НЕМАЊИЋИ

(царство)

ПРОФ.МАРИЈА ЂОРЂЕВИЋ
СТЕФАН ДЕЧАНСКИ

Милутинов син краљ Стефан

Дечански (1321–1331) прозван је Дечански
по својој задужбини манастиру Дечани.
Мешао се у унутрашње сукобе у Византији
и настојао да даље прошири државу, мада је
у томе имао мање успеха од свог оца. Био је
мирољубив владар који је у рат најчешће
улазио ради одбране своје територије, као
што је био случај у сукобима са Босном,
Византијом и Бугарском. Босански бан 
успео је да од Србије отме Хум (Захумље),
област коју она више није успела да
поврати.
Србија се за време владавине краља
Стефана Дечанског сукобила са Бугарском
и Византијом.

Бугарски цар је сматрао да се, не чекајући

на византијску помоћ, може обрачунати са
српском војском.

У великој бици код Велбужда 1330. године

српска војска, коју су предводили краљ
Стефан Дечански и његов син млади краљ
Душан, командант коњице, потукла је
Бугаре. Овом победом је Србија обезбедила
превласт на Балканском полуострву.
Сазнавши за исход битке, византијски цар је
одустао од напада на Србију.
Победа код Велбужда није помогла краљу
Стефану Дечанском да се дуже одржи на
престолу. Српска властела је била
незадовољна што краљ није наставио
освајања у Бугарској и Византији. Зато су
подстакли престолонаследника Душана
да збаци оца са власти. Поражени краљ
Стефан Дечански је био заточен у
тврђави Звечан (на Косову), где је убрзо и
умро (1331) под нејасним околностима
(могуће је и да је задављен).
ВЛАДАВИНА ДУШАНА СИЛНОГ
Перпер (перпера) је замишљена,
идеална обрачунска новчана
Душан (1331–1355), упамћен као Силни, био је ратоборан
јединица у у средњовековној Србији.
владар.
Перпером се нису вршила плаћања.
Плаћало се динарима, а бројало у
Већи део своје владавине освајао је по Византији и тако знатно
перперима. Перпер је првобитно
увећао територију своје државе. После ступања на престо
заснован на вредности византијског
склопио је мир са Бугарском, оженивши се Јеленом, сестром
златног новца, прихваћен у српској
бугарског цара Ивана Александра.  
држави од Млечана почетком XIII
века (док још није било почето са
- 1333.Душан је Дубровнику уступио Пељешац,Стон и
ковањем домаћег новца). Са појавом
приморје од Стона до дубровачке границе.
српског новца, средином XIII века,
обрачунска вредност перпера
Дубровчани су то платили 8000 перпера и обавезали се да
(преузета од Дубровника) износила је
плаћају тзв.стонски доходак (500 перпера) годишње.
12 сребрних динара. 
ДУШАНОВА ОСВАЈАЊА

Већ 1332.године Душан је користио слабост и унутрашње борбе између сукобљених страна у Византији, које су се
трудиле да га придобију за савезника. Стигао је чак до Солуна.
- Прихвата мировну понуду виз.цара због угарске опасности са севера.

- 1342. склаапа савез са Јованом Кантакузином(претендент)

-1342/1343.заузима читаву Албанију,сем Драча.

- Осваја Сер,читаву долину Струме а важно је било и заузимање полуострва Халкидики са Светом гором.
-1348.Осваја Епир и Тесалију

Душан ипак није успео да освоји град Солун, иако га је опседао неколико пута.  

О средњовековном новцу

https://www.blagofund.org/sr/srednjovekovna-istorija/novac
СРПСКО ЦАРСТВО
Наредне године обављено је свечано царско крунисање. Према средњовековним обичајима, цара су
могли да крунишу само највиши црквени поглавари (васељенски патријарх на истоку или папа на
западу).

Стога је претходно Српска архиепископија била уздигнута у ранг патријаршије, а српски

архиепископ Јоаникије је постављен за патријарха.

На Ускрс 1346. године, на државном сабору у престоници Скопљу, у присуству властеле и

црквених представника, патријарх Јоаникије је крунисао Стефана Душана за цара „Срба и Грка”.

Истовремено је малолетни Душанов син Урош крунисан за краља и постављен за савладара

своме оцу.
 ДУШАНОВ ЗАКОНИК

- 1349.доноси Законик (допуњен 1354.) у Скопљу.

Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског

и византијског правног поретка у читавој држави.
Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача
централну власт и учврсти државу, а са друге стране да
обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових
освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом
слабила државну власт.

Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и

односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у
држави. Поред прописа којима је уређивао положај српске
цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног
права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и
правила судског поступка.
Пред крај владавине цар Душан се посебно посветио новој опасности, коју су представљали Турци
Османлије.

Они су у почетку долазили из Мале Азије као византијски плаћеници. Касније су и самостално
упадали и пљачкали по балканским земљама. У неколико мањих битака са Турцима Османлијама
српска и византијска војска су биле поражене. 

Цар Душан се обратио папи са предлогом да га прогласи за заповедника крсташке војске („капетана
хришћанства”) у борби против неверника (Турака Османлија). Даље Душанове планове, који су
обухватали и заузимање Цариграда, омела је његова изненадна смрт, 1355. године. Био је сахрањен у
својој задужбини Манастиру Светих Арханђела код Призрена.

