1.

Pojam i elementi kulture

Pod kulturom u najširem smislu podrazumevamo skup svih duhovnih i materijalnih

tvorevina ljudskog društvenog rada i delovanja koje predstavljaju vrednost za čoveka i
ljudsko društvo.
Termin "kultura" potiče od latinske reči (cultus - gajenje, obrada polja) koja označava
ljudsku aktivnost kojom stvaramo nešto novo što ne postoji u prirodi.
Pojam kulture vezuje se za vrednosti, za ono što ima značaj i značenje za čoveka i
predstavlja neko stvoreno materijalno i duhovno dobro. Materijalna tvorevina ima vrednost
kulturnog dobra ukoliko ima značaj i značenje za čoveka .
Materijalni i duhovni aspekt svakog kulturnog delovanja i svake kulturne dela nerazdvojni
Svaka duhovna kulturna tvorevina mora da bude materijalizovana: kao reč u jeziku, kao
predstava i odgovarajući obred u religiji, kao pojam u nauci, kao pravilo ponašanja . kao zvuk u
muzici.
Sve materijalne kulturne tvorevine nekog društva (kuće, hramovi, putevi, nasipi pored reka,
kanali za navodnjavanje i odvodnjavanje, mostovi, sela i gradovi, fabrike imaju fizičke dimenzije, a
stvorili su ga ljudi svojim radom i predstavljaju jednu civilizaciju sa verskim, moralnim i
umetničkim predstavama, umećem i veštinama, naučnim znanjima, životnim potrebama,
ekonomskim i političkim i ideološkim interesima .
Elementi i oblasti (duhovne) kulture su jezik, verovanja (magija, religija, mitovi),
saznanja (zdravorazumska, filozofska, naučna), pravila ponašanja (običaji, moral, pravo) i
stvaralaštvo (umetnost).
Svaka kultura ima nekoliko dimenzija: vrednosnu, normativnu i praktičnu. Ideje,
pravila i prakse uvek se međusobno povezuju i javljaju u zajedničkom obliku celovitog
komunikacijskog (jezičkog), religijskog, saznajnog (filozofsko-naučnog), moralnog i umetničkog
fenomena.
Univerzalne ljudske vrednosti su istina, pravda i lepota. One su na osoben način ugrađene
u svaku vrednu kulturnu tvorevinu.
U jeziku istinitost se ogleda u efektivnosti komunikacije, kada se putem jezičkih simbola
tačno prenosi poruka (značenje) i tako postiže stvarno međusobno razumevanje sagovornika.
U religiji istina je apsolutna, a istinitost se ogleda u potpunoj privrženosti onome u šta se
veruje, što se obožava.
U moralu istinitost se ogleda u doslednoj brizi za drugoga, kao za sebe samoga.
U umetnosti istina se ogleda u iskrenosti i autentičnosti ličnog doživljaja lepote
umetničkog dela.
U ideologji, istina nije univerzalna nego je parcijalna. Ideologija je zainteresovana grupna
svest i kao takva ona je grupno-subjektivna i parcijalna. Zato je ideologija, u odnosu na univerzalno
objektivnu ("celu istinu"), "lažna svest" - jer nije celovita nego delimična.
U sociološkom proučavanju kulture, kao duhovne sredine u kojoj se socijalizuju pojedinci i grupe i
oplemenjuje (osmišljava, usmerava i uređuje) njihovo ponašanje i delovanje, posebna pažnja se
poklanja usvojenim vrednostima i normama. bez čijeg poznavanja nije moguće ni objasniti ni
razumeti društveno ponašanje i društveni život čoveka.
 2. Sociologija proučava društveno delovanje i kulturno ponašanje ljudi

2.1. Vrednosti osmišljavaju društveno delovanje

Vrednosti su duhovne tvorevine koje označavaju poželjna (idealna) svojstva pojava,

predmeta, postupaka i situacija - i kao takve osmišljavaju svako društveno delovanje određujući mu
konkretne ciljeve i unutarnju svrhu.
Pojedinci i grupe prihvataju odgovarajuće vrednosti tako što procenjuju subjektivno
značenje i objektivni značaj svega oko sebe - s obzirom na svoje potrebe, interese i mogućnosti
njihovog zadovoljavanja.
Vrednovanje je društveno i psihološki determinisan kulturni čin kojim neki subjekt iskazuje
svoj interes za neki objekt. Vrednosti presudno utiču na izbor poželjnih ciljeva i kao "idealno treba"
usmeravaju i osmišljavaju svako društveno delovanje i ponašanje ljudi.
Sve vrednosti su relativne, ali iz toga ne sledi obavezan i proizvoljan relativizam u filozofsko-
naučnom razmatranju vrednosti. Čovek kao svesno i racionalno biće nikad ne ocenjuje sasvim
proizvoljno ono što ocenjuje, već prilikom svakog vrednovanja, kao subjekt polazi od svojih
objektivnih potreba i interesa (što je za druge znak subjektivnosti) i prema njima procenjuje
objektivna svojstva onoga što vrednuje. Oko ovih ocena i vrednosnih procena može postojati
intersubjektivna saglasnost, što se u sociologiji obično uzima kao merilo objektivnosti subjektivnih
vrednosti i stavova.
Univerzalne antropološke vrednosti su zdravlje, sloboda, pravda, mir i t.d. na kojima
počiva ceo ljudski rod, o zajedničkim kulturnim vrednostima koje integrišu svaku društvenu grupu i
relativno stalnim ličnim vrednostima koje obeležavaju identitet svakog čoveka kao pojedinca.
Kulturni i personalni vrednosni relativizam se ne ogleda toliko u opredeljivanju za vrednosti za koje
se drugi ne opredeljuju nego u sopstvenoj i specifičnoj hijerarhiji izabranih vrednosti i različitom
odnosu prema vrednosnim alternativama.
Osnovne vrednosti se skoro uvek javljaju u parovima, kao vrednosne dihotomije: dobro-
loše, lepo-ružno, istinito-lažno, sloboda-ropstvo, pravda-nepravda i sl. Ontološki gledano,
vrednosti postoje i neposredno deluju na dva osnovna nivoa ljudske društvene stvarnosti – na
psihičkom i na društveno-kulturnom. Gnoseološki gledano, psihičkom stranom vrednosti bavi se
psihologija, a društveno-kulturnom sociologija – što su metodološki komplementarni istraživački
pristupi.
Psihološki, vrednosti su deo ličnosti zato što prožimaju sve elemente i dimenzije
čovekove psihe – osećanja (emocije), mišljenje (intelekt i kogniciju) i volju za delovanjem
(motive i motivaciju).Vrednosti utiču i na čovekov intelekt, jer stoje u osnovi njegovog
“pogleda na svet”.
Preko vrednosnih orijentacija vrednosti se prevode iz apstraktnog polja ljudske
duhovnosti u konkretno polje ljudske društvenosti. Kao konkretne vrednosne orijentacije,
vrednosti postaju elemenat društvenog delovanja i kao takve one predstavljaju jedno
značajno područje mikrosocioloških istraživanja.
Sociološki, vrednosti su duhovno jezgro kulture i kao takve one su deo globalnog
društva i konkretne društvene strukture. U tom smislu vrednosti se ispoljavaju:
1. kao najopštiji društveni ideali (sloboda, pravda, poštenje, istina, lepota) vrednosti služe
ljudima da prema njima sebi izaberu uzore i odrede orijentire u svom delovanju i ponašanju;
2. kao osobene grupne vizije vrednosti se ugrađuju u različite ideologije koje slede grupne
potrebe i javno-politički artikulišu posebne interese.
 2.2. Društvena pravila uređuju društveno delovanje i usmeravaju kulturno ponašanje
ljudi

Društvena pravila (norme) su socio-kulturne tvorevine koje služe kao uputstva za poželjno
ponašanje i delovanje pojedinaca i društvenih grupa i tako uređuju njihove međusobne odnose na
putu do ostvarivanja odabranih ciljeva.
. Norme (od grč. nomos - pravilo, zakon, ustanova) su pravila i ono što su ljudi dogovorom
i uz međusobnu saglasnost u društvenoj zajednici (polisu) stvorili i usvojili, što se bitno razlikuje
od onoga što u prirodi postoji (kao fizis). Bez normi nema ne samo države i društva, nego ni
čoveka kao društvenog bića. Zato je Aristotel i govorio da je čovek zoon politikon (politički
stvor, biće polisa ili društveno biće).
Pravila mogu da budu nepisana (običaji i moral), ili pisana (pravni propisi). Pošto i jedna i
druga uređuju društveno ponašanje i delovanje, društvena pravila u načelu i stvarno čine osnovu
svake društvene organizacije. Nepisana pravila su osnova neformalne organizacije, dok su pisana
pravila osnova formalne društvene organizacije.
Društvene norme se povezuju u složenije celine kao što su kulturni obrasci, društvene
ustanove (institucije) i normativni sistemi. U strukturi svakog kulturnog obrasca, svake institucije
i svakog institucionalnog sistema, pored normi uvek se javljaju i vrednosti.
.
Vrednosti i norme su neizostavni sastavni elemenat svakog društvenog delovanja i
ponašanja i duhovno jezgro svake kulture. To najneposrednuje pokazuje kako je "kulturno" deo
"društvenog" i kao takvo predmet sociologije. Samo je kultura u stanju da pojedince društveno
poveže u grupe, a grupe u globalno društvo. Samo kulturna komunikacija održava ljudsku
društvenost.
Kulturni obrasci su elementarne vrednosno-normativne društvene tvorevine koje
osmišljavaju, usmeravaju i uređuju delovanje i ponašanje ljudi na svim važnijim poljima društvenog
života.
Kulturni obrazac se uvek sastoji od međusobno usklađenih vrednosti i odgovarajućih
društvenih i tehničkih pravila njihovog ostvarivanja. Kulturni obrasci se najneposrednije vezuju za
društvene uloge koje vrše i društvene položaje (statuse) koje zauzimaju pojedinci i društvene grupe
u društvenoj organizaciji.
Ako se zna da svaka društvena organizacija predstavlja relativno ustaljenu mrežu
društvenih uloga i položaja, onda je jasno na koji način kulturni obrasci (kao povezane vrednosti i
norme) čine gradivno tkivo svake društvene organizacije: kulturni obrasci određuju ko, šta i kako
treba da radi unutar jedne organizovane grupe.
Društvene ustanove (institucije) su opštiji, trajniji, složeniji i posebno važni društveno-
kulturni obrasci koji su se ustalili kao provereni normativni modeli društvenog delovanja i
ponašanja pojedinaca i grupa u širim funkcionalnim područjima globalnog društva (privredi,
politici i kulturi).
 3. Kultura i civilizacija

Najširi pojam kulture u sebe uključuje i pojam civilizacije koji se pojavio i počeo
upotrebljavati tokom 18. veka, da bi se pomoću njega napravila razlika u vrsti i stepenu kulture
razvijenih kolonijalnih zemalja (Engleske, Francuske, Španije) i kulture njihovih nerazvijenih
kolonija. Termin ''civilizacija'' potiče od latinske reči civitas – grad, civilis – građanski, a označava
viši stepen kulture koji u evolucionom nizu dolazi posle ''varvarstva'' (kojem po Luisu Morganu
prethodi ''divljaštvo''). U klasičnim evolucionističkim teorijama društveno-kulturnog razvoja pojava
metalnih oruđa za rad i upotreba pisma uzimaju se za glavne kriterijume razlikovanja civilizacije,
kao najvišeg stadijuma kulture, u odnosu na iži stepen – varvarstvo, i najniži i početni stadijum -
divljaštvo. U duhu ove razlike u svakodnevnoj komunikaciji uobičajeno je značenje izraza
''civilizovan'' (učtiv, uljudan, pristojan, prosvećen, obrazovan - čovek) i ''civilizovati'' (prosvećivati,
uljuđivati, urediti - društvo).
Pod pojmom ''civilizacije'' pre svega se podrazumeva materijalna kultura (oruđa, oružja,
zgrade) za razliku od duhovne kulture (religija, fiozofija, nauka, moral, umstnost) . Pošto bez
duhovnih sadržaja nema kulture, to i ova podela na ''materijalnu'' i ''duhovnu'' kulturu mora biti
uslovno shvaćena.

