Хришћанска Етика

40. Епикурејски индетерминизам и његове етичке последице

Epikurov izbor fizikalne teorije bio je određen jednom praktičnom svrhom, svrhom oslobađanja
čoveka straha od bogova i života nakon smrti. Smatrao je da se uklanjanjem tog straha može
obezbediti duševni mir. Zašto bismo se plašili smrti kada je ona puko utrnuće, odsustvo svake
svesti i osećanja i kada nikakva kazna ne čeka čoveka na onom svetu: “Svet je zanas ništa, jer
ono što se rastvara ne oseća, a ono bez oseta je za nas ništa.”Podstaknut ovakvim razmatranjem,
Epikur se opredelio za Demokritov sistem, da je duša kao i telo sastavljena od atoma.
Ništa ne proizlazi iz ništa, ništa ne odlazi u ništa, izjavljuje Epikur, ponavljajući misao starih
kosmologa. “Pre svega, iz ničega ne nastaje ništa, jer inače bi sve nastajalo iz svega, ne
potrebujući baš nikakvog vlastitog semena, a ako bi to što nestaje propalo u nebivstvujuće ona bi
se i sve stvari uništile, pošto je ono u šta se stvari rastvaraju nebivstvujuće.” To shvatanje
možemo da uporedimo sa Lukrecijevim stihovima: “Tela koja opažamo sastavljena su od
preegzistentnih materijalnih entiteta, atoma, a njihovo propadanje je samo raspadanje na telašca
od kojih su već sastavljena. Osnovni konstituenti univerzuma jesu, dakle, atomi, atom ili
praznina.” Sve se sastoji od tela i praznina, jer da tela postoje, to svuda svedoči opažanje, ana
opažanje se nužno mora oslanjati kada se rezonovanjem izvodi nepoznato. Ti atomi se razlikuju
po veličini, obliku i težini i nedeljivi su i beskonačni po broju.
Da bi objasni poreklo sveta, Epikur je morao da dopusti sudaranje atoma. Pretpostavio je
spontano koso kretanje atoma ili njihovo skretanje od prave linije pri padu. Tako je došlo do
prvih sudaranja atoma, a iz tog sudaranja i preplitanja pojavila su se kružna kretanja koja su
dovela do stvaranja bezbrojnih svetova, koji su razdvojeni međusobno praznimprostorima. Zbog
mogućnosti nastajanja nečeg novog se odbacuje sudbina, tj. da je u životu sve unapred određeno.
Ljudska duša je, takođe, sastavljena od atoma, ali za razliku od životinjske ona poseduje
razumski deo koji je smešten u srcu. Nerazumski deo duše, puko načelo života, rasprostire
sekroz čitavo telo. Prilikom smrti atomi duše se razdvajaju i više nema opažanja: smrt je lišenost
opažanja.
I bogovi su sastavljeni od atoma, pa je svaki strah od bogovabespredmetan. Želeo je da pokaže
da se bogovi ne upliću u ljudske poslove stoga da čovek ne treba da se troši molitvama i
obredima. Istinska pobožnost se sastoji u ispravnom mišljenju. „Dok je nas, nema smrti, dok je
smrti, nema nas“ (poput Prodika). Mudar čovek se, stoga, ne plaši smrti.

44. Основне карактеристике учења киника?

Погледати питања 45 и 47.

