Српска деспотовина за време владавине деспота

Стефана Лазаревића
Српска деспотовина је била средњовековна српска
држава чији су владари настојали да наставе
традицију и многе институције Немањићке
Србије. Постојала је од 1402. до 1459. године ( уз
кратак прекид од 1439. до 1444. г.).
У време владавине деспота Стефана Лазаревића
простирала се од Саве и Дунава на северу до
Јадранског мора на југу. Земље претходнице
Српске деспотовине су: Моравска Србија, Област
Бранковића и Зета у доба Балшића, док су њене
наследнице Смедеревски и Призренски санџак
(Османско царство) и Зета у доба Црнојевића.
 Потпис и печат
деспота Стефана
Лазаревића

Стефан Лазаревић, познат и као Стефан Високи, био је српски владар, војсковођа,
дипломата, витез и књижевник. Рођен је у крушевачком граду око 1377. године као старији
син кнеза Лазара и књегиње Милице. После Косовске битке (1389.г.), у којој је погинуо његов
отац, постао је кнез Моравске Србије, али је његова мајка књегиња Милица владала све до
његовог пунолетства (1393.). Као турски вазал предводио је своје витезове у три велике
битке: на Ровинама 1395, код Никопоља на Дунаву 1396. и Ангоре 1402. године. Стефан је
деспотску титулу (највећу после царске) добио од византијског цара 1402. године и оженио се
његовом рођаком. Годину дана касније прихватио је да буде вазал угарског краља Жигмунда и
зато као награду добио Мачву са Београдом, а нешто касније Голубац, поседе у јужној
Угарској и Сребреницу.
• Приликом Жигмундовог
обнављања витешког
реда Змаја, у децембру
1408. године, Стефан се
нашао на другом месту
међу витезовима, одмах
иза самог угарског краља.
Деспот Стефан је преместио престоницу у Београд
који се за време његове владавине богатио и
напредовао. У самом граду је подигнут читав низ
објеката неопходних за његово функционисање.
Његовим залагањем знатно је ојачано и
десетоструко проширено градско утврђење. Из
деспотовог времена потиче велики део камених
зидина Калемегданске тврђаве.
Током своје дуге владавине деспот Стефан је у
сваком погледу успео да оснажи Српску државу, тако
да период његове владавине представља последњу
блиставу епоху у историји и култури средњовековне
Србије.
• Београд у време владавине
деспота Стефана Лазаревића
Привредни успон тадашње Српске државе
огледао се у наглом развоју рударства чему је
Стефан допринео и доношењем посебног
Законика за ту област.
Главна рудна област било је Ново Брдо, са својим
гламским сребром, које се вадило и у Јањеву а
остали већи центри су били Трепча, Плана,
Копорићи, Остраћа, Рудник и Сребрница.
Развој рударства довео је до успона трговине и
развоја градских средишта.
•Стефан Лазаревић је
наставио културну
делатност ранијих српских
владара. Саградио је
манастир Ресаву (Манасију),
један од бисера тзв.
Моравске стилске групе у
српској средњовековној
уметности. Његова гробна
црква, посвећена Св Тројици,
тролисне је основе и са пет
купола. Њена унутрашњост
украшена је фрескама од
којих су најпознатије његов
ктиторски портрет и Свети
ратници. Манастирски
комплекс чине црква, конаци и
тврђава са једанаест кула, од
којих је највећа Деспотова
кула. Манастир је постао
књижевно средиште у коме
је деловала плодна
преписивачка и преводилачка
Моја сестра Ана, брат Габријел и ја у
манастиру Манасија Манастир Манасија
Свети ратници и део
иконостаса из манастира
Ктиторска композиција
Значајна су и књижевна дела деспота Стефана Лазаревића: натпис на Мраморном стубу
на Косову и Слово љубве. Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића из 1412. године
је најзначајнији закон донет у време Српске Деспотовине.
Житије деспота Стефана Лазаревића написао је Константин Филозоф.

Припајањем Зете, након смрти Балше III, Стефановог сестрића, коначно су уједињене
области Лазаревића, Бранковића и Балшића. Борбе које су наступиле након смрти цара
Душана коначно су завршене захваљујући деспотовој мудрости, па су све земље биле у
рукама једног господара.

Деспот Стефан је умро у лову од капи 1427. године, а наследио га је, према споразуму из
1425.године, његов
сестрић Ђурађ Бранковић (1427- 1456).
ДАНИЛО ШЕБЕК 6/2