreva,
kočije, posluge i drugih pogodnosti, pa do ličnog, a
onda i naslednog plemstva. Tabela se od Petrova
vremena više puta menjala prateći strukturne
promene pre svega u vojsci; gotovo prvobitan oblik
zadržala je hijerarhija dvorskih i grañanskih
zvanja. (Tabela sa nazivima činova objavljena je uz
roman Azazel.)
Tajne madridskog dvora - aluzija na popularni trivijalni
roman XIX veka Izabela Španska ili Tajne
madridskog dvora.
Tekijci - stanovnici Ahal-Tekijskog kraja, pokoreni
tokom tzv. Turkestanske kampanje (v. pod
Turkestan).
Termaikoski zaliv - Solunski zaliv, severozapadni deo
Egejskog mora, grčka obala.
Titularni savetnik - činovnik IV klase u grañanskoj
službi (rang kapetana u vojsci).
Treće odeljenje - pun naziv: Treće odeljenje Lične
kancelarije Njegovog Imperatorskog Veličanstva -
organ za zaštitu države, namenjen političkom
nadzoru, istražnim i obaveštajnim radnjama s tim
u vezi. Nastalo je 1826, posle razbijanja
dekabrističkog pokreta (pokušaj prevrata 1825), i
vezuje se za ime imperatora Nikolaja I. Trećem
odeljenju je kao izvršni organ bio podreñen
Žandarmerijski korpus (v.), čiji je zapovednik
ujedno stajao na čelu celog Odeljenja. Ukinuto je
1880. godine posle reforme državne uprave.
Turkestan - široka oblast Srednje Azije, koja obuhvata
delove današnjeg Turkmenistana, Uzbekistana,
 Tadžikistana i Kirgistana. Ratovi koji su doveli do
pripajanja ovih zemalja Ruskoj imperiji vodili su se
intenzivno od polovine XIX veka. Turkestanska
kampanja, koja se spominje u Turskom gambitu,
podrazumeva ekspedicije na Hivu (v.) 1873. i
Kokand (v.) 1875-1876.
Falanster (ili falansterija) -tzv. „ljudska košnica“, velika
kuća sa mnogo stanova; prema idejama socijaliste-
utopiste Šarla Furijea, osnovna zajednica
socijalističkog društva, komuna.
Francuska milja (Peie) - tradicionalna francuska mera
za dužinu; kopnena iznosi 4.444 š, a pomorska -
5.556 gp.
Hiva, Hivinski kanat - srednjoazijski kanat južno od
Aralskog mora, u porečju Amudarje, u vazalnoj
zavisnosti od Rusije (na teritoriji današnjeg
Uzbekistana). Godine 1873. general Kaufman (v.
Konstantin Pavlovič) srušio je ovaj kanat, zauzeo
njegovu prestonicu (Hiva) i pripojio ga Rusiji.
Car Oslobodilac - v. Aleksandar II.
Čerkeska - ruski naziv za suknenu mušku dolamu koju
su, kao deo tradicionalne nošnje, koristili mnogi
kavkaski narodi; od ovih naroda primili su je terski
i kubanski kozaci. Čerkeska se ne kopča, vezuje se
oko struka tankim pojasom, seže do ispod kolena,
a kroji se u struk i ima široke dugačke rukave. Sa
leve i desne strane grudi našivaju se, kao naročiti
džepovi, fišeklije za puščanu municiju.
Černjajev, geieral - istorijska ličnost: Mihail Grigorjevič
Černjajev (1828-1898), poznati ruski vojskovoña.
Istakao se još kao mlad - u odbrani Sevastopolja za
vreme Krimskog rata (1854-1855). Obavljao je
mnoge komandne dužnosti na Kavkazu i u Srednjoj
Aziji. Osvojio je Taškent (1865). Više puta stavljan
na raspolaganje i prerano penzionisan. Kao
privrženik slovenofilske ideje pozdravio je
Hercegovački ustanak 1875. i prihvatio poziv kneza
 Milana Obrenovića da stane na čelo srpske vojske
u ratu protiv Turske 1876. Ovakvo njegovo
angažovanje dovelo je u Srbiju mnoštvo ruskih
dobrovoljaca.
Šustovski - kvalitetan konjak koji je flaširala trgovačka
kuća Šustov.

sken : Kalimero

obrada: BABAC

NA KORICAMA

Naslovna strana
P. G. Bogomolov, Knjige, 1737.
Mihail Dmitrijevič Skobeljev. Fotografija.

Prva klapna
V. V. Vereščagin, Smrtno ranjeni, 1873.
Posveta je napisana rukopisom Aleksandra
Puškina, transformisanim u srpsku ćirilicu.

Poleñina prve klapne i naslovne strane

Mapa Rusko-turski rat i balkanske zemlje
sedamdesetih godina XVII veka.

Poleñina druge klapne i zadnje korice Gore: Orden

sv. ðorña Pobedonosca I stepena.
 V. V. Vereščagin, M. D. Skobeljev pod Šipkom. Pre
1890, fragment.

Dole: V. V. Vereščagin, Posle juriša. Previjalište pod

Plevnom, 1878.

Druga klapna

N. A. Jarošenko, Milosrdna sestra, 1886.

Znak odlikovanja Ordena sv. ðorña Pobedonosca
bez stepena za vojnike.

Zadnja strana
Nagradni mač s Georgijevskim temnjakom.