I DEO - MORAL KAO DRUTVENA POJAVA 1.

SOCIOLOKI POJAM MORALA MORAL je drutveni fenomen koji podrazumeva ukupnost vrednosti, ideala, oseanja, obiaja, pravila i uputstava, normi kojima se odreuje ta je dobro i ukazuje na to ta je ravo. MORALNA LINOST je ona linost koja ima razvijena moralna oseanja, savest i koja se moralno ponaa iz svog unutranjeg oseanja dunosti a prema usvojenim moralnim normama i univerzalnim vaeim vrednostima i principima. Moral kao DUHOVNU ILI KULTURNU POJAVU prouavaju: moralna dogmatika i moralna analitika. Moralna dogmatika prouava smisaonu sadrinu i njen je zadatak da tano utvrdi ta moral sadri. Moralna analitika tj. teorija prouava strukturu sadrine morala i njen zadatak je da je prouava polazei od toga iz kojih se pojmovnih (misaonih) elemenata moral sastoji i u kakvom su oni meusobnom odnosu. Moral kao PSIHIKU POJVU izuava psihologija morala i to kako individualna tako i socijalna. ETIKA kao posebna filozofska disciplina, prouava moral procenjujui moralne vrednosti poreklo i naela moralnosti. Etika se deli na: 1. teorijsku etiku (nauke u uem smislu, ali i neke filozofske discipline o moralu, kao to je metaetika.), 2. normativnu etiku (postavlja idealan moral), i 3. praktino-normativnu etiku Isto tako, etika predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike. U irem smislu etika obuhvata celu filozofiju morala ili sve filozofske discipline o moralu, a u uem smislu samo tzv. normativnu etiku. Moral se odreuje i kao oblik ljudske prakse, kao oblik delatnog, praktinog odnosa oveka prema svetu, drugim ljudima, kao i samom sebi i u tom smislu, moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili negativno vrednih (tj. nevrednih), pri emu se prvi odobravaju, a drugi osuuju. Najblii pojam koji slui za odreenje morala je pojam prakse, koji se odnosi na vrednosno procenjivanje ljudskih postupaka. Vuko Pavievi specifinost moralne prakse je u tome to ovek njome oblikuje sopstvenu prirodu, dok u proizvodno-tehnikoj praksi oblikuje prirodu, tj. objekte izvan sebe. Osnovni nosilac morala je ovek kao bie prakse i zato je postojanje morala jedino mogue u drutvu. FORMALNO ODREENJE MORALA se uglavnom vezuje za: Imanuela Kanta i njegovu etiku kategorikog imperativa. Njegova etika je, u stvari, etika norme i zakona koja nalae: Radi tako da maksima tvoje volje u svako doba moe ujedno da vredi kao princip opteg zakonodavstva i Emila Dirkema i njegov sociologistiki kriterijum solidarnosti sa grupom. Tako je Kant utvrdio unutranju prinudnost morala a Dirkem je tome dodao i drutvenu prinudnost morala. Postoji opta saglasnost da MORAL predstavlja sistem moralnih pravila, skup normi koje odreuju ovekovo ponaanje u drutvu i to prema drutvu u celini, prema drugim lanovima drutva i prema samom sebi. Kao skup pravila ponaanja, moral se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka, u smislu koje je ponaanje dostojno oveka a koje nije, koje je vredno a koje se moe oznaiti kao bezvredno, koje se odobrava a koje se osuuje. U skladu sa moralnim normama, a u sklopu sloene komunikacije koja se odvija u drutvu, ljudi formiraju svoje linosti, karaktere i osobine, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima. U odreivanju morala sa SOCIOLOKOG STANOVITA, polazi se od namere da se otkriju svi oni drutveni faktori koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde veze koje postoje izmeu morala i ostalih drutvenih pojava. Polazei od toga da moral nije ni bioloka, ni boanska pojava, da ne postoji ni van vremena ni van 1

prostora, da je njegov nosilac ovek i da se njegovo postojanje vezuje za drutvo, SOCIOLOGIJA MORALA u najoptijem smislu moral shvata kao skup pravila, normi (obiaja, predanja) koje postoje u odreenim drutvenim grupama i u kojima se odvijaju meusobni odnosi, bilo meusobni odnosi pojedinaca u grupi, bilo odnosi pojedinaca prema grupi, ili pak odnosi grupa meu sobom. Zato se drutvo tretira kao vrhovni moralni arbitar, merilo o tome ta je dobro a ta zlo. Moral kao drutvenu pojavu treba shvatiti kao drutveni proces, kao duhovnu pojavu treba ga tumaiti kao normu ili skup znaenja a kao psihiku pojavu ga treba razumeti kao skup psihikih procesa miljenja i oseanja. 1.1. Poreklo i osnov morala Moral je nastao nastankom ljudskog drutva. Razvijao se u skladu sa dostignutim nivoom drutveno-ekonomskog razvoja, u zavisnosti od stepena razvoja kulturnih uslova, politikih odnosa, obiaja i religije, kao i uporedo sa razvojem civilizacije. Primitivno miljenje i primitivni mentalitet izrasta iz kulta predaka i povezan je sa totemizmom - ljudi su imali svog zatitnika, prapretka koji je bio njihov simbol i koji je uivao sve poasti i kao kult bio potovan. Meutim, kult totema odnosio se i na brojne zabrane, tabue. I najprimitivnije norme imale su neko pozitivno znaenje izraeno u oseanju dunosti, odgovornosti, savesti, linom dostojanstvu i iskazano u razvijanju onih svojstava koja bitno utiu na razvitak drutvene svesti kao i tradicija i kultura. Prvo psiholoko tumaenje moralnosti potie od Sigmunda Frojda koji odreuje moralnost kao rezultat kompromisa dveju zaraenih strana, ovekove nagonske i impulsivne potrebe. Po Frojdu, norme koje drutvo definie, posebno one kojima se odreena ponaanja zabranjuju, linost samo delimino usvaja, pa tako i ne mogu postati deo unutranje strukture linosti. Sigmund tvrdi, imajui u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija moralne svesti, kao oblika drutvene cenzure i svesti pojedinca gotovo nedostina. Poreklo u obiajima, religiji, psihologiji, antropologiji. Kant izrie svoj kategoriki imperativ: Postoji jedan jedini moral, moral koji je vean, savremen i univerzalan, pa zato i vai za sve ljude. Za razliku od takvog stava Nie negira potrebu postojanja morala i zastupa miljenje amoralizma. Definitivno moemo da tvrdimo, uvaavajui znaajna miljenja u ovoj oblasti, da je poreklo morala ljudsko, da se moe nai u ljudskom drutvu, u samom oveku. Jer, ivei u drutvu, ivei sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajednikog ivljenja. ovek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralako i odgovorno bie, stvara svoj moral kao izrazito ljudsku tvorevinu, koja slui ouvanju njegovog ljudskog identiteta. 1.1.1. Moral i obiaj OBIAJ je najstarija forma regulisanja drutvenih odnosa i ponaanja. U poetnim fazama razvoja ljudskog drutva, stihijski su nastala brojna pravila kojima su regulisana najraznovrsnija ljudska ponaanja. Jednom ustaljena pravila karakterie odsustvo svesti o njihovoj svrsi i razlozima zbog kojih postoje. Stihijski nastala obiajna pravila vezana su za animizam, kult i magiju i nastala su iz potrebe da se ovlada prirodom i drutvenim procesima. Zato je obiaj u svojoj osnovi navika ili praksa koja se formira i postoji kao rezultat trajne predstave. Prvobitne obiajne norme vezane su za oboavanje totema. Obiajni moral - tradicionalni moral Znaajan deo ljudskih postupaka se moe proceniti i vrednovati na osnovu ustaljenih i vremenski nepromenljivih obiaja, obiaja koji se upravo zbog toga i pretvaraju ili prelaze u moralne norme. Zato ima i opravdanja za tvrdnju da se poreklo morala moe nai u obiajima. 2

1.1.2. Moral i religija Kroz vekove, esto je isticana i ta "vanprirodna" dimenzija morala, injenica da je u samom svom nastanku proiziao iz religioznih dogmi. Po tim shvatanjima, moral se temelji na ideji o ovekovom praiskonskom grehu. ovek se na zemlji, u dolini plaa, stalno iskupljuje za svoje grehe jer nosi u sebi venu krivicu, pa zato mora da pazi na svoje ponaanje iz straha od Boje kazne, koja ga uvek moe stii, jer Bog vidi i uje sve. Samo tako bi mogao biti moralno proien i samo tako bi mogao doi na "onaj svet" moralne bezgrenosti. I Religijski ili nadiskustveni osnov morala zastupaju brojne metafizike teorije koje su se bavile svetom i ovekom. II Za razliku od religijskog shvatanja morala, vulgarni materijalisti poreklo i osnov morala trae u ivotinjskom svetu. Polazite nalaze u instiktivistikoj teoriji (Osnov morala za alsa Darvina je isto bioloki, lei u instinktu, a izraz je nunosti zbog opstanka ljudske vrste; Kaucki istie da sutinu morala ini ivotinjski nagon u oveku, koji tako odbacuje uticaj drugih inilaca na moralne pojave; Hejes istie da moral nastaje dejstvom altruistikih instinkata) III marksistiko shvatanje morala - u moralu vidi iskljuivo drutvenu a ne boansku ili bioloku pojavu. Marksisti ukazuju na istorijsku uslovljenost i promenljivost morala. Moral je nastajao, razvijao se i menjao u skladu sa razvojem drutva i neminovnim promenama koje su taj razvoj pratile. Isto tako, moral se razvijao i kroz borbu suprotnosti olienu u klasnoj borbi, pa je zato bio klasno odredjen. I upravo zbog toga, u jednom drutvu ne postoji samo jedan moral ve postoji vie suprotstavljenih moralnih sistema. Po njihovom shvatanju postoji i oveanski moral, koji stoji iznad klasnih suprotnosti i koji e biti mogu tek na onom drut. stupnju kada klasna suprotnost bude ne samo savladana, nego i zaboravljena u praktinom ivotu. 1.1.3. Moral i pravo Osnovna karakteristika prvobitnog drutva je jednakost. Poto su drutv. odnosi mnogo sloeniji i brojniji regulisanje ponaanja ljudi nije se smelo prepustiti stihiji ve se traila neka organiz. snaga koja bi to regulisala, neki organ koji ima sredstva da obezbedi nesmetano odvijanje i funkc. istih. Znai kada obiaji, moralne norme i uticaj javnog mnjenja nisu dovoljni da ozbede nesmetano sprovoenje ustanovljenih pravila ponaanja u drutvu, tu ulogu preuzima pravo a sankciju obezbeuje drava. Drava odreuje drutv. norme koje se oznaavaju kao pravno-polit. norme. Pravo je sistem drutv. normi, posebna vrsta drutv. propisa iju sankciju obezbeuje drava. Pravo i moral se sadrinski razlikuju ali se u izvesnoj meri dodiruju. Razlikovanje je najvidljivije u odnosu na sankciju. Naime, sankcija za prekraj moralnih normi se uglavnom izraava kao spontana reakcija drutva (ue ili ire sredine), u prvobitnoj zajednici predviala je i iskljuenje iz drutva, to se ipak razlikuje od organizovane prinude od strane drave radi sprovodjenja pravnih normi. Pravo regulie odnos izmeu pojedinca i drave,a moral odnos pojedinca i drutva, pojedinca i drutvenih grupa, pojedinca prema samom sebi. Isto tako, moralna dunost i pravna obaveza nisu uvek u skladu jer odreena pravna radnja moe svoj izvor da pronadje u motivima koji su ak nemoralni, a da sa pravnog stanovita ipak bude ispravna. Medjutim, pravo u odreenim situacijama moe da bude ak i na viem etikom nivou u odnosu na odreeni moralni sistem. 2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MORALA MORAL SE SASTOJI od: 1. moralne norme, 2. moralnog ina, 3. moralnog suda, 4. moralne sankcije, 5. moralne odgovornosti i 6. moralne situacije NORMA je pravilo ponaanja ljudi u drutvenoj (i prirodnoj) sredini. Moralna norma se ustvari odnosi na ono to treba a ne uvek na ono to jeste jer uvek postoje ljudi koji su drugaiji i koji se ponaaju drugaije. Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova OBAVEZNOST. Obaveznost je karakteristika i pravnih i obiajnih normi. Po Radomiru Lukiu: moralna obaveznost je dvostruka, to znai da je moral obavezujui i drutveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravne i obiajne obaveznosti koja je iskljuivo drutvena (jednostruka). Takodje, kao bitne karakteristike morala, R. Luki navodi i bezuslovnost, koja se sastoji u tome da se moralna 3

