1

emu muzeji danas

Jedan od najlepsih iskaza u vezi sa muzejima dao je osvedoeni strunjak za
muzeologiju Bari Lord rekavi da se muzeji ne bave predmetima, ve ljudima.1
Razmiljajui u tom pravcu, a istovremeno negirajui Horacijev iskaz da stvari - pa samim
tim i muzejski predmeti - mogu da budu /'// dopadljive ili korisne, uveni istoricar
umetnosti naeg doba Ernest H. Gombrih je pisao kako je danas teko udovoljiti u isti mah
i strunosti i interesovanjima muzejske publike. On konstatuje da mnogi susreti sa
muzejskim eksponatima danas ne izazivaju uivanje ill jednostavne estetske doivljaje, to
se tradicionalno oekivalo u muzejima, i zbog toga se zalae za drukije vienje muzeja.
Smatra da muzeji moraju da uestvuju u izgraivanju svesti o razlicitim vrednostima, u
formiranju najdubljih znanja, treba da budu sutinski izraz ovekove istorije, njegovog
bia i njegovih misli. Svaki covek ce u muzejskim predmetima najpre prepoznati sebe,
pronaci elemente svojih interesovanja, drugim recima - ostaviti deo sebe u njima. I nikada
posetilac ne moze odjednom da upije ceo (veliki!) muzej, sa svim njegovim eksponatima,
upravo kao sto se u (raskosnom!) restoranu ne moze u isti mah potrositi celokupna ponuda
sa jelovnika, kako to duhovito citira Gombrih.2
Poslednje decenije u velikoj meri su promenile shvatanje nedodirljivosti muzeja, njihove
venosti i nepromenljivosti koja je, govoreno marloovskim jezikom, iznad poraza i uspona
svakidanjice. Pored uobiajene, osnovne uloge, muzeji su sada postali fleksibilniji,
osetljiviji na prostor i vreme u kojem postoje, vie se prilagoavaju ivotu, potrebama i
zeljama svojih korisnika.3
1

Citirano u: Gerald Mat, Tomas Flac, Judita Lederer, Menadz-ment muzeja, Clio,

Beograd 2002, str. 106.

2

E. H. Gombrich, ,,The Museum: Past, Present and Future", The Idea of the Museum.

Philosophical, Artistic and Political Questions (edited by Lars Aagaard-Mogensen),

Problems in Contemporary Philosophy, vol. 6, The Edwin Mellen Press, LewistonQueenston, Lam-peter, s. d., pp. 99-126.
3

Nelson Goodman, ,,The End of the Museum", pp. 139-156; Charles Altieri,

,,Museums or Mausoleums", pp. 157-170, u: The Idea of the Museum...

(6)

Doiveli su, kako se pie - konceptualnu revolution: njihove postavke, izlobe, informacije
su pristupanije, zanimljivije, otvorenije, a pri tom su sauvani rezultati naunih dostignua
i nauna objektivnost. U tom novom, konceptualizovanom pristupu muzeji nastoje da
publiku pre svega navedu na razmiljanje. Aktuelna muzeoloka praksa vie postavlja pitanja
- ta znai jedan izloeni predmet i ta je istina o njemu - nego to je sam, konkretan i
izolovan predmet cilj i svrha postavke. Da bi se ozbiljne teme savladale, a muzejsko
iskustvo opravdalo svoju veu i znaajniju funkciju - prosvetnu, didaktiku, propedeuticku
- u postavke i izlobe se, svesno i razraeno, ukljuuje jo jedan, donedavno nezamisliv
faktor - zabava, razonoda, uivanje.4
Prema miljenju poznatog kritiara i teoretiara savremene umetnosti i kulture Harolda
Rozenberga5, radikalne promene su u velikoj meri nastale zahvaljujuci muzejima moderne
umetnosti koji su svojim izlaganjima presekli granicu izmedu umetnosti i dogadaja, i uneli
antiumetnost, neumetnost, kulturna artefakta i novu estetiku kao ravnopravne inioce
sistema umetnosti, pa samim tim i sistema muzejskih vrednosti. Taj fenomen otvaranja
muzeja ka novim podrucjima bio je jedan od razloga sto su osetili potrebu da protumace
nova znacenja i stoga prihvatili ulogu edukatora sve brojnije publike. Muzeji mogu da
pruze informaciju, obrazovanje, zadovoljstvo, razonodu, ali i kriticki i autonoman pogled
na okolinu, na drustvo, istoriju, da doprinesu izgradivanju identiteta i slobodne licnosti...
Tako raste drustvena uloga muzeja kao arbitra, i u daljem sledu njegova sve veca
odgovornost, veca uticajnost, njegovo vece ucesce i potvrda znacaja u kulturnoj politici
odredene sredine i, shodno tome - raste i njegov drustveni i ekonomski potencijal.
Posledica bi trebalo da bude i sve veca autonomija muzeja.
Muzeji su mesta privilegovanog znanja i vaspitanja, prostori u kojima se uva i
prenosi memorija oveka i prirode, gde se raslanjavaju procesi i znaenja sveta,
umetnika, kulturna i nauna dostignua, dodiruje nedodirljivo i vidi nevidljivo. Za one
koji vole muzeje - ne postoji dragoceniji
4

Hilde S. Hein, The Museum in Transition. A philosophical Perspective, Smithsonian

Books, Washington 200, 6.

5

Harold Rosenberg, ,,The Museum Today", The Idea of the Museum. Philosophical,

Artistic and Political Questions (edited by Lars Aagaard-Mogensen), Problems in

Contemporary Philosophy, vol. 6, The Edwin Mellen Press, Lewiston-Queenston,
Lampeter, s. d., pp. 127-138.

prostor saznavanja od jednog dobro osmiljenog, dobro realizovanog i dobro voenog

muzeja.

ta se danas kolekcionira i izlae

Sakupljanje predmeta uvek govori mnogo o oveku (ili muzeju!) koji se
kolekcioniranjem bavi. Potreba za posedovanjem je udna strast. I ne radi se samo o
otkrivanju nepoznatih svetova, priroda i civilizacija... Mogli bismo je nazvati nagomilavanjem ukoliko se ne bi pronali smisao i znaenje i ukoliko se na odgovarajuci nacin ta
filozofija sakupljenih vrednosti ne bi istrazila, objavila, prenela, tacnije ukoliko se ne bi
uspostavila komunikacija sa potencijalnim korisnicima, to jest publikom. Tako su
nekadasnje vunderkramere bile prepune neobicnih oblika i predstavljale retkosti koje su
izazivale uenje, divljenje, radost, detinja zadovoljstva, utiske - poput vatrometa na nebu.6 One su kasnije pretocene u muzejske zbirke u kojima su se brizljivo i s licnim ponosom
cuvala remek-dela koja su govorila o jedinstvenosti ovekovog umea, mate, ideja,
senzibiliteta ili znanja. Te zbirke, kao kulturne i istorijske vrednosti, ostavile su opipljiv i
nezamenljiv trag ovekovih mod, milenijumskog razvoja zivota, prepoznavanja i ouvanja
civilizacija u svim regionima zemaljskog sara. Danas su sva ta, vekovima sakupljana i
cuvana muzejska blaga dobila novu, prosvetnu funkciju koja se s vremenom samo
usavrsava, upotpunjuje, osavremenjuje, prilagoavajui se zahtevima i ritmu vremena.
I danas je kolekcioniranje neizbezno arhiviranje - ostavljanje tragova za buducnost o
nasoj savremenosti, o svim, apsolutno svim vidovima zivota: o socijalnim pitanjima i
psiholoskim
6

E. H. Gombrich, n. d., o kolekcioniranju; Suzan M. Pearce, Museums, Objects and

Collections: A Cultural Study, Leicester University Press, Leicester and London, 1992;
Krzysztof Pomian, Collectors and Curiosities. Paris and Venice 1500-1800, Polity Press,
Cambridge, 1990; Remy G. Saisselin, Bricabracomania. The Bourevis and the Bibelot, Thames
and Hudson, London, 1985.
(8)
situacijama, o novim obicajima i delatnostima. Sakupljaju se i delovi umetnickog ateljea i
umetnicko-alhemicarski procesi nastajanja dela, a ne samo umetnicki predmeti. Sistematski
se sakuplja svaka evidencija serijskih proizvoda i fetisi modernog doba, muzika koja se slusa

i patike koje nose mladi cak i kada nisu asovi. ,,Savremenost spada u najneposrednije i
najlepse zadatke muzeja", pise Pauli. 7 I tako mnogi muzeji postaju pravi trezori
svakidasnjice koje mozemo da nazovemo i stovaristima, magaci-nima u kojima se krije
kompletan potencijal za buduca predsta-vljanja naseg vremena. All, dok su ti skriveni trezori
neutralni i neopterecujuci (sem fizicki i administrativno!), stalne ili povre-mene muzejske
izlozbe predstavljaju samo odabrani, privilego-vani materijal, koncentrisan na odredenu
problematiku ili temu. Samim tim i tumacenja treba da budu posebna, privlacna i aktu-elna,
prilagodena novom kontekstu i savremenom nacinu pri-stupa publici, kao, na primer, izlozba
Narodnog muzeja u Beogradu Impresivno! aprila 2003. godine, kada su desetine hiljade
posetilaca satima cekale u redu da vide osamnaest slika francuskih impresionista i drugih
modernista, iako su ta dela godinama bila u stalnoj postavci Muzeja, a ona je gotovo uvek
zjapila prazna... O ovom nezaboravnom dogadaju jos uvek se govori i pise kao o fenomenu
koji zasluzuje pravu sociolosku, psiholo-sku, ali i marketinsku studiju i analizu.
Jedan muzejski predmet ima mnogo slojeva vrednosti i znacenja i njega nista ne moze da
zameni. Moderne postavke muzeja zbog toga koriste siroke mogucnosti rekontekstualizacije
materijala za stvaranje nove strategije tumacenja tih predmeta, za unosenje novih ideja
pomocu inovativnih koncepcija izlaganja i prenosenja starih znanja novim metodama ili
otkrivanjem sasvim novih pristupa istim, poznatim predmetima i pojmovima. Muzeji tako
postaju prostor u kojima se ocituje savremenost na razlicite nacine i gde se ucestvuje u
stvaranju drustvenih promena i aktuelnih tumacenja. Istovremeno, tu se obnavljaju prohujala
znanja, cuvaju pojedini stari obicaji i u secanja vraaju davna vremena o kojima predmeti
mogu da govore, spajaju (nespojive) civilizacije i brisu hronoloske, geografske, rasne i druge
granice i predrasude, ili isticu razlicitosti i slicnosti u ve7

G. Mat citira Gustava Paulija u: G. Mat, T. Flac i J. Lederer, n. d., str. 7.

(9)
rovanjima, verama, istorijama ili navikama. U torn novom pristupu presudnu ulogu imaju
razlicita pomagala i tehnoloske novine koje u mnogim slucajevima dopunju postojece
kolekcije, a cesto i zamenjuju konkretne muzejske predmete. Neumitno, postepeno
dolazimo do virtuelnog muzeja koji je nezamenljiv za pojedina tumacenja.
Nova znanja, znacenja, kao i nova otkrica menjaju nacin prezentacije muzejskih
predmeta. Usavrsavaju se tehnike i nain uvanja, a samim tim i nacin izlaganja predmeta:
Miroslavljevo jevandelje - iako je jedan od najvrednijih spomenika nase kulture - moe da

bude izlozeno pogledu posetilaca samo pod strogo kontrolisanim konzervatorskomuzeoloskim uslovima, sto, razume se, ranije nije bio slucaj. Nekada surovo ubijane,
rasporene, odrane i punjene egzoticne, pa cak i domace zivotinje, ponos mnogih privatnih i
javnih kolekcija, danas znace nesto drugo, razlicito se cuvaju i izlazu. Njihova uloga je postala
viseslojna na novi nacin: prirodnjacki muzeji vise ne govore o herojskom, trofejnom i
nemilosrdnom ubijanju, pa samim tim i sistematskom istrebljenju zivotinja, vec o nuznom
ocuvanju svih vrsta flore i faune, o biodiverzitetu i ekosistemima, o Sporazumu u Kjotu i
ugrozenosti nase planete koju covek zagaduje. Umesto muzeja ratova, ubijanja, mrznje i
unistenja, sve cesce se postavljaju muzeji mira, prijateljstva, tolerancije i razumevanja, ali u
isti mah podizu se i nezaboravni belezi holokaustima, kao stalna, sofisti-cirana i
konceptualno vrlo promisljena podsecanja na uzase koje civilizovano covecanstvo ne sme da
ponovi.
Uz muzejske eksponate, postavke su recito dopunjene dokumentarnim prikazima fotografijama, slajdovima, mapama, crtezima, dijagramima, a uvode se sve vise i
interaktivno uce-sce posetilaca, kompjuterska animacija, hologrami, video-filmovi, DVD i
druge filmske projekcije, simulacija situacija, licna svedocenja i slicno. Na isti, bogato
dokumentovan i do-bro protumacen nacin govori se o zaboravljenim zanatima i umecima,
koriste se i upotrebljavaju stari muzicki instrumenti i prve masine danas van upotrebe,
vraca im se nekadasnja funkcija. Price i legende o predasnjim znanjima i vrednostima
samo su osnova na koju se publika neposredno ukljucuje da bi se i konkretnim opitima
uverila u mogucnost revitalizacije sta-rih obicaja ili nacina zivota, kao znaka
prepoznavanja proslosti coveka u ocevidnoj nastavi.
(10)
S tim ciljem pojedini muzeji izlazu kopije da bi deca, slabo vidi i slepi, ali i drugi
zainteresovani posetioci mogli direktno da osete o cemu je rec - da dotaknu muzejske
relikvije. U londonskom Muzeju Viktorije i Alberta mnogi prikazani predmeti su u stvari
odlicno izradeni odlivci kako bi se originali sacuvali za buducnost, jer je nemoguce u
potpunosti kontrolisati sve uslove dugogodisnjeg izlaganja, posebno kada je rec o osetljivim predmetima.

