Природа и култура

или
урођено наспрам стеченог
• Реч култура се користи у два значења:
• 1. У једнини: култура је васпитање и
образовање које добија један појединац и
захваљујући коме ће бити човек широког знања
(“општа култура”), цивилизован асимилацијом
богатства физичке, интелектуалне и естетске
културе.
• 2. У множини: културa у смислу средине у којој
је појединац одгајан, а које се разликују зависно
од подручја и од епохе.
• Разликовати природу од културе значи разликовати
урођено (лат.парт.natus, глаgол nascor) од стеченог
• Појам културе подразумева одређени рад на некој
природној датости; преображај природе којим се
стварају нека нова својства или барем развијају
латентна својства, реализују неке могућности.
– Од лат. colere, cultus - обрађивати, неговати, гајити
(нпр. обрађује се земља - копа, риља, ђубри, сади,
да би се произвео род.
– Тело и ум се такође култивишу (обрађују) мноштвом
различитих вежби, да би развили своје потенцијале
• За антропологију култура је скуп свих значајних
производа једног организованог људског друштва:
језик, обичаји, традиција, комуникација, начин
живљења и понашања.
• У култури и посредством културе, људи
осмишљено делују, уређују међусобне односе и
организују свој живот.
• Живимо у сопственој култури као риба у води, и
зато нам се она чини “нормалном” и “природном”.
• Условљени смо сопственом културом и склони да
мислимо да је све што је нормално, према тој
култури, истовремено и универзално и у складу са
„природним“ законима.
• Најједноставнија а уједно најобухватнија
дефиниција културе: “начин живота једног
друштва” (Ралф Линтон);
– скуп “друштвених чињеница” карактеристичних за
дату групу; појам који не садржи вредносни суд.
• Култура је“скуп стечених облика понашања једне
заједнице појединаца уједињених заједничком
традицијом, који се преносе васпитањем”
(Маргарет Мид)
– Култура је начин на који се спрема храна, перу
судови, успављују деца (разлика између култура
колевке и култура ношења бебе), на који се бира
вођа итд
.
• Разлика између појмова култура и цивилизација:
– Цивилизација: материјални елементи
друштвеног живота; производна средства,
оруђа, технологија, инфраструктура,
грађевине
– Култура: психолошки, емоционални,
интелектуални, духовни елементи
друштвеног живота (право, уметност,
религија).
• 1.Први аспект разликовања је обим.
• Култура обележава један историјски период и
шире или уже поднебље, али не мора да утиче на
друге културе, народе, земље, поднебља.
• За разлику од ње, цивилизација постаје она
култура која успева да се наметне и другима и да
суверено влада једним дужим историјским
периодом.
– У том смислу астечки или келтски период представља
културу, док хеленски, римски, кинески, арапски,
франкофонски или словенски представља културе које
израстају у цивилизације, будући да су утицале и на
културе других поднебља и трајале дуго.
• Тако је кинеска култура обележила читаву
Азију, донела писменост Јапану и другим
земљама,
• Египатска је утицала на читав арапски, а
делом и на римски свет,
• Хеленистичка и римска култура , односно
цивилизације, обележиле су читаво
европско друштво до дана данашњег.
• 2. Други аспект разликовања културе и
цивилизације не тиче се обима, већ степена
дубине садржаја културе , односно
цивилизације.
• У том смислу кажемо , нпр. да филозофија,
уметност и вредносни систем живота чине
културу, док материјални, економски и
технолошки напредак неког друштва
представљају цивилизацијски део.
• Тако се за једно друштво може рећи да је
цивилизовано, али некултурно, ако се у
њему губи дубински и смисаони аспект
вредности, у корист површног, механичког,
материјалног напретка.
• Исто тако за нека друштва можемо да
кажемо да су културна (ако имају јаку
традицију и наслеђе), али недовољно
цивилизована, односно недовољно
технолошки развијена.
• Дакле, ова подела може бити негативна,
ако се цивилизација посматра као
деградација културе, али може бити и
позитивна, ако се цивилизација посматра
као унапређење културе.
