Тамара Ломовић, група 08, 2023/00432

Предмет: Античке поетике

„ГОЗБА“ ПЛАТОН

ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ „ГОЗБЕ“ КАО ДИЈАЛОГА

Платонов дијалог „Гозба“ спада у трећу групу Платонових списа, заједно са списима
„Федар“, „Федон“ и „Држава“. Они се сматрају за списе пуне зрелости. И овај дијалог је,
као и остали (сем Одбране Сократове), „сократовски говор“.

Овај дијалог је добио име по гозби коју је у својем дому приредио млађи трагички песник
Агатон кад је, у трагичком надметању, 416. године о Ленејама, први пут стекао победу
својом тетралогијом.

Сва лица у Гозби су историјске личности!

„Овај дијалог, за разлику од суморног Федона, сав трепери у ведрој радости и раскошној
веселости“. –Милош Ђурић

ГЛАВНА ТЕМА ДИЈАЛОГА

Поднаслов овог дијалога је „О љубави“

Централни догађај: Гозба и појединачне беседе у славу богу Ероту.

ЕРОТ (грч. Έρως) – бог љубави, који се у хеленској књижевности најпре јавља код
Хесиода. Хомер Ерота још не познаје. О Ероту има више митова:

1. У Хесиодовој Теогонији, Ерот је једна од космичких сила која настаје после Хаоса
и Геје и игра знатну улогу у космогонијама и преставља космичку љубав
2. 2. Пре Хесиода, он се јавља у Орфичком учењу космичког јајета из кога је са
светлошћу произашао као стваралачка снага у развитку природе и назива се
различитим именима (Фанет, Метида, Ерикапеј)
3. 3. Други мит говори о томе да је Ерот син Афродите и Ареса и да спада међу млађе
чланове олимпског дома богова
УВОДНИ РАЗГОВОР И УВОД
УВОДНИ РАЗГОВОР

Аполодор је главни приповедач овог дијалога. Аполодор среће свог пријатеља (Глаукона)
који га испитује о гозби код Агатона и о разоворима о љубави који су се тамо тада водили.
Глаукон је рекао да је то чуо од Феника али да овај ние имао ништа нарочито да му каже.
Аполодор му говори да је та гозба била давно кад су били млађи и да он лично није био
тад тамо већ да је њему о тој гозби исприповедао Аристодем, Сократова присталица.
Аполодор и Глаукон крену у шетњу и Аполодор креће са причом коју је чуо од
Аристодема и не почиње је одмах са беседама већ са једним догађајем који је претходио
одласку на гозбу код Агатона.

Аполодор – присталица и пријатељ Сократов; у Платоновом Федону он не може да

заустави сузе кад Сократ испија отров.

Глаукон – Аполодоров шријатељ

УВОД

II

Аристодем среће свеже окупаног и сређеног Сократа и пита га куда иде кад се тако лепо
дотерао. Сократ му одговара да иде на гозбу Агатонову јер претходног дана није био на
победничкој слави због превише људи па му данас долази у госте и позива Аристодема да
му се придружи и говори да „добрима на гозбе долазе добри сами од себе“. Аристодем га
пита како ће да га оправда јер долази непозван а Сократ му говори да ће смислити нешто
док не дођу тамо. Када су дошли Сократ је био много иза Аристодема и роб који је дошао
третирао је Аристодема као позваног госта док Сократа нису могли наћи. Агатон га
дочекује с добродошлицом.

III

Сви седају за сто да једу сем Сократа који стоји у предворју и неће да пусти да га уведу
иако га Агатон зове. Након неког времена, Сократ долази и Агатон му говори да седне
поред њега да слуша његову мудрост. Сократ пореди њихове мудрости са пехарима из
којег вода у пуном тече у празни пехар и на тај начин се руга Агатоновој изјави и Агатон
му говори да ће после расправљати о њиховим мудростима и да ће за судију узети
Диониса.
IV

Након ручка, принели су жртву, отпевали песму богу и учинили све остало што обичај
изискује па су затим прешли на пиће (гозба је имала два дела: ручак који је трајао кратко
време и затим симпосион или пијанку). Паусанија је рекао да им треба одмора од
јучерашњег пијанчења и да смисле начин како би могли што пријатније пити. Ериксимах
их је посаветовао да није здраво уносити толико пића и након тога сви су се сложили да ће
пити умерено и како коме одговара.

