Vaspitanje I Nega Dece Iii 202-23

Радни материјал за предмет Васпитање и нега деце за ученике трећег разреда 2022-23.
ВАСПИТАЊЕ И НЕГА ДЕЦЕ

РАДНИ МАТЕРИЈАЛ ЗА УЧЕНИКЕ ТРЕЋЕГ РАЗРЕДА МЕДИЦИНСКЕ
ШКОЛЕ „БЕОГРАД“
ОБРАЗОВНИ ПРОФИЛ МЕДИЦИНСКА СЕСТРА ВАСПИТАЧ
Наставник
Јасмина Вучићевић
1
1. Циљ и задаци васпитања деце раног узраста
Постоје два схватања васпитања:

Васпитање – намерно деловање усмерено ка одређеном циљу које се
остварује одређеним методама и средствима.
Васпитање - помоћ при самосталном развоју детета, стварање средине за
природан развој детета
- васпитање је сврсисходно – васпитањем се жели нешто постићи, има
одређену сврху;
- ако имамо циљ и усмеравање на тај циљ самим тим значи да је
васпитање свесна делатност човека и друштва;
Васпитање је скуп планских утицаја усмерених на

формирање личности и њено припремање за учешће у
будућем животу
Васпитање деце раног узраста
Код васпитања деце раног узраста потребно је да у складу са педагошким и

психолошким принципима и општим циљевима васпитања у нашем
друштву, најмлађим генерацијама обезбедимо услове за нормалан
физички, интелектуални, социјални, емоционални и морални развој и
успешно даље васпитање и образовање.
Када одређујемо циљ васпитања деце раног узраста полази се:

- од карактеристика узраста,
- специфичности васпитних поступака
- постављених стандарда
► Циљ васпитања деце раног узраста подразумева стварање повољне

васпитне средине у којој ће дете стицати искуства по сопственом програму,
која ће га полако, уз одговарајуће васпитне поступке упућивати у сазнавање
и откривање себе и своје околине, али и коју ће дете моћи да мења сходно
својим могућностима.
Средина ће својом организацијом пружити оптималне услове из којих ће

дете одабрати оно и онолико колико може (колике су му тренутне
могућности) и мењати ту средину на себи својствен начин.
Повољна васпитна средина подрезумева пре свега позитивну социјалну

средину која «провоцира» социјално – емоционални развој детета али и
оплемењену физичку средину;
► Основни задатак васпитног рада са децом раног узраста (до 3. године)

је да се подстиче и оплемењује спонтани развој детета у односу на
околину, да се прихвате спонтани изрази у понашању малог детета и
2
поштује његова индивидуална особеност у откривању и мењању света око

себе.
Посебни задаци (задаци који су остварљиви у васпитној пракси) :

►задаци физичко – сензорног развоја
- јачање физичког здравља деце као основа правилног развоја свих
органа;
-подстицање развоја покрета, овладавање моториком као битним
условом за развој детета
-подстицање целовитог сензорног и перцептивног развоја
-развијање навика (хигијенских, храњења,пражњења...)
►задаци емоционално-социјалног развоја
-пружање помоћи у стицању унутрашње и спољашње самосталности
-пружање помоћи у развијању слике о себи и стицању поверења у своје
способности
-помагање детету у усвајању основних норми понашања (добро.......
лоше)
-очување спонтаности и искрености детета у контакту са средином
-неговање отворености детета за доживљавање
-формирање задовољног и радосног детета
►задаци сазнајног развоја
-подстицање и неговање природне радозналости детета у односу на свет
који га окружује
-подржавање природне могућности детета да се уживљава у предмете и
појаве (неговати осетљивост за утиске као мотиве за постављање
питања)
-подстицање решавања проблема сензо-моторне интелигенције
-подржавање наизглед неосмишљење говорне комуникације детета
-подстицање и богаћење дечијег говора као средства за комуникацију и
стицање сазнања
-стварање повољних услова за формирање почетних сазнајних појмова
кроз практичне активности
За развој детета раног узраста важно је да сви васпитни поступци, сарджаји

и средства који се користе у васпитању деце раног узраста морају бити у
функцији ових постављених циљева и задатака као гаранција успешног
васпитања деце.
Васпитно образовни рад у предшколском узрасту
Предшколско дете има потребу и право да буде оно што јесте, да расте и
да се развија. Дете је вредност само по себи, носи позитивне развојне
потенцијале и само је чинилац сопственог развоја, социјализације и
васпитања. Пресудну улогу у развоју детета има социјална интеракција која
се испољава у сарадњи, кроз заједничке активности и партнерство у
предшколској установи.
3
Предшколско васпитање је процес којим се на узрастима од рођења

детета до његовог поласка у школу буде и развојају његови психички
потенцијали, подстичу и усмеравају позитивне тенденције које се испоље у
развоју, задовољавају дечје потребе као сталан извор развојних могућности
за постизање све виших нивоа у способностима, проширење и
усавршавање искуства, изграђивање особина и ставова, оплемењивање
емоција и мењање понашања детета, односно, оформљење и развијање
позитивних својстава личности.
Образовање је сегмент васпитног процеса. Њиме се задовољава основна

дечја потреба за интеракцију и успешно укључивање у своју околину, што је
условљено изграђивањем, увежбавањем и унапређивањем одговарајућих
физичких, сазнајних, афектних и социјалних способности потребних за
сналажење и деловање у ту средину.
Предшколско васпитање и образовање треба посматрати као део ширег

процеса васпитања и образовања намењеног свим узрастима, у оквиру свих
мера које се подразумевају за побољшање живота и рада у породици,
локалној и друштвеној средини и читавој друштвеној заједници, а које
подразумевају и уважавање основних права све деце за васпитање и
образовање, здравствену заштиту и социјалну равноправност, заснованих
на принципима Kонвенције о правима детета.
4
2. Начела васпитања и неге деце раног узраста
У васпитању није добро унапред утврђивати нека прецизно одређена

правила о поступању са децом, јер се та правила мењају у зависности од:
- узраста деце
- стечених навика
- особености самог детета
- његовог општег развоја
- тренутног здравственог стања
Зато говоримо о општим начелима која прате усклађеност васпитних
поступака са узрастом деце.
Распоред живљења још од рођења се прилагођава дечијим физиолошким и

психолошким развојним потребама, мора се пронаћи најефикаснији ритам
смењивања будног стања (исхрана, нега, спровођење тоалете...) и сна.
Поштовање индивидуалног ритма живљења представља значајно начело

васпитања и неге деце раног узраста. Оно представља уважавање потреба
детета за храном, спровођење тоалете, неге, спровођење активности у
будном стању и др. Полазећи од индивидуалних потреба детета, родитељ
ће временом настојати да их усагласи са неопходним здравствено-
физиолошким захтевима, као и са захтевима који се постављају у
васпитању (храњење на 3 сата, купање у приближно исто време...). Веома
је важно поштовати индивидуални ритам живљења сваког детета јер је то
предуслов за даљи нормалан развој.
Начело доследности је важно начело у распореду живљења деце раног

узраста. Њиме се гарантује постављање основа за нормалан целокупни
развој детета. Састоји се у постављању одређених временских секвенци
везаних за задовољење потреба детета увек у исто време. О овом начелу
нарочито пажњу треба да поклања васпитач, јер је то пут формирања
елементарних навика код детета. Овај принцип подразумева прилагођеност
личних поступака поступцима који се траже од детета. Родитељ треба да
представља пример за оно што тражи од детета. Уколико он једно прича,
друго ради а сасвим трће тражи од детета, неће никада постићи позитиван
васпитни ефект.
Начело флексибилности (као што морамо бити доследни као васпитачи исто тако морамо
бити и флексибилни) Поштовањем флексибилности у ритму живљења детета
подстичемо његов нормалан психички и физички развој. Није свако дете
исто и тако треба поступати у раду са њима.
Под флексибилношћу се подразумева посматрање и праћење распореда
живљења које се примењује у васпитној групи и уочавају чињенице које
говоре да нпр. ниво развоја деце иде брже од формулисаног ритма
живљења, или пак заостаје од њих. Под флексибилношћу се подразумева и
усклађивање ритма живљења у установи и породици. (флексибилан термин
довођења и одвођења деце из вртића у периоду адаптације)
5
Континуирано намирење је начело које доминира у најранијем узрасту. Оно

подразумева континуирано (везано) задовољење основних потреба детета
(преповијање, храњење, припрема за сан, игра...) полазећи од његових
индивидуалних потреба. (ово начело је значајно у породицама које имају близанце).
Поштовањем овог начела успоставља се континуираност у извођењу
одређених радњи и ритма живљења у предшколској установи, која је веома
битна за нормалан развој детета.
Начело усаглашавања распореда живљења породице и вртића је важно

начело за децу која иду у вртић. Подразумева се обавезо контактирање
породице и сестре-васпитача са циљем обавештавања о детету, његовом
распореду живљења у породици, усклађивању тог распореда са боравком у
вртићу. Заједнички договорен распоред живљења примењиваће се и у
породици и у васпитној групи.
При утврђивању распореда живљења деце различитих узрасних група

одређују се целине за поједине узрасте и то:
-млађи узраст до 3 године– нега и васпитни рад, подстицање психомоторног
развоја, исхрана, сан, боравак на ваздуху...
-старији узраст до 7 година- физичке и интелектуалне активност, боравак на
ваздуху, исхрана, сан, боравак на ваздуху...
Прилагођавање распореда живљења дететовим физиолошким и

психолошким развојним потребама подразумева проналажење
најефикаснијег ритма, смењивање будног стања, храњења и сна, дужину и
врсту активности у будном стању, дужину боравка и врсту активности на
отвореном простору.
3. Однос дете – одрасли; Дете активан субјект у васпитном процесу
Однос дете-одрасли је у центру васпитања деце раног узраста.

Однос поверења између детета и одраслог коме већина родитеља тежи, не
подразумева се, већ се стиче, гради, развија временом. Без обзира о ком
узрасту је реч, одрасли треба према детету да се односе као према бићу
које осећа, опажа, стиче искуства, разуме ствари или ће их разумети под
условом да му се то омогући. А дете мора научити да сигнализира своје
потребе и да сарађује са околином.
Одрасли мора са дететом да оствари реалан и рационалан контакт,
резумевајући упућене сигнале од стране детета и одговарајући на њих.
Позитиван однос дете – одрасли своју основу мoра имати у богато
развијеном емоционалном односу у породици, прожету родитељском
љубављу. У стабилној породици дете «пушта корен», налази дубоку
емоционалну везаност, сталну бригу и утицаје који ће бити значајна основа
за интеракцију са светом који га окружује.
Развојне могућности деце раног узраста омогућавају да дете буде
активан субјект у васпитању. Дете у складу са својим тренутним
6
могућностима, открива себе и своју околину, упија њене утицаје који, са

друге стране изазивају квалитативну промену у њему самом а оно као
субјект акције исто тако својим поступцима, мења средину коју открива и у
којој живи. Дете врло селективно прима утицаје из средине и зато се
одрасли морају потрудити да ти утицају које примају буду позитивни и
квалитетни.
Термини који се користе када се говори о односу дете – одрасли су:

међусобна интеракција; партнерски односи; нерепресивна комуникација;
равноправни односи; пријатељство са децом
Покренути другачији однос са дететом тј. „посматрати дете у позицији
активног субјекта“ значи пре свега спремност васпитача да прихвати дете
онакво какво јесте и одрекне се позиције апсолутног познаваоца онога што
је најбоље за дете.
Домаћи теоретичари предшколске педагогије (Д. Павловић-

Бренеселовић; Т. Павловски) дефинишу партнерски однос у васпитању
као «однос између две или више особа који проистиче из њихових
заједничких интереса и усмерен је ка заједничким циљевима»
Партнерски однос тј. однос дете – одрасли (васпитач) може имати следеће
категорије:
- компетентност- односи у васпитању полазе од способности, особина
и знања сваког учесника а не од моћи одлучивања.
- комплементарност- учесници у васпитању се разликују према
искуству, развоју, знању, склоностима, потребама. Они се међусобно
допуњују.
- равноправност- једнакост у предлагању и одлучивању, право на
изношење споственог мишљења, без обзира да ли се ради о детету
или одраслом.
- демократичност- прихватање воље већине, право на избор и одлуку,
усаглашавање правила и поштовање правила.
- аутентичност- сваки учесник у васпитању је личност са сопственим
потребама, интересовањима, способностима, понашањем..Сваког
учесника у васпитању прихватамо онаквог какав јесте.
4. Функционално јединство програма неге и

васпитно-образовног рада (ВОР)
Организација живота, пре свега нега деце је доминантна у процесу

васпитања деце најранијег узраста, више него икада касније у развоју.
Тесна повезаност између психичког и физичког развоја деце намеће и
неопходно јединство васпитања и неге малог детета. Васпитање и васпитни
рад не сме да буде нешто што се одвија одвојено од живота деце, већ мора
бити уткано у њихове свакодневне животне активности.
(«Повезаност између психичког и физичког развоја намеће јединство васпитања и неге
малог детета. Васпитни рад мора бити функционални део свакодневних животних
активности деце. Дете недиференцирано испољава своје незадовољене потребе (глад,
жеђ и др.) а одрасли дешифрују те сигнале и адекватно их задовољавају. То управља дете
7
ка особи са којом комуницира и одатле потичу прва осећања физичке и социјалне
сигурности. Током неге и васпитног процеса са дететом се треба опходити и бавити без
журбе. Један од значајних момената је да и дете учествује у нези, дете није пасивни
прималац, већ активни учесник у нези, па самим тим касније и у васпитном процесу» —
Васпитање деце раног узраста; Иван Ивић)
Предложени програмски садржаји неге и васпитно-образовног рада не смеју
бити сами себи циљ, не смеју се стриктно усвајати и слепо их се
придржавати већ се морају схватити као битан аспект помоћу којих
решавамо одређена васпитна питања.
У планирању неге и васпитно-образовног рада медицинска сестра васпитач
треба да пође од потребе коју деца испољавају у том узрасту и да их
схвати као варијабле које ће се мењати зависно од средине у којој их
реализује, од састава васпитне групе, од узраста деце и од других
специфичности у организацији рада установе. У реализацији програмских
садржаја морају се поштовати особености ритма развоја код деце, што
подразумева индивидуални рад или рад у мањим групама, а важно је да
сестра васпитач полази од функција које омогућавају интеракцију са децом
што је предуслов за успешан васпитни рад.
5. Процес формирања васпитних група
Процес формирања васпитних група условљен је:

- узрастом деце
- простором којим располаже успанова
- дужином породиљског боловања
- заинтересованошћу родитеља за смештај деце у јаслице
У зависности од развојних карактеристика могу се у јаслицама формирати

следеће узрасне групе:
Млађа узрасна (јаслена) група (12-18 месеци);
Средња узрасна (јаслена) група (18-24 месеца);
Старија узрасна (јаслена) група (24-36 месеци);
Најчешћи период за укључивање детета у јаслице у нашим предшколским

установама је у периоду од 12 до 18 месеци. Уколико постоји техничка и
кадровска могућност установе у јаслице се смештају и деца од 6 месеци.
Број деце у узрасној групи такође зависи од заинтересованости родитеља и
од узраста деце, али не постоји нека одређена прецизност у формирању
група, неки аутори сматрају да треба формирати васпитне групе са
различитим узрастом деце и мањим бројем уписане деце у групи.
Битно је да сестра васпитач у току године у планирању и реализацији
васпитног рада обрати пажњу на доминантне карактеристике у појединим
развојним фазама и да програмиране васпитне поступке програмира/
моделира адекватно овим специфичностима (нпр. дете у току године
прелази на чврсту храну). То значи да није потребно а ни пожељно
пребацивање деце из једне групе у другу већ кванититативна промена рада
сестре васпитача у односу на дете или групу деце специфично узрасним
особеностима те развојне групе. У нашим предшколским установама
постоје и мешовите групе. У раду у васпитним групама с дeцом мeшовитог
8
узраста могу се издвојити одређене предности али и недостаци. Наводи се

низ добити којe дeца имају захваљујући оваквој структури групe као што су
на примeр, развој толeранцијe, повeћана осeтљивости за потрeбe
других, боља повезаност у групи, бржа адаптација дeцe нe вртић, бржи
интeлeктуални напрeдак, развијањe одговорности прeма другима и прeма
обавeзама....
Тeшкоћe које се могу јавити у раду у мешовитој групи огледају се у томе
како ће васпитачи да организују активности различитог стeпeна сложeности
у складу с узрастом а којe би билe мeђусобно повeзанe , чимe сe нe би
изгубио осeћај зајeдништва. Такође организација рада васпитача захтeвнија
у оваквој групи, јер се не може користити фронтални начин рада већ
индивидуализован приступ деци.
Да би се избегле лоше последице узрасне сегрегације (издвајање деце у

посебне групе само на основу узраста) што је врло несигуран начин поделе деце,
а са друге стране увиђање предности мешовитих група, у организацији деце
у васпитне групе није предвиђено строго разврставање деце према
узрастима, већ је структурирање група препуштено васпитачима и стручним
сарадницима задуженим за васпитно – образовни рад.
Они ће формирати васпитне групе, полазећи од тога која су деца уписана,
узимајући у обзир њихове индивидуалне карактеристике, искуство које са
собом доносе у установу, ниво психофизичког развоја, социо-емоционалну
зрелост а да при томе неће занемарити опште особине као што је узраст
или пол.
Циљ је да уместо нагласка на уједначавању васпитне групе по узрасту, у
групи стварамо услове за изграђивање односа између деце, као и деце и
васпитача, који ће бити слични природним породичним односима.
Нека ограничења која се морају поштовати при формирању група:

- обим групе – број деце у групи не би требао да прелази 25 деце;
- развојна група – деца са сметњама у развоју- до 6. деце са којима
ради стручни тим предшколске установе;
- припремна група за полазак у школу предвиђено је стварање узрасно
хомогенијих група (деца истог узраста) до 26 деце
Оваква организација васпитних група подразумева већу ангажованост
васпитача, јер ће се многе активности одвијати у групном и индивидуалном
облику рада. Такође подразумева да васпитач добро познаје дечија
интересовања, потребе, могућности.
6. Игра као битно начело васпитног рада
У психологији игра се дефинише као начин постојања детета и као основни облик дечије
активности којом дете најслободније и најприродније задовољава своје потребе за
кретањем и делатношћу.
Због своје особине да је доминатна активност детињства, игра је увек у средишту интереса
оних који су покушавали да изграде систем васпитања предшколске деце.
Већина аутора која се бавила проучавањем специфичности и
карактеристика предшколског узраста наводи да је доминантна
карактеристика овог периода – игра –
9
Игра представља један од основних облика васпитно – образовног рада у

предшколским установама.
За игру можемо рећи да представља спонтан облик учења; Игра је за

предшколско дете најприроднији и најлакши начин учења – због тога што је
оно у игри мотивисано и емотивно ангажовано; „Дете предшколског узраста
учи играјући се и игра учећи се“
Значај игре: дете стиче представе

- о себи и својим способностима;
- о предметима и њиховим значењу;
- о свету који га окружује;
Васпитни значај игре:

- помаже свестраном развоју личности детета
- развијају се и долазе до изражаја: радозналост, осетљивост, сазнајна и
физичка активност, потреба за социјализацијом
- значајно учешће емоција (покретач игре) и сазнајних процеса
- развија се комуникација са околином, вршњацима, васпитачима
/одраслима
- развија се сарадња са околином/ вршњацима и одраслима
- развој самосталности ( сам бира, одлучује)
- развија се машта и естетски сензибилитет (цртање, моделовањ, слободна
драматизација)
- физичка активност и физички развој детета.
У стварању најповољније васпитне средине за мало дете, која ће

подстицати развој физичких и психичких потенцијала, посебно место
заузима игра. Важно је детету пружити довољно могућности да се спонтано
и слободно игра а то подразумева пружити му довољно доживљаја,
искустава и добрих «узора».
Игра је пре свега праћена позитивним емоцијама, она детету пружа
задовољство и радост.
Игре у најмлaђем узрасту имају функционaлни карактер и односе се на
манипулисање предмета ради овладавања сопственим покретима,
синхронизацијом покрета и чула, савладавању простора и упознавања
особина предмета.
Путем игре дете упознаје свет око себе. Откривајући свет кроз игру (која
има имитативни карактер) дете усваја односе, понашања и неке
карактеристичне особине везане за различите животне ситуације.
Процес играња није само нешто што им доноси задовољство, већ је то

начин да деца уче и вежбају нова понашања (Кристи и Џонсон,1983.)
Постоје две димензије игре које је корисно узети у обзир када се процењује развој
дечије игре (преузето из часописа Educating Children for Democracy из 2002 године).
10
Прво о чему треба водити рачуна су различите форме игре у току предшколског
периода. Форме или врсте игре укључују експлоративну/истраживачку игру, игру
социјалних рутина, функционалну игру, конструктивну игру и драмску игру а опис је
дат у табели.
Форме игре Узраст Опис
Функционална до 21 месеца Посматрање и физичка манипулација предметима,
игра укључујући стављање у уста, ударање, трешење,
бацање, гурање
Експлоративна/ до 24 месеца Коришћење две или више ствари за играње на
манипулативна конвенционални начин (нпр. стављање ствари у
игра кутију и вађење из ње, стављање играчке у камион,
стављање лутке у кревет, котрљање лопте ка другу
и сл.) овакву врсту игре подржава давање деци
предмета /играчака који су компатибилни
Социјалне до 24 месеца Игре које укључују реципрочну размену/интеракцију,
рутине као што су рутине поздрављања (па-па), голицање,
игре скривања лица и сл.
Конструктивна 24 – 27 месеца Када деца развију менталну презентацију
игра онога што желе да створе и користе разне
предмете да остваре своју креацију. Могу
да користе пластелин, коцке, песак и сл.
Материјали који се лако комбинују одлични су
као подршка оваквој врсти игре.
Драмска игра 24 – 72 месеца Млађа деца преузимају улоге одраслих из
свог окружења и одигравају свакодневне
ситуације. Како деца расту све чешће се
играју заједно и одигравају доживљене или
замишљене сценарије. Свакодневни
објекти, реалистичке играчке и предмети који
се односе на тему подржавају овакву врсту игре.
Код већине деце игровно понашање се развија кроз предвидљиве секвенце. Ране форме игре у
детињству служе као основа за сложеније игре у предшколском периоду. У раном детињству игра је
пре свега функционалног, истраживачког и манипулативног карактера. У оваквој игри деца откривају
функције свог тела и објеката који их окружују и експериментишу са њима, затим користе своја чула и
кретање да истраже предмете (посматрање, стављање у уста, ударање).
У раном детињству деца такође воле игре социјалних рутина, као што су скривање (уја), голицање и
поздрављање (па-па). У каснијем периоду деца почињу да се играју са два или више предмета и
користе те предмете за игру онако како се они користе у свакодневном животу (стављање животиње
у шталу, воза на шине, убацивање предмета у отворе одговарајућег облика).
Пред школу, деца оно што мисле представљају кроз конструктивну и драмску игру. У овој врсти игре
деца конструишу оно што су замислила и одигравају оно што мисле кроз претварање.
Друга димензија је социјална природа игре. Партен (1932.) описује три врсте
социјалних игара типичних за рано детињство и предшколски узраст: самостална
игра, паралелна игра и кооперативна игра. Дете које седећи у песку испитује
предмете за играње укључено је у самосталну игру. Ако се два детета једно поред
другог играју у песку сличним играчкама, али не комуницирају, у питању је
паралелна игра. Деца која се играју заједно, размењујући играчке и идеје о игри
учествују у кооперативној игри.
Сасвим мала деца, чак и у друштву својих вршњака најчешће практикују
самосталну игру. У каснијем периоду деца се све више усмеравају на другу децу.
Све више је присутна паралелна игра и она служи као мост ка кооперативној игри,
која постаје доминантна у годинама пред полазак у школу. У том периоду деца
једна другој пружају највећу подршку у процесу развоја вештина играња. Драмска и
кооперативна игра је заштитни знак предшколског периода.
11
Улога васпитача у дечјим играма:

Жан Пијаже је рекао да је улога васпитача да дете учини свесним проблема
а не да му пружи решење за њега.
Ако су битна својства игре слобода, спонтаност и самоорганизација, онда
утицаји које врши васпитач морају бити претежно индиректни (што мање
директни да не би нарушавали основна својства игре)
Васпитач се мора оријентисати на дете имати разумевања за његова
интересовања делујући само подстицајно што захтева од васпитача
сналажљивост, стрпљење и предусретљивост.
Најважнији задатак васпитача је да помогне детету да среди и осмисли
своје искуство, да га постане свесно и да га контролише. Он то не чини
прилагођавајући дечији начин мишљења свом већ подстицањем детета да
вербализује своје операције, да их планира, анализира, као и да стечена
искуства користи у новим ситуацијама
7. Облици васпитног рада
Осим одабраним начинима или методама рада, васпитач делује на

организацију, ток, садржај, смер и интензитет активности деце и
различитим облицима васпитно – образовног рада, који се, према
социјалном обухвату деле на:
- фронтални или колективни облик рада
- групни или тимски облик рада
- индивидуални или појединачни облик рада
У фронталном или колективном облику рада сва деца из васпитне
групе се истовремено баве одређеном активношћу, уз непосредно
усмеравање васпитача (у усмереним активностима, посебно приликом
причања, показивања, приказивања неке радње или игре које врши
васпитач). Предност овог облика рада је његова рационалност и
економичност – обухвата одједном сву децу и захтева мање средстава и
материјала него остали облици. Док му је недостатак расплинута,
површна комуникација између васпитача и деце, извесно пасивизирање
деце, које је тешко избећи, и опасност њиховог утапања у просек.
Када има довољно простора и опреме у вртићу, могуће је препустити више активности
дечијој самоорганизацији, док је у скученим условима васпитач приморан да предност да
фронталном начину рада и делује ограничавајуће на децу више него у другим ситуацијама.
Фронтални облик рада није нарочито примерен млађој деци, због чега их
треба постепено уводити у њега и користити га само у оним случајевима
када за то има највише оправдања: пре свега у уводном делу усмерене
активности, за заједничко слушање прича, музике, гледање цртаног филма,
луткарске представе, учествовање у некој радној активности (спремање
собе)...
У групном или тимском облику рада деца из једне васпитне групе се