• Није увек лако правити разлику између
културе и цивилизације: материјалне и
духовне одлике једног друштва су
међусобно тесно повезане, испреплетане..
• Jедна култура или цивилизација, може у неким
својим аспектима да напредује (нпр., у
економском и технолошком), док у другима
регредира, атрофира или се изопачује (нпр. у
моралном, друштвеном, осећајном и духовном
погледу).
• Степен развоја једне цивилизације мери се
обично степеном развоја њене технологије.
Друштвени прогрес је незамислив без развоја
технологије, а просперитет технолошки
напредних друштава је сасвим известан.
• За готово све важније тековине и благодети
модерног живота можемо да захвалимо
науци и технологији.
• Ипак, све чешће се чују скептични и
разочарани гласови.
• Све више је оних који у незаустављивом
материјалном и технолошком развоју виде
претњу.
• Императив непрекидног материјалног раста и
технологију оптужују да су водећи кривци за:
• нарастајуће еколошке невоље, драматично
нестајање биљног и животињског света,
• нуклеарни ризик,
• масовну експлоатацију ограничених и
необновљивих ресурса,
• нове етичке дилеме (биоетичке) и крајње
неизвесне перспективе човечанства.
• Наша цивилизација је продужила живот, смањила
морталитет. У Шекспирово време, само једно од
троје живорођених успевало је да доживи
двадесет прву годину. Много њих је подлегло
својим генетским манама. Данас 99% деце
доживи те године.
• Увећала нам је конфор, у великој мери нас је
ослободила тегобних активности, ослободила је
индивидуу колективних стега и судбинске
одређености културом у којој је поникла, донела
највиши ниво безбедности до сада.
• С друге стране, поред већ поменутих опасности:
• претерана организованост, уређење и управљање
сваким аспектом живота до танчина
(бирократизација),
• све ужа специјализација и административно
уситњавање, апстракција,
• квантификација свега, рационализација,
рентабилизација, „вишак“ реда, повлаче губитак
одлика живота, као што су динамизам, изворност,
спонтаност, разноликост, органска међуповезаност,
креативност, итд.
• Зато се чују гласови који опомињу да урушавање
једне цивилизације долази најпре изнутра, тако што
цивилизована јединка губи чувственост и осећајност.
• Не види ништа више срцем, а чула и сећаји су јој до те
мере анестезирани да су јој потребне све снажније
чулне и емоционалне стимулације да би осетила да
постоји.
• Губитак осећајности „одсуство великих осећања,
немоћ да се осећа живим“ (Пол Валери, фр. писац,
песник и филозоф) манифестује се опсесијом
објективношћу, технократском стратегијом,
економијом, и приземним и суженим
рационализмом.
• „Имамо вишак разума и мањак осетљивости. Од
силног калкулисања, исмевања веровања и свих
облика „романтизма“, западњаци као да су постали
неспособни за унутрашње доживљаје. Доклегод
њихов конфор и материјални интереси нису
угрожени, свe је у реду... а њихово срце остаје
хладно“(Амиел, швајцарски писац и филозоф, 19.век).
• Француски песник Патрис де Ла Тур (Patrice de La Tour)
упозорава:
„Земље које немају више легенде биће осуђене,
Осуђене да умру од студени“
• Видети роман Духless, руског писца млађе генерације,
Сергеја Минајева, (Плато, Београд 2011) који нам открива
време и људе без духа.
• У књизи Колапс културе аутор (Роб Ведерил, Клио,
2005) аналитичким средствима истражује
савремену културу Запада, посебно се фокусирајући
на њену схизоидну природу, на отуђеност
појединца, потискивање свести о смрти, на кризу
образовања и изгубљеност у материјалном обиљу.
• Основни предмет расправе у овој књизи јесте
парадокс да – иако имамо слободу и свега напретек
као никад раније, барем у богатим деловима света
– морамо приметити да је, сразмерно том напретку,
човеков унутрашњи свет изгубио снагу, а човек
власт над самим собом.