Након договора о умереном пијењу, Ериксимах каже да се реше свирачице и да остатак

вечери проведу у разговору једни с другима што они и чине и предлаже разговор.
Ериксимах је рекао да му Федар стално говори како је страшно што су песници свим
другим боговима испевали песме и пеане а само Ероту, старом и моћном богу, баш
ниједан од толиких песника није испевао ниједну похвалну песму. и стога Ериксимах
позива да сви треба да изрекну једну беседу у славу Ероту и да она буде што лепша и да се
крене од Федра јер је он творац ове мисли и онда ће се наставити беседовање с његове
десне стране. Сви се сложе с њим.

ПРВА БЕСЕДА – ФЕДАР

Федар – исти онај Федар с којим се Сократ у Платоновом Федру разговара о љубави као
тежњи за лепотом. Спомиње се и у Протагори међу поштоваоцима софиста Хипије.

За Федра, Ерот је велики бог достојан дивљења и код богова и код људи јер је он (по
Хесиодовим и Парменидовим митовима који говоре о космотвроном Ероту) најстарији
бог. Он је највећи добротвор људи не само у приватном животу већ и у државном и у
ратном животу. А највеће добро које даје њудима је по Федровом мишљењу, ЧАСТ. Онај
који љуби ни пред ким се не стиди више онего пред оним ко је предмет његове љубави.
Кад би се каква војска или држава састојала од само љубавних парова, била би
непобедива. На послетку, Федар указује на племенито пожртвовање којим човек иде и у
смрт за вољено биће.Он хвали Алкестиду (која је била спремна да за свог мужа пође и у
смрт) и Ахилеја (који је био спреман да погине за већ мртвим Патроклом), а критикује
Орфеја који није могао да не погледа Еуридику кад је излазио из Хада. Према овим
примерима, Федар говори о томе како Ерот подстиче људе на пожртвовање и на велике
моралне подвиге.
ДРУГА БЕСЕДА – ПАУСАНИЈА
Паусанија – пријатељ Агатонов, спомиње га Платон у Протагори и Ксенофонт у Гозби

Паусанија говори како, ако постоје две Афродите (небеска, Уранова ћерка и Земаљска,
ћерка Зевса и Дионе) тако постоје и два Ерота: небески, син небеске Афродите и
земаљски, син земаљске Афродите. Земаљском Ероту служе обични људи и они воле жене
исто онако као и младиће и дечаке и више воле тело него душу. А они који су задахнути
небеским Еротом више воле мушкарце него жене јер милију оно што је јаче од природе и
што има више памети. Главна ствар у овој беседи састоји се у ПОСТАВЉАЊУ И
ОДБРАНИ МОРАЛНОГ КОДЕКСА АНТИЧКЕ ПЕДЕРАСТИЈЕ.

ПЕДЕРАСТИЈА (грф. παίδ - „дете, дечак”; ἐραστής - „љубавник”) је назив за интимни

однос између одрасле особе и адолесцента дечака који ниу у сродству. У старогрчкој
култури се сматрала позитивном и добром.

Паусанија излаже различита схватања Ерота у различитим државама: у Елиди и Беотији и

онде где људи нису вешти беседници, педерастија је допуштена јер су њихови становници
сиромашни духом, а у Јонији и крајевима где владају варвари, она је забрањена јер је
опасна тиранији, као и философија и гимнастика. У Атини и Лакедемону мишљења о
педерастији су подељена: једни је сасвим одобравају а други осуђују. Тешкоћа се уклања
различитости оних који љубе тј. љубавника: ако се ствар лепо врши, она је лепа, а врши ли
се ружно, она је ружна. Напослетку беседник налази да је лепо бити предусретљив према
љубавнику ради врлине. „Није сваки Ерот леп и достојан да се слави, него само онај који
подстиче на лепу љубав“.

ТРЕЋА БЕСЕДА – ЕРИКСИМАХ

Ериксимах – лекар, син лекара Акумена, Федров пријатељ. Платон га спомиње још у
Федру и Протагори. Био философски образован.