4. Masovna kultura i slobodno vreme

Masovna kultura je jedan savremeni tip kulture koja je rezultat delovanja sredstava
masovnih komunikacija. Ona je kulturni fenomen masovnog društva koje oblikuju
modernizacijski procesi industrijalizacije, urbanizacije, birokratizacije i globalizacije.
Masovna kultura je moderan sistem vrednosti, normi i obrazaca ponašanja velikog broja
ljudi koji prate sledeće društvene procese i stanja:
- masovnu serijsku industrijsku proizvodnju i komercijalnu duhovnu produkciju;
- masovnu materijalnu i duhovnu potrošnju;
- prostorno koncentrisane mase gradskog stanovništva;
- depersonalizovane odnose u gradskim aglomeracijama;
- birokratsku centralizaciju upravljanja;
- masovnu komunikaciju kojom se jednoobrazne informacije iz jednog centra distribuiraju
velikom broju međusobno nepovezanih primalaca u svim oblastima društvenog života, a
naročito u sferi slobodnog vremena (kao jednoobrazna forma zabave preko muzike, sporta,
filma, turizma i drugog).
Za razliku od starog pojma ''gomile'' koji označava mnoštvo koje se spaja u jedno (kao
''kolektivno pijanstvo'') ''masa'' je pojam koji se odnosi na savremeni fenomen mnoštva u kojem
pojedinci ostaju usamljene individue.
Tradicionalna gomila je aktivno mnoštvo koje se slivanjem u jedno pretvara u moćno
sredstvo delovanja - obično razornog, razbijačkog i izmanipulisanog. To je ''svetina'' koja je spremna
da nekog linčuje.
Moderna masa je pasivno mnoštvo koje je samo podložno manipulaciji drugih, ali samo
nije u stanju da se organizuje i samostalno deluje.
Problem ''masifikacije'' je u tome što su različite individue u masi slične ''kao jaje jajetu'' i
što kreativni pojedinci u masi nemaju mogućnosti da izraze i razviju svoju individualnost i
kreativnost. Svojevrstan je društveni problem i to što u masi pojedinci ostaju neorganizovani, a kao
takvi su nesposobni za samostalno delovanje i neotporni na spoljnu i unutarnju manipulaciju. Pošto
su pojedinci u masi međusobno izolovani oni su u tom smislu ''usamljeni u gomili'' i otuđeni jedni
od drugih.
.
Masovna kultura je tržišno orijentisana na potrošače kao masovni auditorijum, na publiku
koja poslušno prima servirano i pasivno troši kupljeno. Masovna proizvodnja kulturnih dobara za
tržište dovodi do njihove homogenizacije na nivou donjeg proseka na kojem se nalazi masa
potencijalnih kupaca i kulturnih konzumenata. Tako nastaje prosečna masovna ''kultura za sve''
umesto ''kulture za svakoga'' - diferencirane po formi, sadržaju i nivou. Takva kultura je
komercijalna, zbog velikih serija ona donosi velike profite, a pogodna je da je prenose i šire
sredstva masovne komunikacije.

Slobodno vreme – kako je ''slobodno''? Slobodno vreme je jedan od fenomena modernog

industrijskog društva. U tradicionalnim seljačkim društvima vreme se, pre svega, uopšte ne
registruje kao precizno određena jedinica koja se meri veštačkom spravom – časovnikom – nego
predstavlja neodređeno opažanje vezano za prirodne cikluse, za doba dana i za godišnja doba. U
okviru vremena koje ljudima u selu stoji na raspolaganju ne postoji podela na radno i slobodno
vreme: kad se radi, radi se ''od jutra do sutra'', a kad prođe sezona seljačkih radova tada je u selu
vremena napretek i ono se koristi na način koji je primeren tradicionalnoj narodnoj kulturi i
seljačkom načinu života.
U modernom industrijskom društvu organizacija rada i života je podređena preciznim
vremenskim intervalima. Ukupan fond vremena deli se na tri dela:
1. vreme rada ili radno vreme;
2. vreme odmora (spavanje i priprema za rad);
3. slobodno vreme.
Slobodno vreme se jasno razlikuje od ''radnog vremena'' od kojeg je precizno odvojeno, ali
se mora razlikovati i od ''vanradnog vremena'' koje industrijskom radniku služi da stigne do posla i
da se vrati kući, da se fizički odmori i da obnovi svoju radnu snagu, da se pripremi za novi interval
rada koji dolazi.
Slobodno vreme je samo onaj deo vanradnog vremena koje čovek slobodno koristi po
svome nahođenju, bez neposredne prinude egzistencijalnih potreba. Sindikalne borbe radnika su,
pored zahteva za većom platom za rad, kao drugi zahtev obično imale i skraćivanje radnog vremena.
Zbog toga, a naročito zbog razvoja tehničkih sredstava rada, radno vreme se u razvijenim
industrijskim zemljama stalno skraćuje, pa se i dokolica povećava.
Čini se da je zato izraz dokolica vrednosno neutralniji i sociološki pogodniji, mada on
asocira na dosadu i ''mrtvo vreme'' (R. Božović) koje se nečim i na neki način mora popuniti.
Pitanje je samo koji su životni i kulturni sadržaji dovoljno vredni i koji je način dovoljno smislen, pa
da se njima ispunjena dokolica s punim pravom može nazvati slobodnim vremenom.
 5. Potkultura i protivkultura

Kultura nikad nije potpuno jedinstven sistem već protivrečna celina koja sledi razlike
unutar odgovarajućeg društvenog sistema i konkretne društvene strukture. Uvek postoje veće ili
manje razlike između grupnih potreba, interesa i ciljeva, izražene kroz različite, a nekad i
međusobno suprotstavljene vrednosno-normativne obrasce koji čine kulturne podsisteme koji se
označavaju kao potkultura ili kao protivkultura.
Pojam potkulture (subkulture) u sociologiju je uveo Albert Koen, a odnosi se na neku
posebnu društvenu grupu (omladina, stari, seljaci, sportisti, estradne zvezde, homoseksualci,
narkomani, verske sekte, etničke i rasne manjine i drugi) koja ima svoj osobeni način i ''stil
života'', svoje specifične potrebe, interese, vrednosti i norme kojih se pridržavaju njeni članovi. U
tom smislu potkultura omogućuje marginalnim grupama i pomaže netipičnim pojedincima da
lakše očuvaju svoj kulturni identitet.

Teodor Rošak (Theodore Roszak) u kritičkoj sociološkoj analizi raskola u kulturi

savremenih društava među prvima koristi pojam protivkulture (kontrakulture).
Kontrakultura je nešto uži pojam od pojma potkulture i odnosi se samo na onu potkulturu koja
je u osnovi suprotstavljena vladajućoj kulturi. Pojam ''potkultura'' ima organsko-sistemsku
konotaciju i pripada funkcionalističkoj sociologiji, antropologiji i kulturologiji gde je uobičajena
idealistička predstava da kultura ima samo društveno-integrativnu ulogu.
Pojam ''kontrakultura'' je povezan sa teorijom kulturnih konflikata (kao jednom
varijantom šire teorije sukoba) u okviru koje se najbolje može i sagledati njegov smisao.
Razmatrajući društvene sukobe Luis Kozer (Lewis Soser) ističe da je socijalni konflikt ''borba za
ostvarivanje vrednosti i statusa koji nedostaje'' koja se vodi između grupa i među pojedincima u
grupama, kad oni imaju međusobno oprečne interese i vrednosti.
Teorija sukoba tako ukazuje na glavne strukturne determinante različitih socijalnih
devijacija. Kad je u nekom sistemu izražen sukob između vladajuće kulture i neke sistemske
potkulture (kontrakulture) tada nastaje fenomen podeljene lojalnosti, što uvek otežava i
komplikuje društvenu kontrolu grupa i pojedinaca u okviru takvog konfliktnog globalnog
sistema.

Pobuna ''skinheda''. - "Naša osnovna teza o skinhedima vezana je za pojam zajednice. Smatramo
da stil skinheda predstavlja pokušaj da se iznova uspostavi- kroz pojam 'družine' - tradicionalna
zajednica radničke klase, kao zamena za nju kada ona stvarno iščezava. Društvena dinamika koja
leži u osnovi stila... jeste naglo pogoršanje uslova života niže radničke klase (i mladih unutar nje).
Ovo, povezano sa osećanjem mladih da su isključeni iz postojeće 'omladinske potkulture' (kojom
na javnoj sceni dominiraju muzika i stilovi 'undergraunda'), proizvelo je, kao odgovor na pojačanu
'mi-oni' svest u redovima omladine nižih slojeva radničke klase, osećanje isključenosti i osećaj
napadnutosti sa različitih strana...
 6. Kultura i ličnost

Kulturu kao ''svet simboličkih značenja'' stvara samo čovek kao vrsta koja je po svojoj
prirodi (ljudskoj i društvenoj) obdarena sposobnošću da svesno i svrsishodno deluje. U okviru tako
stvorene kulture oblikuje se svako zasebno ljudsko stvorenje – tako što od prirodne jedinke postaje
osobeno društveno i kulturno biće ili ljudska ličnost. Usvajanje kulture počinje učenjem (maternjeg)
jezika, usvajanjem osnovnih navika, vrednosti i elementarnih društvenih normi.
Zigmund Frojd (Sigmund Freud, 1856-1939) je bio osnivač psihoanalize kao najuticajnije
škole u psihijatriji i jedne od najvažnijih u psihologiji. U analizi strukture ljudske ličnosti on ističe tri
glavna sloja:
1. biološku podsvest (Id - Ono);
2. psihičku svest (Ego – Ja)
3. društveno-kulturnu savest (Super-ego = Nad-ja).
Ličnost se formira tako što se putem socijalizacije pomoću svesti biološki nagoni zauzdavaju
i zamenjuju (''sublimišu'') društveno-kulturnim normama. Biološki nagoni (Id) su, po Frojdu,
najdublji sloj koji određuje 9/10 ljudske ličnosti. Svest (Ego) i savest (Super-ego) čine onaj
preostali deo (1/10) ličnosti koji izgleda kao vrh potopljenog ledenog brega koji je svojim najvećim
delom nevidljiv. Nevidljiva podsvest određuje vidljivu svest i savest. Poremećaji ličnosti nastupaju
onda kada se poremeti prirodna ravnoteža među njenim različitim slojevima, kad prejaka savest
potisne u podsvest više od onog što ona sama može da prihvati, u sebi zadrži i produktivno preradi.
Tako opterećena podsvest rasterećuje se kroz snove, a ono najteže se ispoljava kao psihička bolest. I
Frojdova nagonsko-dubinska psihoanaliza, a naročito socijalna psihoanaliza njegovih sledbenika
(Maksa Adlera, Karla Junga, Karen Hornaj, pa sve do Eriha Froma) ističu interakciju biološkog,
psihičkog i socio-kulturnog sloja ljudske ličnosti – kako kod normalnog tako i kod patološkog
ponašanja čoveka.
Ako se ličnost razmatra analitički tada se prilikom njenog definisanja ukazuje na posebne
dimenzije, sastavne elemante i najbitnije činioce koji određuju svaku konkretnu ljudsku ličnost:
1. biološke dispozicije (nasleđene genetski);
2. psihičke osobine (pod uticajem sredine formirane crte temperamenta, sposobnosti i karaktera);
3. socio-kulturne navike, usvojene vrednosti, norme, stavove i obrasce ponašanja.
Biološko nasleđe, psihičke osobine i kulturna sredina, uz odgovarajući lični aktivizam
(individualni odnos prema biološkom i socijalnom nasleđu) u osnovi određuju svaku ličnost.
Ličnost je, dakle, jedinstvena i dinamična celina opšteljudskh, grupnih i pojedinačnih bio-
psiho-socijalnih osobina.
Sledeći ovaj drugi analitički plan razmatranja ličnost bi se mogla definisati i kao
dinamično jedinstvo opšteljudskih (''generičkih'') posebnih (grupnih) i pojedinačnih
(neponovljivih) osobina – koje su i biološke i psihičke i socio-kulturne.
Tako su, primera radi, neke biološke dispozicije zajedničke za čoveka kao vrstu (dispozicija
govora), neke su biološke osobine grupne (polne razlike), a neke sasvim neponovljive (lična
kombinacija gena nasleđenih od dva roditelja, različita i kod jednojajčanih blizanaca). Ova poslednja
činjenica je, na primer, važna za identifikaciju ličnosti u kriminologiji ili kao osnov za dokazivanje
krivice u sudskom postupku.
U socijalno-kulturnom smislu ličnost, takođe, uvek nasleđuje neke opšteljudske osobine
(komuniciranje putem simbola), neke posebne kulturne tvorevine (konkretan nacionalni jezik), ali i
razvija svoj osobeni jezički izraz (stil govora i rukopis) - što, takođe, može da se koristi za
dokazivanje u sudskom postupku.
Slična je kombinacija opštih, posebnih i pojedinačnih psihičkih osobina (opažanja,
osećanja, učenja, crta temperamenta, sposobnosti i karaktera) na osnovu kojih se grade sve
važnije tipologije ličnosti u naukama o čoveku.
Socijalizacija je društveno-kulturni i psiho-socijalni proces kojim dete kao biološka jedinka
postaje razvijeno društveno biće (čovek kao ljudska ličnost).
Osnovni nosioci (agensi) procesa socijalizacije u savremenim društvima jesu porodica,
škola, grupa vršnjaka, nacionalne kulturne institucije, a u masovnim društvima ''kasne moderne''
sve važniju ulogu imaju i mas-mediji (naročito TV, a sve više i internet). Autoritet roditelja više
nije tako važan i oni više nisu toliko poželjan uzor za socijalizaciju svoje dece u starijim uzrastima,
kad grupe vršnjaka i institucije globalnog društva dobijaju primat. Ipak, u najranijoj socijalizaciji
porodica i dalje ostaje nezamenjiva. Agensi socijalizacije, svaki na svoj način, presudno u različitim
uzrastima, utiču da se ljudska jedinka vremenom osposobi za preuzimanje raznih društvenih uloga,
usvajajući poželjne vrednosti, norme i kulturne obrasce. Socijalizacija, dakle, može da se shvati kao
složeni psiho-socijalni proces neprestalnog učenja raznih društvenih uloga koje u realnom
društvenom životu pojedinci preuzimaju. Prvo se uče porodične uloge (dete, sin, ćerka, supružnik,
roditelj), a potom one koje se pruzimaju u školi, susedstvu, grupi vršnjaka, grupi prijatelja, na
radnom mestu, u političkim organizacijama, kulturnim ustanovama i drugim oblicima društvenog
života.
Socijalizacija shvaćena kao učenje raznih društvenih uloga povezana je sa dva srodna
procesa koji se odnose na dva važna i skoro nerazdvojna aspekta učenja. Prvi je obrazovanje, kao
proces sticanja znanja, a drugi je vaspitanje, kao proces usvajanja kulturnih obrazaca.
Socijalizacija podrazumeva i u sebe uključuje i jedno i drugo. Ona je širi i spontaniji društveno-
psihički proces koji je u izvesnom smislu neutralniji i od obrazovanja i od vaspitanja. Uobičajeno je
očekivanje da se obrazovanjem stiče vredno znanje, a vaspitanjom dobre i lepe navike, kako se i
definišu ciljevi ovih procesa za koje su u svakom društvu zadužene i posebne institucije.
Socijalizacija, pak, može da rezultira i ''pogrešnim'' znanjem i ''lošim'' vaspitanjem, i da sa stanovišta
neke kontrakulture bude uspešna (takvo je na primer,''ulično vaspitanje'' mladih delinkvenata ili
''zatvorsko vaspitanje'' kriminalaca).