Kome su namenjeni muzeji

Iskusni Gombrih jezikom nepresahlog humaniste pise o muzejima koji treba da budu
prostori prijateljstva u koje je svako dobrodosao i koji stoga moraju za svakoga da sacuvaju
delie nekadasnjeg osecanja divljenja. On veruje daje to - verovatno s razlogom neprevazideno nasledstvo nekadasnje volje i ambicije muzeja da budu ekskluzivni zabrani
u kojima se doivljava ono cega nema na drugim iestima i gde se uci na nov i
nesvakidasnji nacin. Zbog toga, odista, muzeji moraju da budu otvoreni za svakoga, pod
cime se podrazumeva njihovo prila-godavanje slojevitijoj i brojnijoj publici u odnosu na
prethodni period. Radi se, razume se, o deci svih uzrasta, predskolskoj i skolskoj, o starim i
starijim osobama, o osobama sa invaliditetom, o lokalnom stanovnistvu koje treba
stimulisati za ulazak u muzej, o nezaposlenima i nepismenim. Podrazumeva se briga
usmerena i na ljubitelje, studente, gradane svih uzrasta i intere-sovanja, kao i na strane
turiste koji dodu samo jednom da po-sete muzej. On sada svoju delatnost sa pedagoskim
predzna-kom siri i na rede i teze dostupna mesta, kao sto su kaznionice, bolnice, zabavista,
centri za stare osobe... Jednom recju - nema ogranicenja dokle jedan muzejski radnik sa
svojim idejama mo-ze i treba da dospe.
Nivo znanja posetilaca muzeja se ne podrazumeva, vec se mora izgradivati i stvarati.
Muzejima je namenjena posebna uloga da svojom didaktikom formiraju ne samo nove
posetioce, vec i obrazovane gradane u najsirem smislu. Tu znacajnu ulogu sa
zadovoljstvom i ponosom preuzimaju svi muzeji koji sebe vide kao relevantnog cinioca
kulture, turizma i privrede svoje sredi(11)
ne. Istina, obol jeku politicize korektnosti dali su i muzeji krajem proslog veka na drastican i
kategorican nacin. U jednom trenutku se govorilo o ,,globalnom muzeju" - idealnom muzeju
koji bi trebalo da zadovolji sve drustvene slojeve i sva njihova interesovanja, sve rase svih
generacija, sve kulture, ljude svih vrsta i stepena obrazovanja, sve heteroseksualne i
homoseksualne navike, etnoporeklo, materijalno stanje, fizicku moc i ogranicenosti,
razlicite nacine i obicaje zivota. I to je uslovilo mnoga preoblikovanja muzejskih postavki
ne samo u odnosu na savremenost vec i u odnosu na proslost. Pokazalo se, medutim, da
idealno ostvarivanje tako siroko postavljenih ambicija malo koji muzej moze da postigne i
da je mnogo realnije da se umesto ,,global-nih" grade muzeji koji imaju svoje posebnosti
upravo zbog toga da se ne bi formirale uniformne institucije.
Odredenom standardizacijom muzeji su se vec ukljucili u opste procese globalizacije,

ali taj se termin tesko moze koristi-ti s negativnim predznakom zbog toga sto je svaki muzej
po de-finiciji samosvojan, jedinstven, neponovljiv. Za razliku od megasamoposluga u
kojima se prodaje ista roba koja se kupuje u Grenoblu, Londonu, Parmi, Sangaju, Brnu,
Medisonu ili ,,Merkatoru", svaki muzej nudi svoj unikatni predmet i svoju, jedinstvenu
interpretaciju, svoju filozofiju. U prodavnicama i knjizarama koje rade u okviru muzeja, a
odlikuju se ekskluzivnoscu i prepoznatljivoscu znaka odredenog muzeja, mogu se naci i
pojedini uspeli suveniri drugih muzejskih ustanova, iz istih ili razlicitih zanatskih i
umetnickih radionica, izdavakih kua i tako dalje. To ponudu cini bogatijom a ne
ugrozava autentinost jednog muzeja. I upravo zato sto ne postoje dva identicna muzeja,
kao sto ne postoje ni dve identicne zbirke niti postavke, kao sto ni dva umetnicka rada ne
mogu biti ista (sem ako nisu proizvod nove tehnologije ili dizajna serijske izrade) - ne
postoji opa-snost da muzeji pocnu da lice jedni na druge. Pored razlicitih eksponata,
razlicita su tumacenja, programi, razliciti su i ambi-jenti muzejskih dogadaja. Razlicita je i
publika.
Muzeji ne odustaju od svoje elitisticke uloge koja se ne sastoji samo u
predstavljanju izuzetnih predmeta. Oni aktivno pomazu oveku da postane gradanin
sveta, da razume razlike, prihvati protivrecnosti, upozna novine, ude u tajne
vremenski i prostorno dalekih podneblja i njihovih civilizacija, da se za asak nade
na drugom kraju sveta i dozivi iluziju sopstvenog pri(12)
sustva u njemu. Zbog toga su muzeji i namenjeni svima. 8 Taj demokraticni pristup
podrazumeva da se oni moraju pripremiti za tu veliku i odgovornu ulogu i da ne postoji
nacin da se publika docekuje ustanovljenim automatizmom i sematizmom, vec je
neophodno praviti sistematicne, dobro artikulisane, pra-ve analize o poseti da bi se
ustanovilo sto vise podataka o mu-zejskoj publici. Pomocu anketa se dobijaju odgovori na
pitanja o zeljama posetilaca, njihovim ocekivanjima i potrebama kako bi se rodile
inovatorske ideje, ustanovile raznovrsne metode pristupa posetama, ukljucile nove
tematske jedinice, usavrsili metodi izlaganja i predstavljanja problema o kojima govore
eksponati, racunajuci pri torn na rastegljiv pojam muzejske publike i ljubitelja muzeja.
Unapred se moze predvideti koliko ce trajati peseta s obzirom na uzrast: razlicito gledaju i
primaju utiske deca, daci, mladi, studenti, odrasli, nezaposleni, posetio-ci treceg doba,
osobe sa invaliditetom, nepismeni ili turisti ko-ji prvi i uglavnom jedini put dolaze u muzej

ili redovni poseti-oci, koji ulazak u muzej smatraju delom svoje svakidasnjice.
Afirmacija osnovnih ljudskih prava i drustvena integracija lica sa invaliditetom, prema
tacki 10. Standardnih pravila Ujedi-njenih nacija, znace izjednacavanje mogucnosti koje su
svima date da ravnopravno ucestvuju, izmedu ostalog, i u kulturnom zivotu zajednice. S tim
u vezi ucinjene su velike promene u mno-gim muzejima sveta, data je prilika i slepim i
slabovidim da ose-te taktilnu dimenziju muzejskih eksponata, da Brajovim slovima citaju
informacije i edukativne tekstove, da zahvaljujuci poseb-nim kompjuterskim programima
spoznaju vrednost i smisao muzejskih eksponata. To se odnosi i na osobe ostecenog sluha ili
na osobe u kolicima. Drustveni model pristupa invalidnosti podrazumeva da korisnici
invalidskih kolica i druge osobe koje se otezano krecu mogu da stignu do svakog dela
muzeja uz pomoc
8

Potencijalni korisnik muzeja je celokupna populacija u takozva-nom dosegu muzeja,

moguci korisnik je manja grupa - 50 do 70 odsto populacije - sto se odnosi na analize

pravljene u Zapadnoj Evropi, a stvarne posetioce cini oko 40-50 odsto populacije.
Medutim, stvarnu publiku - redovne posetioce - cine tek pojedini segment! stanovnitva
medu njima. Ciljana publika je segment populacije razlicit od proseka redovne publike zavisno od ponude muzeja, pise Sola u poglavlju ,,Segmentiranje publike". Tomislav Sola,
Marketing u muzejima. Ili o vrlini i kako je obznaniti, Clio, Beograd, 2002, str. 189.
(13)
posebnih rampi, liftova, obelezavanja... Da bi se ova tehnicka pomagala adekvatno
koristila, i osoblje muzeja treba da bude upuceno kako da na pravi nacin uspostavi
komunikaciju sa lici-ma sa invaliditetom.
Cini mi se da je rad sa publikom jedan od najlepsih i najinspirativnijih specijalnih
zadataka muzeja. Najpre zato sto to znaci dinamican, neponovljiv kontakt sa ljudima; zato
sto otvara bezgranicne mogucnosti za inventivan pristup; zato sto je u torn radu sazdan
vizionarski i humani cilj oplemenjivanja publi-ke. U mnogim evropskim sredinama kustospedagog, koji se sve cesce naziva posrednikom ili edukatorom, ne obavlja posao samo za
jedan odredeni muzej, vec za profesionalna drustva ili muzejska udruzenja posvecena
problemima kulturne, posebno muzejske pedagogije. Na taj nacin edukatori imaju zadatak
da povezuju muzeje, da stvaraju jedinstvene programe edukacije za vise muzeja, da
prenose iskustva, naravno, postujuci razlici-tosti zbirki i raznovrsnost pristupa, shodno
bogatstvu muzej-skog materijala.9

U nameri da sto vise popularizuje muzejske postavke ili izlobe, ali i negujui
naucni rad kao jednu od nezaobilaznih aktivnosti muzejskih strucnjaka - kustosa i
savetnika, restauratora i konzervatora, pedagoga i edukatora - muzeji su sve cesce
organizatori razlicitih predavanja, simpozijuma, kongresa, konferencija, polemika,
okruglih stolova, diskusija, raznovrsnih razgovora, susreta, posebno sa umetnicima,
poznatim licnosti-ma iz sveta kulture i medija, donatorima, sponzorima ili dru-gim
uglednim osobama. Uobicajene knjizevne i muzicke veceri filmske, video ili DVD
projekcije otvaraju vidike, suprotstavlja ju misljenja, podsticu publiku na nova
saznanja, i sve to dopri nosi mestu muzeja u drustvu, sirenju interesovanja za proble
matiku ovih ustanova, povecava ugled, daje publicitet jednc muzejskoj manifestaciji
ili celom muzeju. I to su afirmisani na cini stvaranja i negovanja publike.
Da bi posetioci uopste dosli u muzej, i da bi se poseta uspt sno obavila, neophodno je
razraditi sistem informacija i indikacija u gradu, na putevima, u vodicima i na mapama.
Pisane ili vi9

Lucien Mironer avec la collaboration de Pascal Aumasson- Claude Fourteau, Cent

musees a la rencontre du public, France Edition, Direction des musees de France, Reunion
des Musees Nationaux, 2001.
(14)
zuelne informacije o muzeju, njegovom karakteru i svim redov-no azuriranim ponudama
koje on pruza - od radnog vremena, do zbirki i povremenih manifestacija, pratecih usluga,
koje pru-zaju biblioteka, arhiva, prodavnice i restorani, radionice i slicno- moraju biti lako
dostupne, a ne treba tragati za njima. Nepotrebno je da se takve informacije nadu u samom
muzeju. Njih danas muzeji salju u razlicite turisticke i putnicke agencije, na aerodrome i
zeleznicke stanice, dele ih po metroima, autobusima i tramvajima, u raznim prodavnicama,
restoranima i kafete-rijama, frizerskim i kozmetickim salonima, ispisuju na bilbordima,
plakatima i transparentima... Pored vec obavezne veb prezentacije, koja je laka za
prikazivanje, muzeji koriste razne vrste reklama, flajera, lifleta, sa fotografijama i kratkim
ispisima, na displejovima i televizijskim ekranima, po ulicnim izlozima i u svim drugim
raspolozivim prostorima. Pokretnim slikama simu-lira se peseta muzeju, isticu se najvredniji
muzejski eksponati, anketiraju ugledni i poznati gradani koji daju svoje misljenje o
odredenom muzeju, pricaju zanimljivosti iz sveta muzeja... Sve su to brojne mogucnosti koje
nisu jednostavne za realizaciju, koje iziskuju dosta organizacionih i finansijskih investicija, ali

10

to je
- zaloga posecenosti muzeja i pokazatelj brige o publici.

Sta muzeji ocekuju od publike, a sta publika od muzeja

Muzeji zele da publika bude postojana, da bude zadovolj-na, da zadrzi prijatna secanja
koja ne blede. Da izade obogace-na i da pozeli brzo da se vrati. I to je najbitniji utisak koji
se cu-va i prenosi drugome. Publika stoga mora da bude zahtevna, da ocekuje mnogo i da
kriticki posmatra ponudeno, u sta je uklju-cena edukativna uloga.
Da bi se uspesno sproveo program rada sa publikom, neop-hodno je ustanoviti kojoj se
publici obraca jedan muzej, kakva je publika koja ga vec posecuje, ali i kakvu publiku sam
muzej zeli da odgaji, koja su njena osnovna znanja i interesovanja, motivacije dolaska,
stepen obrazovanja.10 Racuna se pre svega
10

Nav. delo.

(15)
na lokalne zajednice u najblizoj okolini muzeja, a zatim se spek-tar posete zrakasto siri.
Zato su vec pomenute socioloske, de-mografske, kulturoloske, a u izvesnoj meri i
psiholoske analize i ankete nezaobilazna spona sa posetiocima kako bi se ustano-vilo o
kojoj je publici rec, odakle ona dolazi, u kom je uzrastu i kakvog je porekla, da li je rec o
organizovanoj ili spontanoj poseti, kojim se jezicima posetioci sluze, kakve publikacije najradije dobijaju ili kupuju, gledaju ili citaju... Slede pitanja o tome sta sami posetioci
predlazu radi poboljsanja saradnje sa pu-blikom, sta nedostaje u radu sa njima, kakve su
njihove ideje, primedbe, zamerke... Iz analiza takvih anketa, koje se ne mogu jednostavno i
kratkorocno ostvariti, i na kojima se mora upor-no i sistematski raditi, jedan muzej ce
ustanoviti koje radno vre-me najvise odgovara posetiocima (cak i kad ne odgovara zaposlenima u muzeju), da li je stimulativan besplatan ulaz ili cena ulaznice ne igra vecu ulogu,
sta je u muzeju najveca atrakcija, da li su informativni panoi i edukativne publikacije
zadovoljavajuci, i sta se sve moze jos uraditi da muzeji postanu mesta u koja se rado
ponovo dolazi.
Muzeji treba da budu spremni na to da ce publika da ih procenjuje i prosuduje, da ce
otvoreno izraziti svoje zadovolj-stvo ili razocarenje boravkom u njima. Taj utisak cesto
zavisi od neocekivanih razloga, ali svakako je u vezi sa nacinom na koji je posetilac