Ериксимах прихвата Паусанијино постављање два Ерота, који су један другом супротни,
али те разлике, како он тврди, простиру се не само на активност у људској души него се
могу наћи у целој природи, као и у уметности. Он тако антрополошку функцију Ерота
проширује до космичке функције. У Ериксимаховој беседи, Ерот је као симбол атративног
и репулсивног односа између природних супротности. Као пример узима: здравље и
болест у телу, хармонија и дисхармонија у музици, плодност и неплодност у обрађивању
земље, побожност и безбожност у мантици итд. У све то уплиће Хераклита што доказује
Ериксимахову философску образовност.
ЧЕТВРТА БЕСЕДА – АРИСТОФАН
Аристофан – најславнији представник старогрчке комедије

У својој беседи, Аристофан Ерота објашњава причом (чак би се могло рећи бурлеском) о
праоблику људи, којих је испрва било три врсте: двоструки мушкарци, двоструке жене и
андрогини. Били су округли, имали су главу са два лица окренута на супротну страну,
четири руке и четири ноге. Проблем је био што су били снажни, обесни и пркосни тако да
су дизали буну на богове и зато их је Зевс расекао напола, а лице им окренуо према
расеку. Тим расецањем и одвајањем родио се Ерот. После тога расецања свака половина
стала је неодољиво чезнути за оном другом половином да се опет стопе у живу целину.
Обе половине припајале би се једна уз другу, пуне жудње да се срасту и напослетку
умирале од глади и нерада јер једна од друге нису хтеле да се одвоје. Тада се Зевс сажалио
над њима те им је стидне удове преместио напред те су могли да задовољавају своју
жудњу, да једна с другом рађају децу и после тога да се прихвате рада ради одржавања
себе и свог подмлатка.Аристофан каже да нас је бог расекао због наше кривице и зато
треба опомињати сваког да буде богодушан како их бог не би расекао још једанпут.

ПЕТА БЕСЕДА – АГАТОН

Док су досадашњи беседници славили само Еротове дарове, Агатон слави самог Ерота. За
Ерота говори да: најблаженији међу свим боговима јер је најлепши и најбољи. Најлепши
је јер је најмађи а не најстарији како је рекао Федар. Најбољи је јер је најправеднији,
најразборитији, најхрабрији и најмудрији (четири Платонове омиљене особине). Еротова
доброчинства се састоје у томе што он људима даје све одлике које он и сам има. Под
његовим утицајем настају мир међу људима, слога и сва културна добра.

У Агатоновој химни изражена је задовољена љубавна жудња, али засићени Ерот више
није Ерот, није више жудња јер човек може жудети само за оним што нема. Агатоновом
Ероту недостаје жарка жудња за подвигом и славом, недостаје му снага да се оно што се
већ джи и за потоње време одржи и унапреди. У кратком разговору с Агатоном Сократ
својим мајеутичким метофом утврђује да је Ерот по својој природи љубав према нечему и
према нечему што онај који љуби нема или жуди да трајно има; а то што он нема јесте
лепота; а како су лепота и доброта исто (ϰαλοϰἀγαϑία), недостаје му и доброта, а зато Ерот
не може бити бог.
ШЕСТА БЕСЕДА – СОКРАТ (ДИОТИМА)
Након своје уводне речи и разговора са Агатоном, Сократ устаје да беседи и као свој
прилог објашњавању и прослављању Ерота, Сократ поступа тако што не излаже своје
мисли, него мисли што их је у разговору чуо од свештенице Диотиме.

