UVOD

Sociologija je, kao posebna nauka, nastala sa ciljem da shvati prirodu, nastanak i
razvoj društva. Nastanak i razvoj sociologije čvrsto je vezan za industrijski progres i
nastojanje da se promene koje su se desile u društvu, kao posledica tog razvoja,
naučno prate, razumeju i objasne.

Kultura I društvo su veoma složene i kompleksne kategorije. Pojmovi kulture i društva

mogu se definisati sa stanovišta različitih nauka (sociologije, psihologije, istorije,
antropologije, filozofije i mnogih drugih). Ono što je karakteristično, kada je u pitanju
proučavanje kulture i društva, jeste da se ne mogu posmatrati odvojeno, jedno bez
drugoga. Kulturu je nemoguće, proučavati niti na bilo koji način definisati bez društva, a
društvo je nemoguće posmatrati i saznavati ako se ne posmatra u korelacji sa kulturom i
kroz prizmu kulturno istoriskih zbivanja.

POJAM DRUŠTVA

Pojam društvo potiče od latinske reč societas, u značenju prijateljske veze sa drugima.
Latinsko societas se izvodi iz socius (partner). U sociologiji postoji mnoštvo različitih
odredjenja I definicija društva. Definisanje društva kao predmeta proučavanja sociologije
vršeno je u svim sociološkim teorijama, koje su nastojale da ga objasne kroz njegovu
statiku i dinamiku. Društvo je veoma kompleksan i apstraktan pojamU najširem smislu
društvo se može definisati kao celokupnost odnosa ljudi prema prirodi I medjusobnih
odnosa ljudi.

Ono predstavlja organizaciju celokupnog života određene grupe ljudi (na primer,
plemena, ali i velike mnogonacionalne države) i ljudsku zajednicu u kojoj su sadržani
vrednosni elementi koji je određuju. Na ljudsko društvo gledamo kao na ukupnost
društvenih pojava, ukupnost odnosa u koje ljudi stupaju, kao na okvir ljudskog života u
kome se on neprestano obnavlja. Društvo se sastoji iz mnoštva delatnosti, društvenih
odnosa, društvenih ustanova, ideja i drugih društvenih elemenata. Jedan od osnovnih
elemenata ljudskog društva, jeste upravo kultura. Osnovni smisao kulture sastoji se u
tome da olakša održanje, produženje i napredak ljudskog društva

1
 POJMOVNO ODREDJENJE KULTURE

Kultura je jedna od najbitnijih karakteristika čoveka i društva uopšte, obzirom da nijedna

druga vrsta ne poseduje kulturu, a ona sama može da dođe do izražaja samo ako se
posmatra s obzirom na društvenu sredinu i u njihovoj uzajamnoj interakciji. Sama reč
kultura je latinskog porekla i dolazi od glagola colere, cultum, što znači obrađivati,
negovati, i govori o čovekovoj istinskoj vezanosti za prirodu, obradu polja. Kultura je
složen društveni fenomen i veoma širok pojam. Ona obuhvata sve ono što priroda sama
ne pruža čoveku. To u materijalnom smislu zmači da obuhvata celokupnu prerađenu
prirodu. Kultura omogućuje čoveku da ovlada prirodom i da se oslobodi u najvećoj
mogućoj meri onoga što je „životinjsko“ u njemu.

O kulturi, kao i o mnogim drugim društvenim pojavama i tvorevinama, ne postoji opšte

