ОДРЕЂЕЊЕ МОРАЛА

Морал се дефинише као облик друштвене свијести, систем обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није
исти у свим друштвеним групама и историјским периодима. Централне вриједности морала су: добро, исправно
и праведно.

Морал је настао у људском друштву, још у првобитној заједници. Током своје еволуције човјек је, најприје, живио
у малим групама гдје је било потребно ускладити своје потребе са потребама других. На основу изналажења
ријешења за то, формирана су правила људског понашања и настала је филозофска дисциплина - етика.

Основна карактеристика моралних норми је њихова обавезност, која је двострука, што значи да је морал
обавезујући и друштвено (споља) и индивидуално (унутра), за разлику од правне и обичајне обавезности која је
искључиво друштвена. Такође, као битне карактеристике морала, наводе се и тренутачност, безусловност,
наметнутост и сл.

Различита друштва имала су у различитим периодима различите моралне вриједности, мада се између њих често
може повући заједнички именитељ. Према гледању на различитост вриједности и историјски развој морала
постоје морални апсолутизам, морални универзализам и морални релативизам.

Морални апсолутизам је етичко становиште према коме су сва дјелa суштински добра или лоша. Крађа, на
примјер, може се увијек сматрати неморалном, чак иако је учињена за добробит других (нпр. крађа хране да би
се нахранила породица која гладује) и чак иако се у крајњој линији помаже та добробит. Морални апсолутизам је
у супротности са осталим категоријама нормативних етичких теорија, као што је консеквенцијализам, који тврди
да моралност дјела (у ширем смислу) зависи од посљедица или контекста тог дјела. Етичке теорије које стављају
снажан нагласак на права и дужност, као што је деонтолошка етика Имануела Канта, су често облици моралног
апсолутизма, као што су многи религијски морални кодекси.

Морални универзализам (такође познат као морални објективизам или универзална моралност) је мета-етички
поглед да неки систем етике, или универзална етика, може да се примјени универзална, тј. за "све сличне особе",
без обзира на културу, расу, пол, религију, националност, сексуалну оријентацију или било коју карактеристчну
особину.Морални универзализам се супротставља моралном нихилизму и моралном релативизму. Универзална
декларација о људским правима Уједињених нација може се читати као претпоставка неког моралног
универзализма. Одбор за израду Универзалне декларације претпоставио је, или је бар желио, "универзални"
приступ артикулацији међунарнодних људских права.

Позиција моралног релативизма (или релативности морала) у филозофији говори да морал или етика не
рефлектују апсолутне или универзалне моралне истине, већ да су зависни од социјалних, културних, историјских
или личних утицаја и да не постоји јединствени стандард којим можемо проценити етичку истину.

Екстремна позиција моралног релативизма заступа став да је бесмислено да је особа или група људи процењује
поступке других, мада већина моралних релативиста заступа нешто мекши став. Морални релативизам није исто
што и плурализам вриједности који препознаје коегзистенцију супротстављених идеја, али оне не морају бити
једнако валидне. Насупрот томе морални релативизам заступа став да нема преферираног стандарда којим се
могу мјерити различити системи, те да супротстављене моралне позиције немају вриједност истине.

Појам аморал означава понашање оних људи који немају осјећај за морал, односно њихови поступци понашања
и мкишљења не слиједе морални поредак других. То што је особа аморална не значи да одбија добре обичаје
или норме које већ постоје и које се сматрају исправним, већ је то начин поступања према вољи или како се
појединац осјећа, а не како би требало. Аморал и неморал нису исто, јер је неморал кршење моралних норми, а
аморал је искључиво вођење својом вољом, а не вођење моралним нормама.