11

primljen i docekan u muzeju, od toga koliki je ste-pen komunikativnosti, ljubaznosti,

predusretljivosti ostvaren sa prvim osobama sa kojima je bio u kontaktu - od portira, cuvara, blagajnika ili blagajnice, prodavca i prodavacice, do kustosa ili vodica sa kojim se
obilazi muzej. Publika s pravom ocekuje da osobe koje su s njom u kontaktu imaju
organizacione spo-sobnosti i da su spremne za timski rad, da su tolerantne i izdr-zljive... I
najmanji detalji su beskrajno znacajni: nacin obraca-nja, nacin govora i volja i umesnost
da se prenese znanje, ali i izgled, ponasanje, entuzijazam, motivisanost, smesak osoba koje
predstavljaju muzej pred publikom.
Iskusni muzejski strucnjaci znaju da tek onda, pored zani-mljivih i raznovrsnih
programa, na red dolaze i druge pogod-nosti i udobnosti koje posetioci ocekuju. To su:
jednostavno, si-gurno i nesmetano kretanje zahvaljujuci dobrom i jasnom sistemu oznaka
u celom muzeju; citljive, razumljive, duhovite legende sa osnovnim informacijama o
eksponatima (Muzej u
(16)
Grenoblu ih je nacinio kao strip sa omiljenim praistorijskim ju-nacima); zanimljive i dobro
osvetljene table ili tekstovi, mozda i drugi atraktivni vidovi komunikacije - privlacne
fotografije, jasna hronologija i dijagrami, projekcije slajdova, video filmo-vi, DVD i drugo, a
to se, naravno, odnosi kako na stalne ili po-vremene postavke, tako i na druge muzejske
prostorije, kao sto su odmorista u kojima se moze sesti, gde se mogu pregledati raspoloziva
literatura o muzeju, novi casopisi, katalozi i ostale muzejske publikacije. Gotovo je
nezamisliv savremeni muzej bez sistema audio-vodica, cija poslednja generacija ima ugradene male kompjutere, koji gledaju vasim ocima, reaguju na ono sto vi gledate i to vam
tumace, a vi ste oslobodeni bilo kakve brige o ukucavanju broja sobe u kojoj se nalazite ili
eksponata koji vas zanima. Sve to govori o mogucnostima fleksibilnih i multifunkcionalnih
muzejskih postavki, o cemu svedoce i bane-ri na raznim veb prezentacijama.
Bitno je da se posetilac koji sam dolazi u muzej ne oseca za-postavljenim u odnosu na
grupne posete, koje imaju privilegovane programe. Za malu decu treba obezbediti prostor u
kome ce im se posvetiti paznja, gde ce se deca, dok roditelji obilaze muzej, igrati ili ce ih
posebno obuceno osoblje zabavljati.
Muzeji vise nisu staticne, vecne ustanove koje postoje samo radi sebe: one stalno
formiraju novu publiku na nov i otvoren nacin, nude najbolje i najinventivnije sto su
sposobne da daju, ali se ne ustrucavaju ni da se prilagode svojim raznovrsnim pristu-pom i

12

da oslusnu zahteve koji dolaze spolja. Sve su to izazovi koji ukazuju na ogroman znacaj koji
sada imaju muzeji. Pokaza-telj je enormni broj stalnih, ali i povremenih posetilaca svetskih
muzeja. Nijedna vrsta kulturnih ustanova nije dozivela takav preporod kao sto se to desilo sa
muzejima: u svim sredinama koje su planski realizovale strategiju razvoja i osavremenjavanja
in-stitucija kulture muzeji su postali ne samo izuzetno znacajni kul-turni vec i izvanredno
vazni drustveni i ekonomski faktori koji mogu da preporode ambijent kojem pripadaju.
Najeklatantniji, dobro poznat primer je velika investicija u Gugenhajmov muzej u Bilbau, u
do tada zanemarenoj, zapustenoj baskijskoj regiji ko-ja je u toku samo jedne godine nakon
otvaranja povratila sve in-vesticije ulozene u podizanje velelepnog muzeja Frenka Gerija. I
vise od toga - zahvaljujuci Gugenhajmovom muzeju pocela je
(17)
revitalizacija i blize i dalje okoline grada, smanjena je nezaposle-nost lokalnog stanovnistva,
briga o ekoloskim faktorima grada i ekonomskoj osnovi unapredila je privredu i turizam
cele oblasti. Drugim recima, jedan muzej je preporodio celu Baskiju. I to ni-je jedini
primer: dokazano je da muzeji u svetu imaju presudan znacaj za razvoj jedne sredine i za
njenu kulturnu politiku i da njihovo veliko kulturno zracenje ima uticaja na druge oblasti
zi-vota, pre svega na ekonomske potencijale.
Ovakvi kulturni projekti1^ - koje mi nazivamo i strategijom razvoja ili ucescem u
kulturnoj politici - moraju harmonicno da obuhvate sve ustanove kulture jednog podrucja
ili jednog grada, jer neravnomerni razvojni tokovi mogu da izazovu nesklad, prevagu samo
jedne vrste kulturnih dogadaja. Ta neravnoprav-na i neravnomerna, neskladna i
neheterogena zastupljenost kulturnih aktivnosti veoma se negativno odrazava na turisticku,
dakle ekonomsku ponudu jednog grada, jedne oblasti, jedne sredine. Beograd je jedan od
primera: poslednjih godina gotovo sva beogradska pozorista su dozivela reanimaciju,
rekon-strukciju, osavremenjavanje. Rezultat nije izostao: za mnoge pozorisne predstave ne
moze se danas lako naci karta. S druge strane, nijedan beogradski muzej se ne moze
pohvaliti da ima adekvatno resene probleme smestaja, izlozbenih i svih drugih prostora.
Cak se i u Muzeju savremene umetnosti, kao jednoj od retkih ustanova koja se nalazi u
namenski zidanoj zgradi, nakon cetrdeset godina postojanja oseca vidna dotrajalost, a zbog
promena koje su se desile u karakteru umetnosti sada je taj prostor u velikoj meri
neodgovarajuci. Sistematsko i plansko reavanje muzejske problematike nikako ne dolazi
na red u nasim prilikama, pre svega jer ne postoji strategija kulturne politike, pa se stoga

13

ne treba cuditi sto je i pitanje statusa muzeja kod nas prepusteno samo muzejskim
entuzijastima.

Kako se stvara verna muzejska publika

Napisane su citave biblioteke o tome kako su u razlicitim delovima sveta - u Evropi,
Izraelu, Japanu i Sjedinjenim Ame11

Nav. delo.

(18)
rickim Drzavama, na primer - muzeji osvojili publiku. A onda je i publika osvojila njih.
Muzeji su, prema misljenju Harolda Rozenberga12, postali ,,agencije za masovnu zabavu i
vaspitanje", ukljucujuci i umetnost za koju se ocekuje da bude zabav-na. Ona svakako
moze da bude i zabavna, i tu liniju razdvajanja (ili spajanja) mudro ispisuju upravo oni koji
znaju kako razviti i iskoristiti sve prednosti koje se mogu pronaci u ovakvom vide-nju
muzejskih ponuda.
Publika nije sama usla u muzejske hramove koji su po definiciji (bili) mesta
strahopostovanja, ozbiljnosti, i zato odredene nelagode, pa samim tim i otpora. Najpre su
promenili svoju strategiju i okrenuli se publici nudeci drugaciju svetlost i sjaj svojih
kolekcija i svojih postavki, novi pristup i novi nacin razmisljanja u vezi sa prezentacijom,
razlicite ideje od uobicajenih, tradicionalnih, kako stalnih tako i povremenih izlozbi. To je
po-sluzilo kao osnova za posebna, nova i atraktivnija tumacenja, a svemu su se pridruzile i
pogodnosti za duzi boravak u muzeju, tako da oni odavno vise nisu hramovi - poredili su
ih sa nekadasnjim forumima i agorama, ili danasnjim tematskim parkovi-ma, ali oni to
nisu. Ne smeju ni postati. Opstali su kao uspesni muzeji koji visoko cene svoje kolekcije i
svoje strucnjake, i na osnovu toga, svojom mudrom politikom, inteligentnim koriscenjem jedinstvenog muzejskog blaga i profesionalnog potencijala, zrace najpre na svoju
neposrednu okolinu, a zatim se to zracenje siri daleko, daleko.
ICOM-ov Eticki kodeks je upotpunjen osnovnim zadacima muzeja u koje spada i
promovisanje standarda struke u sluzbi i u interesu samih muzeja, ali i publike i drustva
uopste. Znaci, u muzejskom radu je naglasak prebacen sa licnih na javne interese, zbog
cega ove ustanove imaju velike moraine vrednosti i prednosti.
Publika mora da se neguje. I da se neprestano stvara nova. Za to postoje vec

14

razradeni, uspesni sistemi o kojima govori i ova knjiga, bazirana na francuskim

iskustvima. Posto su istrazili strukturu stanovnistva u svojoj najblizoj okolini i ustanovili
koja vrsta redovnih posetilaca i turista dolazi u njihov grad(ic), pojedini muzeji u
Francuskoj su sistematski insistirali na tome da se o njihovom postojanju vise sazna
najpre preko taksista,
12

H. Rosenberg, n. d.

(19)
potom preko vlasnika i kelnera restorana, kafana i kafica, preko frizera i prodavnica
suvenira... Svim tim ucesnicima u akciji propagiranja lokalnih muzeja bila je namenjena
uloga usmenih novina i oni su je uspesno odigrali. Uz price, svi su imali male besplatne
brosure, prospekte, flajere ill liflete sa osnovnim podacima o muzejima. Ispostavilo se da
su upravo te pisane infor-macije, iz kojih ce se buduci posetioci upoznati sa onim sto im se
nudi, omiljeno i najsigurnije sredstvo komunikacije i pre i po-sle obilaska muzeja. Peseta
mnogim francuskim muzejima je za-hvaljujuci ovim novim naporima - vise nego
udesetostrucena.
Ocekuje se da svaki muzej bude ziv organizam koji se ob-navlja i osavremenjuje. I to
ne samo u svom pojavnom, spolj-nom i fizickom vidu, vec i da se osoblje - posebno ono
upuce-no na publiku - permanentno skoluje, doedukuje i kreativno usavrsava, da se
menjaju i prilagodavaju programi kako bi se izbegli bolna rutina, automatizam u odnosima
koji se priblizava autizmu ili nezainteresovanost u izlaganju od cega publika jednostavno bezi. Najefikasniji nacin da se to ne dogodi jeste angazovanje kustosa, vodica, posrednika
ili edukatora vaspitaca, koji je iskreno i potpuno posvecen radu s publikom. To je,
nazalost, retko u muzejima gde mnogi nasi kustosi-pedagozi snevaju da se drugi deo
njihove titule odbaci, da dobiju neko primamljivije strucno mesto koje se smatra
privilegovanijim ili prestiznijim, uglavnom zbog toga sto cesto ni uprava ni kolege ne
pokazuju dovoljno razumevanja i postovanja za njihov rad. Poznato je da najbolje uspehe
postizu upravo oni muzeji cije je osoblje zadovoljno svojim radnim mestom i svojim
poslom. Ti ,,strucnjaci za posredovanje znanja", pored kustosa muzeja -muzejskih
pedagoga, mogu biti i osobe razlicitih profila zanimanja i obrazovanja (strucnjaci za
razlicite multidisciplinarne programe, pedagozi i andragozi, psiholozi i specijalisti za pojedine oblasti, muzejski animator!, sociolozi, nastavnici, ucitelji, umetnici, studenti volonteri).

15

Celokupni timovi koji se obracaju publici trebalo bi da bu-du aktivno i strukturno, od

samog pocetka koncipiranja neke muzejske postavke ili izlozbe, ukljuceni u sve faze
realizacije, zajedno sa autorom izlozbe, dizajnerom i osobom koja je zadu-zena da
procenjuje uspeh projekta. Strucno osposobljeni da vode racuna o harmonizaciji
edukativno-pedagoskog pristupa, oni pomazu da se pronade najpogodniji nacin kako bi se
odre(20)
dena ideja prenela posetiocima kojima je i namenjena. Sve to zahteva formiranje novih
profila saradnika koji se efikasno pri-lagodavaju savremenim muzeoloskim zahtevima.
Muzeji Fran-cuske su taj problem razresili ukljucivanjem pomenutih posred-nika, najcesce
volontera, osoba koje visak svog slobodnog vremena zele da posvete ovoj vrsti rada i koji su
stekli kvalifi-kacije za specijalizovani rad s publikom, koji su se obucili da prenose razlicita
znanja, iskustva, koncepte usavrsavanja, da obrazuju, poducavaju i slicno. U svetu su
rasprostranjene agen-cije specijalizovane za obucavanje osoblja za rad s posetiocima muzeja
i one, pored volontera, mogu i da zaposljavaju osoblje koje zatim opsluzuje vise muzeja
jedne sredine, jednog grada.

Kako se stvara najvernija, a najmlada muzejska publika

Muzej, za koji se stalno ponavlja da predstavlja najbolji most izmedu proslosti,
sadasnjosti i buducnosti, svojom mno-goznacnoscu deci nudi avanturu duha kroz
stvaralacke igre. Kao ucionice posebnog tipa, muzejske zbirke i njihove atraktiv-ne
postavke postaju jedinstvena mesta dogadaja gde se prepli-cu artefakta i njihova nova
tumacenja, masta, kreativnost, i ta-ko bezbolno, a na zanimljiv nacin stice iskustvo. Od
najranijeg detinjstva do zrelog doba... Postala je uobicajena praksa da se muzejske zbirke
ukljucuju u kurikulume skolskih programa, da se za rad sa decom stvaraju posebni
programi prilagodeni odredenom skolskom uzrastu.
Jedna od uspesnih aktivnosti za decu, ucenike i mlade je raz-vijanje takmicarskog duha.
Njima su namenjeni upitnici, enigme, slagalice, kvizovi, razne igre, kao sto je traganje za
muzejskim predmetima, povezivanje odredenih tema u celovite sadrzaje, prepoznavanje
nekih znamenitih licnosti po delima, trazenje hro-noloskih paralela i mnogo slicnih igara.
Ovakvo interaktivno ucenje i plasiranje znanja razvija stvaralacku licnost koja moze da bude

