Etika

Etika je filozofska disciplina koja za svoj predmet ima dobro. Etika je filozofska
disciplina koja ispituje poreklo i ciljeve, odnosno, temeljne kriterijum za vrednovanje
moralnog delovanja i moralnog prosuđivanja. Neka od osnovnih pitanja koja postavlja
etika glase:
 Šta je dobro? Šta je zlo? Šta je moral? Šta moralno, a šta nemoralno? Postoji li
nekakav opšteljudski, univerzalni moral? Koje su temeljne vrline? Šta je sloboda?

 Odakle dolazi moral čoveku?

U zavisnosti od toga šta uče o poreklu morala, razlikujemo autonomne i heteronomne
etike.
Autonomne etike traže poreklo/izvor morala u samom moralnom subjektu. Moralni
subjekt ili subjekt morala, je osoba za koju važe i na koju se primenjuju određene
moralne norme, zakoni itd. Reč „autonoman“ potiče od starogrčkih reči autos što znači
„sam, lično“ i nomos što znači „zakon“. Drugim rečim, moralni subjekt samom sebi
propisuje moralni zakon kojem se podvrgava/pokorava. Moralni subjekt je svoj vlastiti
zakonodavac.
Heterenomne etike traže poreklo/izvor ljudskog morala izvan samog moralnog subjekta.
Reč „heteronoman“ potiče od starogrčkih reči heteros što znači „drugi, različiti“ i nomos
što znači „zakon“. Moralni subjekt ne određuje sam, lično moralnu normu kojoj će da se
podvrgava već je prima, dobija izvana/spolja. Subjekt, prema tome, nije svoj vlastiti
zakonodavac. Njegov zakonodavac je neko drugi. Tako je u „Bibliji“ prikazano kako Bog izdaje
Mojsiju deset zapovesti Božijih.Osim toga, neke teorije tvrde da moral ima poreklo u fizičkom
(biološkom), psihičkom, odnosno društveno-istorijskom životu čoveka, odnosno u nekoj kombinaciji ta tri
oblika života.

Heteronomija morala
ph

soc

psy
  Zašto se ljudi ponašaju moralno?
 Zašto bi ljudi trebalo da se ponašaju moralno?
Prema antičkim etičkim doktrinama, svrha ili cilj moralnog delovanja i prosuđivanja je
postizanje nekog dobra. Zato se one često nazivaju i etikama dobra. Etičke doktrine
antičke filozofije slažu se u tome da se dobro sastoji u sreći. Zato se one često nazivaju i
eudaimonističkim etikama (gr. eudaimonia = sreća, blaženstvo). Međutim, one se ne
slažu u pogledu toga u čemu se sastoji sreća1.
1. Hedonizam uči da je svrha moralnog delovanja i prosuđivanja uživanje. Termin
dolazi od starogrčke reči hedone, što znači uživanje, zadovoljstvo, ugodu itd. Pod
zadovoljstvom se može shvatiti trenutno telesno uživanje, uživanje koje imamo
dok jedemo, pijemo, imamo seksualni odnos itd. Međutim, uživanje se može
shvatiti i kao trenutno ili trajno duhovno zadovoljstvo. Osim toga, postoji i
negativno uživanje, a to je uživanje koje imamo kada se oslobađamo od nekog
nezadovoljstva ili neugode, odnosno koje postoji u odsutnosti neugode ili bola.
2. Nasuprot hedonizmu, stoji starogrčko filozofsko učenje prema kome se sreća
sastoji u životu u skladu sa umom, odnosno u životu u skladu sa vrlinom. Ovo
stanovište ne označava se nekim posebnim terminom, ali su, istorijsko-filozofski
gledano, starogrčki filozofi stoici njegovi najpoznatiji zastupnici. Stoicizam uči
da pomoću uma treba savladavati svoje afekte, kako ovi ne bi uticali na naše
razumsko odlučivanje.
3. Utilitarizam uči da je svrha moralnog delovanja i prosuđivanja korist. Termin
dolazi od latinske reči utilis, što znači „koristan“. Utilitarizam predstavlja
modernu, pa i savremenu verziju etike dobra, odnosno eudaimonizma.
Razlikujemo a) individualistički utilitariza, koji uči da je svrha moralnog
delovanja korist pojedinca, od b) kolektivističkog, koji, nasuprot
individualističkom uči da je cilj moralnog delovanja korist zajednice, ili „najveća
sreća najvećeg mogućeg broja ljudi“.