Autoritarno-podanička ličnost socijalizuje se u porodicama sa krutom hijerarhijom odnosa

između polova i generacija, sa strogim vaspitanjem u kojem se ne poštuje ličnost deteta, uz česta
fizička kažnjavanja i zahtevanu bespogovornu poslušnost. Autoritarno oblikovana ličnost potiskuje
svoju podsvesnu agresivnost prema roditeljima i pomera je na druge, obično na slabije od sebe – što
su u društvu marginalne društvene grupe (etničke, rasne i druge manjine). Adorno je sa svojom
teorijom autoritarne ličnosti objašnjavao ukorenjivanje, delovanje i ponašanje nacista u
Nemačkoj, ali se ovaj tip ličnosti i modela ponašanja sreće u svim društvima i svim vremenima – s
tim što oni samo ponegde i samo ponekad prevladaju ostale tipove ličnosti i u širem društvu kao
dominantan nametnu svoj socio-kulturni obrazac delovanja i ponašanja.
Socijalizacija je proces u kojem se, pre svega, pojedinac podređuje grupi i kolektivu koji
nad njim tako ostvaruje socijalnu kontrolu, za koju je svako društvo suštinski zainteresovano.
Čovekova ličnost se tako pojavljuje kao ''socijalizovana individualnost'' kao individualnost
podređena strukturno-funkcionalnim potrebama neke referentne grupe u nekom određenom
vremenu. U tom smislu se može govoriti o tipičnom ''čoveku svoga vremena'' ili o tipičnom plemiću
i seljaku, zanatliji i trgovcu, kapitalisti i radniku, službeniku i menadžeru, kriminalcu i policajcu –
mada je u okviru svakog bazičnog socijalnog tipa svaki pojedinac više ili manje svoj i osoben.
 U razvijenim društvima, sa diferenciranom kulturom, veće su mogućnosti da čovek kao
pojedinac iskaže svoje neponovljive osobenosti koje se u otvorenijim i slobodnijim društvima ne
samo tolerišu nego se do određene mere i podstiču. U takvim društvima, uporedo sa procesom
socijalizacije, odvija se i s njim socijalno-psihološki komplementaran proces personalizacije.
Personalizacija je, dakle, završna faza u izgrađivanju ljudske ličnosti, kojom se sa
opšteljudskim i sa posebnim društveno-kulturnim osobinama usklađuju sasvim osobene i
neponovljive crte pojedinaca.
Personalizacija je proces ''individualizovanja društvenosti''. To je urezivanje osobenih crta
pojedinaca u lik tipične bazične ličnosti neke društvene zajednice o kojima se uvek mora voditi
računa kad god se radi o suptilnijim odnosima sa ljudima: kad roditelji i učitelji vaspitavaju decu,
kad sudije odmeravaju kaznu, kad kriminolozi prevaspitavaju delinkvente, kad poslodavci
unajmljuju menadžere, kad menadžeri regrutuju kadrove, kad pojedinci sebi biraju bračne
partnere ili lične prijatelje. U svim navedenim i mnogim drugim slučajevima individualne
osobenosti mogu presudno da utiču na kvalitet međuljudskih odnosa i uspešnost nekog
društvenog delovanja. U tom smislu treba razumeti i uobičajenu opasku u svakodnevoj
komunikaciji da ''sve zavisi od čoveka''. Ako i ne zavisi baš ''sve'' od osobina pojedinaca, mnogo
toga ipak zavisi i to ne samo u društvenim odnosima sa svojim bližnjima nego, ponekad, i u
globalnim društvenim odnosima.

7. Društveni obrasci i oblici kulture

Kulturni obrasci su kristalizovane vrednosno-normativne društvene tvorevine koje

osmišljavaju, usmeravaju i uređuju delovanje i ponašanje ljudi na svim važnijim poljima
društvenog života.
Pojam ''kulturnog obrasca'' (eng. sulture raterns) među prvima je u sociološko i
antropološko proučavanje kulture uveo američki antropolog Edvard Sapir (Edward Sapir, 1884-
1939) da bi njime izrazio srodne kulturne sadržaje koji su se ustalili kao oblici koji utiču na
ponašanje ljudi u raznim situacijama.
Vrednosti i norme (pravila ponašanja) čine duhovno jezgro svake kulture. Vrednosti su
idealna i poželjna svojstva koja ljudi pridaju raznim pojavama, procenjujući njihovo subjektivno
značenje i objektivni značaj za sebe i svoju primarnu ili neku drugu referentnu društvenu grupu.
Vrednosti su uvek rezultat subjektivne procene objektivnih ili pretpostavljenih svojstava pojava
(lica, predmeta, postupaka, radnji, ponašanja) kojom se one kvalifikuju kao više ili manje poželjne
za subjekta koji ih procenjuje. Vrednosti presudno utiču na izbor poželjnih ciljeva i kao "idealno
treba" usmeravaju i osmišljavaju svako društveno delovanje i ponašanje ljudi.
Društvene norme su kulturne tvorevine koje predstavljaju poželjna pravila ponašanja
pojedinaca i društvenih grupa koja uređuju njihove međusobne odnose na putu do ostvarivanja
poželjnih ciljeva. Dok "vrednosne orijentacije" određuju ciljeve ("šta treba"), dotle "normativne
organizacije" preporučuju dozvoljene načine i sredstva ("kako" i "čime") treba delovati da bi se
ciljevi ostvarili. Obično se pravi razlika između društvenih pravila, kao normi koje usklađuju
različite interese i tako uređuju međusobne odnose ljudi u društvu (kao što su običaji, moral i pravo)
i tehničkih pravila, kao praktičnih uputstava koja uvažavaju objektivne odnose među prirodnim
pojavama (kao što su tehnološke preporuke i standardi).
Kulturni obrazac se uvek sastoji od međusobno usklađenih vrednosti i odgovarajućih
društvenih i tehničkih pravila njihovog ostvarivanja. Strukturno je integrisan onaj kulturni obrazac
koji počiva na "vrednosnom i normativnom konsenzusu" (na saglasnosti aktera oko ciljeva i metoda
delovanja). Samo dobro integrisani kulturni obrasci mogu da budu funkcionalno efikasni. Takvi
kulturni obrasci su osnovni elementi strukture društvenih ustanova i organizacija i glavni
integrativni elementi društvenih grupa.

7.1. Jezik - obrazac simboličke komunikacije

Jezik je sistem znakova (simbola) koji nose određena značenja (pojmove), čiji smisao
razumeju pripadnici veće ili manje društvene grupe i tako jedni drugima prenose poruke i
iskustva.
Razmena stečenih iskustava među ljudima pomoću jezičkih simbola čini jezik glavnim
sredstvom simboličke komunikacije i osnovnim uslovom i elementom svake kulture. Simbolička
komunikacija je širi pojam od jezika kao verbalne komunikacije (razmene izgovorenih ili napisanih
reči) i u sebe uključuje i neverbalnu komunikaciju kao razmenu poruka putem raznih simboličkih
gestova (mimike, poza i pokreta). Reči su važno i nezamenjivo sredstvo simboličke komunikacije,
ali ponekad ''jedan pogled više vredi od hiljadu reči'' (kako glasi jedna poznata reklama). Važne
poruke drugima se mogu prenositi i neverbalnim simbolima, praktičnim postupcima koji imaju
odgovarajuće značenje.

. Simbolička komunikacija je razmena poruka (značenja) koja se vrši pomoću simbola kao
specifičnih kulturnih tvorevina.
Simbol (od grčke reči simbolo – znak, znamenje) je znak sa značenjem, materijalna
kulturna tvorevina koja je ''nosač'' odgovarajuće duhovne kulturne tvorevine. Neki fizički predmet,
ljudska radnja ili gest jeste ''znak'' samo ako drugim ljudima prenosi neko ''značenje'' kao
duhovnu poruku koja po sadržaju može biti misaona, emotivna ili voljna.

Edvard Sapir smatra da je jezik tehnički najsavršenije sredstvo ljudske kolektivne

komunikacije koji zato može da posluži kao pogodan model za sociološko proučavanje svake druge
komunikacije među društvenim akterima koji međusobno razmenjuju razne poruke, kao važne
informacije.
Umberto Eko razlaže složeni društveni proces efektivne simboličke komunikacije među
ljudima tako što u njemu razlikuje sledeće elemente:
1. izvor informacija (onaj ko neku svoju ideju, kao značenje pretvara u poruku drugome i
pretvara u znak ili signal);
2. odašiljač (emitor) signala;
3. kanal za prenos signala;
prijemnik, koji prima signal i preobražava ga u prvobitnu poruku prema određenim društvenim
pravilima koja imaju karakter kulturnog koda.
U svakodnevnom životu jezik je ne samo osnova svekolike kulture, nego je jedan njen
važan aspekt i odgovarajuća jezička kultura. Ona se spontano oblikuje u društvenoj zajednici,
ali se i neguje posredstvom kulturnih ustanova među kojima su najvažnije škole i masovni mediji.