16

oplemenjena i osnovnim ucenjima o raznim zanatima pri-kazanim na zabavan nacin, kao i

o umetnickom izrazavanju knjizevnom i poetskom, likovnom i vizuelnom,
primenjenom, muzickom i drugom. U igru se tako postepeno ukljucuju i
(21)
znanja o svim oblastima zivota (i smrti) na zemlji, o starim i no-vim ljudskim delatnostima,
o svim granama naucnih i strucnih disciplina koje je covek stvorio.
Uobicajeno je da muzeji organizuju posebne programe za prenosenje znanja cime
postaju ,,aktivne ucionice" u kojima se uce kako se i zasto cuva memorija, sta ona znaci i
sta se sve od iskustava proslosti moze ugraditi i u nasu savremenost. Povezu-juci ucenje sa
dokolicom, tokom skolske godine, ali i ucestvo-vanjem u posebnim programima u vreme
letnjeg i zimskog ras-pusta, deca se navikavaju da su posete muzejima deo njihovog
svakodnevnog zivota. Muzeji su za to opremljeni na poseban nacin: pripremaju se decji
putokazi koji im pomazu da se oni sami orijentisu i pronalaze svoje tematske ili druge
puteve, cemu doprinose i posebne edukativne i didakticke publikacije za sve uzraste o
muzejima, njihovim kolekcijama, posebnim izloz-bama i temama i svim drugim
zanimljivostima iz najrazlicitijih disciplina. Danas je ta ogromna ponuda muzejskih decjih
izda-nja, koja obuhvata knjizice, knjige, enciklopedije, recnike, azbucnike, kataloge, mape,
postere, reprodukcije, vodice, igre, igracke, stripove, lutke, slagalice, upitnike, slikovnice,
enigme, odlivke, to jest kopije muzejskih predmeta i slicno, prerasla u pravu (vrlo
komercijalnu) industriju, pod budnim okom muzejskih strucnjaka, pedagoga, psihologa, ali
i nastavnika kojima su takode namenjeni posebni muzejski prirucnici kako bi i oni prepoznali zahteve novih programa i obogatili ih novim idejama.
U vreme reforme skolstva i usaglasavanja sa evropskim normama, i kod nas bi bilo
neophodno da se aktivnije prime-njuje stvaralacko ucesce dece u procesu ucenja upravo
kroz mu-zeje. Buduci da postoje mnoge ideje, muzejski strucnjaci pred-lazu da se formira
zajednicki casopis ili bilten za razmenu informacija i iskustava ciji je prvenstveni cilj
objedinjavanje i prosirivanje odredenih programa iz oblasti muzejske edukacije, posto se
nove vizije, nove metode, uz nove mogucnosti realiza-cije u sistemu ,,proizvodnje znanja",
cesto javljaju i brzo sme-njuju. Zbog toga su muzejski pedagozi postali svesni da su u njihovim rukama izvanredne mogucnosti prosirenja standardnog, minimalnog nivoa znanja i
uspostavljanja izuzetnog i jedinstve-nog dijaloga sa decom, ali i sa ostalom publikom.
Govori se o muzejima kao o ,,drustvenom servisu obrazovanja" pri cemu se ne insistira na

17

kolicini, vec na kvalitetu znanja, na usvajanju no(22)

vih zamisli, na obogacivanju iskustava, otvaranju vidika, otkri-vanju vazecih vrednosnih
sistema, izgradivanju licnog stava ko-ji razvija samostalnu, pouzdanu, stabilnu licnost,
razvijanju i oslobadanju decje maste, obezbedivanju radosnih i nezaborav-nih trenutaka iz
kojih bi trebalo da se sastoji detinjstvo. I upra-vo u toj oblasti desile su se radikalne
promene: nisu se toliko izmenili koncepti muzeja, koliko se usavrsila i prosirila vrsta
obrazovanja publike.
U tome je dodatna eticka dimenzija muzejske profesije. Pe-dagoska delatnost postala je
posebna i najznacajnija uloga muzeja, a uspesnost stalnih i povremenih izlozbi meri se
upravo efektom u publici, pre svega medu mladima, kojima je potreb-no dopunsko
vaspitanje, a kojima je blisko koriscenje najnovi-jih tehnoloskih dostignuca u kreativne
svrhe, zbog cega se mu-zeji sve vise okrecu toj novoj vrsti interaktivnih postavki.
Neposrednim ucescem dece razvijaju se njihovo kreativno mi-sljenje, osamostaljivanje i
razumevanje vrednosti koje ce posta-ti trajno obelezje jedne odrasle, zrele licnosti.
Decji muzeji ili muzeji za decu, koji su formirani s tim ci-Ijem, poslednjih decenija
postali su posebna atrakcija u svetu. Oni redovno, bar jednom nedeljno, okupljaju veliki
broj dece, takoreci od rodenja do svih skolskih uzrasta. Iskustva su poka-zala da ta nova
vrsta rada, na granici ucenja i zabave, razvija cu-la, odgaja licni izraz, izgraduje stvaralacke
licnosti, sposobne za logicko i samostalno zakljucivanje, za sticanje sirokog i slobod-nog
obrazovanja. Tako se stvaraju zdravi, samosvesni, kriticki raspolozeni gradani, aktivni
ucesnici drustva. U takvim muzeji-ma buduci mali gradani - Ijubitelji muzeja upucuju se u
nova i neobicna iskustva, razvijaju se njihova misao, dozivljaj, masta, vizija, reagovanje...
Programi su cesto koncipirani u koordinaci-ji sa skolskim kako bi predstavljali najbolju
dopunu ustaljenim pravilima sticanja znanja, zbog cega muzeji i njihove kolekcije postaju
prostori zive istorije, laboratorije, radionice. Deca uce kojoj kulturi pripadaju, ali i kakve sve
razlicitosti i bliskosti u vremenu i prostoru mogu da pronadu, cime vrlo rano sticu po-jam o
znacaju sopstvene bastine, a na taj nacin i o vrednostima drugih kultura i podneblja. Posredno
i neosetno, oni uce o vrednostima gradanskog drustva, o bogatstvima razlicitosti, drugim
verama i verovanjima, obicajima, tacnije o toleranciji kao uslo-vu za razumevanje i
prihvatanje savremenog drustva.
(23)

18

Beogradski centar za muzejsku didaktiku, koji je u formira-nju, zamisljen je po ugledu

na svetska iskustva sa decjim muze-jima shvacenim kao igraonice za razvijanje vestina i
znanja ko-ji su zapostavljeni u osnovnom obrazovanju.
Ti decji muzeji imaju nezamenjivu ulogu u ranom formira-nju stavova o svetu i licnom
odnosu prema drugima i drugaci-jem, prema razumevanju vrednosti. Zbog toga je pre
mnogo godina Savet Evrope pokrenuo niz edukativnih programa, iz-medu ostalih i
programe vezane za muzeje. U pojedine, kao sto je, na primer, bio projekat Jedna skola jedan spomenik, koji je dosao u Srbiju zahvaljujuci makedonskim kolegama, vec su se
ukljucile i neke od nasih organizacija. Pokazalo se da su de-ca izuzetno stimulisana da
modelom samostalnog ucenja i tra-ganja kao svoj osete neki poseban prostor - muzej,
crkvu, tvr-davu ili bilo koji drugi spomenik kulture, da ga izuce, cuvaju, fotografisu,
slikaju, crtaju, da o njemu pisu i daju predloge za njegovo koriscenje ili poboljsanje stanja
u njemu. Deca tako razvijaju sopstveno istrazivacko iskustvo. Na drugi nacin je bio
stimulativan jednogodisnji projekat koji su pod metaforicnim nazivom Rucak u Beogradu
ostvarili saradnici nevladine orga-nizacije Grupa 484 u timskom radu u kojem je posredno
bilo vise od hiljadu srednjoskolaca i profesora iz osam beogradskih gimnazija, i tri srednje
strucne skole, a u saradnji sa nekoliko muzeja, arhiva, biblioteka, istoricara, istoricara
umetnosti, et-nologa i postdiplomaca, novinara, pisaca i komunikologa. Cilj je bio da
srednjoskolci istraze i predstave porodicno iskustvo i obicaje svakodnevnog privatnog
zivota u poslednja dva veka u Beogradu upravo zbog toga sto je Beograd bio uvek otvoren
za prozimanje razlicitih kulturnih modela zivljenja, sto se u sirem smislu odnosi na
drustvene i porodicne obicaje, nacin stanova-nja, oblacenja, vrste zivotnih namirnica, nacin
uzgajanja bilja-ka i domacih zivotinja, pripremanja hrane, na zanate, kasnije industrijsku
proizvodnju i slicno. Svojom viseslojnoscu i dubi-nom ovaj zadatak je imao mnogo vece
ambicije: on je zeleo da pomeri ustaljena znanja, pa i predrasude, da uci o razlicitosti-ma i
postovanju prava na svoju tradiciju, svoju slobodu, da za-stupa vrednosti jednakosti i
tolerancije, da promovise zivot u mesovitim zajednicama kakve su oduvek postojale u
nasem gradu i cije civilizacijske prednosti i bogatstvo uvecavaju ljudi razlicitog porekla,
obicaja, znanja i teznji. Projekat je stimuli(24)
sao politiku jednakih prava za sve jer se odnosio i na osnaziva-nje ranjivih drustvenih
grupa, kao sto su izbegla i raseljena li-ca, azilanti, manjinske zajednice, ljudi sa mentalnim i

19

fizickim teskocama, usamljene zene, mala deca, stari ljudi... Sve je to, najzad, imalo jos
jedan cilj - osvescivanje mladih da je njihovo pravo i njihova duznost da se ukljuce u
procese izgradnje kul-ture civilnog drustva, upravo na prostoru Balkana kao raskr-snici
magistralnih svetskih puteva, kako je Smilja Blazin obra-zlozila ovaj projekat. Privilegovani
polozaj Beograda bio je kroz istoriju povod za vojna osvajanja teritorija, ali i pozorni-ca
ukrstanja jezika, religija, obicaja, umetnosti. U svemu tome porodica je zadrzala svoju
tradicionalnu ulogu i njoj je bio po-svecen veliki deo istrazivanja. Koristeci mnogo
muzejskog ma-terijala, arhivske grade, porodicnih relikvija, starih artefakata, dacima je bila
prepustena sloboda u izboru forme kroz koju ce se izraziti. Tako su dobijeni eseji, kratke
price, foto-stripovi, stripovi, performans sa gostovanjima zivih svedoka ,,starih" ruckova,
skec, video-film, crtani film, objavljeni su pojmovnik koji se odnosi na kuhinju, kratka
ilustrovana enciklopedija, bilten, mala publikacija kao izvestaj b istrazivanjima, napravljeni
su turisticki vodic, mapa dogadaja...
O promenjenom odnosu prema vaspitnoj ulozi muzeja sve-doci nekoliko beogradskih
primera: Decji klub formiran u Mu-zeju savremene umetnosti u saradnji sa eminentnim
umetnici-ma, inventivnije radionice umesto tradicionalno stereotipnog Decjeg oktobarskog
salona u Muzeju primenjene umetnosti, za-nimljivi interaktivni edukativni programi Muzeja
africke umetnosti, niz novih projekata Narodnog muzeja, kao sto su Muzej u koferu, Ovo
mogu i ja, Znam vise, Susret sa istorijom, Od A do S i drugi, ili primer najposecenijeg
beogradskog muzeja -Muzeja vazduhoplovstva - koji je odavno omogucio da se nje-gove
zbirke koriste za obrazovanje najmlade publike.
Ukljucen u siroku mrezu saradnje sa mnogim ustanovama i znacajnim pojedincima u
zemlji i u svetu, Centar za preventiv-nu zastitu Narodnog muzeja ,,Dijana" vec vise godina
sistemat-ski prenosi iskustva mladima i ukljucuje ih u svoje dinamicne programe rada.
I ostali nasi muzeji, poput svetskih muzeja, mogu da posta-nu prostori ucenja za
najmlade i mlade. Toliko je mnogo nago-milano znanja koje cuvaju muzejski predmeti samo ih treba
(25)
prilagoditi deqem uzrastu. Godinama sam pratila kako se usa-vrsava i obogacuje rad s
decom. Gledala sam kako se u meksic-kim muzejima deca igraju sa velikim raznobojnim
kockama uceci o svim slojevima predkolumbovske civilizacije - od Ol-meka i Maja do
Zapoteka i Asteka; kako izraelske devojcice uce da oblace indijske sarije i pripremaju

20

indijsku hranu; kako se u prirodnjackim muzejima legu pilici i kako malisani posmatraju na
ekranu radanje neke bebe, mozda svoga brata ili sestre; kako grupice petogodisnjaka ili
sestogodisnjaka sede pred remek--delima i crtaju svoje bajkovite mastarije njima inspirisane;
kako se u muzejskim prostorima namenjenim deci slave rodendani po uzoru na stara
vremena; kako se dodiruju kopije egipatskih statua i istrazuju natpisi na antickom novcu;
kako na Internetu lebde u kosmosu ili se upijaju price o alhemiji i znacenju zlata; kako se
deca voze prvim avionom i isprobavaju silu gravitacije na svome telu; kako se legende i
mitovi, zahvaljujuci muzejskim predmetima, pretvaraju u zbilju; kako obicna tramvajska
karta postaje muzejski predmet pun price; kako se svetlosti i reci do-punjuju u istorijskim
spektaklima namenjenim najmladima; kako se skulpture gledaju rukama kada oci otkazu;
kako su miri-sne mediteranske biljke obelezene latinskim nazivima, ali i Brajovom
azbukom; kako ucenici sluze kao vodici, imaju po-sebne muzejske pasose kao propusnice i,
jednom recju - oseca-ju muzeje kao mesta zabavnog ucenja, a pre svega igre, poseb-ne i
nezamenljive vrste, mesta radosti i maste.
Sigurna sam da svi zelimo da takve ustanove imamo u svo-joj okolini i da nasi muzeji
mogu u svoju veliku misiju da uklju-ce i mnogo inventivniji rad sa najmladima, svojom
buducom vernom publikom. Svima je jasno da se od ranog usmeravanja mladih ka
razbijanju tabua i straha od nepoznatog i razlicitog izgraduju samosvesne i autonomne
licnosti i da upravo muzeji mogu i treba da budu demistifikovani kao zatvoreni i dosadni
kako bi se mladima priblizila saznanja o bogatstvima sveta i ci-vilizacija. Stvaranjem
navika da muzeji pripadaju javnosti, na-ma, otvaraju se mogucnosti zivog odnosa izmedu
teorije i prak-se, izmedu ideja i realizacija, izmedu istorije i savremenosti.

