Баштина испит

Андре Шастел – Појам баштине

Корен овог појма потиче још из римског права – patrimonium, реч која означава
законитост по којој породица одржава наследство (однос правне групе и материјалних
добара).

У овом делу се дискусује и о употреби овог појма у свакодневном говору. На основу тога
се зна да постоје три димензије баштине:

1. културне – митови, легенде, писмо

2. еколошка – природне особености (природна добра)
3. генетска – најновија, вероватно има везе са наслеђивањем гена

Црква и монархија

Црква – баштинска основа хришћанства – свети предмети, храмови ... имају двоструки
карактер:

1. сакрални предмети
2. уметнички предмети

Временом сакрални предмети губе своју сакрализацију – десакрализација, што им

омогућава да се уврстају у религијску баштину.

Модерно друштво само посредно осећа врлину тих предмета, који су некада били
реликвије (просветитељство и наука је доста одбило људе од Бога)

Монархија – у Француској која је земља двораца многи предмети и дворци нису

сачувани, јер су сматрани небитним. Краљ и монархија постаје оно важно, као и историја
саме државе. Док су се архиви увећавали, баштинска добра су се уништавала и немарно
чувала.

Версај – доста запуштен, а желели су и да продају пар зграда – он није био потребан ни
монархији, а камоли народу.

Црква Сен Дени – многи предмети су топљени и од њих се формирало нешто друго.

Почеци баштине у Француској – везани су за приказивање намештаја и краљевских

предмета, које су се налазиле у дворанама – museum. Након доласка просветитељства
долази до жеље за кохерентним складиштем које ће чувати знање, историју и уметност на
једном месту.
Развој и будућност музеја

Као мисао се развија у 19. веку, а своје корене има и у 18. за време просветитељства
(кохерентно складиште). Прва установа која је представљала овакво складиште налазила
се на Оксфорду (у њој су била обједињена дела античке уметности).

Дидерот – први је формирао план установе која би објединила више њих: Краљевску
библиотеку, Кабинет историје природе, краљевске збирке и збирке знанственог удружења
која би се називала Централни музеј знања и уметности. Међутим ова установа се врло
брзо распарчала.

Лувр – постаје Национални музеј уметности, где су се најпре сакупљала дела предмета из
краљевских кућа. Отворен је на дан пада монархије. Још један пример оваквог музеја јесте
Музеј Наполеона у Паризу.

Временом настају следеће промене:

1. у провинцијама се стварају депоније конфискованих дела

2. дворане и краљевске куће се остварају за јавност
3. долази и до формирања Музеја копија који је за идеју имао формирање обнове
идеалног музеја. Копије су биле врло важне док није настала фотографија.

Сачувани сектори и општи инвентар

Након 2 светског рата када је доста дела и зграда уништено, ствара се нови талас тежње
ка заштити баштине и обнови уништеног. Такође долази до формирања модерног изгледа
градова, те су многе старе грађавине окружене модерним елементима.

Трезори, наслеђе, бастина: национални фонд и универзалност

Наполеон – ствара индивидуализма, могућност напредовања и једнакост (као човек

можеш да напредујеш, ниси више одређен само статусом рођења). Такође долази и до веће
свести о баштини као универзалном :

проблем: да ли је дедина сабља сада иста сабља, када је у рукама конзерватора

КАДА ПРЕДМЕТ ПОСТАНЕ ДЕО БАШТИНЕ, ОН МЕЊА СВОЈ КАРАКТЕР И

НАМЕНУ.

Разлика измељу културног добра и баштинског добра је у томе што је баштинско добро
често измишљено ради неког интереса.
Јапан и Европа

Јапан пдржава своје традиције и формира скоро реплике, чиме се поноси на своју баштину
и традицију, док Европа попуњава рупе константним новитетима и тежи да буде у складу
са трендовима.

НИ ЈЕДНА ПРЕДМЕТ БАШТИНЕ НЕМА СМИСЛА БЕЗ ЉУБАВИ

Верзије културе

Култура је најсложенија реч у енглеском језику, док је природа најсложенија у сваком

језику. Управи из речи природа проистекла је и реч култура. Етимологија ове речи потиче
од латинског – colerе, што означава све од узгајања до становања, неговања и обожавања.
Становање је даље дало изведеницу – colonus, што означава колонијализам, као и
изведеницу cultus, која означава неговање култа.

