ШИЈАКОВИЋ

СОЦИОЛОГИЈА (ДЕЛОВИ)

ПОЈАМ : КУЛТУРА

1. Pojam kulture

Kultura je jedna od reči koja se često koristi u svakodnevnom govoru.

Pod kulturom se podrazumevaju različiti sadržaji. Ona se odnosi na sve oblasti

čovekovog rada, stvaralaštva i na čovekov život uopšte. Tako se govori o tehničkoj

kulturi, o materijalnoj kulturi, o duhovnoj kulturi, o kulturi stanovanja, odevanja,

kulturnom ponašanju, o kulturi rada, o političkoj kulturi, o kulturi naroda i slično.

Dakle, vidimo da se iza reči kultura kriju različiti pojmovi i sadržaji. Često se

reč kultura upotrebljava da bi se njome izrazio neki vrednosni stav, u smislu da

je nešto bolje od nečega drugog, ili da nečije ponašanje i delovanje nije u skladu

sa normama civilizovanog sveta ili date sredine. Ovo nam ukazuje na teškoće sa

kojima se susreće onaj ko želi da shvati šta stvarno znači pojam kultura i kako se

on može shvatiti, razumeti i objasniti.

Reč kultura potiče od latinskog glagola colere, što je prvobitno značilo

obrađivati, krčiti zemlju. To se dalje nadovezuje na reč agrikultura (cultus agri),

što znači negovati, pročišćavati zemlju i gajiti na njoj. Ciceronov izraz cultura

animi proširio je ovo prvobitno značenje reči kultura na polje moralnog života

ljudi čime je ono ušlo u sferu duhovne kulture. Dakle, sada se pojam kultura

odnosi na moralno i duhovno pročišćenje čoveka i njegov odgoj. Time ovaj pojam

počinje sticati širinu i mnogostrukost upotrebe i značenja, koju danas ima.

Čuveni teoretičar kulture T.S.Eliot (1995) kaže da termin kultura ne treba

samo definisati, već i ilustrovati, gotovo svaki put kada se njime koristimo. To je

način života određenog naroda. Kultura se sastoji od mnoštva različitih delova

koji nisu prost zbir, već su međusobno povezani i utiču jedni na druge. T.S. Eliot

kaže da se kultura pojedinca ne može odvojiti od kulture grupe, niti se kultura

grupe može izdvojiti od kulture celokupnog društva. Kulturu moramo shvatiti

kao višeznačan pojam koji uključuje više aspekata posmatranja (sociološki,

antropološki, ekonomski, istorijski, psihološki).

Kultura nije jednostavan zbir nekoliko aktivnosti, već način života određenog naroda

koji zajedno živi na određenom mestu. Ta kultura se može videti u njegovoj umetnosti,

njegovom društvenom sistemu, njegovim običajima i navikama, njegovoj religiji.

T.S. EliotSOCIOLOGIJA dr Ivan Šijaković

202

Vidimo da kultura obuhvata sve oblasti čovekove delatnosti i čovekovog

života uopšte. Ovako široko shvaćena kultura obuhvata materijalnu (građevine,

mašine, instrumente, odeću) i duhovnu kulturu (umetnost, nauku, muziku, igru

modu, jezik, obrazovanje). Kultura ne uključuje samo pojedine pomenute delove,

već je to i mera napretka i razvoja pojedinog društva i čoveka u tom društvu.

Kultura se može shvatiti kao odnos čovek prema prirodi, društvu i drugom čoveku.

Ona je istovremeno individualni i socijalni čin.

Dakle, kulturu u najširem smislu možemo shvatiti kao ukupnost svih materijalnih i duhovnih tvorevina
ljudskog roda. Ona uključuje u sebe rad i ponašanje

(stvaranje i razaranje) svih čovekovih skupina i društvenih grupa kroz istoriju.

Kultura je istorijska, razvojna i dinamična kategorija. Ona povezuje prošlost,

sadašnjost i budućnost. Kultura uključuje svesne, racionalne i kreativne elemente

čovekove delatnosti, ali i nesvesne, iracionalne i destruktivne.

2. Osnovna obeležja kulture

Pošto smo prihvatili da je kultura “način života”, moramo dalje tragati

za osnovnim karakteristikama i sadržajima kulture koji opravdavaju ovu tezu.

Kultura je sastavni deo društva, a rad je osnovna poluga društvenog života. Prema

tome rad i kultura se nalaze u uzajamnom odnosu. Rad je pretpostavka kulture,

kao što je i kultura proces koji unapređuje (“kultiviše”) rad. Smatra se da je rad

osposobio čoveka da od primitivnog života i sakupljačke privrede postane stvaralac velikih kulturnih i
materijalnih dobara. Rad je taj koji razlikuje čoveka od

životinje. Kultura je nastala iz različitih oblika čovekovog rada, ali je i sama

uticala na unapređenje, oplemenjivanje i “kultivisnje” rada.

Odnos kultura - rad produžava se dalje na odnos kultura - društvo.

Prihvatamo mišljenje onih teoretičara koji kažu da se kultura i društvo uzajamno

Kultura je skup promena i tvorevina koje su nastale u prirodi, društvu i ljudskom

mišljenju kao posledica ljudske delatnosti čiji je cilj: olakšanje održanja, produženja i
napretka ljudske vrste.

Miloš Ilić

Kultura je u osnovi svakog društva, ona doprinosi njegovoj vitalnosti, identitetu i razvoju, ne uključuje
samo duhovnost, već sve, s izuzetkom bioloških delatnosti. Ona ne obuhvata samo stavove, mentalna
stanja i sklonosti, već i čitav milje u kome ljudi stupaju u

međusobne odnose, koji uključuje socijalnu strukturu, privredu i politički sistem.

Dragan KokovićKULTURA

203

prožimaju. Isto tako postoji situacija kada kultura prelazi granice jednog društva

(tako govorimo o zapadnoj kulturi, koja obuhvata najveći deo savremenog sveta,

o antičkoj kulturi, čiji se uticaj vekovima prostirao na razna društva). Ali, postoji

i situacija kada u jednom istom društvu egzistira više kultura (islamska, katolička,

pravoslavna u zemljama bivše Jugoslavije, hindu i islamska u Indiji). Kultura se

najčešće postavlja u ravnopravan odnos sa društvom. Kultura i društvo se ravnomerno razvijaju u

onim društvima koja se nalaze na putu neprestanog razvoja i progresa.

Mnoga društva se prepoznaju prema karakteristikama i odlikama svojih kultura.

Kao društvena kategorija, kultura podrazumeva istorijsku dimenziju koja

se prati kroz pojam tradicija (kulturna tradicija ). Kultura podrazumeva istorijski

kontinuitet, raznovrsnost, inovaciju, napredak. Bez poznavanja tradicije i naslanjanja na tradiciju ne

bi se mogao ostvariti napredak u kulturi, niti prevladavanje

određenih kulturnih tradicija i pravaca, jer najznačajniji delovi kulture, pa i kulturni instrumenti (jezik,
pismenost, umetnost, narodna predanja, psihologija, karakteri, mentaliteti) čuvaju se u tradiciji i
odatle koriste u sadašnjosti i prosleđuju

u budućnost čovekovog stvaralaštva. Dakle, bez tradicije skoro da se ne može

govoriti o kulturi, ali treba naglasiti, da ostajanje samo na tradiciji i oslanjanje

samo na nju, može značajno da sputa kulturni napredak jednog društva. Tradiciju

treba posmatrati kao jednu osnovu iz koje se uzimaju oni delovi koji se mogu

dalje razvijati, dograđivati, transformisati i unapređivati, a izostavljaju i odbacuju

oni delovi koji su učmali, okamenjeni, istrošeni i prevaziđeni. Sama reč tradicija

potiče od latinske reči tradere, što znači predati dalje. Evolucija i napredak su

procesi koji oplemenjuju tradiciju i upotpunjuju kulturu sprečavajući da jedno

društvo ostane zarobljeno u tradiciji.

U jednom društvu postoji dominantna kultura (neki autori to nazivaju

vladajuća kultura), koja je isprepletena sa društvom i nalazi se u odnosu uzajamnog

dejstva. Ali u svakom društvu postoje i potkulture. Potkultura predstavlja skup

vrednosti, normi, stila i načina života, ponašanja, ophođenja, koje usvajaju, slede

i produžavaju članovi određene grupe. Potkultura može da obuhvata i određene

socijalne slojeve i da izražava njihove posebnosti u društvu, njihov položaj, značaj

i uticaj (mladi, obrazovani, bogati). Te posebnosti se mogu izraziti preko odevanja,

luksuzne potrošnje, muzike, hobija, slobodnog vremena, žargona, ukrasnih predmeta, određenih
aktivnosti. Potkultura može biti u koegzistenciji sa glavnom kulturom. Ona ne mora biti izolovana od
glavne kulture. Čak može predstavljati i

određenu zaokruženu celinu koja dopunjava neke delove glavne kulture. Međutim,

postoje situacije u kojima je potkultura u suprotnosti sa glavnom kulturom, sa dominantnim

vrednostima određenog društva. U savremenom svetu sve češće se pojavljuju određene socijalne i
generacijske skupine ljudi koje nastoje da istaknu

alternativu dominantnoj kulturi u konkretnom društvu. Takvi su razni omladinski

pokreti, pokreti žena, ljubitelji i poklonici opasnih sportova i pustolovi, zaštitnici SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

204

životinja i retkih predela, poklonici spiritualnih i okultnih seansi i psiholoških treninga i slično. Kada
potkultura počinje da se sukobljava sa glavnom kulturom,

ona tada prelazi u položaj kontrakulture, kao što su to nekada bili hipi pokret,

rok i pank muzika, a danas su to skin hedsi, poklonici reiv muzike i drugih novih

muzičkih stilova, sekte, huliganstvo i slično. Dok potkultura nastoji da se razlikuje

od dominantne kulture bez sukobljavanja, kontrakultura se suprotstavlja dominantnoj kulturi,

otvoreno ili prikriveno, izazivajući često i političke implikacije.

Kulture nisu izolovane i ne egzistiraju odvojene jedna pored druge, već se

međusobno dodiruju, mešaju i utiču jedna na drugu. Kulture se šire (danas se govori

o širenju zapadne kulture preko filmova, muzike i Interneta), susreću, prepliću,

prožimaju, prelaze iz jedne u drugu (delimično ili u celini). Ti procesi se nazivaju

kulturna dinamika i manifestuju se kroz kulturne kontakte u kojima “pojedinci, grupe i šire društvene
zajednice formiraju kulturne osnove sa sopstvenim kulturnim vrednostima” (Ilić, M. 1974. str. 30).
Kulturni kontakti ili dodiri mogu se

ostvarivati u okviru iste civilizacije (između urbanih i seoskih sredina, naprednih i

zaostalih sredina, starosedelaca i doseljenika), između različitih civilizacija (susret

Istoka i Zapada, Severa i Juga - u istorijskom smislu), kao i između primitivnih i

razvijenih naroda, malih i velikih nacija i slično. Kulturni dodiri mogu biti sa pozitivnim i sa negativnim
posledicama po pojedine kulture ili delove kultura.

Akulturacija je jedan od elemenata koji označavaju stepen kulturne dinamike. Akulturacija

podrazumeva dugotrajni i potpuni dodir dve ili više kultura,

preko svojih pojedinih delova i elemenata (društvene grupe, jezik, materijalne i

tehničke tvorevine). Ti dodiri kultura nekada su se odvijali preko ratova, osvajanja, masovnih seoba,
migracija, a danas se odvijaju, uglavnom, preko sredstava masovnih komunikacija, medija i drugih
vidova razmene kulturnih tvorevina

(filmovi, literatura, muzika, arhitektura). U istorijskom razdoblju kad su se kulture

osvajanjem i ratovima dodirivale, obično bi osvajačeva kultura nastojala da se

nametne kao dominantna preko svojih kulturnih normi i principa. Poznato je da

je dugotrajna vladavina Turskog carstva ostavila kulturne tragove na prostorima

zapadnog Balkana. Slično je bilo i sa delovanjem austrougarske kulture (Bosna

i Hercegovina, Hrvatska, Vojvodina). Danas se “zapadna kultura” nameće preko

engleskog jezika, a Internet će sve više biti sredstvo masovnog dodira i susreta

različitih kultura.

Neposredno vezana za akulturaciju, kao njen uži deo, jeste pojava kulturne asimilacije. To je
vremenski period u kome se jedna kultura ili deo kulture

potpuno utapa u drugu kulturu i nestaje u njoj, gubi svoja osnovna obeležja, identitet i
prepoznatljivost. Mora se naglasiti da postoje situacije kada se asimilovani

delovi kulture pokušavaju u pogodnom trenutku probuditi, revitalizovati i reafirmisati. To pokazuje da

asimilacija nije bila potpuna. Asimilacija je proces koji

se stalno odvija u društvima koja se mogu označiti kao multietnička, multinacio-KULTURA

205

nalna i multikulturna. Takvo je severnoameričko društvo, ali i zapadnoevropska

društva postaju sve više multikulturna.

Uži kulturni proces od akulturacije i asimilacije jeste difuzija. Ona

označava širenje pojedinih kulturnih elemenata u prostoru i vremenu. Širenje kulturnih elemenata
odvija se kroz prenošenje znanja, veština, oruđa, raznih tehničkih

dostignuća, odevanja, ponašanja, jezika, žargona, načina gajenja i kultivisanja

biljaka i životinja i slično. Difuzija se odvija tako što određene kulturne elemente

prihvataju prvo oni koji su najbliži toj pojavi, pa onda oni udaljeniji. To se odvija

u vidu koncentričnih krugova, mada se taj proces danas, sa razvojem masovnih

komunikacija i informacija, sve više ubrzava, “preskače” i skraćuje.

Kod procesa akulturacije, asimilacije, adaptacije i difuzije, brže i lakše se

prenose i primaju elementi i delovi materijalne kulture, a teže i sporije elementi

duhovne kulture. To je zbog toga što delovi materijalne kulture (tehnika i tehnologija) izgledaju
neophodni i neutralni i ne zadiru u svest i tradiciju društva, za

razliku od duhovnih elemenata kulture koji se doživljavaju kao menjanje tradicije, etničkog i
normativnog nasleđa i kolektivne svesti. U prihvatanju elemenata

duhovne kulture javlja se otpor, posebno prema onoj kulturi sa kojom se došlo u

dodir kao posledica osvajanja i ratnih sukoba. Iz istorije je poznato da su dinarska

plemena u našim krajevima pružala otpor islamskoj i katoličkoj kulturi. To se i

danas dešava, zbog toga postoji stalna društvena tenzija između etničkih i kulturnih grupa što ponovo
dovodi i do njihovog sukoba. Kao rezultat kulturnog otpora,

često nastaju različiti mitovi i legende koji opterećuju kulturni razvoj i napredak.