prihvaćena definicija ni teorija. U kulturu ulazi, pored materijalnog, i celokupno duhovno
stvaralaštvo. Tako širi pojam kulture obuhvata oba elementa. Shodno tome, pod
kulturom se obično podrazumeva skup svih materijalnih i duhovnih vrednosti čovekovog
rada u prirodi, društvu i mišljenju. Materijalna kultura se drugačije naziva civilizacija u
kojoj se odvaja duhovna kultura koja dobija uže značenje. Do odvajanja duhovne kulture
od civilizacije (materijalne kulture) dolazi zbog odvajanja umnog od fizičkog rada, a to se
dogodilo u procesu raspadanja rodovskih zajednica i nastanka robovlasničkog društva.
Ranije su ova dva elementa predstavljala jedinstvenu kulturnu celinu.
Pod materijalnom kulturom (civilizacijom) podrazumevaju se svi predmeti koji nastaju u
procesu prerađivanja prirode, počev od predmeta svakodnevne upotrebe do velikih
građevina kao što su rimski akvadukti (vodovodi) , egipatske piramide, hramovi azijskih
religija, zgrade civilizacije Inka, savremeni oblakoderi, mostovi, fabrike, mašine,
saobraćaj modernih gradova itd.
Duhovna kultura obuhvata tekovine umne delatnosti čoveka od njranijih vremena do
danas. Tu spadaju sva duhovna dobra i vrednosti kao što su: jezik I simblička
komunikacija, država i pravo, norme ponašanja, sredstva sporazumevanja, religije,
znanje, vaspitanje i obrazovanje, nauka, filozofija, umetnost, ideologija, navike, običaji I
drugo.

2
Kultura u užem smislu obuhvata samo duhovna dobra. Ovako shvaćena kultura
predstavlja jedan od osnovnih pojmova savremene građanske sociologije. O različitosti
definisanja culture, govor I podatak das u američki sociolozi Kreber i Klukhon sakupili
čak 257 definicija kulture. Smatra se da je većina tih definicija kontradiktorna i
jednostrana.

UZAJAMNI ODNOS KULTURE I DRUŠTVA

Engleski teoretičar Eduard Tajlor jasno je uočio da je kultura u neraskidivoj vezi sa

čovekom kao članom društvene zajednice - izvan društva kulture nema. Herder je, pak,
odredio kulturu kao "drugu prirodu" a čoveka kao jedino živo biće u prirodi koje stvara
kulturu i koje nije u stanju da zasnuje svoj život izvan kulture. Dakle, dok su sva ostala
bića pre svega, prirodna bića, čovek je istovremeno i prirodno i društveno biće.
Određujući dvostranu prirodu čoveka, kao prirodnog i društvenog kao fizičkog i
duhovnog bića, uvidjamo zapravo da se celokupan razvoj ljudskog društva, od najranijih
vremena pa sve do današnjih dana, ogleda u čovekovom fizičkom osvajanju prirode
radi biološkog opstanka, kao i u duhovnim naporima koje čini kako bi olakšao svoj
opstanak. Duhovni napori ogledaju se u stvaranju alata, I raznih izuma, ali i u stvaranju
legend, mitova, priča, religija, društvenih norni I običaja. Uzajamni I neraskidivi odnos
kulture i društva možemo lako uaočiti i posmatrajući pojedinca kao društveno biće, to
jest kao člana odredjenog društva. Naime, pojedinac ne bi mogao opstati u društvu, ako
ne bi usvojio norme I vrednost jednog društva. S druge strane norme ne bi mogle
postojati da ih nije ustanovilo društvo i da se ne prenose s generacije na generaciju.
Vrednosti I norme jednog društva prenose se kroz generacije, putem socijalizacije.
Ljudska jedinka se rađa kao najnesposobnija od svih vrsta živih bića, bez svih onih
osobina koje je razlikuju od ostalih živih bića, bez ikakvih znanja, navika, kulture i
morala. Rađa se samo sa određenim brojem nagona i refleksa, kao nehumanizovana i
nesocijalizovana biološka kreatura. Međutim, ljudska jedinka rađa se sa mogućnostima
da se razvije mnogo više nego bilo koja druga jedinka zahvaljujući delovanju socijalnih
faktora. Njen razvoj postiže se procesom socijalizacije.

