Цар Стефан Урош IV Душан

1) Почетак владавине

Преузевши престо Душан намерава да крене ка југу, то од њега захтева његова

властела, због тога је и постављен за краља. Пре похода морају се решити унутрашња и
спољашња питања. Да би могао мирно да нападне Византију морао је да реши своје односе
са Бугарском јер је Душанова тетка, сестра краља Стефана III Дечанског збачена са
престола од стране бољара. На бугарски престо је дошао Јован Александар (1331-1371),
кога су на престо поставили бољари. Са њим је Душан склопио уговор о пријатељству који
је учвршћен родбинским везама, Душан се оженио Јеленом, сестром, Јована Александра.
Осноси Бугарске и Србије су били коректни све до смрти цара Душана 1355. године.

1332. године дошло је до тешкоћа у Србији. Долази до побуне властеле у Зети баш у
олбасти где је млади краљ подигао побуну против оца. Великаши су били назадовољни јер
им се Душан није адекватно одужио за њихову подршку у току побуне против Стефана III
Дечанског. Вођа побуњених био је војвода Богоје коме се седиште налазило у Светом
Срђу. Побуна се проширила и на просторе северне Албаније којом је господарио
Димитрије Сума. Гијом Адам шаље писмо Филипу VI а у њему се говори о нестабилној
ситуацији у Србији што указује на побуне Богоја и Димитрија Суме. Дубровнику је побуна
сметала јер су сукоби ометали трговину па је Дубровник посредовао да се сукоб оконча
измирењем. Душан је угушио побуну и био је спреман за офанзиву према Византији.

1333. године Душан издаје повељу 22. јануара у Пологу Дубровчанима о уступању целог
приморја од Стона до Дубровника. Република се заузврат обавезала да ће Душану платити
осам хиљада перпера а да ће убудуће српским владарима плаћати петсто перпера годишње.
Поред тога Дубровник се обавезао да ће дозволити слободно богослужење православнима.
Дубровчани су још 1331. године затражили Стон и Пељешац од новог краља Душана али
им он није дао. Нешто касније Дубровчани су од босанског бана Стјепана II Котроманића
добили сличну повељу о уступању Стона а обавезали су се да ће босанском владару
плаћати петсто перпера. Дубровчани се нису држали предвиђених обавеза о слободном
богослужењу православнима, па је краљ Душан у Призрену у мају 1334. године издао још
једну повељу Дубровчанима подсећајући их на своје обавезе. Нагодбом око Пељешца
односи Дубровника и српског краља су сређени, питање односа према Босни остало је
нерешено јер је после пропасти Бранивојевића 1326. године Стјепан II заузео делове Хума.
Дубровчани су посредовали у сређивању одоноса Србије и Босне и односи су сређени
1333. године. Политика краља Душана према Дубровнику и Босни имала је за циљ да
обезбеди мир на тој страни за време његовог похода на југ и југо-исток ка Византији.
2) Почетак освајања

Одмах по преузимању власти Душан продире од Струмице до Егејског мора и

задржава Струмицу, то није био ратни поход већих размера. Док се спремао за прави ратни
поход у Србију је стигао, изненада, Сиргијан Палеолог, истакнути византијски великаш. У
време грађанског рата Сиргијан је био на страни Андроника III али је због супарништва са
Јованом Кантакузином прешао на страну Андроника II. Након пада Андроника II и
Сиргијан је пао у немилост, из престонице је побегао у Галату одакле се преко Еубеје
домогао Србије. Краљу Душану је понудио своје услуге против цара Андроника III, он је
био врхунски познавалац византијске територије, имао је своје везе по царству. Уз
сарадњу са Сиргијаном Душан је 1334. године кренуо у офанзиву на византијску
територију. Заузели су Прилеп и Охрид а Сиргијан је заузео Костур, овим освајањима
омогућен је присуп Солуну који је био крајњи циљ Душановог похода. Андроник III
увидео је да је кључ успеха и брзог Душановог продора пребег Сиргијан па је спас видео у
томе да њега отклони. На Сиргијана је послао Сфранцеса Палеолога који је Сиргијана убио
у околини Солуна на реци Галик и вратио се у Цариград. Дошло је до прекида даљег
похода у Византији, због смрти Сиргијана али и због напада Карла Роберта на Србију са
севера а и цар Андроник III је лично са војском дошао под Солун. Дошло је до преговора
26. августа 1334. године између Душана и Андроника, договорили су се да Душану остану
Струмица, Прилеп и Охрид а Костур је враћен Византији, створена је нова граница. Карло
Роберт је 1335. године у лето продро преко севера у Србију, Душан са војском иде на север
а када је дошао до Жиче, Угари су у паници чувши да долази краљ Душан са војском,
бежали ка северу а велики број их се удавио у Сави коју су прелазили код Београда. Душан
у контраофанзиви заузима Мачву. Босански великаши Ружир и Милтен Драживојевић
прешли су на страну краља Душана. Сукоби Срба и Мађара су настављени. 1338/1339.
године угарски краљ ратује против Душана, овај пут имао је подршку папске курије која је
нудила опроштај грехова свима који су се борили против шизматика. Срби прелазе Саву и
ратују против Угара, у Угарској долази до смене на престолу, Карла Роберта наслеђује
Лајош I који наставља политику свога оца. Сукобима са Угарском није придаван велики
значај јер је сва пажња краља Душана била усмерена ка освајањима у Византији. Нови
сусрет Душана и Андроника III био је у Радовишту на Струмици, ту је Јован Кантакузин
упознао краља Душана и његове великаше.