45. Пример: нека епизода из Диогеновог живота по избору

Док је Антистен био оснивач киничке философије, Диоген из Синопе (град на северној
обали Мале Азије) био је прави оснивач киничког живота. Такође је био најоригиналнији
и најтипичнији остваривач киничког индивидуализма, јер је својим радикалисањем и
безобзирним практиковањем Антистенове доктрине највише допринео да киничка
философија постане популарна.
Живот – Његов отац Хикесија, имао је мењачку радњу и био је ухваћен у ковању лажног
новца (у томе му је помогао Диоген). Због тог преступа, Диоген бежи из Синопе за Атину
– тамо упознаје Антистена који га је хтео отерати, а пошто овај није хтео да оде Антистен
га је прихватио као ученика. Још као ученик Антистенов је почео живети најпростијим
могућим животом. Пошто је био сиромах и није имао место становања, он узима једно
велико маслиново буре из храма богиње Кибеле и учинио га је својим местом становања.
Живео је од прошње. Лети би се ваљао по усијаном песку, а зими је ходао бос да би
очврснуо од топлоте и хладноће. Није живео само у Атини, него је путовао по Хелади. У
току путовања на Егину је упао у руке гусара и на Крету је био изложен на продају. Када
га је продавац робљем питао шта зна да ради, Диоген му је одговорио да зна да „влада
људима“. У следећем моменту је Диоген видео једног отменог Коринћанина, и том
приликом је рекао своме продавцу да га њему прода јер му је потребан владар.
Коринћанин који га је купио звао се Ксенијад. Он је Диогену поверио две ствари: 1. да
управља образовањем његове деце и 2. да управља његовим газдинством.
Када су његови ученици порасли, он се вратио староме начину живота. У Кринеју (гај у
Коринту) предавао је лежећи у хладу ученицима. Био је поштован од Коринћана, који су
га сматрали драгоценошћу њихове вароши. У Коринту му се и живот завршио – када су
питали како да га сахране, рекао им је да његов леш оставе дивљим зверовима или да га
убаце у јаму и покрију мало пепелом са главом окренутом на доле (ту алудира на долазак
Македонаца). Умро је од старости истог дана када је умро Александар Македонски 323.
године п. н. е. Коринћани су га сахранили о државном трошку и на гробу су му подигли
споменик у облику пса од парског мрамора.
Анегдоте – Када је после битке код Херонеје као ратни заробљеник доведен пред Филипа,
и овај га запитао ко је, Диоген му је одговорио: „Испитивач твоје незаситости“. Одговор
се допао Филипу, па га је пустио на слободу.
Величину своје душе је показао у сусрету са Александром Македонским. Пошто су се
Хелени сакупили на Истму и решили да заједно са Александром иду у рат против Персије,
изабраше Александра за војводу. Многи су му честитали на томе, а он се надао да ће му
Диоген честитати. Пошто Диоген није марио за њега, Александар је пошао у Кранеју као
Диогнету. Диоген се сунчао пред својим буретом када му дође Александар. Он је
поздравио Диогена и упита га дали има икакву молбу, а Диоген му одговори: „Склони ми
се мало са сунца“. Одговор је изненадио Александра и он се задивио поносу и величини
Диогеновој, да је рекао (касније пред пратиоцима): „Заиста, да нисам Александар, волео
бих да будем Диоген“. Свет може да се презире на два начина: 1. одричући се свега као
Диоген или 2. имајући све у рукама као Александар.
Учење – Диогенов кинизам није био теоријска наука или какав етички систем него
наручити начин живљења и појављивања у јавности. Од Антистена Диоген је добио
подстицај за сасвим одударну и независну мисао и за најпростији начин живота, за
најпростију аутаркију – тако да је он у кинизму тј. пасијем животу отишао даље. У Едипу
животи ње назива својом браћом (посебно псе) и у истом делу говори о инцесту.
Оно у чему је надмашио Антистена јесте: 1. Место брака и породице – Диоген је тражио
да жене и деца буду заједнички; 2. Треба уништити приватну имовину, ропство и
пословни саобраћај омогућити символичким новцем направљеним од кости; 3. Одбацивао
је националне границе и основао је космополитанско схватање (утицаће на стоике); 4.
Основао је киничку аскезу као средство за постизање спољашње и унутрашње
независности и за уздизање изнад префињених животних навика којима робују обични
људи и 5. Практиковање „киничке бестидности“, којом се киничар одмеће од свих
конвенција и све потребе задовољава јавно, како оне које се тичу Деметре тако и оне што
се тичу Афродите. Диоген је утврдио крајње радикалан кинизам.

46. Зашто су се киници називали тим именом?

Зато што су водили пасији живот.

47. Ко је био Антистен?

