SOCIJALNA PSIHOLOGIJA – KOLOKVIJUM

1. SOCIJALNA KOGNICIJA
Ona je način na koji ljudi misle o sebi i socijalnom svetu, tj. kako biraju, tumače, pamte i koriste
socijalne informacije prilikom prosuđivanja i odlučivanja.
Faze: opažanje informacija iz socijalne sredine; konstruisanje predstava na osnovu iskustva;
upravljanje predstavama (obrada sadržaja); odluke, sudovi, namere i ponašanja kao rezultat
prethodnih faza. Svaka od ovih faza se može odvijati automatski ili kontrolisano.
2 vrste socijalne kognicije:
1. Automatsko mišljenje (Sistem 1) – operiše automatski, brzo, uz malo ili nimalo
truda, bez osećaja svesne kontrole i ulaganja napora. Baziran na automatizovanim
analizama naše sredine koje su nastale na osnovu prošlih iskustava i znanja.
Automatski kognitivni sistem je asocijativan. Usmeren je na očuvanje mentalne
energije- pojednostavljuje naše kognitivno funkcionisanje (jer je svet socijalne
interakcije kompleksan, a mi imamo ograničen kognitivni kapacitet).
2. Kontrolisano mišljenje (Sistem 2) - kontrolisano razmišljanje, racionalno,
sporije, namerno, svesno, ulaže se više truda. Mentalne aktivnosti koje zahtevaju
trud i pažnju, uključujući i kompleksne operacije. Povezuje se sa subjektivnim
osećajem aktivnosti, izbora i koncentracije. Svrha je da omogući proveru i
protivtežu automatskom mišljenju. Preuzima posao kada se pojave neuobičajeni
događaji. Zahteva motivaciju i trud. Bolje je za tačnost i cesce je kad je ulog veći
(motivacija).
- Ljudi svoju inicijalnu procenu baziranu na automatskom mišljenju mogu promeniti ukoliko
ulože trud i napor u razmišljanje. Strupov zadatak-imenovanje boja kojom je reč napisana
(bela).
- Od čega zavisi da li ćemo koristiti automatsko ili kontrolisano mišljenje? • od iskustva,
kognitivnog opterećenja (umorni, preopterećeni, zaokupljeni) i motivacije tj. važnosti.
- Nisu neophodne sve odlike automatskog (nesvesno, nema truda i napora, nije usmerena pažnja,
nevoljna i spontana radnja...) ili kontrolisanog mišljenja (svesno, fokusirana pažnja, ulaganje
napora, voljna radnja...) da bismo znali da li je kognicija automatska ili kontrolisana.
- Gilbertova teorija o automatskom verovanju–ljudi u početku veruju svemu što čuju i vide
(automatsko mišljenje). Zatim ocenjuju da li je to bilo zaista tačno, ili ne prihvataju ako je
potrebno (kontrolisano). Drugi i treći deo procesa, u kojima ljudi ocenjuju i ne prihvataju
informaciju, zahtevaju vreme i trud. Ako su umorni ili zaokupljeni nečim drugim, teško će se
javiti ovi delovi procesa, što povećava verovatnoću da će verovati lažnim podacima.
- Implicitni stavovi i stereotipi dolaze iz automatskog sistema, što znači da ih ljudi nisu svesni,
ne mogu da izveštavaju o njima. Koreliraju nisko sa eksplicitnim stavovima i stereotipima koji se
mere upitnicima (koji dolaze iz kontrolisanog sistema). Lako menjamo kontrolisane stavove i
stereotipe, ali teže implicitne koji dolaze iz automatske kognicije. Ipak, implicitna kognicija je
posledica iskustava i nije nužno loša.
- Correll istraživanje- pucaj ako ima pištolj-ljudi automatski pucaju na crnce iako nema razloga.
-Automatsko mišljenje nije uvek tačno. „Kognitivne škrtice“– ljudi mnoge odluke donose
automatski jer tako štede svoju mentalnu energiju, ali to nekada ide nauštrb tačnosti. Koriste
mentalne prečice kako bi smanjili količinu informacija koje primaju i bili efikasniji u
zaključivanju. Sheme i heuristike su osnova automatskog mišljenja.
-Potiskivanje misli –izbegavanje razmišljanja o nečemu što nas muči, što bismo radije
zaboravili.
-Daniel Vegnar- uspešno suzbijanje misli zavisi od međusobnog dejstva 2 procesa: motrenja –
automatski deo sistema traži dokaz da će se neželjena misao nametnuti u svesti; delovanja –
kontrolisani deo sistema stupa na snagu kada je neželjena misao otkrivena- voljni, svesni pokušaj
da sami sebi odvratimo pažnju nalazeći nešto drugo o čemu ćemo misliti.
Zamišljanje „šta bi bilo da je bilo“ – menjanje nekog aspekta prošlosti u mislima, koje je
naročito prisutno ako je neki događaj mogao da bude izbegnut. Sto je lakse u mislima promeniti
ishod, to je jaca emocionalna reakcija na njega (manja razlika, više načina promene ishoda itd.).
Prilikom automatskog razmišljanja ljudi koriste sheme. Sheme su saznajne struktuirane celine
koje ljudi stvaraju da bi organizovali svoje znanje o socijalnom svetu u vezi sa nekom temom ili
područjem, koje utiču na info. koje uočavaju, o kojima misle i koje pamte- deluju kao filteri, ne
propustajuci informacije koje su nekonzistentne s tonom koji prevladava (osim ako se pitamo
kako se to moglo dogoditi). To su reprezentacije socijalnih objekata, relacija, događaja i sl.
Sheme sadrze nasa temeljna znanja. Postoje sheme o sebi, drugima, soc ulozi i događajima.
Kada se primenjuje na članove grupa kao što su pol i rasa, često se dovode u vezu sa
stereotipima. Kultura je važan izvor- one su jedno sredstvo kojim kulture provode svoj uticaj-
usadjujuci spoznajne strukture koje utiču na nacin shvacanja i tumacenja sveta. Funkcije- 1)
organizovanje naših znanja o svetu i uvođenje smisla u svet koji nas okružuje 2) „popunjavanje
rupa“ u poznavanju sveta- što su informacije kojima raspolažemo dvosmislenije ili nepotpunije,
više koristimo sheme da popunimo praznine (istraživanje Linde Karli– priča o Barbari i Džeku
(dva kraja- prosidba i silovanje) nakon dve nedelje dve grupe koje su slušale priče su trebale da
kažu čega se sećaju, izmislili su dosta toga, popunjavali rupe u sećanju). Njima štedimo vreme i
energiju i olakšavamo donošenje odluka. Utiču na sve kognitivne procese: pažnju, pamćenje,
prisećanje, zaključivanje, odlučivanje...
Koja shema će se aktivirati u konkretnoj situaciji?
 Dostupnost –sheme i koncepti koji su najistaknutiji u kogniciji će pre biti upotrebljeni
pri objašnjavanju soc sveta. Aktivne su i spremne za upotrebu. 2 vrste dostupnosti: sheme
koje su trajno dostupne zahvaljujući prošlom iskustvu, i osobine koje postaju trenutno
dostupne zbog više proizvoljnih razloga.
 Udešavanje ili primoravanje – proces kojim nedavna iskustva povećavaju dostupnost
neke sheme, osobine ili pojma, ucinivsi ih time verovatnijim za upotrebu u tumacenju
nekog dogadaja. Javlja se brzo, nenamerno i nesvesno- zato je dobar primer automatskog
mišljenja. To su sheme koje su trenutno dostupne. Istraživanje-pamćenje/gledanje poz ili
neg reci utiče na stvaranje poz ili neg slike o nekom.
Korsakovljev sindrom– ljudi gube sposobnost stvaranja novog pamćenja i moraju svakoj
situaciji da pristupe kao da se s njome sreću prvi put, iako su je doživeli pre toga. (ljudi koji
izgube sposobnost čuvanja shema, izmišljaju nove).
Sheme se često održavaju uprkos tome što su se pokazale kao netačne:
Efekat postojanosti–istrajavanje u svojim uverenjima čak i kad je dokaz za njih opovrgnut.
Objašnjenja efekta postojanosti:
  Potvrđivanje očekivanog - Traženje informacija koje će potvrditi očekivanja (koje se
uklapaju u naše sheme) i selektivno ignorisanje informacija koje bi mogle da opovrgnu ta
očekivanja (koje se ne uklapaju u sheme)
 Samoispunjujuće proročanstvo - proces kojim očekivanje o socijalnoj situaciji menja
socijalno okruženje kako bi se kreiralo ono što se očekuje.

