И С Т О Р И Ј А З А 6.

Р А З Р Е Д
(други део)
 1.
НЕМАЊИЋИ

- Српска владарска династија позног средњег века која је управљала Србијом преко
два века –
од 1166. године до 1371. године

од Стефана до Стефана Уроша V

Немање ,, Нејаког ’’

- Династију Немањића називамо С в е т о р о д н о м , јер порекло воде од светог

рода, а родословно стабло ове династије можемо пратити од владавине З а в и д и
не

СТЕФАН НЕМАЊА ( 1166 – 1196 )

- Био је најмлађи Завидин син ( имао је три старија брата ) и у подели очеве
територије управљао је ,, удеоном кнежевином ’’ , на југоистоку Србије око
Дубочице и Јужне Мораве

- На владарском, великожупанском престолу налазио се Немањин најстарији брат Т

и х о м и р који је био византијски поданик – вазал. Немања га је збацио с
престола, потукавши његову војску код села П а н т и н о у близини Приштине
( на Косову ). Немањини савезници постали су његова браћа Мирослав и
Страцимир

- Током своје владавине често се сукобљавао са Византијом односећи победе , али је

претрпео и неколико пораза – после таквог једног пораза ( 1171. године ) Немања је
с мноштвом српске властеле окован и одведен у Цариград. Тек када се обавезао на
покорност и вазалство византијском цару ( Манојлу I Комнину ) био је пуштен
( вазалство је трајало до 1180. године )

- Осамдесетих година XИИ века Стефан Немања је знатно проширио Србију

освојивши области око Западне и Велике Мораве, Косово , Дукљу ( Зету ),
приморске градове , Травунију и Захумље

- 1190. године Стефан Немања је претрпео велики пораз од византијског цара И с а

к а II А н ђ е л а н а М о р а в и када је морао поново да се обавеже на
вазалство ( приликом закључења споразума било је договорено да се Немањин
средњи син Стефан Немањић ожени византијском принцезом Јевдокијом и да
наследи од оца престо )

- У унутрашњој политици, бранећи православље и цркву, Немања се сукобио са

б о г у м и л с к о м ј е р е с и која је претила да угрози власт и уздрма
средњевековни друштвени поредак. Јерес је у Србију дошла из Бугарске, а преко
Вардарске Македоније – Немања је ,, огњем и мачем ’’ прогонио богумилске
свештенике и њихово учење спаљујући њихове књиге, секући језике и одузимајући
имовину – богумили су побегли у Босну.
 - Немања је био велики задужбинар ( ктитор ) - саградио је православне храмове :
Светог Николе и Пресвете Богородице код Куршумлије, Ђурђеве ступове у
Рашкој, Студеницу у Рашкој, Хиландар Светој гори ( са сином Савом )

- Пред крај живота , а на сталне позиве љубимца и најмлађег сина Саве замонашио
се у својој задужбини Студеници под именом С и м е о н ( касније назван М и р о
т о ч и в и ). Повуко се са власти и престо оставио средњем сину Стефану
Немањићу

2.
- Његове мошти су пренесене у Студеницу, где и данас почивају, а од стране СПЦ је
канонизован за свеца

СТЕФАН НЕМАЊИЋ - ПРВОВЕНЧАНИ ( 1196 – 1228 )

- Средњи син и наследник престола Стефана Немање – у почетку је владао титулом

великог жупана , а од 1217. године титулом првог Рашког краља

- Убрзо, након што је наследио престо против њега се побунио најстарији брат
В у к а н – управитељ Зете , сматрајући да је прекршено право п р и м о г е н и т
у р е ( право
првенства у наслеђивању престола )

уз помоћ мађарске војске Вукан је упао у Рашку и приморао Стефана да из Србије бежи
свом тасту у Византију – каснијом акцијом монаха Саве браћа су се измирила и престо је
остао у рукама Стефана Немањића

- У првој деценији владавине Стефана Немањића догодио се и п р в и п а д В и з а

н т и ј е – крсташки ратници IV крсташког похода одлучили су да заузму
Цариград – византијска престоница је пала 1204. године, а Византија срушена и
подељена на четири дела :

