О ЦАРУ ДУШАНУ СИЛНОМ

Стефан Урош IV Душан Немањић, рођен око 1308. године, а умро у Деволу,
дана 20. децембра 1355. године, познатији као Стефан Душан или Душан
Силни, син Стефана Дечанског и Теодоре Смилец, био је изузетан ратник,
способан и енергичан војсковођа, који није био задовољан очевом
политиком и начином на који је он управљао државом, па је 1331. год. након
побједе против Бугара код Велбужда (1330.),а на велико задовољство српске
властеле, насилно преузео власт од оца и крунисао се за краља.
Предузимљиви, темпераментни краљ јаког карактера и дипломата,
женидбом је учврстио везе са Бугарском и искористивши унутрашњу
нестабилност Византије проширио се на њен рачун, освојивши територије на
југу до Коринтског залива те су тако Македонија, Тесалија, Епир и већи дио
албанских крајева ушли у састав Срибије.
Српска држава се тада простирала од Дунава на сјеверу до Коринтског
залива на југу што значи да је обухватала двоструко већу површину него у
доба Стефана Дечанског и ранијих владара.
Душан је освојивши добар дио Византијских земаља сматрао да му припада
и царска круна, стога се на Васкрс 16. априла 1346. год. у Скопљу крунисао за
цара Срба и Грка.
Његов циљ је био освајање Цариграда и преузимање Византијског царства.
Остваривање тог циља изискивало је да Душан има своју флоту, а није је
имао. Покушао је Венецију да убиједи да са њиме крене на Цариград и
Солун, међутим, Венецији је одговарала слаба Византија више него јака и
моћна Србија, са којом би савез био више од користи против Угарске.
Изненадна смрт цара Душана је осујетила све његове освајачке планове.

Присвајајући Византијске територије Душан је прихватао и византијиске

установе, дворске обичаје, чинове и титуле.
Тако велика држава није могла да функционише без одговарајућег уређења,
те је Душан на сабору одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. у
Скопљу донио веома важан документ, Закон благовјернаго цара Стефана,
Душанов законик, а исти је 5 година касније допунио у Серу. Законик је
поред Законоправила Светог Саве најважнији закон средњовјековне Србије,
заправо врховни правни акт, који је средњовјековну Србију успоставио као
правну државу.
Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила Светог Саве и има
201 члан. Њиме се уређују права и односи свих друштвених слојева.
Првих 38 чланова односи се на цркву, потом слиједе одредбе које уређују
права и дужности властеле и слободних људи, а потом одредбе које уређују
обавезе зависног становништва, себара, док су у наставку одредбе о судству
и казнама. Писан је на старом српском, народном језику и њиме су
уједначене раније разнородне одредбе феудалног права, али је и озакоњена
подјела друштва на потчињене и повлашћене чиме се учвршћује феудални
поредак.
Законик има класно обиљежије, штити повлашћене и озакоњује власт
моћних, јер немају сви иста права и предвиђене казне нису истовјетне за све
друштвене слојеве, а представља потпуно уједињење српског и византијског
правног поретка у читавој држави.

94.члан Душановог законика

О убиству:
Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати 1000
перпера, аколи себар властелина убије, да му се обе руке отсијеку и да плати
300 пепера.

Стефан Урош IV Душан Немањић био је посљедњи српски краљ из династије

Немањића и први цар српске државе. Са својом супругом Јеленом, сестром
бугарском цара, добио је једног сина, Уроша, насљденика царског трона.
Његова се круна данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори.

Константин Галешић, VII²