Sociološki je značajna i činjenica da jezik ima konstitutivni značaj za svaku nacionalnu

kulturu. U evropskoj tradiciji standardizacija narodnog jezika i književnost na njemu napisana
predstavljali su najvažniji kulturni elemenat nacionalnog identiteta. Etnički odnosi među
južnoslovenskim narodima imali su svoj refleks i u jeziku.
 Jezik se, dakle, može posmatrati sociološki, ali postoji i ''sociološki jezik'' kao osobeni
profesionalni diskurs kojim se iskazuju ideje o društvu i kulturi kroz formu jasno definisanih
pojmova, racionalnih hipoteza i proverenih zaključaka. U tom smislu je posebno značajna razlika
između jezičkih izraza mitskog i naučnog govora, jezika i neverbalnih simbola koji prate magijske i
religijske rituale i onih kojima se opisuju i objašnjavaju prirodni i društveni fenomeni. Razlike među
ovim fenomenima ne samo da se bez jezika ne bi mogle izraziti nego se bez jezika ne bi mogle ni
uočiti niti pojmovno shvatiti. Otprilike onako kako mi je jednom rekao jedan poznati srpski pisac
(M. Danojlić) kad je figurativno kazao: ''Ja ne umem da mislim, dok ne počnem da pišem.''

7.2. Magija i religija - obrasci verovanja

Verovanja (magija, religija i mitologija) čine osnovu duhovnog života čoveka koja prati
njegovu fizičku i materijalnu egzistenciju.

Magija je skup praktičnih radnji koje se preduzimaju sa ciljem da se "više sile" umilostive, a
"duhovi" kao "nevidljiva bića" privole da nama pomognu ("bela magija") a našim neprijateljima
da zasmetaju i naškode ("crna magija").
Magija (grč. mageia – čarolija, vradžbina) počiva na verovanju da čovek svojim radnjama
može da upravlja "višim silama", da sebi priziva "dobre duhove", a da od sebe goni, svojim
neprijateljima, "zle duhove". Utoliko je magija naivno uverenje da onaj ko je "niži" može da utiče na
od sebe "više sile". U tom smislu magija je verovanje primitivnog čoveka u sopstvene snage.
Religija (lat. religio – učenje o najvišem biću, o bogu, o svetom) u najširem smislu je
verovanje u "natprirodne sile" (duhove) i u "sveta bića" (bogove) koje je praćeno jakim emocijama
verujućih ljudi.
Religija u sebe, više ili manje uključuje magiju, koja je sve do danas prati (kao religijski
obred, molitva). Tako se magija javlja kao praksa primitivne religije, a religija kao elementarna
teorija magijske prakse. U najelementarnijim istorijskim oblicima religije, kao što je animizam
(verovanje u duhove), magija i religija se skoro ne razlikuju. Veća razlika se pojavljuje između
magije i teističkih religija (u kojima se veruje u bogove), a naročito od onih razvijenijih
monoteističkih (verovanje u jednog Boga). Savremene i razvijene religije imaju razvijeno versko
učenje (teologiju) i organizovanu zajednicu vernika u okviru verskih ustanova (crkvi), koje
propisuju (kanonizuju) versko učenje (dogmu) i versku praksu (obrede). Što je neka crkva
organizovanija to ona potpunije kontroliše magijske elemente u svom verskom obredu (ritualu), jer
tako lakše kontroliše ponašanje svojih vernika i efikasnije ih usmerava u poželjnom pravcu.
Svaka razvijenija religija, kao složen antropološki i socio-kulturni fenomen, ima više
različitih funkcija i strukturnih elemenata koji omogućuju njihovo vršenje. Među njima su
najvažnije dve grupe funkcija religije:
-antropološko-psihološke (emotivna, saznajna i voljna);
-socio-kulturne (ritualna, normativna, integrativna).
Emotivna funkcija religije ogleda se u jakim verskim osećanjima koja nastaju na skali od
osećanja ljubavi i poštovanja prema bogu kao svetom biću, koje čoveku pomaže da verovanjem
ostvari mir i psihičku stabilnost, do straha od natprirodnih sila i protivrečne emocije koja se
manifestuje kao strahopoštovanje.
Saznajna funkcija religije ostvaruje se preko mitova, kao fantastičnog kazivanja i preko
verskih dogmi, kao neprikosnovenih istina u koje se čvrsto veruje i koje se nikad ne preispituju.
Mitovi opisuju delovanje natprirodnih sila (duhova) i svetih bića (bogova), a dogme na
iracionalan način objašnjavaju nastajanje i opostojanje svekolike stvarnosti. U funkcionalnom
sadejstvu mitovi i dogme predstavljaju jedan osobit i celovit mitsko-dogmatski i religijski
''pogled na svet'', različit od onog koji počiva na racionalnom filozofskom i naučnom saznanju.
Voljna funkcija religije ispoljava se kao psihička potpora koju verujući čovek dobija kad
se osloni ''na božju pomoć'', osećajući se tako jačim u borbi sa svekolikim životnim iskušenjima.
Navedene antropološko-psihološke funkcije religije ispoljavaju se uvek u nekim
društvenim okolnostima i različitim oblicima društvenog života. Sa religijom su uvek povezane
neke naročite (''svete'') društvene radnje (obredi) i posebna pravila ponašanja koja su
''bogougodna'', pa se preporučuju svim članovima jedne društvene zajednice koja se preko njih
učvršćuje (integriše).
Ritualna (obredna) praksa je u osnovi svih drugih društvenih i kulturnih funkcija
religije, kako one normativno-regulativne, tako i one koja je vezana sa integritetom i identitetom
neke verske zajednice. Rituali ili verski obredi su praktične radnje koje zajednički i
organizovano preduzimaju pripadnici iste verske zajednice u određenim okolnostima, na unapred
određenom mestu, u određeno vreme i na određeni način. Kanonizacijom verskih obreda nastaju
prve društvene norme.
Normativno-regulativna funkcija religije je u osnovi svakog društva i svake kulture.
Običaji i moral se najneposrednije učvršćuju baš prilikom kanonizacije verskih obreda. Prve
predstave o tome šta se treba, a šta ne treba činiti, ''šta se valja, a šta ne valja'', šta je dobro, a šta
zlo – uvek se ukorenjuju i učvršćuju u nekoj društvenoj zajednici uz ''božju pomoć'', a to znači uz
autoritet natprirodnih sila i svetih bića u koja ljudi veruju.
Integrativna funkcija religije ogleda se u povezivanju (lat. religere – povezati) svih onih
pojedinaca koji veruju u iste duhove ili u iste bogove u jednu versku zajednicu. Simbolika jedne
vere (jedan isti totem ili jedan isti bog) predstavlja prvu, najstariju i najtrajniju oznaku po kojoj se
jedna društvena zajednica razlikuje od neke druge slične zajednice. U tom smislu verski identitet
je primarni i neizostavni elemenat šireg društvenog identiteta i važan integrativni činilac
društvenih grupa koje veruju istu veru.
Crkva je, sociološki gledano, najvažnija verska društvena institucija i organizacija koja
omogućuje da se ostvare sve navedene funkcije religije. Crkva preko sveštenika, razvija versko
učenje (dogmu) i pomoću verskih obreda (rituala) u hramu, pri rođenju deteta, prilikom smrti
vernika i drugim životno važnim povodima povezuje ljude sa verom u svetu silu i sveto biće,
povezujući ih i međusobno u jednu versku zajednicu.
U svetu su glavne verske ustanove one koje su organizovale četiri velike i najznačajnije
svetske religije (sve četiri "religije otkrovenja"): hrišćanstvo (sa tri glavne konfesije koje čine
pravoslavni, katolici i protestanti), jevrejstvo, islam i budizam. Hrišćanstvo i islam izrastaju na
zajedničkom temelju stare jevrejske religije (na tradiciji Starog zaveta) i zato su to tri srodne
monoteističke religije koje su u osnovi kulture Evrope i kultura Bliskog istoka. Budizam je u osnovi
kultura Dalekog istoka i osoben je po tome što, iako "religija otkrovenja", nije prava monoteistička
religija (pošto Buda nije bog, nego "prosvetljeni" učitelj svetih verskih istina).
Danas u svetu, takođe, postoji više malih religijskih zajednica (sekti) koje se svojim učenjem
i organizacijom odvajaju od neke glavne crkve. Sekte se obično suprotstavljaju zvaničnim crkvenim
dogmama, odbacuju crkvene propise (kakone), menjaju ustaljene rituale i zato ih oficijelna crkva
više ili manje progoni. Sa druge strane, ponekad se javljaju i neke agresivne i militantne (tzv.
satanističke) sekte koje se ne zadovoljavaju širenjem svoga učenja i organizacije nego im je glavni
cilj razaranje crkve, njene duhovne tradicije i svetovne organizacije.
 Sociološki pristup naglašava društveno-praktične funkcije religije. Na te funkcije se, pak,
može gledati bar na dva različita načina: funkcionalistički i kritički (koji ponekad, kao kod
marksista, vodi u ateizam kao radikalnu negaciju svake religije).
Funkcionalistički pristup naglašava normativnu i društveno-integrativnu ulogu religije.
Tako Emil Dirkem smatra da je religija osnova kolektivne društvene svesti, najvažnija duhovna
društveno-kulturna tvorevina koja povezuje neku grupu ljudi u zajednicu, na osnovu zajedničkog
verovanja u iste "natprirodne sile" (duhove) i vere u ista "sveta bića" (bogove).
Normativna funkcija religije je sociološki gledano jedna od najvažnijih njenih funkcija i
zato zaslužuje nešto detaljnije razmatranje. Moral, običaji i pravo u najstarijim vremenima ne mogu
se ni zamisliti bez religije. Religijske ideje se uobličavaju kao pravila ponašanja, a prva društvena
pravila koje ljudi prihvataju su ona koja postavljaju verski autoriteti ili iza kojih stoji autoritet
natprirodne sile ili svetog bića (boga).
Istorijska je činjenica da su svi veliki verski učitelji, proroci i osnivači svetskih religija
istovremeno bili i zakonodavci. Mojsije kod Jevreja je najbolji primer, jer je istovremeno bio i
verski i politički vođa i zakonodavac. Važilo je i obrnuto pravilo, da iza svih starih zakonodavaca
stoje bogovi koji potvrđuju njihove zakone: počev od Hamurabijevih zakona, preko Manuovih
zakona u Indiji, Solonovih u Atini, do religijske ceremonije proglašenja svakog velikog zakona kroz
čitav stari i srednji vek (tako je proglašen i Dušanov zakonik).
Ono što važi za uticaj religije na pravo, još pre i više se odnosi na običaje, a naročito na
moral. Iza prava uvek stoji autoritet organizovane ovozemaljske sile (države) ali ljudska moralnost
uvek traži još neku potporu koja bi ojačala veru pojedinca u kriterijume za razlikovanje dobra i zla, u
ispravnost preporuka da se čini dobro, a izbegava zlo, kao i u ispravnost preduzetih praktičnih radnji
prema određenim moralnim preporukama. Uostalom, poznato je da se najuniverzalniji kriterijum
moralnosti – kategorički moralni imperativ – koji se ogleda u preporuci ''ne čini drugome ono
što ne želiš da drugi tebi čine'' pojavljuje kao izričita i važna verska preporuka u hrišćanstvu,
budizmu, konfučijanstvu, a u nekom sličnom i manje eksplicitnom obliku i u drugim velikim
verskim učenjima.
Takav je, recimo, hrišćanski moralni stav iskazan u Isusovoj Propovedi na Gori koji glasi: ''Sve
što hoćete da čine ljudi vama, činite i vi njima.''. Apostol Pavle će ovo konkretizovati kao
preporuku ''podajte svakome ono što ste dužni'' .
Tom stavu je veoma slično načelo do kojeg su pet vekova ranije došli Buda (oko 563-483.
pre Hrista) i Konfučije (551-479. pre Hrista), koje je ovaj drugi nazvao ''zlatnim pravilom''
ponašanja plemenitog čoveka. Kad su Konfučija njegovi učenici pitali u čemu se sastoji zlatno
pravilo on im je objasnio da se zlatno pravilo ogleda u ponašanju plemenitog čoveka koji ne čini
drugima ono što ne želi da drugi čine njemu, a čini samo ono što bi želeo da postane primer i pravilo
koje drugi slede. Ovo je ne samo ista misao nego je i formulacija skoro istovetna sa onom koju je
nemački filozof Imanuel Kant (1724-1804) nazvao kategoričkim etičkim imperativom.
Slične formulacije mogu se naći i u Krmčiji (Nomokanonu) Svetoga Save. U ovom prvom
celovitijem srednjevekovnom srpskom verskom, crkveno-pravnom i etičkom kodeksu Sveti Sava, u
svojim komentarima prevedenih vizantijskih crkveno-pravnih spisa, ukazuje na vrlinu koju zove
ljudskost, a obrazlaže je kao i Konfučije svoje ''zlatno pravilo''. To je ista ona vrlina koja se u
srpskom narodu naziva čojstvom (Marko Miljanov), koja je osnova i tradicionalne narodne i
svetosavske pravoslavne etike.
Iste verske ideje, slične moralne vrednosti i norme, zajednički verski obredi i drugi
društveni običaji čine jednu relativno trajnu i duhovno konzistentnu istorijsku kulturnu matricu koja
integriše jednu versku i etničku zajednicu. Međutim, ta ista religijska i kulturna matrica uvek i
odvaja neku takvu skupinu od druge slične skupine, obično one susedne sa kojom se vodi borba oko
teritorije i drugih egzistencijalnih dobara. U tom smislu religija pored društvene integracije i
kulturne identifikacije utiče i na društvene sukobe među društvenim grupama, izazivajući verske
ratove.
Prvi takav klasični verski rat mogao bi biti starozavetni sukob Jevreja i Egipćana (koji,
izgleda, još traje) kad je Mojsije veru stavio u službu nacionalnog oslobođenja, Jevreje proglasio
za ''izabrani božji narod'', a sebe za verskog i nacionalnog vođu. Zato se za Mojsija i kaže da je
bio prvi ''borbeni prorok'' ili ''prorok s mačem'' koji je istovremeno i verom i mačem etnički
integrisao u izbeglištvu rasute Jevreje, omogućujući im da kao narod opstanu, da se oslobode
ropstva i da stvore svoju državu. Takav model jedinstvene jevrejske vere i nacije presudno je
doprineo da jedan po broju ne tako veliki narod opstane u najtežim istorijskim okolnostima; da
preživi najveću (svetsku) dijasporu i da se vrati u domovinu posle najdužeg progona (posle dva
milenijuma).
Ali, na početku jevrejske vere bilo je pravo. Mojsije je uspeo u svome poduhvatu zato što su
mu Jevreji poverovali da je baš njega ''izabrao'' Jehova (jevrejski jedini bog) da mu na Gori
Sinajskoj (daleko od drugih ljudi) saopšti ''deset božjih zapovesti'' kao prve zakone za ''izabrani
narod''. Na ovome primeru se vidi kako se verskim autoritetom potvrđuje ne samo autoritet zakona
nego i poverenje u zakonodavca. O značaju poverenja u one koji predvode narod govori još
Konfučije kad kaže da je za dobru i sigurnu vladavinu potrebno da narod ima dovoljno hleba, da
država ima jaku vojsku i da vladar ima poverenje naroda. Kad bi morao nečeg od ovo troje da se
odrekne Konfučije bi se najpre odrekao vojske, a misli da bi i bez dovoljno hleba za narod bilo
lakše, nego vladaru da vlada bez poverenja naroda.
Sve religije su, svaka na svoj način i kroz sve dosadašnje vekove, podupirale nečiji politički
legitimitet, a nečiji osporavale. Na taj način religija postaje sastavni elemenat politike i političkih
sukoba i tada podleže pravilima političkog života. Tada i male teološke razlike mogu prerasti u
velike političke sporove. Čak se, kao paradoksalno pravilo političkih odnosa, javlja ''veliki
antagonizam malih razlika'' kojim se objašnjavaju surovi obračuni među kulturno sličnim
zajednicama. O toj strani i funkciji religije više govore oni sociolozi koji kritički analiziraju versko-
političke odnose.
Kritičko-istorijski gledano, dakle, religija nije imala samo društveno-integrativnu ulogu
nego je često bila povezana sa dubokim i tragičnim društvenim sukobima (verskim ratovima). Kod
nas je, na žalost, ova druga konfliktna i tamnija strana religijskog fenomena bila delatnija od one
svetlije i integrativne. Sticajem nepovoljnih istorijskih okolnosti kod južnoslovenskih naroda
religija je vekovima delovala kao činilac koji je ometao njihovo kulturno, političko i sveukupno
društveno povezivanje, a s vremena na vreme javljala se i kao neposredan okvir ili najvidljiviji
povod žestokih međunacionalnih sukoba. Naravno, najdublji i stvarni uzroci verske i konfesionalne
netrpeljivosti između južnoslovenskih rimo-katolika, pravoslavaca i muslimana, danas isto kao i
ranije, nisu bili teološke već političke prirode, ali su suprotstavljene religijske matrice sa svoje strane
znatno podsticale međunacionalne političke sukobe.
Religija je glavni istorijski izvor srpskih duhovnih i jugoslovenskih nacionalnih raskola.
Jedna istorijski kobna crta južnoslovenskog prostora ogleda se u duhovnoj razdeljenosti koja je
izražena kroz verske raskole unutar srodne skupine južnoslovenskih plemena, koji govore istim
jezikom, žive sličnim načinom života, na zajedničkom prostoru, imaju slične stare slovenske
običaje, prethrišćanske kultove i sve važnije društvene i kulturne oblike egzistencije. Verski raskol
rimske i carigradske hrišćanske crkve ("šizma") do kojeg je došlo u 11. veku (1054. g.) uticao je da
se kod nas tek uspostavljeno hrišćanstvo raspoluti na "istočno" i "zapadno". Nedugo iza toga
(krajem 14. veka) na ovim našim prostorima pojavljuje se i islam i unosi novu tragičnu dimenziju u
inače antagonizovane odnose među slovenskim hrišćanima. Verski raskoli, uneti spolja,
imperijalnim težnjama prema balkanskom prostoru koje dolaze iz Rima, Istambula, Beča, Moskve
ili raznih njihovih kasnijih eksponenata i sledbenika, danas se čini definitivno, "raz-trojili" su jedno
etničko stablo. To jedno, srpsko, i nešto šire južnoslovensko, bilo je etničko stablo kojem nikad nije
od jačih dozvoljavano da postane jedinstveno. Umesto civilizovanog integrisanja, ono nikad nije
bilo tako tragično pocepano kao u poslednjim godinama.
Istorijski indukovana religijska šizma proizvela je u nas ''društvenu šizofreniju'' koja se
ogleda u rascepu između jezika (kao sistema znakova) i duhovnosti (religije kao bazičnog
sistema simboličkih značenja – kao kolektivnog verovanja, mišljenja i osećanja). Otuda nastaju
patološke, tragične i kobne posledice: da ljudske grupe žive na jednom prostoru, a od komšija su
im ''bliži'' neki "sa drugog kraja sveta" (iz Irana, Pakistana, Avganistana, Malezije); da govore
istim jezikom i jedni druge ne razumeju, a "savršeno" se razumeju sa onima čije reči niti
shvataju, niti umeju da ih izgovore; da imaju zajedničke pretke i istorijske korene, ali su im
radikalno suprotstavljene grupne teleologije – osnovni sistemi vrednosti, konkretne vrednosne
orijentacije, dugoročni i kratkoročni ciljevi, životne želje i merila dobra i zla. Najvažnije današnje
političke i kulturne razlike - ni kod nas, niti bilo gde drugde - zato se i ne mogu ni objasniti ni
razumeti bez uvida u religijske matrice koje su ih istorijski uobličile i međusobno antagonizovale.