1. Л а т и н с к о ц а р с т в о са центром у Цариграду

2. Трапезунтско царство са центром у Трапезунту ( црноморске области )

3. Н и к е ј с к о ц а р с т в о у граду Никеји у Малој Азији где су избегли

византијски цар и васељенски патријарх

4. Е п и р с к а д е с п о т о в и н а која ће касније обновити ( 1261. године )

византијско царство

- Стефан Немањић је у манастиру Ж и ч и ( својој задужбини ) 1217. године , од

стране папиних изасланика крунисан за српског краља – овенчан краљевском
круном – ПРВОВЕНЧАНИ
 - Две године након стицања и признања државне независности 1219. године монах
Сава је испословао од византијског цара и патријарха у Никеји црквену
самосталност чиме су српске епископије издвојене из састава Охридске
архиепископије и постале су самосталне у рангу архиепископије

седиште је било у манастиру Ж и ч а

- Сава је, организујучи СПЦ – архиепископију , обновио постојеће и основао нове епископије
посебно у западним српским земљама које су требале да буду брана продору католичког утицаја

3.
САВА НЕМАЊИЋ и УРЕЂЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ
 4.
СТЕФАНОВИ НАСЛЕДНИЦИ и БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО

- Тројица синова Стефана Првовенчаног били су на српском краљевском трону у

XIII веку :

краљ С т е ф а н Р а д о с л а в - за његове владавине Србија је била под утицајем нај-

(1228 – 1234 ) моћније грчке државе која се звала Епирска
Деспотовина - краљ Радослав био ожењен грчком
принцезом А н о м . Његова задужбина је
ПРИПРАТА БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ у Студени
ци

краљ С т е ф а н В л а д и с л а в - Србија је била под великим утицајем Бугарске, јер је

( 1234 – 1243 ) био оћењен бугарском принцезом Б е л о с л а в о м ,
ћерком моћног бугарског цара

саградио је манастир МИЛЕШЕВО

где је сахранио мошти свог стрица
Светог Саве преневши их из бугарс-
ке престонице Трнова где ће оне
почивати до 1594. године

ВЛАДАВИНА СТЕФАНА УРОША I

( 1243 – 1276 )

- На српски краљевски престо је дошао под околностима када М о н г о л и

продиру преко Балканског полуострва до Јадранског мора. Био је трећи син
 Срефана Првовенчаног и млетачке принцезе Ане Дандоло, а на власт га је довела
незадовољна српска властела

- Србија је за његове владавине посебно привредно ојачала отварањем нових р у

д н и к а , јер у земљу из Ердеља стижу немачки рудари звани С А С И који су
познавали технику вађења руде

- Нови привредно–рударски центри отварани су у Рашкој и на Косову ( Брсково ,

Ново Брдо , Трговиште ), око којих ће касније настати градови у средњовековној
Србији

- Захваљујући рударској производњи у Србији по први пут почиње да се кује Н О В

А Ц са владаревим ликом који се сливао у државну благајну и тако омогућио даље
снажење Србије

5.

- Урош I Немањић је био ожењен напуљском принцезом ( из владарског рода

Анжујаца ) Ј е л е н о м А н ж у ј с к о м - њена задужбина је
манастир на Ибру Г Р А Д А Ц ( овде је и сахрањена )

- Задужбина краља Уроша I је манастир у Рашкој – С О П О Ћ А Н И у ком се

замонашио и добио име С и м о н . Овде је провео остатак живота након што га је с
власти , уз помоћ мађарске војске , оборио најстарији син Драгутин

КРАЉ СТЕФАН ДРАГУТИН

( 1276 – 1282 )

- На власт је дошао збацивши оца Уроша I уз помоћ мађарске војске и свог таста краља Стефана V

био је ожењен његовом

кћерком К а т а л и н о м

- Владао је кратко, јер је у једном лову с властелом пао с коња и био је приморан
да престо препусти млађем брату Милутину