Sledeće važno obeležje savremene kulture jeste masovna kultura. Ona podrazumeva zahtev da se
kulturne tekovine i kulturna dostignuća učine dostupnim

širokim društvenim slojevima i većini stanovništva. To bi trebalo da se ostvaruje

putem obrazovanja, informisanja i drugih oblika tumačenja nastanka i značaja

kulturnih dela, pre svega proizvoda duhovne kulture. Takvo izvorno značenje

masovne kulture podrazumeva njenu otvorenost prema svim slojevima društva,

za razliku od elitističke kulture koja je zatvorena u uzak krug korisnika, obično

povlaštenih (na osnovu znanja ili bogatstva) koji uživaju u tvorevinama te kulture.

Da bi se kultura približila masama, masovnom društvu, potrebno je da se njeni

sadržaji tumače jednostavno, jezikom i simbolima koji su dostupni i razumljivi

“običnom” čoveku. To se postiže kroz sredstva masovne komunikacije (štampa,

radio, televizija, a danas i Internet) koja pojednostavljeno prikazuju sadržaje pojedinih kulturnih
dostignuća. Ovde postoji opasnost da se masovna kultura pretvori

u negativnu društvenu pojavu (što ona često i jeste). Naime, nizak nivo tumačenja

i prenošenja sadržaja kulturnih dela čini ljude pasivnim posmatračima, objektima,

a ne subjektima kulturnih zbivanja. Tako se često manipuliše ljudima i njihovim kulturnim potrebama.
Sve više se razvija i potrošačka kultura, koja akcenat

stavlja na formu i jednostavnost, umesto na sadržaj i vrednosti. Obično se nude SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

206

manje vredne kulturne tvorevine i kulturni sadržaji, koji se sredstvima reklame

i promocije (propagande) nameću ljudima i time masovna kultura ostvaruje negativni, “antikulturni”
uticaj u društvu. Ona se pretvara u svoju suprotnost, zanemaruje svoj izvorni i prvobitni cilj -
oplemenjavanje i humanizaciju čoveka i

društva. Najpoznatije negativne pojave masovne kulture su kič (dela bez vrednosti u likovnoj i drugim
vizuelnim umetnostima) i šund (sumnjive vrednosti u

muzici i literaturi). Oni razvijaju neukus i nizak nivo potreba. Danas su to prateće

manifestacije “šou biznisa”, raznih vidova spektakla i avanturizma. Suprotno

negativnom delovanju masovne kulture, avangardna kultura razvija viši nivo

potreba, više standarde mišljenja i razumevanja, slobodu i kreativnost. Čovek je

tu aktivni učesnik u kulturnim događanjima. Avangardna kultura unapređuje kulturno stvaralaštvo i

doprinosi napretku i progresu celokupnog društva.

2.1. Kič kao svakodnevni kulturni fenomen

Kakva je savremena kultura? Čime obiluje naš svakodnevni život? Kakva

je kultura našeg užeg i šireg okruženja? Kako različite manifestacije naše svakodnevne kulture utiču
na razvoj i napredak društva? Da li kultura našeg svakodnevnog života podstiče ili destimuliše
stvaralaštvo mladog čoveka? To su

neka od pitanja koja se nameću kada se osvrnemo oko sebe i pogledamo procese,

odnose, pojave i sva druga dešavanja. Prvo što se može zaključiti, jeste dominacija masovne kulture i
njenih negativnih posledica na naš život, rad i delovanje. Jedna od najčešćih negativnih manifestacija
masovne kulture jeste kič. Ovde

ćemo izneti nekoliko stavova koji predstavljaju skicu za moguću analizu kiča kao

prateće pojave naše kulturne svakodnevice.

2.1.1. Masovna kultura produkuje kič

Masovna kultura je pojava industrijskog doba, ubrzane industrijalizacije,

širenja tržišta i težnje da se na svaki način dođe do ostvarenja profita i zarade. To je

kultura koja nastoji da pokrene mase ljudi i društvenih slojeva ka što širem konzumiranju
jednostavnih kulturnih proizvoda, onih proizvoda koji su, uglavnom, lišeni

značajnih estetskih vrednosti. Masovna kultura je proizvod XX veka, posebno

njegove druge polovine. Ima autora, kao što je Antonjina Kloskovska (1985), koji

ističu da je masovna kultura u društvu, na različite načine, prisutna skoro dva veka.

Medjutim, masovna kultura je nastala sa razvojem sredstava masovne komunikacije kao što su
televizija, radijo, video, štampa, a danas posebno, satelitska komunikacija, digitalna tehnologije i
Internet. Masovna kultura podrazumeva masovnu KULTURA

207

proizvodnju i masovno konzumiranje kulturnih tvorevina. To znači kulturu koja

je izložena tržištu i na njemu se vrednuje. Za razliku od tradicionalne i elitističke

kulture, koje su bile dostupne samo malom broju potrošača, dobro obrazovanih i

bogatih, masovna kultura je dostupna svim društvenim slojevima, polnim, starosnim i obrazovnim
kategorijama. Kako kaže A. Kloskovska, tradicionalna kultura

se nalazi u udžbenicima i teorijskim raspravama, a masovna kultura je na tržištu.

Kao i mnoge pojave u društvu, tako i masovna kultura ima svoje

dve strane (lice i naličje, ili dva lica): dobru i lošu stranu. Dobra strana masovne

kulture podrazumeva postojonje mogućnosi da se široke mase ljudi upoznaju,

preko masovnih medija, sa određenim kulturnim proizvodima i vrednim kulturnim tvorevinama. Da

mogu da vide velika slikarska dela, saznaju nešto njihovom nastanku i njihovim autorima, da čuju i
nabave dela velikana klasične

muzike, da se upoznaju sa ostacima antičke, rimske i drugih velikih kultura i

raznih dela iz svetske kulturne baštine. Negativna strana masovne kulture ogleda

se u nastojanju da se masama ponude kulturni sadržaji niskih estetskih vrednosti,

da se zadovolje niski porivi i nesvesne ljudske potrebe, da se ljudi pretvore u

pasivne konzumente bezvrednih tvorevina savremene masovne kulture, i kulturne

industrije. Masovna kultura manipuliše ljuskim potrebama, ona stvara potrebe

kakve odgovaraju tržištu i tržišnim trendovima, a ne potrebe koje će unaprediti

čovekov život, rad i stvaralaštvo. Masovna kultura razvija potrošačku kulturu i

logiku, koja se oslanja na formu i jednostavnost, a ne na sadržinu i vrednost. Nude

se manje vredni kulturni sadržaji, koji se putem reklame i propagande nameću

širokim masama stanovništva. Od njih se ne traži razumevanje, obrazovanje i

unapređenje u konzumiranju kulturnih tvorevina, već podražavanje, imitacija,

gomilanje, trošenje, pa često i ispoljavanje, zavisti, inata i primitivizma. Sve je

podređeno kratkom korištenju i neshvatanju svrhe i namene, ali zato što češćoj

kupovini i menjanju. Negativna strana masovne kulture razvija spontani i pasivni

odnos prema kulturnim događajima i dešavanjima u kulturi, umesto kritičkog

odnosa i razumevanja. Tu se sve bazira na prihvatanju svega ponuđenog od strane

masovnih medija, reklame i propagande, umesto da postoji izbor i provera.

Masovna kultura počiva na spektaklu, na avanturizmu, na emotivnoj, spontanoj, „adrenalinskoj“

strani čovekovog bića. „Šou-biznis“ i razna „ginisovska“

takmičenja predstavljaju prave primere savremene masovne kulture. Za nju je

najvažnije uzbuđenje, masovnost, jednostavnost, zavodljivost, spektakl, promenade,

trnutak, strast, te iznad svega ostvarenje profita za kreatore i organizatore događaja.

Negativna strana masovne kulture danas je došla do izražaja, posebno, u vizuelnom

delu čovekovog života, počevši od umetnosti, pa do načina odevanja i stanovanja.

Estetske, pa i etičke vrednosti, skoro su potisnute iz našeg svakodnevnog života,

počevši od televiziskih emisija, priredbi i koncerata, pa do političkih događaja. Tako

je masovna kultura proizvela neukus u vizuelnom delu čovekove svakodnevice. SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

208

Takvo stanje u kulturi označava se pojmom kič. Kič je postao dominantna strana

kulture i kulturnih događaja na širem svetskom planu, pa i u našoj sredini. Sve kulturne vrednosti i
značenja podređeni su niskim pobudama i potrebama čoveka da

trenutno uživa, da mu je sve dostupno bez truda i znanja. Obrazovna, stvaralačka,

razvojna i vrednosna dimenzija kulture potpuno je potisnuta

2.1.2. Kako se kič manifestuje?

Sama reč kič (od nemačkog Kitsch) označava sve ono u umetnosti i

kulturi što je sladunjavo, sentimentalno, puno patosa, senzacionalističko, lepo

zanatski upakovano a nema umetničke vrednosti i sračunato je da zadovolji ukus

najširih masa, odnosno publike. Kič se najpre pojavio u slikarstvu kroz imitiranje

i kopiranje originalnih i velikih umetničkih dela, a kasnije je prerastao u masovnu

produkciju slika, skulptura i drugih vizuelnih tvorevina bez ikakve umetničke

vrednosti i značaja. Masovna proizvodnja i niska cena raznih predmeta potisnula

je vredna umetnička dela i stvorila prostor za surogat umetnosti i stvaralaštva,

stvarajući tako iskrivljen estetski ukus širokih masa. To se često opravdavalo

visokom cenom i nedustupnošću visokih i originalnih dela širem krugu korisnika,

pa je potrebno pristupiti imitaciji i kopiranju kako bi se široke mase bal delimično

upoznale sa delima poznatih umetnika. Svakako da to nije dovoljan razlog za

bujanje kiča u svim oblastima čovekovog života. To je samo izgovor onih koji

žele da ostvare profit na niskom nivou čovekovih kulturnih potreba i nerazvijenom ukusu masa za
estetski vrednim i bitnim stvarima i valjanim okruženjem.

Naše je mišljenje da nije suština u imitaciji i posedovanju, već u prezentaciji i

znanju. Uzmimo za primer Pikasovu Gerniku. Svakako da je to jedna i jedinstvena slika i da je ne može
posedovati mnoštvo ljudi. Stvar je u tome da, putem

masovnih medija, bude tumačena njena estetska vrednost, da nam neki stručnjak

i poznavalac Pikasovog dela objasni kako je nastala, da ona izražava metež

španskog građanskog rata iz 30-tih godina XX veka i slično. Tako je i sa ostalim

delima iz oblasti umetnosti, literature, kulture i svega onoga đto daje estetsku i

sadržajnu dimenziju čovekovog života.

Kič je pojava koja se direktno suprostavlja estetskoj dimenziji kulture i

svakodnevnog života ljudi, odnosno masa. Samo prava umetnost može da razvije

estetski pristup radu, stvaralaštvu i životu. Kako naglašava francuski filozof i enciklopedista D. Didro,
„umetnost je sredstvo kojim se propagiraju ideje dobročinstva

i slobode“. Jedan drugi francuski filozof Mišel Gijo, tvrdi da je zadatak i najhviši

cilj umetnosti da „probudi estetske emocije socijalnog karaktera“. Prisustvo estetskog u životu masa
znači mogućnost da one razviji kritički duh, slobodu, toleranciju, mogućnost izbora, paraćenu
znanjem i razumevanjem svega što se oko njih KULTURA

209

zbiva. To nije u interesu masovne produkcije i masovne potrošnje koju forsira svremena tržišna
ekonomija koja je „poklopila“ sve oblasti ljudskog života pa i kulturu.

Zbog toga ona nudi kič kao altermativu estetskoj dimenziji kulture i društvenog

života uopšte. Kič je ušao u sve pore našeg života. Mi ga i ne primećujemo, mi sa

njime živimo, on nam se svakodnevno događa u stanu, u školi, na ulici, na poslu.

Kič ima tu sposobnost, kako kaže Ludvig Gic (1979), da se stalno prilagođava,

da menja svoje „lice i oblike“, da nas zavodi svojom lakoćom i dostupnošću. On

stvara osećaj kod ljudi da im je sve dostupno, da nije potrebno da se trude i usvajaju više kriterije i
standarde, treba da ostanu tu gde jesu, bez znanja i potreba,

sve će im biti „doneseno na noge“, oni treba samo da uživaju i budu srećni. Kič

ne razvija ljuske sklonosti, potrebe, stvaralačke nagone, motive, on zaustavlja sve

to na niskom nivou i nudi bezbrižnost i odsustvo svake želje da se traga za nečim

novim, višim, složenijim u čovekovom životu i radu. Kič je usmeren da izazove

trenutno zadovoljstvo i sreću onim što je čoveku ponuđeno preko sredstava masovnih komunikacija
ili dugih oblika posredovanja koji npozivaju na spektakl, igru,

zabavu, ravnodušnost, konzumiranje svega što se nudi bez kritičkog, svesnog i

kreativnog izbora. Kič se tako pretvorio u „umetnost sreće“, kako kaže Abraham

Mol (1973), i poručuje čoveku da bude srećan i zadovoljan sa onim što mu se nudi
danas, sutra je već novi dan i sve kreće ponovo i drugačije.

Manifestacija kiča u našoj sredini i našem okruženju je svakodnevna i

vidljiva. Kič je postao sastavni deo nešeg života, našeg delovanja i egzistencije. Ako gladnom narodu i
željnom spektakla dele komade božićne česnice kod

Terazijske česme, dok se on guši i otima da dođe do zlatnika, onda je to odsustvo svih estetskih i
etičkih normi građanskog života. To je degradacija tradicije,

običaja, vrednosti i svega što podseća na intimno porodično zadovoljstvo i uživanje.