 Култура и културе
• Ако култура означава колективни начин постојања
неке друштвене заједнице, онда не постоји
“некултурно” друштво.
• Такав израз би представљао contradictio in adjecto
(контрадикција у терминима, као оксиморон: мали
див, дрвено гвожђе или округли квадрат, заглушујућа
тишина)
• Не постоје културна/цивилизована наспрам
дивљих/примитивних друштава, већ само
различите културе.
• Свако друштво је, међутим, одувек било
склоно да своју културу поистовети са
Културом, самим тим и са људскошћу :други,
различити су не само “некултурни” већ и мање
људи или изван граница човечности (варвари).
• Леви-Строс: реч варварин се етимолошки
односи на неартикулисаност птичијег цвркута
или дечијег говора (бла-бла).
• Етноцентрична илузија
• Међу људима је много већа биолошка него
морфолошка сличност.
• Карактеристика људског рода је управо
његова способност да ствара екстремно
различите и разнолике културе.
• Специфичност (differentia specifica: оно по чему
се разликује од биолошки сличних врста)
човека, дакле, није природа, него култура.
 Анимална природа и људска култура
• Најпростије одређење културе: култура је оно што
се придодаје природи; ставови, веровања, обичаји,
вредности које се стичу и преносе учењем.
• Софистицирана организација пчелињака или
мравињака НИЈЕ култура
• Сложено понашање пчела извире директно из
њихове биолошке структуре. Пчеле које је описао
римски песник Вергилије (70-19 п.н.е.) у свом спеву
Георгике су се понашале идентично као данашње
пчеле
• Животиње: еволуција (спора, током
милиона година)
• Људи: историја јер је човек истовремено
творац и наследник историје.
• Човек уноси ново у свет: ствара језике,
оруђа, религије, уметничка дела и преноси
речима (усменим, па писаним) то наслеђе
следећим покољењима, која своју
стваралачку способност користе у оквирима
онога што су примиле.
• Фундаментална разлика између природног и
културног наслеђа:
– “Биологија не зна за културу. Ништа од свега оног што
је човек научио, осетио, искусио током свих векова и
миленијума није се уписало у његов организам [...]
Свако покољење мора да крене од почетка [...] У томе
лежи кључна разлика између људских и животињских
група. Младунци мрава, удаљени од мравињака,
поново стварају нови, савршени мравињак [...]
Мравља “цивилизација” је уписана у рефлексима, у
инстинктима тих инсеката [...] Људска цивилизација
се налази у библиотекама, музејима, законима: она
изражава људске хромозоме, али се не уписује у
њих.” (Жан Ростан, Мисли једног биологичара)
• Човек није инстинктивно биће, тј код њега су
инстинкти слаби, непоуздани, непрецизни,
погрешиви. Лишен канџи, очњака, дебелог крзна,
обдарен је, за узврат интелигенцијом.
• “Сама мањкавост природних средстава којима
човек располаже да би се бранио од непријатеља,
хладноће и глади...има вредност праисторијског
документа: то је дефинитивни отказ који је
инстинкт добио од интелигенције” (Бергсон,
Стваралачка еволуција)
• Човек се рађа на неки начин превремено,
неспособан током дугог низа година да
обезбеди себи опстанак.
• Управо та изузетно дуготрајна зависност +
несигурна и екстремно пластична природа
инстинката које добија рођењем (ниједно
људско понашање није стриктно
програмирано врстом) објашњавају
предоминацију културе над природом у
понашању људи (Абрам Кардинер, ам.
антрополог, Појединац у друштву, 1969)
•
• Све што је универзално, својствено свим људским
бићима припада њиховој биолошкој природи –
биолошким константама; све што припада култури је
релативно и различито.
• Природни закони припадају домену
универзалности и нужности (свуда су и увек исти)
• Друштвени закони, правила, ритуали, које свако
друштво на неки начин намеће својим
припадницима, варирају од културе до културе :
припадају домену посебности и случајности.