ДИОТИМА – мудра пророчица из Мантинеје у Аркадији

Платон овде хоће да прикаже Сократа као човека који хоће да каже пуну и праву истину,
без шаљивих и баналних и падање у транс теорија претходних пет беседника. Из његовог
разговора са Диотимом, у који је Платон унео најинтимније мотиве свог философирања,
произилази да Ерот није ни добар ни леп а ни ружан него се находи између ружноће и
лепоте , зла и доброте и, уопште није велик бог, као што је узимао Федар, нити смртно
биће, него нешто између тога двоа: а то је као што је Диотима рекла, демон. Он посредује
између богова и људи, он је мост између коначног и бесконачног, а то долази од његовог
порекла. Он је син Пора, који долази из изобиља и Пеније, оскудице која чезне за
изобиљем. Због тога би се могло рећи за Ерота да је амбивалентан: он је час убог, час
богат, час цвета, час вене. Он држи средину између мудрости и не знања и тежи ка знању
јер је оно лепо. Због њега, људи преко лепоте и љубави траже бесмртност (а не своју другу
половину према Аристофану) а она се задобива рађањем, телесним и духовним. Ерот је
персонификација стваралачке жудње која почиње у сфери чулног, постепено се успиње и
напослетку доспева до самог лепог. Ово последње се не рашчлањава логички, него се
непосредно доживљава. Диотима разликује три прогресивна степена: тело, душа, сазнање.
Након посматрања једног, двеју или трију лепих тела, стиче се доживљај лепоте уопште.
После телесне лепоте прилази се душевној лепоти, која је много важнија од телесне. Ту се
прелазак од појединачнога ка општем врши у области морала, јер се душевна лепота
састоји у етичком моменту. Трећи и последњи степен еротичкога успињања јесте сазнање.
Над моралном лепотом налазимо као надређену лепоту појединачних сазнања.
Упоређивање свих таквих сазнања показује да има опште сазнање, ком је предмет лепота
по себи. У сократовој беседи, Платон је први пут разговетно развио како се човек може
узнети до сазнања идеја, и како се потом треба осећати позваним да у светлости идеја
удешава свој живот и рад, да и у свету појава остварује лепоту и ствара морална добра. На
највишем степену љубав се уздиже до праве философске љубави, која представља и
највиши степен моралности, сазнања и успона. Један и исти Ерот води човека не само ка
врхунцу душевног сазнања него и стваралачком подизању и унапређивању како њега
самог тако и његове околине и друштвене целине.
АЛКИБИЈАДОВА БЕСЕДА
Након што Сократ заврши беседу, напољу се чује граја. То би Алкибијад који је дошао са
друге пијанке мртав пијан. Агатон га прима у кућу и остали му говоре да мора да беседи о
Еросу и он им одговара да је неправедно јер је он пијан а они су трезни и да у друштву
Сократа неће да хвали никог другог. Ериксимах му на то одговара да онда избеседи
похвалу Сократу што овај прихвата.

Алкибијад својом беседом постаје сам Ерот и у исти мах открива језгро Сократове
личносту, показујући да небеског Ерота чију је природу Сократу открила Диотима,
најлепше оличава сам Сократ. Он Сократа упоређује са сатиром Марсијом, на којег он
личи не само својим ликом него и својим беседама, јер је њима, као и Марсија својом
фрулом, очаравао све слушаоце, и њихову чаробну моћ Алкибијад, како сам признаје,
непрестано осећа. Упоређује га и са силенским фигурама које у себи крију фине и
скупоцене радове што представљају богове. . Т чини не само зато што сатири и силени
подсећају на Сократову физиогномску индивидуалност него и зато што они као и сам
Ерот, представљају ону противречност која је обележје Сократове личности. И зато се
Алкибијадоба беседа односи према Сократовој као појава према суштини, као слика према
појму, као пракса према теорији итд. И док еј Сократова беседа ишла за тим да покаже да
је прави еротиучар и прави философ, Алкибијадово причање иде за тим да, приказујући
Сократов лики, савршеног илософа обележи као савршеног еротичара. И као што је
Диотимин Ерот схваћен као син Обиља и Оскудице, као уједињење крајности, као оличена
противречност, и Сократ, оваплоћени Ерот, појављује се као носилац најјачих
супротности, као конкретна противречност. Алкибијадово приказивање Сократа није
ништа друго до додатка Диотимином тексту о Ероту. Сократ је жива слика Ерота као
философа и за њега философија није садржај ни резултат ни догматичка супстанција, него
животна функција, непрестано страсно тражење, испитивање, достизање и
самопревазилажење, ход из обиља у немаштину и из немаштине у обиље, непрекидан
дијалектички процес који се завршава сагледавањем највише идеје.

ЗАВРШЕТАК
Кад је Алкибијад завршио беседу, упала је нека гомила људи и правила грају те су неки
отишли кућама. Аристодем је остао и пре него што је заспао чуо је Сократа, Агатона и
Аристофана како говоре да исти човек може писати и трагедију и комедију. Када је постао
дан, Сократ се пробудио, а са њим и Аристодем и заједно су кренули. Сократ је отишао у
Ликеј да се окупа и размишља о философским питањима све док не крене кући да се
одмори.