Epikurejstvo

Za vreme vladavine Aleksandra Makedonskog u istoriji Grčke počinje nova epoha,

osnovne ideje u toj epohi su bile ideje o političkom i kulturnom ujedinjenju svih
Grka. Zbog ovih ideja, ceo ovaj deo grčke istorije dobija ime helenistički, pa se i za
filozofske škole i filozofe koji su bili savremenici tog perioda kaže da pripadaju
helenističko-rimskom periodu filozofije. U to doba u Atini su već postojale dve
filozofske škole, Akademija - Platonova filozofska škola i Likej - Aristotelova
filozofska škola, ove škole su nastavile sa radom i posle smrti svojih osnivača.
Međutim u helenističkom periodu grčke filozofije nastaju dve nove filozofske
škole - stoička i epikurejska. Ove nove filozofske škole su više bile okrenute ka
nekim praktičnim rešenjima i sticanju životne mudrosti, nego ka samom
misaonom i teorijskom istraživanju.
Osnivač epikurejske škole je bio Epikur, koji je u Atinu došao sa ostrva Samosa u IV
v.p.n.e, petnaest godina posle Aristotelove smrti. Kada je došao u Atinu on je prvo
zakupio jedan vrt u kom se sastajao sa svojim sledbenicima i držao im predavanja
ili vodio rasprave sa njima. Zato su ih u početku nazivali još i "filozofi iz vrta". U
ostalim filozofskim školama je uvek bilo više učitelja i predavača, međutim, u
epikurejskoj školi je postojao samo jedan predavač - Epikur, koji je predstavljao
neprikosnoveni autoritet. Epikur je bio veoma poštovan član društvene zajednice
u Atini. Kao i svaki uticajan čovek Epikur je imao i veliki broj neprijatelja, koji su za
njega govorili da je propovednik raskalašnog života. Te optužbe nisu nastajale kao
rezultat zavisti nekih drugih filozofa ili njihove ljubomore, već su one imale
osnova. Većina tih optužbi je nastajala kao posledica onog što je Epikur sam pisao
u svojim spisima. U jednom spisu on je rekao: "Uopšte ne mogu da zamislim šta je
dobro, ako mislim da nema zadovoljstva od jela, pića, da nema uživanja u
ljubavnim odnosima i slušanju muzike.
Podela filozofije
Oni su filozofiju podelili na logiku, fiziku i etiku. Dijalektika epikurejce nije posebno
fascinirala i interesovala pa se sa njom nisu preterano bavili. Smatrali su da
nikakva dijalektička veština ne može da izmeni osećaje tuge, bola ili sreće i
zadovoljstva koje neki pojedinac oseća.
Kriterijumi saznanja-opažaj
U saznanju on polazi od opažaja, jer oni odražavaju objektivni svet, pa čulima
treba verovati. Do zablude može doći usled poremećaja u našim čulima ili
trenutne promene u skladu atoma. Epikur je govorio i da lik predmeta preko
opažaja prodire u naše misli.
Fizika
Epikurejska fizika se zasniva na atomističkoj fizici, a njena suština se sastoji u
učenju da je sve nastalo iz nečega tj. da ništa nije nastalo iz ničega i da ne može
nestati ili propasti u ništa. Po njihovom učenju sve je sastavljeno iz atoma i
praznine, a postoje neki spojevi atoma i praznine koji su trajni i neki spojevi koji su
prolazni. Trajni spojevi su po njima oni spojevi od kojih su sačinjeni bogovi i
nebeska tela, a prolazni spojevi su spojevi od kojih su sačinjeni ljudi i sva živa bića
na planeti. Bogovi žive u međusvetovima i uopšte ih ne zanimaju naše ljudske
stvari. Po toj teoriji smrt je samo nestanak osećaja, raspadanje spojeva atoma i
praznina koje su sačinjavali to živo biće i prelazak atoma iz jednog u drugo stanje.
Epikur je skoro u potpunosti prihvatio učenja stare atomističke fizike, međutim,
on je ipak u svojoj fizici imao neka izmene u odnosu na atomističku fiziku. On je
nastanak sveta objasnio drugačije i tesno je povezao fiziku sa mudrošću življenja
života. Po Epikuru, pri nastanku sveta atomi su padali odozgo na dole kroz veliku
prazninu, a padali su zato što su i oni tela i kao sva tela imaju svoju težinu. Pošto
su atomi rodna tela tj. corpora genitalia, oni su živi i neki atomi pri tom padu
skreću sa svojih putanja - dekliniraju, a zbog tih skretanja dolazi do sudara i
spojeva atoma koji za posledicu imaju nastajanje bića našeg sveta.
Etika
Etičko učenje Epikurejaca možemo okarakterisati kao umereni hedonizam.
Hedonizam (grč. hedone, užitak) je etičko učenje koje kao podvrsta
eudaimonizma, užitak smatra vrhovnim dobrom i ciljem ljudskog delovanja.