(26)
Sta je uspesan muzej i kako se ostvaruje uspesnost
,,Muzej moze da bude uspesan u izvrsavanju svojih zadata-ka samo ako postaje deo
kulturnog pejzaza i njegova privredna komponenta", smatra Gerald Mat 13, veliki znalac
savremene muzeologije i sam uspesan rukovodilac beckih muzejskih insti-tucija. Ukoliko,
medutim, nije uspeo da zainteresuje publiku, nije prihvatio neka nacela koja se od njega
ocekuju, stize ga ,,kazna": prazan muzej i cvrsto uverenje sredine da je to nera-zumljivo,
dosadno mesto, pise Tomislav Sola, jos jedan sjajan teoreticar heritologije.14

21

Postati uspesan muzej znaci ne oglusiti se o zelje posetilaca i svoje postojece ponude
prilagodavati (mudro, lukavo?) potre-bama i ocekivanjima svojih korisnika. Ali, muzej to
moze da postigne samo ukoliko tacno poznaje potrebe i zelje svojih posetilaca i njima se
prilagodava u razumnoj meri. Komentar Ge-ralda Mata 15 je da muzeji ne treba da postanu
ono sto je danas tako privlacno za mase - zabavni parkovi, to jest ne treba da se upustaju u
popularne (ili populisticke) programe, vec moraju da se potrude da svoje programe ucine
popularnim.
Uspesan muzej se prepoznaje po svom identitetu koji ne cine samo ekskluzivne kolekcije i
izlozbe, istrazivanja i naucni rad, vec i odnos prema publici - nacin komunikacije, pocev od
prepozna-tljivog, jedinstvenog grafickog identiteta do obracanja javnosti, kroz promisljenu,
sistematsku saradnju sa medijima. Muzeji moraju da vrse stalno vrednovanje kako efekata
svoje delatnosti me-du posetiocima, tako i svoga prisustva u medijima. Kao i u svemu
drugome, svaka stagnacija u stvari znaci nazadovanje.
Jedan od osnovnih zadataka muzeja - prenosenje znanja pomocu muzejske didaktike moze na zadovoljavajuci nacin da bude ostvaren stalnim postavkama, ali i posebnim
programi-ma prilagodenim posebnoj vrsti publike. Muzeji danas usmera-vaju svu svoju
paznju na publiku, trazeci nacina da, pored pred-stavljanja svojih eksponata, postavke i
izlozbe budu dogadaji,
13

G. Mat, T. Flac i J. Lederer, n. d., str. 15.

14

T. Sola, n. d., str. 191.

15

G. Mat, n. d., str. 107.

(27)
prostor iskustva, da imaju instruktivnu ulogu, da semiotika po-stavke bude obogacena. Medu
prvim takvim dogadajima u na-soj muzeologiji bila je postavka pod nazivom Seca knezova u
Muselimovom konaku pri Narodnom muzeju u Valjevu, posve-cena dramaticnim istorijskim
zbivanjima vezanim za Prvi srpski ustanak i dvestagodisnjici obelezavanja moderne srpske
drzave. Dogadaj je bio i jednodnevna izlozba o beogradskim bordelima XIX i pocetka
XX^veka u Manakovoj kuci koju je publicista i novinar Kazimir Curguz duhovito autorski
osmislio za Noc muzeja uz veliku medijsku pompu. Rezultat nije izostao: Beo-grad je, posle
izlozbe Impresivno!, doziveo da se ponovo u re-du satima strpljivo ceka na ulazak u jednu
muzejsku zgradu, sto samo pokazuje spremnost i zelju publike da pozitivno odgovo-ri na
neku ekskluzivnu ponudu. Rec je o prilagodenom negova-nju istrazivackog duha, o umecu

22

posmatranja sveta u vise atrak-tivnih ravni i o prevodenju poruka na jezik sadasnjice. To

govori o sposobnosti aktuelizovanja odredenih intrigantnih ili nedo-voljno poznatih pitanja
proslosti i ugradivanja zive tradicije u savremene modele videnja sveta.
Posebnim koncepcijama, idejama, novim elektronskim po-magalima, u drustvenoj i
istorijskoj kontekstualizaciji muzejska izlaganja smanjuju, gotovo ukidaju granice izmedu
muzeja i stvarnog sveta. Prema misljenju Hilde Hajn 16, muzejski strucnja-ci sada stvaraju
realnost atraktivnim izlaganjima, privlacnim i cit-kim dizajnom, spektaklima kao glavnim
elementima muzejskih postavki, ne da bi se potisnuo integritet muzejskog predmeta, ko-ji je
nekada bio primaran u muzejskim vitrinama, vec da bi taj predmet bio adekvatno
protumacen savremenim metodama i po-stao blizak u isti mah i lokalnom stanovniku i
slucajnom turisti.
Zanimljiv primer muzejskog obracanja lokalnom stanovni-stvu iznela je pomenuta Hilde
Hajn17: u vasingtonskom muzeju Smitsonian Anacostia pre nekoliko godina je ciljno
organizova-na izlozba o pacovima koja je prvi put privukla veliku posetu cr-nackog
stanovnistva. Tu se moglo nauciti mnogo o neresivim problemima koji dugo opsedaju zitelje
vasingtonske crnacke ce-tvrti, pre svega da zivot i istoriju cinimo mi sami, da muzeji pruzaju ruku razumevanja i neophodno znanje, da brinu o naizgled
16

H. S. Hein, n. d., str. 31.

17

N. d., str. 46, 47.

(28)
efemernim (i nemuzejskim) problemima stanovnistva... Na isti nacin je pozitivnu ulogu u
razumevanju sopstvenog kruga sta-novnika odigrao i Muzej Kineske cetvrti u Njujorku
kada je otvorio svoju slojevitu i bogatu postavku posvecenu lokalnim zi-teljima, njihovom
poreklu, tradiciji, privredi, trgovini, jeziku, etnickim, drustvenim i kulturnim problemima
proslosti i sada-snjosti. To je bilo veliko, znacajno samootkrivanje sadrzaja broj-nih naslaga
zivota u omiljenoj cetvrti americke i svetske metro-pole, pre svega za Kineze koji se tu
radaju i umiru - a da cesto iz svoga zivotnog kruga i ne izadu.
Zivi, aktivni muzeji neguju permanentno nove pristupe i rekontekstualizuju svoje
postavke. U njima se odgaja publika zahvaljujuci stalnim i povremenim izlozbama, ali i
predavanji-ma, vodenjima, razgovorima, radionicama, raznovrsnim publi-kacijama,
filmskim, video, DVD ili slajd projekcijama, dobroj Internet-prezentaciji, ukljucivanju u
vise postojecih mreza veb sajtova... Nemoguce je nabrojati sve mogucnosti. Elektronski

23

mediji sada omogucavaju ne samo mnogo jednostavnije i brze dokumentovanje vec i

vodenje razgovora i organizovanje preda-vanja i promocija na daljinu, iako niko ne
osporava znacaj koji ima neposredan susret i direktno ucesce. Na isti nacin mozemo da
govorimo i o sve cescem koriscenju virtuelne realnosti u po-stavkama, koja nema ambiciju
da imitira i koja ne moze da za-meni stvarni predmet ili situaciju, ali moze da doprinese
nego-vanju svesti o smislu i znacenju. To se uklapa u uvek aktuelne teze Valtera
Benjamina, iznete pre mnogo decenija, da reprodu-kovanje stvarnosti ne plasira pricu o
njenoj autenticnosti, vec o njenom znacenju. Upravo ta briga o prenosenju znacenja jedne
muzejske kolekcije na publiku govori o vrednosti muzejske de-latnosti.
Uspesnost muzeja se meri opstim utiskom koji sa sobom ponese posetilac. Nema
drugog dokaza da je muzej uspesan i da su njegovi programi kvalitetni, sem kada je peseta
velika, re-dovna ili bar ponovljena. O tome svi znalci muzejskog menadz-menta i
marketinga pisu, a u tome ucestvuju svi segmenti muzeja - cak i oni nevidljivi za obicne
posetioce, kao sto su, na primer, cistaci i cistacice... Ako se podrazumeva da je osnovna
delatnost - izucavanje, cuvanje, izlag'anje muzejskih zbirki -besprekorna, ugledu muzeja
doprinose i sve druge sluzbe i uslu-ge, kao sto su efikasna blagajna, dobri informativni
punktovi,
(29)
prostrana garderoba, ugodne stepenice i liftovi, bogato opre-mljene prodavnice, restorani sa
ekskluzivnom hranom, dobro i pristupacno osvezenje u kafeteriji (ill bar u automatu na
ulazu, kao u beogradskom Muzeju savremene umetnosti), lepo urede-ni prilazi, obezbedeni
parkinzi; a onda i nesto krajnje prozaic-no na cemu svi pisci muzeologija insistiraju - uredni
toaleti!
Njujorski Metropoliten muzej, na primer, svoje posetioce u ulaznom holu tokom cele
godine docekuje sa ogromnim buke-tima svezeg sezonskog cveca koje obezbeduju donatori
cije se ime moze procitati uz svaki buket.
Nije neobicno i nije zabranjeno da muzeji popularnost (ali i finansije) izgraduju
iznajmljivanjem svojih prostora za razne svetkovine, konferencije, kongrese, koncerte i
druge manifesta-cije - naravno, pod uslovom da su pravila ponasanja uskladena sa
dostojanstvenim statusom muzeja. I da su eksponati bezbedni.

Gde pronaci saborce

24

Ni na ovo pitanje nema jedinstvenog i definitivnog odgo-vora, pre svega zbog toga sto se
muzejski radnici kod nas jos uvek osecaju usamljeni u svojoj posvecenosti muzejima i u nastojanju da osvoje publiku. U svesti naseg stanovnistva, velikog broja medijskih poslenika, a
pre svega politickih struktura od kojih, naravno, zavisi finansijski opstanak, muzeji jos uvek
ne-maju privilegovano mesto koje im je vec decenijama obezbede-no u svetu razvijene
kulturne ponude. Svi pokazatelji uspesnog razvoja kulture, posebno sprege muzeja i
ekonomije, govore da su te ustanove od vitalnog znacaja za prepoznavanje identiteta nacije.
To nisu samo mrtve institucije proslosti, kako se stereotipno kod nas smatra, vec mera
sadasnjosti i zaloga buducnosti naroda i njegove drzave.
O tome kako muzejski posvecenici, koji vrse drustveno odgovornu komunikaciju, ne
treba da se osecaju izolovanim, vec da traze saborce, nadahnuto pise prof. Tomislav Sola.
On na-braja18: ,,Uporisne grupe (ili grupe podrske) treba potraziti medu onima koji imaju
interesa da institucijama bastine pomognu,
18

T. Sola, n. d., str. 194, 366.

(30)
osim uprave i radnika muzeja... To su profesionalne asocijacije, prijatelji i dobrovoljci
muzeja, razvojne agencije, mediji, skole, nevladine organizacije, udruzenja gradana,
politicke stranke i zainteresovani biznismeni." Sola smatra da je njihov zadatak da ,,posluze
kao grupe koje vrse pritisak i lobiraju za bolje finansi-ranje, za sponzorske veze i sto bolje
postovanje strucnih zada-taka u donosenju legislative..." jer svi oni stvaraju javno mnjenje, svojim doprinosima ucestvuju u ostvarenju ciljeva jedne ustanove i zato ih treba
ukljuciti kao partnere i saradnike, po-magace muzeja...
Ta vrsta drustvene podrske, sa zajednickom zeljom da se realizuju visoki zadaci
osvescivanja o mestu i znacaju instituci-ja muzeja u nasoj sredini, trebalo bi da bude
paralelna ogrom-nim naporima samih muzeja u formiranju novih programa na-menjenih
publici, kao i njenom informisanju. To se, izmedu ostalog, ostvaruje prodajom,
reklamiranjem, plasiranjem najdragocenijih proizvoda u koje ne spadaju samo opipljivi
pred-meti, eksponati, suveniri i slicno vec i znanje, iskustvo, vizija i - posvecenost struci.
Muzeji mogu da budu na raznovrstan nain prisutni na trzistu, u svojim ili tudim radnjama,
u knjizara-ma, djuti fri sopovima, na aerodromima, u najboljim hotelima i robnim kucama,
na sajmovima, prodajnim izlozbama... Tako se nova, nemuzejska publika upoznaje sa onim
sto muzej nudi, tako se privlace posetioci, stvara znatizelja, podstice zaintereso-vanost za

25

obilazak muzeja... U svemu tome danas se vrlo efikasnim pokazala prodaja preko Interneta
ukljucivanjem u velike trzisne mreze gde konkurencija zahteva muzejsku ekskluzi-vnost,
odlican dizajn, vredan sadrzaj, ozbiljnost, ali i komuni-kativnost. Jednom recju - idealan
produkt vremena. Medutim, najdragocenije vrednosti su upravo u ljudskim potencijalima i
mogucnostima da se stecene privilegije rada u muzejima na od-govarajuci nacin vrednuju i
iskoriste za opste dobro. Stoga nije slucajno sto je muzejska edukacija, ili edukacija u
muzejima, postala evropski interkulturalni zadatak, i sto je vaspitna i dru-stvena uloga
muzeja kao radionica i ucionica prepoznata u stva-ranju zrelih i kreativnih, emancipovanih i
inventivnih, samo-stalnih i odgovornih licnosti.
Iskustvo nekoliko stotina muzeja raznovrsnih tipova i veliina, koji su rasprostranjeni
ravnomerno po celoj teritoriji Francuske, pokazalo je ocevidne rezultate u radu s
publikom,
(31)
i taj jasno promenjeni odnos prema public! posluzio je kao po-laziste za ovu knjigu. Ako bi
se bar jedan deo tih dragocenih primera prilagodio nasim uslovima, nasoj sredini, koja
zeljno ocekuje brze osavremenjavanje i vece aktiviranje muzejske i muzeoloske delatnosti,
ubedeni smo da bi muzeji Srbije postali omiljena odredista mnogih posetilaca, da bi brzo
postali presti-zni prostori kulturnih, istorijskih i drustvenih dogadaja za sve generacije, da bi
se njihove posete duboko upile u memoriju i mladog i starijeg stanovnistva i da bi, najzad,
predstavljali ne-zaobilazne identifikacione tacke svake sredine. Sticanje navika da se muzeji
trajno koriste za stvaralacko ucenje moze da po-mogne u davanju odgovora na mnoga bitna
pitanja postojanja i opstojanja coveka danas. I da bude srecna zamena za straho-vladu
populistickih zabava koje zivot ispunjavaju besmislenim i ispraznjenim, a cesto i opasnim
sadrzajima.
Irina Subotic