Живот - Родио се у Атини око 450. г. п. н. е., од оца Атињанина и трачке робиње – због
тога није имао пуно грађанско право. Најпре је био ученик софисте Горгије, а познавао је
Продика и Хипију. Касније оставља Горгију и у зрелим годинама се посвећује философији
тј. Сократовим предавањима (Платон га је називао старцем – који је касно почео да
изучава философију). Био је један од његових највернијих ученика – сваки дан је прелазио
четрдесет стадија тј. седам километара да би слушао Сократова предавања. Угледао се на
аутаркију (самосталност, апсолутна унутрашња слобода и аутономија самоопредељења)
свога учитеља, али га је у равнодушности према одевању и простоти живота надмашио.
Присуствовао је последњим часовима Сократовог живота.
После Сократове смрти, отворио је своју школу у вежбалишту Киносаргу – које је стајало
онима који нису потпуни грађани. По Киносаргу је школа и добила име, а можда и по
начину живота њениг припадника – њихов живот је упоређиван са псима. Антистен је
одбацивао Платонову учење о идејама – пример је њихова преписка, у којој Антистен
оспорава идеју коњства, јер може да види оком својим само коња, и Аристипов хедонизам
– Антистенова омиљена реченица је била „Боље је полудети неголи подлећи уживању“.
Списи – Написао је седамдесет и четири списа у десет томова – о томе сведочи Диоген
Лаерћанин. Осим деклација Ајанта и Одисеја, ниједан други спис није сачуван.
Учење – Тежиште Антистенове доктрине је била Етика, чија основа носи сократовско
обележје. У средишту његових етичких рефлексија се налази: 1. јака воља ка врлини и 2.
аутаркија врлине. Учио је, да је врлина: 1. довољна за блаженство; 2. она је једна, свагда
иста; 3. она се може научити и 4. она се не може изгубити. За највећег непријатеља врлине
сматрао је чулно уживање (њега се бојао више од лудила) – које је ремећење човекове
унутрашње равнотеже, лишава га унутрашње слободе и чини га робом пожуда. Насупрот
чулном уживању стављао је напор и рад – који треба човеку да би духовно очврснуо и
таквом прекаљеношћу стекао унутрашњу независност. У својим списима је развијао
учење да је труд прави пут ка блаженству. Тако ће „труд“ постати главна реч киничара.
Антистен није говорио о угушивању природних потреба, него је одбацивао чулно
уживање као самосталан циљ човековог живота. Човек који се ослободио слепих заблуда
гомиле, јесте прави господар себе и свога живота, а не случај. Његова (Антистенова)
највећа одлика је „аутаркија“ - самосталност, и њен плод апсолутна унутрашња слобода и
аутономија самоопредељења.
Одбацивао је тј. био је противник политеистичке и антропоморфистичке религије,
међутим, он не одбацује хомеровско-хесиодску митологију као Ксенофан, него ју је као
Парменид, Емпедокле, Анаксагора, Метродор, Протагора, Хипија, објашњавао
рационалистички и алегоријским начином – тако у њој налазећи етичке наговештаје и
друге истине.