Koreni mržnje. – ''Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše
odvratnosti su tu pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane vašeg avlijskog zida. Tako vaša
ljubav traži mnogo dela, a vaša mržnja prelazi vrlo lako na delo. I svoju rođenu zemlju vi volite,
žarko volite, ali na tri-četiri načina koja se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju.''
(Ivo Andrić, Pismo iz 1920. godine)

7.3. "Mythos" i "logos" - obrasci saznavanja i tumačenja stvarnosti

Mit (legenda) je fantastična priča (grčki mythos - reč, kazivanje, predanje) koja govori o
nadljudskim bićima, bogovima ili o našim precima i njihovim natprirodnim moćima. Takvi su
mitovi o stvaranju (i propasti) sveta, o rađanju bogova, o smrti i uskrsnuću, o čudotvornim delima,
ali i o junaštvu predaka i njihovim dobrim delima.
Mitologija skup najvažnijih mitova koji pripadaju jednoj verskoj tradiciji. Mitovi i
mitologija su uvek na neki način povezani sa magijom i religijom pošto svako verovanje mora biti
praćeno nekakvom fantastičnom pričom.
Mitovi (legende) su arhaični oblici kolektivnog pamćenja koji i danas predstavljaju važan
tradicionalni elemenat kulturnog identiteta, a u najtežim okolnostima po neku zajednicu
doprinose očuvanju i učvršćenju njenog društvenog integriteta.
Mit je univerzalna društveno-kulturna duhovna tvorevina koja postoji u svim društvima i
svim vremenima, kojoj su više ili manje podložne sve društvene grupe i svi pojedinci u specifičnim
okolnostima koje pogoduju stvaranju i funkcionisanju mitova kao osobenog oblika simboličke
komunikacije.
Ernesta Kasirera, jednog od najsuptilnijih analitičara mitova i svih drugih simboličkih
oblika kulture. On polazi od stava o postojanju "sistema duhovnih izražajnih oblika" u okviru kojeg
postoji "duhovno-organsko jedinstvo" gde "mit u toj celini za nju ima odlučujući značaj.
 Hegelova "fenomenologija duha", kako primećuje Kasirer, odnos nauke (kao samosvesnog
duha) i neposredne (čulne) samosvesti, razrešava tako što nauka daje prirodnoj (neposrednoj) svesti
"lestvice koje vode do nje same".
Čak je i tvorac pozitivizma Ogist Kont sagledao nedostatak svoje konstrukcije o razvoju
duha u smislu nekakavog "zakona tri faze" onda kad je iznad "pozitivne nauke" uveo "pozitivnu
religiju". Po Kasireru, ni prirodne nauke se nisu oslobodile mitskih sadržaja (pojam sile u fizici)
dok se istorija i čitav "sistem duhovnih nauka" koji se na istoriji temelji mogu u izvesnom smislu
izuzeti iz oblasti nauke i svrstati u oblast mita.
Jedini način da se prevlada dualizam "mita" i "logosa" ili da se onemogući prodiranje mita u
nauku tako što bi se među njima brisala svaka granica bilo bi priznavanje mita kao realne duhovne
pojave i njegovo spoznavanje kao takvog.
.

Kao što je Zigmund Frojd ustanovio za pojedinca da je sklon da se vrati na prevaziđene

oblike ponašanja, onda kad nije u stanju da svoje nagone zadovolji poštovanjem viših, razvijenijih i
zrelijih kulturnih i psiholoških standarda, tako se i društvima i narodima dešava da podlegnu
regresiji. Predominacija mitskog u svesti i ponašanju u nekom društvu i nekom vremenu
nesumnjivi je znak društvene i istorijske regresije, i oko takve ocene nikakvih dilema ne bi trebalo
da bude. Čudno je, pak, to što se mnogi današnji kritičari patologije svakodnevnog društvenog
života ponašaju kao naivni psihijatri iz vremena dok psihijatrija nije poznavala psihoanalizu - ni
kao teorijsku ni kao terapeutsku metodu. Oni, naime, poremećenom pacijentu uporno ponavljaju da
je "lud" - što vide i oni koji nisu psihijatri, obično svi osim samog pacijenta. I umesto da otkrivaju
uzroke, da prouče "logiku ludosti" i da na osnovu toga ponude terapiju, oni ostaju kod simptoma i
("ludim") pacijentima "savetuju" da se "opamete", ili ih (kao "poremećene") ismejavaju, što je još
gore i moralno problematičnije. Problem je samo u tome što "ludi" pacijenti ne slušaju "pametne"
savete (intelektualaca-''pametara''), a drugima takvi saveti nisu ni potrebni. Zato su veoma naivni
intelektualistički apeli narodu da se on ''oslobodi mitske svesti'' sve dok društvo nije u stanju da
racionalno i praktično prevlada samu ''mitsku situaciju'' u kojoj se objektivno našlo.