Култура се најпре гледала као материјални процес (агрокултура), али је са појавом

модерног друштва стекла појам и духовног рада (таленат).

Дигресија: сељак је човек који обрађује земљу (корен саме речи), али је у исто време
сељак човек који је некултуран.

ПРИРОДА ЈЕ ПРОИЗВЕЛА КУЛТУРА, А КУЛТУРА ДАЉЕ МЕЊА ПРИРОДУ

Спона измељу културе и природе јесте човек.

ЧОВЕК ЈЕ КУЛТУРНО БИЋЕ КОЈЕ ЈЕ И ДЕО ПРИРОДЕ НА КОЈУ ДЕЛУЈЕ

Као такав он има одређени облик као и природа, али се разликује јер може сам да га
обликује, док природа то не може. Култура се у човековом животу повезује са
култивацијом и са себенадилажењем. Захваљујући култури и култивацији, држава је
створила цивилизацију и култивисано друштво, са којим може да управља.

Вилијамс – говори о различитим значењима речи:

1. има везе са култивисаности

2. у 18. веку под утицајем просветитељства, долази до тежње ка друштвеном
развитку. Због тога се ствара синоним за културу који је пронађен у речи –
цивилизација.
3. у 19. веку долази до промене и сада више цивилизација није синоним, већ антоним.
Она се односи на:
 облик живота – као нпр цивилизација Инка
 ако се односи на уметност, напредак, нове технологије онда је дескриптивна и
нормативна
 постала је синоним за оно какав живот треба да буде, а не онакав какав јесте

Хердер – залаже се за културни плурализам који обухвата све културе које се налазе на
свету. При чему не долази до дискиминације и поређења култура – свака од њих је
вредност за себе, а такође су и све повезане, јер ни једна култура није проистекла сама од
себе, него под утицајем других. Током постмодерних теорија плурализам ће бити основа
културе, док ће њен садржај постати неважан јер дискримиизује.
Култура као поље уметности:

1. интелектуалне делатности – знање, филозофија, школовање

2. занимања – сликање, писање, музика ...

проблем: ако се култура повеже са знањем и образовањем, то доводи до тога да се науке

као што су економија, филозофија, политика не схватају као стваралачке и имагинативне,
јер им недостаје доза талента.
Стеван Толић – Споменици културе

Споменик културе је одређен на основу његовог „својства“. Та „својства“ су одређена на

основу нашег размишљања, рада и свака особа другачије доживљава неки споменик у
складу са својом позадином и знањем.

Сврха овог рада јесте управо потрага за дефиницијом и одредницама које ће приказати да
је нешто споменик.

Први покушаји:

Немачка – сви покретни и непокретни предмети који потичу из неке епохе и

карактеристични су за своје време, а значајни историјски и културно јесу споменици
културе.

Француска – споменици културе су сви предмети који су битни за историју уметности.

Касније су увели и поделу по граничним годинама – све преко 1950 нпр није.

Србија – штити сва културна добра од општег интереса, без обзира на њихово својство.

Долази до редефиниције - споменици културе су:

 покретна и непокретна добра из неке епохе

 која данас имају неко вредно својство или особину
 због чега су корисни и значајни за разумевање прошлости
 те јавни интерес жели да их сачува
1) Индивидуализација и валоризација својстава

Главна расправа се води око проблема вредности споменика културе, која произилази из
свостава самог објекта.

Постоје две врсте вредности споменика културе:

 виталне вредности – делимично решење нашег наведеног проблема

 културне вредности – разлог због чега су виталне делимично решење

Споменици културе могу имати више вредности, али је најважније да имају посебно
својство – споменичку вредност, како би били споменик културе.

Култура x споменик

Култура – друштвено-историјски феномен акумулације и чувања, потребно је да држава

чува културу прошлости.

Споменик – оно што чини културу и омогућава формирање новог мишљења, као и
напредовања друштва.
 2) Индивидуализација својстава

Битно је било да се одреде границе, шта то споменик културе мора да има како би био
баш то. Поред тога је морала и да се избрише произвољност (да за сваки споменик
културе важи исти критеријум).