52. Стоички детерминизам и његове етичке последице

Učenje o kosmičkom determinizmu (nekoj vrsti kauzalnog determinizma), tj. da je tok prirode
strogo određen prirodnim zakonima. Nobelovac Bertnard Rasel je u svojoj Istoriji zapadne
filozofije, baveći se ovom temom, njihov pogled na prirodu i boga ovako objasnio: „Bog nije
izdvojen iz svijeta; on je duša svijeta, i svako od nas sadržio dio božanske vatre. Sve su stvari
djelovi jednog jedinstvenog sistema, koji se zove priroda; a individualan život je dobar samo
kada je u harmoniji sa prirodom“ (Rasel, 2015, str. 229). Ovdje se konstatuje etički ideal stoika-
život ispunjen vrlinom, koja se postiže kada čovjek svoju volju usaglasi sa prirodom.
Kosmološki determinizam je za stoike bio neophodno određenje stvarnosti, koje je uspijevalo da
pomiri naizgled deprimirajuću koncepciju izvjesnosti sudbine predodređene svima nama sa
mogućnošću moralne slobode. Odredili su da je pravilan moralan izbor prikloniti se krugu svijeta
koji nikada ne prestaje da se okreće, kome je svaki njegov kraj novi (i isti) početak. Zašto se
prepustiti nečemu takvom, zašto ne pokušati razbiti tok, ispasti iz kolosjeka? Zato što bi tako
nešto uvelo haos tamo gdje treba postojati red, nesklad tamo gdje treba biti sklad. Stoički
odgovor na ljudsku potrebu za znanjem, o kojoj sam govorio u uvodu ovog rada, je, čini se,
sljedeći: kada saznam i uvidim skladnost i savršenost jedinstva i toka kosmosa, jedino što mogu
željeti i čemu mogu težiti je da budem dio tog sklada, a to ću činiti tako što ću prihvatiti sve što
mi bog šalje, i tako postupati po vrlini.
Završiću sa stavljanjem na uvid Raselove formulacije ove stoičke doktrine, koja izrazito rječito
objašnjava istu: „Vaseljena je jedno jedinstveno živo Biće, ona ima dušu koja se može zvati i
Bog i Rauzm. Ovo je biće u cjelosti slobodno, Bog je još od samog početka odlučio da će on
postupati u saglasnosti s utvrđenim opštim zakonima, ali je izabrao takve zakone koji bi mogli
dati najbolje rezultate. Ponekad, u naročitim slučajevima, rezultati nijesu baš sasvim poželjni, ali
ovu nezgodu vrijedi izdržati, kao ikada je riječ o pravnim zakonicima kod ljudi, zbog
preimućstva koje pruža zakonska stabilnnost. (...) Kada božanski dio čovjeka ostvaruje svoju
volju u smislu vrline, ova volja je dio božanske volje, koja je slobodna; otuda je u takvim
okolnostima i ljudska volja slobodna“

63. Филоново и стоичко учење о апроприацији (οἰκείωσις)

Кључни философски аспект Филона Александријског је стоички аспект „скућити се“

(икеос, икиосис) – то је темељна стоичка догма у којој свако биће треба да заволи
сопствено биће. Морам да заволим себе да би волео Господ, јер сва природа тежи
Господу. Постоји континуитет имеђу свих живих бића и општег нивоа постојања. Код
стоика природа, икиосис – посматра човека као једног од створења.
Филон се разликује од стоичког мишљења због утицаја Библије и неоплатонизма.
Уподобљење може бити Библијско-Богу и Платонистичко-Идеји. Такође оно може бити
статичко-динамично – немају наду, све је овде и сада и динамично – нада у спасење, ми
чекамо спасење.
Филон је имао врлину као наду и стоичку доктрину сагледавања Логоса.
Филон – етика – фактори утицаја: 1. философски – на првом месту стоицизам; 2.
библијски – врлине: нада и покајање и 3. егзегетски метод – библијске личности као
персонификоване врлине = алегорија (пример: Мојсије представља Мудрост).

64. Филон и стоички каталог врлина

Стоички каталог страсти садржи следеће страсти: 1. Тугу, очајање – дубоки песимизам,
трпљење зла; 2. Страх – губљење себе, исчекивање зла; 3. Задовољство и 4. Жудња –
хтење стремљење ка нечему. Насупрот каталогу страсти имамо Стоички каталог врлина
(еупатијевласт): 1. Обазривост; 2. Радост; 3. Βυλλησης – наш разум, процењује шта је то
добро за нас (разумно хтење) = благовољење.
Код Филона наилазимо на две еупатије (он их дефинише) : 1. – туга, очајање vs радост и
покајање и 2. страх vs нада.
Покајање је поглед у прошлост и преображај прошлости у будућност. Да блудни није
сагрешио, не би могао касније да се уздигне до висине, љубивши Господа много више
него раније. Грех кроз покајање постаје узрок велике љубави. Код Филона, природно
стање код човека је острашћено и све се заснива на чулном доживљају. Кроз чула страсти
овладавају човеком (платонистички и патристички став). Уснулост разума дозвољава да се
развију страсти. Човек у природи свога бића тежи ка добру, његова боголикост и разум му
омогућавају да буде пријемчив за однос са Господом. Филон истиче две врлине: 1. Власт
над собом и 2. Издржљивост.