Moderna nauka se razlikuje od starogrčkog poimanja nauke po tome što ne traga za

istinom bivstvujućeg, za suštinom pojava nego je praktično usmerena na otkrivanje i saznavanje
načina na koji su pojave (kakve god one po suštini bile) jedne sa drugima povezane. Nauka ima
zadatak da što tačnije i što preciznije (ali nikad apsolutno tačno) opiše, racionalno objasni i precizno
predvidi uzročno-posledične i strukturno-funkcionalne odnose u nekom delu objektivne stvarnosti i
da na osnovu tog saznanja ustanovi racionalne modele i konstruiše efikasna tehnička sredstva za
praktično ovladavanje objektivnim procesima.
Moderna tehnika i tehnologija predstavljaju primenjeno naučno znanje, a višestruko su
efikasnije od tradicionalnih praktičnih veština i postupaka.
Zdravorazumsko saznanje se sastoji od neposrednih predstava o pojedinačnim pojavama
iz konkretnog životnog iskustva pojedinaca i grupa. Naučno saznanje je pojmovno znanje, što znači
da se ono uvek odnosi na zajedničke i opšte osobine jedne čitave vrste pojava. Predstave o
pojedinačnim pojavama, koje su rezultat neposrednog ličnog i čulnog iskustva, prevladavaju u
zdravorazumskom saznanju.

Kibernetika - knjiga sa sedam pečata. - ''Kibernetika nije nikakva predmetna nauka koja nastoji
da istraži neko određeno područje stvarnosti, već je to, zapravo, metanauka koja istražuje izomorfne
modele u različitim područjima stvarnosti.
 7.4. Normativni obrasci društvenog delovanja: običaji, moral i pravo

Običaji su nepisana pravila društvenog ponašanja i delovanja koja su spontano ustaljena

u dužem vremenskom periodu u nekoj društvenoj skupini i kao tipične tradicionalne norme
neformalno se prenose sa kolena na koleno.
Običaji su kolektivne navike kojima se u tradicionalnim društvima uređuju najvažniji odnosi
i kodifikuju važni društveni događaji. U tom smislu se razlikuju razne vrste običaja:
- verski običaji, kao verski rituali uz verske praznike (božićni, uskršnji, krsne slave) ili uz
vitalne događaje (krštenja, venčanja, pogrebni rituali, podušja i sl.);
- svetovni običaji (sabori, svadbe, takmičenja, posećivanje, susedski odnosi);
- ekonomski običaji, uz tradicionalne radove (lov, ribolov, zemljoradnja, stočarstvo, gradnja
kuća), zajedničku potrošnju, stanovanje;
- pravni običaji kojima neka zajednica štiti svoj tradicionalni poredak i kolektivne ustanove,
kažnjava krivce i nameće obaveze.
- medicinski običaji o čuvanju zdravlja i lečenju;
Moral (lat. mos, moris – običaj, navika) je nepisano pravilo koje usmerava ljude da
čine dobro i izbegavaju zlo.
Moral je specifičan običaj koji ljudi socijalizacijom usvajaju kao svoje unutarnje merilo
dobrog (etičkog) mišljenja, govorenja, ponašanja i delovanja. Specifična moralna sankcija je griža
savesti, unutarnja sankcija koja je najvrednija društvena norma, jer deluje preventivno. Moral
je složeni socijalni fenomen kojeg čine:
1. moralne vrednosti (merila dobra i zla);
2. moralne norme (preporuke za delovanje, dispozicije i sankcije);
3. moralna praksa koja povezuje moralne vrednosti i norme u konkretnom ponašanju i
delovanju pojedinaca i grupa.
Etika je opšta filozofska nauka o moralu koja proučava moralne vrednosti i norme (sisteme
moralnih obrazaca), moralno rasuđivanje, moralno delovanje i ponašanje ljudi – na deskriptivan,
normativan i analitički način.
Deskriptivna etika je povezana sa antropologijom i sociologijom, jer kao i one opisuje
različite moralne sisteme, moralne kodove, moralne prakse u raznim društvima i kulturama. Ona
obezbeđuje sociografsku graću za normativnu etiku.
Normativna etika traga za osnovnim moralnim načelom u šarolikoj moralnoj praksi koju je
opisala deskriptivna etika. Cilj normativne etike je da rekonstruiše sistem moralnih normi u raznim
oblastima društvenog života koje su međusobno saglasne i koje su povezane sa osnovnim moralnim
načelima.
Meta-etika se bavi moralnim terminima, analizira, na primer, značenja izraza ''dobar'' ili
''loš'', analizira način njihove jezičke upotrebe, logiku moralnog rasuđivanja i dokazivanja moralnosti
ili nemoralnosti nekih stavova. Meta-etičko je, recimo, pitanja da li se iz činjenice da ljudi više vole
da žive nego da umiru može izvesti zaključak da postoji moralno pravo na život i da je zabranjeno
ubijati? Ili opštije pitanje, da li se iz bilo kojih opisanih činjenica (samo na osnovu iskaza
deskriptivne etike) može izvesti zaključak šta je moralno, a šta nemoralno – bez normativnih
pretpostavki (etičkih premisa)?

Kao i svi drugi složeni društveni fenomeni i moral može da se posmatra i strukturno i
istorijski. Strukturno se razlikuju (1) lična moralnost pojedinaca, (2) moralni kodeks posebnih
društvenih grupa i (3) preovlađujuća etika nekog vremena (duh epohe). Istorijski je uočljiva
razlika između tradicionalnog morala jedne društvene zajednice u ranijem vremenu i modernog
morala iste te zajednice u nekom novom vremenu.
Lična moralnost je osobena hijerarhija moralnih vrednosti, specifična čvrstina moralnih
imperativa i individualna spremnost da se usvojene moralne vrednosti i norme praktikuju u stvarnim
odnosima sa drugima.
Grupna moralnost se ogleda u posebnom etičkom kodeksu koji je uobičajen u nekoj
manjoj ili većoj društvenoj zajednici, a sastoji se od zajedničkih moralnih vrednosti i prihvaćenih
moralnih imperativa za poželjno ponašanje unutar zajednice i preporučeno delovanja u odnosu na
druge izvan zajednice.
Za ličnu slobodu u savremenim društvima potrebno je, pak, neko ''novo junaštvo'', a ono se
danas zove ''građanska hrabrost''. To je etička kategorija samo onda kada se ispoljava kao javno
manifestovano delovanje koje nadilazi sebične interese i kad širi granice slobode za sve ljude u
nekom društvu, a ne samo za jednu posebnu i politički organizovanu grupu. I u ovom slučaju se
potvrđuje da je mogućnost univerzalizovanja osnovni kriterijum moralnosti ljudskih postupaka,
kako u tradicionalnim tako i u modernim društvenim oblicima življenja.

7.5. Umetnost – obrazac maštovitog stvaralaštva

Umetnost je kulturna delatnost kojom se maštovito stvara nešto novo, a prema merilima
lepog kao osnovne vrednosti.
Umetnost nije suprotstavljena nijednom drugom obrascu kulture, ali se svojom
subjektivnom, emotivnom i estetskom suštinom od svakog u ponečemu razlikuje i onda kad se sa
njima duboko prožima. Umetničko delo nije korisno u praktičnom smislu, ali je veoma korisno za
oplemenjivanje ljudskog duha.
Kič (nem. Kitsch – skica, slika na brzinu napravljena, ''sklepana'') i šund (nem.
Schund – trice, otpaci, đubre) šire se sa grubom komercijalizacijom umetnosti koja je karakteristika
masovne kulture, iako su u nekom obliku postojali i ranije.
Kič ''teži da se dopadne'', a šund ''da se proda'', što predstavlja važnu razliku u karakteru
ovih socio-kulturnih fenomena i stepenu izopačenosti umetničkog doživljaja koji se uz njih vezuje.
Kič je estetski uprošćen, a šund etički izopačeni kulturni oblik, a i jedan i drugi se
komercijalizuju u masovnom potrošačkom društvu. Kič je manipulacija lošim ukusima, a šund
predstavlja manipulaciju niskim strastima i to u njihovom izopačenom obliku.
Kod nas je dodatni činilac masovne produkcije kiča u raznim oblastima kulture i
umetnosti (naročito u tzv. turbo-folk muzici koju je medijski promovisao TV ''Pink'') bila i
potreba režima da se iznađe ideološki neutralan ''opijum za narod'' unesrećen ratovima,
izbeglištvom, nezaposlenošću, kriminalom i opštim beznađem. Bila je to klasična manipulacija
po modelu ''baci brigu na veselje'' posle koje narodu pretvorenom u publiku briga i dalje ostaje, a
stvarni razlog za veselje imali su samo oni koji su proizvodili i prodavali kič.
Snobizam skorojevićkih elita je tipičan kulturni kič, kao što je to, uostalom, pomodna i
komercijalizovana ''naivna umetnost'' koja koketira (ili manipuliše) sa narodnom tradicijom.
Snob je skorojević koji se slepo povodi za običajima i manirima viših slojeva , koji ''tera
modu'' tzv. višeg sveta, kako bi narod rekao - ''pokondirena tikva''. (lat. sine nobilitate = bez
plemstva - skraćenica koju su u spiskovima studenata engleskih univerziteta u 18. veku stavljali
uz imena onih koji nisu bili plemićkog porekla). Novopečeni bogataši se kod nas danas (i ne
samo kod nas, i ne samo danas) ponašaju na tipično snobovski način: kad odlaze na aukcije
umetničkih dela i kupuju sve što se ponudi, a naročito ono što drugi ne mogu; kad odlaze na
izložbe slika, ne da bi videli slike nego da bi bili viđeni; kad odlaze na koncerte ozbiljne muzike i
cupkaju kao na vašaru; kad sponzorišu umetnike i dele im razne nagrade pred televizijskim
kamerama i slično.
Zaključujući ova sociološka razmatranja patoloških socio-kulturnih fenomena koji su
povezani sa umetnošću i masovnom kulturom svakodnevnog života, valja istaći preporuku da se
stalno moraju imati u vidu pojmovne razlike među njima, iako se radi o pojavama koje su u
stvarnosti života isprepletane. U tom pogledu je neophodno posebno razmatrati tri osnovna
elementa umetnosti kao složenog i suptilnog socio-kulturnog fenomena, a tek iz njihovih
međusobnih odnosa zaključivati o karakteru i suštini fenomena koji ih prate. Ti elementi su:
- stvaraoci umetnosti
- umetnička dela
- korisnici umetnosti
Istinska umetnost, ako se na nju gleda idealno-tipski ima sledeća obeležja:
- stvaraci u umetnosti su maštoviti i kreativni pojedinci koji imaju autonomne i autentične
estetske osećaje i stvaralačke motive;
- umetnička dela nose univerzalne emocionalne ljudske poruke i zato imaju trajnu estetsku
i etičku vrednost;
- korisnici istinske umetnosti su vođeni autentičnim kulturnim potrebama da kroz umetnost
dožive lepo, uzbudljivo i uzvišeno, da i u svakodnevnom životu uverljivo razluče lepo od
ružnog, smisleno od besmislenog i dobro od zla.

7.6. Ideologija - politički zainteresovana svest

Pojam ideologije spada u najspornije pojmove koji se koriste u socijalnoj filozofiji,

sociologiji (sociologiji saznanja), politikologiji i drugim srodnim disciplinama. Reč ''ideologija'' prvi
je upotrebio Desti de Trasi (D. de Tracy) jedan od filozofa francuskog prosvetiteljstva označavajući
njom psihološki usmerenu filozofiju ili ''učenje o idejama''.

Među njima je svakako jedno od najuticajnijih shvatanje Karla Marksa koji se podrobnije od svih
drugih pre njega bavio raznim aspektima ideologije, pa je njegovo stanovište postalo nezaobilazno i
za sve one koji su kasnije razmatrali problem i fenomen ideologije. Marks ideologiju nije shvatao
kao jedan ''poseban oblik društvene svesti'' kao što su bili mitovi, religija, filozofija i nauka, nego
kao ''lažan'' sadržaj koji prožima mitove, religiju i filozofiju. On je mislio da su mitovi štetna fikcija,
da je religija iluzija koja služi kao ''opijum za narod'', a filozofija beskorisno ''spekulativno
uobraženje'' -

Ideologija je politički zainteresovana grupna svest koju čine ideje i stavovi kojima neka
grupa obrazlaže, opravdava i brani svoje posebne grupne interese i tako motiviše, organizuje i
pokreće svoje pripadnike da se sa drugima bore za ostvarivanje svojih grupnih ciljeva.
Navedena odredba bliska je pojmu ''ideologije u užem smislu'' koja se vezuje za posebne
grupe (klase, nacije, verske, rasne i druge skupine koje imaju svoje posebne ciljeve i interese,
različite od opštih ciljeva i interesa).
Praktična istina je subjektivna i delatna, a teorijska istina je objektivna i kontemplativna.
Za prvu je važno da ''radi'' u praksi, a za drugu da tačno ''odražava'' objektivnu stvarnost.
Ozbiljna ideologija nije prazno i nepromišljeno nagovaranje nezrelih istorijskih aktera na
političko delovanje nego logički sistematizovana i psihološki uverljiva artikulacija stvarnih potreba,
interesa i najvažnijih vrednosti neke posebne društvene grupe.
 8. Javno mnjenje i mas-mediji

Politika kao važna društvena delatnost predstavlja klasično polje javnog društvenog života,
za razliku od ekonomije koja ispunjava privatnu sferu društva. Iako ove dve funkcionalne sfere uvek
utiču jedna na drugu, međusobno su povezane i uzajamno komplementarne, one su se još u antičkoj
Grčkoj pojmovno i u praktičnom društvenom životu razlikovale kao polis (grad, država) i kao oikos
(dom, kuća) – kao ono što je u društvu javno i ono što je privatno.