3
 SOCIJALIZACIJA – Pojam, etape i agensi socijalizacije

Socijalizacijom, ona stiče veliki fond znanja, veština, navika i razvija veoma složene
osobine i sposobnosti i stiče sve one kvalitete koji je suštinski razlikuju od drugih jedinki.
“Pod socijalizacijom se podrazumevaju svi uticaji društva I njegovih jedinica (skupina,
institucija) na pojedinca, kojim se on priprema za preuzimanje svih društvenih uloga koje
mu pripadaju i kojima on stvara svoju ličnost, razvija svoj individualitet” 1 Socijalizacija
predtavlja učenje I prilagodjavanje kulturi u kojoj čovek živi. Sa druge strane, ona je
najznačajniji kanal za prenos kulture kroz vreme I generacije. Socijalizacija, kao složen
proces, prolazi kroz nekoliko različitih faza I etapa. U sociologiji je prihvaćena različita
stanovište, a prema nekima od njih, moguće je razlikovati četiri etape u procesu
socijalizacije.

Prva faza je primarna socijalizacija I ona se odvija u porodici. U porodici dete prima
prva znanja, razvija I formira navike I umeća, razvija intelektualne I druge sposobnosti I
uči se društvenosti. Za primarnu socijalizaciju, porodica je nezamenljiva. Istraživanja
pokazuju da toplina I prihvatanje koji postoje u porodici stoje u pozitivnoj korelaciji sa
ušpešnom socijalizacijom. Druga faza socijalizacije je sekundarna socijalizacija I ona
se odvija, pre svega, pod uticajem škole. Škola podstiče duhovni razvoj deteta, naravno
u skladu sa vrednostima I normama društva. Mnogobrojni su elemendi šklske
socijalizacije a kao osnovni mogu se navesti podučavanje I podsticanje rayvoja I
umešnosti, prenošenje informacija, duhovnih vrednosti I ciljeva, obezbedjivanje
atmosphere potrebne za učenje, kao I nadzor I kontrola. Treća faza socijalizacije je
socijalizacija tokom adolescencije. Ova faza socijalizacije obično se poklapa sa
trajanjem puberteta I karakteristična je po tome što najveći uticaj na formiranje mišljenja
I ponašanje pojedinca u tom period imaju vršnjačke grupe. “Za ovaj uzrast mladih je
karakteristično odbijanje uzora I obrazaca ponašanja, i to pre svega onih koji se vezuju
za roditelje. Traže se novi uzori i oni se često nalaze u trivijalnim situacijama, pa se i
lako prihvataju ali i lako napuštaju” 2 Četvrta faza socijalizacije je socijalizacija tokom
odraslosti. Ona se dešava u čovekovom zrelom dobu I to kroz sve društvene procese I
odnose u kojima on učestvuje. To mogu biti rad, porodica, zabava, aktivnosti u
1
Dr Miomir Ivković, Sociologija obrazovanja, Filozofski Fakultet u Nišu, Nota Knjaževac, 2003, str. 98
2
Dr Miomir Ivković, Sociologija obrazovanja, Filozofski Fakultet u Nišu, Nota Knjaževac, 2003, str. 104

4
društvenoj zajednici. Takodje, pripadnost odredjenim formalnim ili neformalnim
grupama, utiču na razvoj lićnosti, a posebno na formiranje stavova. U savremenom
društvu nezanemarljiv uticaj na process socijalizacije, I to u svim njenim fazama, imaju
sredstva masovne komunikacije. U procesu socijalizacije pojedinac postaje društveno
biće. On prihvata kulturu odredjenog društva, a samim tim I vrednosti I norme koje to
društvo promoviše kao poželjne I potrebne.

Norma je pravilo koje reguliše odnose medju ljudima u društvu. Norme su deo duhovne
kulture i postoje samo u ljudskom društvu, da bi omogućile funkcionisanje i opstanak
čoveka kao društvenog bića. Svaka norma ima tri osnovne odlike: Ona je svesno, od
strane samih ljudi formirano pravilo, ima odredjeni razlog I odredjenu svrhu zbog koje je
doneta i uvek opšta, to jest odnosi se odnosi se na odredjenu zajednicu ljudi.

Nisu baš svi društveni odnosi regulisani normama. Koji će društveni odnosi biti
regulisani normama i kojom vrstom normi, zavisi od konkretnog uredjenja i stepena
kulturnog razvoja društva.