65. Опште карактеристике етичке доктрине Климента

Александријског
66. Уподобљење Богу према Клименту
67. Образ и подобије и смисао аксезе према Клименту
68. Климент Александријски: Који се богаташ спасава?

Jezgrovit osvrt Simone Cives u njezinom komentaru ovog Klementovog djela (Il ricco e la
salvezza, Milano, 2003.,16): »Iz Klementovog govora jasno izranja središnja uloga dobrote i
darova Božjih, kao i središnja uloga čovjeka u odnosu na stvari i pojave, njegove besprijekorne
osobnosti u odnosu na dobra kojima upravlja i kojima raspolaže. Bogatstvo se ne predstavlja kao
negativno dobro, nego kao sredstvo, a negativno su strasti koje se mogu priljepiti uz to. Klement
čak hvali raspolaganje dobrima jer je raspolaganje sredstvo koje dopušta da se pomogne
potrebnom, sukladno onom što se događa u paraboli o milosrdnom Samarijancu. U
Klementovom se tekstu potvrđuje vrednovanje tradicionalne misli Starog saveza (bogatstvo je
jedna vrsta dobra i opipljiv znak Božje dobrohotnosti), odjek stoičke etike (posjedovanje
materijalnih dobara može biti rizik za čovjeka) te prihvaćanje evanđeoskog navještaja (kruženje
dobara znak je bratske ljubavi). 'Mistično' tumačenje evanđeoskog retka, kako ga aktualizira
Klement, ide za tim da pokaže da kršćanin, premda raspolažući dobrima, nije njihov rob, jer je
njegovo stvarno bogatstvo ono duševno i duhovno; raspolaganje dobrima može, naprotiv, služiti
kao sredstvo da se dođe do života vječnog. Uz ovu središnju temu materijalnog ili duhovnog
bogarstva nedovezuju se i druge važne teme kao što su kršćanska ljubav i pokora. Kao
svjedočanstvo činjenice o mogućnosti spasenja i onih koji su se ogriješili o Gospodinove
zapovijedi Klement priča priču o apostolu Ivanu i jednom adolescentu koji se, postavši vođa
razbojnika, na koncu ipak, na apostolov poticaj, obraća te ga prime u Crkvu. U ovom se traktatu
opaža Klementova stručnost kojom sustavno i metodički raspršuje poteškoće svojih slušatelja po
pitanju doslovnog tumačenja svetopisamskog teksta, uvodeći ih u dublje – mistično tumačenje.
Tako pokazuje da i najveći grešnik može dosegnuti spasenje ako čini istinsku pokoru pred
Bogom, a u zajednici Crkve, a normalno da to onda vrijedi i za materijalne kršćane, ako su
izvorni.

73. Организација монашких насеобина у Египту антонијевског

типа

Личност која је одиграла важну улогу у формирању ових монашких насеобина које су
живеле по антонијевском моделу био је Антонијев следбеник и ученик ава Амун који се
Антонију придружио на Нитријској гори 315. (сачувано је једно Антонијево писмо њему
упућено). Поред Нитријске горе, Келије и Скита (данас постоји само Скит), монашке
насеобине формиране су и на другим местима у делти Нила и другим регијама, а неке од
њих налазиле су се близу градова. Тако Паладије својој Историји (Лавсаик) помиње
дванаест хиљада подвижника који живе у околини Антиноја у Тиваиди (тебанској
области). Монаси су живели у келијама које су сами зидали циглама од блата; келија за
новопридошлицу се тако могла направити за свега један дан. Ипак, било је и знатно већих,
а такве су биле нарочито оне у којима су живели угледни подвижници који су примали
посетиоце. У монашким насељима је постојала и црква у коју су се становници сабирали
недељом ради заједничке литургије. Брига око заједничког богослужења била је поверена
осморици рукоположених монаха међу којима је најстарији уживао посебан углед. Остала
богослужења су била келијска, а поред молитве монаси су се бавили и интелектуалним
(промишљање Писма) и мануелним радом (какво је, примера ради, чувено плетење
корпи).
 74. Оснивање општежитељног монаштва

