1.

ЗРЕЛОСТ ДЕТЕТА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ

„Дајте ми нормалну децу и могућност да их васпитавам у условима у којима желим,

па вам гарантујем да ћу од сваког детета направити шта хоћу: лекара, уметника, трговца,
а ако хоћете и просјака или лопова, без обзира на таленте, способности, особености,
склоности и знања њихових предака.”

Вотсон

Припремни предшколски програм је део обавезног деветогодишњег васпитања и

образовања и остварује се у оквиру предшколског васпитања и образовања. Овај програм
остварује се у предшколској установи кроз два организациона облика:

• Полудневни, четворочасовни рад са децом и

• целодневни , кроз рад припремних група у обданишту.

Трајање припремног предшколског програма у предшколској установи је у периоду од

септембра до јуна месеца. Циљ васпитно-образовног рада у оквиру припремног
предшколског програма је да допринесе: целовитом развоју детета, развоју способности,
проширењу искуства и богаћењу сазнања о себи, другима и свету око себе, а што све чини
основ за даље нове облике учења и укључивања у различите токове живота и рада при
чему је школа прва степеница. Припремни предшколски програм се остварује у складу са
Општим основама, са понуђеним моделима и доприноси физичкој, социјалној,
емоционалној и интелектуалној готовости и мотивацији детета за полазак у школу. У
години пред полазак у школу задаци васпитно - образовног рада су:

• Подстицање осамостаљивања детета,

• пружање подршке физичком развоју,

• јачање социо-емоционалне компетенције,

• пружање подршке сазнајном развоју,

• неговање радозналости и

• подстицање креативности и уважавање индивидуалности.

Новина у склопу предшколског васпитања и образовања је да је обавезно похађање

припремног предшколског програма за децу од 6. година. Без уверења да је дете прошло
припремни предшколски програм оно неће моћи да буде уписано у први разред. Деца
припремни предшколски програм похађају у школи у коју ће ићи следеће године, а 95%
школа и предшколских установа тај програм почиње пре јануара, па деца која похађају,
најкасније у јуну добијају потребно уверење. Дете формално и коначно постаје првак тек
кад школа добије документ којим се потврђује да је оно најмање шест месеци провело у
предшколској припреми.

„Проблемом зрелости детета за полазак у школу баве се бројне науке, свака са свог
аспекта (анатомија, психологија, педагогија и др.) Под зрелошћу детета та полазак у
школу подразумева се достигнути степен психофизичког развоја који омогућава детету да
се без већих потешкоћа укључи у школски рад и извршавање обавеза.“ (Илић, Николић и
Јовановић, 2006:63) Једно од постављених питања које се односи на полазак детета у
школу јесте питање, када је дете зрело за полазак у школу, односно које особине и
способности оно треба да има, којим вештинама треба да овладава да би могло да се
сматра зрелим за полазак у школу. Школа поставља извесне захтеве у погледу дететовог
физичког и телесног развоја, развијености одређених менталних способности, зрелости у
совијалном и емоционалном погледу. Зато се најчешће говори о физичком,
интелектуалном, социјалној и емоционалној зрелости детета за полазак у школу.

Према старој латинској пословици, „учимо за живот а не за школу (или бар не само за
школу).“(Каменов,2006:212). Ако уважимо њену поруку, припрему детета за школу
нећемо свести на стицање посебних знања и умења потребних за савладавање појединих
наставних предмета које ће имати у првом разреду. Од тога је много важнији општи развој
његових интелектуалних способности и сазнајних интересовања, као и развој способности
да посматра, анализира, пореди и уопштава оно што опажа у природи и друштву и да на
основу тога изводи закључке. Међутим, иако је интелектуална припрема деце за школу
веома важна, она није довољна, јер треба да обухвати све аспекте развоја личности
васпитаника.

Ради се о општој припреми деце за школу, чији је смисао припремање деце за живот и рад,
а самим тим и оспособљавање за даљи развој и образовање, које својом целокупном
делатношћу обезбеђује дечји вртић а остварује се током читавог боравка деце у њему. То
значи да вртић има широко постављену функцију деловања на све развојне аспекте дечје
личности. Таква припрема подразумева, пре свега, здраво и отпорно према болестима,
добро развијено и физички издржљиво дете, заинтересовано и способно да учи, с
изграђеним мотивима и вољно-карактерним особинама потребним за укључивање у
школску заједницу и превазилажење тешкоћа које са собом носе промена средине и нови
захтеви који ће му бити постављени. Уз то је потребно и да буде спремно да прихвати
задатке школског типа, да познаје основне начине за њихово извршавање, да буде
способно да планира сопствено деловање и контролише резултате деловања, као и да ради
усклађено с осталом децом, према упутствима одрасле особе која представља ауторитет.

Свакодневни доласци до школе и назад а често и дужа пешачења, боравак у пколи

неколико сати из озбиљан напор и рад, дуже седење у клупи, у затвореном простору
изискују одређен ниво телесног развоја који представља основу за психичке и друге
активности. „Поједине земље су утврдиле норме присечне физичке реалности детета које
се односе на тежину и висину детета. Тако се наводи да је будући првак просечне висине
око 120 cm и тежине од 18 до 29 kg. Осим ових норми важно је и здравствено стање
детета и телесна развијеност.“ (Илић, Николић и Јовановић, 2006: 63) У прошлости се у
неким земљама за испитивањем физичке зрелости за школу користила такозвана
„филипинска мера“ која се састоји у следећем: у стојећем ставу, десном руком иза
потиљка дете треба врхоловима прстију да дотакне лево ухо. У нашим условима овај тест
није провераван, па се на њега не може ослањати, мада је у неким земљама био у
позитивној корелацији са неким другим егзактним поступцима.

Када је реч о психолошкој зрелости детета за полазак у школу, најчешће се, на првом
месту наводе функције и способности интелектуалне сфере и њихов развој. То се чини
због тога шкое је основна активност учење. Интелектуална зрелост се огледа у
развијености чула, поседовању одређених представа о предметима и појавама из околне
ствараности, у постојању појмовног и каузалног мишљења, способности памћења и
намерној пажњи, конвентравији, вољном интересовању за сазнавање, радозналости за
појаве око себе, способности репродуковања, до одређеног степена развијене способности
упоређивања, закључивања и уопштавања и др.

Осим ове функције, које улазе у сферу психичког живота или су претежно под утицајем те
сфере, детету је потребна и одређена развијеност вољних и емоционалних функција.
Развијеност тих функција је исто толико важна као и развијеност интелектуалних, па је
погрешно сматрати да је дете зрело за школу ако је у одређеној мери зрело само у
интелектуалном погледу. Пракса истраживања показује да има много деце која иако су у
интелектуалном погледу зрела у школи спорије напредују. Дете мора бити способно да
прихвати задатке и обавезе које му поставља школа и да их савлада без већих тешкоћа.
Оно ора умети да своје активности намерно организује и усмерава према одређеним
задацима и да из фазе игре пређе у фазу учења, тј. мора поседовати одређену зрелост за
рад. Прелаз од игре на рад за многе прваке је озвиљан школски проблем. Дете мора
постепено бити способно да осећа „свест о дужности“ и свест о одговорности“.

Дете треба да буде способно да се подвргне одређеној дисциплини да прихвати и признаје

потребе и права друге деце. Дете које је емоционално зрело за школу не сме сувише да
буде везано за родитеље и да осећа нелагодност због њиховог неприсуства у школи. Мора
бити спремно и способно да слуша учитеља без страха, са поверењем у његове добре
намере.