OSNOVNI TIPOVI KULTURE

Prema nekim sociološkim učenjima postoje tri osnovna tipa kulture. To su:
1.tradicionalna kultura,
2. elitna kultura i
3. masovna kultura

Tradicionalna kultura je tip kulture koju presudno usmerava tradicije, te je otuda

uglavnom homogena I nepromeljiva. Za tradicionalnu kulturu je karakteristično
poštovanje autoriteta I mitske prošlosti i konzervativnost .Neki od najvažnijih oblika
tradicionalne kulture su običaj I tradicionalni moral.

Običaj je društvena norma koja se stvara dugim ponavljanjem jednog ponašanja u

datoj situaciji, tako da se posle izvesnog, relativno dugog vremena, kod ljudi razvija
svest da je on u buduće obavezan. Običaj se vrlo sporo stvara i još sporije menja, čak i
kada ne odgovara više društvenim uslovima i potrebama koje su ga izazvale i kada i
sami subjekti koji ga izvršavaju, smatraju da je loš. Takav način stvaranja i ukidanja

5
običaja, čini ga potpuno prilagodjenim statičkom društvu, gde se promene dešavaju vrlo
sporo. Običaj je bio glavna vrsta društvenih normiu nerazvijenim društvima, gde se
običajnim normama regulisao skoro celokupan društveni život. Otuda običaj gubi snagu
u industrijskom društvu koje karakterišu brojne i brze promene. Običaji su uglavnom
lokalnog karaktera. To znači da su, na primer, svadbarski običaji drugačiji u istočnoj I
južnoj Srbiji ili u Vojvodini. Postoje I običaji koji imaju opštenarodni karakter kao
naprimer farbanje jaja uoči Uskrsa, ili unošenje badnjaka u kuću uoči Božića. Neki
običaji se primenjuju u više naroda, na primer, sahranjivanje pokojnika. Skoro svi
značajni dogadjaji u životu čoveka, praćeni su odredjenim običajima. Običaji se prenose
u procesu socijalizacije, tradicijom I uglavnom se uče neosetno, još od detinjstva.
Prekršaj običaja može da dovede do prekora, osude ili kritike sredine. Ipak običajne
norme obavezuju mnogo manjom snagom nego moral I moralne norme.

Moral je oblik društvene prakse, delatnog čovekovog odnošenja prema svetu, drugim
ljudima I prema sebi samom. Moralni su oni postupci koji izdrže vrednosnu procenu koja
dolazi od društvene sredine I javnosti, ali I vrednosno odobravanje samog čoveka koji
takav postupak vrši. Iz ovoga možemo zaključiti da postoje subjektivna I objektivna
strana morala. Subjektivni moral predstavlja lični stav prema moralnim normama. On je
usko povezan sa savešću. Ipak za razumevanje tradicionalnog morala, mnogo je bitnije
sagledati I definisati objektivni moral. Objektivni moral predstavlja procenu jednog
postupka od strane društvene zajednice, to jest, javnosti. Objektivni moral čine, ustvari,
moralne norme. Moralne norme izražavaju etičke vrednosti jednog društva. Te etičke
vrednosti različito se rangiraju u različitim društvima. To se naročito ogleda u
sankcijama. Što je etička vrednost veća, to je veća I negativna sankcija za prekršaj
norme, ali I pozitivna sankcija za za poštovanje moralne norme, to jest vršenje moralnog
čina. Još jedna bitna karakteristika moralnih normi jeste da uglavnom nisu precizno
formulisane I nemaju pismeni oblik. One se javljaju u vidu zajedničkih shvatanja društva
ili odredjenog njegovog dela. Tradicionalni moral je istovremeno društvena vrednost I
pravilo ponašanja. On se zasniva na autoritetu običaja I tradicije. Tradicionalni moral u
Srbiji oslikavaju: istaknuta uloga domaćina, značajna uloga krsne slave, poštovanje
institucije kumstva I važnost srodnika po muškoj liniji.