Sluzba za istrazivanje publike

26

Drugaije sprovoenje stalnog istrazivanja

publike koje vrsi sluzba za istrazivanje
publike koja posecuje muzeje
Nesumnjivo je da sve vise ljudi veruje da je poznavanje posetilaca korisno za upravljanje
muzejima i da im pomaze u oba-vljanju njihovih osnovnih zadataka. Ipak, moramo imati u
vidu da je donedavno zanemarivanje te cinjenice bilo uobicajeno i da se nikoga nije ticalo sto
su muzeji, tokom veceg dela proteklog veka, raspolagali tek uopstenom procenom broja
svojih poseti-laca. Uostalom, i danas ne raspolazemo opstim brojcanim poda-cima - stavise, i
u najvecim muzejima na Zapadu primecujemo da se oni prikupljaju neujednaceno,
neprecizno, isprekidano... Ukratko, brojcani prikaz publike jos uvek je u pocetnoj fazi.
Ocito je da se u muzejima, kao i u drugim institucijama, vrsi mnostvo istrazivanja. No,
taj vid prikupljanja informacija ne ostvaruje se jednostavno i bez poteskoca. Pozitivno je sto
on ukazuje na radanje jednog novog interesovanja za posetioce, kao i na pridavanje veceg
znacaja sociologiji kulture. S druge strane, prikupljanje informacija sledi opstu pojavu
vrednovanja brojki, za koju nismo sigurni da li doprinosi objektivnoj i pojasnjava-jucoj
proceni situacije u vezi s publikom u muzejima, a samim
* Stalno istrazivanje publike (OPP - observatoire permanent des publics), delatnost
kojom se prate razni pokazatelji u vezi sa posetio-cima. - Prim. prev.
(33)
tim i sa njenim odsustvom, ill, pak, predstavlja zamenu za zna-cajnije kriterijume, koje je,
medutim, znatno teze brojcano izra-ziti. Najzad, u mnogim slucajevima takva istrazivanja
dozivljava-ju se kao neprikladan upad u tudu sferu delatnosti.
Necemo se upustati u ovakve rasprave prilikom kojih se ce-sto uocavaju velike razlike u
razlicitim muzejskim profesijama. Ovde cemo, jednostavnim opisnim pristupom, pokusati
da utvr-dimo konkretne elemente i da izvestimo o jednoj inicijativi.
Moramo, naime, da primetimo da je upravo kasnjenje u is-trazivanju publike doprinelo
brzom napretku Luvra. Kako je nastala ova nova situacija u kojoj se posetioci, nakon dva
veka provedena u senci, vec godinama svakih pet dana nalaze pred objektivom stalnog
istrazivanja publike?
Kako je stalno pracenje posecenosti i osobina posetilaca do te mere postalo prirodan i
koristan proces, da je Luvr od slu-zbe za istrazivanje publike nacinio sopstveno sredstvo,

27

prilago-deno svom razvoju, potrebama, osobenostima, koje koristi ne-posredno, snabdeva

ga podacima i ukljucuje u resavanje svojih problema?
Postoje, naravno, takvi primeri iz proslosti. lako publika nema svoju istoriju, postoji
istorija njenog sve veceg poznava-nja ciji se zanimljiv razvoj moze pratiti u Luvru.
Zaustavimo se na tren na tih dvesta godina, od 1793. do 1993, kada posetioci jos nisu
bili predmet proucavanja. Izdvo-jicemo tri analize posecenosti muzeja.

U potrazi za nekadasnjom publikom: 1793-1993.

Analiza posetilaca pre osnivanja sluzbe za istrazivanje publike
Zan Galar u Florilege, zbirci posvecenoj posetiocima Luvra, koju sacinjavaju tekstovi
sakupljeni iz raznih prepiski, izve-staja, dnevnika posetilaca iz svih epoha, belezi: ,,Za
dokumen-ta koja svedoce o istrazivanju istorijata posecenosti Luvra tokom dva veka moze
se reel da nedostaju i da su brojna. Izvo-ri brojcanih podataka su siromasni, ali zato postoji
bezbroj ra-sutih tekstova u kojima posetioci izrazavaju svoje osecanje pre(34)
ma toj cudnoj ustanovi, iznose svoje misljenje o njoj i opisuju publiku koju su videli."1
Nesumnjivo je da smo tokom vremena proucavali posetio-ce - njihov broj, sastav,
ponasanje - i drzali o njima, to jest o funkciji posredovanja, ideoloske i ekonomske
diskusije. Prirod-no je da se o drustvenoj funkciji muzeja raspravlja u onoj meri u kojoj on
predstavlja ustanovu, kao i da njegova funkcija bu-de podlozna razvoju.
Tako su se tokom citavog XIX veka francuski i strani ana-liticari tog perioda, obicni
posetioci, pisci, diplomate ili politi-cari, cudili, a cesto i divili raznolikom sastavu
posetilaca Luvra (vojnici, porodice, segrti...), njihovom procenjenom broju (dva-deset
hiljada, a nedeljom i do trideset hiljada), njihovom po-nasanju (postovanje, znaci
divljenja, nerazumevanje ili nezna-nje...), privilegijama besplatnog ulaza (mesavina
klasa, povecanje opsteg pristupa ili ,,dvor cuda"). Oni ne proucavaju publiku u pravom
smislu reci, posmatraju je, donose sudove, stvaraju misljenje o posecenosti na osnovu
licnog stava i duha vremena u kom su ziveli.
To je duh voluntaristickog ideala obrazovanja naroda, koji je, izmedu ostalog, muzej
dozivljavao kao jedan od elemenata na-pretka koji je pod uticajem javnosti smesten u srce
gradova. Od-mah zapazamo koliko je pogresno reci da ne bi bilo javne misli bez

28

kvalitativnog poznavanja publike. Jer, nasuprot brojnim dana-snjim nesporazumima, nisu

brojke te koje presuduju. One omo-gucuju procenu rezultata pomocu kriterijuma koji su
postavljeni mimo njih i baziraju se na odredenim projektima i vrednostima.
Radanje brojki
Od 1793, godine osnivanja muzeja koji se nije placao, do 1922, kada je ulaz poceo da
se naplacuje, ne postoje brojcani zapisi o njihovoj posecenosti. Pocev od 1923, uzimajuci u
ob-zir odredene praznike, raspolazemo podatkom o broju proda-tih ulaznica; priblizna
procena o broju besplatnih ulazaka potice iz 1979. godine. Luvr je tek od 1994. poceo da
koristi novoosno-vanu sluzbu za istrazivanje publike cija je namena bila da detalj-no, azurno
i naucno proceni sve posetioce stalnih postavki.
Jean Galard, Visiteurs du Louvre, un florilege, RMN, Pariz, 1993.
(35)
Najpre zapazamo da se iskazivanje u brojkama sporo uvodilo i da se malo paznje
obracalo na koriscenje i pracenje poda-taka; u hronoloskom lancu poseta nema ni stalnosti,
ni upored-ne ili statisticke analize. Zbog toga sve navodi na pomisao da brojke poticu iz
racunovodstvenih izvora, jer je evidencija o posecenosti direktno povezana sa uvodenjem
naplate ulaznica. Zahvaljujuci racunovodstvenoj strogosti ustanovljen je siguran nacin
prebrojavanja sto, medutim, nije posluzilo kao osnova za pokretanje istrazivanja.
Uostalom, jednostavan pristup podacima o prodaji ulaznica i dalje skoro svuda predstavlja
najcesce koriscen metod o pracenju posecenosti muzeja. Sakupljanje brojcanih podataka
danas uglavnom zavisi od finansijskih slubi, po prirodnoj logici ekonomskog pristupa
ovoj tematici.
S take gledita poznavanja publike, ovakva situacija ima nekoliko negativnih
posledica: veina muzeja s pravom na besplatni ulaz ne raspolae pouzdanim brojkama o
poseenosti. Muzeji u kojima se ulaz naplauje esto zapostavljaju podatke o besplatnim
posetama o kojima malo znaju i analiziraju pouzdane podatke, te postoji realna opasnost
da se na posetioce s pravom na besplatan ulaz uglavnom zaboravi ili da se besplatna
poseta automatski smatra drugaijom i manje znaajnom od placne. Besplatne posete,
medutim, predstavljaju treinu ukupnih poseta muzejima umetnosti i oigledan su
pokazatelj njihove elje za otvaranjem prema publici.

29

,,Sociolosko budenje"
Objavljivanje Burdijeove i Darbelove studije Ljubav prema umetnosti - evropski muzeji
umetnosti i njihova publika pokre-nulo je 1966. raspravu o drustvenim uslovima kulturne
prakse. Probudeno je interesovanje za socioloski pristup proucavanju posetilaca muzeja, a
zahvaljujuci osnivanju Odeljenja za studije i napredak Ministarstva za kulturu (DEP ), kao i
redovnim pro-ucavanjima kulturnih obicaja Francuza - prvo ,,sociolosko budenje"
obavljeno je 1973. godine. Ipak, ne moze se reci da su ovi pomaci zaista izmenili nacin
poslovanja muzeja. Tek je otvaranjem Centra ,,Pompidu" 1977. godine u jednom muzeju, uz
si* Departement d'etudes et de la prospective - Odeljenje za studije i istrazivanje. Prim.
prev.
(36)
stem namagnetisanih ulaznica, uspostavljeno evidentiranje svih posetilaca. Namera je bila
da se, pomocu anketa koje su oba-vljane na ulazu i istrazivanjem publike, saznaju kako broj
ulaza, placenih i besplatnih, tako i obicaji i sastav publike. Najzad, ini-cijativa
organizovanja i uspostavljanja stalne sluzbe za istraziva-nje publike, cija bi delatnost
obuhvatala sve muzeje, a koju je 1990. godine pokrenuo DMF , navela je upravu Luvra da
u martu 1994. godine takode pokrene takvo istrazivanje.

Sluzba za istrazivanje publike: od uvodenja do integracije

Tek nekoliko godina nakon otvaranja ,,piramide" uprava Luvra odlucila je da isproba i
koristi sredstvo za upoznavanje svoje publike. Tokom tog perioda, sluzba za kulturu pri
Muze-ju prosirena je sektorom za proucavanje i razvoj koji je narucio vise vrednih studija.
Godine 1993. sprovedena je anketa o pr-voj kvantitativnoj analizi 2, s ciljem da se predvide
posledice znacajne reforme koju je razmatrala uprava Muzeja. Radilo se o odredivanju
tarifa po satu posete. Uspeh te znacajne studije, kao i ucesce sagovornika iz Muzeja, cinili
su situaciju povolj-nom za ostvarenje trajnog projekta istrazivanja.
Muzej je tada dozivljavao velike promene. Broj njegovih posetilaca se od otvaranja
,,piramide" udvostrucio a, zahvaljuju-ci otvaranju krila ,,Riselje", 1994. je bila godina
najvece pose-cenosti u njegovoj celokupnoj istoriji (6,2 miliona posetilaca).

30

Bilo je krajnje vreme da se prede na proucavanje razvoja Muzeja, kao i navedenih

pojava. Malo pomalo, razlozi za spro-vodenje detaljnog proucavanja publike postaju
ocigledni: pro-jekat osnivanja velikog Luvra se razvijao, te je bilo potrebno de-finisati
posledice promena kroz koje je Muzej prolazio, a koje su se odrazavale na njegovu
posecenost. Ko danas posecuje Luvr? Da li ovaj znacajan projekat doprinosi razvoju
kulturnih navi-ka na lokalnom i nacionalnom planu? Da li se usluge Muzeja
* Direction des musees de France - Uprava za muzeje Francuske. - Prim. prev.
2

Autor studije je firma Empreinte et Communication.

(37)
prosiruju, da H postaju raznovrsne? Da li publika ucestvuje u njima u vecoj meri? Odgovori
na ta pitanja treba da doprinesu procenjivanju takve javne politike i da pojasne odnos prema
publici, sto je neizbezni pratilac spontanih, ali cesto privreme-nih posledica transformacije
muzeja.
Stalnu sluzbu za istrazivanje publike osnovala je ustanova ARC/MC*, u kojoj se tvrdi da
je rec o rusticnom sredstvu. Vero-vatno nam je ta jednostavnost omogucila da se suocimo s
izuzet-no slozenim prilikama koje se odnose na posecenost Luvra i na njene znacajne ciljeve.
Strpljivo i skromno smo poceli sa postavljanjem informacionih osnova o sustinskim, nama
nepoznatim pitanjima kao sto su drustveno-demografski profil posetilaca, proslost i uslovi
odvijanja posete, sezonska ucestalost dolazaka i drugo. Stav Luvra o izrazitoj jednostavnosti
ovog sredstva ostao je pozitivan do danas. Preduzete su neke sustinske mere: obez-beden je
njegov kontinuitet, pojacana je njegova pouzdanost, a primena ovog istrazivanja je
integrisana u rad Muzeja.
Utemeljivanje sluzbe za istrazivanje publike
Utemeljivanje mehanizma ankete trajalo je dugo jer je bilo potrebno prilagoditi nacin
njegovog sprovodenja posebnim uslovima u Luvru: prilivu (pet do sest miliona posetilaca
godi-snje), znacajnom prisustvu stranaca (dve trecine), vaznim zbirka-ma (sezdeset hiljada
kvadratnih metara povrsine) koje su medu-sobno udaljene i do kojih se dolazi sa tri
pristupna mesta koja su povezana ispod ,,piramide", velikoj slobodi kretanja - dnevna
ulaznica omogucuje ulazak i izlazak znacajanom broju posetilaca s pravom na besplatni ulaz
ili godisnjom clanskom kartom...
Pod tim uslovima nije bilo moguce da se upitnici dele na kasama, kao sto se to radilo u

31

drugim muzejima. Odluceno je da upitnike stampane na osam jezika 3 dele istrazivaci, nakon
utvr-divanja kojim se jezikom posetilac sluzi. Podela upitnika se vr-si svakog petog dana
tokom cetiri sata, na sva tri ulaza, uz pa* Analyse Recherche et Conseil en Marketing et Communication Analiza, istrazivanja
i saveti u marketingu i komunikaciji. Prim, prev.
3

Francuski, engleski, nemacki, spanski, italijanski, portugalski, japanski, kineski.