- На државном Сабору у граду Д е ж е в у ( недалеко од Раса ) било је договорено

да Милутин преузме престо, али да после његове смрти влада Драгутинов син
Владислав II
- На управу је добио северни део Србије, а од угарског краља Б е о г р а д који је
тада први пут у српским рукама, затим североисточне делове Босне ( Усору и
Соли ) – управљао је из свог двора у Д е б р ц у на Сави – Драгутина често
називају и ,, сремски краљ ’’

- Пред смрт се замонашио и добио име Т е о к с и т , а између мноштва задужбина

познате су му : манастир С в е т о г А х и л и ј а код Ариља , Т р о н о ш а код
Лознице , Ћ е л и ј е код Ваљава , П а п р а ћ а код Зворника

6.
КРАЉ СТЕФАН УРОШ I I МИЛУТИН
( 1282 - 1321 )

- Одмах по доласку на престо Милутин је кренуо у освајања према југу на рачун

ослабљене Византије – српска војска убрзо је освојила много византијских градова
и утврђења у области Вардарске Македоније

- Византијски цар ( Андроник II ) био је приморан да призна Милутинова освајања,

али на тај начин што је освојене области у мираз донела византијска малолетна
( шестогодишња ) принцеза С и м о н и д а

- У унутрашњој политици важне су две ствари : десетогодишњи рат узмеђу браће

Милутина и Драгутина ( од 1301. до 1310. ) и изградња мноштва цркава –
манастира. За 40 година владавине краљ Милутин је саградио, обновио или
даривао 40-ак храмова од којих су најпознатији :

1. ГРАЧАНИЦА – на Косову , у близини Приштине

2. БАЊСКА – на Косову, грађена као краљева гробна црква

3. БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА – на Косову ; у Призрену

4. САБОРНИ ХРАМ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

5. КРАЉЕВА ЦРКВА – у комплексу манастира Студенице,

посвећена Јоакиму и Ани, родитељима
Богородичиним
- Градио је и дариваи цркве и манастире по Вардарској Македонији, Рашкој, Солуну,
Јерусалиму, Цариграду у коме је при манастиру подигао и болницу

- Милутинове Свете мошти данас почивају и поштују се као светиња у Софији, у

цркви Свете Недеље

КРАЉ СТЕФАН УРОШ III ДЕЧАНСКИ

( 1321 - 1331 )

- Након Милутинове смрти настале су борбе око престола између три кандидата :
Стефан и Константин – Милутинови синови и Владислав II Драгутинов син. Из
братоубилачког, грађанског рата као победник је изашао Стефан – будући
Дечански

- На почетку његове владавине против Србије су се удружили византијски и

бугарски цар с намером да је војнички потуку и политички ослабе. У одсудну
битку први је ушао бугарски цар.

7.
- Битка се одиграла код места В е л б у ж д 1330. године ( данашњи Ћустендил, у
Бугарској ). Бугарска војска је до ногу потучена ; цар је погинуо , а Византинци су
одустали од борбе са Србима

- Стефан није наставио освајања у Бигарској што је изазвало незадовољство властеле

која је превратом на власт довела Стефановог сина Душана (нарочито се истакао у
бици код Велбужда )

- Неколико година пре битке Стефан је у Метохији ( између Пећи и Ђаковице )

почео да гради православни храм В И С О К Е Д Е Ч А Н Е . Храм је завршио
његов син Душан тако што је дао да се ослика унутрашњост храма па се и он
сматра ктитором овог манастира.

- Свете мошти Стефанове почивају и данас у овом манастиру

С Р П С К О Ц А Р С Т В О - СТЕФАН УРОШ IV ДУШАН

( 1331 - 1355 )

- Душан је прво владао титулом КРАЉА ( од 1331 до 1346 ) , а потом титулом ЦАРА
( од 1346 до 1355 )

- Године 1332. Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом ( сестром бугарског

цара Јована Александра Асена ) да би осигурао границе са истока
 - Пошто је обезбедио границе државе и на северу и на западу, кренуо је у освајања
византијских области према југу – српска војска продрла је све до Коринског
залива ( освојени су Епир , Тесалија , јужни део Албаније, а потом и Серска
област )