Koncert na punom stadionu, muzike koja predstavlja parodiju i izrugivanje izvornoj narodnoj muzici,
uz erotsku koreografiju i lascivni nastup pevačice, izaziva

oduševljenje, frenetičnost njenih „fanova“, većinom mladih ljudi. Ceo spektakl

je „parada kiča“ i neukusa. Kontak emisije, tok šou programi i drugi televiziski

oblici masovnih zabava predstavljaju pravi primer kiča kome se povinuje i koji

konzumira masa građana koji nemaju znanja i obrazovanja i koji se ne trude da

shvate i razumeju zašto im se nude tako „jeftine“ stvari, koji se ne pitaju da li

ima nešto bolje, lepše, zanimljivije, korisnije. Poznate španske novele i druge

„srceparajuće“ serije prestavljaju direktan doprinos širenju kiča i neukusa u našoj

svakodnevici i sprečavaju svaki pokušaj upotrebe medija u svrhu edukacije i podizanja obrazovnog,
estetskog i kulturnog nivoa građana. Političke manifestacije

i promocije, koje su postale svakodnevne, obiluju kičem i sumljivim vrednostima, kako od ponašanja
vođa i njihovih simpatizera, tako i u načinu održavanja

samih manifestacija, njihove koreografije, scenografije, jezika i ostalog sadržaja

i poruka koje šalju.SOCIOLOGIJA dr Ivan Šijaković

210

Kič je proizvod masovne kulture koja je započela u SAD već početkom

Dvadesetog veka, a proširila se na Zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata,

da bi danas zahvatila, manje ili više, sve delove sveta. Kič je pratilac potrošačke

kulture i potrošačke logike koju nameće ekspanzija tržišta i želja za brzim sticanjem profita i bogastva.
Kič zahvata široke mase stanovništva jer im nudi spektakl,

emocije, zabavu i bezbrižnost, nudi im uživanje u neznanju i nerazumevanju

stanja i zbivanja u svemu što je oko njih i u njihovom životu. Kič je zamena

za stvarnost, stvaralaštvo, visoke potrebe i napredovanje. On svojom lakoćom

i jednostavnošću ulazi u dušu prosečnog čoveka i postaje njegov svakodnevni

pratilac. Masovni mediji su najznačajniji prenosioci i eksponenti kiča kao fenomena savremene
masovne kulture. Kič je potpuno ovladao našom svakodnevicom i
našim životom. On je skoro sasvim potisnuo prave kulturne vrednosti i estetiku iz

našeg svakodnevnog života i delovanja.

3. Kultura i civilizacija

Već smo naveli dovoljno podataka za poimanje i razumevanje kulture, a

sada treba naznačiti poreklo reči civilizacija. I civilizacija je reč latinskog porekla:

civilis znači oplemenjenost, uljudnost; civis, znači građanin, državljanin; a civilis

, znači građanski, državni, uljudan, srdačan. Pojava reči civilizacija (kao i reči

kultura) vezuje se za kraj osamnaestog veka, odnosno za početak industrijske revolucije i tehničkog
progresa. Nastanak civilizacije vezuje se i za pojavu velikih

gradova i život ljudi u njima (kako tvrdi Edgar Morin). Neki autori smatraju da je

kultura nastala čovekovim suprotstavljanjem prirodi, a civilizacija suprotstavljanjem varvarstvu (T.

Adorno i M. Horkhajmer).

Što se tiče odnosa kulture i civilizacije u literaturi se mogu sresti tri

osnovna stava: 1. kultura i civilizacija su dve različite pojave, čak suprotne, i one

nisu sinonimi; 2. civilizacija i kultura se ne razlikuju, to su pojmovi sinonimnog

značenja; 3. civilizacija je viši, složeniji oblik kulture.

Upotreba pojmova civilizacija i kultura, kao opozitnih, potiče od večite

dileme o podeli kulture na materijalnu i duhovnu, o podeli između lepog i korisnog, materije i duha,
rada i slobode. Pri tome se fenomen kulture vezuje za

nešto pozitivno, a civilizacije za negativno, ograničavajuće, porobljavajuće. Tako

Osvald Špengler u knjizi Propast Zapada tvrdi da su kulture kao živi organizmi,

one imaju svoj period nastanka (rađanja), rasta (razvoja, procvata) i nestanka (gubljenje stvaralačkih
moći i uticaja, a zatim izumiranje). Za O.Špenglera civilizacija

označava poslednji stadijum u razvoju neke kulture, kada posle njenog procvata i KULTURA

211

kulminacije, dolazi do zastoja i nestajanja. Civilizacija je, po Špengleru, neizbežna,

i svaka kultura se završava civilizacijom kao neopozivim krajem. Rimska civilizacija je dovršila sa
grčkom kulturom. Zapadni imperijalizam je civilizacija XIX

veka koja se doživljava kao oblik propadanja kulture humanizma i renesanse.

Najčešća je upotreba pojmova kultura i civilizacija u sinonimnom

značenju. Nekada je to implicite a nekada eksplicite. Tako Lesli Vajt naglašava da

principijelne razlike između kulturne istorije i istorije civilizacije nema i ne može

biti. Umesto razlikovanja civilizacije i kulture, Vajt predlaže razlikovanje prirode

i kulture. Najvrednije mišljenje o odnosu civilizacije i kulture jeste ono koje civilizaciju posmatra kao
viči oblik kulture, odnosno najviši stepen u razvoju kulture.

U tom smislu je civilizacija suprotnost primitivnoj kulturi i nerazvijenom društvu,

kao suprotnost divljaštvu i varvarstvu.

Na osnovu iznetih stavova može se zaključiti da je civilizacija šira i sveobuhvatnija kategorija od

kulture. Civilizacija označava antitezu primitivizmu i

varvarstvu. Ona obuhvata istorijsko-geografski prostor (vavilonska, persijska,

egipatska, grčka, rimska, anglo-saksonska civilizacija) zatim, poprima globalni i

integralni karakter u čovekovom stvaralaštvu. Civilizacija obuhvata, pored kulture,

i ekonomiju, ekologiju, politiku, socijalne odnose i ukupnu čovekovu praktičnu delatnost. Ona
označava nivo do koga je dostigao razvoj i napredak ljudskog roda.

4. Simbolički karakter kulture

Ono što čoveka odvaja od prirode i od stanja primitivnih društava jeste

upotreba simbola. Može se reći da je kultura i nastala na osnovu upotrebe simbola.

Jedna civilizacija i kultura prepoznatljivi su po svojim specifičnim simbolima. Oni

su istovremeno tradicionalna, razvojna i istorijska kategorija. Lesli Vajt kaže da

“svaka kultura (civilizacija) zavisi od upotrebe simbola. Upravo je upražnjavanje

simboličke sposobnosti stvorilo kulturu i upravo upotreba simbola omogućava

neprekidno nastajanje kulture. Bez simbola ne bi bilo kulture i čovek bi bio

samo životinja a ne ljudsko biće”(Lesli Vajt, 1970. str. 42). Govor, jezik i pisanje

su najznačajniji, kohezivni elementi simboličkog postojanja čoveka i njegove

kulture. Bez simboličkog delovanja čovek ne bi mogao da formira nikakva pravila

ponašanja i delovanja u životu.

Simbol označava neku konkretizaciju apstraktnog mišljenja, ideje,

ponašanja i slično. Tako je golub sa maslinovom grančicom u kljunu simbol mira,

krst je simbol hrišćanstva, zastava i grb su simboli jedne države, kukasti krst je

simbol fašizma, stisnuta pesnica je simbol otpora. Reč simbol vodi poreklo iz SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

212

grčkog jezika (simbolon) i znači dva dela jednog predmeta kao znaka raspoznavanja i spajanja. Simbol
u obrazovanju i nauci može da označava selektivni i arbitrarni kriterijum (plus je znak sabiranja, broj
pet ili deset je znak uspeha). Simboli

obuhvataju celokupno polje čovekovog delovanja. Lesli Vajt kaže da se “simbol

može definisati kao stvar kojoj vrednost i značenje daju oni koji se njome služe”.

Ovo podrazumeva da za istu stvar ili delovanje mogu postojati različiti simboli (u

pravoslavnoj kulturi crna boja je simbol žalosti, dok je to u kineskoj kulturi bela

boja). Dakle, simboli su osnovni oblici subjektivnog i objektivnog doživljavanja i

izražavanja stvarnosti, svakodnevnosti, realnosti, svesnog i nesvesnog, psihičkog

i socijalnog. Funkcija simbola je da obeležava, izražava i upućuje na neko stanje,

ponašanje i funkcije, da spaja, razdvaja, skriva i otkriva one (ili ono) na koga (ili

na šta) se odnosi. Simboli time poprimaju socijalnu (društvenu) funkciju. Oni u

sažetom obliku ističu ono što je društveno posebno interesantno, pojednostavljuju

ono što je složeno, podsećaju na ono što je neophodno ili na ono što je prošlo.

Odnosno, simboli uređuju i stvaraju sistem mišljenja, verovanja, vrednosti i

uređuju poredak stvari kakav je neophodan za egzistenciju jednog organizovanog,

naprednog i civilizovanog društva. Da bi simboli doprli do naše svesti, saznanja

i razumevanja oni moraju da imaju neki fizički znak koji se čulima vida i dodira

može osetiti i doživeti. Međutim, kako kaže L. Vajt, ne može se značenje jednog

simbola samo čulima shvatiti, već se mora i misaono artikulisati. Značenje jednog

znaka sadržano je istovremeno u njegovom fizičkom obliku i kontekstu njegove

upotrebe. Tako krst, koji je utisnut na nekom predmetu (recimo na papiru) može

značiti neko versko obeležje, a može značiti i postupak sabiranja ili nekog evidentiranja. Znači, jedna
ista stvar (predmet) može biti simbol u jednom kontekstu

ili samo znak u drugom kontekstu. Simboli imaju centralno mesto u razvijanju i

prenošenju određene kulture. Simboličko ponašanje je specifičnost koja je svojstvena samo čoveku.
Samo je čovek može da je stvara, razume i koristi sinbole.

5. Smisao i značaj igre

Koliki je značaj igre za savremeno društvo pokazuje i to što su UN u “globalnom kalendaru” uvrstile
29. april kao Svetski dan igre. Igra je uvek imala posebno

značenje za čoveka, društvene grupe i zajednicu. U prvim epohama ljudske zajednice igra je imala
socijalno značenje, ona je predstavljala način komunikacije

i socijalizacije. Igrom su se izražavale namere, težnje, želje i očekivanja. Ona je

označavala početak i završetak svake ljudske aktivnosti. Igra nije bila odvojena

od rada, već je bila uvod u svaku vrstu rada i delatnosti. Neki istraživači su ut-KULTURA

213
vrdili da je pristupna rečenica u kontaktima među starim indijanskim plemenima

glasila: “Šta vi igrate”.

U drevnoj grčkoj kulturi igra je imala suštinski značaj za njen razvoj i

prenošenje kroz generacije. Postoje dva obrasca te kulture izražena kroz shvatanje

uloge igre. Spartanski obrazac je kroz igru razvijao izdržljivost, hrabrost, samopouzdanje, poslušnost,
odanost. Već od sedam godina starosti deca su odvođena u

centre za obuku, da bi sa sedamnaest godina postajali veliki borci i ratnici. U atinskom obrascu igre
vođeno je računa da se čovek razvija u ravnoteži duhovnih i

telesnih sposobnosti. Tako da su glavne discipline kroz koje se odvijalo vaspitanje

bile pisanje, čitanje, aritmetika, muzika i gimnastika. Ideal antičkog čoveka bio

je atleta i muzičar istovremeno. Organizovale su se olimpijske igre sa ciljem da

se javno prikažu rezultati postignuti u razvoju raznih veština, posebno borilačkih.

Čak su se i ratovi prekidali da bi se održale olimpijske igre. Istina, borilački susreti

u antičkim arenama ponekad su se završavali davljenjem jednog od učesnika,

što govori da je igra već tada shvaćena i kao izraz nadmoći i želje za potpunom

pobedom, pa čak i kroz postupak eliminisanja protivnika.

U rimsko doba, igre su u početku imale religijski karakter. Zatim su

se kroz igre slavili heroji i idoli. Poznat je cirkus Maksimus koji je u Cezarevo

vreme primao 260 hiljada posmatrača. Prisustvo cirkuskim predstavama značilo

je nagradu i privilegiju, statusni simbol tog vremena. U doba rimskog carstva

došlo je do degenerisanja suštine igara. One su postale brutalne predstave (gladijatorske borbe) za
dokone predstavnike vlasti i moći. Čuvena izreka panem et circenses (hleba i igara) najbolje opisuje
stanje tadašnje rimske kulture. Ova izreka

je kasnije postala sinonim za umorna, istrošena i bolesna društva, ili društva

ophrvana populizmom, stanjem nekreativne svesti i bez jasne perspektive.

Srednji vek potpuno sputava, potiskuje igru iz socijalnih tokova i društvene

komunikacije. Igra i razonoda se posmatraju kao poročne aktivnosti, koje odvlače

misli od posvećenosti i predanosti Bogu i lojalnosti feudalcu. Rano industrijsko društvo odvaja igru i
rad i igru stavlja «s one strane rada» kao dokolicu

(«prazno» vreme) koja se može praktikovati ako ostane za nju prostora i vremena

od svakodnevnog iscrpljujućeg rada. Liberalna faza industrijskog društva donosi

slobodu rada, slobodu delovanja. Sve se prepušta tržištu, tržišnim zakonima i mehanizmima pa i igra.
Igra ima smisla i značaj ako se uklapa u masovnu potrošačku
kulturu i ako donosi profit.

Poznati teoretičar kulture Johan Huizinga smatra da su se čovek i ljudska

kultura razvili iz igre. Čovek igre (homo ludens) suprotstavlja se čoveku rada

(homo faber), kao izraz amortizacije socijalnih sila, emotivnog naboja i frustracija

stvorenih kroz proizvodni proces i na njemu zasnovane odnose i socijalnu fragmentaciju. Rože Kajoa
smatra da igre ilustruju moralne i intelektualne vrednosti

jedne kulture. On daje klasifikaciju svih igara na četiri grupe: a) igre takmičenja; SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

214

b) igre na sreću; c) igre prerušavanja; d) igre zanosa. Sve ove igre su povezane i

prepliću se u društvenoj interakciji. Dominacija jedne od pomenutih grupa govori

o suštini, karakteru i usmerenosti kolektivnog duha i života.

Suština igre je stalna promena, menjanje ustaljenog, dovršenog, istrošenog.

Ona oslobađa stega i frustracija, podstiče, razvija maštu, individualnost, polet,

posebnost, samopouzdanje, usmerena je protiv dosade i lenjosti. Igra nije zamena

za stvarnost niti bežanje od nje («azil», privremeno utočište, skrivanje), ona je sastavni deo
stvarnosti, njena «svetlija» strana, «korekcija». Igra je «ritam» stvarnosti, deo čovekove individualne i
kolektivne egzistencije, instrument oslobađanja,

emancipacije i demokratizacije ljudske zajednice.

