 Након очеве погибије у Косовском боју 1389, као малолетан је дошао на власт и уз

помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

 Као османски вазал, предводио је српске помоћне одреде у биткама на Ровинама,
код Никопоља и Ангоре. Битка на Ровинама је значајна јер је показала да Турци нису
непобедиви, што је довело до организовања великог крсташког похода против њих,
који се окончао катастрофом код Никопоља, 25.09. 1396. године.
 од Византинаца у Цариграду добио титулу деспота (1402), а крајем 1403. или
почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским
краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који је 1405. сместио своју
престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.
 После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих
приморских градова је водио рат против Млечана, који је окончан мировним уговорима
из 1423. и 1426. године.
 На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за
снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу.[
 1412. објавио[б] „Законик о рудницима”, са посебним делом којим се уређује живот у,
тада највећем руднику на Балкану,[5] Новом Брду (Статут Новог Брда). Тиме је додатно
појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако
да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра
у Европи.[6]
 На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба
његовог оца градњом Раванице и Лазарице. У периоду од 1407. до 1418. године
подиже своју главну задужбину, манастир Ресаву (Манасију), последњу монументалну
задужбину српског средњег века,[2]
 Београд је од порушеног пограничног градића претворио у модерну утврђену
европску престоницу, проширивши га готово десет пута.[10]
 Био је велики покровитељ уметности и културе и писац, а његово најзначајније дело је
„Слово љубве