1.

ФОЛКЛОРНО СТВАРАЛАШТВО И ЊЕГОВА ПРИМЕНА

У НАСТАВИ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

1.1. Појам фолклорног стваралаштва

Фолклорно стваралаштво може да се сагледа као укупност свих, или готово свих
облика традицијски преношене уметности, „као подручје народне књижевности, музике и
уметности“ (Бошковић Стули, 1983: 26), али с освртом на присутан контекст као чинилац
од врло битног утицаја; такав приступ сугерише да би требало разликовати
„стваралаштво“ од „уметности“, и то у смислу да се фолклор може сматрати
свеукупношћу народног стваралаштва, односно токова његовог развоја (са позајмицама и
утицајима са стране), у чему „уметничка“ компонента (или: естетска функција, на којој
углавном почива бављење фолклором ван етнологије и антропологије) представља само
једну од многих.

„Фолклор и уметност која из њега произлази могу се одредити путем проучавања

контекста, извођења, оквира и система, јер у традицијским друштвима, уметничко
стваралаштво је унутар малих група, све уметности припадају категорији фолклора“
(Амос, 1982: 34). Друштвени контекст фолклорног стваралаштва, са своје стране, одређен
је припадношћу некој групи, а са социолошког становишта, за групу је значајно да, у
извесној мери, има властиту културу — тзв. идиокултуру — која се састоји од система
знања, веровања, понашања и обичаја који су заједнички свим њеним члановима. На
темељу заједничког искуства својих чланова, групе ће развијати своје особите културе.
Народно стваралаштво у смислу уметности тако схватају само образовани, док сам народ
не поседује свест да производи ван круга својих животних облика, навика и практичних
потреба. То је вероватно тако јер истовременост извођења и уједно делимичног стварања с
примањем утиче у природној комуникацији стварањем повратних веза на обликовање
естетизованог обавештења, где рецептори могу касније постати интерпретатори, а свака
интерпретација истовремено је и нова репродукција.
 Фолклорно стваралаштво је конструкција идеја и активности, посебно у јавној
сфери деловања. „Основна парадигма фолклорног стваралаштва је означена у
категоријама баштина, наслеђе и народна творевина као легитимни поредак. У појмовном
дискурсу еквивалент фолклорног стваралаштва је народно стваралаштво“ (Бошковић
Стули, 1983: 14). Овај термин је од шездесетих година двадесетог века промовисан у
називима публикација и манифестација. Да је употреба појма народно стваралаштво била
усклађена са друштвено-политичким трендовима, говори и његова социјалистичка
импликација - уметност радног народа.

У етнолошком и фолклористичком смислу народно стваралаштво означава или

свеукупност фолклорне традиције или естстско поимање фолклора, Бојан Жиких сматра
да постоји граница између народне уметности, у којој преовлађују естетске и тржишне
функције, и народног стваралаштва, које је у свом естетизованом и примењеном облику
творевина заједнице у којој је настала. Схватање фолклорног стваралаштва и уметности
зависи од рецепције узорука и ставова пошиљалаца и прималаца као двоструких
интерпретатора.

Изворно народно стваралаштво је механички концепт у омеђавању свега што

долази под лупу његових тумача и интерпретатора. То значи да је концепт изворног
народног стваралаштва скуп императива који се често користе као упутства за примену:

1) Модератори народне културе изједначавају извор Народно фолклорно

стваралаштво са културном баштином и културним наслеђем. Фолклорно
стваралаштво је кодификовано као старина чија дуготрајност постаје временски
немерљива и архетипски вечна. Ако је баштина/наслеђе трајна и непроменљива
категорија онда се поставља питање колико је она подложна генерацијским
корекцијама и њиховој верификацији трајности.
2) Следећа конструкција ослања се на поимање придева фолклорно као
парадигматског еквивалента за сеоску куптуру, коју већина тумача изворног
народног стваралаштва лоцирају у XIX веку и почетак XX века. Мото фолклорних
манифестација - од смотри до концерата изворног музичког мелоса руководи се
овом парадигмом. Дизајнери фолколрног стваралаштва сматрају село поделом
 народне културе. Концепту фолклорног сгваралашгва је тиме олакшан посао, јер се
своди искључиво на систем фолклор - народ - село.
3) Основни статус фолклорног стваралаштва одређyје се степеном замишљене
изворности. Фолклорни концептисти категорију изворности подвлаче линијом
континуитета, односно дугог трајања све до претпостављених почетака. Изворност
се доводи у везу са архаичношћу, а она даље, са аутохтоношху, аугентичношћу.
Један од руководилаца фолклорног стваралаштва наглашава: „Сачувати
аутентичност и изворност је императив времена у коме живимо и због тога овај
сабор и слични сабори, за све нас, имају изузетно значење у борби против лошег
приказивања народног стваралаштва“ (Симентић, 1982: 42) Овај захтев штити
фолклорно дело од „искривљених и лоших“ елемената, што подлеже
глорификацији и канонизацији у потврђивању ентитета, за оне који у то верују.
4) На тај начин народно стваралаштво се изједначава са термином фолклор, који се
дефинише као:
- традиционална материјална култура (ликовно обликовање, занатство,
костими, архитектура);
- фолклор покрета игара и музике;
- фолклор „идеја“ — обичаји, веровања, медицина, религија;
- уметност речи — приповетке, предања, епске и лирске поезије, баладе,
пословице, загонетке (Пеших и Милошевић - Ђорђевић, 1984: 8З).
5) Фолклорно стваралаштво се, даље, поставља у систем одређених функција: чување,
неговање и заштита као културно добро од пособне важности. Овај скуп парадигми
поставља народно стваралаштво на ниво вредности од нациопалног значаја.
6) Концепт фолклорног стваралаштва подразумева његову стилизацију, а један од
могућих облика је сценско извођење. У дизајнирању фолклорног стваралаштва као
сценског дела и медијског спектакла учествује много актера и медијатора. У таквој
стилизацији фолклорно стваралаштво постаје виртуелно дело - обрађено,
прерађено, дограђено, израђено у нову аутентичност.
7) Тежња да се фолклорно стваралаштво јасно идентификује, заштити, сачува у
облику концента, издваја га из сфере реалне употреба обликујући га у јавно добро
са елеменгима фетишизације. Називи многих манифестација, слогани, беседе,
 здравице, репортаже или чланци у публикацијама наглашавају фетишизирајућy
особину стваралаштва: чисти извори народног духа и традиције, поклоници
фолклорног стваралаштва и њихови чувари...

Изворно фолклорно стваралаштво као парадигма исказује се кроз „апсолутну“

вредносг постојаности и непроменљивости. Дакле, представљање фолклорног
стваралаштва на једном фестивалу или концерту подразумева да се поштују и примењују
оне одредбе које штите дело односно њене интерпретаторе. У пракси је фолклорно
извођачко дело препуштено слободном промету, где не владају одређена законска правила
или се одређyјy производни менаџерски критеријуми. Такав однос према фолклорном
стваралаштву је амбивалентан: то је отворено дело које се третира као наслеђено
колективно добро, али је истовремено и власништво појединачног управљања и
коришћења.