norma potuje iskljuivo zbog potovanja morala kao samostalnog cilja; trenutanost, koja se odnosi na moralnu obavezu da se pojedinac ponaa gotovo automatski, kada se nadje u odreenoj moralnoj situaciji; nametnutost, koja se sastoji u tome da je ovek esto obavezan da postupi po moralnoj normi, iako to racionalno ne eli; ljudskost; vrednost; dobro kao vrhovna moralna vrednost; posebno moralno oseanje. Moralne norme za raziku od obiajnih, religijskih, pravnih i tehnikih obuhvataju sferu ovekove celokupne linosti. Moralna norma moe imati: minimalan i maksimalan oblik. Minimalan oblik propisuje ono ponaanje koje je apsolutno obavezno za sve lanove odreenog drutva. Maksimalan oblik propisuje jedan relativno dalek moralni ideal koji je ponekad ak i neostvariv usled previsokih zahteva koje postavlja oveku, i zato on neobavezuje. Moralne norme mogu biti: opte, posebne i pojedinane; progresivne i reakcionarne; mogu se klasifikovati sa aspekta norme i dunosti, tj. sa aspekta ponaanja pojedinca prema sebi i prema drutvu kome pripada; mogu biti apstraktne i konkretne. Kao nepisana drutvena pravila, moralne norme su svoje uporite nale u predstavama o dobru i zlu. DOBROje jedna od najvanijih kategorija etike. Opti pojam dobra se upotrebljava da bi se oznaila pozitivna vrednost predmeta i pojava koje oveka okruuju. Pojam dobra dobija svoj osnovni smisao ako odgovara interesima oveka, ako doprinosi razvijanju njegovih snaga i sposobnosti, ako uslovljava njegov socijalni progres. Pojam DOBRO se u sadrinskom smislu moe odrediti na apstraktan i konkretan nain. Konkretno se odnosi na navoenje nekih konkretnih obeleja iskazanih u zadovoljstvu, srei, znanju, duevnom miru, a apstraktno obuhvata svako ponaanje koje ispunjava uslove da bude moralno, tj. da bude dobro. Naravno postoji i ZLO kao suprotnost. Za pojam zla se uglavnom vezuju predstave o nemoralnom, ponaanja koja protivree zahtevima morala, dakle ona ponaanja koja zasluuju osudu. RACIONALNO MORALNO PONAANJE se iskazuje preko konkretnog moralnog postupka ili moralnog ina, a pretpostavlja svest o svrsishodnosti odreenog postupka, slobodu volje usmerenu motivima ka odreenom cilju, oseanje dunosti i odgovornosti prema drutvu u kome ivi i radi, kao i prema sebi samom. MORALNI POSTUPAK ILI MORALNI IN moe biti slobodan, kada se moralno ponaanje zasniva na svesnim, racionalnim i voljnim aktivnostima u kojima se istie dunost i odgovornost u postupcima, i moe biti nedovoljno slobodan a to je ponaanje koje iskljuuje neke od pretpostavki racionalnog, svesnog, slobodnog, odgovornog ponaanja. MORALNI SUD je sud o vlastitom ponaanju, ponaanju drugih ljudi, drugih drutvenih grupa i to u odnosu na moralnu normu. Sud moe biti pozitivan ili negativan. Iz moralnog suenja sledi MORALNA SANKCIJA u sluaju da je prekrena moralna norma. Ona moe biti: unutranja (lina) i spoljanja (drutvena). Unutranja ili lina sankcija najkompleksnije iskazuje autonomnost morala a ogleda se u GRII SAVESTI, koja sledi nakon izvrenog prekraja moralne dispozicije. Gria savesti se sastoji iz izvesnog broja oseanja, kao to su oseanje stida i gaenja zbog uinjenog prekraja, oseanje neodreenog straha zbog neodreenih posledica koje e nastupiti, oseanje prezira prema samom sebi, oseanje bola, potitenosti, bezizlaznosti, opte nelagodnosti, oseanje elje za samokanjavanjem, oseanje nemira, ljutnje, ponekad besa, strepnje, brige i tome slino. Da bi ovek doiveo moralnu sankciju u obliku grie savesti, mora da bude svestan i savestan moralni subjekt. Ima i onih autora koji griu savesti ne karakteriu kao obeleje morala. Jedni smatraju da je oseanje krivice deo kulture jednog naroda, pa u tom smislu ono moe biti toliko blago da se ne moe uzeti kao merilo morala. A drugi tvrde da pojedine kulture to oseanje krivice nazivaju samo stidom. Ipak je prihvaeno stanovite da se pod moralom mogu podrazumevati samo pojave kod kojih se pojavljuje gria savesti, dok se norme sankcionisane samo stidom nazivaju pristojnou. Spoljanja ili drutvena sankcija je sankcija iju primenu obezbeuje drutvo, tj. drutvena grupa. Ove sankcije se odnose na MORALNI PREZIR, gde se moralnom prestupniku poriu osnovne ljudske karakteristike i na MORALNO GAENJE, gde se prekida kontakt sa moralnim prestupnikom. Postoje i dr. oblici drutvenih sankcija koje se odnose na preduzimanje izvesnih prinudnih mera prema imovini, telu ili ivotu prekrioca. 4

II DEO - OVEK I MORAL 1. SOCIOLOKI POJAM OVEKA ovek je izuzetno sloeno bie koje, pored toga to poseduje odreena svojstva koja su mu zajednika sa ostalim ivim biima, poseduje i posebne, samo njemu svojstvene karakteristike. oveka je mogue posmatrati kao bioloko, psihiko i drutveno bie. Kao bioloko bie ovek je potinjen zakonitostima prirode, rezultat je duge evolucije, poseduje odreene karakteristike i ima posebne sposobnosti prilagoavanja brojnim situacijama kako bi opstao kao vrsta. Kao psihiko bie ovek je svoja psihika svojstva i svoj ivot gradio i ostvario kroz biopsiholoku evoluciju u kojoj je rad imao znaajnu ulogu. Kao drutveno bie, ovek se formirao tokom drutvenog razvoja. U biologiji je ovek vrsta homo sapiensa, vrsta koja se odlikuje posebnom telesnom graom, uspravnim hodom, korienjem ruku, koja upotreljava orua i slui se artikulisanim govorom. U psihologiji i psihologiji linosti mnogi teoretiari u odreenju oveka polaze od izvesne implicitne i eksplicitne slike o njemu a u cilju izgradnje svojih posebnih teorija strukture, dinamike i razvoja linosti. U filozofiji se ovek razmatra kao deskriptivan, ali i normativni pojam koji se odnosi na to kakvo jeste i kakvo bi trebalo da bude ljudsko bie. Filozofija nastoji da definie ovka u ontolokom i antropolokom smislu. Tei da otkrije sutinu ovekovog bia i specifinosti ljudskog roda i trai odgovore na pitanje ta je ovek. Filozofska ANTROPOLOGIJA prouava ovekovu simboliku funkciju, njegov razum, samosvest, slobodu, stvaralatvo, moral, imaginaciju, viziju. U stvari, izuava koje su to bitne i specif. ovekove odlike, i to ne samo kao biolokog nego i duhovnog, duevnog, moralnog i drutvenog bia. Sociologija u objanjenju oveka polazi od toga da je on prirodno bie, da ga njegova posebna svojstva odvajaju od ostalih ivih bia i da mu ba ona omoguavaju da stvori drutvo kao specifinu zajednicu ljudskih bia. Polazi od saznanja da ovek nije samo prirodno bie, ve da je ljudsko prirodno bie, tako da se ljudska priroda ne moe objasniti samo naturalistiki. Polazei od toga da ljudsko drutvo nastaje povezanim ponaanjem njegovih pripadnika, sociologija nastoji da otkrije one ljudske osobine koje ga ine ovekom, da ukae koje su to njegove sutinske osobine iz kojih proizilaze sve ostale. U tom smislu, najee isticane osobine oveka su : stvaralatvo, sloboda, svest, moralnost i drutvenost. Polazei od navedenih osobina oveka po kojima se on razlikuje od ostalih bia i polazei od shvatanja da je ovek ne samo prirodno, ve i drutveno bie, moe se pojmovno odrediti ovek kao drutveno bie koje svojim delatnim odnosom prema prirodi ostvaruje stvaralatvo kao slobodan subjekt koji se udruuje sa drugim ljudima i koji ivi u drutvenim grupama u kojima ostvaruje uslove svoje bioloke i drutvene egzistencije. Interesovanje za oveka poinje jo u antikoj filozofiji i to sa sofistima i Sokratom koji su teite prouavanja sa prirodnih pojava preneli na oveka. Sokratova maksima Upoznaj samog sebe da bi mogao upoznati prirodu i njegovo ukupno uenje, postaje polazna osnova za nastanak filozofske antropologije i egzistencijalistike filozofije koja je nastala neto kasnije. Filozofija 17. veka: Aristotel - metafizika i ontologija; dominirali su gnoseoloki i metodoloki problemi; pitanje ljudske prirode je centralna tema francuske filozofije. Filozofija 18. veka: francuski materijalisti shvataju ljudsku prirodu kao opti pojam, pri emu polaze od toga da nju odreuje karakter svakog pojedinca. oveka treba vaspitanjem formirati. Mehanicistiko shvatanje oveka. Filozofija 19. veka: Ludvig Fojerbah posmatra oveka kao deo prirode i zasniva naturalistiku antropologiju. Polaznu osnovu njegovog pristupa prihvata Karl Marks i uvia da se ljudska priroda ne moe do kraja i potpuno objasniti naturalistiki jer je ovek rezultat drutveno-istorijskog razvoja i sam je tvorac drutva i drutvenih odnosa u koje stupa u okviru drutva. Marks je doao do saznanja da je ovek u posrednom odnosu sa prirodom i da nastaje kao ljudsko bie tek posredstvom praktine delatnosti usmerene ka menjanju prirode. Marks uvia da je ovek istovremeno i glavni akter i jedini stvaralac drutvenog razvoja. Utvrdivi optu ljudsku prirodu, utvruje i individualnu ljudsku egzistenciju. U savremenoj filozofiji Maks eler ponovo postavlja oveka u centar filozofskih razmatranja. On kritikuje Marksov naturalizam i posmatra oveka kao kompleksno racionalno i emocionalno bie. To je period personalistike orijentacije u filozofskoj antropologiji. U tom pravcu svoje filozofije oveka razvijaju Viljem tern, Brajev i neki predstavnici amerikog personalizma. Personalizam francuskog teoretiara Munijea 5