Живот – Пахомије Велики је рођен у једном селу у Горњој Тиваиди (Горњи Египат), на
левој обали Нила, од незнабожачких родитеља. Зна се да је у младости изучавао египатске
књиге и стару философију. За време цара Константина Великог узет је у војску, а том
приликом је први пут дошао у додир са Хришћанима (за време искрцавања у једној луци)
и са врлинско-подвижничким животом, који је на њега снажно утицао. По изласку из
војске (имао је 20 година), крстио се у једној хришћанској цркви у селу Хиновоск
(околина његовог родног краја) и одмах започео усамљенички живот. Током тих почетних
подвига ревносно је читао Свето Писмо на коптском језику. Пахомије Велики је био
"веома човекољубив и братољубив" (запажање Паладија Хеленопољског) и веома рано је
осетио потребу за стварањем монашког општежића.

Одвојивши се од свог учитеља Авве Палемона, с којим је у подвизавању провео око десет
година, Пахомије је на источној обали реке Нила, у селу Тавениса (Горња Тиваида),
основао мали манастир (око 320), а потом и други, већи, код села Пебуа. У те манастире
Пахомије је примао све оне који су долазили са жељом да служе Богу. После дугог
искушеништва, па обрасцу подвижништва и смиреног трудољубивог живота самог
Пахомија, примали су иночки чин (први који су дошли звали су се: Псентасис, Сурос и
Псој). Тако је релативно брзо настало још девет мушких киновија (над свима је Пахомије
био архимандрит) и две женске (над њима је игуманија била Пахомијева сестра Марија).
Ови манастири били су организовани саборно, са седиштем најпре у Тавениси (где је
боравио и Пахомије), а затим у Пебуу. То није било само просто окупљање монаха да
групно живе (јер тога је већ било) него стварање истинске монашке заједнице, манастира
са заједничким животом у одрицању, сиромаштву, послушности и девствености, са
заједничком молитвом, заједничким радом и трпезом. Од тада је монашко општежиће
познато као облик монаштва. Године 346/7. читаву манастирску област захватила је
епидемија куге, којој је подлегло преко сто монаха, па и сам Пахомије.
Дела – Од дела Св. Пахомија Великог остала су позната Правила (краћа збирка монашких
правила), са 192 кратке ставке, подељене на четири дела (правила и упутства, правила и
епитимије, правила и закони и уредбе). У основи ових правила је добровољно одрицање,
строга аскеза, рад и молитва, уз завете девствености, сиромаштва, послушности и љубави.
Оригинални текст Пахомијевих правила (на коптском језику), као и на грчком језику, није
сачуван (осим у фрагментима). Али, сачуван је један комплетан текст на латинском језику
(превод Блаженог Јеронима с грчког на латински, извршен око 404. године). Поред тога,
Пахомије је написао и краће Духовне поуке, које су сачуване на коптском, као и 11
Писама (сва их је превео Блажени Јероним на латински језик). Постоје још и извесне
изреке које се сусрећу у неким Отачницима.
Житије из Охридског пролога – Преподобни Пахомије Велики. Родом Мисирац, и у
младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против
Максенција. Потом дознавши од Хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив
живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону,
код кога се десет година учио животу подвижничком. Тада му се јави Ангел у оделу
схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав
општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту,
проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав
Ангела Божијега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога
осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде,
Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божијој без обзира кад ће и ко ће ту
доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом
Божијим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од Ангела. А када
се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових
ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког
живота, а Свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање
овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна
чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И
послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И
управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и
правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога
земнога живота. Многе од његових ученика Црква је уврстила у ред светитеља, као што
су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије,
Псентаисије и други.