O odnosu javnosti i političke demokratije piše i nemački filozof i socijalni teoretičar Jirgen
Habermas u svojoj studiji koja se bavi strukturalnim promenama sfere javnosti kroz istoriju (kod
nas prevedena pod naslovom Javno mnenje, 1969). Kanadski autori masovnih komunikacija
Harold Inis (Harold Innis) i Maršal Makluan (Marshall McLuhan) ističu neposrednu vezu
između tipa komunikacije i tipa organizacije društva.
. Drugi autori ističu još neka svojstva javnog mnjenja, ali se veđina njih slaže da ono u
svojem pojmu sadrži dva bitna aspekta: javnost i mišljenje.
Javnost kao elemenat javnog mnjenja može se shvatiti bar na tri različita, ali, ipak,
međusobno povezana načina.
1. Javno mnjenje je mišljenje većeg broja ljudi o ''javnim pitanjima'' ili ''javnim stvarima'',
odnosno o pitanjima od zajedničkog interesa neke društvene grupe, a ne o onome što je interes
pojedinaca (što bi bilo privatno mišljenje, čak i kad se javno iznosi). Sa druge strane, javno
mnjenje se ne formira o činjeničnim sudovima, nego samo kao kolektivni stav o nekom
otvorenom javnom pitanju.
2. Javno mnjenje je otvoreno izneto mišljenje, koje je dostupno svim drugima (široj javnosti) i
koje zato nije tajno.
3. Javno mnjenje je mišljenje skupine, a ne pojedinaca, mada neki pojedinci unutar skupine
mogu imati veći uticaj na formiranje grupnog stava od drugih. Poznato je da javno mnjenje
prvenstveno kreiraju moćni i uticajni pojedinci, ali se ono oblikuje i spontano – na gradskim
trgovima i ulicama, u kafanama i drugde gde se odvija masovna javna komunikacija. Danas
su sredstva masovne komunikacije glavni instrument kojim se služe oni koji kreiraju javno
mnjenje najširih društvenih slojeva. Sredstva masovne komunikacije (''mas-mediji'')
omogućuju prenošenje i mišljenja uglednih i kompetentnih pojedinaca o javnim problemima
koja unose racionalne sadržaje u masovno javno mnjenje.
Građanski konzervativci su isticali protivrečnu prirodu građanske javnosti i javnog mnjenja
koje nastaje kao nestalna (pa i varljiva) rezultanta mnoštva subjektivnih težnji koje nastoje da se
politički objektivizuju u obliku pravnih normi i državnih odluka.
Mnjenje je mentalno stanje većeg broja ljudi koje ''vlada njihovim glavama'', koje se pre
nego što se usudi da progovori glasno ''najavljuje brujanjem koje je slično košnici pred rojenjem''.
Mišljenje o javnim pitanjima, kad je izneto logički ''jasno'' i politički ''glasno'', predstavlja
racionalnu podlogu za demokratski odgovornu politiku.
Kritička javnost se razvija onda kada je uočeno da je slobodno javno mnjenje neophodan
preduslov politički odgovorne i demokratske vlasti. Javna kritika omoguđuje da vladavina moćnih
pred građanima bude ''prozračna'' (danas je pomodno reći ''transparentna''), što smanjuje verovatnoću
da se ona zloupotrbljava.
). Ideal slobodne javnosti danas je pomućen činjenicama koje potvrđuju snažan uticaj
političke propagande, stranačke agitacije ili ideološke manipulacije koje se sprovode putem
masovnih medija.
 Sredstva masovnih komunikacija (''mas-mediji'') u savremenim društvima imaju izuzetno
značajnu ulogu, jer omogućuju jedan novi tip (masovne) društvene komunikacije koja je osnova
modernog masovnog društva i njegove masovne kulture.
Pod masovnom komunikacijom podrazumeva se proces širenja standardizovanih ideja i
drugih simbolički uobličenih poruka iz jednog informativnog centra ka velikom broju međusobno
izolovanih primalaca.
.
Denis Mek Kvejl (Denis McQuail) u svojoj knjizi Uvod u sociologiju masovnih
komunikacija (1976) ističe organsku povezanost masovnih medija i modernog industrijskog društva,
uz navođenje tipičnih svojstava masovnih komunikacija kao važnog socio-kulturnog i političkog
procesa:
1. Masovne komunikacije se odvijaju preko složenih formalizovanih organizacija. Proizvodnja
novina ili televizijskog programa zahteva kapital za ulaganje, razvijenu tehnologiju,
visokostručne kadrove, odgovornost prema vlastima i publici i drugo.
2. Budući da su usmereni na ''veliku publiku'' i ''široke mase'' masovni mediji standardizuju
svoje poruke i prenose stereotipne sadržaje.
3. Masovne komunikacije su javne, sadržaji poruka su otvoreni svima, a rasprostiranje je
neslužbeno. Informacije, ipak, nisu podjednako dostupne svima: zbog prodajne cene,
tehničkih ograničenja (mreže releja), pravnih zabrana, jezičkih i kulturnih barijera.
4. Publika masovnih medija je heterogena po sastavu (po kulturi, zanimanju, klasnom statusu,
interesima, ugledu, očekivanjima i drugom). Očekuje se da, pored svih razlika, publika
nekog medija ima neki zajednički interes.
5. Masovni medij omogućuje istovremeni kontakt sa mnogobrojnim ljudima, koji su udaljeni
od izvora (centra) komunikacija, a međusobno su prostorno odvojeni. Ovo je karakteristično
za radio i televiziju više nego za štampu. Istovremenost dovodi do veće jednoobraznosti u
prihvatanju poruka, jer nema vremena za selekciju i različite interpretacije.
6. U masovnoj komunikaciji odnos između komunikatora i publike je bezličan, pošto se
anonimnoj publici obraćaju ličnosti samo preko svojih javnih uloga, kao komunikatori.
7. Publika masovnih medija je tipičan moderni masovni kolektivitet kojeg ujedinjuje zajedničko
interesovanje, ali nije organizovan niti njegovi pripadnici orijentišu svoje ponašanje jedni
prema drugima.
Internet je najnoviji medij masovnih komunikacija koji je nastao kada je u
poslednjoj deceniji 20. veka uočeno da se povezivanjem personalnih računara (RS) u globalnu
internacionalnu mrežu (''internet'') omogućuje neposredna komunikacija ljudi širom planete.
najnovije sredstvo masovnih komunikcija u postmodernom i postindustrijskom (informatičkom)
društvu – tek će se videti.
9. Izazovi globalizacije: lice i naličje savremenog razvoja

Globalizacija je posle rušenja Berlinskog zida 1989. i potonjeg promovisanja ideologije

''novog svetskog poretka'' postala pomodna reč koja se na sve strane čuje, koju mnogi upotrebljavaju
(i zloupotrebljavaju) – svako zbog svojih potreba, interesa i ciljeva. I u sociološkim raspravama ovaj
pojam se različito shvata, te bi ga trebalo dodatno pojasniti.
Za jedne, globalizacija je moderan razvojni proces objektivno sve veće međusobne
ekonomske, političke, kulturne i svake druge povezanosti savremenog sveta, koja je omogućena
najnovijom informatičkom tehnologijom.
Za druge, globalizacija je ”novi ideološki mit” i ''stari politički projekat'' iza kojeg se,
kako bi marksisti rekli, kriju stari imperijalistički interesi, namere i ciljevi, a i sredstva koja se
koriste ista su kao i ranije: vojna sila, ekonomske blokade, politički pritisci, agresivna
propaganda i svakovrsna manipulacija pojedincima, grupama, malim i siromašnim narodima i
državama.
Očigledna je saznajna prednost ovog trećeg, u osnovi sociološkog pristupa, koji pravi
razliku između globalizacije kao realnog, složenog i protivrečnog razvojnog društvenog procesa
svetskih razmera i globalizma kao ideologije i političkog projekta ovladavanja svetom od strane
velikih sila.
Kritičkim sagledavanjem najnovijeg modela ''novog svetskog poretka'' mogu se uočiti neke
bitne crte ''lica'', a naročito ''naličja'' aktuelnih globalizacijskih procesa.
1. "Novi svetski poredak" kakav danas svetu nameću SAD, Engleska, Nemačka, Francuska i
oni koji ih podržavaju nije nikakva metafizička nužnost unapred zacrtane "svetske istorije" nego
realan izraz odnosa snaga među velikim silama koji je nastao nakon urušavanja socijalizma u
zemljama Istočne Evrope, raspada SSSR-a i njegovog vojnog bloka i ujedinjenja Nemačke.
2. Ova promena u odnosima snaga u svetu jeste izuzetno značajna, ali sa šireg svetskog
stanovišta to nije jednoznačna činjenica. Ona nije sama po sebi ni samo pozitivna ni samo negativna
- čak ni za same supersile, a pogotovo to nije za ostale zemlje.
3. Ipak, relativno gledano, u povoljniji položaj došle su zemlje i narodi koji su, slabljenjem
svojih protinika, ojačali svoju međunarodnu poziciju (SAD, Nemačka, zemlje NATO-a i njihovi
sateliti i štićenici), a gubitnici su njihovi neposredni ili posredni rivali i protivnici. Međutim, ono što
je neosporni dobitak jednih, a gubitak drugih, nema iste takve posledice po svet kao celinu. Oni koji
su promenom u odnosima snaga nešto dobili, po svaku cenu propagandno-ideološki nameću tezu da
je njihova dobit u "interesu svetske zajednice". To, naravno, nije istina, kao što nije istina ni da je
"svetska zajednica izgubila" upravo onoliko koliki su gubici pojedinih gubitnika.
4. Pošto aktuelni "novi svetski poredak" nije ni prvi ni poslednji "odnos snaga" (kako na
globalnom svetskom tako i na regionalnom planu) to on ne može ni na koji način da. bude za sve
podjednako poželjan i "idealan" - kako ga propagandno, veoma napadno i uporno, predstavljaju
njegovi protagonisti i zagovornici.
5. Konačno, "novi svetski poredak", onakav kakav nastaje i kakvo lice i naličje već
pokazuje, i nije toliko "nov" koliko se prikazuje da jeste. Njegove očite unutarnje protivrečnosti, a
naročito njegove već ispoljene strukturne sličnosti sa nekim ne toliko "starim" koliko istorijski
katastrofalnim političkim projektima sa svetskim pretenzijama - veoma su indikativne, da bi se
preko njih već danas moglo olako i nekritički prelaziti.
Istorijsko iskustvo nas uči (a šta drugo i može da nam bude poučno?) da je za ceo svet
opasno kad jedna velika sila umisli da je jedina pozvana i da "ima pravo" da sama vlada svima.
Samo je u 20. veku bilo tri pokušaja ovladavanja svetom iz jednog centra i od jedne vodeće sile, uz
koju su uvek nastupale i neke manje države-sateliti.
Prvi je bio internacionalistički projekat svetskog komunizma koji je SSSR pokušao da
sprovede "izvozeći" iz Moskve boljševičku revoluciju po raznim krajevima sveta.
Drugi je bio nacionalističko-rasistički i fašistički "novi svetski poredak" koji je istorijski
frustrirana Hitlerova Nemačka, zajedno sa Italijom i Japanom, bila projektovala i počela silom da
ostvaruje - prvo u Evropi (pod parolom "Nove Evrope"), a potom i u svetu, kad počinje i Drugi
svetski rat.
Ova dva projekta "novog svetskog poretka", nastala u prvoj polovini 20. veka, međusobno
su se sudarila u Drugom svetskom ratu. U njihovom sukobu fašizam je vojnički pobeđen, ali je
njegova ideološka klica na Zapadu očuvana, a raznoraznim "pacovskim kanalima" očuvani su i
njegovi najverniji strateški kadrovi.