predstavlja radikalniji raskid sa metafizikom, meutim ni on se nije u potpunosti oslobodio metafizikih pristupa i pojmova, poto je tvrdio da je bog najvia dominantna linost. Kao savremeni filozofski pravac, egzistencijalizam postavlja problem ljudske egzistencije kao centralno filozofsko pitanje i razmatra pojedinano ljudsko bie i njegovu egzistenciju. Kjerkegor u svojoj filozofiji razmatra konkretne individualne egzistencije, to je reakcija na apstraktnu filozofiju i to ga vraa hrianstvu. Smisao i cilj Jaspersove filozofije nije poznavanje stvari, ve osvetljenje egzistencije i ostvarivanje pravne samobitnosti oveka. Bie ima tri oblika: bie kao objekt ili svet, bie kao Ja ili egzistencija i bie kao transcendencija, kao Bog. Na apsolutno bie ukazuje samo konano i relativno, empirijsko bie. Po Hajdegeru, ovek je ono to moe da bude a ne ono to je ve postao, ovek svojubaenost u svet doivljava kao brigu i strah to predstavlja njegovu bitnu egzistenciju, a iz ovekovog bia nema transcendencije ka nekom apsolutnom biu ve samo ka niemu, ka smrti. Sartr odreuje oveka kao slobodno bie, pri emu slobodu uzima kao imanentni zakon egzistencije samog oveka, a drugog oveka i drutvo tretira kao granicu slobode. U svim razmatranjima oveka, od antikog perioda do danas, filozofska antropologija na pitanje ta je to ovek, odgovara da on ostvaruje konkretne uslove i stvara mogunosti u kojima e doiveti i iskazati sebe u kulturi ivljenja i realnom svetu koji i sam stvara. Taj novi svet koji ovek gradi osvanue jednog dana mnogo humaniji, kako to predviaju optimistiki orijentisani futurolozi. 1.1. ovek kao stvaralako, svesno, samosvesno, slobodno i moralno bie 1. STVARALATVO je bitna ovekova osobina, osobiina koja je samo njemu svojstvena. Ova osobina mu omoguava da stvara neto novo, neto to do tada nije postojalo, a to ovek ostvaruje po svojoj prethodnoj zamisli. Stvaralatvo jo uvek nije pojmovno odreeno, ono se uglavnom razmatra kroz elemente i kategorije koji ga i ine tako sloenim fenomenom. Slino je i sa stvaralakim moima od kojih se najee pominju: imaginacija, intuicija, podsvest, inventivnst, originalnost, izuzetnost, tajanstvenost, pokretljivost, kreativnost, uenje. Najvea saglasnost, i pored neophodnih i razumljivih razilaenja u odnosu shvatanja sutine i odreenja stvaralatva, postignuta je oko faza stvaralakog ciklusa, pa u tom smislu stvaralatvo obuhvata: stvaralaki potencijal, stvaralaku linost, stvaralaki proces, stvaralako delo i stvaralaku situaciju. 2. Kao stvaralako bie ovek je i SVESNO BIE. Svest kao jedna od najdubljih ovekovih karakteristika, svoje najoptije znaenje nalazi u psihologiji. U psiholokom smislu, SVEST je sveukupnost oseta, opaaja, seanja, miljenja, predstava, potreba, oseanja i slinih sopstvenih psihikih doivljaja koje je ovek u stanju neposredno da opazi samoposmatranjem i koje moe relativno jasno da opie ili na neki drugi nain da izrazi. U ontolokom smislu, svest se odreuje kao subjektivno bie, kao subjektivni nain postojanja kome se u razliitim filozofskim sistemima daje razliito znaenje. U sociolokom poimanju svesti polazi se od toga da svest obuhvata sistem uverenja, predstava, stavova, vrednosti i znanja, kao i da se nastanak svesti vezuje za uticaj tradicije i sociokulturnih uslova datog drutva. 3. ovekovo moralno ponaanje uslovljeno je njegovom sveu, ali je mnogo vie zavisno i povezano sa SAVEU. Kao razumno bie, ovek procenjuje i ocenjuje da li e u skladu sa moralnim vrednostima drutva, a u skladu sa svojim potrebama uiniti, ili nee uiniti odreeni imoralni postupak, da li e ili nee sebe dovesti u sukob sa moralnim zakonitostima i linim etikim vrednostima. Prvo znaenje savesti dao je Homer, po kome je savest izvestan stav u odnosu na ljudsku i sopstvenu osudu. U izvesnom smislu savest se nalazi u Sokratovom dajmonijumu ili u Aristotelovoj koncepciji vrline. ini se da je koncept savesti dobio svoju priblinu formu tek u srednjem veku i to pod uticajem hrianstva. Savest je shvatana kao boansko ovekovo nadahnue koje ima svojevrsnu vlast nad samim ovekom. Pitanje prirodnog ili neprirodnog porekla savesti postavljeno je u 18. veku. Individualistike teorije o poreklu savesti osporavale su uroeni karakter moralnih oseanja, to je posebno karakteristino za asocijacionistiku teoriju iz 19. veka. Njihova osnovna polazita poivaju na stavu da ovekovu savest oblikuju roditelji i autoriteti i to kroz pohvale, nagrade, prekore ili kazne. 6

U savremenom drutvu sve vie je izraeno shvatanje o drutvenom poreklu savesti, iako su i prethodne teorije ukazivale na drutvenu uslovljenost savesti. Dirkem definie savest kao dispoziciju za ocenjivanje samog sebe, a posebno za osuivanje sebe i izraavanje oseanja krivice. Slian je Frojdov stav po kome kultura stvara savest koja je u tesnoj povezanosti sa instiktima (nagon ljubavi ili nagon smrti). Kultura zahteva od oveka da oba ova nagona ugui, to ga primorava na odricanje. Tako se formira nad-ja koje vri svojevrsnu funkciju cenzure. Tj. tako nastaje savest, koja kontrolie ljudske postupke, ali kontrolie i njegove misli, elje, nagone, tenje. Kada sopstvena savest osudi odreeni postupak, javlja se oseanje nespokojstva i dolazi do grie savesti. Frojd smatra da gnev koji ovek osea dovodi do strepnje i straha od kazne ili od ljudske osude i osude vlastitog nad-ja. Naravno, brojni autori se ne slau sa Frojdovim tvrdnjama da je savest neka vrsta stida. Dimitrije Milanovi istie dve VRSTE SAVESTI: prava ili korektna savest i lana ili pogrena savest. Pod pravom saveu podrazumeva procenjivanje moralnosti pojedinog akta u skladu sa stvarnim moralnim karakterom konkretne akcije, pa se u skladu sa tim pojedini postupci procenjuju ili se prihvataju kao dozvoljeni, ako se poklapaju sa vladajuim moralnim normama datog drutva i profesije. Lana ili pogrena savest je ona savest pomou koje pojedinac procenjuje da je odreena akcija dobra i korisna, iako je suprotna vladajuim moralnim normama. Moe biti: savladivo pogrena (pouzdano savladiva i problematino savladiva) i nesavladivo pogrena. Postoje sledee VRSTE SAVESTI: 1. pouzdano savladiva - pored poinjenog pogrenog postupka, postoji i osuda onoga to nije ispravno moralno ponaanje; 2. pouzdana - poiva na dobrim osnovama koje ovek svojim prosuivanjem prihvata; 3. problematino savladiva iskljuuje se procena moralnosti nekog postupka ili se takva procena vri samo iz straha da se greka ne primeti i otkrije, to je sumnjiva savest koja se moe nazvati i spekulativnom ili manipulativnom; 4. zbunjena - nalazi se izmeu dve dunosti pa osoba veruje da e poiniti greku bez obzira na koji se postupak odlui; 5. bojaljiva - savest koju osoba ispoljava tako to pronalazi greke i tamo gde one u stvari i nepostoje ili se udi ako se greke pronau. Osobe sa bojaljivom saveu nalaze se u stanju anksioznosti koje je rezultat poremeaja same linosti. 4. Sa stvaralatvom je tesno povezana i SLOBODA, jer samo slobodan pojedinac moe da stvara i jer samo sloboda ostvaruje realne pretpostavke stvaralatvu. Prava ljudska sloboda pretpostavlja svesno saznavanje racionalne nunosti, isticao je Hegel. Ali to nije dovoljno. Jer ovek nije samo bie koje saznaje, ovek je i bie koje osea, eli, u sebi nosi svet svesnih i nesvesnih doivljaja, interesa, tendencija. Sloboda je znaajan uslov ostvarivanja ovekove moralne prirode. Tako je govorio Kant. I to je tano. Ali, tano je i to da je ovekova moralna zrelost uslov njegovog slobodnog ponaanja u drutvu. Ostvarivanje moralne slobode povezano je sa pravnim uslovom jer potovanje pravnih normi utie na slobodno ponaanje. U stvari, sloboda treba da ispuni jedan veoma znaajan uslov, a to je postojanje vie mogunosti izmeu kojih ovek vri sopstveni izbor. 5. ovek kao MORALNO BIE nije neki poseban tip oveka. Naime, sve odredbe oveka koje je utvrdila moderna antropologija ine ga i moralnim biem. Moralno bie upuuje na sferu moralnog delovanja, ukazuje na odreen aspekt ivota, podrazumeva i savest, moralno oseanje, moralni in i moralnu odgovornost kao sposobnost ispunjavanja svojih moralnih obaveza i dunosti, pa se u skladu s tim moe smatrati krivim ili odgovornim kada postupa suprotno.