СВОЈСТВА СУ ТА КОЈА ПОЈЕДИНАЧНО И ГРУПНО ЧИНЕ СПОМЕНИЧКУ

ВРЕДНОСТ ОБЈЕКТА И ИДЕАЛНОГ ПРЕДМЕТА

Својства су елементи, које споменик спаја у јединство. Захваљујући њима, споменик

постаје идеална предметност у самом тренутку посматрања.

Својства – елементи индивидуализације шема: коегзистирају и узајамно су зависни

 својства посебности
 својства документарности
 својства квалификативности

3) Споменик као предмет

Споменик као предмет постоји и без данашњих фактора (нпр својстава којих би ми били
свесни). Он и својој суштини не може да нестане и престане, само одлуком или вољом
појединца или друштва, као и присилно може да нестане.

проблем: када споменик културе више није од државног интереса, никога више не чува и
он самим тим губи своје својство у очима људи. Ово доводи до схватања да је споменик
сам себи довољан, а да су својства само начин поделе и одређивања које су смислили
људи.

СПОМЕНИК НАСТАЈЕ ДА ПОСТОЈИ КАО ТАКАВ И БЕЗ ОВИХ СВОЈСТАВА

Стивен Хелшер – Наслеђе

Напад САДа на Иран

Након што су Иран запосели Американци, дошло је до масовне пљачке и уништења музеја
и баштине. Постојале су различите реакције на овај догађај:

 неки су говорили како су слободни људи вандали, чим им даш слободу они
уништавају
 док су неки сматрали да уништењем баштине и културе земље, уништавамо и саму
земљу

Успон баштине

Прво се наводи како је баштина наслеђен иметак од неког претка, она је завештање
(patrimonium – очевина).

У модерном концепту она је данас више повезана са одушевљењем и слављењем

прошлости, него што је са законским регулама.

Институонализација и приватизација музеја и баштине у модерном добу довела је до

ове редефиниције, такође након 2 светског рата долази до пораста броја музеја за 95%, као
и јачања мисли о чувању баштине, због новонасталих рушевина.

Мисли о заштити све више јачају и 1965. године се формира УНЕСКО, коме ће се све већи
број држава прикључити (сматрају да су људи у прошлости пронашли стабилност).

Претпоставке савремене баштине

Баштина – односи се на савремену употребу прошлости ради широког распона интереса

(економски, идентитет – национализам).

1) Поставка

Баштину управо стварају прикази баштине – то су слике, објекти, догађаји и

репрезентације. Прошлост се обнавља кроз остатке.

Моћ баштине управо лежи у објашњавају културе, као и прошлости. Међутим она је због
тога често критикована – тежи да романтизује (дивимо се слици Сеобе Срба, али не
можемо ни да замислимо колико је то тешко било).
 2) Место

Изрази и прикази баштине су готово увел везани за место.

Појам место памћења – баштина је повезана са две врсте места:

 конкретна/физичка места – катедрала, бојишта ...

 нематеријална – прославе, обреди ...

Политика и интерес – стразешки елита бира места која ће бити места памћења
(обележавају се места неправде чиме се осигурава боље у памћењу).

Опадање музеја – као физички одвојени простор са делима са разних места памћења, он
управо кида ту везу са реалношћу предмета.

3) Време

Што се тиче њеног односа са времено, баштина:

 може изгледати старо – усресређена је на конзервацију, оживљавање и обнову

 може изгледати ново – као непрекидан, друштвени процес она разоткрива, мења и
преобличује

4) Политика

Баштина има и своју политичку димензију. Она се огледа у интересу елите :

 чувају своје куће као баштину

 на основу интереса бирају где ће бити музеји или уопштено места која чувају
баштину

5) Аутентичност

Енглеска – Хјуисон – критикује начин на који се користи британска баштина из

економског и политичког интереса, и наводи како је она фалсификовање прошлости и
историје.

