ЕМПЕДОКЛЕ

АНАКСАГОРА
ЛЕУКИП И ДЕМОКРИТ
 ЕМПЕДОКЛЕ из Агригента
 Емпедокле је био антички
филозоф и грађанин Агригента,
грчке колоније на Сицилији.
 Као изврсног познаваоца
природе, пратио га је глас о
поседовању натприродних моћи -
да је чаробњак и господар олује.
Једини његов ученик који се
спомиње јесте софиста Горгија.
Постоји извештај о његовом
путовању на Пелепонез и
поштовању које му је тамо
указано. Такође се помиње и
његово путовање на исток у
земљу мага (Персија).
Занимљивости

 Према Аристотелу, умро је у шездесетој години (око

430. пне) иако неки аутори помињу да је живео сто
девет година. Његова смрт је постала предмет бројних
легенди, од којих је најпознатија да је скочио у кратер
Етне како би људе навео да верују да је отишао на небо
и да га због тога треба поштовати као бога. Међутим,
Диоген, који детаљно наводи ову причу, коментарише
да се „Тимај противи свим овим причама, јасно казујући
да је Емпедокле отишао на Пелопонез, и да се уопште
није враћао, па да је отуда начин његове смрти
непознат“. Био је савременик Мелиса и Сократа, а
Аристотел га сматра оснивачем реторике.
 Емпедоклова филозофија

 Емпедоклова филозофија спаја у једно елејску и јонску

филозофију.
 По Емпедоклу, постоје четири основна елемента и
четири почела или корена Бића:
вода, ватра, ваздух и земља. Ови елементи су основ за
све друге ствари које проналазимо у природи. Они се
стално сједињавају у Једно, да би се после растављали.
Све ово дешава се на основу деловања сила љубави и
мржње. Ове силе нису доступне нашим чулима, што не
значи да оне не постоје. Под дејством љубави елементи
се спајају, а под дејством мржње се раздвајају. Наш свет
је на средини између љубави и мржње.
Утицај других филозофа

 Емпедокле прихвата елејско учење о Бићу

које је вечно и које није нити настало нити
пропада, али то не значи да се не мења.
Слично Хераклиту, он говори о промени и
циклусима времена.
 Од питагорејаца, Емпедокле преузима
веровање у сеобу душе.
Анаксагора из Клазомене
 Анаксагора је рођен у Клазомени
у Малој Азији, недалеко од
Смирне (данашњег Измира).
Премда Грк, био је персијски
поданик, јер је Клазомена после
пропасти јонског устанка пала под
персијску власт. Можда је
Анаксагора у Атину дошао с
перијском војском. Ако је то тачно,
то би објаснило зашто је он у
Атину дошао у време битке код
Саламине. Он је био први
филозоф који се настанио у Атини,
која ће касније постати средиште
филозофских истраживања.
 Од Платона дознајемо да је млади Перикле био
Анаксагорин ученик, што ће касније Анаксагору
увалити у невоље. Након што је у Атини боравио неких
тридесет година, Периклови политички противници
извели су, наиме, Анаксагору пред суд око 450. године
старе ере. Диоген Лаертије каже да је на суд изведен
под оптужбом за безбожност и за персофилство*. Што
се прве оптужбе тиче, Платон наводи да се она
темељила на чињеници да је Анаксагора поучавао да је
Сунце усијани камен, а не живо божанство Хелије, те да
је Месец начињен од земље.

*персофил - онај који воли Персију

 Ове оптужбе биле су несумњиво измишљене и усмерене на то да
нашкоде Периклу, који је био близак пријатељ с Анаксагором.
Уосталом, и Периклов други учитељ, Дамон, пао је под удар
остракизма*. Анаксагора је осуђен, али је избављен из затвора,
вероватно захваљујући залагању самога Перикла. Повукао се у
Јонију и настанио се у Лампсаку, колонији града Милета. Тамо је,
вероватно, основао своју школу. Грађани Лампсака подигли су му
споменик на тргу (жртвеник посвећен Уму и Истини), а прича се да
је, по његовој жељи, годишњица његове смрти дуго обележавана
као празник школске деце.