2. LINOST Linost ima filozofsko, psiholoko, antropoloko, socioloko, pravno, politiko, istorijsko, etiko znaenje. Izraz linost se ire poeo upotrebljavati tek u 17. veku. Celovitim odreenjem linosti bavi se psihologija. Pojam linosti se u psihologiji odnosi na neponovljiv, relativno vrsto integrisan, stabilan i kompleksan fiziki sklop osobina koji odreuje karakteristino i dosledno ponaanje individue. Linost je dinamika struktura koju ini sistem meusobno povezanih crta, kao to su: sposobnosti, temperamenti, karakteri, ali i motivi, vrednosti i stavovi. Da bi se razumelo sloeno ponaanje linosti i da bi se razumela dinamika linosti, neophodno je poznavati njene potrebe, nagone, tenje, uverenja, unutranje subjektivne konflikte, kao i naine njihovog reavanja. Katelovo odreenje linosti polazi od toga ta e ovek uiniti kad se bude naao u odreenoj situaciji. Katel je tvorac najrazvijenije i najsloenije faktorske teorije linosti koja je imala znaajan uticaj. Zasnovana je na matematiko-psiholokom postupku faktorske analize, pri emu je u svoj sastav ukljuila i brojne postavke psihoanalitike teorije shvaene na nov nain. Katel je doao do osnovnih inilaca linosti, tj. doao je do najmanjeg broja faktora tj. do 16 faktora prvog reda ili dimenzija linosti koji predstavljaju izvorne crte linosti, a to su inteligencija, snaga ega, dominantnost, i sl. Biheviorista Meklilend linost odreuje kao najprihvatljiviji koncept ponaanja odreenog pojedinca. Za Pervina linost je skup strukturalnih i dinamikih svojstava odreenog pojedinca koji reaguje na odreenu situaciju. ini se da je Olport (Allport) najuspenije objedinio sva postojea saznanja o linosti, pa se linost, po njemu, moe odrediti kao dinamika organizacija onih psihofizikih sistema unutar individue koji odreuju njeno karakteristino ponaanje i nain miljenja. Po njemu linost ima samo jednu kardinalnu crtu linosti. U naoj literaturi, najpotpunije odreenje linosti prua Nikola Rot, za koga je linost jedinstvena organizacija osobina koja se formira uzajamnim delovanjem pojedinaca i socijalne sredine i tako odreuje opti, za pojedinca karakteristian nain ponaanja. Opte osobine se nazivaju crtama linosti. TEMPERAMENT je deo linosti koji se odreuje kao ukupnost uroenih predizpozicija koje utiu na jainu i nain emocionalnog reagovanja i doivljavanja. U tom smislu, temperamentom se odreuje uestalost i brzina, intenzitet, trajanje i kvalitet reakcija pojedinca. Najpoznatija, najrairenija i najstarija klasifikacija temperamenta nastala je u antikom dobu. Formulisao je Grki filozof i zaetnik medicine Hipokrat, a dopunio grki lekar Galen. 4 tipa temperamenta: 1. Kolerini temperament se ogleda u estom uzbuivanju, jakim oseanjima i lakom odluivanju na akciju. Ove osobe sa snanim emocijama lako se naljute, brzo planu, teko kontroliu svoje afekte, ne skrivaju svoja oseanja. 2. Sangvinian temperament se ogleda u brzim akcijama pri emu oseanja nisu izrazito jaka i ne traju dugo. Osobe sa slabim i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama esto se i lako uzbuuju, lako menjaju raspoloenja, ali su uglavnom vedre i optimistiki raspoloene. 3. Flegmatini temperament se ogleda u reim i sporijim reakcijama, u slabim oseanjima, koja se tako i manifestuju. Ovo su ravnodune i neaktivne linosti, teko ih je uzbuditi, apatine su i hladnokrvne. 4. Melanholini temperament se ogleda u retkim reakcijama koje se odlikuju intenzivnim i dugotrajnim emocionalnim reakcijama. Kod ovih osoba dominira oseanje alosti, potitenosti, bezvoljnosti, neraspoloenja. Pavlov - polazei od 4 tipa funkcionisanja nervnog sistema, tvrdi da svakom od ovih tipova odgovara jedan tip temperamenta. Drugaije ocenjuje vrednosti nekih temperamenata u odnosu na Hipokrata. Zajedno sa inteligencijom i fizikim osobinama pojedinca, temperament u velikoj meri zavisi od naslea, ali i od sredine u kojoj ovek ivi.

KARAKTER je sistem crta linosti koje pokazuju kako pojedinac postupa i deluje u vezi sa moralnim principima i moralnim shvatanjima drutva u kome ivi. U tom smislu su karakterne osobine one karakteristine crte pojedinca kojima se izraavaju njegove voljne osobine i njegov odnos prema etikim principima. Vrste karaktera: dobar i lo karakter; vrst i slab karakter. Pod SPOSOBNOSTIMA se podrazumevaju crte linosti od kojih zavisi uspenost obavljanja odreenih poslova. 3 grupe sposobnosti: inteligencija, psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti. 1. INTELIGENCIJA se moe objasniti bioloki, pedagoki, socioloki i psiholoki. Bioloki posmatrano, pod njom se podrazumeva sposobnost uspene i brze adaptacije jedinke na nove okolnosti i to uz pomo obrazaca ponaanja i psihikih procesa koji nisu ni instinktivne prirode, niti su navike. U pedagokom smislu ona je sposobnost uenja, pamenja i miljenja. Psihologija je objanjava kao sposobnost snalaenja u novim situacijama i to na osnovu apstraktnog miljenja, to znai kroz reavanje problema putem uvianja bitnih odnosa u odreenoj situaciji koja je oznaena kao problem. U sociologiji je inteligencija sinonim za intelektualce, za poseban drutveni sloj ljudi koji ive od intelektualnog rada. 2. PSIHOMOTORNE sposobnosti odnose se na spretnost ruku, prstiju i druge posebne motorne sposobnosti. 3. SENZORNE sposobnosti su one pod kojima se podrazumevaju sposobnosti u oblasti vida, sluha, mirisa, statikih, kinetikih i drugih oseta. U karakteristike pojedinca ubrajaju se i telesne osobine, koje mogu biti morfoloke: visina, oblik glave, duina udova ili miiavost i fizioloke: osobenosti vegetativnog nervnog sistema, endokrinog sistema ili elektrinih modanih talasa. Danas su poznate brojne tipologije linosti. Jedna od najpoznatijih je Jungova, koji prema orijentaciji libida ljude svrstava u dve kategorije: introvertne i ekstravertne. Introvertne linosti okrenute su prema sebi, sklone razmiljanju, povuene su, uzdranih emocija, bez velikih kontakata sa drugim ljudima, bave se sobom i sopstvenim doivljajima. Ekstravertne linosti su okrenute prema stvarnosti i drugim ljudima, otvorenog su ponaanja, spremni su na neposrednu akciju, realistini, zainteresovani za sredinu u kojoj ive i imaju dobre kontakte sa drugim ljudima. pranger polazei od vrednosnih orijentacija gradi tipologiju linosti u kojoj razlikuje ekonomski, teorijski, religiozni, politiki tip. U Kremarovoj tipologiji linosti, koja poiva na osnovnim razlikama u telesnoj konstituciji, razlikuju se: ciklotimni tip, koga karakterie otvorenost, drutvenost, taktinost, vedrina, srdanost, realistinost, praktinost, nalaenje zadovoljstva u telesnim uivanjima, sklonost ali i neke druge osobine, i shizotimni tip, koga karakterie ozbiljnost, povuenost, laka razdraljivost, sklonost fantaziji, individualizam, sklonost ali, osetljivost i neke druge osobine. eldon prema dominantnosti endomorfne, mezomorfne ili ektomorfne komponente u telesnoj grai razlikuje tri tipa linosti ili temperamenta: 1. viscerotoniki - emocionalna uravnoteenost, doslednost u ponaanju, tolerantnost, srdaan odnos prema ljudima, praktinost, realizam, sklonost prema udobnosti; 2. somatotoniki - aktivnost, pokretljivost, energinost, agresivnost, hrabrost, tenja za vlau, netrpeljivost, sklonost ka izlaganju opasnosti, nedostatak takta i saoseanja sa drugima; 3. cerebrotoniki - sklonost ka razmiljanju, kontrola svojih postupaka, uzdrljivost, povuenost, izbegavanje bune sredine, osetljivost, fizika neotpornost i lako zamaranje. Glavni bioloki faktori koji utiu na razvitak linosti su: nervni sistem, endokrini sistem i telesna konstitucija. Mnogo vei znaaj na formiranje linosti ima uzajaman uticaj NASLEA I SREDINE. Glavni socijalni faktori od kojih zavisi formiranje linosti: porodica i porodini uslovi, kola, grupa vrnjaka, roaci i poznanici, istaknute drutvene linosti, brak i odnosi u braku, zanimanje, poslovni odnosi, materijalno stanje, socijalni poloaj, klasna i slojna pripadnost, drutveno-ekonomski sistem, tradicija, religija, kultura... 9