3) Јован Кантакузин

1341. године умире Андроник III, наслеђује га малолетни син Јован V а уместо њега
влада регентство на челу са мајком Аном Савојском. 1341. године Душан продире у
околину Солуна, осваја нека насеља али Кантакузин му шаље посланство и обновљен је
мир по старим условима. Против Кантакузина су били ромејски великаши међу којима је
био и патријарх а на њихову страну стала је и царица Ана Савојска. Они су Кантакузина
прогласили за узурпатора, Кантакузин бежи у Дидимотику и тамо се проглашава за цара и
тада почиње грађански рат који ће трајати до 1347. године. На страни Кантакузина била је
аристократија а на страни царице Ане Савојске био је народ који је мрзео аристократију.
До сукоба долази 1342. године, у Тракији и у Солуну и околним градовима долази до
побуна народа против аристократије и Јована Кантакузина. Кантакузин усамљен у
Византији тражи помоћ у суседној Србији, шаље посланике Душану али они нису успели
да постигну било какав споразум. Након тога Кантакузин лично са две хиљаде просталица
креће ка српској граници, стиже до Просека где је имао присталице, код Велеса сусреће
Јована Оливера Грчинића. Јован одлази код Душана да га обавести а Кантакузин наставља
ка Скопљу. Душан је у то време био на Морави где је испраћао своју жену која је ишла у
посету своме брату у Бугарску, то говори о добрим односима Србије и Бугарске. Ипак
сазнавши за долазак Кантакузина, Душан је отказао Јеленину посету Бугарској и за женом
заједно креће ка Приштини где је дошло до састанка између Душана и Кантакузина. Ту је
договорено да њих двојица заједно крену у акције против царице Ане Савојске.
Кантакузин је хтео савезника у борби за престо а Душан је хтео да прошири територије на
рачун Византије. Прво је дошло до састанка и обостраног даровања али преговори носи
ишли глатко. Кантакузин је хтео да приволи Душана уз што мање уступака а Душан је
хтео да му помогне војском али и да искористи слабост Кантакузина. Душан је захтевао да
у случају успешне акције добије све градове западно од Христопоља. На став краља
Душана утицали су краљица Јелена али и веће од двадесет и четири великаша који су
хтели да се помогне Кантакузину. Јован Оливер је најжешће заступао да се помогне
Кантакузину док је српско племство захтевало да Кантакузин остави на српском двору
сина Манојла који би се оженио ћерком моћног Јована Оливера. Савез је склопљен против
царице Ане Савојске под условом да савезници задрже оно што сами освоје.

4) Протосеваст Хреља

Пре закључења уговора расправљало се о Хрељи који је држао области од Вардара

до тврђаве Мелник. Хреља се први пут помиње 1327. године као предводник војске коју је
краљ Стефан III Дечански послао Андронику II. Пре смрти Андроника III Хреља се
одметнуо од краља Душана и признао власт цара Андроника III од кога добија титулу
доместика. Желећи да искористи пометњу у грађанском рату, Хреља прелази на
Кантакузинову страну, а након што је Кантакузин остао сам Хреља иде легитимној власти
у Цариграду и добија титулу ћесара. Лета 1342. године он прелази на Душанову страну и
обавезује се да ће му дати тврђаву Мелник. Крајем 1342. године након замонашења Хреља
умире у Рилском манастиру а његове поседе је преузео краљ Душан.