Pritom se užitak može odrediti vrlo različito: kao telesno zadovoljstvo, kao
duhovno zadovoljstvo, ili oboje. Uživanje je najviše dobro i svaki čovek bi trebao
da teži što većem užitku. Prvi filozof koji se bavio pitanjem hedonizma je bio
Aristip iz Kirene, on je bio Sokratov učenik koji je utemeljio kirensku filozofsku
školu. On je razvijao Sokratovu ideju dobra, i dobro je objasnio kao užitak. To je
objasnio tezom da čoveku pripada samo ono što je sadašnje i stoga treba uživati u
sadašnjosti tj. od danas do sutra, jer ono što se već desilo ne možemo da
menjamo, a ono što tek treba da se desi je uslovljeno neizvesnošću sudbine pa
tako ni to nije sigurno. Po njemu je takođe jako bitno da mudrac vlada užitkom, a
ne užitak mudracem. Po Epikuru svako preterano spokojstvo je mlohavost, a
neumerena aktivnost je ludost. Epikur je definisao tri vrste želja: -prirodna i
potrebna, -prirodna i nepotrebna i -neprirodna i nepotrebna zadovoljstva.
Prirodna i potrebna zadovoljstva su ona koja nam omogućuju egzistenciju i njih
svakako treba ispoštovati. Prirodna i nepotrebna zadovoljstva su ona koja gode
čulima, ali nam nisu neophodna, pa tako ako imamo šansu da do njih dođemo bez
mnogo muka u njima svakako treba uživati, a ako ne, ne treba se za njih boriti.
Neprirodne i neophodne želje su one koje su uslovljene okolinom i do njih dolazi
pod uticajem društva, njih se svakako treba odreći jer su preterane i suvišne.
Pojam užitka ključan je element i u filozofiji Epikura i Epikurove filozofske škole.
Dok filozofi kirenske škole prednost daju užicima kakvi su radost i veselje, Epikur
je smatrao da užitak čine stanja kao što su sloboda od straha, požuda i odsutnost
bola. Prema Epikuru, ljudsko delovanje treba biti upereno ka postizanju
nepomućenosti duha (ataraksije). Takođe epikurejci su smatrali da samo mudri
ljudi mogu da vode život pun uživanja, jer oni znaju kada, kako i gde treba uživati.
Oni znaju da posle nekih užitaka dolazi bol i tuga, pa zato mudar čovek uvek bira
samo trajno uživanje.
Po Epikuru postoje dve vrste bola:
Telesna bol - ona se može izbeći održavanjem fizičkog zdravlja. Održavanje
fizičkog zdravlja se ogleda umerenošću, a to znači da pronađemo meru u jelu,
piću, uživanju u ljubavi, zabavi... Oni su smatrali da svaki čovek treba da stekne
osećaj za meru i treba da nauči da izabere ono što će mu doneti najbolja i prava
čulna zadovoljstva.
Duševna bol - ona se znatno teže izbegava jer je za njeno izbegavanje potrebno
dobro poznavanje prirode stvari. Najveće duševne boli su strah od smrti i strah od
Božije kazne i strepnja za neizvesnu nadu o večnom životu. Epikur je smatrao da
ne postoje razlozi za ovakve strahove. Da je strah od smrti bezrazložan on je
objasnio tezom: "Smrt nas se ništa ne tiče, jer dok postojimo (dok osećamo), smrti
nema, a kada smrt dođe, onda nas više nema jer više ništa ne osećamo."
Takođe je tvrdio da se ne treba bojati smrti, ni božije kazne, jer bogovi žive u svom
svetu punom uživanja i ne brinu za nas. Strah od strepnje da li večni život postoji
ili ne, Epikur je pobio tvrdnjom da večni život postoji, jer atomi naše duše ne
mogu da propadnu, već se samo razvejavaju po okolnom vazduhu i opet se mogu
spojiti i roditi u obličju nekog drugog bića. Ove tvrdnje Epikur je izveo na osnovu
ideja stare atomističke fizike.
Za Epikura, pa tako i sve epikurejce pitanje etike je bilo ono što ih je najviše
interesovalo i okupiralo. Oni su smatrali da je društvo koje se bazira na
prijateljstvu bolje od onog koje se oslanja na pravdu. Epikur je jednom prilikom
izjavio: "Od svih dobara koja nam mudrost pruža najdragocenije je prijateljstvo."
Na ovoj njegovoj misli se bazira cela njegova filozofija. Epikurejci su smatrali da
čovek ako hoće da živi i preživi mora da bude u zajednici koja se zasniva na
prijateljstvu i da se okruži prijateljima što je više moguće, jer će tako biti
društveniji i naklonjeniji svojim bližnjima. Pošto je epikurejska škola predstavljala
umereni hedonizam, njihova etika teži isključivo srednjim emocijama, jelo i piće
bez preterivanja, voditi ljubav u određenim granicama, stoga je prijateljstvo prava
srednja emocija između ravnodušnosti i ljubavi.
Na kraju možemo reći da su se epikurejci zalagali za apolitičan život, i da su isticali
vrednost prijateljstva i skladnosti. Glavna poruka epikurejaca je bila: - izbegni bol,
a glavna ideja njihovog učenja: "Cilj ljudskog života je uživanje.".