Estetika
Estetika je filozofska disciplina koja za svoj predmet ima lepo, bilo lepo umetnosti -
umetnički lepo, bilo lepo u prirodi - prirodno lepo. Budući da je umetnost osnovno
područje javljanja lepog, estetika se neretko identifikuje sa filozofijom umetnosti.

 Po čemu se razlikuje prirodno lepo od umetnički lepog?

 Od koje reči potiče reč „umetnost“?

Reč „estetika“ dolazi od starogrčke reči aisthetos, što znači „osetni“ ili „opažajni“.
Estetsko se dugo identifkovalo sa spoznajom putem čula (putem oseta i opažanja). U
XVIII estetsko počinje da se interpretira kao oset ili opažaj lepog (posebno u umetnosti).
Osnovna pitanja koja postavlja estetika glase: Šta je lepota? Šta je lepo? Koja je razlika
između umetnički lepog i prirodno lepog? Da li je moguć naučni pristup umetnosti? Da li
umetnost ima funkciju i koja je njena funkcija?

1 Reč se sastoji od starogrčkih reči eu („dobro“) i daimonion („demon, niže božanstvo“).

Kao filozofija umetnosti, estetika se pita o suštini stvaranja, proizvođenja umetničkog
dela, kao i aktu doživljaja, recepcije (prijema), odnosno vrednovanja tog umetničkog
dela. Međutim, estetika kao filozofska disciplina ne želi propisivati nikakva pravila i
norme za stvaranje ili doživljavanje umetničkog dela, već hoće da „razjasni šta je to lepo“
odnosno vredno u jednom umetničkom delu i umetnosti uopšte. Rećićemo, stoga, da je
predmet estetike tzv. estetski trougao koji sačinjavaju stvaralački čin, umetničko delo
koje je njegov proizvod i, naposletku, čin recepcije ili doživljaja umetničkog dela od
strane posmatrača.

Estetike se dele na subjektivističke i objektivističke. Prema subjektivističkim

estetikama, „lepota se nalazi u očima posmatrača“, ili drugačije, lepota se nalazi u našem
doživljaju, odnosno prijemu umetničkog dela, a ne u samom delu. Prema
objektivističkim estetikama, lepota predstavlja objektivno svojstvo samog umetničkog
dela – jedno delo je lepo, potpuno nezavisno od toga da li neko, ko i kako o njemu sud i
prosuđuje.

Antropologija
Neki filozofi smatraju da svako filozofsko pitanje ima vezu sa pitanjem o čoveku. Tako
je pitanje o biću, pre svega, pitanje o čovekovom biću, pitanje o saznanju, pitanje o
čovekovom saznanju; pitanja morala su pitanja čovekovog morala; pitanja estetika –
pitanja čovekovog doživljaja i stvaranja umetnosti. Put do najviše istine vodi preko bića
čoveka, koji ima naročiti položaj u kosmosu. Tako se formira posebna filozofska
disciplina koja se naziva filozofska antropologija, i koja postavlja pitanja: šta je čovek,
koji je njegov položaj u svetu itd.

Ostale filozofske discipline

Pored metafizike, teorije saznanja, logike, metodologije, etike i estetike, aksiologije i
antropologije, postoji čitav skup filozofskih disciplina koje se bave nekim posebnim
predmetom. Tako se javljaju filozofija nauke, filozofija prirode, filozofije istorije,
filozofije politike itd.