- Како је велики део византијских земаља дошао у посед Србије Душан је сматрао да
му припада царска титула предвиђена за Ромејске цареве – морао је бити испуњен
један услов : дотадашњи црквени ранг архиепископије Душан је уздигао у РАНГ
ПАТРИЈАРШИЈЕ

- Први српски патријарх ( Јоаникије ) на Васкрс 1346. године, на Државном Сабору у

Скопљу крунисао је Душана за ЦАРА СРБА и ГРКА ( Јелена је постала
царица , а њихов малолетни – 10-огодишњи син Урош добио је титулу краља и
постао престолонаследник )

- За све поданике царства учени људи у тадашњој држави створили су Законик –

познатији као ДУШАНОВ ЗАКОНИК – проглашен је на Државном Сабору у
Скопљу 1349. године , а допуњен је 1354. године на Државном Сабору у граду
Серу , на истоку царевине

8.

- Као и предходни Немањићи и цар Душан је био велики ктитор – задужбинар –

његова највећа и најзначајнија задужбина је манастир СВЕТИХ АРХАНЂЕЛА
код Призрена ( овде је Душан и сахрањен , али његове мошти данас леже у цркви
Светог Марка у Београду )

- Започео је и градњу манстира МАТЕЈЧА , али су манастир довршили његов

наследник Урош V и царица Јелена

ДРУШТВО У СРПСКОЈ СРЕДЊОВЕКОВНОЈ ДРЖАВИ

- Српско друштво немањићке државе делило се на :

ВЛАДАЈУЋУ КЛАСУ и ПОТЧИЊЕНУ КЛАСУ

- су чинили припадници вишег су чинили зависни људи који су

називани једним заједничким именом
 друштвеног слоја – крупни
феудалци који су се називали
в е л м о ж е и средње и ситно
племство чији је назив био
-
властеличићи
С Е Б Р И , а делило се у више категорија
а делили су се у више категорија :
1. М Е Р О П С И – земљорадници
било их је највише

- владјућој класи припадали су и 2. В Л А С И - сточари

представници високог свештенства
(епископи и владике ), али и ниже 3. С О К А Л Н И Ц И
свештенство
4. О Т Р О Ц И
- У ову класу убрајају се и :
к е ф а л и ј е ( управитељи градова ) и
к р а ј и ш н и ц и ( управитељи
области )

- Права и обавезе ових друштвених слојева биле су регулисане у Душановом

Законику као класном средњевековном акту

9.

КРАЈ СРПСКОГ ЦАРСТВА – ЦАР УРОШ V ,, НЕЈАКИ ’’

( 1355 – 1371 )

- Централна власт са Урушем V није била способна да очува јединство царевине,

јер су обласни господари све чешће иступали самостално, па че зато у народном
предању последњи Немањић остати упамћен као ,, нејаки ’’

- Најпознатији и најзначајнијји ОБЛАСНИ ГОСПОДАРИ владали су и српским и

грчким земљама, а они су :

1. Симеон – Синиша Немањић – владао је грчким земљама ( Тесалијом ) и био је

Душанов полубрат, а Урошев стриц. Није признавао синовца за цара већ се у својим
областима прогласио царем и тако постао узурпатор престола и титуле

2. царица – мајка Јелена – десет година је владала Серском облашћу, на истоку

царевине
 3. кнез Војислав Војиновић – управљао је појасом земаља од Рудника до Приморја

4. Дејановићи – Константин и Јован Драгаш – управљали су североисточним

областима Вардарске Македоније и југоисточним областима Србије

5. кнез Лазар Хребељановић и жупан Никола Алтомановић – први је управљао

Моравском Србијом, а други крајевима од Рудника до Приморја

6. Балшићи су управљали зетом и држали приморске градове Будву и Бар

7. Мрњавчевићи – су били најмоћнија властела у царству , а најистакнутији су :

краљ ВУКАШИН деспот УГЉЕША

од 1365. био је савладар је наследио источне делове

цара Уроша В и владао је царевине и био први на удару
делом Косова и Вардарском Турака Османлија
Македонијом

10.