2.1. Najpoznatije teorije linosti 1. FROJDOVA PSIHOANALITIKA TEORIJA Psihoanaliza je jedan od najuticajnijih psiholokih pravaca nastao krajem 19. veka u Austriji kao reakcija na ogranienost saznanja klasine introspektivne psihologije. Sigmund Frojd je pojmom psihoanaliza oznaavao: tehniku leenja, tj. psihoterapiju; metodu za otkrivanje psihiki nesvesnih sadraja i procesa; sistem psiholokih saznanja. Jasno je izneo svoje vienje ljudske prirode, svoje vienje oveka. Po njemu, ovek je energetski sistem koji je podstaknut seksualnim i agresivnim nagonima, njega vode zadovoljstva, funkcionie tako to ga podstiu nesvesno odreena ponaanja, a u sutini je u sukobu sa drutvenim ogranienjima svojih instinkata. U oblasti nesvesnog lee osnovne pokretake snage svih ljudskih postupaka a te snage su nagoni ili instinkti, koji svoj izvor nalaze u osnovnim biolokim potrebama. Dve grupe instinkata: instinkti ivota (slue odranju ivota jedinke i odranju ivota vrste: nagon gladi, nagon za vodom i seksualni nagon, a njihovo zadovoljenje lei u libidu) i instinkti smrti (razaraki instinkti, tee da se vrate u stanje mirovanja, stanje neorganske mrtve materije iz koje je iva materija nastala. Pored biolokog naslea, instinkti ine onaj deo linosti koji Frojd oznaava kao Id (ono), koji tei da po svaku cenu zadovolji instinkte, odmah i neposredo, ne obazirui se ni na ta u tom zadovoljavanju. Meutim, poto se instinkti ne mogu tako lako i brzo zadovoljiti jer njihovo zadovoljavanje zavisi i od objektivnih uslova, na snagu stupa i drugi deo linosti, Ego (ja), koji nastoji da zadovoljavanje motiva bude usklaeno sa realnom situacijom. Frojd razlikuje i trei deo linosti koji se sastoji od principa, normi, moralnih propisa i ideala usvojenih u procesu socijalizacije, vaspitanja i identifikacijom sa ocem, a ija se osnovna uloga sastoji u regulisanju ovekovog ponaanja. Taj deo linosti naziva Super-ego ili Nad-ja. Dakle, osnovna uloga ovog dela linosti jeste u spreavanju zadovoljavanja zahteva koje postavlja Id, onih zahteva koji nisu u skladu sa usvojenim moralom u drutvu, pri emu ih ovaj deo linosti iz svesne sfere potiskuje u nesvesnu. Ova tri dela linosti su popuno nezavisna i predstavljaju tri strane ljudskog ponaanja. Id predstavlja bioloku stranu linosti, osn. fizioloke potrebe i nagone; Ego predstavlja psiholoku stranu linosti, razne psihike funkcije kao to su opaanje, pamenje, miljenje; Super-ego predstavlja socijalnu stranu linosti, uticaj drutva da usvoji norme koje treba da postanu principi ovekovog ponaanja. Nedostaci i kritike Frojdove teorije: prenaglaavanje znaaja nesvesnog; svoenje ovekovih motiva na samo dva instinkta, pri emu se prvenstveni znaaj daje seksualnom; postojanje ovekove uroene tenje za unitavanjem sebe i drugih ljudi; preterano naglaavanje uloge i znaaja naslea uz zanemarivanje uloge i znaaja socijalnih faktora; nesigurni postupci u istraivanju i problematine postavke u teoriji psihoanalize. 2. ADLEROVA INDIVIDUALNA PSIHOLOGIJA Alfred Adler je zasnovao individualno-psiholoki pristup izuavanju linosti i njegova teorija se zasnivala na jedinstvenom poimanju linosti, njene objektivne i subjektivne sutine i poivala je na shvatanju individualnosti koja podrazumeva da svaka individua ima sopstvene ciljeve koji trae jedinstven nain njihovog ostvarivanja. U skladu s tim se i ponaanje linosti shvata kao dinamian, somatski, psiholoki i socijalan proces. Svoje osnovno polaziste Adler je nasao u motivaciji kao ovekovoj uroenoj tenji za savrenstvom. Poistoveuje je sa superiornou u drutvu. Svi ostali motivi podreeni su ovom i samo su nain ispoljavanja osnovnog cilja: biti znaajan inilac u drutvu. Tenja za savrenstvom kao glavni pokreta ovekovog ponaanja proistie iz oseanja manje vrednosti, koje moe biti urodjeno ili steeno, ali koje se pod nepovoljnim uslovima moe razviti u kompleks manje vrednosti. Puteve prevazilaenja oseanja manje vrednosti Adler je oznaio procesima kompenzacije i natkompenzacije. ovekova elja i potreba za vladanjem, tenja za moi i dominacijom kao izraz psihikog jedinstva linosti, a ne samo kao izraz njegove nesvesne psihe, zamenjuje seksualni nagon individualnim nagonom. Zato je, prema Adleru, instinkt vladanja jai nego to je to seksualni instinkt.

10

Karakter je za Adlera socijalni pojam koji oveka povezuje sa sredinom u kojoj ostvaruje tenju za vaenjem. U odnosu na Frojda, Adler je mnogo vie naglaavao znaaj svesti i socijalnih inilaca u oblikovanju linosti, ime je u velikoj meri uticao na formiranje socijalne psihoanalize. Po njemu postoje dve grupe ljudi: socijalno korisni i socijalno nekorisni. Adlerova teorija bila je kritikovana u celosti, mada su kritike posebno bile upuene na njegov stav da je osnovni izvor motivacije, u stvari, oseanje inferiornosti koje pokree pojedinca ka superiornosti, ka perfekcionizmu i kompletnosti. 3. JUNGOVA KOMPLEKSNA PSIHOLOGIJA Jung je kritikovao Frojda i njegovu definiciju libida (polni nagon, seks, seksualni afekat ili psihiko zadovoljstvo, kao seksualnu energiju). Po Jungu LIBIDO je energija i emocija, moe da napreduje i da stagnira, da bude potisnut, transformisan, kanalisan, moe da bude svesne i nesvesne prirode, da zavisi od nagona, ali da ne bude nagon. Za Junga kao i za Frojda, NAGON je tajanstvena manifestacija ivota, koja je podlona stalnom menjanju. Dinamika u libidu je prema Frojdu uslovljena dejstvom principa zadovoljstva i patnje, a prema Jungu se ona odigrava u jednom sloenom sistemu koji funkcionie po principu autoregulacije. Znai, libido regulie celokupan psihiki ivot koji funkcionie na principima zakona suprotnosti. Jer, sukob, tj. napetost koja je izazvana tim sukobom, predstavlja bit ivota, kako to istie Jung. Poto se sukob deava izmeu suprotnih sistema, stavova i funkcija, Jungovo shvatanje linosti podrazumeva suprotnost na relaciji ekstraverzije i introverzije. Ekstravertni stav e biti ostvaren ako je libido usmeren prema spoljanjoj stvarnosti, a intovertni stav ako je okrenut prema unutranjoj stvarnosti. To je polazna teorijska osnova njegove tipologije linosti. Jungova linost je veoma sloena i ine je: Ja (svest); lino nesvesno sa prateim brojnim kompleksima ; kolektivno nesvesno sa arhetipovima, persona (javna linost) i privatna linost (anima, animus) i senka (tamna strana linosti) i samosvest ili nadsvest. Samorazvitak linosti: Linost se razvija tokom itavog svog ivota, ali se u drugoj polovini ivota u procesu duhovnog razvoja teite linosti pomera sa Ja na Sopstvo. Put samorazvitka linosti Jung je nazvao INDIVIDUACIJOM. ovek je za Junga kompleksno bie: seksualno i religijsko, nagonsko i duhovno, svesno i nesvesno, iracionalno i racionalno. Njegovo nesvesno se ne odnosi samo na rave nagone, ono je i izvor mudrosti. Za duevni ivot pojedinca pored linog nesvesnog veliki znaaj ima i KOLEKTIVNO NESVESNO tj. nadlino i nasleeno. Osnovni elementi kolektivnog nesvesnog su ARHETIPOVI kao nevidljivi koreni svesti i celokupnog iskustva i ponaanja. Oni nisu nasleene predstave, to su, prema Jungu, nasleeni obrasci, modeli psihikog funkcionisanja, prihvaeni modeli ponaanja predaka. Tako je Jungova kompleksna psihologija imala prilino veliki uticaj na istoriju kulture i antropologiju, na religiju i simbolizam. 4. HORNAJINA PSIHOLOGIJA Hornajina teorija linosti nastala je kao reakcija na klasinu psihoanalizu, a na osnovama sistematske kritike Frojdovog biologizma i mehanicizma i poivala je na afirmaciji socijalnih inilaca i njihovom znaaju za linost. Karen Hornaj je kritikovala Frojdovu teoriju libida, nagona smrti, narcizma i tome slino, ukazujui da su njegova poimanja pogrena i da su podlona reviziji. U tom smislu je istakla da je za oveka vanija sigurnost nego zadovoljstvo, da mu je znaajnija sadanjost nego prolost, da su mu mnogo bitniji kulturni nego bioloki faktori. Zato je osnovni pokreta ponaanja STREPNJA a ne libido. U prevazilaenju osnovnih strepnji nalaze se razliite neurotine potrebe, one potrebe za partnerom, za uspehom, za moi. Osnova ovih potreba je sticanje sigurnosti koje se odnosi na kretanje ka ljudima, na kretanje protiv ljudi i na kretanje od ljudi. U ovim ljudskim tenjama nalaze se i tri tipa karaktera: povodljiv, agresivan i povuen. Kritikujui Frojda i njegovu teoriju, Hornaj je posebnu panju posvetila znaaju morala za razvoj linosti. Po njoj, civilizacijske razlike znaajno utiu na razlike u strukturi psihopatolokih ispoljavanja. ETIKA je za nju nadgradnja, to je nauka o ljudskim vrednostima i bez etike nije mogue obrazovati teoriju linosti. Takoe, zastupa stav da specifini kulturni uslovi bitno utiu na formiranje linosti, stvarajui individualne potekoe i zdravoj i neurotinoj linosti. Za razliku od Frojda, osnovne uzroke poremeaja nalazi u interpersonalnim odnosima izmeu ljudi koji pripadaju odreenim kulturama. U sutini, njena teorija linosti podrazumeva integraciju osnovnih ovekovih potreba sa njegovom moralnou. 11