5) Нова освајања и крај савеза са Кантакузином

У јесен 1342. године савезници су кренули у нова освајања. Јован Кантакузин са

Јованом Оливером и војводом Вратком креће на Сер али нису успели да га освоје јер их је
покосила епидемије дизентерије па се они повлаче из Сера. Већ следеће 1343. године са
српским одредима Јован Кантакузин долази поново под Сер. У међувремену Душан са
својом војском напредује у Албанији, заузима Берат, Канину и Кроју. Целокупна Албанија
нашла се под Душановом влашћу осим Драча кога држе Анжујци. Душан затим осваја
јужну Македонију освајајући градове Воден, Костур, Хлерин. Почетком 1343. године
заузима области које је држао Хреља, од Вардара до тврђаве Мелник. Од 1343. године у
својим документима Душан помиње грчке земље. Јовану Кантакузину крајем 1342. године
прилазе тесалијски великаши спремни да га признају за цара, самим тим нестаје потреба за
војном помоћи српског краља. Душан је независно од њега водио самосталне акције у
Албанији и Македонији, а Душан је сматрао да му завез прави ограничења ка даљим
освајањима на рачун Византије. 1342. године легитимна власт у Цариграду је покушавала
да приволи Душана да раскине савез са Кантакузином а заузврат нуђене су му територије
запано од Христопоља. Душан је одбио понуду власти из Цариграда. Алексије Апокавк
1343. године стиже до Струме и покушава да уговори састанак са Душаном али Душан
није намеравао да раскине савез са Кантакузином већ је намеравао да зарови Алексија
Апокавка па до састанка није ни дошло. Цариградска власт је поново покушала да приволи
Душана слањем Млечана у Србију да испитају односе Душана према царици Ани. До
коначног прекида савезништва долази у априлу 1343. године када Кантакузин напушта
заједнички логор и креће ка Верији, граду који је Душан покушавао да освоји. Запоседање
Верије за коју је и Душан био заинтересован означило је крај пријатељских односа између
Душана и Кантакузина. Припремајући борбу против дојучерашњег савезника, краљ Душан
склопио је савез са царицом Аном Савојском и Алексијем Апокавком а тај савез требао је
бити учвршћен браком младог краља Уроша и ћерке Ане Савојске.

Кантакузин покушава да освоју трачке градове, средином 1343. године у помоћ зове
селџучког емира Умуру, господара Смирне и западне Мале Азије. Са њим је намеравао да
пређе у Европу и да освоји Солун а затим Тракију. Нису могли да освоје Солун па су се
окренули Родопима. Ту им прилази господар Момчило. Селџуци крећу да се враћају у
Малу Азију али су им бродови уништени, једини пут повратка водио је кроз Тракију до
обале Хелеспонта. У пролеће 1344. године Душан се налази у југоисточној Македонији,
спремајући се за поход против Кантакузина. Душан већ држи неке градове у околини Сера,
и одлучује да спречи повратак Селџука и шаље одред војске предвођен Прељубом. Маја
1344. године долази до битке код Стефанијане. Српски оклопници су поражени. Душан
заузима Верију, натерао је Манојла Кантакузина, сина Јовановог, да се повуче ка Тесалији.
Алексије Апокавк сакупља војску у Цариграду, продире до Хераклеје, тај продор утицао је
на господара Момчила који у том моменту напушта Кантанкузина и прелази на страну
царице Ане Савојске, као награду добија титулу деспота. 1345. године Кантакузин поново
тражи помоћ емира Умура који му шаље двадесет хиљада коњаника, први на удари нашао
се Момчило који је у околини тврђаве Перитериона погинуо у борби против Селџука. Лета
1345. Сер је био близу да се преда Душану али ту интервенише Кантакузин који прети
Душану да ће са Селџуцима кренути на Душана. У току похода на Душана, Кантакузин
сазнаје да је Алексије Апокавк убијен, па окреће снаге на Цариград, на путу ка Цариграду
Селџуци га напуштају а он сам опседа Цариград. За то време краљ Душан наставља своје
акције и осваја Сер 25. септембра 1345. године. Продире све до кланца источног града
Христопоља, под Душановом влашћу налази се Халкидики са Светом Гором. Новембра
1345. године издаје хрисовуљу свим манастирима светогорским са свим привилегијама и
повластицама које су они имали пре, заузврат они помињу у богослужењима Душана али
задржавају право да помињу византијског цара. Од 1345. године својој титулатури додаје
Романију која представља све те, византијске, области које је освојио. Крајем 1345. године
у Серу прогласио се за цара, први пут се као цар јавља јануара 1346. године у хрисвоуљи
манастиру Ивирону. Крунисање за цара уследило је 16. априла 1346 у Скопљу.