-Rosenhanov eksperiment (potvrđivanje očekivanog)- 1 DEO: 8 pseudopacijenata koji su

simulirali halucinacije. Kad su primljeni su rekli da su u redu ali su svakako dijagnostikovani i
primorani da uzimaju lekove. 2 DEO- doktori iz drugih bolnica tražili da im pošalje lažne
pacijente da bi dokazali da će ih prepoznati. A on nije poslao nijednog. Ili Keli istrazivanje- prof
opisan kao “hladan” ili “topao”-ustvari se ponaša normalno-ali studenti na odg način reaguju i
procenjuju ga.
-Rozental i Džekobson (samoispunjujuće proročanstvo) - Đaci u osnovnoj školi radili su IQ
test. Zatim su istraživači nasumično odabrali imena koja su saopštili učiteljima i rekli im je da su
to deca od kojih se očekuje da “procvetaju”. Na kraju godine kada su sva deca ponovo testirana,
”deca cveće” su imala veći priraštaj IQ u odnosu na drugu. Učitelji su obraćali više pažnje i
drugačije tretirali „decu cveće“.

-Robert Merton– „vladavina greške“ – u kojoj ljudi navode stvarni sled događaja kao dokaz da
su (bili) u pravu od samog početka.
-Koristimo mentalne strategije i prečice koje olakšavaju odluke, dozvoljavajući nam da
nastavimo sa životima bez pretvaranja svake odluke u istraživački projekat. Te prečice su sheme
i heuristike.
-Heuristike su mentalne prečice koje ljudi koriste kako bi brže i efikasnije doneli sudove. To su
pravila u procesiranju info. Postoji mogućnost greške. Koristimo ih onda kada nemamo gotove
sheme ili kada imamo previše shema koje možemo primeniti. Vrste: heuristika dostupnosti;
reprezentativnosti; pomaka sa uporišta.
-Heuristika dostupnosti – donošenje suda na osnovu lakoće sa kojom se nečega možemo setiti. Tj
tendencija da percipiramo događaje koji se lakše pamte kao da će se dogoditi verovatnije i češće
nego događaji kojih se teže prisećamo. Teškoća je u tome što nekad ono čega se najlakše setimo
nije tipično za celokupnu sliku, što dovodi do pogrešnih zaključivanja. (istraživanje-asertivnost
(6 -da/12- ne))
-Reprezentativnosti - Mentalna prečica kojom ljudi klasifikuju objekte s obzirom na to koliko su
slični tipičnom slučaju.
-Pomaka sa uporišta - Tendencija da prosuđujemo koristeći neki broj ili vrednost kao polaznu
tačku, pa se kao posledica toga nedovoljno pomaknemo sa tog uporišta prilikom davanja
procene. Ako imamo razloga verovati da je pocetna vrednost informativna, on moze biti logicna
pozicija od koje treba poceti.

+ informacije o bazičnim zastupljenostima– informacija o frekvenciji članova različitih

kategorija u nekoj populaciji.
+ Koristenje pristranog uzorka- stvaranje generalizacija iz uzorka informacija za koje se zna da
su pristrane ili atipicne.

2. SOCIJALNA PERCEPCIJA
 Razlike u percepciji neživih objekata i socijalne percepcije:
1. Različita je priroda objekta koji se opaža
2. Različit je odnos između opažača i predmeta opažanja- socijalna percepcija je često uzajaman
proces/opažanje osoba ima afektivnu komponentu (osoba nam se dopada ili ne dopada)/stepen
sličnosti između opažača i opažanog utiče na impresiju jednih o drugima
3. Različita je dinamika procesa opažanja- informacije o fizičkom objektu se stiču samo
neposrednim senzornim doživljajima, a o socijalnim objektima i izvođenjem zaključaka/
socijalna percepcija je motivisan proces – na njega utiču naše želje, potrebe, raspoloženja...
 Koje se greške dešavaju prilikom opažanja ljudi, kako se one mogu otkloniti?– to je
navelo da se istraživanje na ovu temu pokrene-
Objektivistički pristup – ima za cilj da utvrdi kolika je objektivna tačnost socijalne percepcije.
Utvrđivanje objektivne tačnosti je teško rešiv problem. Za ocenu tačnosti potrebna su tri
elementa: perceptivna situacija –informacije o osobi koja se procenjuje; perceptivni odgovor–
iskaz procenjivača o opaženoj osobi; kriterijum– pokazatelj u kojoj meri procenjivačev opis
zaista odgovara osobini opažene osobe. Perceptivna situacija i odgovor mogu da budu veoma
raznovrsni. Najveći problem je utvrđivanje tačnog kriterijuma, jer ni jedna tehnika (procene
eksperata, psiho testovi..) nije nepogrešiva – najekonomičniji i najčešći kriterijum je procena
drugih.
Subjektivistički pristup – cilj je da se rasvetli proces zaključivanja o drugim osobama, i da se
taj proces uporedi sa nekim logičkim standardima na osnovu čega bismo mogli da odgovorimo u
kojoj meri je sam proces zaključivanja logički ispravan. Na početku su ta istraživanja bila
ateorijskog karaktera, a kasnije su bila vođena teorijskim modelom (Ašova istraživanja)
 Prepoznavanje emocija-
Istraživanje emocija je usko povezano sa njihovim prepoznavanjem. Najčešći zadatak prilikom
ispitivanja prepoznavanja emocija je koliko ono što je opaženo odgovara onom što je odaslano.
Sapir-Vorfova hipoteza jezika i mišljenja – prepoznati znači imenovati.
Danalp- u labaratoriji ljude izlagao situacijama koje provociraju različite emocije, a onda slikao
njihova lica.
Ekmanova istraživanja emocija – da li je izražavanje emocija pod uticajem kulture ili urođenih
mehanizama univerzalnih za ljudsku vrstu? 215 ispitanika– slike sa izrazima lica koji
predstavljaju neku emociju i ispitanici su trebali da povežu. Uvideo je da postoji 6 osnovnih
emocija – bes, tuga, sreća, strah, iznenađenje i gađenje. Različite kulture se slažu oko emocija na
slikama, pa bi moglo da se zaključi da ljudi u različitim kulturama izražavaju emocije na isti
način jer su im ti izrazi poznati i prepoznatljivi. Primedba je da su u savremenom svetu kulture
povezane i da su na osnovu filmova, fotografija, putovanja, ljudi u različitim kulturama izgradili
slične konvencije o tome kako izražavati različite emocije. Drugo istraživanje je među ljudima
koji nemaju dodir sa modernim civilizacijama (pleme u Novoj Gvineji)– visoko prepoznavanje
emocija sa fotografije (strah i iznenađenost nisu najbolje prepoznavali– Ekman smatra da strah i
iznenađenost njima idu zajedno). Zaključio je da među kulturama postoji podudarnost i u
izražavanju i u prepoznavanju bazičnih emocija. To mu se može objasniti putem dva procesa:
Emocionalni signalni sistem – čim se neka emocija javi, izrazi se preko izraza lica, glasa ili
telesnih pokreta i on je zasnovan na urođenim mehanizmima. Simultano ili neposredno nakon
javljanja emocionalnih signala, otpočinje emocionalna regulacija– izrazi emocija se podešavaju
pravilima koja važe u određenoj situaciji. Pravila prikazivanja zasnovana su na soc. učenju.
+ Prepoznavanje emocija preko zvučnog zapisa (bes, strah, sreća, tuga, nežnost) – tačnost od
70%