деле на више мањих група, које се баве релативно самостално одређеним
активностима, док се васпитач укључује и интервенише само по потреби.
Деле се и послови у којима сваки члан (дете) унутар групе има посебан
задатак којим доприноси заједничком циљу.
12
Групе могу имати исте или различите циљеве, који се на крају могу
интегрисати у један општији, заједнички циљ.
Добар пример групног облика рада су групни ликовни радови у којима се
чланови сваке групе деце договарају о подели послова – ко ће шта цртати,
и међусобно се допуњују у раду. На крају се прави заједничка изложба
ликовних радова и разговара о процесу њихове израде и резултатима. На
сличан начин се организују групне игре маште или игре улога, тимске
покретне игре, разне практичне животне и радне активности итд.
Уколико су деца млађа, њихова способност да учествују у групном раду је
скромнија, што се надохнађује помагањем васпитача и мањом бројношћу
чланова групе (у почетку 2-3 члана).
Предност овог поступка је могућност индивидуализације васпитно–
образовног поступка, односно, узимања у обзир посебних склоности и
способности, интересовања и темпа рада сваког детета у групи. У односу на
фронтални облик рада, групни омогућава знатно већу самосталност деце у
одлучивању о томе којом ће се активношћу бавити, планирању, избору
средстава и материјала, као и руковању њима. Исто тако, много је већи
утицај овог облика рада на процес социјализације код деце, развој
сарадничких односа и формирање осећања одговорности пред групом.
Извесну препреку или недостатак за коришћење групног облика
представља чињеница да је за њега потребно знатно више простора и
одговарајућих средстава и материјала, као и суштински демократско
понашање васпитача, што све није увек могуће обезбедити у постојећим
условима.
У индивидуалном или појединачном облику рада свако дете се
посебно бави одређеном активношћу, која може бити иста или различита за
сву децу у групи. Овом приликом нарочито долази до изражаја дечија
самосталност, јер се планирање и извођење активности обавља без
непосредног усмеравања васпитача или помоћи и садарње групе.
Индивидуални рад може бити сасвим одвојен од групе (нпр. самостално испитивање неке
појаве у дворишту, некој од помоћних просторија вртића или неком другом месту), изводити
се у групи али без икакве повезаности са њеним члановима и њиховим активностима,
трећи паралелно са њима, уз бављење истом или сличном активношћу (свако дете слика,
појединачно се игра у песку и сл.) и прелазити у колективни облик (свако дете има
појединачни задатак у оквиру заједничког циља).
Овај облик применљив је у оној мери у којој се деца у вртићу осамостаљују
и оспособљавају да делују према сопственој одлуци и иницијативи,
усклађујући при томе своје поступке са општим правилима живота и рада у
групи. Већ сасвим мала деца способна су за краткотрајније и једноставније
варијанте индивидуалног облика рада, Добра снабдевеност разноврсним
материјалима је један од предуслова за његову успешну примену, а
повезивање и употпуњавање са фронталним и групним обликом рада,
омогућава да се недостаци сваког од њих сведу на најмању меру и негују
индивидуални квалитети сваког детета, паралелно и захваљујући његовим
социјалним својствима.
Уколико су деца млађа, фронтални облик рада мора у већој мери да
уступи место индивидуалном и групном облику, над којима никада не би
требало да доминира.
13
пример фронталног облика рада
пример групног облика рада
пример индивидуалног облика рада
14
8. Личност сестре – васпитача
Улога васпитача је веома деликатна и сложена. Сложеност улоге

произилази из значаја и места које има предшколско васпитање у
данашњем друштву. Деликатност је у томе што грешке учињене у
васпитном процесу у најранијем периоду могу оставити далекосежне
последице, а могу чак бити и препрека за даљи развој и напредовање.
Улога васпитача је и стваралачка. Свакодневни васпитно-образовни
процес је жив и динамичан, васпитач свакодневно решава педагошке
проблеме у вези са индивидуалним и групним педагошким ситуацијама.
Праћење новина и разних достигнућа везаних за струку (своје занимања)
даје његовом стваралаштву подстицаје и садржаје. Васпитач је креатог
васпитно – образовног процеса и у оквиру тог процеса он делује као вођљ,
сарадник, саветник и родитељ.
Васпитач има улогу породичног сарадника, консултанта, саветника,
који заједно са родитељима решава конкретне педагошке ситуације из
живота детета, родитеља, установе.
На личност сестре – васпитача утичу следећи фактори:
- Љубав и интересовање према педагошком позиву представља лично

својство васпитача. Љубав према овом педагошком позиву повезана
је са љубављу према деци, као основом за бављење овим послом.
- Интелигенција и општа култура васпитача подразумева познавање

основних законитости које владају у природи, друштву и људском
мишљењу, познавање нових достигнућа, технологија... Ово је
потребо јер је васпитач посредник између савремених друштвено –
килтурних вредности и деце коју васпитава.
- Способност посматрања и познавање основних законитости развојне

психологије и предшколске педагогије значајно је јер васпитач мора
да прати развој и напредовање сваког детета и да на основу тих
података управља васпитним процесом у датој узрасној групи (да
поставља «дијагнозу» и «прогнозу»). Осим познавања теоријских
знања за личност васпитача је значајна и пракса и знања из праксе.
- Педагошки такт представља једну од најкомплекснијих способности.

Представља способност адекватног реаговања васпитача у разним
ситуацијама васпитно-образовног процеса и разрешавања
педагошких проблема. Педагошки такт се ослања на психлолошко
познавање деце, на познавање законитости васпитног процеса и
методе које обезбеђују његову ефикасност.
- Емоционална стабилност васпитача. Живот и рад (стручан рад) са

малом децом, решавање њихових конфликата, сарадња са
члановима породице, сарадња са члановима колектива
15
предпоставља менталну стабилност и уравнотеженост сестра

васпитача
- Доживотно учење. Завршетком школовања сестре васпитача не

завршава се њена потреба за сталним стручним усавршавањем и
учењем.
Васпитач је задужен за стварање и подешавање околности повољних за

дечији развој и учење (стварања простора, организовање времена,
материјала потребних за активности), односно пружање деци прилике да се
васпитавају и образују прилагођено својим потребама и могућностима, у
пријатном и безбедном окружењу.
Васпитач је одрасли партнер у заједничким практичним и игровним
активностима са децом, у комуникацији са њима, као и у друштвеном
животу васпитне групе.
Васпитач је иницијатор активности и комуникације у групи и мора бити
добар организатор васпитно – образовног процеса.
Неке особине васпитача:

- образована, искусна особа која се посвећује свом професионалном
развоју
- доследна, сигурна у себе, с јасним циљевима, свесна и стрпљива,
енергична и одговорна
- поштује и прихвата културне разлике деце
- интуитивна, креативна у бављењу својом професијом,
- усмерена на развој деце, располаже одговарајућим методама рада са
децом
- топла, са смислом за неговање, оптимистична са смислом за хумор.
41. Спонтано и научено у понашању васпитача
Врсте ауторитета васпитача
Свој ауторитет у групи васпитач постиже на разне начине. Њихова

типологија начињена је полазећи од тога како су распоређена права и
дужности између њега и деце.
1. АУТОРИТАРНИ ТИП
2. АНАРХИЧНИ ТИП
3. ДЕМОКРАТСКИ ТИП
АУТОРИТАРНИ ТИП
Може се лако препознати по томе што је он господар у свакој ситуацији.

Деца га слушају без поговора. Када се уђе у собу, чак и за време слободних
активности деца седе у тишини и према упутствима васпитача обављају оно
што им је одобрио да раде.
Иза читавог његовог понашања стоји дубоко уверење да су деца способна
само за оно што су их научили одрасли, односно да ће њихово понашање
бити исправно само док се одвија према инструкцијама и под контролом
16
старијих од њих, исто као што верује да је послушност основа васпитања и

да му се деца морају повиновати без поговора.
Такав васпитач контролише све што се збива у групи, а деца се потчињавају
његовој чврстој руци и повишеном гласу, плашећи се да га не изазову.
У таквој атмосфери деца се осећају неразумна и слаба, што доприноси да
створе слику о себи као инфериорној, беспомоћној особи која греши увек
када је активна и покуша да покрене неку иницијативу.
Ауторитарни васпитач нарочиту пажњу и напоре посвећује тачном
придржавању „режиму дана“ и свако одступање од њега третира као
прекршај дисциплине.
Ауторитарно руковођење децом не захтева од васпитача много
маштовитости у раду нити прилагођавање индивидуалним
карактеристикама и потребама деце.
Наградама и казнама он се служи као уценама. Када наиђе на тврдоглаво
дете или дете које у било ком погледу одступа од
његових мерила и захтева он са још већом упорношћу користи све мере
спољашњег утицаја да га прилагоди и савлада.
У недостатку елемената самодисциплине, одржавање реда и мира постаје
један од његових главних задатака. Ауторитарни начин васпитања на први
поглед има за резултат ред, послушност и дисциплину, међутим, конфликти
и отпор деце само су потиснути и чекају тренутак када неконтролисано
избијају као ерупција.
АНАРХИЧНИ ТИП
Пердставља супротност ауторитарном и код њега је све дозвољено,

препуштено случају и импровизовано. Он најчешће нема способности да
деци укаже на границе које њиховом понашању осигуравају слободу, нити
правила која обезбеђују нормално одвијање заједничког живота у групи.
Прво што се запази при уласку у просторију за боравак је заглушујућа
галама.
Бука скоро у сваком тренутку надјачава покушаје васпитача де се обрати
деци и он има проблема да их заштити од међусобних повреда.
Играчке, средства и материјал су разбацани свуда по соби а покушаји
поједине деце да нешто саграде, нацртају или разговарају бивају намерни
или ненамерно ометани од осталих. Чак и она деца која успеју да се баве
неком активношћу не могу да се удубе у њу, јер је тешко одржати интерес
дуже времена у таквој гужви и галами, тако да је једини облик учења у
оваквој ситуацији случајно учење.
У екстремним случајевима долази до праве анархије која може да угрози
дечију сигурност.
ДЕМОКРАТСКИ ТИП
Демократски васпитач је онај који успева да створи добру организацију и

радну атмосферу не намећући их деци, већ их активно укључујући у њихово
одржавање, захваљујући срдачним, сарадничким односима које је
17
успоставио са њима, као и међусобном уважавању и поверењу.
Овакав васпитач прихвата разлике међу децом као њихове особене

вредности чије испољавање и развој треба подстицати. У своме раду он
полази од способности деце са којом усклађује своје утицаје и захтеве.
Организацију уноси у коришћење материјала њиховим брижљивим избором

у складу са могућностима, интересовањима и потребама деце, уз
постављање што ширих граница овом коришћењу, којима се искључује
само њихова злоупотреба.
Утиче на дечије ставове и мишљења без много причања и моралисања
личним примером и наглашавањем оних ситуација у којима се огледају
толеранција и сараднички социјални односи.
У случајевима неприхватљивог понашања деце, он се користи њиховим
преусмеравањем у позитивном правцу као и ослањањем на оно што је код
деце позитивно, конструктивно и отворено за сарадњу. Најбољи доказ
васпитачу да је такав однос успостављен је када деца почну да
му спонтано замерају што је занемарио неко правило успостављено у групи,
нпр. није вратио бојице тамо одакле их је узео, да је ушао у собу у
ципелама, да није опрао руке пре јела и сл.
Демократски васпитач охрабрује дете да има и да износи сопствена
мишљења и предлоге као и да уважава туђа. Равноправност која
карактерише његов однос према деци, стално се доказује у
практичним животним ситуацијама и на начине који могу да им послуже као
модел за сопствено понашање. Деци много значи када васпитач седне међу
њих и једе исту храну, када се придржава правила кућног реда који важи за
све у вртићу, када их пита за мишљење и поступа према њиховом предлогу,
када се опредељује приликом гласања и његов глас вреди као и сваки
дечији, када седи са њима у кругу, бави се истим активностима као она и сл.
Особине доброг васпитача
Добар васпитач препознаје се по томе што му његов посао представља

задовољство. Он воли децу и добро се осећа у њиховом друштву. Иако има
сасвим одређен став према одређеним облицима понашања, он прихвата свако
дете и има разумевања за његове поступке.
Своја осећања према деци добар васпитач изражава тоном којим им се обраћа,
изразом лица и речима. Дете мора осећати да је васпитач „ на његовој страни“ да
му оно нешто значи, да га уважава, цени, радује се његовим успесима и не осуђује
га за неуспехе јер верује у његов позитиван развој као и своје могућности да му
допринесе.
Такав васпитач такође је свестан и својих ограничења и недостатака и не
покушава да обмањује децу митом о сопственом савршенству, већ је у стању да
призна своје грешке и учи из њих. У њему дете налази особу спремну да му
узврати позитивне емоције, да му на осмех одговори осмехом, помилује га, загрли,
утеши, узме у наручје...
Добар васпитач је близак детету, прихвата га као личност и осетљив је на његове
потребе. Одређен отпор захтевима васпитача је нормална појава јер се не може
очекивати од детета да се пасивно прилагођава свему што се од њега затражи.
Сасвим је природно да дође до противљења, препирке па чак и љутње у његовим
18
реакцијама на захтеве васпитача, који треба да поштује његово право да има
различите жеље и мишљења али и да, када је потребно, спроведе захтев до краја.
Међутим, дете не треба да се осећа да је мање прихваћено, цењено и вољено због
тога што је испољило поменуте разлике. Природност је најважнија особина
правилног односа васпитача према деци. Свака усиљеност, извештаченост,
пренемагање сладуњаво коришћење деминутива и других посебних начина
обраћања деци суштински онемогућава изграђивање искреног отвореног,
природног односа какав треба да се успоставља између млађих и старијих.
Деца сасвим добро осећају када се покушава манипулисати њима што их у
почетку збуњује а затим наводи да и сама почну развијати механизме
манипулације са одраслима.
Ако је одрасли одлучан и толерантан, ако се од њега очекује позитивно
понашање, успех у активностима, залагање и искреност, дете ће све учинити да
оправда оваква очекивања и односиће се на исти начин према самоме себи.
Он треба да служи деци за пример као особа која обавља свој посао истрајно и
вешто, која решава проблеме систематски и стрпљиво и захваљујући своме труду
постиже успехе.
19
9. Установе за здравствену заштиту деце
Основна установа за здравствену заштиту деце и омладине је дечији

диспанзер са саветовалиштем за децу и школски диспанзер.
У зависности у којој општини се налазе ови диспанзери могу бити самосталне
установе или заједно са диспанзером за жене укључени у Центар за заштиту мајке
и детета.
Дечији и школски диспанзери имају јединствене задатке:
► да обезбеде ванболничке видове здравствене заштите деце;
►да прате и проучавају здравствено стање, хигијенске прилике и услове живота;
►да спроводе мере за здравствену заштиту одојчади, предшколске и школске
деце;
►да спроводе мере за спречавање, сузбијање, рано откривање и лечење заразних
оболења;
►да спроводе мере за спречавање оболења уста и зуба и обављају лечење;
►да обављају патронажне дужности и раде на здравственом васпитању
Посебне облике здравствене заштите мајке и детета пружају установе за здраву и