Međutim, u savremenom društvu igra postaje sve više manifestacija

patološkog stanja i sklonosti pojedinaca i grupa. Ako posmatramo oblike i suštinu

igara na sreću vidimo da se svakim danom povećava broj i sadržaj tih igara

tako da je čovek (posebno mladi) potpuno zaokupljen njima. Sredstva masovnih

komunikacija učinila su toliko popularnim i dostupnim ove igre da to više nije

stvar zabave, ugodne relaksacije, već borba za sticanje novca i bogatstva praćena

povišenim emotivnim stanjem, frustracijama, željama i nadom poklonika ove igre.

“Industrija” igara na sreću nudi svima “šansu”, i što je još važnije, bez napora i

rada, bez posebnih kvalifikacija i znanja. Igre na sreću su jedna velika iluzija,

obmana, opsesija sa neodoljivom privlačnošću. Psiholozi objašnjavaju da takva

igra pruža zadovoljstvo učešća bez obzira na “večitu” gubitničku poziciju. Tako se

razvija mentalna zavisnost na čisto organskoj bazi (slično alkoholu, duvanu, narkoticima) i kroz
stimulaciju neurotransmitora daje osećaj zadovoljstva i pojačava

želju da se to ponavlja. Postoji biološka i genetska pretpostavka za svaku vrstu

zavisnosti, pa time i za igru i zabavu svake vrste. Tako igra na sreću postaje neka

vrsta “društvene bolesti”. Argumente za to nalazimo u stanju i ponašanju kao što

je danonoćno sedenje pred TV ekranom sa tiketima i “kombinacijama” u rukama,

učešće u kvizovima, boravak za komandama elektronskih igrica, sedenje u salonima kladionica u

očekivanju da se nešto dobije ili da se pojavi nova mogućnost

učešća u igri.

Sportske igre, takođe, pokazuju visok stepen negativnih društvenih pojava.

One se ponekad tzransformišu u “rat sportskim sredstvima”. Pravi smisao sportskih

takmičenja jeste razvijanje slobodne i pouzdane ličnosti kroz takmičarsko dostojanstvo. Međutim,
sport se sve više pretvara u trku za bezobzirnim uspehom. Sve

se podređuje dobrom rezultatu. Takmičari i takmičenje su pod stalnim pritiskom

zahteva za pobedama i dobrim rezultatima. Tako se “stavlja na kocku” sve što je

humano, viteško, kreativno, maštovito i slobodno. Nasilje u sportu je masovna

pojava i pratilac savremenih sportskih priredbi. Za razliku od gladijatorskih borbi

gde je nasilje bilo samo u borilačkom prostoru arene, današnje nasilje odvija se

na sportskim tribinama i produžava na širi društveni prostor (ne samo u fizičkom KULTURA

215

smislu). Huliganstvo među posmatračima sportskih priredbi praćeno mnoštvom

povređenih, čak i mrtvih, uz velika razaranja materijalnih dobara pokazuje da igra

nije sredstvo za razonodu i zadovoljstvo, već je samo prilika da se uputi neka druga

poruka (socijalna, politička, etnička, kulturna). Upućivanjem poruka o svom identitetu (lokalnom,
regionalnom, državnom, nacionalnom) skreće se pažnja sa sportskog sadržaja na neki aktuelan
socijalni ili politički sadržaj, produbljuju se društveni

konflikti i igra se koristi kao «prikriveni rat» za svoj kolektivni identitet.

Iskušenje igre u modernom smislu može se pratiti kroz njen odnos sa

radom. Postavlja se pitanje može li rad postati igra (mašta, kreacija, zadovoljstvo).

Moderna nauka, tehnika i tehnologija pružaju priliku da se rad oslobodi svih rutinskih, stereotipnih i
zamornih elemenata, da postane slobodan, autonoman, nesputan,

human. Videli smo, na drugoj strani, kako igra postaje sve više rad, u smislu posla,

profesije koja donosi uspeh, zaradu profit. Organizacija rada u savremenim uslovima sve više se može
porediti sa igrom i odgovarajućim primerima sportskih ekipa.

Timovi menadžera funkcionišu kao sportski timovi (Piter Draker, 1995), teniski

dubl se može porediti sa direktorom i njegovim zamenikom, dobar menadžerski tim

sa bezbol ili kriket ekipom, hirurškom ekipom ili simfonijskim orkestrom.

6. Kultura i ekonomija

Osnovno pitanje koje se na ovom mestu može postaviti glasi: zašto neke

kulture brže ekonomski napreduju, prihvataju inovacije, stvaraju snažne ekonomije, gaje “kult” rada,
a druge ne? Uzmimo primer “zapadne” kulture koja je

prva stvorila humanizam, renesansu, prosvetiteljstvo što je doprinelo raspadu feudalizma i njegovom
silasku sa istorijske scene, mnogo pre nego što je to bio slučaj

u istočnoevropskim, jugoistočnoevropskim ili azijskim društvima. Ta kultura je

prva pokrenula, kasnije snažno razvila, industrijski način proizvodnje, industrijsko društvo, formirala
industrijsku kulturu. Danas “zapadna” kultura (Severna

Amerika, Zapadna Evropa) prva snažno i otvoreno reprezentuje postindustrijsko (informatičko)

društvo, prednjači u inovacijama i standardima. M. Veber je

utvrdio da je “protestantska etika” ta unutrašnja “energija” koja podstiče neka

zapadna društva da stvaraju materijalno bogatstvo, razvijaju individualizam,

kreativnost, slobodu, takmičarski duh. To je bila povoljna klima koja je stvorila

mogućnost za pojavu liberalizma kao “katalizatora” ekonomskog i društvenog

napretka Zapada.

Ako posmatramo kulturne karakteristike nekih pojedinačnih, ekonomski

razvijenih, socijalno i politički dinamičnih društava, onda nam veza između kulture SOCIOLOGIJA dr
Ivan Šijaković

216

i privrednog napretka može biti još jasnija. Uzmimo na primer SAD, društvo koje

je svoj dinamičan razvoj zasnovalo na individualnoj slobodi kao vrlini, a sloboda

je dalje podstakla inicijativu, kreativnost i preduzetnički duh, što je dovelo do

snažnog ekonomskog razvoja. Sloboda, inicijativa, preduzimljivost, pluralizam

i demokratija postali su temeljne vrednosti na svim nivoima (od porodice do

države). Tržište se pojavljuje kao “neutralni” regulator svih odnosa u društvu,

ono stimuliše znanje, kvalitet, produktivnost i profit. Konkurencija je osnovni

mehanizam koji odvaja uspešne i sposobne od manje uspešnih, neuspešnih i nesposobnih. Američka
kultura, pored individualizma, uključuje i potrebu stvaranja

različitih asocijacija, udruženja i pokreta - građansko društvo kao ravnotežu apsolutnom

individualizmu.

Posebna dimenzija “zapadne” kulture može se pratiti na primeru nemačkog

društva koje karakteriše red, disciplina, poštovanje pravila, odlučnost i predanost

poslu, bez preteranog opuštanja i uživanja u neradu, vera u timove i stručnjake,

vera u zajednicu (posebno svoju).

Obe dimenzije “zapadne” kulture razvijaju poverenje u timove i zajednice kao okvir individualne
slobode i kreativnosti. To je ono što Frensis

Fukujama (1998) naziva posedovanje “socijalnog kapitala”, kao preduslova za

uspešan ekonomski i ukupan društveni razvoj. Ovde se može upotrebiti pojam

ekonomska kultura ili preduzetnička kultura koja ima elemente univerzalne

vrednosti i primenjivosti u savremenim uslovima. Japan je najočitiji primer

društva “istočne” kulture koje je uspešno spojilo elemente moderne ekonomske kulture sa
tradicionalnom vlastitom kulturom i stvorilo veoma podsticajnu i

kreativnu društvenu klimu koja je pogodovala snažnom ekonomskom razvoju.

To se može reći i za jugoistočnoazijske “ekonomske tigrove” (Južna Koreja,

Tajvan, Singapur, Hong Hong).

Na drugoj strani postoje društva koja su više vezana za tradicionalnu

kulturu sporih promena, koja sumnjaju u inovacije i individualizam, šire nepoverenje u zajednice
(država, građanske asocijacije). Ona se oslanjaju na porodičnu

tradiciju, na pristrasnost, nepotizam i privilegije u izboru kadrova, umesto sposobnosti, znanje i

kreativnost. To su društva sa nedovoljno “socijalnog kapitala” kao značajnog resursa za izgradnju
moderne tržišne ekonomije i liberalnog

društva (Kina, Rusija, južna Italija).

Na tragu Fukujaminih razmišljanja možemo utvrditi i treći tip društava

koja nemaju poverenja ni u porodicu, ni u zajednicu, ni u državu (odsustvo poverenja u sve). To su

društva sa nedovoljno “socijalnog kapitala», ili potpuno bez

njega. Osnovne vrednosti njihove kulture su asketizam, trpeljivost, fatalizam,

odlaganje, inertnost, nepouzdanost, nepoverenje, nesigurnost, sklonost ka sukobima. Takva kultura

nije pogodna za razvoj modernih ekonomskih tokova. U tu

grupu se mogu svrstati skoro sve balkanske zemlje.KULTURA

217

6.1. Promena kulturnih vrednosti i ekonomski razvoj

Kroz istoriju ljudskog društva susrećemo brojne primere koji potvrđuju da

je promena kulturnih vrednosti uticala na ekonomski i društveni razvoj odrđenog

društva, neke sredine, naroda, etničke ili kulturne grupe. Promena kulturnih

vrednosti, usvajanje novih kulturnih tokova, kohabitacija različitih kolektivnih

kulturnih vrednosti često su dovodili do ubrzanja ekonomskog i socijalnog razvoja,

unoseći u društveni život određene zajednice takmičarski duh, želju za uspehom,

napretkom, sticanjem materijalnih vrednostri i bogastva, za izlaskom i siromaštva,

za prevazilaženjem ekonomskih, socijalnih, demografskih i drugih teškoća i

problema. Negde su promene kulturnih vrednosti jedne grupe, jednog kolektiviteta

ili jedne sredine uticale, sa manje ili više neposredno vidljivih tragova, na kulture i

kulturne vrednosti u svom užem i širem okruženju. Navešćemo nekoliko poznatih

primera koji ilustruju kako su novi kulturni tokovi i promena kulturnih vrednosti

uticali na ekonomski i socijalni napredak društva.

Najpoznati primer je pojava protestantizma i protestantistički zahtev za

reformom katoličke crkve iz petnaestog veka. Veber je prvi istraživao osnovne

karakteristike protrstantizma i ukazao na direktnu vezu protestantističkih kulturnih

vrednosti sa nastankom i jačanjem kapitalizma. Protestantizam je uneo neke

značajne nove kulturne vrednosti koje su podstakle “duh kapitalizma”, te u prvi

plan čovekovog rada i života unele principe koji pokreću želju za aktivnošću,

sticanjem, bogaćenjem, materijalnim bogastvom, značajem individualnih

inicijativa i sposobnosti.

Sticanje materijalnih vrednosti i bogadstva bila je osnovna vrednost

koju je protestantizam uveo u svoj verski i etički kodeks. Sticanje novca koje je

proklamovao protestantizam, kako kaže M.Veber, bila je osnovna pokretačka snaga

preduzetničkog duha, rada i zalaganja koji su odlučujuće doprineli razvoju duha

kapitalizma. “Duh kapitalizma” sukobio se sa tradicionalnim pretkapitalističkim

vrednostima koje su se formirale na temelju srednjovekovne katoličke verske

etike. Suština tih vrednosti jeste nizak nivo potreba kod većine stanovništva,

posebno potreba za većim radom i sticanjem novca i ostalih oblika bogatstva. Bilo

je potrebno da se promeni takva tradicija, da se rad, novac, bogatstvo i sticanje

istaknu kao nove vrednosti, kao nešto što se ne protivi božanskim principima

već neposredno korenspondira sa njima. Ovde treba naglasiti da sam Veber nije

smatrao da je protestantizam jedini uzrok i faktor koji je uticao na nastanak i

razvoj kapitalizma (kako to mnogi autori ističu) već da je to elemenat koji je

značano doprineo obrtu u shvatanju i razumevanju potrebe da se više radi, da se

posveti profesiji, da se podstiče materijalni razvoj i napredak društva, da se stiče

i bogati. Kapitalizam i industrijski napredak i razvoj formirali su jednu sasvim SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

218

novu kulturu. M. Veber je sebi postavio zadatak da istraži šta se je od “izvjesnih

karakterističnih sadržaja te kulture moglo, možda, pripasti uticaju protestantske

reformacije kao historijskom uzroku”(Veber,M.1968, str. 75), a nikako da dokaže da

je “kapitalizam kao privredni sistem” isključiva i jedina tvorevina reformacije.

M.Veber je shvatio podudarnost u kulturnom preokretu koji su doneli

protestantska reforma na planu duhovnog života i kapitalistički način proizvodnje

u shvatanju značaja rada i materijalnog bogatstva. I jedno i drugo su zahtevali

raskid sa tradicionalnim kulturnim vrednostima, sa dominaciom iracionalnog,

sudbonosnog, datog i određenog u čovekovom životu. Oni su tragali za novim

kulturnim elementima koji će napraviti obrt u shvatanju i razumevanju značaja

čovekove delatnosti, čovekovih napora i čovekovih mogućnosti.

U čemu je suština tog kulturnog obrta? Klasična hrišćanska vera upućuje

na to da čovekov život, imovina, sposobnosti, vlastita i kolektivna dostignuća

zavise od nevidljive, objektivne sile, a ne od čovekovih sposobnosti, znanja i

veština. Bez obzira na nivo individualnog i kolektivnog dostignuća i uspeha (ne

uspeha), čovek mora da bude zahvalan Bogu, nekoj objektivnoj sili i da tarži

iskupljenje za svoj položaj, stanje i mesto u životu, da sve što stvara i radi bude u

slavu božiju. Protestantska, posebno kalvinistička, reforma traži da čovek postane

svestan svojh vrednosti i sposobnosti, da bude zahvalan radu, poslu, profesiji,

htenjima, odlučnosti i mogućnostima da stvara, menja i napreduje. Veber isiče

da je “socijalni rad hrišćana” (u smislu kolektivnog stvaranja) dat prema božijim

zahtevima i u svrhu koja Bogu odgovara. Na drugoj strani, “socijalni rad kalviniste

stoji u službi ovozemaljskog života svih ljudi” (Veber,1968,95), te se njegovim

uvećanjem, uvećava i slava božija. Na taj način racionalno, svesno i korisno postaju

osnov čovekove vere. Čovek radom i stvaranjem uznosi slavu i poštovanje bogu,

umesto da čeka sudbinu i sigurnost traži u milosti božijoj (“sigurnost milosti”).