- Опасности са Истока браћа Мрњавчевићи су се супротставили 26. септембра

1371. године у сливу реке Марице – недалеко од села Черномена. У бици су
изгубили животе, а Турци су се проширили у деспотову област, док су
наследнику краља Вукашина, краљу Марку ( легендарно : Марко
Краљевић ) наметнули вазалне обавезе

- Цар Урош V ,, Нејаки ’’ надживео је свог савладара, краља Вукашина и српску

трагедију на Марици. Умро је у децембру 1371. године.

- Н а р о д н о п р е д а њ е је чак приписало Вукашину да је убио последњег

српског цара што не потврђују историјске чињенице
 11.

НАСТАНАК и УСПОН БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ

- У почетку је Босна била позната само као географски појам – као горњи ток реке
Босне и у раном средњем веку је била у саставу неколико околних држава –
Рашке ( Србије ) , Самуиловог царства и Дукље ( Зете )

- Држава је настала временски после јужнословенских држава, а тек за владавине

б а н а К у л и н а ( 1180 – 1204 ) почео је озбиљнији државни развој Босне

- Бан Кулин је давао повластице дубровачким трговцима , одржавао је добре

односе са Србијом и признавао је врховну власт угарског краља – позната изрека
која сведочи о задовољству његовом владавином - ,, Од Кулина бана и добријех
дана ’’
 - За његове владавине у Босни се раширио утицај б о г у м и л а који су нашли
погодно тло у Босни за ширење својих јеретичких идеја и основаше дозволом
бана тзв. ЦРКВУ БОСАНСКУ

помагала је властели и држави

против угарских краљева који
су видели прилику да крсташким
ратовима освоје Босну

- За владарске династије К О Т Р О М А Н И Ћ Босна је доживела територијално ширење и

успон

С т ј е п а н II К о т р о м а н и ћ Твртко И Котроманић

проширио Босну на рачун српских и наставио је освајања и проширио

угарско-хрватских земаља па се Босну , а онда се 1377. у манастиру
Босна у првој полoвини 14. века Милешеви крунисао двоструким
Простирала ос Саве до мора и од венцем за краља Срба и Босне -
Реке Цетине до реке Дрине од тада је носио име СТЕФАН

- Твртко I Котроманић је наставио освајању у правцу Запада – пао је део хрватских

земаља , Приморје , острва и градови на Јадранској обали , па се од 1390. године
назива краљем Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја

-Основао је неколико важних градова у Босанској краљевини – нпр. Н о в и,

( данас Херцег Нови ), а као савезник помогао је кнеза Лазара Хребељановића у
бици на Косову пољу – на Видовдан 1389. године
12.
ДОЛАЗАК ТУРАКА ОСМАНЛИЈА У ЕВРОПУ и СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

- Турци Османлије су турско племе и у Малу Азију су дошли са Истока крајем XIII
века. Вериосповест им је Ислам – верници су муслимани

- Године 1354. из Мале Азије су прешли у Европу – на полуострво Галипоље и као

најамници били су у служби византијског претендента на престо

- Име су добили по О С М А Н У, оснивачу владарске династије који је прикупио

распаднуте делове државе Турака Селџука и почео да осваја византијске градове
у Малој Азији
 - У другој половини XIV века пренели су престоницу из града Брусе ( у Малој
Азији ) у освојено Ј е д р е н е ( 1362. године )

- Османлијска – османска држава је била војно – феудална монархија , што значи

да је уређење државе било изграђено за сталне потребе турских освајања у
Европи, Азији и Африци

- Основни родови у турској војци били су :

С П А Х И Ј Е – коњица , војно-феудално племство коме је султан делио

поседе ( спахилуке ) за верну војничку службу

Ј А Н И Ч А Р И – најоданија, дисциплинована и борбена турска

пешадија сакупљана ,, данком у крви ’’
( девширма – одабир )

- На челу државе налазио се османски С У Л Т А Н коме је припадала :

- неограничена власт у држави

- сва територија коју је делио верним поданицима

- султани су сматрани божијим намесником на земљи.