5. OLPORTOVA TEORIJA LINOSTI To je personalistika teorija koja predstavlja polaznu osnovu za konstituisanje nauke o oveku. LINOST je rezultat odreene sredine u kojoj se razvija, pri emu je oznaena kao samosvojni sistem u sklopu unutranje organizacije motiva, crta i linog stila svakog pojedinca. Linost je sloeno jedinstvo, nalazi se u stalnom procesu razvoja i nastanka, specifina je i osobena. Sutinu Olportove teorije linosti predstavlja uenje o crtama, koje podrazumeva prisustvo karakternih osobina koje pojedincu daju specifinu psiholoku fizionomiju. CRTAMA LINOSTI ili personalnim dispozicijama, objanjava relativno dosledno ponaanje svakog pojedinca. Tako da crte linosti kao determinante ponaanja imaju karakter motivacionog delovanja. Javljaju se u dva znaenja: Pod crtom linosti on podrazumeva opte dispozicije koje su osnova za srodne oblike ponaanja koji pripadaju zajednikoj vrsti, zajednikoj kulturi i koji ive u relativno slinim ivotnim uslovima. One nemaju neki veliki znaaj za stvarnu analizu i predvianje ponaanja pojedinca. A line dispozicije su neuropsihike jedinice koje karakteriu pojedine individue i ako se posmatraju kao delovi jedinstvenog sklopa linosti imaju mnogo vei znaaj za predvianje ponaanja pojedinca. U tom smislu, Olport istie da jedino samosvojne funkcije predstavljaju osnovu jedinstva linosti, a to su: raznovrsnost autonomnih interesa, objektivan stav prema sebi i jedinstvena filozofija ivota. Crte linosti su osnova za razumevanje i dinamike i strukture linosti. Po Olportu, struktura linosti se moe opisati navoenjem DESET CRTA LINOSTI: intelektualne sposobnosti, sindromi temperamenta, nesvesni motivi, socijalni stavovi, stilistike crte, patoloke crte i faktorski skupovi koji se ne mogu razvrstati ni u jednu prethodno navedenu kategoriju crta. A da bi se razumela dinamika linosti, Olport istie da su i MOTIVI crte linosti, pri emu su za razumevanje ljudskih postupaka najznaajniji oni motivi koji su vezani za sadanjost a ne za prolost. Isto tako, planiranje i namera imaju snano motivaciono dejstvo, a motivi su jedinstven i osoben nain organizovanja unutar svakog pojedinca. Po Olportu, razvoj linosti se odvija od primitivnog jedninstva koji karakterie rano detinjstvo i ide ka integraciji linosti, koja se istovremeno odvija sa diferencijacijom. I Olport je kritikovao psihoanalitiki stav da je udeo svesti u ovekovom ivotu podreen nesvesnim aktivnostima. Naime, razvijenu linost pokree delovanje svesti, jer ovek, po pravilu, zna ta radi i zato neto radi. Kritikovao je i bihevioristino uproavanje stava o oveku kao reaktivnom biu. Osnovni prigovor teoriji se odnosi na poricanje postojanja neke blie veze izmeu ponaanja deteta i odraslog oveka, kao i izmeu ponaanja normalnog i nenormalnog pojedinca. Prigovara mu se i to ne pridaje odreeni znaaj ulozi socijalne sredine u razvoju linosti. Pored toga, kritike na njegovo uenje odnose se na personalistiko shvatanje po kome je svaki pojedinac osobena jedinka. Pozitivne strane Olportove teorije linosti: opravdanost uloge svesnih faktora za linost, sloenost motivacije koja omoguava potpunije objanjenje ovekovog ponaanja, korienje psiholokih istraivanja u tumaenju linosti. 6. MASLOVLJEVA TEORIJA LINOSTI Abraham Maslov se bavio prouavanjem normalne, odrasle, zdrave linosti. Poao je od toga da ovekova prava priroda nije rava i zla, nego je mnogo vie dobra ili je bar etiki neutralna. ovek poseduje brojne potencijale koji imaju spontanu tenju da se ostvare, pa taj bioloki pritisak ka ostvarenju genetskih mogunosti pojedinca jeste potreba za samoaktuelizacijom. Meutim, ako tu ovekovu tenju ometaju nepovoljni porodini ili drutveni uslovi, ako je ometaju faktori koji ine ljudsku prirodu, dolazi do neuroza, psihoza, do psihopatskog ili prestupnikog ponaanja. A kada se ta ovekova tenja nesmetano ostvaruje, razvija se zdrava ili zrela linost, razvija se samoaktualizovana linost. 7. GETALT MODEL LINOSTI Nastao je poetkom druge decenije 20. veka u Nemakoj kao reakcija na klasinu introspektivnu psihologiju. Ovaj psiholoki pravac ustanovili su: Kurt Kofka, Maks Verthajmer, i Volfgang Keler. Za njih je osnovna kategorija GETALT pod kojim su podrazumevali neto vie od zbira svojih delova i njihovih odnosa, to znai da je kvalitet celine primaran, pa u skladu sa tom funkcijom odreuje znaenje svakog sastavnog elementa. 12

Odnos izmeu celine i pojedinanih elemenata istraivao je Verthajmer, koji je ukazivao da se organizovane celine opaaju neposredno, u datom trenutku, pa je opaanje delova rezultat kasnijeg postupka analize. To je inae i jedan od osnovnih zakona getalt psihologije koji se naziva ZAKON ZAJEDNITVA. Iz njega proizilazi i drugi zakon po kome celina (getalt) tei da bude percipirana na strukturisan i organizovan nain. 8. RODERSOVA FENOMENOLOKA TEORIJA Po teoriji linosti Karla Rodersa, ljudsko bie reaguje svesno na sopstveni doivljaj sveta koji ga okruuje, subjektivna uverenost u doivljeno je bitna odlika ponaanja, subjektivno vienje se testira u objektivnoj stvarnosti. Osnovni strukturni pojam njegove teorije je SELF kao deo identiteta i kao osnova strukture linosti, kao skup stavova, oseanja i znanja o vlastitioj linosti, kao oznaka za kognitivne procese koji su u osnovi komunikacije sa realnou. Nain na koji ovek doivljava realnost pokree njegovo ponaanje, to znai da na ponaanje ne utie realnost sama po sebi. Celokupno ljudsko doivljavanje odigrava se u organizmu, pa ukupnosti doivljavanja ini fenomenalno ili pojavno polje, iji je sastavni deo self i koji je dostupan svesnosti, ali se nuno u njoj ne nalazi. Usvajanjem jednog dela vrednosti i vrednovanjem postojeeg dela o sebi, formira se idealni self. Rodersov ovek je socijalizovan, racionalan, realistian, usmeren je prema budunosti. Najdublji sloj njegove linosti je po svojoj prirodi pozitivan, njegova svest je slobodna i neiskrivljena, ona je pridodat deo njegovog ulnog iskustva. Takav ovek je svestan zahteva koje pred njega postavlja kultura, kao to je svestan i svojih fiziolokih potreba za hranom ili seksom. Zato svest omoguava uravnoteeno i stvarnosti prilagoeno ponaanje kojim se obogauje sopstvena linost, ali i linost drugih. Meutim, ako ovek svojom sveu iskrivljuje realnost u kojoj ivi, postaje destruktivan i prema sebi i prema drugima. Da bi ovek mogao da reorganizuje svoju linost i svoj odnos prema ivotu u situaciji kada njegova slika o sebi pokae protivrenost sa realnou, Roders razvija praksu koju naziva klijentom usmerena terapija. Ovo je jedna vrsta psihoterapije koju je zapoeo Adler i njena osnovna karakteristika je u tome to terapeut, tj. savetnik nije dominantan autoritet koji pacijentu utvruje dijagnozu, odreuje sadrinu i vodi tok razgovora koji tumai njegove iskaze i savetuje, ve terapeutski razgovor vodi klijent koji tei sopstvenom preobraaju u procesu savetovanja. Kritike: precenjivanje svesnog doivljaja, nejasnost u odreenju kljunih pojmova u postavljenoj teoriji, zanemarivanje nesvesnog. U objedinjavanju svih postojeih saznanja o linosti NAJUBEDLJIVIJI I NAJUSPENIJI bio je OLPORT. III DEO - RADNI MORAL KAO OBLIK MORALA 1. POJMOVNO ODREENJE RADNOG MORALA Osnovni sadraj i smisao radnog morala vezani su za uzrone odnose rada i morala, ali i za posledice po linost uesnika u procesu rada, kome je rad egzistencijalni uslov ivota, a moral vrsta veza izmeu drutva i integriteta njegove linosti. Sloenost radno-moralnog fenomena tako se odnosi na rad, kao drutveni proces u kome je povezano ponaanje pojedinaca usmereno ka stvaranju materijalnih ili duhovnih tvorevina. A takvo povezano ponaanje pojedinaca u procesu rada regulisano je drutvenim normama, moralnim normama i normama radnog morala. RUDI SUPEK je izneo podelu definicija radnog morala, koju je sainio u skladu sa podelom Konferencije amerikih psihologa iz 1940. godine. U skladu sa tim, definicije radnog morala su svrstane u srodne grupe pa se zato razlikuju 3 pristupa. To su : 1. inidvidulano organsko gledite - pojam morala odnosi se na uslove telesnog i emocionalnog blagostanja kod pojedinaca, koji ga ine sposobnim da radi i ivi sa nadom i uspehom, oseajui da deli osnovne ciljeve grupe iji je lan i koji ga ine sposobnim da moe izvriti zadatke sa energijom, zanosom i samodisciplinom, podran uverenjem da, uprkos preprekama i sukobima, njegovi lini i socijalni ideali vrede da ih sledi. 13

2. po kolektivnom gleditu - moral se odnosi na uslove ivota grupe u kojoj postoje jasni i odreeni grupni ciljevi koje pojedinac smatra vanim i u skladu sa individualnim ciljevima; gde postoji poverenje da e postii ciljeve, sredstva za njihovo postizanje, poverenje u voe, i konano, u samog sebe, i gde su agresivnost i neprijateljstvo upereni protiv sila koje vie tete grupi nego pojedincima unutar grupe. 3. moral sa gledita pojedinca u grupi - kada se grupi da odreeni zadatak, moral doprinosi da pojedinac pun nade i energino uestvuje u ivotu grupe, tako da svojim delom i naporima pojaava uspenost grupe u izvravanju tekuih zadataka. SAVO TRIFUNOVI je dao noviju podelu definisanja radnog morala. On je utvrdio da je radni moral isto to i moral a razlika je samo terminoloke prirode. Opaajui da postoje razliite definicije misli da ih uslovno treba podeliti u dve grupe: onu koja radni moral vezuje za radnu grupu i drugu koja moralne odnose u radu stavlja u iri kontekst. U dosadanjim istraivanjima radni moral se najee odreuje kao odnos izmeu pojedinca i grupe i sa tog stanovita je definisan kao zbir zadovoljstava koje pojedinac ili grupa oseaju zbog lanstva i uea u jednoj organizaciji, kao stanje motivisanosti kroz koje pojedinac ili grupa stiu mogunosti da ostvare ciljeve i da se suoe sa buduim izazovima, kao konsenzus ili duh grupe koji ustanovljuje grupa u izvravanju ciljeva grupe. Ovakvo odreenje nije bilo dovoljno jasno, pa je u cilju njegovog pojanjenja nastala definicija koja je pod radnim moralom podrazumevala zadovoljstvo koje radnik postigne iz razliitih aspekata svoje pripadnosti organizaciji. Pojmovnom odreenju radnog morala sa stanovita odnosa izmeu pojedinaca i grupe priklonila se i MARIJA NOVOSEL, po kojoj se ova vrsta grupnog morala odraava u izvravanju zadataka i postizanju ciljeva grupe. Slino stanovite imaju i DESPOTOVI i BALTI, koji radni moral odreuju kao sloenu pojavu koja obuhvata potrebe, motive, zadovoljstva i stavove prema radu. Odreenje radnog morala kao odnos ljudi prema radu, kao njihovo zadovoljstvo i nezadovoljstvo radom karakteristino je za VLADIMIRA MILANOVIA. U tom smislu i IVAN MANDI definie radni moral kao stanje ponaanja i aktivnosti pojedinaca i lanova grupe u vezi sa uspenou rada. Razmatrajui neto kompleksnije radni moral, KSENIJA SAVIN istie da tek odreivanje naina i kvaliteta izjednaenja linih ciljeva sa ciljevima drutva odreuje moral, pa i radni moral i da radni moral nije savreno usklaen skup moralnih zahteva, ve skup zahteva koji mogu, ali i ne moraju, biti takvi. Radni moral je vrednost koja se ogleda u savrenosti. Radni moral je MILICA GUZINA tretirala kao sloenu pojavu koja se bazira i sadri u potrebama, motivima, zadovoljstvima i stavovima pojedinaca i njihovom uzajamnom odnosu, to ukazuje da se u isto vreme moe govoriti i o odnosu pojedinca prema svom poslu, prema ciljevima radne grupe i celokupnoj organizaciji. Pojmovno odreenje radnog morala mora imati iri drutveno-ekonomski kontekst. U tom smislu SAVA TRIFUNOVI radni moral definie kao sloenu drutveno-duhovnu pojavu koja zavisi od drut.-ek. i teh.-tehnol. odnosa i uslova procesa proizvodnje odr. drutva, a koju ini skup moralnih normi o odnosu i odgovornosti prema radu, prema vriocima drugih delatnosti i prema sredstvima rada. Pojanjavajui svoje odreenje radnog morala kao sloene drutvene pojave, Trifunovi istie znaaj dimenzija koje karakteriu radni moral, a to su: 1. karakter pojave (sloenost, drutvenost, duhovnost); 2. drutvena uslovljenost (drutveno-ekonomski, tehniko-tehnoloki odnosi, uslovi proizvodnje uopte); 3. vrednost i uloga rada 4. odnos prema radu 5. odgovornost 6. odnos prema vriocima drugih delatnosti i prema sredstvima rada 7. moralna norma, moralni in, moralni sud i moralna sankcija