U tradicionalnom (posebno srednjovekovnom) hrišćanstvu samo izabrani

mogu činiti dobra dela u slavu božiju i zaslužiti “sigurnost milosti”, čovek je
izabran ili odbačen, od njega ništa ne zavisi. U kalvinizmu “Bog pomaže onima

koji sami sebi pomažu”, čovek svoje spasenje zaslužuje radom i stvaranjem. Veber

ističe da je “normalan srednjovekovni katolički laik živio, u etičkom pogledu,

unekoliko od danas do sutra”, da je ponizno i uzorno izvršavao “svoje tradiconalne

dužnosti”, smenjujući dobra dela i grehove, koji su se naizmenično potirali, a

jedno od njih je na kraju određivalo njegovu “ovozemaljsku i večnu sudbinu”

– izabran ili odbačen. “Bog kalvinizma je od svojih zahtevao ne samo pojedina

dobra dela nego i do jednog sistema uzdignuto opravdanje dobrim delima....jer

se samo u jednom fundamentalnom preobražaju smisla čitavog života u svakom

trenutku i u svakom delu moglo da potvrdi delovanje milosti kao izdizanja čoveka

iz prirodnog stanja u stanje milosti” (Veber,M. 1968, str. 111, 112). Katolička

askeza se sastojala u pokajanju, pokori, očekivanju milosti, rasterećenju od KULTURA

219

greha, života u strahu od novog greha, dok se protestantska askeza ispoljavala u

Dekartovom stavu cogito, ergo sum (mislim, dakle, postojim), to je omogućilo

pretvaranje “evanđeoskih saveta” u svetovne, ovozemaljske, racionalne, svesne

postupke i motive za rad i stvaranje u slvu božanskog na ovozemaljski način koji

uzdiže čoveka i njegovu zajednicu kao vlastiti, socijalni proizvod. Sada svaki

istinski hrišćanin nije morao biti samo kaluđer, već radnik, stvaralac, sa jasno

ispoljenim željama, sposobnostima i motivima da radi, stiče i poseduje bogastvo.

Ovakva promena vrednosti i stavova koju je donela protestantska

(kalvinistička i metodistička) reformacija hrišćanstva, pogodovala je nastanku

jednog novog ekonomskog i privrednog sistema koji je zahtevao slobodnog i

svesnog čoveka kome će rad, stvaranje, motivacija i postignuće biti istovremeno i

glavni pokretač i mera vrednosti, smisao i uslov života i opstanka. Može se reći da

je protestantizam bio katalizator ubrzanog nastanka i razvoja kapitalizma, ali je,

istovremeno i kapitalizam svojim delovanjem i razvojem, potvđivao smisao nekih

stavova i vrednosti protestantizma, činio ih racionalnim, mogućim i pristupačnim.

Protestantizam i kapitalizam (u svojoj prvobitnoj, početnoj fazi) su se uzajamno

uslovljavali, “potraživali”, zahtevali i događali.1

Glavni preokret u protestantskoj kulturi i reformaciji događa se na planu

poimanja suštine rada. Kako Veber ističe, rad se u protestantskoj etici shvata pre

svega, kao “od Boga propisana samosvrha života uopšte,.... neimanje volje za

rad je simptom nedostajućeg stanja milosti” (Veber,M. 1968, str. 176). Dakle,

rad je suština kojom se iskazuje i potvrđuje svaki čovek bez obzira na njegovo

materijalno stanje i društveni položaj.

Ako se rezimiraju Veberovi stavovi o efektima “protestantske etike” na

nastanak kapitalističkog sistema proizvodnje vidimo da su to sledeći elementi:

odbacivanje dokoličarenja i “bezbrižnog uživanja u posedu”; obuzdavanje luksuzne

potrošnje i rasipanja bogatstva; sticanje bogastva na pravedan način svojim radom

pretvara se u božiji zahtev; rad postaje čovekova svrha i smisao; bogatstvo i

posed upotrebljavaju se u racionalne i korisne svrhe; štednja postaje bogougodna

vrlina;2

poštovanje i posvećenost svom pozivu; rad i trud nisu prirodna nužda već

Možda to najbolje objašnjava sledeći Veberov stav o suštini protestantskog kulturnog

obrta: “Ne dokolica i uživnje, nego samo rad, po nedvosmisleno objavljenoj volji božijoj, služi

uvećanju njegove slave. Traćenje vremena je prvi i principijelno najteži od svih grehova. Još se

ne kaže kao kod Franklina: «vreme je novac», ali ta rečenica važi, gubljenje vremena, praznom

pričom, luksuzom, čak i spavanjem dužim od 6 do 8 sati moralno je apsolutno za osudu. Dokona

kontemplacija je Bogu manje ugodna nego aktivan rad i motiv u pozivu”(M.Veber 1968,str. 173).

Veber smatra da je oživljavanje metodizma prethodilo procvatu engleske industrije

krajem 18. veka i potkrepljuje to stavovima Džona Veslija: «Ja se bojim da nije, gde se bogastvo

povećalo, sadržaj religije u istoj meri opao.... jer religija mora u istoj meri da stvara kako radinost

tako i štedljivost, a ove ne mogu opet da proizvedu ništa drugo nego bogastvo. Ali ako se povećava

bogatstvo onda se povećava ponos, strast i ljubav prema svetu u svim njihovim oblicima.....Mi ne
SOCIOLOGIJA dr Ivan Šijaković

220

čovekova dužnost prema Bogu; materijalna, “spoljašnja dobra” dobijaju sve veći

značaj u čovekovom životu; čovek mora da se stalno potvrđuje svojim racionalnim,

ovostranim kvalitetima3

, kao što uživa u onostranom blaženstvu; potvrđivanje u

radu predstavlja glavni pokretački motiv čovekovog života i stvaralaštva umesto

usamljene kontemplacije i skrušene molitve.

Protestantska reforma zahtevala je više prostora za čovekovo svesno,

racionalno, razumsko i lično delovanje, za osećaj vlastitog učešća i doprinosa u

svakodnevnom radu i životu. To je bio početak borbe za slobodu, individualnost

i samostalnost čoveka, koja će se kasnije još odlučnije ispoljavati kroz različite

pokrete i revolucije, posebno tokom 18. i 19. veka. Industrijska revolucija i nastanak

kapitalizma imali su osnovni zahtev za “potpunim oslobađanjem” čoveka, radnika

od svih materijalnih i duhovnih stega i prepreka. Jedino potpuno slobodan čovek

maogao je da se posveti radu i obavezama koje je zahtevao nadolazeći period

industrijskog razvoja. “Protestantski duh” je predstavljao povoljnu duhovnu

klimu i kulturnu podlogu na kojoj je mogao da se razvija “kapitalistički duh”

rada, sticanja i bogaćenja.

Zenlje koje baštine konfučijansku kulturnu tradiciju (zemlje istočne Azije)

danas se nalaze u grupi zemalja sa najrazvijeniom ekonomijom (Japan), ili su razvile

veoma snažne ekonomije, bez obzira na mali prostor i oskudne prirodne resurse

(Tajvan, Hogkong, Singapur), ili već godinama imaju najveću stopu ekonomskog

rasta (Kina), ili imaju nekoliko snažnih, svetski značajnih i uticajnih kompanija

(Južna Koreja). Konfučijanizam4

kao kulturna tradicija (filozofija, etika, način

života) ispoljio je (kao retko koja druga kultura) ogromnu protivrečnost, pokazao

svoje dvostruko lice. Na jednoj strani, konfučijanizam je produkovao i održavao

specifičan feudalni sistem, koji se u Kini održao više od dva milenijuma kroz

brojne dinastije, u Koreji se javio u 12. veku, a u Japanu se posebno ispoljio u

možemo sprečiti ljude da budu marljivi i štedljivi, mi moramo sve hrišćane opominjati da stiču

koliko mogu i da štede koliko mogu, što stvarno znači da se bogate, ali i da daju koliko mogu da

bi porasli u milosti» (M.Veber, 1968, str.205-fusnota).

“Kapitalistički uspeh jednog člana ceha bio je - ako je on bio zakonito postignut – dokaz

njegova potvrđivanja i stanja milosti, dizao je prestiž i propagandne šanse sekte, i stoga je bio rado

viđen” (Isto, str.249).

Suštinu konfučijanske filozofije, etike i načina života, koju je zagovarao Konfučije u

krajem 6. i početkom 5. veka pre n. e., čine sledeći principi: žen (dobrota, čovečnost), li (obredi,

norme), džong (odanost svojoj pravoj prirodi), šu (uzajamnost) i sjao (sinovljeva ljubav). Svih

ovih pet elemenata sačinjavaju vrlinu (di) koja je centralno mesto konfučijanske filozofije. Tokom

istorije ove vrednosti su se ispoljavale na različit načine, zavisno od određenih društvenih odnosa

i društvene sredine. U Kini su džong, šu i sjao produkovali centralni značaj porodice, plemena,

odlučujuću ulogu oca i odanost sina ocu, žene - mužu, mlađeg brata – strarijem bratu. U većini

istočnoazijskih zemalja izvorni konfučijanski principi razvili su osećaj dužnosti (prema porodici,

državi, kolektivu, preduzeću, kompaniji) što je bilo od odlučujuće važnosti za prihvatanje

industrijalizma i kapitalističkog privrednog sistema. KULTURA

221

periodu Tokugava. U tom vremenu konfučijanizam je počivao na svojim klasičnim

principima i uspešno odbijao sve pokušaje ekonomske, političke i socijalne

transformacije i modernizacije. U teoriji je vladalo mišljenje da je konfučijanska

kultura, sa dominnatnim porodičnim vrednostima, ograničavajući faktor i

prepreka poslovnim inovacijama i ekonomskom uspehu tih sredina i geografskog

šprostora. Na drugoj strani, počevši od kraja 19. veka u Japanu, te posebno posle

Drugog svetskog rata u ostalim istočnoazijskim državama, a danas posebno u

Kini i delimično u Vijetnamu, konfučijanska kultura, tradicija i misao postali su

glavni pokretači reformi, preduzetničkog duha i ekonomskog napretka.

Šta je uslovilo takav kulturni preobražaj? Koji su kulturni elementi i etički

principi konfučijanizma koji su “dozvolili”, prihvatili i podstakli istočnoazijsku

modernost?

Ovde se još jednom potvrdila teorija koja kaže da iste kulturne vrednosti

mogu dati različite ekonomske i socijalne rezultate. To konstatuje i Lusijan V. Paj

(2004,str. 387), kada kaže da iste vrednosti, čak i u isto vreme, “koje postoje u

potpuno različitim okolnostima mogu dati, a obično i daju, različite efekte”, dok

na drugoj strani, iste vrednosti u različitim vremenima mogu se “kombinovati na

različite načine i tako proizvesti različite efekte”. To znači da neke tradicionalne i

ukorenjene vrnjednosti poseduju karakteristike univerzalnih vrednosti. Viljem de

Bari (1998) ističe da je konfučijanizam formirao nekoliko univerzalnih “azijskih

vrednosti” kao što su saosećanje, distributivna pravda, svest o obavezi, ritual,

javni duh i grupna orjentacija, koje mogu da se ravnopravno mere sa vrednostima

koje su proizveli protestantizam, prosvetiteljstvo, racionalizam i druge “zapadne

vrednosti”.

Konfučijanska odanost autoritetu i spremnost da se poštuju pravila,

dovela je do toga da se prihvata vodeća uloga države (vlade) u tržišnoj ekonomiji

iatočnoazijskih zemalja, kako onih koje su prihvatile kapitalizam, tako i moderne

socijalističke Kine. Odgovorna, preduzimljiva, racionalna i društvu prijemčiva

država (vlada) pokazala se od presudne važnosti za uspon Japana i četiri mala

“ekonomska tigra (zmaja)” na jugoistoku Azije. Poštovanje uzora i “organska

solidarnost”, prožetaa ljudskom interakcijom u skladu sa zajedničkim težnjama

i tolerancijom, predstavljaju vrednosti koje su doprinele boljem uključivljnju u

savremene privredne tokove. Centralno mesto porodice u većini istočnoazijskih

zemalja, kao centralne vrednosti konfučijanizma, doprinelo je bržem razvoju

porodičnih preduzeća i porodičnog biznisa. “Slika porodice kao mikrokosmosa

države, i ideala države kao proširene porodice, ukazuje da je porodična stabilnost

suštinski važna za politički život i da je suštinski važna uloga države u osiguranju

organske solidarnosti u porodici”(Tu Vejming, 2004., str. 411). Želja za vlastitom

izgradnjom i “samokultivisanjem” predstavlja “azijsku vrednost” koja je

podstakla masovno i kvalitetno obrazovanje i doprinela da ono postane “civilna SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

222

religija društva”(Tu Vejming) i pokretač bržeg razvoja i napretka društva. Ono

što je doprinelo kulturnoj transformaciji i usponu modernosti kod istočnoazijskih

društava jeste njihova spremnost da se uči od drugih i da se cene rezultati i uspeh

drugih. U Japanu je ta spremnost pokazana već više od jednog veka. To se posebno

ispoljilo u prihvatanju “zapadnih” znanja u oblasti nauke, tehnike i tehnologije,

što je omogućilo da i sami steknu visoka znanja, sposobnosti i veštine i tako

modernizuju svoju privredu, ekonomiju i društvo u celini. Kako naglašava Tu

Vejming, takva “pozitivna identifikacija sa Zapadom”, kao i takav “model kreativne

adaptacije” koji su učinili da dođe do potpunog restrukturisanja ekonomije i načina

života, te brzog uspona i napretka istočnoazijskih država, “nema presedana u

ljudskoj istoriji”. Kroz adaptaciju, identifikaciju, učenje, prihvatanje razvijenog i

naprednog došlo je do transformacije tradicionalne konfučijanske kulture i isticanja

novih vrednosti: spremnost da se uči od drugih; odanost radu, zajednici; želja za

novim i višim postignućima; štedljivost, marljivost, takmičenje. Sve ovo učinilo

je da istočnoazijske zemlje i dalje postižu velike rezultate u ekonomiji, socijalnim

odnosima i politici i postaju ravnopravan partner i respektivan konkurent zapadnoj

razvijenoj tržišnoj ekonomiji.