Америка – Борстин – такође сматра да је баштина фалсификовање прошлости:

послератно стање је оличено псеудодогађајима (то су постављени, скенирани,
кривотворени стварни догађаји)

Дизнијев парк – врхунац ових сукоба за баштину. Желео је да формира луна парк са
приказима америчке историје. Они то нису дозволили, јер су сматрали да је
романтиховање прошлости, тежили су аутентичности.
 6) Популарност

Међутим временом људи схватају да баштина јесте за свакога и да је луна парк био добра
идеја. Неговање прошлости је толико важна ствар, да прелази било које родне, класне и
после разлике. Одласци у музеј и на историјске локације имале су посебну важност и
одлазак на њих је био свима забаван (анкета)

7) Стратегија развоја

Дигресија: индустрија која је била противник баштине, јер је тежила ка напретку,

временом је и сама постала врло популарно место које гаји баштину.

Зона националне баштине реке челика, Пенсилванија

 многа битна здања су изграђена захваљујући челику који је овде произведен

 након 2 светског рата овај област економски доста опада
 како би повратила економску снагу, она користи стару славу и вреднује баштину
ради интереса
Ерик Хобсон – Измишљање традиције

Појам измишљање традиције укључује две врсте традиције:

 традиције које су измишљене, конструисане и формално утемељене

 традиције које настају мање приметно, у кратком раздобљу и успостављају се
великом брзином

Главна идеја дела јесте настанак и успостављање традиције.

Измишљење традиције – скуп пракси ритуалне и симболичке природе, којима су у

начелу јавна прихваћена правила, чијим понављањем је циљ да се уведе норма и
вредност понашања.

Измишљене традиције теже да успоставе контакт са херојском прошлошћу – оне су

одговори на новонастале ситуације, а алузије на прошле догађаје, понављањем стварају
своју прошлост.

ИЗМИШЉАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ ЈЕ У СВОЈОЈ ОСНОВИ РИТУАЛИЗАЦИЈА И

СИМБОЛИЗАЦИЈА ПРОШЛОСТИ

Измишљање традиције се јавља када се догоде брзе и довољно велике промене при
потражњи или понуди традиције.

Традиција x обичај

Традиција – тежи ка непроменљивости, коју стиче понављањем.

Обичај – флексибилнији, дозвољава промене које су компатибилне или индентичне са

оригиналним обичајем.

Традиција x рутина/конвенција

Конвенција/рутина нема симболичку и ритуалну функцију, тако да је много

флексибилнија од традиције.

Коришћење традиција:

 старе традиције се користе и прилагођавају новим, за нове схвре

 коришћење старих традиција како би се формирале нове, у нове сврхе – пример: за
време швајцерског национализма постојеће обичајне традиције (песма, физичка
такмичења и стрељаштво) су модификоване у нове националне схвре. Поред тога
настају и нова хералдичка обележја (стварање националног идентитета).
Типови измишљених традиција:

 оне које успостављају или симболизују кохезију или припадност групама

 оне које успостављају, легитимизирају институције, статус или однос ауторитета
 оне чија је основна схвра социјализација, стварање вредности и правила понашања

Старе x измишљене праксе

Старе – специфичне и строго обавезујуће социјалне праксе

Нове – неспецифичне и неодређене у погледу природне вредности, права и дужности које

су усађене у групу (модерни људи се не фокусирају толико на традицију, колико су то
радили стари)

На крају објашњава зашто је битно да се историчари баве измишљањем традиције.

О метафорици сећања

Феномен сећања нас тера на сликовитост (замишљамо у глави).

Метафорика – у свом феномену конституише сам предмет сећања, а не само да га

описује.

Постоји више врста метафора сећања:

1) ПРОСТОРНЕ МЕТАФОРЕ

Вајнрих – две основне просторне метафоре:

1) воштана таблица – односи се на природно памћење, које нам је дар од Бога

2) магацин –усавршавање говорних вештина и капацитета памћења помоћу технике
говора (магацин је већи)

Метафоре грађевина: храм и библиотека

Кућа славе (храм)

Храм богиње је средиште света, те све што се у свету дешава допире овде. Међутим овде
не остаје све заувек – само информације које богиња сматра да су битне остају у овом
храму (само оно важно – обично су били текстови о јунацима).

Библиотека – приповетка Вилинска краљица

Витез је пролазио кроз дворац и наишао на торањ пун одаја:

Прва соба – млад човек у њој, она представља будућност

Друга соба – зрео човек у њој, мудар човек, он представља садашњост

Трећа соба – старац, у прилично лошем стању, као и сама соба, има малог помоћника који
му додаје и чува књиге. Упркос старости свежина духа је идаље ту – памћење је
неоштећено и непролазно. Књиге чувају памћење свих људи, а не нека натприродна сила.