 Formiranje impresije
Impresije o drugima se formiraju vrlo brzo. One su bogate detaljima.
Koji faktori utiču na formiranje impresije o nekoj osobi?
• karakteristike osobe- fizičke krk, neverbalna komunikacija, socijalna kategorizacija.
• kontekst
• karakteristike opažača- osobine, self koncept, inteligencija, kulturne specifičnosti.
Solomon Aš
Aš je imao pretpostavke kako se impresija ne formira. Smatrao je da prva impresija nije samo
suma prikupljenih podataka (kako bi to predvidela sumativna hipoteza-puko prikupljanje osobina
o nekome) i da nije halo-efekt (on to smatra prejednostavnim). On je pretpostavljao da je prva
impresija složena celina, u kojoj elementi stupaju u međusobnu interakciju i daju celini
kvalitativno novo značenje (Geštalt shvatanje).
ZAKLJUČCI EXP 1: variranje centralne i periferne karakteristike ličnosti– “centralne“
(središnje) osobine (srdačan/hladan) su jako značajne za ukupnu impresiju o osobi jer dopuštaju
izvođenje mnogo drugih zaključaka, “periferne“ osobine (učtiv/neučtiv) imaju manji uticaj na
opštu impresiju. Znači impresija o nekoj osobi je geštalt, dinamički produkt svih informacija u
kom su neke značajnije od drugih za opštu sliku o osobi. Višner – da li će neka crta biti centralna
ili ne zavisi od toga koliko ostale crte koreliraju sa njom. Ako visoko koreliraju, crta će se
ponašati kao centralna, a ako nisko, ponašaće se kao periferna.
EXP 2: variranje redosleda karakteristika na listi. REZULTATI: Prvo pozitivne krk: osoba je u
globalu pozitivna, ali ima nedostatke. Prvo negativne: osoba je u globalu negativna,
kompetencije su ugrožene zbog nedostataka. U 1 listi negativna svojstva su dobila pozitivan
sadržaj, dok su u 2 listi isti opisi zadržali negativan sadržaj. ZAKLJUČAK: Prve pročitane krk
daju direkciju u mišljenju i imaju kontinuiran uticaj na sve kasnije termine – efekat primarnosti
– svaki sledeći termin se nadovezuje na prethodnu vrlo „nekristalisanu“, ali usmerenu impresiju
– na kasnije informacije se obraća manje pažnje jer vremenom dolazi do zamora ili gubitka
pažnje. Lačins potvrdio efekat primarnosti sa eksperimentom o dečaku (studentima davao opise
dečaka, jednoj grupi su prve bile introverte osobine, drugoj ekstrovertne).
Ašova istraživanja prve impresije značajna su po tome što sa njima otpočinje istraživanje važne
oblasti u soc. psihologiji. Još neki Ašovi zaključci: Ljudi stvaraju impresiju dok primaju
informacije i ne čekaju neki kasniji momenat da razmisle šta su sve saznali o datoj osobi. Prva
impresija je veoma istrajna- zašto? • potvrđivanje očekivanog • samoispunjujuće proročanstvo
Ograničenje Ašove metodologije: niska ekološka validnost: u stvarnom životu gotovo nikada ne
formiramo impresiju o osobi na osnovu neke liste atributa
Efekat recencije - kasnija info. ima veći uticaj na impresiju od ranije. (retkost)
Izvori pristrasnosti u opažanju drugih su uglavnom vezani za proces zaključivanja o osobama.
Pristrasnosti u opažanju osoba:
– Halo efekat
– Samoispunjujuće proročanstvo
– Prividne povezanosti
 Halo efekat
Pojava da procena jedne osobine utiče na to kako će se proceniti druge osobine koje su
nepovezane sa prvom tj da opšti evaluativni ton u oceni neke osobe utiče na razne druge procene
te osobe tako što one dobijaju isti ton (pozitivan ili negativan).
Torndajk 1920- je tražio od oficira da procene svoje podređene u inteligenciji, fizičkim krk,
sposobnosti, vođstvu, lojalnosti...Primetio da su korelacije među procenama različitih crta visoke
–to je posledica nesposobnosti procenjivača da odvojeno procenjuju različite osobine
Halo efekat istraživačima često pravi probleme–ako posmatrač jednu osobinu oceni pozitivno ili
negativno, najverovatnije će sve ostale osobine biti usklađene sa tom procenom. (ukoliko je dete
u vrtiću nestašno, biće okarakterisano kao problematičan i ne previše pametan)
Halo efekat – što je lepo to je i dobro- Uticaj izgleda osobe na impresiju o njoj (atraktivna
osoba ima poz krk a neatraktivna ima neg)
Kako smanjiti halo efekat:
1. Zaključivati na osnovu većeg broja informacija o osobi- što procenjivač bolje
poznaje osobu, korelacije između procenjenih osobina opadaju (manje su pod
uticajem opšte impresije)
2. Procenjivati ponašanje, a ne apstraktne i opšte osobine- smanjuje se uticaj
kognitivnih iskrivljavanja vezanih za selektivnost pamćenja i reprodukciju sećanja
3. Ako se procenjuje lista osobina kod većeg broja osoba, treba da se procenjuje
prvo jedna osobina kod svih, pa druga...
4. Podučavanje procenjivača o halo efektu

 Samoispunjujuće proročanstvo
Ljudi svojim ponašanjem podstiču drugu osobu da se ponaša na način koji će potvrditi lična
očekivanja u vezi sa tom osobom.
Npr. ljubazni smo prema atraktivnoj osobi, pa je zauzvrat i ona ljubazna prema nama, to nas
navodi na zaključak da je ona fina – baš kao što smo i mislili. I obrnuto za neatraktivne osobe.
Istraživanja pokazuju da su atraktivne osobe često ljubaznije – Zašto? zbog kontinuiranog efekta
samoispunjujućeg proročanstva (kroz ceo život se susreću sa boljim tretmanom od drugih ljudi)
Samoispunjujuće proročanstvo ne mora da se odnosi samo na ponašanje prema fizički
(ne)atraktivnim osobama.
Snajder i saradnici pokazali su kako prva impresija može postati samoispunjujće proročanstvo
(razgovor preko telefona).

 Prividne povezanosti
Tendencija ljudi da vide povezanost između pojava i kad ona ne postoji, da povezanost vide kao
znatno veću nego što jeste, kao i pretpostavka kada i kako se neke osobine ispoljavaju u
određenim aktivnostima i ponašanju.
Tipičan primer prividnih povezanosti su stereotipije – pripadnicima jedne grupe pripisujemo
osobine koje se kod njih ne javljaju češće nego kod drugih grupa, ili verujemo da su postojeće
razlike izraženije nego što jesu.
Nisu precizno formulisane kao jasno eksplicirana znanja i načela, nego funkcionišu kao
povećana spremnost za određeni način opažanja, pamćenja, mišljenja, zaključivanja i
ocenjivanja (automatska kognicija).
Predstavljaju očekivanja koja usmeravaju način na koji posmatramo i doživljavamo ljude.
Rosenberg– Većina osobina se može smestiti u koordinatni sistem sa dve dimenzije:
 dobre/loše intelektualne karakteristike i
 dobre/loše socijalne karakteristike
Krk ličnosti koje se nalaze blizu u ovom sistemu se percipiraju kao karakteristike koje se
ispoljavaju zajedno

 Teorije atribucije
Teorija atribucije – teorija koja nastoji da objasni kako ljudi u svakodnevnom životu tumače
tuđe i vlastito ponašanje.
Atribucija je pripisivanje (sopstvenog ili tuđeg) ponašanja određenim faktorima, traženje uzroka
ponašanja. Tako smanjujemo nesigurnost u vezi sa tim kako će se osoba ponašati u budućnosti.

 Hajderova teorija atribucije

Koreni atribucione teorije nalaze se u radovima Hajdera (geštalt).
Ljudi imaju potrebu da učine svet oko sebe što shvatljivijim i predvidljivijim, da bi se u njemu
sigurnije osećali i lakše kontrolisali. (Hajder i Zimelova – puštali ispitanicima film o kretanju
dva trougla, jednog kruga i nekoliko pravih linija – 69 od 70 ispitanika su film interpretirali kao
ljubavnu priču (prepoznavali namere i emocije u kretanju geometrijskih figura))
Ljude opažamo kao relativno stabilne izvore akcija, namera i osobina.
Suočeni sa nekim zbivanjem imamo potrebu da to zbivanje protumačimo. Najvažniji element
tog tumačenja je razjašnjavanje da li je to zbivanje rezultat nečije nameravane akcije ili ne.
Uzrok ponašanja se na osnovu toga pripisuje osobi (unutrašnji faktori), situaciji (spoljašnji
faktori) ili nekoj kombinaciji ova dva faktora
Nepersonalni uzrok (spoljašnji/situacioni) – uzročno-posledični lanac zbivanja za koji su
odgovorni fizički zakoni, a ne čovekova volja.
Ako je neko zbivanje rezultat nečije namere onda tom zbivanju pridajemo personalni uzrok–
aktivnost koju je neko namerno preduzeo, nešto što čovek radi ili pokušava da radi. Važno je
uočiti da svaki opis čovekove delatnosti podrazumeva nameru da se neki cilj postigne. Takva
delatnost ima unutrašnji uzrok u smislu da je pokretač delatnosti u čoveku.

 Kelijeva teorija atribucije – Model kovarijacije

Model traganja za uzrocima ponašanja izložio je Keli. Prvi je upotrebio termin teorija atribucije.
Posmatrač bi trebao da traga za uzrocima ako je racionalan. Zaključio je da je analiza koju
posmatrač preduzima slična statističkoj analizi varijanse. Čovek od nekoliko mogućih uzroka
zbivanja proglašava uzrokom onaj koji se uvek javlja kad i to zbivanje, i koji varira zajedno sa
variranjem zbivanja.
Cilj analize u kelijevom modelu nije da objasni kako posmatrač dolazi do uzroka ponašanja već
gde smešta taj uzrok (da li je za ponašanje odgovorno nešto u osobi, u situaciji ili u stimulusu).
Da bi došao do zaključka posmatrač uzima u razmatranje tri vrste info:
1. Doslednost (konzistentnost) – da li osoba reaguje na isti način u različitim
prilikama ili ne? (da li se osoba uvek ponaša na dati način ili je ovo izuzetak)
2. Distinktivnost (posebnost) – da li osoba reaguje na isti način u odnosu na sve
entitete/objekte ili samo na ovaj? (da li se osoba na dati način ponaša samo
prema ovoj osobi ili je prema svima takva)
3. Konsenzus (slaganje) – da li i drugi ljudi reaguju na isti način u istoj situaciji?
(da li je ponašanje ove osobe neuobičajeno ili se i drugi ljudi ponašaju na isti
način u takvoj situaciji)

 Atribucije postignuća
Ispitivanje kako ljudi objašnjavaju postignuće, ponašanje čija je namera da se postigne
postavljen cilj i koje onda može biti ocenjeno kao uspešno ili neuspešno.
Vajner- je izdvojio tri dimenzije po kojima se mogu razlikovati atribucije uzroka postignuća:
1. Mesto uzročnosti – procena da li je uzrok postignuća u osobi (unutrašnji
faktori) ili je van nje- u situaciji ili drugim ljudima (spoljašnji).
2. Kontrolabilnost – označava koliko je neki uzrok pod voljnom kontrolom
 3. Stabilnost – neki uzroci su nestabilni u smislu da se u bliskoj budućnosti
mogu promeniti (sreća-sp, prehlada-un) ili su stabilni u smislu da su teško
promenljivi u kratkom vremenu (osobine-un, zadatak-sp).