Konfučijanizam ističe dužnost

, odanost i obaveze kao važne karakteristike

individualnog i grupnog delovanja, “zbog toga što se čovek u ovom učenju zamišlja

kao pojedinac uglobljen u čitavu mrežu postojećih društvenih odnosa”(Fukujama,F.

str.284). To je dovelo da porodične veze u mnigim “konfučijanskim” društvima

imaju centralno mesto u pokretanju i razvoju biznisa. Ovaj elemenat konfučijanske

tradicije odlučujuće je uticao na razvoj juga Kine, oblast Fudžijan i Kvangdong.

Iz tog područja potiče najviše emigranata u kineskim zajednicama u Singapuru,

Maleziji, Indoneziji, Hongkongu, Tajvanu. Iako se ta imigracija odigrala pre

nekoliko generacija, oni su održali svoje porodične (plemenske) veze sa Kinom

i svoj kapital ulagali u porodične i plemenske poslovne mreže na jugu Kine,

što je dovelo do ekonomskog buma tog područja. Slična situacija je i u južnoj

Koreji. Naime, tu su poslovni i preduzetnički poduhvati vezani za porodični

biznis, iza svih velikih korejskih kompanija stoji kao osnivač neka porodica.6

Fukujama napominje da su porodični (plemenski) odnosi u Koreji još širi nego u

Kini, jer ljudi tamo traže zajedničkog pretka čak tridesetak generacija unazad, te

plemena imaju po nekoliko stotina hiljada srodnika. Međutim država je, u želji da

Fukujama konstatuje da je u tradicionalnoj Kini “dužnost prema porodici nadilazila

sve ostale dužnosti, uključujući i obaveze prema caru, nebesima ili bilo kojem drugom izvoru

svetovnog ili božanskog autoriteta”(Fukujama, 1997, str. 93)

“Ispod spolja nametnutih korporacijskih džinova, kao što su Hjundaji i Samsung, leže

familijaristička preduzeća nastala iznutra, koja se sporo prilagođavaju profesionalnom načinu

uprevljanja, javnoj svojini, razdvajanju upravljanja od svojine i depersonalizovanom,
hijerarhizovanom korporacijskom načinu upravljanja”(Fukujama, 1997, str. 139).KULTURA

223
imitira model Japana i nekih zapadnih zemalja, uticala da se od malih porodičnih

preduzeća razvijaju velike svetske kompanije. Ono što je posebno pokrenulo

korejsku privredu i poslovanje jeste velika spremnost malih preduzetnika da svoju

decu obrazuju i tako pripreme da budu uspešni menadžeri, moderni preduzetnici

i vlasnici. U japanskoj konfučijanskoj tradiciji uloga porodice, očevog autoriteta,

sinovljeve ljubavi i bezuslovnog poštovanja, mnogo manje je naglašena neko

u kineskoj i korejskoj tradiciji. Veze unutar porodica mnogo su manje izražene

nego u kineskoj i korejanskoj porodici. U japanskoj transformaciji konfučijanskih

vrednosti centralno mesto dobila je vrlina odanosti. Međutim, odanost u ovom

slučaju podrazumeva odanost vrhovnom političkom autoritetu, gospodaru

(posebno feudalnom gospodaru – daimyo), vođi grupe. Ovo potiče od samurajske

i šogunske kulture i tradicije i njihovih etičkih pravila (bušido) na koju se

konfučijanizam naslanjao. Odanost kolektivnim subjektima ima prioritet u odnosu

na odanost porodici. U modernim preduzetničkim, poslovnim i ekonomskim

odnosisima u Japanu, princip odanosti ogleda se u odanosti menadžera svojoj

kompaniji, zaposlenog radnom mestu i radnoj grupi, mladih obrazovnom sistemu,

svih zaposlenih visokoj radnoj etici, čiju suštinu čini težnja ka perfekcionizmu,

kao i odanosti svih građana naciji i državi.

Transformacija konfučijanske kulturne tradicije u sistem vrednosti koji

podstiče i stvara preduzetničku inicijativu, duh i inovativnost, a sve to utiče na

snažan ekonomski razvoj i napredak, pokazuju da “kulturne tradicije nastavljaju

moćno da utiču na na proces modernizacije” (Tu Vjeming,2004), na raznim

prostorima planete.

Protestantizam (insistira na ulozi pojedinca) i konfučijanizam (ističe

vrednost kolektiva, institucija, autoriteta) predstavljaju dva važna primera kulturne

transformacije i kulturnih vrednosti koje su u istim ili različitim uslovima i vremenu

dali slične ili različite ekonomske, socijalne i političke rezultate i uspehe. Pored ta

dva primera mogu se pomenuti još neki kulturni preobražaji i kulturne vrednosti

koji su uticali na privrednu, ekonomsku i društvenu modernizaciju i razvoj, pre

svih prosvetiteljstvo, liberalizam, Mejdži restauracija i pragmatizam.

Prosvetiteljstvo je donelo nove vrednosti kao što su sloboda, prirodno

pravo, pravna jednakost, svest, zakon, poštovanje privatnosti, individualizam,

racionalnost, prosvećenost masa. Osnovna poruka prosvetiteljskog učenja odnosi

se na stav da istorija ljudskog roda treba da bude svedočanstvo o stalnom napretku.

Ovo je bila pokretačka misao i podsticaj za oslobađanje čovekove enrgije, kako

individualne, tako i kolektivne, u svim oblastima ljudskog delovanja i stvaralaštva.

Ovo se manifestovalo u zahtevima da se čovek oslobodi autokratske monarhije

potpomognute plemićko-klerikalnim slojem koji je uporno štitio feudalni društveni

poredak. Sloboda i jednakost za ugnjetene slojeve, kao osnovno čovekovo pravo,

proklamovano je kako od strane francuskih teoretičara prosvetiteljstva, tako SOCIOLOGIJA dr Ivan

Šijaković

224

i od strane masovnih pokreta buržoazije i proletarijata koji su kasnije usledili.

Na udaru teorijske kritike francuskog prosvetiteljstva i masovnih pokreta koji su

njime inspirisani u Francuskoj, Engleskoj i Americi, našla su se tri glavna stuba

feudalnog društvenog sistema: monarhija, plemstvo i katolička crkva.

Vrednosni sistem koji su proklamovali predstavnici prosvetiteljskog učenja

pogodovao je nailazećem periodu ekonomskog razvoja društva, prvenstveno

usponu industrije i trgovine, kao i reformi poljoprivrede. Širenje privatnog

vlasništva i oslobađanje ljudi od besplatnog služenja feudalnim gospodarima,

stvorilo je snažan potencijal za ekonomski razvoj i društveni napredak u zapadnim

zemljama tokom 18. i 19. veka. Prosvetiteljstvo je predstavljalo jednu od

inspiracija za preobražaj kulture i nastanak novih kulturnih vrednosti u državama

ortodoksnog katoličkog duhovnog prostora. Taj kulturni preobražaj, zajedno sa

protestantskom etikom, pokrenuo je ubrzani tehnološki, industrijski, ekonomski i

privredni razvoj zapadnih zemalja.

Liberalizam deluje (više od tri veka) kao ideologija i pokret koji nosi u

sebi zahtev za više slobode, racionalnosti, konkurencije, podstcaja, traganja za

novim, svežim, boljim. Obično se ističe ekonomski i politički aspekt liberalizma. U

osnovi svega liberalizam vidi interese, potrebe i vrednosti kao pokretače napretka

i razvoja pojedinca, a zatim njegove uže i šire zajednice kao i celog društva i

čovečanstva. Težnja za prirodnim pravima i mogućnostima čoveka kao slobodne,

samostalne, nezavisne i kreativne ličnosti koji su bili sputani, potisnuti i negirani

u srednjem veku od strane crkve i staleške strukture društva dovela je do pojave

prvih zahteva za promenom takvog stanja. Liberalizam se pojavio kao ideja za

oslobadjanjem čoveka od dominacije staleške i crkvene strukture. On je postavio

pitanje podele društva na javnu i privatnu sferu gde bi javnu sferu štitila stroga

državna pravila, a privatnu sferu sačinjavalo pravo čovekovog izbora. Liberalizam

je tražio različitost, konkurenciju i emancipaciju u svim oblastima čovekovog

života i delovanja. Od privh početaka pa do danas liberalizam se uvek pojavljivao,

nastajao, obnavljao, revitalizovao i afirmisao kao ideja slobode i oslobadjanja

od zatvorenog, tromog, zaostalog, ekonomski neracionalnog, nedemokratskog i

rigidnog društvenog sistema i njemu pratećih ideologija.

Mejdži rastauracija (revolucija prosvećenosti) je specifičan kulturni

preobražaj u Japanu u drugoj polovini 19. veka. Japanski car Mutsu Hitu iz dinastije

Mejdži 1868. gonine uz podršku nadolazeće buržoazije, jednog dela plemstva, pa

i delimičnu stranu podršku sbacuje dotašnju šogunsku vlast i uvodi apsolutnu

monarhiju. Carska vlast uvodi značajne reforme u japansko društvo, prekidajući

tako izolaciju Japana koja je trajala prethodna tri veka. Ovim reformama ukinuta

je feudalna rascepkanost zemnje, socijalni staleži su izjednačeni u pravima, država

je podeljena na prefekture koje su bile obavezne da se pokoravaju centralnoj vlasti,

uvedeno je pravo privatne svojine na zemlju i ostalu imovinu ukidajem feudalnog KULTURA

225

prava svojine, modernizovana je armija, reformisano je školstvo, uvedene su

mnoge institucije slične evropskim i američkim, donesen je prvi ustav (1889.

godine) koji je uveo parlamentarnu dvodomu monarhiju, umesto apsolutističke.

Ovo je primer gde se kulturni preobražaj i zaokret u sistemu vrednosti

“uvodi odozgo”, od strane vladajućeg poretka, a ne da dolazi “odzdo” od strane

obrazovanih, intelektualnih, naučnih krugova ili masovnih pokreta. Mejdži

restauracija je postakla snažan razvoj japanskog društva, posebno u oblasti

industrije, tehnologije i trgovine. Mladi ljudi su masovno odlazili na školovanje u

Evropu i SAD, donosili nova znanja, informacije i veštine, počela je ekonomska

sradnja sa zapadnim zemljama, sve to je ubrzalo ekonomski i društveni razvoj

Japana u narednom periodu. Ovo nam pokazuje kako promena kulturnih vrednosti

podstiče privredni i ekonomski razvoj i stvara povoljnu društvenu klimu za

preduzetništvo i poslovanje.

Pragmatizam je filozofsko i političko učenje, pre svega u Americi

(najznačajni predstavnici V. Džems i Dž. Djuj), koje je podstaklo razmišljanje

o značaju praktičnog, neposrednog, konkretnog delovanja čoveka u njegovoj

sredini. On je uneo preobražaj u oblast duhovnog i verbalno izražavanja, zahtevom

da se sve to izrazu kroz praktičnu korist i materijalne vrednosti. Teorija je, za

pragmatizam, samo pretpostavka i instrument za rešavanje određenih problema,

a ne rešenje samo po sebi. Istina koja se u radu ne pokaže prikladnom, dobrom i

korisnom, te koja ne vodi napred, za pragmatizam je mrtva istina. Čovek i društvo

samo u radu i praksi mogu steći pravu orjentaciju i krenuti ka progresu. Prema

tome, ni čovek ni društvo nisu sami po sebi dati, oni se razvijaju i ostvaruju prema

mogućnostima. Džon Djuj smatra da je rešenje svake društvene krize moguće kroz

stalnu potrebu usklađivanja starog sa novim, prošlosti sa budućnošću, tradicije sa

inovacijom. Dž.Djuj odbacuje revoluciju i smatra neophodnim rekonstrukciju i

reformaciju društva i društvenih odnosa. Promena treba da bude svakodnevna,

inovacija da oplemenjuje tradiciju, progres da nadilazi konzervativizam.

Ideje koje je zstupao pragmatizam predstavljaju jedan kulturni katalizator

koji je uticao na razvoj stvaralaštva, individualizma, težnji za radom i sticanjem,

shvatanjem značaja praktičnog i konkretnog za čoveka i društvo u SAD krajem

19. i početkom 20. veka. Pragmativizam je bio odgovor na klasični liberalizam,

konzervativizam i učmalu kulturu toga vremena. Smatra se da je on bio jedan od

podsticaja snažnog industrijskog i privrednog razvoja tadašnjeg američkog društva.

Ode su pomenuti neki karakteristični primeri kulturnog preobražaja i

kulturnih vrednosti koji su podstakli razvoj društva i omogućili stvaranje povoljne

društvene klime za razvoj preduzetništva i poslovanja. Postoje i brojni primeri

gde su kultura i kulturne vrednosti uticali negativno na ekonomski i društveni

razvoj, odnosno doveli do njegovog usporavanja i opadanja, ili su pružali otpor

svakom preobražaju i modernizaciji.SOCIOLOGIJA dr Ivan Šijaković

226
6.2. Deset kulturnih vrednosti koje podstiču preduzetništvo

U savremenoj teoriji sve više se govori o povezanosti ekonomskih vrednosti (praktičnih, neposrednih,
racionalnih, kratkoročnih) i kulturnih vrednosti

(obrazovanje, znanje, patriotizam, religija, poverenje, pravda, vrlina, ideologija,,

utopija, tradicija). Kako kaže Marijano Grondona (2004), “ekonomski razvoj je

suviše značajan da bi bio prepušten samo ekonomskim vrednostima”, odnosnono,

sam ekonomski razvoj treba shvatiti kao “kulturni proces”.

Jedna od prvih kulturnih vrednosti koje pogoduju ekonomiji, posebno

preduzetničkom duhu, jeste odlučnost. Da bi se postigao ekonomski razvoj mora

postojati odlučnost (pojedinca, grupe, zajednice) da se rad stavi u centar zbivanja

i sistema vrednosti, da se podiže produktivnost, da se ulaže u razvoj. Odlučnost je

pokazatelj lične ili kolektivne sposobnosti, spremnosti, nastojanja, autonomnosti, snage, moći u
delovanju i odnosima u društvu. Odlučnost je pokretačka energija rada i delovanja, podsticaj i
preduslov individualnog i kolektivnog uspeha. U

preduzetničkom duhu i poslovnoj kulturi, odlučnost znači hrabro nastojanje svakog

poslovnog subjekta da se unapredi svoje poslovanje i poslovanje u svom okruženju.