6) Стварање и уређивање царства

Уношење грчких земаља у титулатуру недвосмислено говори о томе да је Душан

кренуо ка стицању царске круне. Пре 15. октобра 1345. године а после освајања Сера
донета је коначна одлука да се Душан прогласи за цара. У његовој титулатури истакнуто је
да је он поред осталог и господар скоро целог царства Романије. Пре него што се Душан
крунисао за цара требало је извршити унутрашње и спољнополитичке припреме. Отпор
грчких феудалаца Душан је рушио силом док се са светогорским монаштвом споразумевао
чинећи им уступке. Прот светогорски је пристао да се Душану име помиње у свим
светогорским манастирима али тек после цара Ромеја. За Свету Гору византијски василевс
је остао законити владар али је легализована и власт српског цара. Крајем 1345. вероватно
на Божић 25. децембра проглашен за цара. Одлуку су подржале Охридска и Српска
архиепископија и Бугарска патријаршија. Душан није могао очекивати да ће царску круну
примити ни од папе ни од васељенског патријарха. Тако је Душан уздигао архиепископију
на ранг патријаршије а патријарх је постао Јоаникије. Државни сабор се окупио у Скопљу.
Уз присуство и одобрење сабора,по црквеним обредима и по византијском церемонијалу
Душан је крунисан за цара 16. априла 1346. године. Круну је добио од српског патријарха
Јоаникија и бугарског патријарха Симеона. Душан је тврдио да он није постао цар својом
вољом нити применом силе већ по божјој вољи, све што је Бог даровао Константину
прешло је у Душанове руке. Његову титулу је прихватила Света Гора и Бугарска. Одлуку
српског владара поздрављала је и Венеција, рачунајући на подршку Србије у борби Против
Бугарске, ни Босна није оспоравала царску круну али је за босанског бана Душан био само
рашки цар. Душанову титулу није признао папа а ни цар на истоку нити цар на западу.
Кантакузин Душана назива српским краљем, а налази подршку у Цариградској
патријаршији. Патријарх васељенски Калист искључује Душана и патријарха Јоаникија из
заједнице православних хришћана 1350. године. Душан је успео да паралише ту анатему,
благовремено се приближио легитимном цару Јовану V Палеологу. Душан је називао цара
Јована V преузвишеним царем Ромеја и синовцем својим. У сукобу Јована V и Јована
Кантакузина, Душан је пружио подршку Јовану V, а заузврат је Душану призната царска
титула. У јулу 1351. године Јован V Палеолог назива Душана преузвишеним царем Србије
и својим стрицем. Царско достојанство је признато али теритоијално одређено на српске
територије. Јован V није порекао своје признање ни када је постао владајући византијски
цар, он десет година након Душанове смрти Јелену назива преузвишеном царицом. У
српским исправама царска титулатура садржала је територијалне и етничке одреднице.
Тако да се Душан чешће помиње као цар Срба и Грка што указује да је њихов положај у
универзалном царству потпуно изједначен. Док се у грчким исправама Душан редовно
помиње као цар и самодржац Србије и Романије овде су етничке замењене територијалним
одредницама. Напоредно помињање Србије и Романије показује да је суверенитет српских
и византијских територија изједначен. Према устаљеној титулатури Душан је: ,,У Христа
Бога благоверни цар’’ а Јелена је ,,Благоверна и христољубива царица царстава и
Августа’’, сви поданици су морали да им се обраћају са „свети цар“ и „света царица“.
Урош је крунисан за краља свих српских и поморских земаља. Душан је почео да додељује
најугледније византијске титуле, титулу деспота дао је полубрату Симеону Синиши и
своме шураку, брату своје жене, Јовану Асену. 1349. године титулу деспота је носио и
Јован Оливер. Титуле севасократора додељене су Дејану, мужу Душанове сестре, Бранку
Младеновићу, док је Јован Оливер имао титулу севасократора пре него што је добио
деспотску титулу. Титуле ћесара понели су Гргуг Голубић, Прељуб и Војихна. Стицање
титула зависило је углавном од степена сродства са царском породицом, царева и
царичина браћа постају деспоти, за зета царске породице резервисана је титула
севастократора док је даљим рођацима припадало достојанство ћесара. Носиоци највиших
титула издвајали су се од остале властеле, убрајани су у српску господу. Пре Душановог
крунисања једино је Душан био господин српски. Симеон Синиша је постао намесник
Епира, Јован Асен је управљао Канином, Валоном и областима у Албанији. Ћесар Прељуб
је управљао Тесалијом, Војихна је био намесник Драме, деспот Јован Оливер је држао
Овче поље са Злетовом, севастократор Дејан је управљао крајевима око Велбужда и
Куманова а севастократор Бланко Младеновић држао је Охрид са околином. Нићифор
Григора пише како је Душан државу поделио са сином. До овакве поделе није могло доћи
јер није постојала канцеларија краља Уроша, Душанова царска канцеларија важила је на
целокупној територији царства. На челу царске канцеларије налазио се логотет или велики
логотет, ту службу је обављао Јоаникије пре него што је постао архиепископ 1337. године,
касније се помиње Прибац 1340. године, па Хрс 1345. године, а после Душановог
крунисања Ђурађ Повика. Византијског порекла биле су и титуле протовестијара, ту
титулу носио је Никола Бућа, протовестијар је водио рачуна о царевим приходима.