и наследником пророка Мухамеда ( калиф )

- у великим ратним походима били су заповедници војске

13.
ВИЗАНТИЈА У ДОБА ПАЛЕОЛОГА
( Византија у позном средњем веку )

- Византијско царство било је у првој половини XIII века распарчано и под

страном влашћу од 1204. до 1261. године

први пад Цариграда обнова царства од стране цара

под крсташе М и х а и л а VIII из династије
П а л е о л о г а ( последња
византијска династија )
- За близу два века постојања обновљена Визатија доживеће поновни сјај и моћ кроз
,, р е н е с а н с у П а л е о л о г а ’’ , али ће Византија доживети и нове тешкоће и
искушења пре свега освајањима Т у р а к а О с м а н л и ј а

државу названу Е М И Р А Т основао

је О с м а н по коме су добили назив
у XIII веку у Малој Азији

- 1352. године на Европском простору заузели су важну тврђаву Ц и м п е , а

1354. године град Г а л и п о љ е чиме су почела њихова освајања у Европи

- Освајајући прво малоазијске византијске просторе , а затим и европске

Османлије су опседали и сам Цариград – турски султани Бајазит и Мурат II
у XV столећу

пораз од монголског кана

Тамерлана у бици код Ангоре
1402. године

- Ипак , Византија није могла да одоли освајачу – после двомесечне опсаде 29. маја
1453. године на челу велике војске ушао је у Цариград нови султан М е х м е д
II О с в а ј а ч

- Био је то крај моћног и значајног средњовековног царства

14.
ДРЖАВА КНЕЗА ЛАЗАРА и БИТКА НА КОСОВУ ПОЉУ

- Обласни господар који је управљао крајевима у сливу три Мораве ( Велике,

Западне и Јужне ) био је кнез Лазар Хребељановић који је након смрти
последњег српског цара Уроша В почео да се осамостаљује и шири своју област
на рачун осталих српских обласних господара. Често се његова држава назива
Моравска Србија

- 70 – их година XIV века створио је савез са босанским краљем Твртком I

Котроманићем у борби против жупана Николе Алтомановића – као победници
 они су жупанове земље међусобно поделили, а овог ратоборног српског
властелина заробили и ослепили

- Кнез Лазар био је веран православљу, а Српска православна црква га је

политички подржавала – његове назначајније задужбине беле су : манастир
ГОРЊАК – у сливу реке Млаве ; ЛАЗАРИЦА – породична црква у престоном
граду К р у ш е в ц у и РАВАНИЦА ( после битке на Косову пољу његове
мошти ће почивати у овом православном храму )

- Био је ожењен кнегињом М и л и ц о м ( пореклом од Немањића ) са којом је

имао два сина ( старији Стефан и млађи Вук ) и пет кћери чијим удајама је
створио политичке савезнике ( најзначајнији његов зет био је господар
Косова Вук Бранковић )

Косовска битка

- И пре битке на Косову пољу кнез Лазар се сукобљавао с Турцима : на Дубравици

, на Плочнику , а краљ Твртко код Билеће ( велики војвода босански Влатко
Вуковић ) – турска војска била је у свим биткама поражена

- Битка на Косову пољу одиграла се у области Вука Бранковића , недалеко од

Приштине, а у сливу река Лаб и Ситница – било је то тада доста мочварно поље.
Две војске сукобиле су се на В и д о в д а н ; 15. ( 28. ) јуна 1389. године

Вук Бранковић КНЕЗ ЛАЗАР Влатко Вуковић

( десно крило ) ( центар ) ( лево крило )

Јакуб Челебија СУЛТАН МУРАТ Бајазит Илдерим

( млађи Муратов син ) ( центар ) ( старији султанов син )

15.

- У бици је учествовало укупно око 60.000 војника, а оба владара су погинула – према легенди
султана Мурата И убио је српски ратник М и л о ш О б и л и ћ. По Бајазитовом наређењу
кнезу Лазару је, након што је заробљен, одсечена глава.