болесну децу:
- за здраву децу – дечје јасле, установе за дневни боравак деце, за смештај и
збрињавање деце и омладине, као и за збрињавање васпитно запуштене деце и
омладине
- за болесну децу – дечја одељења општих и специјалних болница, специјалне
дечије болнице, опште дечије болнице и клинике.
Установе за примарну здравствену заштиту су домови здравља који се налазе у

свакој општини. Они у свом саставу имају бројне јединице: дечји и школски
диспанзери и саветовалишта, диспанзери и саветовалишта за жене, диспанзери
медицине рада, амбуланте за одрасле, апотека, лабораторије, хигијенско –
епидемиолошке службе. Основни принцип рада у домовима здравља је
диспанзерски систем рада.
Остале установе и облици рада са децом
- Установе (домови) за одојчад и малу децу без родитељског старања, формирају

се у већим градским центрима (заснива се на домском смештају деце и младих од
0 до 26 година). То су установе социјалне заштите које кроз услуге смештају и
збрињавају децу и младе чије је право на живот у породици угрожен. Њихов
задатак је да примају, обезбеђују целокупну здравствену и социјалну заштиту деци
без родитељског старања или деци чији родитељи из било ког разлога нису у
стању да им обезбеде елементарне услове за живот или им је угрожено право на
нормалан живот у породици. Према намени ове установе социјалне заштите у
којима се остварује и васпитно – образовна делатност могу поделити се на:
домове који омогућавају трајни смештај деце (деца без родитеља) и домове који
смештају децу која су привремено лишена родитељског старања (због сумње да
им је угрожено право на нормалан и правилан раст и развој).
У овим установама раде васпитачи, социјални радници, специјални педагози који
се брину за остваривање васпитно – образовних задатака и лекари и медицинске
сестре које преузимају бригу о здравственом стању предшколске деце. Установа
пружа програме и услуге које имају за циљ превенцију институционализације и
издвајања деце из породице.
20
Базични програм рада са децом без родитељског старања је заснован на кључним
концептима: развојни процеси код деце, афективна везаност, траума и опоравак од
трауме, губици и процес туговања, тимски рад. Свако дете има кључног задуженог
радника (васпитача или медицинску сестру) и стручни тим као подршку (социјални
радник, психолог, педагог, лекар, логопед, физиотерапеут). За свако дете се
индивидуално планира заштита и услуге. Индивидуални план је заснован на
снагама детета, а подразумева конципирање активности које у актуелном и у
наредном периоду најделотворније задовољавају потребе и подстичу развој
детета.
- Рекреативна настава (Летовалишта) омогућавају деци да проведу извесно време
(10 до 15 дана) у пределима који имају посебно повољне климатске услове (морски
и планински предели). Рекреативна настава представља посебан облик рада
системски организованог усвајања знања путем учења, игре и забаве, који се
одвија ван просторија вртића, а најчешће у природи. О боравку деце у
летовалишту стара се тим стручњака разних профила, који укључује педагога,
психолога, лекара, васпитаче, стручњаци за физичко васпитање или биолози....
Боравак деце је добро испланиран и има одређени режим, сличан режиму који се
спроводи у ПУ, осим што се нагласак ставља на активности на отвореном
простору.
Одласком на рекреативну наставу деца стичу искуства о животу у заједници,
постају самосталнија, доживљавају лепе ствари. Рекреативна настава се
организује на местима која подстичу здравствени опоравк и јачање имуног
система, подразумева здрав режим ишране, учествовање у спортским
активностима, боравак на свежем ваздуху, слободну игру и рекреацију.
Циљ рекреативне наставе су одмор, рекреација, климатски опоровак и боравак у
природи на отвореном и свежем ваздуху. Само неке од предности и користи ове
наставе су:
1. учење о здравом начину живота;
2. правилни психо-физички развој;
3. стицање искуства о животу у заједници;
4. опоравак од вишемесечног боравка у затвореном простору (у великим
градовима без могућности боравка у природи);
5. стицање нових знања и богаћење животног искуства;
6. подстицање позитивног и емпатичног опхођења према другима, неговање
позитивних осећања и неговање пријатељства;
7. развијање и подстицање лепог понашања и правилног опхођења према
природи, као и стицање знања о важности заштите животне средине.
10. Предшколске установе (јаслице, вртићи)
Основне функције предшколске установе:

► задовољавање дечијих и друштвених потреба и задовољавање дечијих
права;
► обезбеђивање сигурне и подстицајне средине у којој ће дете моћи да се
развија и на физичком и психичком нивоу;
► припрема деце за школу;
► допуна породичног васпитања и образовања (родитељи са своје стране од
предшколске установе добијају непосредну помоћ);
► корективна и компензаторска васпитно – образовна функција.
21
Предшколске установе
Једна од функција предшколских установа је друштвена помоћ у
збрињавању деце за време радног ангажовања њихових родитеља, а
задовољавање те потребе чини друштвену (социјалну) функцију установе.
С друге стране задовољавање развојних потреба деце, у које спадају
потребе за васпитањем и образовањем, социјализацијом, које се остварују
садржајима васпитно-образовног рада, представља васпитно-образовну
функцију предшколских установа.
Поред ове две функције предшколске установе остварују и превентивну
здравствену функцију јер боравак деце у предшколској установи носи и неке
факторе ризика који могу штетно деловати на њихов психофизички и
социјални развој. Све три наведене функције предшколских установа чине
суштину њихове делатности, остварују се истовремено и треба их
посматрати у јединству, међусобној повезаности и условљености.
Специфичност предшколске установе је у њеној намени а то је

организација заједничког живота деце не угледајући се ни на школу на
породицу. Основна вредност предшколске установе што омогућава детету
активно учешће у васпитној групи као заједници деце сличног узраста, у
условима који су прилагођени њему, његовим могућностима,
интересовањима и развојним потребама.
Предшколске установе се јављају као допуна породичног предшколског
васпитања, и то деловање уједињено са породичним, представља друштвено
васпитање деце предшколског узраста. Иако је породица, као основна ћелија
друштва, остала најважнији чинилац примарне социјализације детета, промене у
савременом друштву условиле су потребу да јој се помогне у остваривању ове
значајне улоге. То нарочито долази до изражаја када дете испољи потребу за
друштвом вршњака. Такође када породица није у стању да обезбеди све
неопходне подстицаје, за развој сазнајних способности и за ментални развој.
Боравак у предшколској установи омогућује детету да дође у додир, комуницира,
сарађује са одраслима и вршњацима са којима није у сродству и да постане члан
једне друштвене установе у којој за све постоје исти услови, начин и правила
живљења и понашања.
Предшколска установа омогућава детету да доживи богато и позитивно искуство о
сарадњи са другим људима, о игри, раду и учењу и о самом себи као друштвеном
бићу.
Тако схвећена предшколска установа је одређена као прва ванпородична
социјална средина у коју се укључује дете, која му пружа повољне услове за развој
и учење.
Предшколска установа треба да буде место где ће се дете осећати сигурно, и
прихваћено, да би могло безбедно и самостално да истражује свет око себе, да
стиче позитивна искуства која ће утицати на процес социјализације код детета.
Предшколска установа се не треба посматрати као место које је потпуно одвојено
од породице и породичног живота, где деца бораве одређени временски период у
току дана ради васпитања и образовања. Васпитно – образовни процес не треба
да буде везан за установу нити ограничен задацима и садржајима које предвиђа
прописани програм. За дечији развој и учење полазна тачка треба да буде живот у
породици и искуства стечена у непосредној околини (животна искуства). У току
године организују се систематски прегледи за децу у ПУ. Децу прегледају лекари –
педијатри, физијатри, стоматолози, као и логопед. Родитељима деце којима су
потребни додатни прегледи предлажу се најближе здравствене установе. Што се
22
тиче исхране деце у вртићу, о јеловнику брине дијететичар тј нутрициониста и
свакодневни јеловник је у складу са предложеним нормативима за децу од 3 до 6
година. Деца имају 4 оброка (доручак, воћну ужину, ручак и ужину).
Основне делатности предшколске установе су васпитно-образовни рад и

превентивно-здравствена заштита. Ове две делатности чине основну
функцију ПУ, остварују се истовремено и треба их посматрати у јединству,
међусобној повезаности и условљености.
Додатне делатности предшколске установе су исхрана, дневни одмор и
спавање, корективни рад са децом са тешкоћама у развоју, као и социјална
заштита одређених категорија деце.
Наведене делатности предшколска установа остварује самостално и у
сарадњи са осталим установама које на посредни или непосредни начин
брину о васпитању и образовању деце.
- васпитањем и образовањем се обезбеђује хармоничан физички, интелектуални и
социално–емоционални развој, негује се комуникација и стваралаштво, деца се уводе у
културу и припремају за успешно укључивање у друштвену заједницу и школу
- негом се одржава лична хигијена детета и задовољавају се потребе деце за сном,
исхраном и боравком на ваздуху а интеракција у процесу неге доприноси социјализацији и
општем развоју детета.
- превентивном здравственом заштитом се медицинским методама чува здравље
деце и спречава јављање болести
- исхраном деце у складу са дијететским начелима и специфичним потребама деце
раног узраста, обезбеђује се довољно квалитетне хране, неопходне за правилан развој
- дневним одмором и спавањем, негује се здрав начин живота деце и подстиче
правилан психофизички развој
- корективним радом са децом која имају сметње у развоју, обезбеђује се
откривање, помоћ и рехабилитација поремећаја и застоја у развоју уз сарадњу стручњака
- социјалном заштитом деце обезбеђује се ублажавање неповољних утицаја на
развој разних врста угрожености и ускраћености (економске, недостатак родитељске бриге
и старања...)
РАЗЛИЧИТИ МОДЕЛИ ПРЕДШКОЛСКОГ ВАСПИТАЊА:
Основни – целовити програми:

- дечји вртић (полудневни или целодневни боравак)
- алтернативне установе са целовитим програмом
Програми за специјално предшколско васпитање и образовање

- посебне васпитне групе за поједине категорије деце са сметњама у развоју
- посебне установе за смештај деце лишене родитељског старања
-програми који се остварују у породици за децу са ограниченим
могућностима кретања (деца са инвалидитетом)
- програми за децу смештену на болничко лечење (нпр.болница «Драган
Херцог»). Васпитно-образовни рад са децом која дуже време проводе на
болничком лечењу, остварују се у зависности од услова и здравственог
стања детета, Овакав рад са децом показао је позитиван утицај на све
негативне ефекте боравка деце у болници, одвојеност од породице... Један
од познатијих пројеката овог типа је пројекат „Доктори кловнови“ који је
реализује у неким дечијим болницама у Београду.
23
Додатни – делимични програми (усмерени на неку област васпитно-

образовног рада)
- играонице
- ликовни атеље (радионица за децу)
- музичка/драмска радионица
- програми за учење страних језика
- путујући дечји вртићи (васпитно-образовни рад се организује у посебно
организовано и уређеном аутобусу. За децу узраста од 5,6 година из
различитих сеоских или руралних средина да би се умањиле социјално
културне разлике)
Услуге породици
- беби-сервис за помоћ око деце у породици
- психо-педагошко саветовалиште
Период одојчета - карактеристике

- значајан за развијањем навика (спавања, храњења, купања, пресвлачења, обављање
физиолошких потреба.....).
- значајан за постављање темеља социјално - емоционалног развоја
- посебно је важан развој невербалне и вербалне комуникације које су неопходне због
развоја говора
Период малог детета- карактеристике
- медицинска сестра васпитач утиче на даље развијање говора, богаћење речника
- у овом периоду за васпитни утицај веома је важна карактеристика пластичност; дете
упија све као сунђер и веома је важан
- развијање мишљења, интелигенције,развој маште и стваралаштава ( сликовнице са
кратким текстом, песме, приче...)
- период радозналости (желе све да дотакну)
- рад на развоју радних навика
Предшколски период (од 3-6 година) - карактеристике

- период израженог интелектуалног развоја
- имају изражену потребу за социјалним контактом
- постављају се темељи моралног васпитања (дете учи шта је лепо или ружно; добро-лоше;
исправно-неисправно; друштвено-себично и др.)
- естетско васпитање се развија кроз разне активности
- траже да њихове потребе буду задовољене одмах (васпитач треба да учи дете да одложи
своје жеље)
Јаслице
Прву карику у васпитању и образовању чине дечије јаслице, где се

смештају деца од 12 до 36 месеци (од 1. до 3. године). Уколико постоји
техничка и кадровска могућност установе у јаслице се смештају и деца од 6
месеци. Најважнији аспект у развоју деце у овом узрасту јесу нега, исхрана
и васпитање. Са децом у јаслицама медицинска сестра васпитач ради на
развијању здравствено-хигијенских, културних и радних навика, као и
навикавање на дружење – (социјализација), одвајање од родитеља, а рад
са децом одвија се путем активности и игара за рани развој, са садржајима
који подстичу негу, развој чулне активности и опажања, социјално-
емоционалне односе, игру, моторичке активности, ликовне активности и
24
игре драматизација. Да би се све ово постигло са децом раног узраста

потребани су обучени стручњаци (медицинске сестре васпитачи, стручни
сарадници) али и пуно љубави и пажње. Они су потребни да би се деца
лакше адаптирала на нову средину, на одвајање од родитеља.
Период адаптације је карактеристичан за боравак у јаслицама и веома
критичан период за развој детета. Свака медицинска сестра васпитач мора
да има пуно топлине, знања и стрпљења како би детету олакшали период
адаптације на јаслице. Децу не треба нагло одвикавати од било које од
раније стечених навика – цуцла, пелене, играчке (за полазак у вртић карактеристични
су трансакциони предмети – играчке које деца доносе од куће) јер се ризикује да дете врло
тешко (или никада) не прихвати јаслице или вртић. Важна је и комуникација
и контакт са родитељима, јер је и за њих полазак детета у јаслице велика
промена и траума. Потребно је поштовати сугестије и предлоге родитеља
како би се детету олакшао боравак у колективу. Боравак деце на почетку, у
периоду адаптације, траје 1-2 сата, па се касније продужава. Када се процес
адаптације заврши, онда се деца уводе у правила понашања у колективу.
Дечији вртићи
У дечији вртић се уписују деца узраста од 3. до 6. године. Осим