7) Царство од 1346 до 1355. године

Пред Душаном су два дела византијског царства на југу Тесалија и Епир а на истоку
Тракија и цариградска област. Месеца дана након крунисања Душановог, крунише се по
други пут Јован Кантакузин у Дидимотици, у корист Кантакузина иде слабост његових
противника нарочито слабост царице Ане. Дошавши на власт Кантакузин је поставио
Јована V за савладара и верио га је својом ћерком. Кантакузин је образовао једну
територију коју је дао на управу сину Матији како би спречио даља српска напредовања.
Та област налазила се на подручју од Христопоља до Дидимотике. 1347. године Матија
Кантакузин упада у српске области и пустоши их. Душан је боравио на Атосу, делио је
поседе и имунитете, даровао је Хиландар великим поседима, у доба српске власти на
Светој Гори се повећао број монаха Срба, стекли су велики број ћелија, Срби су постајали
старешине других манастира. Боравак цара Душана на Светој Гори крајем 1347. и
почетком 1348. године доводи се са појавом куге. Као жртва куге пао је и севастократор
Јован Анђел, управник Тесалије. Пре новембра 1348. године завршено је заузимање Епира
и Тесалије. Симеон Синиша је постављен за управника Епира у Арти, а Јован Асен у
Валони као господар Албаније. Намесник Тесалије био је ћесар Прељуб, управљао је из
града Трикале. Душан је освојио 5/6 Византије а последњи део био је најтврђи и најтежи за
освајање. За освајање Цариграда Душану је била неопходна флота, од Млетачке републике
је тражио флоту и савез али они нису пристали. Душан је 21. маја 1349. године донео
законик на сабору властеле у Скопљу. 20. септембра 1349. године цар Душан издаје
Дуборовчанима у Новом Брду велику повељу.