Данас се Душанов саркофаг са посмртним остацима налази у Цркви Св. Марка у Београду.
  КРАТКА БИОГРАФИЈА

Био је најстарији син краља Стефана Дечанског и његове прве жене бугарске принцезе Теодоре. Као млади
краљ истакао се у бици код Велбужда (1330). Убрзо после ове битке, на наговор властеле, збацио је оца са
престола (1331). Искористивши слабост Византије, у којој су вођени грађански ратови, Душан је успео да
прошири српску државу далеко на југ, до Коринтског залива. Носио се мишљу да освоји и Цариград, за
шта му је била потребна морнарица, којом није располагао.

Душан се у Серу прогласио за цара (1345), а 1346. године свечано се крунисао за цара „Срба и Грка” на
сабору у Скопљу. Истовремено је уздигао Српску архиепископију у ранг патријаршије. Пред крај живота
сукобљавао се са Турцима и покушавао је да добије подршку папе, од кога је тражио да му додели звање
„капетан (тј. предводник) хришћанства”.
Цар Душан је умро изненада, још у пуној снази, 1355. године. 

Био је ожењен бугарском принцезом Јеленом, са којом је имао сина јединца Уроша. Душанова
најзначајнија задужбина је Манастир Светих Арханђела код Призрена. Ради уређења царства донео је
Душанов законик (1349). Једини је владар из династије Немањића који није проглашен за свеца.
ВЛАДАВИНА УРОША НЕЈАКОГ

После смрти моћног цара Душана, кога је

народ прозвао Силни, на престо је дошао његов
син Урош. Описан је као човек лепог стаса и
спољашности, по нарави добродушан, али,
нажалост, „млад смислом’’.
Био је сушта супротност свом оцу – цару
Душану, па је упамћен као цар Урош
Нејаки (1355–1371). После смрти цара Душана
његова велика држава се убрзо поделила на
више мањих области под управом обласних
господара. Прве су се одвојиле Тесалија и
Епир, области које су најкасније припојене
Српском царству.
Душанов полубрат по оцу Симеон
(Синиша) прогласио се за цара у Тесалији. Он је
покушао да на српском престолу замени слабог цара
Уроша Нејаког, али у томе није успео пошто је
српска властела подржала Уроша као законитог
Душановог наследника. Цар Урош је наставио да
влада Србијом, али је централна власт све више
слабила.
Крупна властела је поделила државу између себе,
самостално иступала и често се међусобно
сукобљавала, не водећи рачуна о царској власти.
Самостално су склапали споразуме и савезе са
страним државама, ковали свој новац и држали
војску. Чак је и Урошева мајка Јелена до своје смрти
владала као независан владар у области града Сера.
УЗДИЗАЊЕ МРЊАВЧЕВИЋА

Слабом цару Урошу, који није успевао да одржи јединство царства, постепено су се наметнули
браћа краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњавчевић, великаши који су господарили областима у
западној Македонији. Краљ Вукашин Мрњавчевић је столовао у Прилепу и господарио областима
од Скопља до Призрена. Његов брат Угљеша је управљао Серском облашћу после смрти цареве
мајке Јелене. Уз сагласност цара Уроша Нејаког, који није имао наследника, Вукашин Мрњавчевић
је 1365. године проглашен за краља и савладара српског цара.

Његов син Марко Мрњавчевић (у народном предању Краљевић Марко) добио је титулу младог краља, што
је значило да је одређен за наследника српског престола. Тиме су Мрњавчевићи покушали да се наметну као
нова владарска династија после Немањића. Краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњавчевић остали су најмоћнији
српски обласни господари све до битке на Марици 1371. године, у којој су обојица погинули
МАРИЧКА БИТКА 1371.

Планове краља Вукашина Мрњавчевића да се наметне за владара свим српским обласним

господарима пореметили су Турци Османлије. Његови поседи и поседи његовог брата Угљеше
на крајњем југу српске државе нашли су се први на удару турске силе. Турци Османлије су
заузели области југоисточног Балкана и угрозили власт деспота Угљеше у Серској области.
Деспот Угљеша је тражио од Византије и српских обласних господара да се заједно супротставе
Турцима, али му је помогао само брат Вукашин. Краљ Вукашин и деспот Угљеша су прикупили
велику војску и кренули у поход против Турака 1371. године, према тадашњој турској престоници
Једрену. На реци Марици Срби су поставили логор, не слутећи да су Турци у близини, па нису ни
поставили страже. Један турски одред је ноћу изненада напао српски логор. Срби су били у
паници, па су их Турци у бици на Марици 1371. године тешко поразили. Погинуо је велики број
Срба, а међу њима и краљ Вукашин и деспот Угљеша Мрњавчевић.
Стање после Маричке битке

Области браће Мрњавчевића биле су прве српске земље које су пале под турску
власт после Маричке битке. Вукашинов син краљ Марко Мрњавчевић остао је да
влада као турски вазал у мањој области, са седиштем у Прилепу. Као вазал имао је
обавезу да ратује за султана и да му плаћа данак. Погинуо је борећи се као турски
вазал против хришћана.

После Маричке битке турски вазали такође су постали и браћа Дејановићи

(Драгаши). Крајем исте, 1371. године умро је и цар Урош Нејаки, чијом смрћу се
завршила двовековна владавина династије Немањића Србијом. У том периоду
створена је развијена, снажна и велика средњовековна српска држава. Немањићи су
и поред разних унутрашњих сукоба и неслога унапредили државну власт,
подржавали цркву и развијали привреду (рударство, пољопривреду, трговину).
Истовремено је напредовала и српска култура (архитектура, сликарство, књижевност
и др.).
ХВАЛА НА ПАЖЊИ!