Osnovni predmet interesovanja Vajnerove teorije je uticaj atribucije na motivaciju – bez obzira
koliko su tačne ili netačne atribucije utiču na motivaciju i kasnije postignuće
 Atribuciona teorija i depresivnost
Atribucionoj teoriji depresije prethodila su istraživanja naučene bespomoćnosti- to je stanje
ljudi i životinja koji su bili izloženi ishodima koji su nepredvidljivi i van njihove kontrole.
Lin Abramson, Selidžmen i Tizdej – po njihovom prvobitnom modelu, tumačenje koje će dovesti
do očekivanja budućih nekontrolabilnih događaja i do simptoma bespomoćnosti je tumačenje
koje uzroke događaja vidi kao unutrašnje, stabilne i globalne (koji utiču na događaje).
Kontrolabilnost kod Vajnera su zamenili za glob/spec da se primeni na depresiju.
Abraham i Martin ponašanje posmatraju na tri stribicijske dimenzije:
1. Mesto uzročnosti (unutrašnji/spoljašnji) – gde se nalazi uzrok ponašanja.
2. Stabilnost (stabilno/ne) – da li je uzrok stalna krk osobe/situacije ili je promenljiv.
3. Globalnost (globalan/specifičan) – na koji širok spektar životnih situacija uzrok
može da se generalizuje.
Abraham i saradnici smatraju da ljude karakteriše određeni atribucioni stil – sklonost da
događaje tumače na određen način.
Depresivni atribucioni stil – sastoji se iz okolnosti da se nekontrolabilni događaji atribuiraju
uzrocima koji su unutrašnji, stabilni i globalni.
Hronična depresija je praćena specifičnim atribucionim stilom:
- Negativni životni događaji se atribuiraju unutrašnjim, stabilnim i globalnim faktorima.
- Pozitivni životni događaji se atribuiraju spoljašnim, nestabilnim i specifičnim faktorima.

 Atribucione pristrasnosti
Atribucija u svoju korist – pristrasnost u atribuiranju sopstvenog ponašanja. Uspeh se pripisuje
unutrašnjim (dispozicionim faktorima), a neuspeh spoljašnjim (sredinskim) faktorima. U osnovi
leži potreba da se održi pozitivna slika o sebi
Fundamentalna greška atribucije – pristrasnost u atribuiranju tuđeg ponašanja. Predstavlja
sklonost posmatrača da prilikom tumačenja tuđeg ponašanja precenjuju dispozicione faktore i
potcenjuju situacione faktore.
Jones and Harris (1967) – Ispitanici čitaju tekst koji podržava ili ne podržava Kastra i treba da
procene u kojoj je meri pisac pristalica Kastra – Polovini ispitanika je rečeno da je pisac sam
odabrao da piše tekst, a drugoj polovini da je odlučivalo bacanje novčića – Rezultati- U obe
situacije ispitanici su procenjivali da je pisac u većoj meri pristalica Kastra kada je pisao tekst
ZA nego kad je pisao tekst PROTIV– Zašto ako je bacanje novčića odredilo koju će verziju
pisati?- Ispitanici su u nedovoljnoj meri uzimali u obzir situacioni faktor (bacanje novčića), a
precenjivali su dispoziciono objašnjenje.
Znači, skloni smo da ponašanje druge osobe pripisujemo njenim trajnim osobinama
(dispozicijama). Još neki primeri: glumcima se pripisuju osobine koje imaju likovi koje glume.
Kako se izboriti sa FGA? – Staviti se u poziciju druge osobe
Atribucija vlastitog i tuđeg ponašanja – pristrasnost koja se tiče različitog atribuiranja
sopstvenog i tuđeg ponašanja. Jedno isto ponašanje će različito atribuirati osoba koja izvodi to
ponašanje (učesnik ili izvođač) i osoba koja ponašanje posmatra sa strane (posmatrač).
Precenjivanje situacionih faktora kada se objašnjava sopstveno ponašanje, a precenjivanje uticaja
dispozicionih faktora kada se objašnjava ponašanje drugih
Efekat je veći kada sudimo o negativnom ponašanju nego o pozitivnom, a manji kad je osoba
koju posmatramo neko ko nam je blizak i koga dobro poznajemo- zato što poznajemo potrebe,
želje, motive, način razmišljanja te osobe
Zašto se javlja ova pristrasnost?
 Imamo više informacija o sopstvenom ponašanju (Kelijev model) – znamo kako se
ponašamo u različitim situacijama i prema različitim objektima
 Motivacija: motivisani smo da izvedemo zaključke o dispozicijama druge osobe, da bi
nam osoba bila predvidiva
 Različita perspektiva: prilikom posmatranja sopstvenog ponašanja, mi vidimo okolinu, a
prilikom posmatranja tuđeg ponašanja mi smo usmereni na tog aktera

3. KOMUNIKACIJA
Komunikacija je prenošenje značenja. Preduslovi za postojanje komunikacije: pošiljalac – osoba
koja šalje poruku, primalac – osoba koja prima poruku, i zajednički kod.
I jednosmerna komunikacija je komunikacija - dovoljan je uslov da primalac poruke može da
dekodira poruku (poseduje zajednički kod)
Verbalna komunikacija je govorna (usmena). Svaki oblik komunikacije koji je baziran na jeziku
je lingvistička komunikacija (pisana, gestovni govor i sl.). Verbalnom i lingvističkom
komunikacijom ne prenosimo samo poruku nego i značenja vezana za naš identitet (pol, obr..)
 Modeli komunikacije kao kodiranja – dekodiranja
Šenon i Viver – model kodiranja – dekodiranja.
Prema tom modelu komunikacija je proces prenošenja info. putem poruke.
Pošaljilac određenu info. kodira u poruku, služeći se pri tom nekim pravilima (kodom).
Kodirana poruka se prenosi nekim medijumom i stiže do primaoca, koji dekodira poruku i tako
primi poslatu info. U kojoj meri će dekodirana info. biti identična kodiranoj zavisi od veličine
šuma.
POŠALJILAC -> PORUKA (KOD) -> PRIMALAC
U komunikaciji među ljudima, pošaljilac i primalac mogu biti i pojedinac i grupa. Pošaljilac po
pravilu zna kome je poruku namenio, ali to nije uvek slučaj.
 Medijum / kanal / kod
Kodirana poruka može na različite načine putovati do primaoca. Primalac je može čuti, videti,
osetiti dodirom...
Kanal prenošenja poruke je čulni modalitet poruke, dok ćemo pod medijumom podrazumevati
sredstvo komunikacije, koje može da koristi različite kanale. Komunikacija je višekanalna, ne
ograničava se samo na info. koje stižu putem jednog čula. Kako se poruka prenosi često utiče na
sadržaj poruke (tekst može biti isti, ali načinom na koji se prenosi nešto novo se doživi)
Kod sačinjavaju pravila koja određuju šta neki sistem znakova znači. Kod je najznačajniji
strukturni element komunikacionog procesa, jer omogućava da neka oznaka nosi određeno
značenje. Jezički i socijalni kod- jezik, kojim se govori i piše, je najčešće korišćen kod, u tom
kodu se poruka prenosi govorom ili pisanjem.
Kodiranje – proces oblikovanja poruke tako da ima nameravano značenje- brižljiv odabir
simbola koji će preneti nameravanu poruku. Taj proces može biti dosta složen, naročito ako
pošiljalac poruke želi da samo sagovornik može da razume poruku, još složenije ako treća strana
ne samo da ne treba da rastumači poruku već ne treba ni da primeti da poruka postoji. Takođe
može biti i automatsko bez mnogo razmišljanja.
Poruka je kodirana informacija. Ona je skup znakova organizovanih prema nekom kodu. Svaka
ima svoju formu i svoj sadržaj (smisao). U komunikaciji najpre treba prepoznati da je nešto
poruka. Poruka u ljudskoj komunikaciji skoro nikad nema jasno nedvosmisleno značenje, ili
samo jedno.
Dekodiranje poruke- Primalac dobijenu poruku mora da dekodira, služeći se istim kodom
kojim se služio pošaljilac (da bi razumeo poruku mora da poznaje jezik kojim se služio
pošaljilac). Poruka se može razumeti tek ako se poznaje kod u kojem je saopštena. Protumačiti
poruku znači uzeti u obzir i ko je to rekao, u kom kontekstu, sa kojom namerom.
Šum je sve ono što može da omete da se primi i pravilno razume poruka, tj. da se dekodira
upravo ona poruka koja je kodirana. Šum mogu biti fizički uslovi kao buka, slabo osvetljenje, ali
i ometajuće emocionalno stanje, nepoznavanje jezika, pripadnost različitim kulturama...
Ishod je svaka promena u iskustvu i ponašanju primaoca koja se pripisuje poruci, i može se
kretati od velike i prepoznate do vrlo male i neprepoznate, koja se uočava tek u posebnim
situacijama.