14

Najpotpunije shvatanje radnog morala u naoj literaturi dao je DANILO . MARKOVI. Polazei od saznanja da je radni moral sloena drutveno-duhovna pojava, odreena drutveno-ekonomskim i tehniko-tehnolokim odnosima, Markovi radni moral odreuje kao skup normi o ponaanju oveka u radnoj sredini, zasnovanih na shvatanju o poloaju i znaaju rada u drutvu, pri emu norme u sebe ukljuuju motive, stavove i zadovoljstva uesnika u radnom procesu i radnoj grupi. Kao splet moralnih zahteva se navodi: kreativan odnos prema poslu, zalaganje u radnom procesu u smislu utroka energije, ispoljavanje samoinicijative, solidarnost sa lanovima radne grupe, podravanje ciljeva radne grupe i ire drutvene zajednice. Odnos prema normama radnog morala moe biti dvojak. One se mogu usvojiti tako da ih uesnik u procesu rada osea kao svoju unutranju obavezu ali odnos prema normama radnog morala moe i da bude usmeren samo na prosto izvravanje obaveza u procesu rada. Kakav e odnos pojedinac imati prema radu, po Danilu . Markoviu zavisi od njegovog drutveno-ek. poloaja u drutvu i radnoj grupi, i od njegove linosti. 1.1. Moral i radni moral Moralne norme se uglavnom usvajaju stvaralaki i kritiki. U konanom moralnom opredeljenju, iza moralng stava svakog pojedinca stoji moralna praksa. Postoji relativno mali broj optih moralnih normi vezanih za proces rada. One se obino ispoljavaju preko i putem konkretnih i brojnih dunosti oblikovaniih u procesu rada i to u vidu odreenih tehnikih pravila, formalnih i neformalnih odnosa i pravila ponaanja izmeu svih uesnika u procesu rada. Drutvo u celini postavlja pojedincu moralne zahteve koji su u skladu sa optim shvatanjem o znaaju i ulozi rada, postavlja zahteve koji se odnose na sam proces rada, u smislu ta se od njega u tom procesu oekuje, postavlja zahteve u odnosu na organizaciju rada i zahteve u odnosu na ponaanja u jednoj grupi. Prema istaknutim moralnim zahtevima, svaki uesnik u procesu rada zauzima svoje stavove, ili ih usvaja, pa ih osea kao svoju unutranju obavezu i zato biva motivisan u radu, ili postavljene zahteve osea kao prinudu, pa se prema njima negativno odnosi. 2. MOTIVACIJA ZA RAD I RADNI MORAL Osnovna ovekova karakteristika kao ivog bia je njegova aktivnost. ovekova ukupna aktivnost je odreena motivima i motivacijom. MOTIVACIJU moemo odrediti kao proces pokretanja aktivnosti radi ostvarenja odreenih ciljeva, usmeravanja aktivnosti na odreene objekte i regulisanja naina na koji e se postupiti. A MOTIVI su oni unutranji inioci koji pokreu na aktivnost, koji je usmeravaju i njome upravljaju radi ostvarenja odreenih ciljeva. Pod njima se ne podrazumevaju samo oni unutranji faktori koji izazivaju odreenu aktivnost, nego i oni faktori koji tu aktivnost usmeravaju prema raznim objektima i reguliu nain na koji e se ta aktivnost obaviti. Motivi se dele na: bioloke (fizioloke) i socijalne. Bioloki motivi poivaju na biolokim potrebama, oni postoje kod gotovo svih pojedinaca, a mogu biti uroeni i univerzalni; njihovo zadovoljavanje je neophodno za odravanje ivota, ali je zato regulisano i drutvenim normama. Za ovekovo ponaanje od posebnog su znaaja socijalni motivi, koji se zasnivaju na psiholokim potrebama i to onim potrebama koje se mogu zadovoljiti samo neposrednim kontaktima sa drugim ljudima ili ije zadovoljavanje pretpostavlja postojanje drutva. Neki od njih su univerzalni a neki su karakteristini samo za pojedina drutva. Najee se spominju: gregarni motiv (motiv za drutvom), motiv za afirmacijom-samopotvrivanjem i motiv sigurnosti (da odri nepromenjenu situaciju) Socijalni motivi koji imaju poseban znaaj za radnu motivaciju, ponaanje u grupi i postupanje po normama radnog morala, prema Danilu . Markoviu su : 15

gregarni motiv - odnosi se na tenju pojedinca da bude u drutvu, da u njemu bude prihvaen, da sarauje i izbegne usamljenost. Ovo je univerzalni motiv, jer je karakteristian za sve ljude. To je veoma jak motiv, pa ga zato vei broj autora smatra i uroenim motivom. motiv za linom afirmacijom ili za samopotvrivanjem - odnosi se na tenju pojedinca da bude prihvaen i priznat od drutva, tj. da ima odreen poloaj u drutvu. Jedan oblik ovog motiva je motiv za prestiom ili ugledom, koji se ogleda u tenji pojedinaca da se u drutvu istakne, da bude ispred ostalih i to svojim izgledom, znanjem, imovinom. Sa motivom za samopotvrivanjem povezan je, jer mu je srodan, i motiv za moi ili za dominacijom. U okviru ove grupe motiva pominju se i: motiv za postignuem (tenja pojedinca da postigne zavidne uspehe u nekoj aktivnosti) , motiv za samostalnou (tenja pojedinca da ima samostalnost u odluivanju i da se tako ostvari kao linost) i motiv za samoaktualizacijom i stvaralatvom (ispoljava se u ovekovoj tenji da svoje sposobnosti i sklonosti istakne, da dou do izraaja i da u njima nae zadovoljstvo); motiv sigurnosti (manifestuje se u ovekovoj tenji da odri nepromenjenu situaciju, jer mu ona obezbeuje egzistenciju), motiv za sticanjem imovine (manifestuje se u posedovanju materijalnih dobara), altruistiki motiv (poiva na elji pojedinca da pomogne nekom drugom, a da pritom ne ostvari linu korist ili ne zadovolji lini interes).

Savremena psihologija priznaje sledee OSNOVNE TEORIJE MOTIVACIJE: 1. teorija hijerarhije potreba, 2. teorija dvojne motivacije, 3. teorija pravinosti ili drutvenog uporeivanja, i 4. teorija oekivanja. 5. 1. Tvorac TEORIJE HIJERARHIJE POTREBA je Abraham Maslov. Po ovoj teoriji ljudsko ponaanje je odreeno potrebama koje se po hijerarhiji mogu podeliti u 5 grupa. S tim da potrebe iz vie grupe mogu da se zadovolje samo ako su ve zadovoljene one nie grupe. U 1. grupu spadaju bioloke potrebe (za hranom, vodom, vazduhom, odeom, sklonitem...). 2. grupu ine potrebe sigurnosti, i to ne samo fizike ve i socioek. sigurnosti, poput statusa, ugleda i zaposlenja. 3. grupu ine socijalne potrebe koje se odnose na potrebe za pripadnou grupi i na prihvaenost od str. grupe. 4. grupu ine interne ego-potrebe za samopotovanjem i oseanjem line vred., i eksterne ego-potrebe za statusom u grupi i potovanjem od strane dr. lanova grupe. 5. grupu ine razvojne potrebe koje se manifestuju u ovekovoj potrebi da se razvija i izrazi kao linost, da se ostvari kao stvaralac. 2. TEORIJA DVOJNE MOTIVACIJE Frederik Hercberga polazi od dva nezavisna niza faktora koji utiu na produktivnost. U prvom nizu su faktori zadovoljstva, koji utiu na postizanje rezultata u radu, priznanja i napredovanja, jer su bazirani na sposobnostima a u drugom su faktori nezadovoljstva, koji su rezultat politike preduzea, oblika rukovoenja, radnih uslova i plata, pa tako utiu na negativan odnos prema radu. 3. TEORIJA PRAVINOSTI ILI DRUTVENOG UPOREIVANJA - Stejsi Adams polazi od toga da od zadovoljstva na radu zavisi stepen pravednosti u procesu rada (posmatra se kroz odnos izmeu onoga to pojedinac ulae u proces rada (napor) i onoga to za to zalaganje dobija od preduzea (zarada)). Poredi se uloeni rad sa nagradom pa pojedinac moe svoju radnu aktivnost da intenzivira, da je smanji, da se prekvalifikuje, da napusti posao i tome slino. 4. TEORIJA OEKIVANJA ILI VREDNOVANJA je nastala na shvatanjima Viktora Vruma i predstavlja matematiki model za iznalaenje motivacionog napora. Motivacioni napor je rezultat mnoenja verovatnoe da e uloeni napor dovesti do oekivanog ishoda i subjektivne vrednosti koja se pridaje realnom ishodu. U cilju porasta motivacije za rad i produktivnosti rada, a na osnovu teorija motivacije za rad, nastali su motivacioni modeli. Najznaajniji motivacioni modeli su: tradicionalni model (pesimistike predstave o ljudskoj prirodi da ovek ne voli da radi, da mu je zarada najvanija i da ne moe da obavlja bilo kakav kreativan posao bez odreene spoljne kontrole), model meuljudskih odnosa (optimistika pretpostavka da ljudi vole da rade, da se oseaju korisnim, da pripadaju grupi i budu kao pojedinci priznati, jer je to vanije od njihove zarade. Njim moe da se manipulie, poto u njemu dominira motiv samoaktualizacije) i model ljudskih resursa (rad veine moe biti mnogo kreativniji). 16