васпитно-образовног рада који је приоритет у дечјим вртићима брине се и о
исхрани и о њиховој превентивној здравственој заштити. О здрављу деце
брину медицинске сестре и лекари из дома здравља кроз организоване
прегледе који се обављају у ПУ.
За васпитно – образовни развој задужени су васпитачи. План и програм
васпитно – образовног рада доноси Васпитно – образовно веће које чине:
стручни сарадници (педагози, психолози), васпитачи. У дечијем вртићу се
подстиче развој различитих аспеката личности детета кроз:
- интелектуално васпитање - соцално емоционални развој
- физичко здравствено васпитање - развој говора и стваралаштва
- драмско, ликовно изражавање и др.
Деца која бораве у дечјем вртићу, не само да бораве у кругу својих

вршњака, играју се и контактирају с њима, што је врло важно за социјалну
адаптацију детета, већ се уједно интензивније интелектуално развијају и
брже постижу зрелост за школу. То посебно значајно у случајевима када
родитељи немају времена или могућности да сами посвете више пажње
развоју своје деце. Зато су дечји вртићи потребне васпитно-образовне
институције друштва.
У предшколским установама (јаслицама и вртићима) постоје различити

модели рада. Следи објашњење неких од тих модела који се реализују.
То су Модел А и Б, Тематско планирање, Пројектно планирање.
Програм рада у предшколској установи може да се организује путем

Модела А или Модела Б, у зависности од личног опредељења васпитача и тимова
васпитача на нивоу установе.
25
Модел А јe отворeн систeм прeдшколског васпитања и образовања. Полазиштe
програма јe дeтe, као нeдeљива динамична личност. Васпитач јe крeатор,
истраживач, практичар и критичар сопствeнe праксe. Задатак васпитача је да на
основу интересовања деце дневно планира већи број садржаја и активности и
пружи деци могућност избора. Основни циљ у моделу А је подстицањe цeлокупног
дeтeтовог развоја уз уважавањe свих њeгових потeнцијала. Рад са децом
организује се према дечијим потребама и интересовањима. Могући центри
интересовања су: центар улога, центар језичке културе, грађевински центар,
музички центар, манипулативни центар, конструкторски центар, центар уметности
и центар играоница - физичко васпитање. Центри интересовања се опремају у
зависности од избора теме. Модел Б сe ослања на ранија позитивна искуства
васпитно-образовнe праксe. Основни циљ у моделу Б јe цeловит развој укупних
потeнцијала дeтeта и напрeдовањe у сваком од њeгових аспeката, уз квалитeтно
усавршавањe оних домeна којe јe дете вeћ усвојило. Активности сe распорeђују у
току дана у зависности од потрeбe групe и тeмe којом сe група бави. Планирањe сe
одвија по аспeктима дeчјeг развоја а васпитачи у складу са потрeбама својe групe
вршe избор и уобличавањe задатих васпитно-образовних циљeва и задатака, који
сe остварују кроз активности одрeђeнe нeдeљним плановимау складу са
прeдвиђeним eтапама којe трају од двe до шeст нeдeља. У Моделу Б структуру
програмске основе васпитно-образовног рада чине:
• физички развој (телесне, перцептивне и здравствено-хигијенске активности)
• социо-емоционални (друштвене, афективне активности)
• когнитивни развој (откривалачке, логичке, радне активности)
• развој комуникације и стваралаштава (говорне, драмске, ликовне, музичке и
плесне активности).
За рад са децом васпитачи углавном могу да одаберу један од два понуђена

модела (уколико то није другачије уређено у самој предшколској установи).
Разлика међу моделима је у томе што се Модел А темељи на отвореном систему
васпитања и акционом развијању програма зависно од интересовања деце, а
Модел Б има карактеристике когнитивно-развојног програма и разрађене васпитно-
образовне циљеве, задатке васпитача и типове активности, од којих васпитач бира
оне који ће задовољити потребе и интересовања деце и бити у складу са њиховим
могућностима.
Тематско планирање: сродни/слични садржаји се интегришу у једни смислену

целину. Васпитач не смишља тему него она потиче од деце, теме могу трајати једну
недељу, неколико недеља или неколико месеци. Код тематског планирања важно је
да се уважава захтев да се прожимају и повезују садржаји свих врста и типова
активности (игра, усмерена, слободна активност). То подразумева и ситуационо
учење, које карактерише стварање и коришћење животних ситуација, у којима су
деца подстакнута да откривају чињенице и проналазе решења за конкретне
животне проблеме.
Васпитач до теме долази кроз:
-посматрање и разговор са децом; -анализом значајних догађаја за дете у вртићу и
окружењу; -анализом циљева и садржаја који су реализовани у предходном
периоду; -анализом очекивања родитеља и могућност њиховог укључивања у рад;
Теме у тематском приступу су претпоставке васпитача у вези са интересовањем
деце које су прилагођене узрасту. У тој концепцији планирања васпитач може да
испланира и читав месец унапред. Због тога је тема доста структуриран приступ
који дефинише одређене садржаје којима ће се деца бавити. И врло је вероватно
да ће код деце постојати интересовање, али исто тако нема превише слободе деце
у избору.
26
Планирање по пројектима: Пројекат је заснован на интересовањима деце

али оних садржаја који су значајни и вредни пажње за свако дете. Улога коју
васпитач има у планирању је да подстиче истраживање кроз намерно
усмеравање деце на значај управо тог сегмента који се односе на
предвиђање истраживачких корака а не садржаја. У пројектном приступу
постављеној теми је немогуће предвидети правац гранања. Тај правац
одређују деца кроз постављање питања за одређене садржаје. Метода
интегрисаног учења чији је циљ пружање помоћи детету да разуме своје
сопствено искуство и свет у коме живи. Ово планирање подразумева низ
повезаних активности у којима једно или више деце детаљније проучава
неки проблем или одређену тему. Код овог облика планирања поштује се
право детета да бира шта ће радити, како ће истраживати, кога ће укључити
у истраживање. Васпитач заједно са децом може одабрати више тема за
пројекат и истраживање. Планира се почетак, ток и завршетак пројекта као и
стечена знања на основу пројекта.
ТЕМАТСКО ПЛАНИРАЊЕ ПРОЈЕКТНО ПЛАНИРАЊЕ
„воћено од стране васпитача“ „ВОЂЕНО ОД СТРАНЕ ДЕЦЕ“
Васпитач предвиђа теме иодређује већину корака у Немогуче је унапред предвидети правац како ће се
складу са очекивањима а не препознавањем и развијати нека тема за коју су деца заинтересована
задовољавањем очекивања деце јер све зависи од тога како и која ће питања деца
постављати на одређену тему или ситуацију у
Теме у тематском планирању су предпоставке
вртићу и околини. Васпитач мора да прати ток тих
васпитача у вези са интересовањима деце које су
њихових питања и заједно са децом да тражи
прилагођене узрасту
одрогоре на њих
Васпитач може да испланира и месец дана унапред За постављену тему за коју су деца показала
свој рад са децом. Ово је много више структуиран интересовање предвиђају се могући садржаји
приступ који дефинише оредђене саржаје којима (васпитач и деца заједно) али васпитач увек мора
ће се деца бавити (садржаји су по избору васпитача да води рачуна да ти садржаји буду значајни и
значајни и вредни за децу) врдни за децу.
Вероватно је да код деце постоји интересовање Васпитач обезбеђује услове тј. различите изворе за
иако су васпитачи ти који су их одредили али се откривање одговора на дечија питања (књиге,
може десити да се та интересовања погрешним слике, видео снимци, информације са интернета,
избором васпитача „угуше“ Дечије интересовање и посета неком догађају или објекту у локалној
учење постаје на овај начин намерно („наменско“) заједници (пијаца, продавница, музеј, карневал,
а не спонтано кроз процес дечијег испитивања и изложба...) ) а пре свега васпитач покушава деци да
преиспитивања. кроз реалне ситуације одговори на питања,
недоумице.... Тако се развија прави партнерски
однос деце и васпитача и деца имају веће учешће у
животу у ПУ.
ПРИМЕР: ГОДИШЊЕ ДОБА-ЗИМА. Васпитач ПРИМЕР: ГОДИШЊЕ ДОБА – ЗИМА. Васпитач је

планира различите активности, игре, садржаје свестан да деца морају стећи одређена знања
везане за ову тему, унапред оквирно испланира везана за ово годишње доба али већину деце у том
27
шта ће се све радити у наредних месец дана тренутку занимају превозна средства. Васпитач ће
полазеђи од тога шта све везано за годишње доба помоћу богаћења средине у вртићу, али и кроз
зиму може интересовати децу на одређеном постављање питања спојити дечије интересовање
узрасту....И у највећем броју случајева оно што је (превозна средства) и годишње доба (зима) па
васпитач унапред испланирао поклопиће се са заједно са децом истраживати и доћи до одговора
најчешћим интересовањима деце. Васпитач ће и на питање нпр којим превозним средством долази
својим усмеравањем у раду са децом наводити деда Мраз, зашто баш тим превозним средством,
децу да науче што више појмова везаних за зиму..... па која то још превозна средства постоје и зашто не
може са њима да дође итд...На тај начин
задовољавају се дечија интересовања али и
повезују са оним што деца треба да усвоје у
одређеном узрасту (одређена знања).При томе се
поштује пре свега дечије интересовање и да деца
буду активни учесници у проналажењу одговора на
питања па самим тим и учењу.
11. Здравствена припрема за пријем деце у колектив.
При првом доласку детета у колектив, потребно је да родитељи за своје

дете донесу здравствену документацију, потврду од надлежног диспанзера
која се издаје на основу: утврђивања епидемиолошке ситуације у породици
из које дете долази; контрола резултата крвне слике, микробиолошког
прегледа бриса носа и ждрела и перианалног бриса, копрокултуре и
паразитолошког прегледа столице. Након извршеног општег клиничког
прегледа, антропометријских мерења, процене стања ухрањености,
процене психомоторног развоја, прегледа чула, офтамолошког и
стоматолошког прегледа и обављене вакцинације и ревакцинације, лекар
издаје здравствену потврду.
Пријем детета у колектив
Пријем детета у колектив врши се након увида у прибављену здравствену

документацију. За свако примљено дете се попуњава одговарајући
здравствени картон у који се уносе подаци : - о социјалној структури
породице; - о материјалним, стамбеним и здравственим условима у којима
живи породица детета. Посебна пажња се обраћа на анамнестичке податке
узете од родитеља о пренаталном и постнаталном периоду детета, као и
подаци о прележаним болестима детета, изврши се увид о вакцинацијама и
ревакцинацијама. При породичној анамнези обраћа се пажња на
евентуално постојање хроничних обољења, бронхијалне астме, шећерне
болести код чланова породице као и на алергије детета. Сви подаци се
уносе у предвиђену здравствену документацију за свако дете.
12. Дневна тријажа
28
Дневну тријажу врши педијатријска сестра (сестра на превентиви) или

медицинска сестра васпитач свакодневно приликом доласка детета у
јаслице/вртић, уз обавезно присуство родитеља од којих узима податке о
здравственом стању детета пре доласка у вртић, као и о здравственом
стању осталих чланова породице. У општој процени здравственог стања
детета које врши медицинска сестра васпитач приликом свакодневног
пријема, потребни су одговарајући услови, у противном таква процедура
била би формална. Потребно је обезбедити добру осветљеност просторије
где се врши пријем детета, избегавати гужву при пријему, јер највећи број
родитеља доводи децу у исто време. Када је дете здраво то је лако
проценити и препознати, оно је ведро, расположено, лако успоставља
контакт, изглед коже је нормалан, дисање без сметњи и напора. За разлику
од здравог детета, болесно дете је измењеног расположења, плачљиво,
одбија сарадњу, општи изглед је измењен као и изглед лица, који је болан и
потиштен, кожа и видљиве слузокоже су промењени ( неки од карактеристичних
симптома: кожа је бледа и сува ако је недовољан унос течности или због губитка течности
– повраћање, пролив; ако је повишена температура, дете убрзано или отежано дише, може
се јавити и цијаноза око усана, рад срца и пулс су убрзани, водњикаве очи, зајапуреност
лица).
Дневна тријажа обухвата проверавање спољашњег изгледа детета од главе
до пете, одевеност детета у односу на спољашњу температуру и временске
услове, увид у личну хигијену детета (коса, руке, чула); преглед коже,
слузокоже грла, мерење телесне температуре по потреби.
Уколико медицинска сестра васпитач примети да дете показује неке знаке
малаксалости или болести саветоваће родитељима да га не оставља у
вртићу већ одведе код лекара. Уколико се здравствено стање детета
промени (погорша) у току боравка у вртићу, медицинска сестра васпитач је
у обавези да обавести једног од родитеља о тој промени и по потреби да
посаветује родитеља да што пре дође по дете да би га благовремено
одвели код лекара. У међувремену медицинска сестра васпитач је у
обавези да примени одговарајуће мере лечења, и по доласку родитеља
известиће га о мерама које је предузела.
13. Систематски прегледи
Лекари педијатари из дома здравља који обилазе предшколске установе