-Тело кнеза Лазара прво су сахранили његов зет Вук Бранковић и кћерка Мара Бранковић у
приштинској цркви, а 1390. мошти Светог кнеза Лазара пренесене су у његову задужбину
Раваницу код Деспотовца где и данас почивају

16.
ДЕСПОТОВИНА СРБИЈА

деспот Стефан Лазаревић

( 1402 – 1427 )
 - Турци Османлије су након Косовске битке српским обласним господарима
наметнули вазалне обавезе које су се огледале првенствено у слању помоћних
војничких одреда за њихова освајања

- Кнегиња Милица је са синовима такође прихватила вазалне обавезе – једна од

најтежих обавеза за породицу Лазаревић била та што су морали да најмлађу
Оливеру пошаљу у Бајазитов харем

- Кнез Стефан Лазаревић је као турски вазал учествовао у бици на Р о в и н а м

а 1395. године против Влашког војводе Јована Мирчета и у бици код Н и к
о п о љ а 1396. године против хришћанске војске коју је предводио краљ
Жигмунд ( Сигисмунд )

у бици су погинули краљ Марко

и Константин Дејановић Драгаш

- Стефан Лазаревић је учесник Бајазитовог пораза у бици код А Н Г О Р Е 28. јула 1402.
године

татарски – монголски војсковођа к а н Т е м е р л а н

је поразио и заробио турског султана Бајазита ( одведен
је у монголску престоницу где је убрзо умро )

- Враћајући се из Мале Азије Стефан Лазаревић је боравио у Цариграду где је

од ромејског василевса добио титулу д е с п о т а – највиша титула после
царске

- Вративши се у Србију Стефан је прихватио вазалне обавезе и према

мађарском краљу Жигмунду и добио Б е о г р а д ( постао је престоница ) ,
М а ч в у и поседе у Угарској

- У унутрашњој политици деспот је сузбио самовољу локалне властеле,

проширио деспотовину на К о с о в о у сукобу с Бранковићима и добио З е т у
од сестрића Балше III

17.
 - Своју државу ојачао је и привредно доношењем Р У Д А Р С К О Г З А К О
НИКА а посебно место имало је Ново Брдо

- Задужбина кнегиње Милице је манастир Љ У Б О С Т И Њ А док је задужбина

Стефана Лазаревића манастир М А Н А С И Ј А – Р е с а в а ( манастири М о
равске школе )

ресавска преписивачка школа

- Биограф деспота Стефана био је учени Бугарин К о н с т а н т и н Ф и л о з о ф који је

написао вредно историјско дело ,, Житије деспота Срефана Лазаревића ’’

18.
 ОТПОР ХРИШЋАНСКИХ ДРЖАВА ОСМАНЛИЈАМА

Србија - Деспотовина

- Након смрти деспота Стефана нови српски деспот постао је његов сестрић Ђ у
р а ђ Б р а н к о в и ћ ( 1427 . 1456 ) – син Вука Бранковића и Маре
Бранковић ( Хребељановић )

- Нови деспот морао је Мађарима да врати Београд и тврђаву Голубац , па је за

нову престоницу Деспотовине Србије одабрао место на Дунаву, где је за три
године ( од 1427. до 1430. ) градње настало С м е д е р е в о

- Нови турски султан Мурат И И 1439. године успео је да први пут сруши
Деспотовину Србију, али је она, уз помоћ крсташке војске са Запада обновљена

- Када је 1451. године султан постао М е х м е д II Византија се нашла у веома

тешкој ситуацији - огромна Османска војска је почетком 1453. године
почела да опседа Цариград

добио је назив
,, о с в а ј а ч ’’

29. маја 1453. Турци су ушли у

престоницу Византије и након
хиљадугодишње историје Визан-
тија је престала да постоји

- На реду је била Деспотовина Србија – Мехмед II прво је 1455. године освојио

утврђено Н о в о Б р д о , а следеће године покушао је , али неуспешно , да
заузме Б е о г р а д

- У 92. години умро је деспот Ђурађ кога ће наследити синови Л а з а р и С т

е ф а н за чије владавине су Османлије ушле у престоницу Деспотовине и
српска средњовековна држава је престала да постоји – 20. јуна 1459.
године

- Ђурађ је био у браку са византијском принцезом Ј е л е н о м К а н т а к у з и

н која није била омиљена у српском народу и остала је у колективној свести
упамћена као ,, проклета Јерина ’’
 19.
Пад Босне и Херцеговине

- Након смрти босанског краља Твртка I Котроманића 1391. године почело је

расуло босанске средњовековне државе.