 Složenost komunikacionih poruka

Komunikacija između pojedinaca je najčešće višekanalna i sastoji se u istovremenom slanju
raznih verbalnih i neverbalnih znakova, od kojih su neki signali a neki simboli. U životnim
situacijama značenje poruke se iščitava integrisanjem svih primljenih znakova, a ne oslanjanjem
samo na jedan znak niti prostim sabiranjem značenja koje nose izolovani znaci. Ne samo da ljudi
integrišu info. dobijene iz više kanala, već im je prilično teško da ne integrišu.
 Vrste komunikacije
 1. Direktna – licem u lice
2. Indirektna – posredovanje nekim medijem
3. Jednosmerna
4. Dvosmerna
5. Horizontalna – između osoba ili grupa istog statusa
6. Vertikalna – između entiteta različitog statusa
7. Verbalna- komunikacija koja se obavlja rečima- govorenjem, izgovaranjem reči.
obavlja se audio-vokalnim kanalom, a značenje je sadržano u značenju reči koje
se izgovaraju. Govorni jezik je za čoveka najznačajniji simbolički sistem.
8. Neverbalna- sporazumevanje bez reči
9. Lingvistička–komunikacija bazirana na jeziku
10. Nelingvistička

 Verbalna komunikacija
Semiologija – Ferdinand de Sosir- naučna disciplina koja proučava znakove (u širem smislu),
koje obuhvataju (govorni i pisani) jezik, ali i druge sisteme znakova. 3 oblasti semiologije:
semantika (izučava odnose znakova i simbola prema stvarima na koje upućuju, dakle
značenjem); sintatika (izučava međusobne odnose znakova); pragmatika (izučava zavisnosti
značenja znakova od korisnika i konteksta).
Psiholingvistika– psihološki i neurobiološki faktori odgovorni za usvajanje, razumevanje i
korišćenje jezika.
Socijalna psihologija- proučava korišćenje jezika i kako različiti socijalni faktori utiču na
korišćenje jezika, a i kakve socijalne posledice ima različito korišćenje jezika u komunikaciji.
Pragmatika u okviru lingvistike i filozofije jezika – postavile temelje za jedno razumevanje
jezika i jezičke komunikacije koje će usvojiti i dalje razrađivati i socijalna psihologija.
 Simbolička komunikacija
Jezik je simbolički sistem. Simboli tj. simbolički sistemi su i saobraćajni znaci, matematički
simboli, oznake hemijskih elemenata,programski jezici, notni sistem i sl.
 Neverbalna komunikacija
Neverbalna komunikacija u strogom smislu predstavlja sporazumevanje bez reči.
1. Prozodijska komunikacija (kako se nešto kaže) – komunikacija kojom se značenje
jezičke poruke prenosi intonacijom poruke i naglašavanjem njihovih delova. Kako
intonirati upitnu, a kako zapovednu rečenicu. Prozodijska komunikacija se kao i
verbalna odvija preko audio-vokalnog kanala, ali su znaci na kojima se zasniva
neverbalni. Prozodički znaci – sve što nas informiše o smislu rečenice, a nije sama
reč - gde počinje i završava rečenica, šta je akcentovano, subjekat, objekat, kako je
izrečeno: visina, naglašavanje, intonacija, ritam, pauze u govoru...Određuju značenje
onoga što je izrečeno. U pisanoj komunikaciji- akcentski znaci, interpunkcija
2. Paralingvistička komunikacija – označava komunikaciju izvan lingvističke, onu
koja prati lingvističku komunikaciju. U nju spada komunikacija koja se takođe koristi
audio-vokalnim kanalom ali znaci kojima se odvija i pravila za dešifrovanje tih
znakova nisu lingvistička pravila. Naša impresija o nekoj osobi može zavisiti od
paralingvističkih znaka. Oni su neizbežni pratioci govora. Sagovornicima pružaju
informacije o emocionalnom stanju učesnika u komunikaciji, njhovom međusobnim
 odnosu, odnosu prema temi razgovora... To su elementi govora koji nisu vezani za
gramatičku strukturu verbalnog iskaza i ne utiču na smisao. Tiču se toga kako je
nešto izrečeno, ali je funkcija da pruža informacije o pošiljaocu poruke (raspoloženje,
poreklo, ličnost...) Npr: emocionalni ton – brzina i intenzitet govora govore da li smo
uzbuđeni. Naglasak– odakle je. Greške– uzbuđenje/ neobrazovanost/ anksioznost...
3. Kinezička komunikacija – komunikacioni znaci su ovde pokreti delova tela. Najviše
su proučavani oni koji se smatraju najvažnijim: izrazi lica, gestikulacija, pogled,
držanje i orijentacija tela.

 Funkcije neverbalne komunikacije:

1. izražavanje emocija; 2. izražavanje uzajamnih odnosa i stavova (evaluativnost - naklonost i
emocije; status - moć i dominacija; responzivnost - prijemčivost za komunikaciju sa drugom
osobom); 3. ispoljavanje identiteta i osobina; 4. dopuna, praćenje i podrška verbalnoj
komunikaciji (oblikovanje verbalnog saopštenja, davanje nameravnog smisla, signalizacija
koliko se pažljivo sluša, reagovanje na iznete sadržaje...); 5. zamena za verbalnu komunikaciju;
6. izražavanje soc. konvencija i rituala.
Izrazi lica se najčešće posmatraju kao ekspresije, izraz unutrašnjih stanja koji ima biološku
uslovljenost i slabu kontrolu i svesnost, i tada su to pre signali nego simboli.
-Ekman– Gvineja i 6 osnovnih emocija (potvrdio pretpostavke Darvina da su neke osnovne
emocije univerzalne). Istraživanja kodiranja i dekodiranja emocija putem facijalnih ekspresija.
-Osmeh: Pan-Am osmeh (smeju se samo usta), Dešanov osmeh (smeje se celo lice)

Gestikulacija- znaci koji mogu ukazivati na trenutno raspoloženje, crte ličnosti, nesvesna
osećanja. Amblemi – simbolički gestovi (npr. podizanje dva prsta, mahanje, palac gore...) –
imaju direktan kulturno određen i specifičan verbalni prevod. Ilustratori– konverzacioni
gestovi– prate govor (npr.mahanje). Ekman i Frizen razlikuju još dva tipa gestova: regulatore i
pokazatelje emocija. Regulatori – znaci koji omogućavaju skladnu komunikaciju najavljujući, od
strane govornika, kraj vlastitog izlaganja i davanje dopuštenja drugoj strani da nastavi, ili
signaliziranje slušaoca da prati priču ili da govornik prestane da priča. Pokazatelji emocija –
nevoljni znaci koji odaju nečije emocionalno stanje
-Pogled – najviše pažnje je posvećeno gledanju u oči.