неколико пута у току месеца у обавези су да обаве систематске прегледе
деце два пута у току године. Ови организовани систематски прегледи у
вртићима обезбеђују праћење физичког и психичког раста и развоја, као и
рано откривање било каквих промена и поремећаја у здравственом стању
код деце. Систематски преглед лекари, односно, дом здравља планира и
заказује у договору са одговорним лицима у предшколској установи.
У здравственом листу који се при упису у предшколску установу отвара за
свако дете, на страни која је предвиђена за систематске прегледе,
медицинска сестра уписује датум сиситематског прегледа, она мери тежину
и висину детета, а лекар врши општи клинички преглед:
- процена ухрањености;
- процена стања по системима органа у организму;
- стање чула;
29
- процена психомоторног развоја детета;

О обављеном систематском прегледу лекар у сарадњи са медицинском
сестром мора да састави извештај који се шаље управи предшколске
управе и дечијем диспанзеру.
Битно је да се о систематском прегледу обавесте родитељи, путем
информација на огласној табли у вртићима или преко родитељских
састанака. Такође било би добро да медицинска сестра васпитач припреми
(психички) децу за систематски преглед. Психичка припрема деце за
систематски преглед је веома битна јер деца углавном имају страх од
лекара. Битно је да медицинска сестра васпитач објасни деци ко долази,
шта ће да се дешава и да их увери да ће она све време бити присутна јер
то улива поверење деци.
14.Стоматолошка заштита уста и зуба деце
Стоматолошка заштита уста и зуба код деце у предшколском периоду

обухвата:
- систематске прегледе уста и зуба који треба да почну од 3. године – једном
годишње
- потпуну заштиту уста и зуба уз примену савремених профилактичких мера и
средстава;
- систематско збрињавање почетних облика зубног каријеса, ортодоноских
аномалија и гингивиналних обољења (гингивитис – запаљење десни);
При првом прегледу зубара у вртићу, у здравственом листу у предвиђеном
делу уписује се тренутно стање зуба и уста. И у најранијем периоду, ако се
нађе и најмања промена на зубима, врши се збрињавање у стоматолошкој
амбуланти. Неколико пута у току године стоматолог посећује предшколске
установе иу сарадњи са васпитачима обавља се здравствено васпитање
деце за негу уста и зуба. Веома је важно вршити овакву врсту здравственог
васпитања деце раног узраста јер се тако код њих веома рано ствара
навика и свест о заштити уста и зуба. Стоматолог у сарадњи са васпитачем
објашњава деци важност свакодневног правилног прања зуба. Такође деца
се уче које намирнице су штетне за зубе (угљени хидрати – бомбоне,
чоколада...) а које намирнице треба јести јер јачају зубе. Такође деца се
упознају и о штетности стављања разних предмета (делови од играчака,
сисање палца...) у уста која могу бити штетна по зубе (од сисања палца
зуби могу да се деформишу, од разних тврдих предмета зуби могу да се
сломе). Све ове значајне информације о стоматолошкој заштити уста и зуба
најбоље и најпродуктивније је организовати кроз разне активности/игру јер
ће их деца тако боље усвојити и примењивати. О стоматолошкој заштити
уста и зуба осим деце треба упознати и њихове родитеље, кроз предавања
која се организују за њих уз гостовање стоматолога.
15.Спречавање повреда
30
Безбедност деце у предшколској установи представља дужност и обавезу

свих запослених у установи. Потребно је у свакој предшколској установи
направити програм мера безбедности којима ће се предупредити све
ризичне ситуације, а односи се на:
- утврђивање обавеза и одговорности свих запослених у предшколској
установи;
- обезбеђивање прозора, тераса, степеница као и улаза и излаза из објекта,
обезбеђивање инсталација;
- обезбеђивање дворишта, тераса и других отворених простора вртића;
- заштита грејних површина (радијатора, ТА пећи, електричних инсталација...)
- начин складиштења и чувања хемијских средстава;
- обезбеђивање мера противпожарне заштите;
- да играчке и игровни материјал задовољавају све предвиђене здравствено
– хигијенске прописе (да нису токсичне, од прописаних материјала, да се не
скида боја...) као и да буду обих ивица и прикладне за одређене узрасте
(деца млађих узраста не смеју да користе ситне играчке или играчке
састављене од ситних делова);
У случају било какве повреде, потребно је изоловати дете, указати му
прву помоћ (медицинска сестра на превентиви заједно са медицинском
сеством васпитачем), позвати лекара (или Хитну помоћ) и обавестити
родитеље, уписати (описати) читав случај у Књигу повреда која се
налази у предшколској установи и део је здравствене документације.
Пример из једног вртића:

ПРАВИЛАН ПОСТУПАК У СЛУЧАЈУ ПОВРЕЂИВАЊА ДЕТЕТА
Уколико је дишло до озбиљне промене здравственог стања детета у којима треба реаговати хитно
(јако крварење, озбиљни проблеми са дисањем, гушење, губитак свести, сумња на тежу повреду
главе и кичме, прелом...) НЕ ПОМЕРАЈТЕ ДЕТЕ, позвати сестру на превентиви или замену.
Сагледавају се околности, узимају се информације где се заједнички процењује да ли је повреда
теже или лакше природе. Када се процени и посумња да је тежа повреда у питању, одмах прибрано
позвати Хитну помоћ (194). У свему поступити по упутствима лекара Хитне помоћи. Чекати долазак и
све време се борави са дететомдок се указује помоћ и после пружене помоћи се обавештавају
родитељи, стручни сарадник за превентивну здравствену заштиту, референт за безбедност,
директор или помоћник директора.
Уколико процените да је повреда здравственог стања детета лакша, укажете одмах прву помоћ
детету, али уколико повреда захтева преглед, интервенцију или мишљење, прво укажите детету прву
помоћ, овабестите родитеља и поступите како се договорите са њим ( да ли родитељ одмах долази у
вртић или се налазите у амбуланти ДЗ или Дечије клинике).
Белешке о овом случају пишу се у облику изјаве директору ПУ као и белешка у предвиђеној
документацији (Књига повреда) са тачним описом места и времена и начина повређивања детета и
на који начин је пружена помоћ детету и које мере су предузете да дете буде адекватно збринуто.
КАДА ПОЗВАТИ ХИТНУ ПОМОЋ
 ДЕТЕ ЈЕ БЕЗ СВЕСТИ, ПОЛУСВЕСНО ИЛИ КОНФУЗНО

31
 ДЕТЕ НЕ ДИШЕ
 ДЕТЕ ИМА ОПСТРУКЦИЈУ ДИСАЈНОГ ПУТА СТРАНИМ ТЕЛОМ
 ДЕТЕ ОТЕЖАНО ДИШЕ, ИМА КРАТАК ДАХ ИЛИ СЕ ГУШИ
 ДЕТЕ ИМА ВИДЉИВО КРВАРЕЊЕ КОЈЕ СЕ НЕ МОЖЕ ЗАУСТАВИТИ
 ДЕТЕ ИСКАШЉАВА ИЛИ ПОВРАЋА КРВ
 ДЕТЕ СЕ ОТРОВАЛО
 ДЕТЕ ПО ПРВИ ПУТ ИМА ЕПИЛЕПТИЧКИ НАПАД ИЛИ НАПАД КОЈИ ТРАЈЕ ДУЖЕ ОД 5
МИНУТА
 ДЕТЕ ИМА ПОВРЕДУ ГЛАВЕ, ВРАТА ИЛИ КИЧМЕ (пад са висине, на дете је пао намештај
или део намештаја итд)
 ДЕТЕ СЕ ЖАЛИ НА НАГЛО НАСТАО ЈАК БОЛ
 ДЕТЕ ЈЕ У СТАЊУ ЖИВОТНЕ УГРОЖЕНОСТИ (тешке повреде које захтевају стручну
медицинску интервенцију)
 СТАЊЕ ДЕТЕТА СЕ МОЖЕ ПОГОРШАТИ ИЛИ ПОСТАТИ ОПАСНО ПО ЖИВОТ У ТОКУ
ТРАНСПОРТА ДО БОЛНИЦЕ
 ДЕТЕ СЕ МОРА УКЛОНИТИ КАКО НЕ БИ ПОСТАЛО ЖРТВА ПОЈЕДИНАЧНЕ ИЛИ МАСОВНЕ
НЕСРЕЋЕ
АКО ПОСТОЈИ БИЛО КОЈА ОД НАВЕДЕНИХ СИТУАЦИЈА ИЛИ НИСТЕ СИГУРНИ У СВОЈУ
ПРОЦЕНУ – ПОЗОВИТЕ ХИТНУ ПОМОЋ 194
16.Праћење здравственог стања деце
Праћење здравственог стања деце врше лекари-педијатри из дечијег

диспанзера обиласком деце у предшколским установама али и
педијатријске сестре у вртићу као и васпитачи. О свим посетама и прегледу
деце мора се водити уредна евиденција (у здравственом листу за дете), као
што се морају обавештавати родитељи. Лекар/педијатар мора вршити
сталну контролу и мора бити упознат са условима боравка деце у вртићима.
При обиласку вртића лекар од сестре из вртића тражи основне хигијенско
епидемиолошке податке и обилази просторије за боравак деце. У сезони
епидемије (нпр. грипа или богиња) лекар у сарадњи са особљем вртића
врши и превентивни рад са родитељима и децом и чешће прати
здравствено стање деце. Васпитач континуирано врши антропомертијска
мерења деце у својој групи и податке убележава у здравствени лист сваког
детета. Предшколска установа у складу са програмом превентивно-
здравствене заштите планира мере и активности које се у сарадњи са
Здравственим центром и Заводом за јавно здравље спроводе у циљу
очувања здравља деце у колективу.
Програмски задаци превентивно-здравствене заштите деце, као и мере за
очување и унапређење здравља деце, одвијају се кроз следеће области рада:
 контрола здравственог стања деце (на основу изгледа детета, прегледа
коже, видљиве слузокоже, узимања анамнестичких података од родитеља о
њиховим запажањима у погледу здравственог стања детета сумњивог на
почетак болести и изолација болесног детета. По потреби, код сумње на
појаву и болести детета, обавештавамо родитеље или у специфичним
ситуацијама надлежног педијатра.
32
 стварање одговарајућих услова у средини где бораве деца (редовно

одржавање хигијене простора, температура просторија, осветљеност,
проветреност, као и хигијена и безбедност на отвореном простору).
 свакодневни здравствено-образовни рад на формирању навика које
воде ка очувању здравља деце (развијање културно-хигијенскух навика,
одржавање личне хигијене деце, развијање правилног односа према
исхрани, правилан ритам живљења у вртићу), едукација родитеља у вези са
личном хигијеном и хигијеном исхране деце, заштита животне средине и др.
 континуирана (периодична) контрола раста и развоја деце (мерење
телесне тежине и висине и специјалистички прегледи деце) и преглед на
педикулозу. Код деце код које је уочена појава педикулозе (вашљивост),
деца се издвајају из групе, а родитељима се дају усмена и писмена
упутства за отклањање педикулозе.
Рад на здравственој заштити деце:

 Редовно праћење здравственог стања деце у установи – кроз дневну
тријажу.
 Тромесечно мерење телесне тежине и телесне висине као и контрола
општег хигијенског стања деце,
 У сарадњи са Дечјим диспанзером обављају се систематски прегледи деце
– два пута у току програмске године: у септембру за сву децу а други пут
само за предшколску децу.
 Сарадња са лекарима специјалистима – ортопед, логопед, зубар, очни
лекар,и статистичка обрада добијених резултата и сарадња са родитељима
на том пољу.
 Припремање брошура и летака за информисање родитеља о здравственом
стању деце, о актуелностима у здравству итд.
 Рад на развијању здравствено – хигијенских навика код деце, организовање
активности са децом у вези тих навика – васпитач у групи, медицинска
сестра – техничар на превентивној заштити, други здравствени радници –
гости.
 Стална контрола физичких услова у просторијама боравка деце као и у
осталим просторијама.
 Рад на спречавању настанка и ширења заразних болести и повређивања
деце – пружање прве помоћи у случају повреде и вођење одређене
документације као и извештаје о вези са тим.
 Вођење здравствене документације деце – здравствени картони деце и
лекарски упути за вртић.
 Набавка средстава за прву помоћ.
33
17. Организација времена – распоред живота деце раног узраста
Правилна организација ритма живљења деце раног узраста има велики

значај у дечијим установама, где се налазе деца различитог узраста, која
имају различите активности и различите потребе. Код одређивања и
успостављања ритма живљења деце потребно је водити рачуна о извесним
принципима, односно начелима.
Правилно успостављен ритам живљења треба да допринесе:

- јачању и заштити дечијег организма;
- оптималном физичком развоју;
- усвајању одговарајућих навика;
- формирању задовољног детета;
Структура временског распореда активности, поред организације средине у

којој дете живи и развија се, једна је од најважнијих одредница смера и
квалитета васпитно-образовног процеса у дечијем вртићу. Временски
распоред може се посматрати линеарно и циклчно.
Предшколски узраст представља највећу линеарну целину, док се уже целине могу
сагледати у секвенцама које обухватају оно што се остварује са децом у току појединих
годишта, месеци или дана. Циклични распоред односи се на временске секвенце које се
понављају, на структуру и ритам дневних активности деце и васпитача, одређене режимом
дана.
Временским распоредом – режимом дана, одређује се структура и ритам

дневних активности деце и васпитача. Он представља еластичан оквир који
омогућава добру организацију времена и активности према званичном
програму (Основе програма предшколског васпитања и образовања) по
којем се ради у дечијем вртићу, који је наравно, прилагођен узрасним
карактеристикама као и индивидуалним потребама и могућностима деце.
Познато је да се дете развија према сопственим законитостима (сопственом програму) и да