 *Остракизам је била политичка мера у античкој Атини која је првобитно била уперена
против људи који су желели да врате тиранију у Атину, али се убрзо претворила у
средство политичког разрачунавања међу неистомишљеницима. Вешти политичари су
помоћу остракизма успевали да се реше својих најопаснијих противника. Када је
требало прибећи остракизму, сазивана је еклесија (народна скупштина у Атини).
Окупљени грађани су на комадићима црепа, који се на грчком звао остракон,
исписивали име човека који је, по њиховом мишљењу, требало да буде протеран. Пошто
би остракони били пребројани, Атињанин чије се име највише пута појавило морао је да
напусти град у року од десет дана. Остракизовани су у изгнанству остајали десет година,
али нису губили имовину и грађанска права.
Анаксагорино учење

 За Анаксагору, почело су хоеомерије - бескрајне,

недељиве и непроменљиве основне честице бића.
Хомеомерије су бескрајне клице, семена свих
ствари и налазе се у бескрајном мноштву
комбинација од којих натају појединачне ствари.
Између хомеомерија нема празног простора.
 У почетку, хомеомерије су биле врло измешане,
све док Ум није деловао и натерао хомеомерије
на комбиновање и издвајање конкретних бића. Ум
све ставља у кретање и мешање, али се он сам ни
са чим не меша.
 ЛЕУКИП И ДЕМОКРИТ
 Леукип је био је антички грчки филозоф, који се сматра зачетником
атомизма.

 О Леукиповом животу зна се веома мало. Према Диогену Лаертију, још у

антици као место његовог рођења спомињали су се Милет, Абдера и Елеја,
али све то могу бити пуке претпоставке изнете само на основу веће или мање
сличности његове филозоске мисли са учењима пресократских филозофских
школа које се везују за споменуте градове. Милет се као Леукипово место
рођења чини нешто мало вероватнијим него остала два. Леукипово
стваралаштво пада у време после Парменида, Зенона и Мелиса. Према
Диогену Лаертију, Епикур је чак тврдио да Леукип никада није ни постојао,
али тој тврдњи не треба поклонити превелику пажњу, с обзиром на то да га
Аристотел често спомиње.
 Од дела која се помињу у демокритовском корпусу, који је прикупио Трасил,
два се списа понекада приписују Леукипу: Велики светски поредак (Μέγας
διάκοσμος) и О уму (Περὶ νοῦ). Изгледа да је Теофраст био први који је тврдио
да је Леукип прави аутор ова два списа, и сасвим је могуће да је био у праву.
 Демокрит
 Демокрит, из Абдере је био
ученик Леукипа, првог
зачетника античког
атомизма, који је међутим
надмашио свог учитеља.
Атомисти су сматрали да су
све ствари састављене из
небројених ситних честица
које се крећу у празном
простору, а које су назвали
атомима.
 Леукип и Демокрит су
представници последње
велике пресократске школе.
 За Демокрита се верује да је први објединио
различита филозофска интересовања попут
физике, етике, математике, антропологије,
гносеологије...
 У своје доба, био је познат под називом Мудрац
али и Подругљивац, јер је исмевао недостатак
духовности код људи и њихове слабости. Према
легенди умро је у дубокој старости, са навршене
104 године живота, престајући да узима храну.
Постоји легенда и о његовој веселој природи, за
коју су његови савременици веровали да није
нормална, па су га упутили код Хипократа да га
излечи. Међутим, Хипократ је закључио да је у
питању само његова весела природа, а не болест.
Учење атомиста

 Леукипова и Демокритова филозофија

претпоставља да се свемир састоји од
бесконачног броја недељивих честица - атома.
 Атоми су почела бића, недоступни су чулима и
различити су по облику и величини, као и по
положају који заузимају током кретања у
не-бићу (празнини). Различит облик и
величина им омогућавају сударање и том
приликом настаје првобитни вртлог или
вихор.
 Атоми се повезују на безброј различитих начина,
који су привремени, јер свет трпи сталну
промену. И атомисти говоре о мноштву светова,
који су сви пропадљиви (с обзиром на то да су
некада настали). Сва та дешавања, настајања и
нестајања, промене, дешавају се саме по себи,
без неке силе, већ само на основу закона који су
одређени самом количином материје.
 Демокрит допуњује Анаксимандрову теорију о
развитку врста, тиме што каже да у свету
животиња влада стална борба у којој неспособни
нестају, а способни опстају. Такође, он говори о
настанку човека као резултату бројних
трансформација животињских врста. Човек је
истински свет у малом - микрокосмос.
Микрокосмос и макрокосмос

 Као што у космосу постоје бића која владају (богови),

бића која владају и којима се влада (људи), и бића
којима се влада (животиње), тако у човеку постоји оно
које влада (разум), оно чиме се влада, али и оно може
да влада (осећања) и оно чиме се влада (пожуда).
 Демокрит је сматрао да сви квалитети кој постоје јесу
само устројство атома у празнини, а да нам наше
мњење сугерише другачије.
 За државу је рекао да је добра држава ослонац свему,
“ако је она здрава, све је драво, ако она пропада, све
пропада”.