Појединац може да им се не потчини (Леви-Строс,
Елементарне структуре сродства)
 Илузије биологизма и расизма

• Појам “људске природе” је у великој мери

илузоран и неодређен.
• Многи наши укуси, афинитети, склоности,
жеље, свакодневна понашања, које
приписујемо људској природи, проистичу из
културе карактеристичне за нашу групу.
• У принципу, врста и раса су биолошке
класификације, док су народи, етничке и
племенске групе историјске и културолошке
категорије, али видећемо да је и тзв.
биолошка дистинкција веома
дискутабилна.
• Оно што разликује врсту од расе јесте то
што су укрштања између врста неплодна
док су међурасна укрштања плодна.
• Треба разликовати расијализам и расизам:
• 1. Расијализам се односи на легитимна научна
истраживања, која се ослањају на објективне
податке. Циљ је успостављање
класификаторских метода којима се
евентуално могу дефинисати релативно
хомогене групе – “расе”.
• 2. Расизам је субјективан вредносни став:
поређење и вредносно хијерархизовање
различитих раса, придавањем “вредности”
свакој од њих.
• Ова два поступка су различита: могу се
дефинисати расе, а да се не буде ни најмање
расиста.
• Међутим, теоријска могућност склизнућа у
расизам остаје присутна.
• Дефинисање раса ретко када је мотивисано
искључиво чистом научном потребом за
класификацијом и уношењем реда у мноштво
података: резултат је жеље једног друштва,
колико год било развијено, да се група којој
припада диференцира од других.
• Можемо да дефинишемо људску врсту, али је
тешко у детаљ прецизирати чисти, идеални
расни тип: бели, црни, индијски, ескимски и
тд.
• То је раније, у XIX веку, и од стране озбиљних
научника, доводило до неких крајности и
конфузија.
• Цитирамо неке делове из дела “Универзална
географија”, аутора Кроза (Crozat) 1827.
• “Кинези имају широко чело, четвртасто лице,
кратак нос, велике уши и црну косу...Природно
су благи и стрпљиви, али себични и горди.
• Црнци су генерално добро грађени и снажни,
али лењи, препредени, пијанци, халапљиви и
нечисти.
• Становници Америке су спретни, окретни и
брзи у трчању; већина их је лења и
индолентна, а неколицина и врло сурова.”
• Ова није дело романсијера који излаже личне
утиске и осећања, већ великог научника,
географа који се трудио да буде објективан и
научан.
• Ови цитати треба да нам покажу да
класификације често почивају на мешавини
објективних и субјективних критеријума и да
ретко успевају да избегну вредносну
хијерархизацију: расе су различите, а у појам
различитог се често неопажено увлачи
вредносна претпоставка – “боље” или
“лошије”.
• Диктатори су често само експлоатисали у
политичком домену акције идеје које су
пронашли код научника.
• Наша визија прогресивне трансформације
живих бића, биљака, животиња или људи,
заснива се, од Дарвина наовамо, на појмовима
борбе за опстанак и вредносно конотираним
појмовима победе најприлагођенијих,
елиминације дефектних, размножавања и
ширења повољних црта, кроз генерације.
• Заборавља се кључна ствар: човек се не
прилагођава само биолошки природној
средини.
• Он се прилагођава економском,
друштвеном и културном окружењу, које
сам ствара и које мења својом праксом.
• Биолози се слажу у томе да постоји само једна људска
врста (homo sapiens) док су расе релативно
произвољне категорије, установљене на основу
специфичних, али не и релевантних, наследних црта.
• Расу чине појединци који, пошто су дуго живели у истој
средини и међусобно се укрштали, имају извесну
морфолошку хомогеност.
• Генетичке студије с краја XX века негирају постојање
различитих раса.Не постоји никакав биолошки рез
између тобожњих људских раса.
• Статистичка студија људских варијација показује да је
немогуће поделити човечанство у строго одвојене
категорије.
• Палеонтологија* је доказала са потпуном
извесношћу да све постојеће људске расе имају
исто порекло.
• Интеракција неколико фактора је одговорна за
диференцијацију раса.