To je preduslov da se donese odluka o pokretanju sopstvenog biznisa, da se unapredi,

reorganizuje i usavrši neka poslovna aktivnost, da se razvije novi koncept, poboljšaju

uslovi u društvenoj sredini, da se učini odlučujući zaokret u ekonomiji i društvu.

Preduzetnička aktivnost može biti dinamična i produktivna u poslovnoj kulturi u

kojoj se ispoljava hrabrost i odlučnost da se istražuje, podigne poslovni i obrazovni

nivo, uvode inovacije, otkrivaju nova tržišta i novi poslovni prostori, poštuje kvalitet,

standardi i poslovna etika. Može se reći da je ekonomski razvoj jedan stalni proces

odlučnog natojanja da se stimuliše rad, poveća produktivnos, investira, razvija

takmičarski duh, uvode inovacije i unapređuje organizacija poslovanja.

Spremnost na takmičenje i konkurenciju sa drugim poslovnim subjektima,

drugim kulturama i prostorima, predstavlja važnu vrednost savremene kulture,

posebno poslovne kulture i preduzetništva. Biti spreman na izazov sa bilo koje

strane, na odgovore u poslovnom zamahu i preduzetničkoj inicijativi, predstavlja stimulativnu

atmosferu za razvoj biznisa i njegov uspeh. Takmičenje stvara

preduslove za dinamičnost poslovanja i rada u nekoj sredini kao bital elemenat

poslovne kulture.Dinamičnost je povezana sa odlučnošću, izvesnošću i nastojanjima da se ide ka

novim poduhvatima i poslovnim promenama. Ona obezbeđuje
širenje preduzetničkog duha (Gilder, 1992) i poslovne klime na uže i šire poslovno okruženje, pokreće
i podstiče druge da se odlučnije angažuju u poslovanju,

teže promenama i unapređenjima, ne zadovoljavaju se postignutim već uvek teže

novom i boljem. Takav primer je Bil Geits i kompanija Majkrosoft.

Kultura koja ceni i praktikuje sigurnost u svim oblastima drštvenog

života, može biti podsticajna za preduzetništvo i poslovanje. Izbegavanje kon-KULTURA

227

flikta i rizčnih postupaka u nekoj sredini predstavlja sigurnost za poslovanje i

dugotrajno poslovno angažovanje. To se posebno vrednuje u naše vreme kada se

zna da živimo u “društvu rizika” i da se rizici stalno umnožavaju i smenjuju (od

terorizma do ekoloških katastrofa). Neposredno sa sigurnošću može da deluje i

dugoročnost kao važna kulturna vrednost koja objašnjava da se radi o sredini gde

se može planirati, investirati, postavljati dalje ciljeve, pripremati poslovnu strategiju i posvetiti se
inovacijama. Ekonomski razvoj je, kako kaže Grondona, stalna

borba između dugoročnih ciljeva i kratkoročnih interesa, a funkcija kulturnih

vrednosti je podrže dugooročnost kao suštinu stabilnog ekonomskog procesa.

Kulturna sredina koja gaji kreativnost prestavlja pogodan prostor za razvijanje preduzetništva i
poslovanja (Molend i Nolen, 1995). Rad i kreativnost

su osnove modernog ekonomskog razvoja. Kreativnost je vrednost koja podstiče

grupe i pojedince da stvaraju, da se zalažu, da se osećaju sigurno, puni motivacije

i samopouzdanja, da sami odgovaraju za svoj uspeh. To dalje podrazumeva prisutnost slobode

pojedinca da se upusti u inovacije i nove poduhvate, da traga za optimalnim rešenjima, da ima
poverenja u druge i drugi u njega. Kreativnost je direktno povezana sa stvaranjem novog, boljeg,
bogatijeg, produktivnijeg, savršenijeg

i naprednijeg. Kreativnost i stvaranje su usmereni ka budućnosti i susretu sa novim

i progresivnim, oni podstiču konkurenciju i poslovnu dinamiku.

Podsticajna kultura, odnosno kultura koja daje podršku preduzetništvu i

ekonomskom progresu postavlja obrazovanje u centar sistema vrednosti. One

nacije koje su u prethodnom stolću poklanjale veliku pažnju obrazovanju, a nastavile

da to čine i danas, stvorile su glavni uslov da budu razvijene u ekonomskom i

svakom drugom pogledu. Obrazovanje je temelj modernog napretka. Reč je o

obrazovanju koje pruža kvalitetna znanja, informacije i veštine, kao tri neodvojive

komponente jednog obrazovnog sistema. Da bi bilo svrsishodno, savremeno obrazovanje proizvodi

aktivno znanje, ono nije samo “opismenjavanje”, nije samo
socijalizacija (usmeravanje ka poželjnom ponašanju), već instrument razvoja sposobnosti, talenta i
ambicija svakog pojedinca i cele zajednice.

Samo dinamično obrazovanje i znanje mogu podsticati i razvijati kreativnost

i inovativnost kod savremenog čoveka. Društva koja gaje kulturu prožetu visokim

stepenog modernog obrazovanja i znanja mogu očekivati ekonomski i društveni

progres u dugoročnom periodu.

Odgovornost uspostavlja ravnotežu između potreba, interesa, motiva,

želja, namera i postupaka. Bez odgovornosti svaka od pomenutih kategorija mogla

bi da se pretvori u jednostrano, neproduktivno, neobuzdano delovanje sa pogubnim posledicama po

konkretno društvo (naravno i po globalno društvo).7

Više o obrazovanju, znanju i odgovornosti videti u poglavlju “Rad, obrazovanje, odgovornost” u

ovom udžbeniku.SOCIOLOGIJA dr Ivan Šijaković

228

6.3. Individualne vrednosti i preduzetništvo

Da bi se počeo bilo kakav posao, iznela neka poslovna ideja, započeo

vlastiti biznis, potrebna je određena hrabrost. Hrabrost podrazumeva odlučnost da

se nešto pokrene, promeni, započne, iznese vlastita ideja, da se veruje u to i čvrsto

stoji iza toga u nameri da se realizuje određeni projekat. Hrabrost je važna polazna

tačka u svakom preduzetničkom poslu. Mnogi ljudi imaju određene ideje, imaju

uslove i neke druge pretpostavke, ali nemaju odlučnost da to realizuju. Hrabrost

je osnova formiranja preduzetničke volje, njeno ispoljavanje na konkretnim

poslovnim primerima i u konkretnim ekonomskim uslovima. Otvoriti vlastito

preduzeće, radnju, restoran, agenciju, podrazumeva da je čovek svestan soje uloge

u svemu tome, da ima prethodno znanje, da je odabrao dobar tim saradnika koji će

mu pomoći da ostvari svoje ideje. Pre svega, preduzetnička hrabrost podrazumeva

da čovek odlučno kreće u realizaciju neke zamisli koja će mu pomoći da nešto

ostvari, da učini nešto značajno “od svog života”, u poslovnom smislu.

Poslovna hrabrost još više dolazi do izražaja kada ljudi nastoje da promene

svoj dosadašnji poslovni status, svoje poslovne rezultate i ukupan poslovni imidž.

Nekada je lakše odlučiti se za započinjanje novog posla, nego što je to slučaj kada

treba promeniti poslovne principe i poslovno ponašanje kod već postojećeg posla.

Ljudi se teško odlučuju da započnu restrukturisanje nekog preduzeća, promenu

poslovanja, izmenu strukture proizvoda, promenu sistema komunikacija unutar

preduzeća i u njegovom okruženju i slično. Postoji mnogo razloga koji sprečavaju

ljude da se hrabrije upuste u promenu postojećeg načina i stila poslovanja koji

ne donosi dobre rezultate: delovanje po principu inercije, odsustvo inventivnosti,

nedovoljno znanje i inovacije, sputanost postojećom strukturom u kompaniji i

njenim okruženjem,navike i tradicija, izbegavanje odgovornosti, odsustvo sklonosti

ka novim poduhvatima, socijalna struktura, nivo kulture i komunikacije u radnoj

i životnoj sredini. U situaciji kada čovek deluje u već formiranoj kompaniji na

njegove namere, rešenost i odlučnost utiču drugi ljudi koji ga svojom aktivnošću

ograničavaju, ili sprečavaju, da ostvari svoje ideje inicijative i zamisli. U takvoj

sredini hrabrost je obavezna karakteristika odgovornog preduzetnika i menadžera.

U većem kolektivu preduzetnik mora imati hrabrost koja donosi rezultate celoj

sredi u kojoj rukovodi i deluje a koja se zasniva na vlastitim promišljanjima i

analizama najbližih saradnika. U nerazvijenim zemljama i zemljama u periodu

tranzicije veoma je važno da preduzetnička aktivnost, odlučnost i hrabrost dođu do

izražaja kako bi se unapredilo poslovanje, ubrzale privredne reforme i poboljšao

životni standard.

Preduzetnička hrabrost podrazumeva stanje u kome preduzetnik preuzima

na sebe dozu rizika za uspeh određene poslovne ideje i strategije, kada on vereuje

u uspeh i poslovni rezultat upkos sumnjičenju i podozrenju koje vlada u njegovom KULTURA

229

okruženju, pa i među njegovim saradnicima koji nisu u stanju da odmah shvate

suštinu poduhvata. Tako početna preduzetnička hrabrost prerasta u kontinuirano

nastojanje da se preduzetnik probija kroz sve situacije u kojima se zatekao i u

koje će dospeti svojom aktivnošću ili aktivnošću i posledicama koje su rezultat

delovanja objektivnih činilaca i okolnosti. Preduzetnička klima i preduzetnički duh

mogu zahvatiti određenu sredinu samo ako se stalno širi uticaj ideja, informacija

i inovacija na tu sredinu, ako se, uprkos otporu i nerazumevanju, pokazuje želja,

rešenost i odlučnost da se pokrene i podstakne neka poslovna ideja i neko novo

rešenje u postojećem radu i poslovanju. Preduzetnik mora biti spreman da deluje

odlučno, hrabro, pouzdano i uverljivo i u uslovima opšte privredne konjunkture, kao

i u uslovima privredne recesije, krize i poslovne turbulencije. Veština prilagođavanja

svim privrednim i poslovnim okolnostima i uslovima, od lokalnog do globalnog

nivoa, predstavlja jedanu od najvažnijih karakteristika savremenog preduzetništva

i poslovanja uošpšte. Preduzetnik mora biti spreman da aktivno deluje na sve

izmenjene okolnosti poslovanja i rada i da nepovoljne situacije za većinu, pretvara

u prednosti za sebe i svoj biznis. Uspešan preduzetnik, individualno ili u kolektivu,

pokazuje sposobnost uspostavljanja ravnoteže (ekvilibristika) u promenjenim

uslovima i okolnostima. U svakom društvu postoji mali procenat “prirodno”

nadarenih ljudi koji se mogu prilagoditi svim okolnostima i probijati kroz sve

situacije. Tu osobinu treba podsticati, “gajiti”, širiti, stvarati klimu u kojoj će se

preduzetnici brzo prilagođavati promenama i novim uslovima. Različite prepreke

i blokade mogu da budu podsticajne za prduzetničku maštu i kombinatoriku. U

preduzeću, kao i u društvu, postoje različite snage i interesi koji se suprostavljaju

promenama u poslovanju, kao i oni koji traže promene. Potrebno je mnogo znanja,

veštine, informacija i lične sposobnosti da se odgovori na takve izazove.SOCIOLOGIJA dr Ivan Šijaković

230

Karakteristika dobrog, ambicioznog i savremenog preduzetnika jeste i

težnja da se nikada ne zadovolji malim uspehom. Započeti neki vlastiti biznis

sa ambicijom da se “tavori” i samo “preživljava” u poslovnom okruženju znači

unapred sebe osuditi na neuspeh, gledano dugoročno. Svaki mali uspeh treba da

bude samo početak sve većeg rada, zalaganja i težnje da se kontinuirano postiže

veći uspeh, širi uticaj, značaj i moć u poslovnom okruženju. Ako se ostaje na

nivou malog uspeha i malog poslovnog rezultata onda to deluje kao neka vrsta

pritiska i nemira, posluje se u strahu da se može dogoditi situacija u konjoj posao

može brzo da padne u teškoće ili propadne. Stalna težnja za većim rezultatima i

većim poslovnim poduhvatima daje osećaj sigurnosti i samopouzdanja u biznisu.

Jedna od osnovnih pretpostavki u preduzetničkom i poslovnom poduhvatu

jeste delovanje bez predrasuda. Na početku svog poslovnog poduhvata svaki

preduzetnik se susreće sa manjim ili većim stepenom različitih predrasuda u

internom i eksternom preduzetništvu. Nekada je u pitanju posao koji se u određenoj

sredini manje ceni, ili se vezuje za određene socijalne slojeve, za određenu kulturu,

stil i način života, uslove, vreme, moralne nazore i slično. Svet je pun predrasuda.

Čovek kroz razrvoj, socijalizaciju, rad i saznanje susreće i predrasude o drugima,

o svojoj sredini, o sebi. On ih apsorbuje i usmerava zavisno od svoje percepcije,

znanja, sposobnosti, ali i od uticaja sredine u kojoj deluje. Naravno, postoji i

“nesvesno” delovanje predrasuda, kao moć navike. Ako je preduzetnik sputan

i “zarobljen” predrasudama, onda je njemu teže da uspe u nekom poslovnom

poduhvatu. Ali borba za slobodu i nije ništa drugo nego borba sa predrasudama,

kako je to govorio Miroslav Krleža. Postoje sredine koje imaju tradicionalni KULTURA

231

sistem vrednosti, koji veoma teško i sa velikim socijalnim, političkim i moralnim

lomovima menjaju. Tu se teško prihvataju novine, sumnjiče se svake promene i

težnja da se radi drugačije od onoga što su “generacije očeva i dedova ostavile”.

Posebno se pruža otpor prema inovacijama u tehnologiji, znanju i organizaciji

poslovanja, ključnim faktorima za uspeh u savremenom preduzetništvu. Predrasude

sužavaju prostor za slobodno, samostalno i podsticajno delovanje u biznisu, one

smanjuju stepen poverenja u pojedince, određene socijalne i kulturne grupe, a

poverenje je važan činilac uspeha preduzetničke ideje i preduzetnićkog poduhvata

u svakoj sredini. Zbog toga je za uspeh preduzetništva od presudne važnosti da

svaki čovek koji preduzima neku poslovnu aktivnost ima na umu da će se susresti

sa predrasudama o tome i da pravi strategiju kako prevazići predrasude i uspeti

u svom poslu. Posebno je važno da individualni preduzetnik koji započinje neki

novi posao, sa kojim sredina do tada nije imala iskustva, deluje tako da zanemari

sumnjičavost i podozrenje koje šire pojedinci ili određene socijalne i kulturne

grupe o nemogućnosti i nepotrebi takvog posla u nihovoj sredini.