На примеру треће собе видимо два аспекта памћења:

 дечак – активан, вади књиге

 старац – пасиван, складише (идаље свежег духа!)

Метафора писма – књига, палимпсес, траг

 књига – божанска књига света, она садржи апсолустно сећање, тотална је књига
света са подацима и прошлости и будућности
  палимпсест – људски мозак је толико моћан, да је природни палимпсест – поседује
могућност да поврати изгубљено у одређеним тренуцима
 психолошке теорије – сећање јесу трагови

Ниче – сматра да се оличење памћења налази у болу. Оне ствари које нас више боле, ћемо
памтити дуже (тетоважа).

Фројд – користи метафору чаробног блокћића

1) горњи слој – фини воштани папир

2) испод папир који штити од пресликавања
3) воштана табла – она чува трајне трагове

2) ВРЕМЕНСКЕ МЕТАФОРЕ

БУЂЕЊЕ

Када сагледамо памћење у контексту времена, оно је повезано са заборављањем,

опадањем и пропадањем.

Библија – првим грехом се победила вечност, а добила се слобода.

Победник времена јесте управо сећање, јер оно обрће и враћа изгубљено.

 Синајска гора – савез измељу Бога и Изрелаца, сећање јесте верност и послишност,
док је заборављање смрт и повратак у Египат
 изгнанство у Вавилон – док су хришћани тамо боравили, имали су само сећање које
их држи
 драма отуђеног света – зле силе су оне које нас доводе до заборава, међутим када се
пробудимо из зна вудећемо светлост и сећати се свега

БУЂЕЊЕ ДРУГОГ

За овај вид буђења је везан пагански свет, поготово за елементе воде и ватре.

Вода – синоним за одлазак сећања, све тече

Између памћења и историје

КРАЈ ИСТОРИЈЕ ПАМЋЕЊА

проблем: модерно доба је довело до демократије, глобализације, али је изгубило

сељаштво, које је било главни носилац традиције, због чега се осигурава тежак прелазак ка
будућности.

Врхунац удаљености од прошлости се огледа у реликлирању наслеђа, хероја, извора и

митова.

Памћење – феномен који је увек актуелан, он је проживљена веза са вечном садашњошћу

Историја – репрезентација прошлости, она уништава срж памћења (она узима и чува
прошлост, нпр у музејима, а да њих нема, прошлост би живела и чувала се у народу).
Можемо да кажемо да она тежи ка томе да постане истинско памћење.

Америка x Француска

Америка није ометена традицијом, јер је она не поседује, док нпр у Француској постоји
традиција, која се често преиспитује – ако у њу не сумнјамо, то значи да је ни не
поштујемо.

У нашем друштву долази до појаве места памћења, јер се прошлост више не чува у
друштву.

ПАМЋЕЊЕ КОЈЕ ЈЕ ОСВОЈИЛА ИСТОРИЈА

Потреба за памћењем је потреба за историјом.

Модерно памћење је архивистичко – модерно друштво има потребу да све архивира, ово
је материјализација памћења. Некада су архивирали само краљеви, породице за себе итд а
данас се све и свашта архивира, за сваки случај.

Памћење = дужност, сваки појединац је дужан да памти.

Памћење = дистанца, дистанца од прошлости је у исто време и дистанцира и приближава,

тежи се ка новом идеалу репрезентације, а не ка ускрсавању прошлости.

ИСТОРИЈА ЈЕ ОСВОЈИЛА ПАМЋЕЊЕ, А ИСТОРИЧАР ЈЕ ПОСТАО МЕСТО

ПАМЋЕЊА
МЕСТА ПАМЋЕЊА – ДРУГАЧИЈА ИСТОРИЈА

Места памћења могу бити:

 материјална (архив)
 симболичка, има неку симболичку вредност
 функционална (уџбеник), служи сврси једно време

Темељна сврха места памћења јесте да заустави време.

Републикански календар у Француској – имали су намеру да постане прави календар

након револуције, мада баш зато што није, постао је место памћења.

Дечија књига – Двоје деце обилазе Француску, у време када је изашла је била прилично
популарна. Након одређеног времена Француска се променила и самим тим више није
била веродостојна, али су је идаље читали, због симболичне вредности.