Pogled: tranzicije u komunikaciji- u istraživanjima (Kendon, 1967) su praćeni trajanje pogleda,

broj pogleda i dužina– bilo za jednosmerno gledanje ili kontakt očima. Nalazi: pogledi su
sinhronizovani sa govorom, kontakt očima obično traje kratko- kraći od jednosmernog gledanja,
ljudi duže gledaju sagovornika dok govori nego dok sami govore, kada su u pitanju tranzicije u
komunikaciji, govornik obično pogleda u sagovornika pri kraju svog izlaganja – time daje na
znanje da završava i traži reakciju druge strane
Vizuelna interakcija- Strukturalni aspekt: Tri mere gledanja kod interakcije licem u lice –
trajanje gledanja, broj i dužina pogleda. Funkcionalni aspekti: vizuelna komunikacija obavlja dve
osnovne funkcije: izražajnu – prenosi stavove i emocije; informacijsku – upravlja i nadgleda
društvene susrete.
Držanje i orijentacija tela – držanje tela govori o opuštenosti osobe, kako se oseća, dominaciji,
međusobnom odnosu osoba, naklonosti prema sagovorniku, može biti odraz moći.
Proksemička komunikacija – subjektivni doživljaj prostora oko nas koji utiče na
interpersonalno ponašanje. Edvard Hol- u proksemičke znake ubraja se: fizička blizina, raspored
u prostoru i teritorijalno ponašanje.
 Fizička blizina – stepen fizičke udaljenosti govori o stepenima bliskosti.
Hol razlikuje 4 distance u personalnom prostoru koje utiču na ponašanje i, kada se druga osoba
nađe u tom prostoru, izražavaju karakteristike odnosa sa tom osobom:
1. Intimni prostor – do pola metra, rezervisan za bliske osobe i porodicu.
 2. Lični prostor – do oko metar, rezervisan za neformalne razgovore sa
poznanicima i prijateljima.
3. Socijalni prostor – do 3,5 metra, za formalne i poslovne komunikacije.
4. Javni prostor – za javne govore i grupna okupljanja.
Razlike između osoba u doživljvanju ličnog prostora (introverti obično imaju veće distance).
Kulturološke razlike u doživljavanju ličnog prostora. Kako ljudi reaguju na povredu ličnog
prostora? Nelagodnost, vraćanje na prijatnu distancu, kompenzatorne aktivnosti
Merabian ove 4 zone komunikacije opisuje preko toga kakav kontakt i komunikaciju
omogućavaju (intimna zona je do dužine ruke, lična zona omogućava dodirivanje ispruženim
rukama, socijalna zona predupređuje dodir, ali dozvoljava obraćanje normalnom jačinom glasa, a
javna zona je do granica vida i sluha).

 Teritorijalno ponašanje
Subjektivni odnos prema prostoru koji zauzimamo i koristimo-držanje i različiti postupci kojima
jedna osoba drugoj stavlja do znanja da polaže pravo na određeni prostor.
Altman– personalni prostor je samo deo nešto šireg primarnog prostora. Razlikuje tri vrste
teritorije na osnovu dva kriterijuma: važnosti prostora pojedincu i trajanja korišćenja:
1. Primarna (personalna)- prostor na koji osoba polaže puno pravo, jer na njoj redovno
boravi i koristi je duže vremena (stan, soba, radni sto na poslu, mašina na kojoj radi na
poslu). osoba kontroliše pristup u ovaj prostor, kad dozvoli pristup zahteva određeno
ponašanje
2. Sekundarna-prostor nad kojim pojedinac nema punu kontrolu kao nad primarnom, ali u
određeno vreme ima na nju veće pravo od ostalih koji takođe povremeno koriste taj prostor
(npr. mesto u učionici)
3. Javna – prostor koji pojedinac samo privremeno koristi, koji je pristupačan i svima
drugima (npr. kafić u koji stalno idemo, mesto za stolom u lokalu koje smo privremeno
zauzeli ostavljanjem svojih stvari). kontrola nad tim prostorom je teška i i ustvari ni
nemamo legitimnu kontrolu, ali prostor doživljavamo kao nama blizak

 Model intimnosti
Ovaj model se originalno odnosio na kontakt očima, ali se pokazalo da je relevantan i za ostale
vrste neverbalnog ponašanja.
Argajl i Din - istraživanja– tokom razgovora 50-60% vremena gledamo u drugu osobu
(dvostruko duže pri slušanju, nego pri pričanju). Kontakt očima traje oko jedne sekunde.
Prosečna dužina pogleda 3 sekunde. Manji su pogledi kad je tema intimnija, kad je osoba blizu
druge, žena-žena (više), muškarac-muškarac (manje), muškarac-žena (muškarac više), zaljubljeni
više, prijatelji više od stranaca, ekstroverti više nego introverti
Argajl i Din – model intimnosti – 2 pretpostavke: 1. Kontakt očima određuje sile pristupa (želja
za uspostavljanjem bliskog odnosa) i sile izbegavanja (strah od razotkrivanja). 2. Pošto obe sile
deluju odjednom, mora se uspostaviti ravnoteža koja će održavati nivo intimnosti između dve
osobe. Ravnoteža se održava preko niza neverbalnih ponašanja: kontakt očima, orijentacija tela,
fizička blizina, izraz lica, teme razgovora, tona glasa... Ako se ravnoteža naruši u jednom ili više
neverbalnih modaliteta, kompenzovaće se u nekom drugom modalitetu.
 Haptička komunikacija
Obuhvata različite oblike komunikacije dodirom (rukovanje, milovanje, ljubljenje, odgurivanje,
udaranje...). Kontaktne kulture (južna Evropa, Bliski Istok, Centralna Amerika). Nekontaktne
kulture (severna Evropa, SAD, Japan). Kulture se razlikuju u količini dodira i delovima tela koje
je prihvatljivo dodirivati u komunikaciji. Dodirivanje je znak bliskosti i naklonosti. Više
dodirivanja između bliskih osoba. Određene vrste dodira su deo soc. konvenkcije (rukovanje i
pozdravi).
 Olfaktorna komunikacija
Mirisi kao sredstvo signalizacije. Čulo mirisa smatra se primitivnijim od čula vida i sluha, ali mu
se pridaje važna uloga u pobuđivanju emocija i evociranju sećanja. Ljudi snažno reguju na miris
druge osobe. Mirisi su signali povezani sa emocijama i seksualnim uzbuđenjem, a kultura ovu
funkciju pojačava predstavljajući mirise kao erotsku poruku. Ovo je najmanje kodifikovan
komunikacioni kanal
 Temporalna komunikacija
Edvard Hol- način postupanja sa vremenom u određenoj kulturi vrsta „nemog jezika“.
Nepoštovanje dogovorenog vremena ukazuje na nemarnost i nepoštovanje.
 Materijalna komunikacija (komunikacija artefaktima)
Korišćenje materijalnih predmeta uređivanja prostora za odašiljanje neke poruke. Znakovi ovog
oblika komunikacije su grbovi, zastave, uniforme, oznake, odeća, tetovaže, šminke, maske,
frizure, nakit, boje... Odeća je sredstvo kojim ljudi neprestano komuniciraju jedni sa drugima.
saopštavaju svoj pol, status, grupnu pripadnost, zanimanje, životni stil, osobine ličnosti, stavove,
vrednosti. Poruke koje se saopštavaju odećom i drugim materijalnim artefaktima jesu stvar
konvencije, i menjaju se tokom vremena i od kulture do kulture. Funkcije odeće: zaštitna, uticaj
na druge (moć, dobar ukus, status), samopotvrđivanje, seksualno privlačenje, prikrivanje,
izražavanje grupnog identiteta, ukrašavanje.
4. PROSOCIJALNO PONAŠANJE I ALTRUIZAM
Altruizam – želja da se pomogne drugoj osobi čak i ako to uključuje lične gubitke. Čisto
pomaganje proizašlo iz želje da se pomogne nekom drugom, bez koristi (i često troška) za sebe.
Prosocijalno ponašanje – svako ponašanje čiji je cilj da donese dobro drugoj osobi.

 Evoluciona psihologija – instikti i geni

Altruizam je genetski determinisano ponašanje.
Evoluciona psihologija – pokušaj objašnjavanja socijalnog ponašanja u terminima genetskih
faktora koji su evoluirali tokom vremena prema principima prirodne selekcije.
Postoje tri objašnjenja evolucione psihologije:
Selekcija srodnika – pomažemo genetskim srodnicima, jer tako omogućavamo dalje prenošenje
i naših gena. Ova prirodna selekcija trebalo bi da favorizuje alturistično ponašanje usmereno
prema genetskim rođacima.
Norma uzajamnosti – pružanje pomoći povećava verovatnoću da će i nama biti pružena pomoć
u budućnosti.
Učenje socijalnih normi – Sajmon: za pojedinca je adaptivno da nauči socijalne norme, jer tako
ima veću verovatnoću preživljavanja. Altruizam je samo jedna od socijalnih normi. Posledično,
preko prirodne selekcije, sposobnost da učimo socijalne norme je postala deo naše genetike.
Zaključak – evoluciona psihologija veruje da ljudi pomažu drugima zbog tri faktora koji su
ugrađeni u naše gene: rođačka selekcija, norma reciprociteta i sposobnosti da učimo i sledimo
socijalne norme.
 Teorija socijalne razmene
Ljudi se ponašaju u skladu sa procenjenom koristi, odnosno upoređuju dobiti i gubitke koje bi
imali ako izvrše neku akciju.
Teorija socijalne razmene tvrdi da pravi altruizam ne postoji. Osnovna pretpostavka ove teorije
je da ljudi pomažu samo kad dobici prevazilaze gubitke.