Preduzetnička volja ispoljava se i kroz dinamičnost poslovanja i rada.

Nalazimo se u vremenu i okolnostima dinamičnih promena kako u međunarodnim

relacijama, globalnim tokovima, tako i na regionalnom i lokalnom nivou. Posebno

je to izraženo u društvima tranzicije koja moraju da prihvate svu poslovnu

i privrednu dinamiku koja se svakim danom širi na ova društva i vrši pritisak

na ubrzavanje njihovih ekonomskih i ukupnih društvenih tokova. Uspešan

preduzetnik je pokretljiv, pun energije, stalno spreman da preduzme nove poslovne

aktivnosti i izazove koji će doprineti širenju posla i ostvarenju većeg profita.

Dinamičnost je povezana sa odlučnošću, neizvesnošću pa i rizikom u nastojanjima

za novim poduhvatima i poslovnim promenama. Dinamičnost obezbeđuje širenje

preduzetničke volje i poslovne klime na užu i širu okolinu, pokreće i podstiče

druge ljude da se uspešnije i odlučnije angažuju u poslovnom svetu. Dinamičan

preduzetnik je sklon promenama i poboljšanjima u poslovanju, ne zadovoljava se

postignutim već uvek teži dalje i više.

Uspešan razvoj preduzetništva podrazumeva i fleksibilnost u poslovanju,

njegovom organizovanju i vođenju. Fleksibilnost podrazumeva takav način rada u

kome se jedno rešenje može prilagoditi promenjenim uslovima i novim zahtevima

poslovanja. Danas smo svedoci da pojedine kompanije za kratko vreme promene

deo ili celokupno poslovanje, održavajući na taj način mogućnosti opstanka na

tržištu i dajući odgovor narastajućoj konkurenciji. Fleksibilna struktura nekog

preduzeća omogućava lakše kombinovanje poslovnih resursa, bolju iskorištenost

kapaciteta, uštede u materijalu, vremenu i povećava efikasnost i produktivnost.

Fleksibilna kompanija mora da se u kratkom vremenu preorjentiše na novu

proizvodnju ili uslugu i da na taj način odgovori zahtevima tržišta i konkurencije.

Ovde posebno dolazi do izražaja preduzetnička volja i motivacija za poslovni SOCIOLOGIJA dr Ivan
Šijaković

232

poduhvat i poslovni uspeh. Fleksibilnost preduzeća počiva na znanju, idejama

i informacijama, njihovom brzom protoku i primeni. Pored organizacionog i

“tehničkog” dela, fleksibilnost uključuje i spremnost i odlučnost (“mentalna”

fleksibilnost) preduzetnika da primenjuje inovacije i ideje koje će doprinose

prilagođavanju svim poslovnim promenama. Biti u stanju da se prilagodi

potrebama tržišta to je osnovna premisa za svakog savremenog preduzetnika i

svako preduzeće, ona omogućava opstanak, razvoj i napredak u poslovanju.

Sledeći važan elemenat preduzetničke volje jest moć slekcije. To

podrazumeva, pre svega, individualnu sposobnost, izraženu kroz znanje

i inteligenciju, da se brzo uočavaju potrebe i vrši odvajanje važnog od manje

važnog, bitnog od nebitnog, korisnog od štetnog i slično. Preduzetnik sa dobrom

moći selekcije brzo odlučuje šta želi, šta je neophodno i važno da se uradi da bi

se preduzeo poslovni poduhvat i postigao poslovni uspeh. Moć selekcije dolazi

do izražaja u uslovima kada preduzeće trpi različite uticaje koji dolaze iznutra,

kao i uticaje koji dolaze od spoljašnjih faktora. Dobar preduzetnik brzo, odlučno,

jasno i precizno uočava koju vrstu posla treba forsirati, šta je važno za uspeh posla

u određenim uslovima, kada se primenjuje kategorija sigurnosti u poslovanju,

koje su želje, namere i očekivanja sdaradnika, šta ih motiviše, kako odgovoriti na

potrebe tržišta i potrebe zaposlenih.

Imati viziju u poslovnom poduhvatu prestavlja esencijalni deo kako

individualnog tako i kolektivnog preduzetništva. Vizionarstvo je ona granična linija

koja odvaja sposobne, preduzimljive, odlučne i hrabre preduzetnike od onih koji to

nisu. Preduzetnik mora imati krtkoročnu i dugoročnu predstavu o mogućnostima,

putevima i načinu ostvarenja uspešnih poslovnih rezultata. Ta vizija mora biti

realna i ostvarljiva, situirana u određeni prostor, vreme, uslove, okruženje, mora biti

usmetrena ka tržištu, doneti poboljšanje poslovanja, vizija ne sme biti opterećena

nerealnim pretpostavkama i “utopijskim” zamislima odvojenim od realnog stanja

i dokučivih resursa. Realne i ostvaruive poslovne vizije deluju motivišuće kako

na onoga ko ima viziju tako i na njegove saradnike i celo preduzeće, čak i u onim

situacijam kada vizionar nije odmah bio sasvim shvaćen. Preduzetnik bez vizije je

kao sportista bez dovoljno talenta, može uspeti samo do prve značajnije prepreke

i iskušenja. Rezultate iznad proseka u preduzetničkom poduhvatu može dati samo

prava vizija kombinovana sa inovacijom, znanjem i upornim radom.

Preduzetnička volja se često manifestuje i kroz harizmatičnost pojedinih

ljudi, menadžera ili istaknutih preduzetnika sa vizijom i odlučnim nastupom.

Harizmu (poseban dar, sposobnost da vodi, prednjači, organizuje, da ga drugi slede)

ima onaj preduzetnik koji u jednakim uslovima i sa približnim sposobnostima biva

primećen, izdvojen od drugih, ostavlja poseban, upečatljiv utisak kod sagovornika,

klijenata, saradnika i ostalih koji sa njim dolaze u poslovni kontakt. Preduzetnik sa

harizmom mnogo znači za širenje poslovnog duha i preduzetničkog stila i načina KULTURA

233
života, kako u preduzeću, tako i lokalnoj i široj zajednici. On širi duh poverenja,

podstiče i motiviše druge, pokreće na poslovni poduhvat druge u svom okruženju.

Istina, harizmatski usmereni preduzetnik može i da deluje negativno ukoliko

svoju harizmu koristi samo na ostvarenje lične promocije, sticanje monopolskog

položaja i korištenje neregularnih i nedozvoljnih sredstava u sticanju bogastva i

postizanju poslovnog uspeha.

Neposredno povezana sa harizmatičnošću jeste i sklonost ka liderstvu

u grupi, kompaniji, sredini. Lider ili vođa podrazumeva ličnost koja je po

svojim mentalnim, intelektualnim i obrazovnim sposobnostima sklona da uvek

zauzme poziciju “prvi među jednakima”, ali da prednjači u odgovornosti i viziji.

Liderstvo zahteva sposoban, odlučan, angažovan i motivisan tim spreman da

ostvari impresivne poslovne rezultate. Liderstvo u timu znači takvu kombinaciju

elemenata vođenja u kojim će ono “ja” lako i neosetno prerati u “mi”, ali

istovremeno sačuvati podsticajnu i kreatvnu dimenziju svakog “ja” izraženu u

slobodi, slobodnoj volji, ličnoj motivaciji i vlastitom zadovoljstvu. Lider treba da

deluje po principu lične odgovornosti, a ne po principu slobodne volje. On treba

da motiviše i pokreće, da zastupa etičke principe u radu. Lider mora biti mentalno

zrela i snažna ličnost koja nije podložna čestim promenama raspoloženja, nije

povodljiv, trpi uticaje sa strane, spreman da se argumentima odupre svakoj vrsti

dijaloga, sučeljavanja i konflikta. Za dobrog lidera sardnici u timu uvek će imati

osećaj da on služi timu umesto da ga “eksploatiše”, da sluša šta drugi misle i

predlažu, da povezuje sve u jednu skladnu celinu, vodi brigu o ispoljavanju svojih

osećanja, uvek stvari gleda očima drugih (u poslovnom i preduzetničkom smislu

to znači očima kupaca i tržišta).

7. Tolerancija

Savremeno društvo je puno protivrečnosti, podela i atomizovanosti grupa

i zajednica. Da bi se ostvarila komunikacija i usklađenost potreba i interesa

neophodan je visok stepen tolerancije. Tolerancija polazi od pitanja: zašto smo

različiti? Različitost je prirodno svojstvo čoveka, svesti i društva. To je unutarnja

dijalektika i energija društva i društvene mobilnosti. Jedino u mnoštvu različitosti

društvo može obezbediti dovoljno podsticaja, ideja, slobode, neophodnih za stalni

razvoj, konkurenciju i pluralizam potreba, interesa i vrednosti. Međutim, bogatstvo

različitosti često prelazi u stanje latentne opasnosti od izbijanja sukoba različitih

oblika i intenziteta. Što se društvo brže razvija, u ekonomskom, tehničkom, i

tehnološkom pogledu, to se češće pojavljuju “pukotine” u njegovom socijalnom

biću (nezaposlenost, siromaštvo, marginalne grupe, lokalna i regionalna nerazvijenost), koje podstiču
kulturne razlike, političke sukobe i ideološke netrpeljivosti. SOCIOLOGIJA dr Ivan Šijaković

234

Tolerancija je neophodna kao kohezivni elemenat u izgradnji minimuma

zajedničkih interesa i odgovornosti za razvoj globalnog društva. Koegzistencija

različitih “starih” ekonomskih, kulturnih, političkih, rasnih, etničkih, polnih i generacijskih grupa,
njihovih potreba i interesa već je postala navika i uobičajena

situacija za modernog čoveka. Ali, svakim danom javljaju se novi oblici razlikovanja i različitog
ponašanja i težnji u društvu (drugačije seksualne orijentacije, spiritualističke i okultne grupe i pokreti,
muzički trendovi, modni stilovi)

koje je teško pratiti i prihvatiti. Bez stalnog razvoja tolerancije, širenja njenih

oblika i metoda, svet bi sve više zapadao u protivrečnosti i krize, mir bi se teže

održavao i branio, sukobi teško rešavali i kontrolisali. Zato je tolerancija jedan

od najvažnijih elemenata u izgradnji kulture moderne ljudske zajednice, odnosno

savremenog društva i njegovih globalnih karakteristika i manifestacija.

8. Prijateljstvo

Prijateljstvo podrazumeva emocionalnu bliskost, toplinu, poverenje, pouzdanost, iskrenost i odanost

među osobama. Razvoj ljudskog društva kroz istoriju

donosi različite uloge prijateljstva. Nekada je ono bilo znak odanosti i spremnosti

da se pomogne u borbi protiv neprijatelja i odbrane teritorije ili državne samostalnosti. Tu se

prijateljstvo razvijalo kao nužnost, bilo je uslovljeno, posredovano,

funkcionisalo je kao suprotstavljanje “neprijatelju”, a ne kao izraz unutrašnje

potrebe i zadovoljstva osoba koje stupaju u prijateljske odnose. Prijateljstvo je

nekada značilo i odnos prema poznanicima i bliskim srodnicima za razliku od

nepoznatih ljudi za koje ne mora da postoji “neprijateljski” odnos, već je reč o

udaljenosti i distanci u komunikaciji.

Prijateljstvo se može podeliti na dve grupe. Prvu grupu čine prijateljstva

među društvenim grupama i zajednicama, ona su često institucionalizovanja kroz

neke, izjave, deklaracije, ugovore i počivaju na nekom zajedničkom interesu koji

ih jasno odvaja od drugih. Drugu grupu prijateljstva čini prijateljstvo među pojedincima, poznanicima,
kolegama, generacijom ili intimnim, emotivnim vezama

(ljubav, stalno druženje, upućenost na nekoga).

9. Kultura dijaloga

Dijalog je značajan element kritike, istraživanja, saznanja i kreativnog

pristupa društvenim odnosima. Dijalog mora biti slobodan, učesnici u dijalogu

ravnopravni i autonomni. Dijalog je samo početak traganja za istinom i sadržajem

nekog problema, pitanja ili pojave. Kultura dijaloga podrazumeva mnoštvo el-KULTURA

235

emenata. a) lična kultura sagovornika; b) poštovanje sagovornika i pravo da

ima drugačije mišljenje; c) razvijenu svest i spremnost na toleranciju sredine u

kojoj se dijalog vodi; d) kritički pristup i traganje za istinom; e) dijalog mora dati

stvaralački doprinos (rezultat) daljem istraživanju pokrenutog problema; f) dijalog

ne mogu uspešno voditi sagovornici čiji se stavovi unapred znaju; g) dijalog može

obuhvatiti sva pitanja od značaja za nauku, društvo i istraživanje; h) kompetentnost sagovornika

može voditi uspešnom dijalogu; i) učesnici u dijalogu moraju

biti ravnopravni u pristupu predmetu dijaloga i njegovom jasnom određenju; j)

jedina nadmoć i ostvarena prednost jednog od sagovornika jeste puna argumentacija stavova koje
iznosi; k) dijalog mora da unapredi mišljenje, ne da ga potčini

ili diskredituje.

Dijalog koji ne posreduje između stvarnog i mogućeg nije aktuelan i nema puniji

značaj za kulturu na koju se odnosi.

Ratko Božović

Pitanja i teme za analizu i razgovor

Šta podrazumeva uže , a šta šire određenje pojma kultura.

Koja su osnovna obeležja kulture?

Karakteristike savremene kulturne dinamike.

Pozitivne i negativne manifestacije masovne kulture.

Odnos kulture i civilizacije.

Analiziraj stav Semjuela Hantingtona o sukobu civilizacija.

Koji značaj imaju simboli za razvoj kulture?

Igra kao manifestacija kulturnih vrednosti.

Igra kao manifestacija patološkog stanja i sklonosti pojedinca i grupa.

Analiziraj odnos igre i rada.

Odnos između kulture i ekonomije.

Kako kulturne vrednosti utiču na ekonomski razvoj?

Kako kultura podstiče preduzetništvo?

Analiziraj kulturne vrednosti i njihov uticaj na ekonomski razvoj u tvojoj sredini

Šta je prijateljstvo?

Analiziraj prisustvo tolerancije u tvom okruženju.

Analiziraj kulturu dijaloga u tvom neposrednom i širem okruž