Места памћења x историја

Историја лови ствари и податке и тежи ка томе да их задржи. Места памћења напротив
сама држе те податке и не морају да их лове, то је у њиховој бити.
Хуманистичко знање као обједињени дискурс света

Идеја универзитета

Након ове идеје долази до жеље да се створи симбиоза наука и да се обједини читаво
знање света. За ово је заслужан период ренесансе – у његово време се критикују античка
дела, тежи се ка универзитетском знању и повећава се број образованих, који би своје
место пронашли на дворовима елите и тако активно утицали на друштво, што је и био
циљ.

Однос хуманистичких и природних наука

Не треба их изричито делити, иако се ка томе тежило, јер оне не могу једна без друге –
када не би било природних наука, хуманистичке ништа не би могле да аргументују.

Схоластички модел – припремао је живот људи у затвореној заједници (правник)

Хуманистички модел – припрема људе за активан живот у друштв, који потиче још од
антике – слободан човек је морао да учествује у друштву.

Због свег већег броја наука, дошло је до потребе за ускоспецијализовањем, па су зато

науке подељене.

ПЛАТОН – Енциклопедијски систем

1) се учи музичко-гимнастичка култура, јер је битно да се познаје ритам и форма

2) онда се ради на математици, аритметици, геометрији, астрономији, музици
3) највиши ниво знања је филозофија и дијалектика (наше највише сазнање)

СРЕДЊИ ВЕК – Нови систем поделе

1) тривијум – говорне науке и логика

2) квадријум – математичко-физичке способности
3) филозофија – опет највиша, човек који воли науку

ПРОМЕНЕ 16. ВЕК

Идаље је фокус на учењу наука – artes, али је сада циљ створити појединца који ће
активно утицати на друштво. Мењају се критеријуми успеха – појединац тежи ка
корисном и исплативом, оно што ће му донети сталеж. Једина замерка је била у томе што
се није марило за етички развој човека, па ако је неко добар математичар, не мора да буде
добар човек.
ЛАНДИНО

1) враћа етику на снагу и важност да човек буде прво добар

2) за њега је најважнија такође филозофија, а у њој грана физика (објашњава како
природа функционише)
3) гране филозофије су биле по њему:
 етика
 физика
 математика
 количина из математике ствара хармонију = музика
 метафизика и теологија, као највише гране у којима се налази истина

Поред тога је сматрао и да постоје две врлине:

 честитост, правда, доброта = поправљају живот и карактер

 истина = наводи на истинско разумевање ствари
Културна баштина и друштво

Аспекти аутентичности

Јесу критеријуми за културна добра која имају изузетну универзалну вреднос:

 6 критеријума за листу Културне баштине

 4 критеријума за листу Природне баштине

Културно добро одгоарају критеријуму аутентичности по својој:

 концепцији
 материјалима
 извођењу
 природном елементу

Природно добро одговара условима интегритета – мора да садржи елементе који га

дефинишу као такво добро

Листа баштине је подељена на:

 културна добра
 природна добра
 мешовита добра

Дефинисање универзалне вредности:

Природна добра – најбоље у апсолутном (имају изузетне карактеристике)

Културна добра – више релативна (репрезентативни карактер, свако добро има своју
специфичну карактеристику)

Концепт аутентичности:

1. оригиналност дела – дело је производ менталног и креативног рада

2. материјална истинитост – верификовано је као правни документ
3. у вези је са још живом традицијом

Креативни аспект аутентичности

Аутентичност је дело јединства менталног процеса и материјалне реализације дела.

Копирање – проблем у модерном свету, јер су негативне, гледају се у смислу

фалсификата. У прошлости то није било тако, јер се више обраћала пажња на стварање
дела – нпр катедрале би се радиле по одређеној шеми.
Истинитост у концепту аутентичности

Анализа Парменидовог текста

У грчком свету, истина је била сакривени циљ који су знали само Богови. У овом делу
Богиња је та која зна све, а у њеном граду тече река заборава, која носи све.

Династија Ахеменида

Ахумаразда – врховни Бог истине. Он помаже човеку да направи добре изборе. Након што
су створили клинасто писмо, успели су да материјализују истину и тако пренесу божије
поруке.