3. NORME RADNOG MORALA Svako drutvo. odnosno drutvena grupa ima potrebu da formira norme radnog morala. Etiki pozitivisti i etiki relativisti osporavaju postojanje apsolutnih moralnih normi i vrednosti, istiui raznolikost i suprotnost u moralnim shvatanjima i suenjima, ne samo u raznim fazama istorijskog razvitka drutva, ve i kod raznih naroda u istom periodu razvoja drutva. Za razliku od ovog shvatanja, etiki univerzalisti, smatraju da postoje univerzalne vrednosti i elementarne dunosti koje mora da ispotuje svaka zajednica, svaka drutvena grupa. Na formiranje normi radnog morala, pored ukupnog moralnog koncepta drutva, tipa kulture, istorijskog perioda i konkretne radne grupe, utiu i karakterne osobine linosti, jer ljudi uestvuju u stvaranju, ali i prihvatanju tih normi o ponaanju u procesu rada. U skladu sa drutveno-ekonomskim odnosima, svojinskim oblicima i oblicima organizovanja rada Danilo . Markovi se opredeljuje za 5 OSNOVNIH NORMI RADNOG MORALA: radinost, ovenost, pravinost, potenje i drugarstvo. Neke od ovih normi radnog morala sve vie postaju i vladajue norme o ponaanju u mnogim kompanijama. ovekovo ponaanje u radnoj sredini u kojoj obavlja proces rada odreeno je ne samo uslovima rada, ve i osobinama njegove linosti. Poto se linosti po svojim osobinama meusobno razlikuju, sasvim je normalno to je i njihov odnos prema radu razliit, iako rad ima isti sadraj, iako se vri u istim drutveno-ekonomskim odnosima. Predstava o linosti u svesti savremenog oveka neraskidivo je povezana sa brojnim kvalitetima, kao to su odreeni stepen individualne autonomije, svest i samosvest, jedinstvo i celovitost duhovnog ivljenja, socijalna aktivnost, povezanost sa kulturnim nasleem i individualna neponovljivost. Ponaanje linosti u radnoj sredini treba posmatrati kao ponaanje linosti koja samostalno razmatra svet na osnovu svog subjektivnog iskustva (samosvest), koja omoguava zadravanje svoje individualnosti i onda kada se trai uniformnost (subjektivnost) i kada je dosledna u svom ponaanju u slinim situacijama (integritet). Na osnovu oblika ponaanja pojedinca i njegovih psihikih osobina stvorena je TIPOLOGIJA LINOSTI. Pojam TIPA obuhvata sistem osobina koji se moe razlikovati od drugih sistema a razlikovanje odreenog broja tipova u koje se pokuavaju svrstati sve osobe ili deo osoba naziva se TIPOLOGIJOM. I u odnosu prema radu postoje normalne (u svojoj radnoj aktivnosti pokazuju profesionalizam u ostvarivanju svojih ciljeva) i poremeene linosti (imaju tekoa da se prilagode normama o ponaanju u radnoj sredini i u radu ne vide onu ivotnu vrednost koju treba da zadovolje). Odnos prema radu je veoma bitan faktor radnog morala. U najoptijem smislu taj odnos se moe odrediti kao pozitivan i kao negativan. Naime, pozitivan odnos prema radu imaju one linosti koje u radu nalaze bilo koju vrstu zadovoljstva a negativan one koje rad doivljavaju kao prinudu i to najee ekonomsku prinudu. U osnovi, ako ovek ima pozitivan odnos prema radu, on e se u znaajnoj meri iskazati kao stvaralako bie, pri emu e teiti da to uspenije obavi svoj posao i postigne zadovoljavajue rezultate, pa e se u tom smislu ponaati onako kako to zahtevaju norme radnog morala. Tako je odnos prema radu odreen crtama linosti i drut.-ek. odnosima u okviru kojih se odvija proces rada i vri radna delatnost, na njega znaajno utiu i meuljudski odnosi, organizacija rada i oblik upravljanja, zatim menadment i menaderi. 3.1. Uticaj ekonomskih procesa na moral Posredno ili neposredno, ekonomski procesi deluju i utiu na moralni poredak jednog drutva. injenica je da je moralni ivot oveka direktno vezan za materijalne uslove u kojima ivi i stvara. Emil Dirkem princip i izvor moralnosti nalazi u drutvenoj solidarnosti, u obiajima koji upuuju na obaveze koje ljudi imaju jedni prema drugima zato to pripadaju jednoj drutvenoj grupi, i pravu. Obiaji i pravo su dva osnovna oblika moralnih injenica. A oblici solidarnosti, i logika njihovog funkcionisanja, sutinski podrazumevaju sistem pravila ponaanja, pri emu svaka moralna injenica predstavlja pravilo koje ima svoju 17

odgovarajuu sankciju. Razmatra pitanja podele drutvenog rada. U njegovoj interpretaciji podela rada ima pre svega funkciju da proizvodi drutvenu solidarnost. Za njega moralni efekat koji ta podela rada proizvodi ima mnogo vei znaaj od napretka industrije, nauke i umetnosti, ekonomije, koji i dovodi do podele rada. or Sorel je isticao dva razliita morala: moral proizvoaa - stvaralaki, herojski, saradniki, jer postie rad, usavravanje i moral potroaa - utilitaristiki, konkurentski, tei profitu i sve posmatra kao sredstvo a ne kao cilj. Pukanis je uoio povezanst ekonomskih procesa i morala, kao i moralnih normi sa naelima privreivanja i materijalnim uslovima ivota. Polazei od osnovne postavke da je moral u buroaskom drutvu samo i iskljuivo odreen robnom proizvodnjom, on je tvrdio da je moral skup normi kojima se utvruje podjednaka sloboda i vrednost za sve ljude. Karl Marks je polazei od konkretnih vidova uticaja ek. procesa, posebno privrede i tehnologije na moral, smatrao da ni proizvodne snage ni tehnologija ne deluju sasvim neposredno na elemente drutvenih odnosa, pa i na sam moral. Radomir Luki: Povoljan privredni proces proizvodi moral koji ga smatra moralnim, i obrnuto. Pod relativno povoljnim priv. procesom oznaava se onaj proces u kome svi ljudi imaju priblino isti ekonomski poloaj ili neki imaju neto povoljniji poloaj u odnosu na druge. Uticaj privrede na moral ne ispoljava se u svim drutvima i svim ekonomskim sistemima na isti nain. Naime, u nerazvijenim drutvima, u drutvima u kojima su ljudi relativno meu sobom izjednaeni, moe postojati minimalistiki moral u kome su solidarnost i uzajamna pomo osnovne moralne norme. Ali, zato u razvijenim drutvima moral gubi svoju nunost, privredni proces se moe osuditi kao nemoralan, solidarnost se moe zameniti zakonima opstanka na tritu, moralne norme se mogu kriti, pa ekonomski proces iz tih razloga moe biti i ugroen. Zato se pojavljuje i maksimalistiki moral, koji najee ima oznaku utopistikog morala. Prema tome, velika ekonomska beda, ali i veliko ekonomsko bogatstvo mogu ograniiti moralne vrednosti, mogu ponititi moralne norme. Jer, po marksistima, u drutvima u kojima dominira robna pr., moral ima klasni karakter, pa se sukob privrede i morala i sukob izmeu klasa, ispoljavaju kroz klasnu suprotstavljenost moralnih sistema. Maks Veber se suprostavio stavovima marksistike misli i naglasio je tesnu vezu izmeu protestantizma-posebno kalvinizam i razvoja kapitalizma. Time je negirao Marksovu tezu da su proizvodne snage te koje stvaraju kulturne tvorevine i moralne obiaje. Veber je istakao da se duh kapitalizma ne odnosi samo na radnu etiku u uem smislu ve i na vrline, kao to su tedljivost, racionalni pristup reenju problema, preokupacija koja tera pojedince da ovladaju svojim okruenjem pomou inovacija i rada. U takvim okolnostima, profesija postaje sveti zadatak, poziv, ispit vere. Za razliku od Vebera za Fransisa Fukujamu radna etika, protestantska etika ili neka druga, predstavlja neadekvatan izraz za skup meusobno srodnih srta linosti koje se obino nabrajaju u postveberovskoj eri. Po njegovom miljenju ekonomska delatnost zaista predstavlja kljuni faktor drutvenog ivota, pa je zato ekonomija osnovna oblast modernog ivota u kojoj kultura ima neposredan uticaj na blagostanje drutva. Dirkem naglaenu nelagodu koju ljudi oseaju u meuzavisnosti kroz saradnju naziva anomijom. Uzajamni uticaji ekonomskih procesa i morala su veoma sloeni, posebno zato to moralni problemi mogu znaajno uticati na odnos ljudi prema radnoj aktivnosti. Svojina je znaajan inilac ekonomskog procesa i morala. Polazei od odreenja ljudskog rada sa ekonomskog stanovita, po kome rad predstavlja sutinsko odreenje oveka, delatnost kojom ovek ne obezbeuje samo uslove materijalne egzistencije, ve se iskazuje i kao stvaralako bie, proizilazi da meterijalni interesi nisu jedini i dominantni, jer je sve vie onih koji rade i kada ne moraju. A na moralnom planu odnos prema radu obuhvata ovekove predstave o cilju i smislu rada, kao i o znaaju rada za drutvo u celini i ovekov ivot uopte. U stvari, osnovni stav oveka prema radu i prema svojoj radnoj delatnosti, pa u skladu sa tim i prema odgovarajuem drutveno-ekonomskom sistemu, zavisi od njegovih vrhovnih ivotnih vrednosti. Jer vrhovne vrednosti, u velikoj meri odreuju i odgovarajui moral koji ljudi usvajaju. A ako moral kao vrhovnu vrednost istie i propoveda rad i privreivanje, onda e ljudi biti skloni onom ek. sistemu koji te vred. najbolje ostvaruje. 18