Treći "liberalni novi svetski poredak" pod kraj 20. veka stvaraju SAD. Ova država je
naročito ojačala u odnosu na Evropu tokom 20. veka baš zato što se ni komunistički ni fašistički
"novi svetski poredak" nije stvarao u Americi nego u Evropi, pa je Amerika bila pošteđena od
ratnih i revolucionarnih razaranja, a Evropa nije.
Tipičan simbol najnovijeg "liberalnog" totalitarizma jesu masovni elektronski mediji koji
(poput CNN) za novac i po narudžbini "proizvode istinu": silu propagiraju kao "pravo", a istorijska
prava naroda i pojedinaca proglašavaju za "relikt prošlosti"; one koji se tome opiru, pa i čitave
narode, optužuju za "nekooperativnost" i prete im uništenjem.

Današnji i budući "novi svetski poredak" je, dakle, razapet između dve mogućnosti - od
kojih je jedna već realna tendencija, a druga samo željena alternativa boljeg, pravednijeg i
civilizovanijeg "modernog svetskog društva". Našim savremenicima i budućim generacijama ne
mora da bude neka naročita uteha to što je malo verovatno da se danas ponovo jave neki novi Hitler
ili Staljin, jer ni "totalitarizam oslobođenog profita" (bez Hitlera i Staljina) ako je na prvi pogled i
uljudniji ne mora da bude mnogo bolji i manje opasan od boljševičkog i fašističkog totalitarizma.
Kao što boljševizam i staljinizam ne čine "Staljinovi brkovi", a nacizam "Hitlerova frizura", tako ni
"kaubojski mondijalizam" ne čine samo američki "dobri momci" koji zauzimaju UN, Savet
bezbednosti pretvaraju u svoju "svetsku vladu" i kao "svetski policajci" započinju "vitešku" borbu
za odbranu "ugroženih ljudskih prava" širom sveta.

10. Globalizacija u kulturi

Globalizaciju kulture podstiče nova komunikativna tehnologija, ali kulturno "šarenilo" sveta
je još veoma izraženo i mnogo veće nego ono u tehnološkoj, ekonomskoj i političko-pravnoj sferi.
Potrošački mentalitet, hedonistički stil života i kult slobodnog vremena šire se i razaraju sve
tradicionalne sisteme vrednosti. Omladinska potkultura se ujednačava preko džinsa u oblačenju,
rok-muzike, zabave, sporta, filma, interneta.
Uprkos svemu, značajne razlike među velikim svetskim religijama i dalje čvrsto opstaju i s
vremena na vreme se pojačavaju. Po pravilu i veoma često, kao reakcija na agresivnu modernizaciju
i globalizaciju, javlja se izvesna "postmoderna" retradicionalizacija, sa raznim varijantama lokalne
kulture.
U savremenoj sociologiji razlikuju se bar dva različita modela objašnjavanja i viđenja
"kulturne globalizacije":
1. monocentrični vesternizovani mondijalizam
 2. policentrični kulturni pluralizam.
Po prvom, savremene promene u tehnologiji, ekonomiji i politici vode ujednačavanju
nacionalnih kultura i brisanju nacionalnih i svih drugih lokalnih identiteta. Misli se da preuzimanje
moderne tehnologije, ekonomskih i političkih institucija liberalnog zapadnog kapitalizma nužno
dovodi do "vesternizacije" svih drugih nacionalnih kultura.
Drugi model ne osporava činjenicu da se modernizacija odvija kao proces difuzije (širenja)
zapadnih ekonomskih i političkih institucija i modernih tehnologija na sve druge zemlje i narode, ali
taj proces analizira u sklopu međusobnih odnosa raznih civilizacija i njihovih posebnih kultura
(religija, vrednosnih orijentacija, običaja, jezika). Poznati američki sociolog Semjuel Hantington
(Samuel Huntington) smatra da civilizacijske i kulturne razlike dublje i trajnije dele narode nego
one ekonomske, političke i ideološke.
Sukob civilizacija. -"Bruto pokazatelji ekonomske proizvodnje delimično zamagljuju
kvalitativnu prednost Zapada. Zapad i Japan skoro potpuno dominiraju industrijom napredne
tehnologije. Ipak, tehnologija se rasejava i ako Zapad želi da održi svoju nadmoć, on će učiniti
ono što može da umanji to rasejavanje.

"Etnički nacionalizam" i ''multikulturalizam''. - "Danas je neophodno brinuti o suštini, treba se

suočiti sa najtežim pitanjima kao sa onim najkontroverznijim...Prelazeći potom na područje pravde
odmah nam se nameće jezik službenog saopštenja.
Trebalo bi se ograničiti na formulisanje pravila za uklanjanje antiteze, elaboraciju
mera za formalno regulisanje konflikata, principa i mehanizama. Nekome ovo može da
izgleda malo, ali je u svakom slučaju konkretnije od svih onih lepih formula lišenih sadržaja
Gidens ističe da su najveći "rizici sa teškim posledicama u periodu modernosti"
sledeći:
1. slom mehanizama ekonomskog rasta (jer kapitalistička akumulacija nije beskrajna);
2. rast totalitarne vlasti (porast sredstava nadzora kod grupa sa monopolom kontrole, zbog čega
"totalitarnost i modernost nisu povezane slučajno, već imanentno");
3. mogućnost nuklearnog sukoba i
4. mogućnost ekološke katastrofe.

Svaki svetski poredak, pa i ovaj najnoviji, najviše zavisi od najmoćnijih svetskih sila.
Danas su to Sjedinjene Američke Države i zato od američke politike zavisi sudbina celoga sveta.
Sudeći po dosadašnjem istorijskom iskustvu nameće se zaključak da je neophodno da nedavno
proklamovano američko "partnerstvo za mir" preraste u stvarno i ravnopravno političko i
ekonomsko partnerstvo sa drugim narodima i državama .

11. Nove društvene mreže i post-moderna globalizacija

Društvena mreža je neformalni skup pojedinaca, grupa ili organizacija koji nastaje
njihovim međusobnim povezivanjem posredstvom Interneta kao sredstva globalne elektronske
komunikacije i njegovih specijalizovanih tehničkih servisa među kojima su najpoznatiji Fejsbuk
(Facebook),Tviter (Twiter), Gugl (Google), Jutjub (YouTube), Linkdin (Linkedin), Instagram
(Instagram), Skajp (Skype) i drugi. Obično se ne pravi razlika između društvenih mreža kao
sociološki neformalnih struktura i tehničkih servisa na kojima se umrežavaju društveni akteri.
 Fejzbuk je
osnovan 2004. godine i ubedljivo je najpopularniji servis koji sam ima preko 1,5 milijardi
korisnika na mesečnom nivou i preko 2,7 miliona naloga registrovanih u Srbiji (2011). Ove
brojke toliko brzo rastu da ih je teško precizno pratiti, ali još uvek Fejzbuk ima korisnika više od
svih drugih zajedno (preko 50% ).
Tviter je odmah posle njega po popularnosti (sa više od 320 miliona korisnika mesečno, oko
13%), ali je limitiran malim brojem znakova (140) za poruke koje zato moraju da budu kratke. U
poslednje vreme brzo je porastao broj registrovanih korisnika (preko 400 miliona i više od 20%)
najpopularnijeg poslovnog servisa
Linkdin koji je podešen za poslovnu komunikaciju i dostupan na 24 jezika.
Gugl plus je prilagođen malim preduzetnicima kojima omogućuje kvalitetnu i jednostavnu
komunikaciju, a prednost mu je što je neposredno povezan sa najpoznatijim Gugl-pretraživačem.
Iz komercijalnih razloga, ipak je najavljeno njegovo gašenje sredinom 2019. Za pretraživanje se
posle Gugla najviše koristi Jutjub, koji je najpopularniji servis za slanje i prijem video poruka i
pogodan je za one koji proizvode ili koriste video materijale. Procenjuje se da Jutjub i Gugl plus
imaju po 4% korisnika od svih koji su registrovani u društvene mreže. Instagram se sve više
koristi za objavljivanje slikovnih prikaza, a Skajp za lakše (i besplatno) telefoniranje i
telekonferencije. U međuvremenu se javljaju i novi servisi (Pinterest, Tumblr, Flickr, Reddit,
Snapchat, Whatsapp) na koje se umrežava sve veći broj korisnika.

Svaki od navedenih servisa ima svoje prednosti i nedostatke, ali na sve se odnose neke
pogodnosti njihovog korišćenja u svakodnevnoj ličnoj, privatnoj i javnoj, poslovnoj, političkoj i
kulturnoj komunikaciji zbog kojih se broj onih koji se na njih umrežavaju naglo i brzo uvećava.

Prema uzrocima i razlozima nastanka d.m. razlikuju se njihova brojčana veličina, prostorna
rasprostranjenost, složenost unutarnje organizacije, vremensko trajanje, funkcionalna
specijalizacija, simbolička identifikacija i dr.
Preko d.m. se mogu brzo i lako obnoviti veze sa starim prijateljima, pronaći novi ''prijatelji'',
održavati odnosi sa bliskim a prostorno udaljenim osobama, razvijati i besplatno reklamirati
sopstveni biznis i razne usluge, podržavati poslovi drugih promovisanjem njihovih web-stranica.

Internacionalne kriminalne mreže danas efikasnije funkcionišu usled olakšane komunikacije, a

elektronske komunikacije omogućuju i sasvim nove oblike kriminala. Kompjuterski kriminal se
naglo širi i već danas poprima razne oblike: ilegalno prisluškivanje postalo je lakše i raširenije je
nego pre; elektronski vandalizam i terorizam (hakerski upadi u kompjuterske sisteme); krađa
telekomunikacionih usluga (n.pr.besplatni telefonski razgovori); kršenje autorskih prava (krađa i
kopiranje softvera, filmova, kompakt diskova, tzv. piraterija); lažan telemarketing; upadi u
elektronske sisteme za prenos novca; elektronsko pranje novca; finansijske malverzacije preko
interneta.
Personalizovani ''identiteti'' kao što su kompjuterski čipovi, lični identifikacioni brojevi (PIN) i
zaštitne šifre ubrzano se šire u sve oblasti života. Oni postaju neophodni za obavljanje onlajn
transakcija da bi ''pametne kartice'' (kao virtuelni gotov novac) imale prolaz kroz zaštićene sisteme.
U neposrednoj budućnosti verovatno neće prestati da postoje klasični oblici društvenih devijacija
i kriminala i njima primerene kriminalne mreže, ali će novi kriminalitet preko novih kriminalnih
mreža sigurno narastati.
Politički incident oko izbora Donalda Trampa za predsednika SAD otkrio je da je oko 50 miliona
korisnika Fejzbuk servisa ''neovlašteno'' zloupotrebljeno u predizbornoj kampanji. Tako se
pokazalo da su lični podaci koje korisnici društvenih mreža dobrovoljno ustupaju velikim
servisima dostupni neznano kome. Na Guglu, Fejzbuku i drugde, masovno se prikuplja mnoštvo
najrazličitijih ličnih podataka putem aplikacija instaliranih na mobilnim telefonima, kojima ovi
servisi skoro neograničeno raspolažu. Mogu da ih ustupaju i prodaju drugima ili ih na druge
načine koriste. Preko instalirane aplikacije na mobilnom telefonu može se znati gde se korisnik
trenutno nalazi, odakle i kuda ide, do kada ostaje, s kim putuje, s kim se druži, šta misli, čega se
plaši, šta priželjkuje, čemu se nada, šta namerava da čini i tako do beskraja – što sve preko d.m.
postaje dostupno neznano kome sve.
''Četovanje'' preko interneta i umrežavanje sa svim i svakim, samo po sebi nije patološka pojava,
sve dok ne preraste u jednu vrstu nove kompjuterske zavisnosti koja za sobom povlači negativne
psihičke, fizičke i socijalne posledice. Ali i bez drastično patoloških posledica, nove d.m.
funkcionalno deluju tako što obično psihološki i socijalno otuđuju međusobno bliske ljude
(susede i članove porodice), dok se na drugoj strani stvaraju veze sa udaljenim i nepoznatim
pojedincima.