његово подвргавање начину и ритму живљења, који више одговара одраслима, ремети
његов природни ритам и задовољење аутентичних потреба. Због тога читава организација
дечијег вртића, а посебно распоред времена и активности, треба да води више рачуна о
потребама деце него о погодностима за родитеље и васпитаче, што између осталог значи
поштовати слободу деце. Када је у питању временски распоред треба такође водити
рачуна да са остваривањем постављених васпитно-образовних циљева, не треба журити
по цену површности, јер сврха рада васпитача није толико постизање одређених резултата
у прописаном року, колико интензивирања дечије активности.
Приликом усклађивања ритма живљења са потребама деце треба водити
рачуна о правилном смењивању разних врста активности, у просторијама за
боравак и на отвореном ваздуху, активности у којима има кретања и
седећих активности, интензивног напрезања и опуштања, активног одмора
и спавања.
У јаслама и вртићу не треба да постоји строго утврђен распоред унапред
прописаних садржаја и активности и сестра васпитач не сме инсистирати на
ономе што је унапред планирано, уколико то не доприноси развоју деце.
Васпитно образовни рад треба да се одвија континуирано кроз спојене
елементе режима дана којима се смењују и настављају једна на другу.
Значај правилног ритма живљења деце у колективу
34
Ритам живљења деце предшколског узраста потребно је да буде заснован

на здравствено–физиолошким и васпитним основама. Значај правилног
распореда живљења за васпитање деце огледа се у доследности при
формирању навика и задовољавању потреба код деце. Међутим ова
доследност у распореду живљења изискује и флексибилност.
Правилно успостављен ритам живљења код деце неопходан је услов за
успешно усвајање и аутоматизацију одговарајућих навика: здравствено –
хигијенских, радних, културних.... У току интеракције деце и одраслих
обликују се и поткрепљују позитивне навике и отклањају штетне. Добар
распоред живљења ствара услове да дете буде радосно и задовољно.
Овакав распоред ритма живљења неће представљати сметњу у развоју,
већ ће пружити широке могућности за оптимално развијање физичких и
психичких способности.
Ритам живљења не би требало да предвиђа опште време појединих
активности које ће бити исто за сву децу у групи, већ да подразумева
оријентационо време активности за свако дете. На тај начин низ
комплексних радњи у целој групи траје дуго времена, али је то за дете од
великог значаја.
Медицинска сестра не узима мало дете ради делимичног намирења већ
обавља радње око детета у том оријентационом времену (пресвлачи га,
разговара са њим, храни га, ставља на спавање). Свако дете у оваквој
организацији има свој лични ритам,оно не чека да буде пасивно намирено.
Овако спроведен ритам живљења са узрастом и развојем деце треба да се
мења и прилагођава. Оно на шта медицинске сестре васпитачи треба увек
да обраћају пажњу је и водећи принцип за њих а то је да активност деце и
радње намирења деце треба да се везују у један континуирани ланац.
При одређивању ритма активности, осим узраста неопходно је узимати у
обзир и индивидуалне особености деце и њихово здравствено стање. Деца
са повећаном напетошћу нервног система, деца са здравственим
проблемима више енергије троше и брже се умарају и потребно им је да се
време одмора и сна продужи, а активности треба да буду тако организоване
да их не исцрпљују превише али да при томе не буду ни сувише пасивна.
Велики значај при успостављању ритма живљења, посебно у првим
месецима живота има доследност у смењивању храњења, сна и будности.
То значи да успостављен ритам живљења код сваког појединог детета
треба поштовати. Свака већа недоследност негативно ће се одразити на
нервни систем детета и развој његове личности.
Правилно успостављен ритам живљења, који се доследно спроводи
довешће до тога да ће деца бити активна све време будности, биће
сталожена и уравнотежена. Значајно је и да се познају социјално – културни
услови живота породице у којој дете борави и да се усагласи ритам
живљења у породици и у предшколској установи.
-овај текст допунити са текстом из «Корак по корак»
- Нега и васпитни рад - стр.401-
18.Елементи режима дана
35
• самосталне (слободне) активности по дечијем избору

• усмерене активности
• комбиноване активности које се могу обављати у просторијама за
боравак или отвореном простору
• јутарње телесне вежбе
• рекреативне паузе
• време за задовољење хигијенских и физиолошких потреба
• оброци
• спавање и одмор
САМОСТАЛНЕ (СЛОБОДНЕ) АКТИВНОСТИ по дечијем избору су веома

погодне за почетак дана јер представљају најпироднији начин да се деца
укључе у колектив и активирају нечим што их посебно привлачи. То могу
бити све игре и друге активности код којих долази до изражаја дечија
иницијатива и стваралаштво. Те активности су перцептивно–моторичке,
откривалачке или стваралачке, практичне животне и радне активности
(кутак фризера, кухиње, лекара, мајстора...). Самосталне активности по
избору детета изводе се, по правилу, у мањим групама (2-3 детета) или
индивидуално.
Васпитач утиче на децу, углавном индиректно, преко избора и организације
материјала, учествујући у неким активностима само као активан посматрач
а у неким као равноправан партнер читајући деци текстове које одаберу у
одговарајућем кутку или им пуштајући музику.
Васпитач има значајно место у слободним активностима јер помаже деци у
избору активности, усмерава их, подстиче, храбри, даје иницијативу,
похваљује, упућује на помоћ других, открива индивидуална интересовања.
Деца у јасленом узрасту врло брзо прелазе са једне на другу активност,
васпитач то не треба да спутава јер је то у природи сваког детета. Васпитач
деци обезбеђује богат и разноврсан материјал за игру, он прати активности
сваког детета пружа помоћ у неким ситуацијама, показује, објашњава и на
тај начин успоставља емотивни контакт са дететом.
У слободним активностима у дечијем вртићи, присутно је само
оквирно планирање (васпитача и деце) простора и његове опреме
материјалима за игру и активности деце. Иницијатива је, углавном, на
страни деце, која се спонтано групишу у неформалније групе или их пак
индивидуално остварују.
Зависно од својих потреба, мотивисаности, интересовања (преокупација),
формираних особина, деца се опредељују за било које од напред
наведених врста активности. Слободне активности су у служби развоја
деце, али су и прилика да се на један веома природан начин остварује
васпитно – образовни утицај. Слободне активности дете води по свом
нахођењу, према свом циљу, по својој идеји, остварује вољну радњу и врши
је зато што је тако одлучило и што му то причињава задовољство.
Слободне активности су изванредна прилика за развијање стваралачких
способности које подразумевају самостално решавање проблема, начина
употребе материјала, предлагање оригиналних решења.
36
У оквиру слободних активности, најчешће се јавља спонтана игра

деце, која има значајно место у њиховом развоју. Васпитач треба да је
препозна, да је посматрајући разуме и ако је потребно, у неким приликама
да је искористи за решавање емоционалних, когнитивних или социјалних
конфликата.
Слободне активности су изванредна прилика да се успостави и негује
емоционална веза дете–васпитач или дете-дете. У оквиру ових активности
деца се слободно оријентишу и на друге особе од којих могу да прибаве
адекватно искуство (друге особе у вртићу, родитељи и сл.)
Улога васпитача у слободним активностима се своди на улогу
суиграча, на улогу активног посматрача и понекад само на физичко
присуство у васпитној групи (када се бави другим активностима).
УСМЕРЕНЕ АКТИВНОСТИ обављају се у једном дужем или два краћа

периода у току дана. Васпитач окупља децу да би заједно слушала причу,
гледала филм, представе луткарског позоришта, певала и плесала, играла
се друштвених игара са правилима, групно се бавила радним и
стваралачким активностима.Ове активности се спроводе по утврђеном
плану, кроз игру се усвајају елементарна знања из више различитих
области: физичко васпитање, ликовно васпитање, музичко, развој говора, а
за децу после треће године значајно је развијање основних математичких
појмова.
Организација и дужина трајања усмерених активности се разликује пре
свега од узраста деце. Усмерене активности трају онолико дуго колико
постоји интересованост за такву активност а васпитач на основу
заинтересованости деце треба да процени да ли ће активност приводити
крају (овде је битан педагошки такт васпитача!!!!). Постоји оријентационо
време трајања усмерених активности у односу на психофизичке
способности деце: за најмлађу јаслену групу 5-10 минута; за средњу јаслену
групу 10-15 минута; за старију групу 15-20 минута. Већина усмерених
активности може да се остварује у периоду између доручка и ручка.
Разумљиво је да се усмерене активности могу одржати и у поподневним
сатима, ако је у питању вртић са целодневним боравком и ако деца остају
дуже (до 17.00).
Усмерена активност представља организовану васпитно – образовну
активност од стране васпитача (или на старијим узрастима деце и
васпитача у сарадњи), који се детаљно планирају, подлежу контроли и
вођењу васпитача и које се остварују са свом децом или у групама деце.
Полазећи од задовољавања актулених развојних потреба,
доминантних интересовања деце или пак од актуелних збивања из
спољашње средине планирају се врсте активности, формулишу се васпитно
– образовни циљеви, на основу којих се одређују програмски садржаји,
средства, методе, простор, време извођења и др. Основу за формулисање
баш тих циљева, чине управо уочене потребе и интересовања деце, које су
последица актуелности у њиховом развоју. Садржаје усмерених активности
чине програмски садржаји, чија правовремена и стручна реализација богати
когнитивни, моторни, социјални и емоционални развој.
37
Овај облик активности у дечијем вртићу, зависно од планираних

садржаја, може да обухвати све напред наведене врсте активности деце.
Оне се изводе у свим просторима, који су природни амбијенти (или пак
најприближнији, најадекватнији) за остваривање одређених васпитно –
образовних задатака и садржаја.
Улога васпитача у реализацији усмерених активности може бити:
доминантна (водећа), васпитач може бити саиграч (равноправан партнер у
игри), а може бити и активни посматрач. Улога васпитача одређује садржај
активности, узраст деце, облик рада, простор и средства којима се
располаже. У одређивању облика рада полазиће се од природе активности
и одређеног циља, али тежиште у њиховом остваривању биће на групном и
фронталном раду; у неким случајевима користиће се и индивидуални облик
рада (недопустиво је у васпитној пракси правити синоним усмерене
активност – фронтални рад).
КОМБИНОВАНЕ АКТИВНОСТИ се састоје од самосталних активности по

избору деце и усмерених активности које могу бити индивидуалне или
групне. Ако се обављају унутар вртића могу се комбиновати различите
просторије за обављање тих активности (вишенаменске просторије) и
различите активности (игре, игролике активности, вежбе за развој разних
облика кретања, за развој навика..). Ове активности би требало, уколико је
то могуће што чешће изводити на свежем ваздуху јер су најуже повезане са
хигијенско-здравственим активностима. Комбиноване активности
задовољавају дечију потребу за психомоторном активношћу и кретањем па
се у њих укључују покретне игре које самостално осмишљавају и организују
деца, покретне игре са правилима које иницира васпитач, игре и
конструкторске активности са разним материјалима који се налазе у
дворишту.
Расподелом времена комбиноване активности се могу убацити између два
блока усмерених активности у зависности који је узраст у питању. Код
старије деце могућа је комбинација усмерене – комбиноване – усмерене
активности; а код деце млађег узраста много боља комбинација је
усмерене активности – рекреативне паузе – усмерене/комбиноване
активности. У сваком случају важно је водити рачуна о томе да, уколико су
деца млађа, усмерене активности трају краће, чешће се уводе рекреативне
паузе и више се времена оставља задовољавању хигијенских и
физиолошких потреба.
Добро комбиновање усмерених и слободних активности од стране
васпитача у распореду дневног живота, везано је за узраст деце, професионалну
оспособљеност васпитача и његово искуство; такође везано је за планиране
циљеве, задатке и садржаје васпитно-образовног рада, простора и опрему којом се
располаже.
Усмерене и слободне активности у току дана могу да се остварују у
различито време. Планирани циљеви васпитно-образовног рада, природа
програмских садржаја, узраст и број присутне деце, указиваће на то које је време у
току дана најпогодније за остваривање једног или другог облика активности (није
обавезно да се усмерене активности увек изводе после доручка); пример: циљ
активности је самостално савлађивање непознатог простора и решавање
проблема – савлађивање препрека; природа активности је истраживачка у старијој
васпитној групи.
38
Истраживачка активност «тражим изгубљено благо» (мсв је кутију са «благом»
сакрила у соби или у другим просторијама или у дворишту); деца је изводе на
основу предходно заједнички израђене «мапе». Ова усмерена активност може да
започне у раним јутарњим часовима када се формира прва група «истраживача»
раноранилаца, како деца пристижу формирају се друге групе. Свака група ради за
себе, решава проблемске ситуације. Дужина ове активности је непредвидива и
завршиће се када то деца буду желела (или се циљ активности «пронађе»)
ЈУТАРЊЕ ТЕЛЕСНЕ ВЕЖБЕ организују се у установама за целодневни

боравак после окупљања деце и трају око 5-10 минута, зависно од узраста
детета. За овај облик активности користе се вежбе које су деца већ
усвојила. То су најчешће вежбе које сардже разне облике ходања, трчања,
поскакивања и вежбе за развој појединих група мишића уз коришћење
помоћних средстава (обручеви, палице, лопте, конопци за прескакање или
провлачење...). Када год је могуће ове активности треба изводити уз музику.
РЕКРЕАТИВНА ПАУЗА је организован облик активног одмора који се

организује да би се деца освежила после одређених мирнијих, нарочито
седећих активности, јер је познато да се код деце после 15, 20 навише 30
минута мировања појављују знаци умора (врте се на столици, слаби им
концентрација, протежу се, зевају..) па је потребно помоћу разних вежби
отклонити замор и побољшати њихову заинтересованост и концентрацију. У
свакој активности васпитач мора да води рачуна о смени статичких и
динамичких активности. После физичког напрезања или менталног
ангажовања неопходно је деци омогућити да се одморе ( да седну, причају,
певају итд или после мирних, статичких активности да се истегну, потрче...)
Ове паузе се не планирају посебно, већ се организују по потреби и трају
онолико времена колико је неопходно за интензивирање физиолошких
процеса у организму.
ЗАДОВОЉЕЊЕ ХИГИЈЕНСКИХ И ФИЗИОЛОШКИХ ПОТРЕБА се врши

