Аксиологија

Аксиологија је филозофска дисциплина која садржи сва суштинска знања о вриједностима:

поријеклу, структури, класификацији, систему, хијерархији, односу вриједности и стварности,
вриједновање вриједности, повезаности вриједности са потребама (циљевима, начинима) итд.
Спада у фундаменталне филозофске дисциплине и посебно је повезана са етиком и естетиком.
Међутим, поред моралних и умјетнички постоје и друге вриједности које аксиологију везују са
тзв. посебним наукама, првенствено хуманистичким (економија, социологија, психологија,
педагогија, политологија) од којих она користи различита сазнања с циљем утврђивања
суштине вриједности уопште. Иако је фундаментална са прецизно одређеним предметом
истраживања и систематизованим сазнањем она спада у најмлађе филозофска дисциплина,
настале у претпрошлом (XIX) вијеку. Полазиште њеног развоја у европској филозофији
налазимо у антрополошком периоду грчке филозофије. Допринос ће се наставити и са осталим
филозофима послије, а нарочито са творцима великих система модерне филозофије. Вршећи
уопштавања и утемељење страховито брзог развоја савремене науке са једне стране и
стављањем човјека у центар истраживања савремене филозофије са друге конституисала се
општа теорија вриједности – аксиологија. Најзаслужнији за то су Херман Лоце и Фридрих Ниче.
Лоце објашњава да се филозофија суштински карактерише истраживањем вриједности за
разлику од науке која се бави стварношћу. Ниче је читавим својим опусом захтјевао
”преврједновање свих вриједности”.

Добро и зло

Добро је највећа етичка вриједност и један од средишњих филозофских појмова. С њим у вези
је и добро дјелање које човjека приближава врхунском добру. Добро је супротност зла.

У филозофији се разликује добро по себи и корисно добро. Добро по себи (или чисто добро) не
зависи од другог бића, нема сврху изван себе, нити за циљ има неку корист или интерес.
Корисно добро има за сврху неку корист, неки интерес. У етици је познато и хедонистичко и
утилитаристичко схватање добра. Хедонизам истиче угођај, осећај задовољства, као највеће
добро, док утилитаризам истиче корист.

У хришћанској, јеврејској и исламској религији највише добро је Бог. Сва појединачна добра
теже да се приближе врховном добру (лат. summum bonum), и због тога је могуће ступњевито
мјерење добра (добар-бољи-најбољи). Све религије препоручују добра дјела као пут до
врхунског добра.

Многи филозофи су се бавили питањем врлине и добра. Сократ је сматрао да се врлина може
научити, односно да је она знање. Тврдио је да човек мора знати шта је добро, да би то чинио.
Аристотел види добро као сврху и циљ којем теже све појединачне делатности.

„Свако умијеће и свако истраживање, те слично дјеловање и потхват, теже, чини се, неком
добру. Стога је лијепо речено да је добро оно чему све тежи.”

— Аристотел, Никомахова етика

Зло је широк појам који у етици означава негативне или неприхватљиве видове људског
понашања и размишљања, попут окрутности, неправде, мржње, себичности и уништења.
Понекад се дефинише и као одсуство добра, односно његова супротност.

Проблем зла се најчешће повезује са незаслуженим злом које људи трпе, а са оним злом које
људи чине. Проблем зла су покушавале да ријеше разне филозофије, религије и други
светоназори, па већина теорија зла садржи и својеврсно рјешење тог проблема. Чести начини
за превазилажење проблема зла су негирање људске слободе, одрицање жеље, коначна
победа доброг почела или прихватање неискорењивог дуализма.

У великом броју култура, појам зла се користи за описивање онога што доноси патњу и смрт —
супротно од добра, које означава живот, мир и слогу. У неким религијама се зло представља
као активна сила, коју персонификује Сатана, Ахриман, Мара, итд. Међутим, појмови добра и
зла умногоме зависе од моралних схватања друштва које их одређује, па се често злим назива
свако понашање противно владајућој религији.