(38)
zljivo odredivanje dana i satnice. Posetilac popunjava upitnik koji prilikom izlaska ostavlja
na recepciji i kao znak zahvalno-sti na poklon dobija tri razglednice. Procenat odaziva je u
pro-seku 51 odsto, sa rasponom od 40 do 53 odsto, u zavisnosti od jezika. Godisnje se
obradi oko dvanaest hiljada upitnika.
Kontinuitet kao pravac razvoja
Uspostavljanje sluzbe za istrazivanje publike u duzem peri-odu nije uobicajeno. Svako
deluje u skladu sa svojim mogucno-stima, dimenzijom ill studijskim projektom. Da bismo
stvorili predstavu o public!, s vremena na vreme sprovodimo istraziva-nja, sto je bolje od
potpune pasivnosti. Takode se organizuje neka vrsta ,,lova na podatke", po jednom u toku
leta i zime. Nadamo se da cemo na taj nacin upoznati okean. Ponekad ,,is-plovljavamo" na
period od citavih godinu dana, opravdano te-zeci istrazivanju tokom svih godisnjih doba...
Luvr je prvobitno na takvoj godisnjoj osnovi ustanovio slu-zbu za istrazivanje publike.
Godine su prolazile pa smo postali svesni da se u takvom muzeju odredeni oblik jasno
ocrtava tek u rasponu od jedne decenije. Tek je deset godina nakon otvara-nja ,,piramide"
broj posetilaca udvostrucen. Prilicno je precizno ustanovljena ujednacenost sezonskih
pokazatelja, a utvrcteno je i da su mnogi zitelji oblasti II de Frans poceli da se ponasaju
drugacije, kao korisnici muzejskih usluga.
Bez kontinuiteta u proucavanju ne bi bilo moguce razliko-vati strukturne pojave od
manje ili vise trajnih posledica, koje su nastale zbog razlicitih etapa renoviranja Luvra.
Tokom tromesecnih istrazivanja, koja su sprovedena u peri-odu od pet godina,
nagomilano je vise od cetrdeset hiljada ob-radenih upitnika. Oni danas predstavljaju skup
podataka o Lu-vru koji omogucuju da se istovremeno proceni znacajni razvoj i da se prouce
detalji u zavisnosti od vrste publike. Ova izuzetna posecenost ne odrazava se samo u
brojnosti vec je sve vise po-godna za razlikovanje i tipolosku analizu, jer smo se pobrinuli

32

da ocuvamo njen kontinuitet kada je rec o sustinskim pitanjima. Dogadaji svojstveni zivotu
Muzeja - obnove, izlozbe, promene tarifa, problemi u upravljanju, tehnoloski razvoj - kroz
svoj uti-caj na posetioce pruzili su znacajnu povratnu informaciju zato sto smo redovno
vodili upitnik.
(39)
Znacajna ukrstanja, na nekoliko nivoa promenljivih, mogu-ca su iskljucivo ako
raspolazemo velikim brojem podataka. Bez dubljeg ispitivanja, uz primenu vise
kriterijuma, morali bismo da se zadovoljimo povrsnim analizama, koje bi ponekad cak bile
pogresne. Da bismo, na primer, analizirali kako je besplatni ulazak nedeljom uticao na
populaciju koju je ova mera prven-stveno pogadala, bilo je potrebno postaviti posebno,
a zatim ukrstiti odgovore sledecih kategorija posetilaca:
posetioci koji placaju ulaz / sa pravom besplatnog ulaza, nedeljom;
posetioci koji prvi put dolaze;
zitelji oblasti II de Frans;
posetioci koji kazu da ne bi dosli da ulaz nije besplatan;
drustveno-profesionalne kategorije.
Bilo bi nemoguce dobiti reprezentativan uzorak na osnovu jednogodisnjeg
posmatranja. Cinjenica da je ova studija vodena cetiri godine obezbedila nam je potrebne
sveobuhvatne baze podataka.
Prednosti i nedostaci procenata
Sluzba za istrazivanje publike, kao i sve metode zasnovane na ispitivanjima,
omogucuje izradu izvestaja, merenje relativ-nog udela posetilaca prema razlicitim
kriterijumima, kao sto su njihovo geografsko ili profesionalno poreklo, godiste i drugo.
Rezultat je izrazen u procentima.
Nema potrebe za obrazlaganjem znacaja ovih mera, koje pre svega omogucuju
objektivno prikazivanje razmera i zakljuci-vanje o prakticnim posledicama ovog podatka.
Veoma je kori-sno saznanje da 50 procenata publike Luvra predstavljaju posetioci koji tu
prvi put dolaze, jer je time istaknut znacaj koji se pridaje organizovanom usmeravanju i
pomoci prilikom prve po-sete. Vazno je i da stranci predstavljaju dve trecine posetilaca
Muzeja, kao i cinjenica o njihovoj zastupljenosti po zemljama, jer predstavlja osnov
razumevanja jezickih potreba. Kada procen-ti ukazuju na razmeru posetilaca po drustveno-

33

profesionalnim kategorijama, oni postaju mere utvrdivanja nejednakosti u od-nosu na cilj

demokratizacije.
Treba, ipak, utvrditi te ciljeve i odrediti koja bi bila prava ocekivana razmera. Da li je
to mozda teznja ka stoprocentnom
(40)
broju posetilaca iz razmatrane populacije? Zbog toga moramo da obratimo paznju na ono
sto se desava izvan Muzeja, na celo-kupnu populaciju, imajuci u vidu njen drustvenoprofesionalni sastav, kao i njenu naviku posecivanja umetnickih muzeja... Stalno variranje
procenata izaziva zabunu. Sta nam znaci cinje-nica da je 33 procenta posetilaca Luvra
francuske nacionalnosti? Ona negira stav koji se cesto izrice, da je Luvr ,,muzej za turi-ste".
Usredsredimo li se na naciju, primeticemo da je 40 procenata Francuza Luvr posetilo bar
jednom u zivotu. Po kom krite-rijumu mozemo da procenimo da li je to mnogo ili malo? S
obzirom na to da je svet veci od Francuske, bilo bi cudno da ovaj medunarodno poznat muzej
stranci posecuju u manjem broju nego Francuzi. Pri tome, naravno, moramo da uzmemo u
obzir rastojanje kao prepreku, pa procenat osoba koje su bar jednom u zivotu posetile Luvr,
ali i pokazatelj da posecenost koja na ni-vou Francuske iznosi 40 procenata raste na 71 kada
je rec o obla-sti II de Frans. Da li je ova razlika u procentima velika ili mala? Pitanja koja bi
bilo zanimljivo postaviti su: o kojim je posetioci-ma rec? u kom se pravcu odvija razvoj?
Posumnjali smo u ono sto bi se moglo nazvati ,,statistickim posledicama", koje teze
objedinjavanju raznorodnih podataka pod istom oznakom dok medu njima postoji
prepoznatljiva promenljiva velicina koju nismo izdvojili. To je ocigledno kod geografskog
porekla, koje smo u nasim statistickim tabelama postavili kao prvi i stalni element
klasifikacije, prema kojoj se Pariz razlikuje od njegovih predgrada, unutrasnjosti i inostranstva. Verovatnoca posete i stepen zainteresovanosti publike, kada govorimo o izuzetno
posecenom muzeju, u najvecoj meri za-vise od geografske blizine ili udaljenosti.
Polazeci od ovih osnovnih primera i razmisljanja, mozda ce nase nezadovoljstvo
zatvorenim svetom kruznih dijagrama i pogresnih tumacenja biti razumljivo. Jasno smo
uvideli da je bilo potrebno vratiti se brojkama, to jest brojnom stanju, broju posetilaca kao
pravom izvoru proucavanja.
Ispravljena istrazivanja i provera brojnog stanja
Ispravljena istrazivanja i provera brojnog stanja imaju za cilj izmenu strukture ispitanih

34

posetilaca. Njihova funkcija je brojcano izrazavanje podataka koje je dao Muzej i

statistickih podataka proisteklih iz istrazivanja, kao i njihova primena na
(41)
sve posetioce. Na raspolaganju nam je bio deo tih brojki; za-hvaljujuci njima bilo je
dovoljno da se isprave odgovarajuci uzorci sluzbe za istrazivanje publike da bi se sastavio
preostali deo slagalice posecenosti.
Podaci koje Muzej pruza za svako tromeseqe odnose se na:
broj posetilaca koji placaju ulaz, po punoj ili umanjenoj tarifi;
raspodelu peseta prema danima u nedelji, mesecu u trome-secju, dnevnoj, odnosno nocnoj
poseti;
broj grupa, pri cemu razlikujemo dake, studente i odrasle;
izbrojene posetioce nedeljom, kada je peseta besplatna.
Proracuni analognog zakljucivanja obavljaju se po etapa-ma, u odnosu na populaciju
koja placa, odnosno ne placa ulaz. Tako tromesecne statisticke tabele za svako pitanje ne
sadrze samo procenat vec i ukupan broj obradenih stanovnika. Posetioci koji ulaze
besplatno, posetioci s pretplatnim kartama, na koje se zaboravljalo, grupe i deca mlada od
petnaest godina, koja su iskljucena iz posmatranja, svi su oni ponovo deo ovog opsteg
sagledavanja brojki.
Rec je, naravno, o analognom zakljucivanju, koje podrazu-meva izvestan stepen
neizvesnosti. Ipak, nase provere pouzdano-sti su zadovoljavajuce. Cini se da se mnogi
upravnici muzeja spremaju da posecenost svoje maticne kuce izvuku iz mraka. Pod uslovom
da svi posetioci budu prinudeni da koriste jednoobra-znu ulaznicu, primenjivace sistem
provere blagajni koje ce posta-ti zastrasujuce brojcane naprave. Takav je slucaj sa metroom,
ci-ju upotrebu placaju svi korisnici. Medutim, posetioci muzeja su raznorodniji. Sluzba za
istrazivanje publike koja je formirana u Luvru mozda predstavlja blazu alternativu toj
svevidecoj zamisli.
Klo d Furto,
pomocnica rukovodioca sluzbe za kulturu u Luvru, Pariz

35

(42)
Sluzbe za rad s publikom: koncept i aktivnosti

Osnivanje sluzbe za rad s publikom, predlog muzeja Gadanj

,,Muzej nastaje kao rezultat zelje za ocuvanjem bastine sa kojom mora da zadrii blisku
vezu. On nije jedini cuvar istorije, ali mo-ra da bude katalizator koji ce podsetiti gradane
na spomenike, istorijske zgrade i predmete u njihovom gradu."1

Organizacija sluzbe za rad s publikom

Potrebno je:
da se vodi racuna o istoriji muzeja;
da postoji sluzba-zacetnik cije delovanje ne smemo da zapo-stavimo, kako na kulturnom,
tako i na psiholoskom planu;
da se osmisli kulturni projekat reorganizacije muzeja, sa ci-Ijem da se bastina izlozena u
muzeju tesno poveze sa basti-nom in situ , sto je neophodno.
Muzej ima politicku ulogu jer je otvoren za javnost; na koji nacin on tu funkciju
obavlja?

Izvod iz dela Naucni i kulturni projekat muzeja Gadanj. * U njenoj prirodnoj

sredini (lat.) - Prim. prev.

(43)
Sta je neophodno znati o istoriji muzeja
Moramo da imamo u vidu politicku odluku zahvaljujuci kojoj su nastali:
Muzej poste u Parizu da li je osmisljen kao sredstvo interne komunikacije? U torn

36

slucaju bi svi postari na obuci u Parizu seminar zavrsavali posetom Muzeju. Obuke su
zbog ekonomskih razloga postale decentralizovane, pa postari pri-pravnici vise nemaju
ovakav istorijski i savremeni stav o po-sti. Muzej cuva zbirke i prikazuje istoriju poste
od antickog doba. U odredenom periodu vodila se politika privremenih izlozbi o posti i
savremenom stvaralastvu, izmedu ostalih o ,,mejl artu".
Muzej umetnosti i industrije u Rubeu koji je zatvoren pocet-kom Drugog svetskog rata,
potom otvoren iskljucivo zbog privremenih izlozbi i konacno zatvoren devedesetih
godina. Rukovodioci opstine tada su otvoreno odlucili da podrze kulturu na ustrb
drustvenog iskljucenja. Grad je bio osiroma-sen zbog nezaposlenosti; javljali su se
pokusaji da se pomocu kulture umanji dejstvo drustvenog loma. Kasnije je ovaj izraz
popularizovao Zak Sirak.
Nakon velikih urbanistickih radova u XIX veku, 1921. godi-ne osnovan je istorijski
muzej grada Liona, muzej Gadanj, pod nazivom muzej Karnavale. Cilj njegovog
osnivanja stal-no je menjan. Clan komisije starog Liona Konstan Tiso 1902. godine od
njega namerava da napravi muzej istorije lionskih stambenih zgrada. No, Trgovinska
komora razmatra osniva-nje muzeja dekorativne umetnosti, pa o Tisoovoj zamisli vise
nema govora. Ministar za rad Zisten Godar od tog zdanja zeli da stvori muzej drustvene
istorije. Odgovarajuci deo ,,bio bi posvecen zanatima, pre svega stamparstvu i lionskoj
fabri-ci".2 Ipak, poslednje dve delatnosti nece dobiti znacajno me-sto u ovom muzeju,
vec ce biti zastupljene u Muzeju tkanina pocev od 1890. i u Muzeju stamparstva od
1964. godine.

Jean Godart, Urbanisme et Patrimoine, katalog izlozbe, muzej Gadanj, Lion, 1999.

(44)
Gradanski muzej
Pojam gradanskog u kontekstu krize vrednosti istice dru-stvenost kao kvalitet koji svaki
pojedinac mora da stekne, jer ni-je uroden, a sve rede se stice u porodici ill na mestima gde se
od-vija kolektivni zivot. On zahteva proucavanje vrednosti, znanja i strucnosti kako biste
postal! aktivan gradanin. Skola je nespor-no osnovno mesto gde drustveni projekat moze da
se osmisli, all i gradski istorijski muzej je pogodan za njegovo sprovodenje.