 Hipoteza empatija i altruizam

Pretpostavka da ćemo, kada doživljavamo empatiju prema osobi, pokušati da joj pomognemo iz
altruističkih razloga, nezavisno od toga da li imamo neku korist. Batson smatra da se čist
altruizam javlja kada doživimo empatiju prema osobi kojoj je potrebna pomoć. Pomažemo ako
saosećamo sa osobom, čak i ako gubici premašuju dobitke.
POSTOJI altruizam kao nesebično pomaganje.
Empatija – sposobnost stavljanja sebe u položaj druge osobe i doživljavanja događaja i osećanja
onako kako ih ta osoba doživljava.
Istraživanje- Toi & Batson (1982): Studenti slušaju emisiju o studentkinji koja je završila u
kolicima. zbog toga je u zaostatku sa gradivom. Variranje stepena empatije: Zamislite kako se
ona oseća zbog toga što joj se dogodilo/Pokušajte da budete objektivni i da ne razmišljate o
tome. Variranje stepena nelagodnosti (uvođenje gubitaka): Studentkinja će početi da sluša kurs
sa vama/Studentkinja će učiti kod kuće, neće dolaziti na predavanja
 Faktori koji utiču na verovatnoću pomaganja
Postoje dve grupe faktora koje utiču na verovatnoću pomaganja: karakteristike ličnosti pomagača
i specifičnost situacije (uključujući i karakteristike osobe u nevolji).
 Lični faktori i pomaganje
Polaženje od toga da je pomaganje određeno ličnim kvalitetima koji neke ljude odvajaju od
drugih. Psiholozi se se interesovali za prirodu altruističke ličnosti, kvalitete koji uzrokuju da
osoba pomaže drugima u velikom broju situacija. Altruistička ličnost– takve karakteristike
ličnosti podstiču osobu da pomaže drugima u nizu različitih situacija. Nema jasnih rezultata.
Osobe koje su sklonije altruizmu u jednoj situaciji nisu neminovno sklone pomaganju i u drugim
situacijama. Više uticaja ima situacija nego karakteristike ličnosti.
Rodne razlike– muškarci su skloniji gestovima junaštva,; žene su sklonije pomaganju koje
podrazumeva dugotrajnu posvećenost.
Kulturološke razlike– ljudi su skloniji da pomognu članu sopstvene grupe sa kojom se
identifikuju, a manje pomažu nekome koga percipiraju kao člana tuđe grupe sa kojom se ne
identifikuju. Kulturni faktori se upliću u određivanju toga koliko isključivo ljudi povlače crtu
između svojih i tuđih grupa. Posebna kulturna vrednost koja je čvrsto povezana sa prosocijalnim
ponašanjem je simpatia. Simpatia - niz soc. i emocionalnih osobina, uključujući ponašanje
poput prijateljskog, ljubaznog i sklonog pomaganju drugima.

 Situacioni faktori i pomaganje

Raspoloženje
Osećaš se dobro, činiš dobro
Ljudi su skloniji da pomažu kada su dobro raspoloženi iz različitih razloga, uključujući uspeh,
poklone, razmišljanje o nečemu lepom... Eksperiment: ispitanik u telefonskoj govornici pronađe
ili ne pronađe novčić- ako da, pomaže.
Dobro raspoloženje može uticati na povećanje pomaganja na tri načina: 1 podstiče nas da
posmatramo stvari optimistično- skloni smo da kod drugih ljudi vidimo njihovu dobru stranu i
odlučimo da mu damo šansu. 2 pomaganje je način da produžimo dobro raspoloženje. 3 dobro
raspoloženje povećava svest o sebi- povećava količinu pažnje koju usmeravamo na sebe, a ovaj
činilac zauzvrat povećava našu sklonost da se ponašamo skladno svojim vrednostima.
Osećaš se loše, činiš dobro
Jedna vrsta lošeg raspoloženja povećava sklonost pomaganju – osećanje krivice. Ljudi se obično
ponašaju u skladu sa shvatanjem da dobra dela poništavaju loša. I kada su tužni, ljudi su
motivisani da se uključe u aktivnosti koje će im poboljšati raspoloženje. Ukoliko pomaganje
predstavlja nagradu, utoliko nas može izvući iz stanja potištenosti.
Hipoteza oslobađanja od negativnog raspoloženja- pretpostavka da ljudi pomažu da bi umanjili
sopstvenu tugu i uznemirenost.
Grad naspram sela (ruralna okolina nasuprot urbanoj)
Hipoteza urbane preopterećenosti – u većim sredinama je veći broj draži od kojih ljudi imaju
potrebu da se odbrane, pa da bi izbegli preplavljivanje zatvaraju se u sebe. Prema ovom
shvatanju ukoliko urbane stanovnike stavite u okolinu sa manje simulacije, oni će biti skloni da
pomažu ljudima kao i drugi. Gustina naseljenosti važnija je od veličine mesta (tj. broja
stanovnika)
Karakteristike osobe kojoj treba pomoć
 Sličnost sa osobom kojoj je potrebna pomoć (pripadnost istoj grupi)
 Stepen bespomoćnosti (deca, žene, invalidi...)
 Percepcija odgovornosti osobe za sopstvenu situaciju (atribuiranje odgovornosti)
Efekat broja posmatrača
Nalaz da što je veći broj posmatrača, koji su svedoci nesreće, to je manja verovatnoća da će neko
od njih pomoći.
  Kako ljudi donose odluku da li će intervenisati u slučaju nesreće?
1. Primećivanje događaja (žurba, ometenost, urbana sredina (preopterećenost
dražima)).
2. Tumačenje događaja kao nesreće (ignorisanje u mnoštvu –pretpostavka da je sve
u redu ako ni drugi ne reaguju).
3. Preuzimanje odgovornosti (podela odgovornosti – sa većim brojem posmatrača
se smanjuje verovatnoća da će konkretna osoba preduzeti nešto jer ne oseća
snažnu ličnu odg da deluje).
4. Znanje o tome kako pružiti pomoć (kako pravilno reagovati)
5. Odluka o pružanju pomoći (pravne posledice, neugodnost, lična ugroženost,
nekvalifikovanost, strah od srama).