75. Античка физиологија и теологија поста у раном монаштву

Какве су биле аскетске технике које су монаси практиковали и шта је био њихов смисао?
Разуме се, поред теолошких идеја које су кључне за њихово разумевање, не треба
заборавити ни то да је њихов настанак и практиковање повезано и са оновременим
физиолошким представама. Како би остварио у себи превласт ума над телом, што је
једини начин повратка душе јединству са Богом, прво што је монах морао да учини било
је да се избори са страстима повезаним са базичним физиолошким потребама исхране и
задовољења сексуалног нагона. Живот у изолацији има за циљ да се уклоне подстицаји из
околине: Јован Ликопољски каже да и они најсавршенији падају уколико живе у близини
села. О томе колико је тешко било монасима да се изборе са сексуалним нагоном има
много сведочанстава у хагиографској литератури, па и у Житију Св. Антонија. Средство
које су сматрали најбољим за ту сврху било је физичко исцрпљивање радом и неспавањем.
Такође, дисциплина поста имала је овај аспект, што је повезано са древним физиолошким
ставовима: наиме, према Хипократу, човеков темперамент одређен је карактеристичном
мешавином четири телесне течност: крви, црне и жуте жучи и флегме (слузи; и данас за
типове темперамента користимо изразе повезане са овим, па за људе кажемо да су
сангвиници, колерици, меланхолици или флегматици). Од флегме настају све друге слузи,
укључујући и семену течност. Стога се сматрало да је неопходно исушити организам како
би се смањила производња семене течности и аскета се изборио са сексуалном жељом. То
је разлог због којег монаси нису јели месо, будући да се оно сматрало кључним за
подстицање лучења флегме. Са друге стране, препоручена је храна која исушује, попут
усољених маслина, сувих шљива или сирћета.

76. Ко је основао Црвени и Бели манастир?

Свети Пахомије Велики – оснивач општежитељног манастира.

77. Евстатије Севастијски и кападокијско монаштво

Монаштво је у то време (4. века) повезивано са „харизматичнима“ ране Нркве. Ово

изједначавање монаштва са „ентузијастичкимелементом“ у Цркви довело је до неких
забуна. За ово је добар пример Евстатије Севастијски (1380.). Евстатије је из Египтадонео
монаштво у Малу Азију. Његови су следбеници постали превише строги; учили су да брак
и једење меса онемогућавају спасење; они су се заузимали за монашење свих хришћана.
Сабор у Гангри (343.) је осудио ове превише ентузијастичке струје.

78. Св. Василије Велики и реформа монаштва

На Светог Василија је утицао Евстатије Севастијски, који је монаштво донео у Малу

Азију, од кога је преузео све што је било добро у његовим иновацијама: монашку одећу,
завете и нарочити религијски позив (постриг), који је одсликавао посебан статус монаха,
надређеног световњацима, а подређеног свештенству.
Међу многим аскетским делима Св. Василија, два су нарочито значајна за установљавање
монаштва: „Велики типик“ и „Мали типик“ .Ова правила су устројавала живот у
киновијским манастирима; она су величала општежиће као идеал хришћанског живота,
савршени живот, и у исто време су показивала опасности усамљеничког анахоретског
живота. Типици Св. Василија су кроз монашку традицију постали Magna Carta монаштва и
на истоку и на западу. Али док је на хришћанском Истоку анахоретско монаштво
наставило да потостоји као изворни монашки идеал, који је у то време функционисао као
одговор на киновијски тип Пахомијевог монаштва, који је заступао Свети Василије,
хришћански је Запад, после модификација Василијевих правила које је извршио Свети
Бенедикт, остао веран киновијском виду организованог монаштва.
Свети Василије је за циљ монашког живота поставио хришћанско савршенство. Калуђери
су се у заједници вежбали у хришћанским врлинама, нарочито у љубави; послушности
духовнгж оцу; девствености и сиромаштву и делили су заједничка добра манастира.
Пошто би достигли савршенство, могли су да се врате у свет како би помогли
усавршавању других. Тиме монаси врше и мисију „социјалних радника“. Институцијама
светог Василија, нарочито његовом Василијом, која је била у исто време и сиротиште, и
народна кухиња, и школа за неписмене, управљали су монаси. На тај је начин Св.
Василије искористио монашки покрет на добробит мисије Цркве у свету.

79. Рано монаштво и добротворни рад

Одговор у 78. питању.