Танзанија – грешка приликом истинитости концепта због тежње да се све што није
европоцентрично, означава као неафричко. Људи су то тако видели и тако и приказивали.

Континуитет традиције и аутентичности

Светилипте Исе у Јапану

Рестаурирано је на стереотипичан, традиционални јапански начин. Не разликује се од

других храмова, јер је везан ритуалом и традицијом. Само зато што није ново, него је
копија, не значи да је фалсификат!

Фалсификат – дело које замењује изворе информација (ако кажемо да је неку слику
сликао неко Пикасо, а она је копија Пикасове слике коју је сликао неко други).
Споменик културе као документ

Појам културне баштине – односи се на предмете и њихове целине, материјалне остатке

или чињенице, које сведоче о неком времену и културном односу човека и стварности.

Појам споменика културе – јединка, својом материјом, одликом и значењем представља

вредност споменика, сведочење и значење одређене прошлости, културе и средине.

Средином, крајем 20. века јавља се мисао о заштити споменика културе који имају
духовну или световну симболику.

У овом тексту се обрађује постојање споменика културе као документа времена, а не као
правног документа.

Аналогија знака

Слово – знак који носи и слику и поруку, а могуће га је разумети, само ако знамо да га
протумачимо.

Теорија знака x музејског предмета

Предмет који је из стварног живота, прешао у музеј, представља документ реалности из

које је издвојен (прошлости).

Одлике музејског предмета:

 он је саткан од неког материјала, те живи у облику тренутка када је настао

 изворни облик прима и задржава у себи (као и све што му се догоди на путу до
тамо)
 као предмет у музеју стиче неко ново значење

Димензије музејског предмета: пре доласка у музеј

1. просторне – као предмет он се налази у неком простору, а такође је и безвољно

премештен у други простор
2. друштвену – добија је својим значењем

Покретни споменици – имају другачију покретну стабилност, дислоцирање и мењање

места – простор је за њих место боравка, а не завичај.

Непокретни споменици – везани су за тло, исто тако садрже материјал, облик и значење.

Категорија облик:

Материјал који је обрађен у неки облик значи да је на неки начин организован, примењује
знање мајстора и приказује га у формулисању унутрашњег и спољашњег изгледа.
Увод у међународни систем заштите културних и природних добара

Основни појмови:

 појам међународног система

 његових извора
 субјеката
 остварења

Под овим системом подразумева се скуп правних и друштвених правила о односима

државе и субјеката система у погледу заштите културних и природних добара, која су по
садржини релативна целина.

Овај систем се дели на:

 међународни систем правне заштите културних и природних добара

 међународни систем друштвене заштите културних и природних добара

Систем заштите x унутрашњи државни систем

Постоје две школе:

 монистичка – јединство ова два система, при чему је унутрашњи систем потчињен
системом заштите
 дуалистичка – обавезност унутрашњег система да поштује систем заштите, зато
што је тако сама одлучила

Извори међународног система

1. материјални – егзистенција добара, ово је узрок постојања формалног извора

2. формални – општи акт, инструмент којим настаје материјални :
 формални извор правне заштите – општи правни акт
 формални извор друштвене заштите – општи друштвени акт

Субјекти међународног система

Носиоци права који их по правилима конвенција добијају, те и одговарају за њихово

неизвршавање (државе чланице УНЕСКА). Услов за опстанак овог уговора јесте
потписивање и усвајање одређене међународне конвенције од стране државе и субјеката.
Остварење – почеци овог система

Зачеци су још у робовласничком периоду – савезни град није смео да се уништи до

темеља.

У савременом смислу развија се у буржуазијском и социјалистичком систему :

Хашка конвенција имала је два правила:

 места која су заштићена се обележавају и не смеју да се дирају

 у случају да се дирају, долази до суда и сносе се последице

Између два светска рата настала су два акта:

 атинска повеља – садржи принципе заштите историјског наслеђа градова

 вашинтонски пакт – уговор о заштити научних и уметничких установа, као и
историјских споменика

Тек након 2 светског рата са појавом УНЕСКА долази до цветања заштите баштине
потписивањем три битне конвенције:

 заштита при оружаном нападу

 заштита при увозу и извозу, као и премештању уопште
 заштита светске културне и природне баштине