5. AGRESIVNOST, MORALNI RAZVOJ

 Teorije agresivnosti
 Agresivnost kao instinkt
Sigmund Frojd – psihoanalitički pristup
Prvo shvatanje: agresivnost je reakcija na frustraciju zadovoljenja libida.
Kasnije shvatanje: Dualna teorija instikata – instinkt života (Eros) naspram instikta smrti
(Tanatos)
– instinkt smrti kao nesvesni instinkt da osoba teži vraćanju u neživo stanje, neorgansku
materiju.
Agresivni motiv je izraz želje za sopstvenom destrukcijom i smrću,ali preusmeren na druge
ljude.
Frojd je pretpostavio da agresivno ponašanje odvraća štetnu energiju i smanjuje napetost. Ovo je
dovelo do ideje katarze (oslobađanje od agresivne energije agresivnim ili alt. oblicima
ponašanja).
Konrad Lorenc – etološki pristup
Agresija je urođena i evoluciono korisna tendencija. Postoje socijalno prihvatljivi oblici agresije.
I dalje se vodi kao neizbežna.
Ona povećava verovatnoću opstanka – osigurava veći prostor i više resursa za pojedince, borba
izdvaja najjače i najspremnije koji prenose svoje gene, uspostavlja se hijerarhija unutar grupe.
Postavljene su i pretpostavke o javljanju agresivnog ponašanja: svaka jedinka ima potencijal za
agresiju, koji se automatski pohranjuje. Verovatnoća i intenzitet agresivnog ponašanja zavisi od
aktuelne faze ovog potencijala. Za svako područje ponašanja postoje ustaljeni sklopovi akcije.
Ovi sklopovi akcije ne pune se spoljašnjim uticajem, već centralnim, internim potencijalom za
uzbuđenje i stimulirani su ovom specifičnom energijom. Za ovu stimulaciju je potreban
pobuđujući podražaj što može dovesti do toga da se agresija razvija do tačke kada spontano
“eksplodira” bez neophodnog spoljnog podražaja
Hidraulični model motivacije – agresivni potencijal se gomila i mora da se prazni (ili povremeno
po malo ili će nekontrolisano eksplodirati kad se previše nakupi).
 Frustraciona teorija agresivnosti
Hipoteza frustracija – agresija – Dollard i saradnici
Odbacili su koncepte instikta smrti i urođenih instinkata kao nagona prema agresiji.
Njihov energetski model agresije pretpostavlja da osoba nije motivirana na agresivno ponašanje
urođenim činiocima, već porivom izazvanim frustracijom (frustracija - uslovi koji nastaju kad je
blokirano postizanje cilja. agresija - akcija usmerena na povređivanje drugog organizma.)
Frustracija UVEK dovodi do nekog oblika agresije. Agresija je UVEK posledica frustracije.
Pomak ili premeštanje -
Kada je izvor naše frustracije nedostupan (osoba na vlasti, prostorno daleka osoba i sl.), kao
objekat ispoljavanja agresivnosti se uzima osoba koja je „zgodna“ za ispoljavanje agresije
(manjinske grupe, deca, osobe koje su u organizaciji hijerahijski niže od nas itd.) + Žrtveni jarac
Kritike: frustracija ne dovodi uvek do agresije (plakanje, beg, apatija)+ postoji agresija i bez
frustracija. Potrebno je specifikovati dodatne uslove u kojima će se javiti agresivnost.
Teorija znak – uzbuđenje – Pored frustracije, moraju postojati dodatni, odgovarajući, sredinski
uslovi. Frustracija uzrokuje emocionalno uzbuđenje - ljutnju, ali ne uvek i agresiju. Ona dovodi
do agresije samo u prisustvu znakova, koji su klasičnim uslovljavanjem postali (osobi ili
univerzalno) povezani sa agresijom (npr. oružje-znak koji ima visoku vrednost kao znak za
agresiju) i upućuju da je agresivno ponašanje primereno situaciji. (Berkowitz)
Teorija znak – uzbuđenje: efekat oružija
  Agresija kao naučeno ponašanje
Na agresiju se gleda kao na poseban oblik socijalnog ponašanja, koji se stiče i održava kao bilo
koji drugi oblik socijalnog ponašanja.
Agresivno ponašanje se uči instrumentalnim uslovljavanjem i učenjem po modelu.
Pod kojim uslovima agresivnost postaje deo uobičajenog ponašanja?
Zakon efekta (instrumentalno uslovljavanje) – agresivnost je efikasno rešavanje problema.
Čestina ponašanja raste kad je praćeno pozitivnim posledicama (npr uspešno otimanje igračke)
ili se smanjuje kad je praćeno negativnim posledicama.
Potkrepljivanje modela – modelovanje- tendencija pojedinaca da stiču novo i složenije ponašanje
opažanjem tog ponašanja i njegovih posledica. Bandurini eksperimenti: sa lutkom i agresivnim
videom/uvedena nagrada (postoji razlika između naučenog i ispoljenog ponašanja!
potkrepljivanje modela NE UTIČE na učenje (deca su svakako naučila agresivna ponašanja),
nego na to da li će biti ISPOLJENO naučeno ponašanje)/ uživo, film, crtani, neagresivni video
 Mediji i agresivnost
  Socijalni faktori koji regulišu agresivno ponašanje: Društvene norme
Norma recipročnosti – „milo za drago“ – socijalno prihvaćeno pravilo u različitim društvima.
„Udari i ti njega. Ako te udari, vrati mu.“ Osveta se vidi kao pravična.
Kolektivno nasilje – nasilje koje istovremeno vrši veći broj ljudi, planirano ili ne. Objašnjenja:
– Deindividuacija – stanje pojedinca u kom je oslabljena racionalna kontrola, čime se
povećava spremnost na ekstremne oblike ponašanja i kršenje normi. Anonimnost
značajno doprinosi deindividuaciji. Faktori koji utiču na stepen deindividuacije: broj
osoba u gomili, uniforma, skrivanje identiteta.
– Teorija novonoastalih normi – ne radi se o gubljenju individualnosti, nego grupa u kojoj
je pojedinac trenutno stvara nove norme ponašanja. (svi kradu pa ću i ja(to je normalno);
moramo da se zaštitimo od policije). Agresivna ponašanja postaju moguća ne zbog toga
što se ljudi manje pridržavaju normi, već jer ih se više pridržavaju u ovakvoj situaciji.
 Moralni razvoj
Psihologija razmatra dva pristupa razvoja moralnosti: jedan koji moralnost shvata kao izvezenu
spolja- posredstvom učenja da se sopstvene potrebe usaglase sa zahtevima sredine, i drugi koji
moralni razvoj posmatra kao izraz sazrevanja individue.
Proučavanje moralnosti se odnosi na to da shvatimo odnos pojedinaca prema pravilima i
poštovanju koje za njih stiče.
Moralnost i moralna svest obuhvata tri komponente:
– Intelektualnu – znanja o tome šta je moralno, o pravilima prihvatljivog i neprihvatljivog
ponašanja u društvu, sposobnost evaluacije postupaka, intelektualna sposobnost da se
opšti principi primene na pojedine slučajeve
– Emocionalnu – osećanja koja je javljaju u vezi sa moralnim postupcima (ponos,
zadovoljstvo, stid, krivica, kajanje)
– Konativnu (akcionu) –Spremnost da se postupi u skladu sa usvojenim moralnim
normama, izvršenje odluka i doslednost u njihovom izvršavanju
Moralna svest je razvijena kada su sve komponente prisutne i međusobno usklađene.
 Razvoj moralnosti – Pijaže
Razvoj moralnosti direktno zavisi od kognitivnog razvoja. Suštinu moralnosti čini poštovanje
pravila društvenog reda i poimanje pravde.
Dve faze moralnog razvoja: heteronomna moralnost (5-7 godina) i autonomna moralnost (8-12
godina)
Heteronomna moralnost- Ima tri osnovne odlike:
 – Moralnost autoriteta i dužnosti – biti dobar znači biti poslušan, ispravno je ono što
autoritet kaže. Pravila su apsolutna, ne mogu se menjati niti im se išta može dodati, a
svaki pokušaj izmene je prestup. Dete nema kontekstualni pristup problemu
– Poštovanje slova, a ne duha zakona: naglasak na kažnjavanju, posebno na onom koje
zahteva da prekršilac pati zbog svog lošeg dela i da ga na taj način okaje (kazna se vidi
kao osveta). Veruje i u imanentnu pravdu – automatsko kažnjavanje koje potiče od samih
stvari (neposlušnost mora biti kažnjena, bilo od prirode ili autoriteta)
– Objektivno shvatanje odgovornosti: o ponašanju se sudi na osnovu posledica, tj. ne
uzimaju se u obzir namere i razlozi ponašanja. Što je šteta veća, to je greška veća.
Najčistiji vid moralnog realizma po Pijažeu
Ovaj stadijum moralnog razvoja ima 2 kognitivna nedostatka i 1 faktor socijalne prirode:
– Egocentrizam (nemogućnost da se situacija sagleda iz tuđe perspektive)
– Realizam (nesposobnost razlikovanja subjektivnog i objektivnog aspekta sopstvenog
iskustva)
– Prinuda od strane odraslih koji učvršćuje dečiji egocentrizam (roditelj koji je voljan da se
odrekne tradicionalne uloge roditelja čiji je autoritet neprikosnoven i nastoji da uspostavi
odnos saradnje i razgovora doprinosi razvoju zrele autonomne moralnosti)
Autonomna moralnost –
– Prevaziđen egocentrizam u mišljenju –> ne postoje ispravno i krivo u apsolutnom smislu,
nego se uzimaju u obzir motivi ponašanja.
– Moralni relativizam – dete shvata da je moralnost bazirana na pravilima koja su stvar
konsenzusa i da samo može da ih stvara.
– Svrha kazne nije da se osoba oseća loše, nego da se stvari isprave tj. da osoba shvati zašto
je njen postupak problematičan i da to ne uradi ponovo.
 Kolbergova teorija moralnog razvoja:
Ova teorija je strukturalistička: govori nam o strukturi moralnog rasuđivanja ljudi, a ne o
sadržaju.
Predkonvencionalni nivo: (otprilike do 9. godine). Dete nema koncepciju ispravnog i pogrešnog.
Moralna pravila su pravila koja su doneli odrasli.
Konvencionalni: adolescenti i veliki broj odraslih. Internalizuju se moralni standardi autoriteta.
Pravila se usvajaju kao sopstvena, ali se ne preispituju (konformizam). Norme određuje grupa
kojoj pripadamo
Postkonvencionalni: Moralno je ono što je pravedno. Zakon ≠ pravda - ispravno može da se kosi
sa zakonitim. Osoba je spremna da brani principe, čak i ako će se tako suprotstaviti društvu.
-Šta se to menja sa razvojem?
Menja se sociomoralna perspektiva koja podrazumeva odnos osobe prema društvenim pravilima
i očekivanjima.
-Stadijumi podrazumevaju kvalitativne razlike u strukturama koje uvek imaju istu funkciju –
moralnost. Redosled javljanja je nepromenljiv, konstantan i univerzalan: tokom razvoja, prva dva
stadijuma se postepeno gube, druga dva se stabilizuju u sredini adolescencije, a poslednja dva se
razvijaju nakon 16 godine.
Osnovni faktori koji podstiču razvoj moralnog mišljenja:
– Učestvovanje u situacijama kojima se podstiče preuzimanje tuđe uloge- empatija
– Podsticanje logičkog mišljenja, kao racionalno argumentisanje i razmatranje alternativa.
– Izlaganje moralnim nesuglasicama i učestvovanje u grupnim diskusijama.
– Život u pravednoj društvenoj sredini u kojoj međusobne odnose karakterišu uzajamno
poštovanje i pravičnost.