1346. године цар Душан и босански бан Стјепан II склопили су трогодишњи мир који је
истицао 1349. године. Те године Стјепан II подиже утврђења на ушћу Неретве, против тих
његових акција су и Срби и Млечани, један одред босанске војске крајем 1349. године
продире до Конавла. Цар Душан у пролеће 1350. године тврди да се од обрачуна са
босанским баном суздржава искључиво због обзира према дужду и Млетачкој републици.
Ипак у октобру Душан креће у поход, упада у Хумску земљу и заузима спорну област.
Душан је по свој прилици покушао да помогне својој сестри, удовици Младена III Шубића
који је умро током епидемије куге 1348. године. У међувремену док је Душан у Босни
Кантакузин креће у офанзиву ка Солуну са Турцима, они се враћају у Малу Азију па
Кантакузину стиже много мањи одред Турака али он ипак успева да заузме Солун.
Кантакузин креће у освајање градова у Македонији. Залетао се до Скопља, неки градови су
му се предавали, у Беру су били Немачки најамници и српски ратници, град је пао тако
што је један од Византинаца спустио бацио лествице опсађивачима, то је учинио како би
спасио свог сина из турског заточеништва. Немце и Србе које је Кантакузин познавао из
рата 1342. године ослобађа али им одузима коње. Освојио је град Воден, Тесалијске
градове, а у даљем продирању га зауставља ћесар Прељуб. Те године 1350. васељенски
патријарх Калист бацио је анатему на цара Душана и патријарха. Душан се због ових
дешавања враћа из Босне и преговара са Кантакузином у околини Солуна. Душан је
прихватио да Кантакузин задржи све територије које је освојио до преговора, али
Кантакузин је захтевао од Душана да му овај врати Македонију, Тесалију и Акарнанију и
све изузев Сера, Мелника, Костура и Струмице. Душан је прво све прихватио али је након
тога поништио договор. Душан је рекао да прихвата за цара само Јована V Палеолога.
Кантакузин се након тога повлачи у Солун а Душан је повратио све изгубљене територије.
1351. године Душан шаље посланство Орхану и предлаже склапање уговора и утврђивање
уговора браком Душанове ћерке и Орхановог сина. Овај предлог је са турске стране
озбиљно примљен па је Орхан у Србију послао посланије са даровима да преговарају, на
путу за Србију код Родоста они су нападнути а дарови су разграбљени. 1352. године
долази до сукоба између двојице византијских царева, на страни Јована V Палеолога су
Срби и Бугари а на страни Јована VI Кантакузина су Турци. У бици код Димотике
поражене су снаге Јована V Палеолога, где је највише страдала српска коњица предвођена
казнацом Бориловићем, док су се Бугари повукли, Турци су затим запосели Галипољ.
Увидевши опасност у Турцима, Душан шаље папи у Авињон посланство које чине
Божидар, Нестонг и Дамјан. Душан тражи да га папа постави за капетана хришћанске
војске а Душан би као оца хришћанстава прихватио папу. Папско изасланство је 1354.
године стигло у Србију са писмима за цара, царицу, краља Уроша, патријарха и друге
истакнуте личности. Душан је својој сестри Јелени Шубић слао помоћ за градове Клис и
Скрадин које су запосели Палман Брахт и Ђураш Илијић, али се они нису много задржали
ту. Цар Душан умро је 20. децембра 1355. године

8) Душаново законодавство

На државном сабору у Скопљу на Спасовдан 21. маја 1349. године донет је

Душанов законик. Тада је донет први и главни део кодекса који се данас сматра
Душановим закоником. Тада је донето првих 135 чланова, други део до 201. члана донет је
у облику новела и кодификован је на државном сабору у Серу 1354. године. Сматран је
једним од основних извора српског права, и као правни извор коришћен је и примењиван.
Један део законика представља Душанов законик, док други део чине кодификовани
византијски правни извори који су преведени на српскословенски и модификовани. То су
Номоканон Светог Саве, Закон Јустинијанов и синтагма Матије Властара. Целини
законодавства припадају и повеље и међународни уговори. Доношењем Душановог
законика требало је да буде потврђена царска, законодавна власт која је по византијским
схватањима припадала само цару. До доношења Душановог законика византијско право је
важило у Србији, а једини закон који је регулисао правни живот и цркве и државе био је
Номоканон Светог Саве. Пуна Синтагма Матије Властара није ушла у састав Законика, већ
једна редакција Синтагме која не постоји у грчким рукописима, то је оригинална српска
ревизија. Пуна Синтагма није признавала аутекафилју српску и бугарску, супротстављала
се интересима српске цркве и државе, није признавала ни царску титулу. Законик садржи у
мањој мери одредбе црквеног и грађанског права а знатно више кривичног и државног
судског процесног права. Целину за себе представља део донешен 1349. године који су
сложени по извесном систему, прва група садржи одредбе које се тичу цркве. Права и
обавезе властеле и сељака заузимају више места у Законику. Тим закоником извршена је
правна неједнакост сталежа што се огледа у казненим одредбама кривичног права. Законик
није допуштао самовољу властеле, властелин се поред обавеза цару морао покоравати суду
и закону, меропси су бар правно били заштићени од самовоље својих господара. У допуни
Законика из 1354. године налази се и Закон о пороти из времена краља Милутина чиме је
уведено српско обичајно право. Закон је изнад цара, у случају противречности царске
одлуке и одредбе закона, царска одлука не важи. Душанов законик није сачуван у
оригиналу. Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је
Струшки препис, настао у XIV веку. Познати преписи су још Атонски, Студенички,
Ходошки, Хиландарски...