37

Sta je neophodno znati o razvoju politike koju muzej sprovodi prema

publici
,,Muzej je drustveni cinilac, stoga materijalne objekte ill me-dijski pristup ne bira na
neutralan nacin. On mora, ili ne mora, da se ponasa kulturoloski ispravno."
Prve studije o publici pojavljuju se u Sjedinjenim Drzavama tridesetih godina XX veka.
Ipak, opste pravilo je da se done-davno politika prema publici nije osmisljavala u
muzejima u unutrasnjosti ili u manjim muzejima. Zato je tesko saznati po-datke o
posecenosti i merama kojima se publika privlacila u muzeje. Nesto informacija dobijamo
ponekad iz arhiva.
Ipak, moramo da imamo u vidu razvoj politike prema po-setiocima, cak iako se
sprovodila bez njihovog znanja. Potreb-no je utvrditi ko je u muzeju zaduzen:
za njeno osmisljavanje;
za njeno obelodanjivanje;
za docek publike;
za rad s publikom.
Ne smemo da krocimo na vec zauzet teren ponasajuci se kao da je Slobodan.
Za promenu personala prilikom postavljanja nekog kultur-nog projekta zaduzeno je
rukovodstvo. Otpor prema promena-ma cesto predstavlja konkretnu teskocu koja se, pak,
ne otkriva Iako i tada je potrebno upotrebiti svu sposobnost rukovodstva.
Neophodnost povezivanja naucnog rada i kulturnih programa muzeja
Muzej urbane istorije, Gadanj, Lion
Muzej urbane istorije je pravi primer pokusaja uspostavlja-nja ove vrste muzeja. Setnja
kroz Muzej osmisljena je po hro-noloskom redosledu, od srednjovekovnog perioda do
savreme-nog doba. Izlozbena postavka stavlja u prvi plan dokumenta o izgledu grada
(planovi, panorame grada, makete...).
Kroz dokumenta - svedocanstva o razlicitim temama za svaku znacajnu epohu otkrivaju se
lionske osobenosti: Lion - pogranicni grad, crkvena knezevina, trgovacki grad, prestonica
udruzenja so-lidarnosti i slobodnih zidara, grad misionara, republikanski grad.
(45)
Namera je organizovanje muzeja sinteze, koji bi upucivao na ostale muzejske ustanove i

38

uskostrucne dokumentacione centre. U gradu postoje: Muzej stamparstva, Institut ,,Limijer"

gde se upoznajemo sa istorijom nastajanja bioskopa, Centar za do-kumentaciju i
vrednovanje bastine koji je tridesetih godina XX veka podigao arhitekta urbanista Toni
Garnije. Takode postoji Centar za istoriju pokreta otpora i deportovanje. Uloga Muzeja nije
da zameni ove ustanove, vec da na njih upucuje.
Povezanost Muzeja i modernog grada
Muzej mora da predstavlja obiman sadrzaj vodica kroz grad. On upucuje na istorijsku
bastinu, koja u gradu jos uvek postoji, i koja je nedavno postala deo svetske bastine
Uneskoa, kao i na savremenu bastinu. To su, na primer:
parkinzi grada, osmisljeni uz pomoc poznatih umetnika: Bu-ren, Kosut... (saradnja sa
Muzejom savremene umetnosti pri zajednickim izlozbama);
projekat prosirenja usca (saradnja sa sluzbama zainteresova-nih gradskih cetvrti, kao i sa
arhitektama urbanistima nadle-znim za projekat: izlozbe, animacije...).
Medunarodna zbirka u zemlji Ginjola*
Medunarodni lutkarski muzej, Lion
Znacajno prisustvo Ginjola u istoriji grada istovremeno je adut i problem. Adut je zato
sto omogucuje kontinuitet u istoriji Liona, jer se radanje ovog lika tumaci istorijski:
izrazenim italijanskim uticajem u razdoblju renesanse, koji se ogleda u zabavi i pozoristu,
izmedu ostalog i lutkarskom;
krizom u proizvodnji svile u vreme Revolucije, koja je Ginjo-lovog oca, radnika industrije
svile Lorana Murgea, prinudila da trazi nove izvore prihoda.
O Muzeju se cesto nepravedno govori kao o Muzeju Ginjola, iako je u njemu izlozeno
preko dve hiljade lutaka iz celog sveta.

* Lik iz lutkarskog pozorista. - Prim. prev.

(46)

Ponovno osmisljavanje individualnog i kolektivnog zivota

39

Filip Merije i Mark Giro napisali su da ,,prava kultura ne razdvaja materijalne

aktivnosti od onih koje ih na simbolican nacin upisuju u odredenu istoriju i odredenu
zajednicu".3
Ovaj zapis podseca nas na pojam gradanskog, jer muzej na sebe preuzima dvostruku
brigu o pristupu kulturi. Ovde bi materijalne aktivnosti bile predstavljene ,,nizom
kulturoloskih akci-ja", organizovanim posetama, predavanjima, radionicama i tako dalje.
Jednostavan postupak dolaska u muzej, ulaska na njegova vrata, odabira nacina posete
(samostalno, sa porodicom, prijate-Ijima, organizovano) jesu simbolicke aktivnosti.
Muzej je mesto gde mozemo da slusamo druge ili da razgo-varamo, gde se priznaje
pravo na razliku, razvoj tolerancije i so-lidarnosti. Tu, takode, postajemo svesni prinuda koje
namece kolektivni zivot, ustupaka i izbora, postujuci vrednosti koje se baziraju na
filozofskom shvatanju coveka.
Dugo su sluzbe za rad s publikom pri umetnickim muzejima upotrebljavale pojam
uzivanja, dok su rukovodioci istorijskih i gradanskih muzeja isticali prenosenje znanja.
Muzej Gadanj, kroz Jednostavan pojam osvescivanja, predlaze drugaciji pristup koji
obrazovnu funkciju spaja sa osvescenim pristupom bastini4.
Opste kulturno obrazovanje podrazumeva ovakav pristup. On je deo ,,jasnih ciljeva
pripisanih politici umetnickog i kultur-nog obrazovanja nacije: formiranje kritickog
misljenja i dobrog
3

Phiiippe Meirieu, Marc Guiraud, Lecole ou la guerre civile, Pa-riz, Plon, 1997.

Jean Caune, four une ethique de la mediation, Sen Marten d'ljer, PUG, 1999.

(47)

ukusa prenosenjem znanja i podsticanjem interesovanja za mu-zeje", pisao je ministru

kulture 1996. godine Zak Rigo u izvesta-ju, pod naslovom ,,Ponovno osmisljavanje kulturne
politike".
Osvescivanjem se podstice ovakav pristup.
Moguce je doziveti gradski istorijski muzej na ovaj nacin, bez enciklopedijskog znanja
i poznavanja nauka i tehnike, all prihvatanjem bastine u najsirem smislu reel, bastine grada
i, na-pokon, covecanstva.

40

Opste kulturno obrazovanje: cilj, a ne sredstvo

Opste kulturno obrazovanje ne predstavlja samo pozivanje na duboko poznavanje
istorije vec, naprotiv, obuhvata njene geo-grafske, ekonomske, naucne i tehnicke, estetske i
druge kontekste.
Ne porice se neophodnost sticanja znanja za koje je zadu-zena skola, u cemu muzej
moze da posreduje ili da bude sredstvo. To znanje je ilustracija i dopuna predavanjima za
kojima tragaju mnogi predavaci. Opste kulturno obrazovanje ipak je nezavisno od skole.
Ponovicemo reci Zaka Rigoa: ,,Skola je sa-stavni deo osnovne, uravnotezene obuke, koja
ne bi smela da bude iskljucivo intelektualne ili koncepcijske prirode. Doprino-seci
podsticanju potreba za izrazavanjem i razmenom, opste kulturno obrazovanje otkrivanjem
i formiranjem ukusa sviju omogucuje slobodniju afirmaciju licnosti svih pojedinaca. To je
jedan od puteva procvata umova (...)."

Sluzba za rad s publikom, ali kojom

Muzej pripada svima cime se istice njegova drustvena uloga i otklanja problem publike.
Muzej je sredstvo za tumacenje grada i njegovog uklapanja u gradsku istoriju, on predstavlja
skolu gradan-skog obrazovanja otvorenu za sve i ponudenu svim gradanima.
Koje drustvene grupe cine ,,svi gradani"? Kako da ih upo-znamo? Evo nekoliko
predloga:
proucavanjem postojece publike: analiziranje brojki i osmatranje;
prosirivanjem poznavanja publike pojmom populacije: sta je sa marketingom u kulturi?

(48)
Muzeografija na delu mora da podrzi izbor izlozenih pred-meta, kao i pravac koji je
odabran radi jednostavnije individu-alne posete. Tekstovi i audio-vodici pomazu da se
usvoji znanje bez posrednika.
Poznavanje postojece publike
Prilikom upotrebe sredstava za proucavanje publike, mora-mo uvek da se drzimo istih
kriterijuma kako bismo mogli da poredimo uporedive podatke.
Proucavanje potencijalne publike

41

Da li je proucavanje trzista uobicajeno za muzeje?

Studenti sociologije cesto su organizovani u istrazivacke volon-terske grupe i voljni da
realizuju studije koje sluzbe za rad s publi-kom niti umeju da ostvare, niti poseduju neophodne
potencijale za to.
Kako uciniti muzej dostupnim: oblici komunikacije
Sta prenositi; koji ,,proizvod"
Muzej - sadrzaj: postavke, dogadaji, ukljucujuci delovanje u kulturi.
Muzej - sadrzilac: komunikacija o nacinu predstavljanja muzeja, o lokaciji,
muzeografiji.
Vrsta komunikacije
Push i pull : razmislimo sta zelimo da uradimo. Push - promocija konkretnih aktivnosti.
Pull - komunikacija posredstvom medija radi postizanja re-alne efikasnosti i jedinstvenosti
naucnog i kulturnog projekta.
Vrsta komunikacije zavisi od zeljenih dejstava:
privlacenje paznje;
podsticanje interesovanja;
budenje zelje;
uzrokovanje cina posete ili ,,kupovine" odredene aktivnosti;
pohranjivanje pamcenja posetilaca.
* Guraj i vuci. - Prim. prev.
(49)
Ova dejstva oslikavaju se u zavisnosti od vrste publike i ste-pena njihovog ucesca: da li
muzeje posecuju rukovodeci se lo-gikom interesovanja za sirenje znanja ili zbog odredenog
dru-stvenog angazmana?
Svrha komunikacije
Koji su ciljevi komunikacije:
predstavljanje objekta, zbirke, aktivnosti posvecene posebnoj publici, opreme
(prodavnica, istrazivacki centar, kulturno ocuvanje...);

42

istrazivanja o proceni efikasnosti komunikacije usaglasavaju se sa ciljevima njene

kampanje;
istrazivanja su neophodna radi merenja uspesnosti kampanje.
Lica zaduzena za komunikaciju
,,Lepeza" lica je siroka, od osoblja zaduzenog za docek i cu-vanje sala, do agencije za
odnose s javnoscu. Vrsta komunikacije zavisi od zeljenih ciljeva.
Glasine kao prepreka komunikaciji
Da li su znacajan lokalni kulturni dogadaj ili bijenale plesa uzrok smanjene posete
muzejima ili, naprotiv, pojacavaju dina-miku posecenosti objekata kulture uopste, a posebno
muzeja? Da li je oktobar, mesec u kome se odvijaju manifestacije ,,Praznik knjige" i
,,Praznik nauke", pogodan za davanje saopstenja o ak-tivnostima muzeja? Da li su nedeljne
rasprodaje prikladne za po-kretanje reklamne kampanje o nekom kulturnom dogadaju?
Rezultati posecenosti
Ne treba mesati stepen efikasnosti nekog saopstenja i zado-voljstvo publike koja dolazi
u muzej. Potrebno je upoznati pu-bliku i uciniti muzej pristupacnim.
Posecenost se ocenjuje kvantitativno prema razlicitim pred-lozima uprave muzeja: 1. od
individualne posete do grupnih i posebnih aktivnosti:
koncerti, predavanja...;
po godisnjim dobima:
- uporediti poredive periode;
(50)
- saciniti studije tokom razlicitih godisnjih doba (radi me-renja poseta turista i zitelja;
zbog organizacije kulturnih aktivnosti potrebno je odrediti kalendar posecenosti);
2. u odredenom okruzenju:
muzejskom: potreba za poredenjem studija drugih muzeja5;
kulturnom: poznavanje studija sacinjenih za potrebe drugih kulturnih oblasti;

gradskom: razmatranje kulturnog zivota u gradu i sire (leto u kome se odrzava

bijenale savremene umetnosti razlikuje se, na primer, od leta odrzavanja svetskog
fud-balskog prvenstva);

regionalnom.

43

Potrebna je sistematizacija istrazivanja kako bi se upoznalo dejstvo odredenog

saopstenja.

Od upoznavanja gradanskih obicaja

do razlicitih oblika posredovanja prilagodenib
publici i stanovnistvu u sirem smislu
Razumevanje ima samo jedan smisao. ,,Promene zdanja, predmeta i oblika urbanih
drustvenih odnosa menjaju drustve-ne obicaje u javnim prostorima." 6
Slozenost drustvenih i kulturnih osobenosti cini raznolikim obrasce ponasanja
pojedinaca i drusrvene obicaje; razlikuju se i obicaji u grupama, pa su samim tim i programi
rada s publikom visestruki. Oni mogu da budu drustvena snaga podsecanja, jer
5

Olivier Donnat, Les pratiques culturelles des fran^ais, Documentation frangaise, Pariz, 1998.

,,Citoyennete et insertion", Grand Lyon - mission prospective et strategie d'agglomeration,

Sveske milenijuma br. 8, Lion, jun 1998.

Medunarodno udruzenje istorijskih muzeja, Quel avenir pour les musees d'histoire?,
AIMH, Pariz, 1998; Elisabeth Caillet, A I'approche du musee, la mediation culturelle, Pul,
zbirka ,,Evelyne Lehalle", Lion, 1995; Une anthologie de la nouvelle museologie (torn 1),
rukovodilac Andre Desavallees, Mnes ed., Pul diff., Vagues, zbirka ,,Museologica", Lion,
1992; Bernard Deloche, Contradictions et logique du musee, Mnes ed., Pul diff., zbirka
,,Museologica", Lion, 1989.
(51)
je muzej javno mesto koje prica o istoriji zajednicke teritorije i navodi nas da sledimo put
zajednicke bastine.
Ponovno uvodenje medusobne uljudnosti predstavlja jedan od znacajnijih zahteva
urbanog zivota. Gradski istorijski muzej u ovoj obnovi ima odredenu ulogu. Poci od
osvescenosti, od sa-drzaja, a zatim teziti ka razgovetnom shvatanju grada kroz nje-govu
istoriju, kroz istoriju gradana u razlicitim epohama, migra-ciona kretanja, drustvenu,
politicku, ekonomsku i religioznu istoriju, to je put kojim treba ici.
Da bi se to postiglo, program rada s publikom radije se stvara na osnovu slusanja,
dijaloga, nego sto se definise kao ,,rec" koja dolazi iz unutrasnjosti ustanove, od
strucnjaka, pro-fesionalca za odredenu oblast.

44

Omiljeni pogled ucesnika gradske politike je pogled sa pro-zora nekog stana, na primer
kuhinjskog prozora. On gradanina postavlja u srediste njegovog omiljenog okruzenja, kao,
na primer, u slagalicu ruskih lutki:
u stan, to jest u njegovu svakodnevicu;
u ulaz;
zgradu;
blok zgrada;
kvart;
grad;
eventualno u njegovo naselje.
Rad s publikom takode moze da prihvati ovakvu tacku gle-dista. Polazeci od
posebnog, svakodnevnog, domaceg, publika dolazi do grada i drugih gradana. Polazeci
od identiteta poje-dinca ili porodice, ona dolazi do teritorije.
Pre uspostavljanja sirokog programa rada s publikom, muzej mora da bude otvoreno i
multifunkcionalno mesto (prodav-nica, decja radionica, kafe ili restoran, Internet-kafe i
drugo). Muzeografija pre svega mora da bude jasna, privlacna i pristu-pacna, ali u funkciji
naucnog sadrzaja ciju prirodu ne sme da iz-meni. Posetilac mora da upozna smisao zbirki
onako kako je to naucni projekat predvideo.
Katrin Fere,
rukovodilac sluzbe za rad s publikom muzeja Gadanj, Lion
(52)