• Човечанство је саткано истовремено од сталног
диференцирања и сталног мешања.
• Како одредити да ли су Пели из Сахала који имају
релативно светлу кожу и коврџаву косу више или
мање “црни” од Индијаца који имају тамну кожу и
равну косу?
• *Палеонтологија: етимолошки од три грчке
речи
• Paleo, од palaios, стар ;
• Ontos, живот, биће ;
• Logos, говор, наука
• Наука о развоју живота на земљи, древних
биљака и животиња заснована на фосилима,
сведочанствима њиховог постојања сачуваним у
стенама.
• Илузија расне идеологије.
• Појам физичке расе и расних разлика се темељи
на боји коже, морфологији лобање, лица, облику
очију, коси
• Постоје само три основне расе, а хиљаде
различитих култура. Упркос томе, расисти настоје
да културну различитост објасне расним
(“природним”) разликама.
• По њима, постојање напреднијих, богатијих
цивилизација, представља доказ биолошке,
интелектуалне и моралне неједнакости људских
група (Гобино, Оглед о неједнакости људских
раса, 1853)
•
• За нобеловца физиологије и медицине Алексиса
Карела (Друштвене класе и биолошке класе, 1935)
класне разлике нису ефекат случаја или друштвених
конвенција, већ имају дубок биолошки основ.
• Данашњи сиромаси и пролетери су доспели у ту
ситуацију због својих наследних физичких и/или
менталних недостатака! Некадашњи феудалци су
били органски и ментално снажнији од својих
поданика, зато су и освајали земљу и одбранили је
од освајача.
• Пуки идеолошки карактер овог псеудонаучног
објашњења културе природом, друштвених
институција биолошким датостима изражава –
често, нажалост, несвесни процес мистификације
у циљу одбране привилегија владајућих слојева.
• Тако се правдало и вековно тлачење жена, али и
деце (недовољни, непотпуни људи).
• Данас смо такође подложни псеудонаучним,
“природњачким” митовима и идеологијама.
• У ствари, чињенице говоре супротно : не
објашњава природа друштвене и културне
феномене, већ друштвени феномени
објашњавају природне.
• Пример: стопа морталитета радничке класе је и
данас знатно виша од стопе морталитета средње
класе. Наравно да то није одраз њихове биолошке
инфериорности, већ много лошијих услова живота.
• У току историје постојале су бриљантне културе и
цивилизације које су доживеле декаденцију или
пропаст, а да се биолошке карактеристике народа
који су их изградили нису ни у чему промениле.
• И обратно, народи који су некада дуго таворили су
касније створили велике цивилизације.
• Некадашње величанствене азијске и афричке
цивилизације: цивилизација Маја, Астека,
Месопотамија (данашњи Ирак),Персија (Иран),
древни Египат, Етиопија на почетку хришћанске
ере, Бенин у XV веку итд.
• У време великих античких сила, када је једина
цивилизација била медитеранска, плави људи са
севера су сматрани нижим бићима, варварима,
дивљацима.
• Када је Јулије Цезар освојио Велику Британију (52.
п. н.е.) и многе домороце ставио на продају као
робове, Цицерон је у једном писму свом пријатељу
Атикусу саветовао да не купи ниједног, јер су ти
људи “страшно тупави”.
• Потом се велика оса цивилизације преместила на
север, а да се физичке одлике народа са севера
нису нимало измениле.
• То је доказ да успон и успех једне цивилизације
не сведочи о биолошкој супериорности њених
твораца и припадника.
• Не може се успостављати каузална веза
између физичких и моралних својстава.
• Поред тога, доктрина колективне психологије
тврди да је сваки појединац, припадник
одређене расно-културне групе, детерминисан
групом.
• Расизам је, нажалост, веома тврдокорна
појава.
• Једно објашњење се позива на
универзални симболизам и супротности,
или на бинарну логику: пар бело/црно,
светло/тамно, дан/ноћ, горе/доле итд.
изгледа да је присутан и да делује у свим
културама, при чему се приоритет увек даје
првом термину.