- У краљевини Босни, као и у Србији, почели су да се осамостаљују ОБЛАСНИ

ГОСПОДАРИ. Међу њима посебно су се истицале три породице :

1. породица ХРВАТИНИЋ

2. породица ПАВЛОВИЋ

3. породица КОСАЧЕ – Стефан Вукчић Косача постепено је издвојио своју област

из босанске краљевине па се прогласио за х е р ц е г а о д
С в е т о г С а в е по чему је област добила име Х е р ц е
говина

- Последњи босански краљ СТЕФАН ТОМАШЕВИЋ покушао је да прући

отпор Турцима Османлијама који су 1463. упали у Босну. Убрзо је нестала
друга српска средњовековна дрћава, а њен краљ је погубљен у граду К љ у ч у
у западној Босни

- Још две деценије Турцима је отпор пружала Херцеговина, али је и она

покорена заузимањем града Новог 1482. године

Зета Балшића и Црнојевића

- Б а л ш и ћ и су били ситна властелинска породица у време владавине цара

Душана, а ојачали су у време распада српске царевине у време владавине
Уроша В Немањића

- Ратовима и женидбеним везама проширили су своју област на неке околне

територије
 - Последњи Балшић Б а л ш а III ( 1403 – 1420 ) који је по мајци Јелени био
унук кнеза Лазара, а који није имао мушких потомака , своју државу Зету је
завештао ујаку деспоту Стефану Лазаревићу

20.
Црнојевићи

су били великашка породица која је управљала крајевима Горње Зете

( били су то брдовити и неприступачни предели )

- Користећи рат Дурађа Бранковића и Млетачке републике ( Венеције ) С т е ф а н

Ц р н о ј е в и ћ је ,у првој половини XV века , издвојио област Зете из састава Деспотовине
Србије и учинио је самосталном

- Наследио га је син И в а н Ц р н о ј е в и ћ и такође ратовао против Турака,

али је био приморан да прихвати вазалство

престоницу на Ж а б љ а к у преместио
је у Ц е т и њ е где је саградио двор и
православни манастир

- Иванов син Ђ у р а ђ Ц р н о ј е в и ћ напустиће Зету која као последња српска држава

пада под турску власт 1496. године

на Цетињу је основао прву

ћириличну штампарију
а прве штампане књиге код Срба
су ,, О к т о и х ’’ и ,, П с а л т и р ’’
као црквене књиге
 21.
СЕОБЕ СРБА НА КРАЈУ СРЕДЊЕГ ВЕКА

- Пред налетом Турака Османлија већ после Маричке битке , у другој половини
XIV века , српски народ је почео да напушта своје државне , националне и
етничке територије тражечи заштиту у областима према северозападу

- Најчешћи правци сеоба српског , али и других хришчанских народа , били су

према :

ПРИМОРЈУ и УГАРСКОЈ
( у приморске
јадранске градове )

избегло сеоско становништво,

али и српско племство примио
је на упражњен простор јужне
Угарске краљ М а т и ј а
К о р в и н ( син Јанка Хуња -
дија )

- Српски народ је био у обавези да обавља граничарску службу , а п л е м с т в

о је добило земљишне поседе ( феуде ) на којима је насељено сеоско
станосништво

- Угарски краљ пеизнавао је наследницима Ђурђа Бранковића деспотску титулу

– тако је његов унук В У К Г Р Г У Р Е В И Ћ први носио ову титулу у
јужној Угарској и имао огромна властелинства

у народним песмама познат

као ,, змај Огњени Вук ’’
- Титула деспота у јужној Угарској додељивала се до 1537. године када је
последњи српски деспот у јужној Угарској П а в л е Б а к и ћ погинуо у
сукобу с Турцима