6
Elitna kultura svodi se na duhovnu kulturu I umetničko stvaralaštvo koji su rezervisani
samo za odabrane. Sklonost elitnoj kulturi uzima se kao statusni symbol malog broja
intelektualaca. Elitna kultura je autorska, autenticna, originalna, vredna, skupocena,
dostupna je manjini, ne samo zbog cene već i zato što je ne može svako razumeti.
Masovna kultura se javlja tek sa industrijskim razvojem (19. vek). Ljudi dolaze u grad i
donose narodnu (seosku) kulturu iz njihove sredine, ali ne mogu da je izvedu tek tako,
zbog podsmeha, a elitnu ne razumeju. Osnovne odlike masovne kulture su:
1. težnja ka ujednačavanju različitih kulturnih nivoa,
2. privlačenje masovne publike,
3. internacionalizacija i kosmopolitski karakter kulturnih vrednosti,
4. pojačana komercijalizacija kulturnih vrednosti i tvorevina,
5. sve izrazitiji reproduktivni karakter i sve manji produktivni karakter kulture
masovnog društva.
S obzirom na kompleknost I širinu pojma kultura, nemoguće je, u ovom radu, govoriti o
svim njenim manifestacijama I definisati sve njene pojavne oblike, ali ako posmatramo
vezu društva I kulture, kroz osnovne tipove kulture, onda ne bi trebalo zaobići ni pojam
subkulture. Subkultura je skup normi, vrednosti i obrazaca ponašanja koji razlikuju
kulturu jedne grupe ljudi od kulture šire zajednice kojoj ta grupa pripada. Supkultura je
poseban, relativno zatvoren segment opšte kulture. Za sve pripadnike određene
supkulture zajedničko je da članovi dele ista uverenja, običaje, vrednosti a često i način
oblačenja, ishrane, ponašanja i moralnih normi. Odnos subkultura I dominantne kulture
može biti različit. Potkulture ne dovode u pitanje osnovne vrednosti dominantnog tipa
kulture. Kontrakultura je u suprotnosti sa vrednostima dominantne kulture.

7
 ZAKLJUČAK

Proučavajući kulturu I društvo dolazimo do zaključka da je vrlo teško posmatrati kulturu

bez društva I društvo bez kulture. Teško ih je definisati kao dva odvojena entiteta jer,
zapravo oni jedno bez drugoga I ne postoje. Svako društvo usvaja odredjenje kulturne
obrasce, vrednosti I norme, koji doprinose njegovom opstajanju I unapredjenju. Na
kraju, možemo slobodno reči, neki oblik kulture, bilo da je materijalni ili duhovni, prožima
svaki aspekt našeg život I kao pojedinca I kao člana društva, to jest društvenog bića. S
druge strane, čovek je taj koji je stvaralac kulture, I ona jedino u ljudskom društvu I
postoji. Kulturom čovek nastoji da pobedi prirodu, da uzdigne sebe iznad biološkog I
nagonskog I da olakša sebi život I opstanak u prirodi. Kulturom čovek nadomešćuje ono
što mu je priroda oduzela, a to je fizička snaga.

8
 LITERATURA:

 Bauman, Z, Kultura i društvo, IRO PROSVETA OOUR, Beograd, 1984

 Božilović, N, Sociologija kulture – prolegomena, Narodne Novine, Niš, 1998

 Gidens, E, Sociologija -Kultura i društvo, Grafolik, Beograd, 2001

 Ivković, M, Sociologija obrazovanja, Filozofski Fakultet u Nišu, Nota Knjaževac,
2003
 Ilić, M, Sociologija kulture I umetnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1970

9
 SADRŽAJ

Uvod .................................................................................................................................1

Pojam društva ...................................................................................................................1

Pojmovno odredjenje kulture ............................................................................................2

Uzajamni odnos kulture i društva .....................................................................................3

Socijalizacija – Pojam, etape i agensi socijalizacije ........................................................4

Osnovni tipovi kulture .......................................................................................................5

Zaključak ..........................................................................................................................8

Literatura ..........................................................................................................................9

10