према потреби. Деца се навикавају да перу руке и умивају се када се
упрљају, после обављања нужде и пре сваког оброка. Без обзира колико је
чистоћа важна, ипак треба водити рачуна да се сталним позивањем на њу
не блокира и омета дете у његовим стваралачким и истраживачким
активностима, као и да се због претераног и агресивног инсистирања не
усади страх код деце од сваког прљања или обављања физиолошких
потреба. Такође васпитач не треба посебно да инсистира на утврђеном
режиму – да сва деца у исто време задовољавају своје физиолошке
потребе.
Што се тиче одласка у тоалет васпитач треба да на време уочи када поједина деца имају
за то потребу и подсети их да је обаве ако се деца сама не јаве. У неким ситуацијама
добро је подсетити целу групу, да ако желе могу ићи у купатило, нпр. пре него што се
спреме за излазак напоље. Треба имати на уму да је потребно неку децу чешће подсећати
на задовољавање физиолошких потреба, док се друга деца врло брзо осамостале у том
погледу. Такође је значајно напоменути да се неретко појављују у вртићу и деца која неко
време (најчешће у адаптацији) одбија да физиолошке потребе обавља ван куће. Важно је
да васпитач сарађује са родитељима када су у питању све врсте навика код деце а
поготову хигијенске и физиолошке навике и да се те навике не ремете у периоду
адаптације у јаслама. Поједина деца у неким ситуацијама забораве да на време задовоље
своје потребе, из тог разлога за свако дете васпитач треба да има резервну одећу.
39
Васпитач не сме грдити дете нити их срамотити пред другом децом већ им рећи да се
следећи пут обрате на време чим осете потребу. Добро је у оваквим ситуацијама деци
ставити до знања да тако нешто може свакоме да се деси и више их не подсећати на тај
догађај.
ОБРОЦИ (доручак, ручак и ужина у целодневним и ужина у полудневном

боравку). Иако је распоредом времена у вртићу одређено колико ће деца
провести за столом приликом оброка, тог временског распореда се треба
само оријентационо држати, поготово за млађу узрасну групу. Деца се
разликују по брзини којом једу и инсистирање да брзо једе може му
покварити не само апетит већ и уживање у процесу храњења. Васпитач
мора имати довољно стрпљења јер је то прилика за формирање позитивних
ставова као и навика при храњењу.
САН/СПАВАЊЕ је један од елемената режима дана у установи са

целодневним боравком, који је поред оброка, фиксиран и корисно је да деца
стекну навику која ће им помоћи да у одређено време лакше заспе.
Сан је период физиолошког одмора неопходан сваком детету. Трајање сна
у току 24 часа мења се са узрастом и под утицајем више фактора
(индивидуалних карактеристика детета, начина живота и утицаја средине на дете тј
одраслих). Од рођења па надаље формира се навика спавања. Што је дете
старије смањује се број и трајање сна у току дана и формира се одређени
ритам у смењивању сна и будног стања.
И овде треба имати у виду да међу децом постоје велике разлике у погледу потребе за
спавањем и да стицање навика да заспи и пробуди у одређено време треба да буде у
функцији индивидуалног задовољавања. Увек ће се десити да поједина деца не заспу и
поред тога што им је одмор потребан, што сестра васпитач мора толерисати и не треба
дете задржавати у кревету будно дуже од једног сата. Да би се деца што природније
припремила за одмор, важна је атмосфера коју ствара васпитач. Он треба да се креће и
говори тихо, дајући им пример како да не узнемиравају своје другове којима је сан
потребан. Некој деци је потребно да, пре него што утону у сан, доживе неку материнску
нежност од стране васпитача, да их помилује по коси, да поправи покривач, да им понуди
играчку. Да би деца лакше заспала, да би се лакше опустила и припремила за спавање
може им се пустити и лагана тиха музика, као и причање кратке приче, поготово ако су
навикла на такав начин успављивања.
Ако се спавање и сан деце често прекида, јаким дражима и доведе до
наглог буђења може довести до систематске неиспаваности која може бити
функционално повезана са поремећајима исхране, поремећајима
понашања детета.

Иако се приликом састављања распореда времена у предшколској установи
полази од неких општих захтева, он ће ипак бити различит за сваку
конкретну групу деце, зависиће од низа услова – узраста деце у групи,
индивидуалних потреба и могућности деце у групи (у погледу достигнутог
нивоа психофизичког развоја, емоционалне зрелости, стечених навика у односу на
храњење, одмор, задовољавање физиолошких и хигијенских потреба...), материјалних
и просторних услова установе, годишњег доба, сезонских прилика и др.
Зато се дају само оквирна упутства којима се треба руководити при
организацији времена и распореда живота деце у предшколској установи.
40
Као и у осталим доменима, и у погледу ритма живљења се не тежи

унифицирању деце, односно да у току дана сва деца раде исте ствари у
исто време. За млађу децу треба предвидети мање структуриране
активности: слободно истраживање у околини, разноврсне игре,
истраживање околине.
Дужност васпитача је да постепено навикава децу на одређени ритам (уз
подршку породице) и распоред активности у току дана јер се тако код
детета ствара уверење да се стварност која га окружује управља према
неком универзалнијем реду који је оправдан. Дете ће се у таквој средини
осећати сигурним.
Режим дана у установама са целодневним и полудневним боравком имају
низ истоветних елемената, пошто постоје заједнички циљеви васпитања и
образовања деце у предшколском периоду. Разлике се јављају у дужини
боравка деце у вртићу па самим тим и у трајању појединих елемената
режима дана.
НЕГА И ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
УЗ ОВАЈ МАТЕРИЈАЛ КОРИСТИТИ И

ДЕО ИЗ КЊИГЕ КОРАК ПО КОРАК СТР. 401
19. Значај телесног додира
Телесним додиром на дете преносимо своја осећања, страх, љубав,

мржњу, узбуђење. Преко тактилног додира детету се преноси љубав што се
одвија и при његовом повијању или обављању личне хигијене (купање,
умивање) и при храњењу. На тај начин дете има поверење у мајку која му
пружа сигурност за будуће подухвате и испуњава га позитивним емоцијама.
Све што мајка осећа, путем телесних додира преноси се на дете а оно
треба да испољава своје емоције. Запостављено дете се осећа несигурно,
неповерљиво и повлачи се у себе.
Мајка може да успостави контакт са дететом за време интраутериног
периода што је потврђено у експерименту. Овај пренатални контакт између
мајке и фетуса може утицати на каснији однос мајке и њене бебе.
Снажне емоције мајке (страх, бес) или хронично лоше расположење не могу директно али
могу посредно, хормоналним путем утицати на плод. Фетус у овом периоду, како показују
експерименти, може да учи класичним условљавањем.
У периоду невербалне комуникације дете не разуме наш говор (што
апсолутно не значи да детету не треба причати!!) али веома добро
«дешифрује» наше понашање преко начина како је додирујемо (нпр.
уколико је мајка расположена она ће повијајући бебу да је милује, љуби, да
јој се осмехује, њени покрети су сигурни и пуни топлине.... на такву реакцију
мајке беба «одговара» осмехом, гугутањем). Ако је мајка из неког разлога
нервозна, нерасположена, уплашена, није окренута беби, не успоставља
контакт очима са њом, она ће преко својих несигурних или
«аутоматизованих» покрета пренети нервозу на бебу која ће бити
узнемирена и плакати. Утврђено је да се додиром преко ЦНС-а позитивно
41
реагује на многе физиолошке процесе код бебе, да се побољшава варење,

позитивно утиче на смањење грчева код беба и боље спавају.
Телесни додири су битни за дете, јер би се без њих дете осећало

неприхваћено и имало би утисак хладног простора око себе јер га нико не
воли; тј. не обраћа пажњу на задовољавање његових потреба. Дете ће се
осећати испуњеним и вољеним уколико одрасле особе које га окружују,
невербалном комуникацијом (додиром) показују љубав, уколико су у
присуству детета мирни, расположени у супротном уколико је окружење
детета пуно нервозе, несигурности, оно ће се осећати одбаченим. Сваки
загрљај, сваки додир одраслог је битан, јер доприноси да се дете опусти, да
се осећа сигурним (у поступку купања детета битна је та сигурност и
стабилност мајке).
20. Задаци медицинске сестре васпитача на организовању и

спровођењу сна и одмора код деце
Спавање је специјално стање организма које карактерише релативна

неактивност организма, умањена свест и смањена спремност за реаговање
на спољашње дражи. За време спавања организам је у стању релаксације:
мишићни тонус је снижен, такође и пулс и артеријски притисак.
Ритмично смењивање периода спавања и будности обезбеђује нормално
психофизичко стање деце, нормалан раст и развој, јер штити организам од
преморености и исцрпљености.
Током спавања периодично се смењују фазе плитког и дубоког сна. Код
двочасовног дневног сна, одмах пошто се заспи наступа период дубоког
сна, који смењује плитки сан, затим наступа други период дубоког сна и у
последњој фази поново период плитког сна који прелази у природно
буђење. Други период дубоког сна је најдубљи и тада се обнавља радна
способност нервних ћелија. У првом периоду плитког сна лако се може
изазвати буђење, под утицајем било каквих јачих дражи из околине.
Недовољно дубок сан, као и систематска неиспаваност функционално су
повезани са поремећајима нервне активности. Код детета које нередовно,
односно недовољно спава, акумулира се премореност и исцрпљеност, што
доводи до промене (поремећаја) у понашању и утиче на даљи ток развоја.
Недостатак сна, односно нагомилавање умора, дете тешко подноси а
последице су видљиве и дуготрајне и негативно се одражавају на
здравствено и психичко стање детета. Сан је период физиолошког одмора,
неопходан сваком детета.
Од рођења па надаље устаљују се фактори који карактеришу сан и
спавање: формира се навика спавања, смањује се спавање у току дана –
формира се одређени ритам у смењивању сна и будног стања. Навика
спавања (редовно спавање у одређено доба дана и током ноћи, лако
заспивање без посебних ритуала, ноћно спавање без буђења, дубок и чврст
сан) формира се постепено од првих месеци живота детета уз одређене
психолошке и хигијенске услове.
42
Ритмично смењивање спавања и будног стања у току 24 сата зависи од

узраста и индивидуалних карактеристика, али и од начина живота и
понашања средине у којој дете живи.
За редован и квалитетан сан неопходни су услови који га припремају и
одржавају:
 просторија – (за узраст деце до 18 месеци) у којој деца спавају, мора
бити сува, светла, добро проветрена, чиста, са оптималном температуром
ваздуха од око 18ºС, тј. температура на којој деца спавају мора бити
неколико степени нижа од оне на којој деца бораве када не спавају.
 постеља – удобна и пријатна; високи односно ниски кревети, зависно
од узраста (удаљени најмање 60 cm један од другог да деца не дишу једно
другом у лице и да медицинска сестра васпитач може да приђе сваком
детету; ако су кревети постављени ближе, онда децу треба постављати у
положај ноге-глава (супротно положају другог детета до њега)).
Припрема детета за сан – пре спавања потребно је да су задовољене све

поребе детета (храна, вода) као и да је обавило све хигијенске и
физиолошке радње (одлазак у тоалет, прање руку, лица, по потребу и ногу,
чишћење (прочишћавање) носа), потребно је дете раскомотити тј. скинути
му одећу јер није пожељно да дете спава у истој одећи у којој се игра или
која му је тесна и синтетичка јер ће му то реметити процес успављивања.
Заспивање – детету су неопходни пажња, нежност, топлина, смиреност, што
му помаже да се опусти и лако заспи; некој деци потребно је присуство
одраслог уз кревет док не заспи; тиха музика или читање неке приче или
бајке пред спавање доприносе опуштању и смиривању детета.
Медицинска сестра васпитач у време припреме за сан и заспивање својим
ставом, понашањем, гласом, смирује атмосферу међу децом и показује
деци како треба да се понашају када је време за спавање. Док деца спавају
медицинска сестра васпитач мора бити присутна у соби, јер се нека деца
могу раније пробудити, заплакати, могу тражити воду или ношу, може му
бити вруће или се могу уплашити нечега у сну, у том случају она мора
одмах реаговати, да задовољи дете, да га смири и да му омогући да
настави спавање. Ако сестра није у соби једно пробуђено, узнемирено дете
разбудиће осталу децу, а такође може доћи и до повређивања деце која су
будна.
Дубок сан – захтева тишину и мир; потребно је искључити музику,
избегавати гласан говор, лупање вратима или било какав посао који прави
буку.
Припрема за буђење – пола сата пре очекиваног буђења затворити прозоре
(уколико су били отворени јер температура у соби мора бити за 2 до 3
степена виша од оне на којој су деца спавала), пустити тиху музику,
припремити одећу и пелене за пресвлачење.
Буђење – потребно је сваком детету омогућити природно буђење, у сваком
случају, не треба будити децу наглим и бучним покретима и звуковима,
гласним говором или буком. Омогућити сваком детету да се само разбуди и
не дизати га одмах из кревета, обратити му се са неколико благих речи, не
издавати одмах гласне налоге везане за устајање и облачење, не
пожуривати сувише децу.
43
Узраст од 6 до 18 месеци Ритмично смењивање сна и будног стања на

овом узрасту заснива се на индивидуалним потребама, као једино
исправном и могућем начину задовољавања ове основне животне потребе
детета. Ритам који дете успостави и који њему одговара је прави и најбољи
ритам. Међутим, стварање навике спавања је у великој мери под утицајем
одраслих који негују дете. Најисправнији поступак је подржавање, од стране
одраслих ритма спавања и будности, које дете само, врло рано (од првих
месеци) успоставља. Долазећи у вртић дете већ има формирану навику
спавања. Због тога пре него дете уђе у групу, у разговору са родитељима
медицинска сестра васпитач узима следеће податке: колико и како дете
спава ноћу (када увече леже, да ли се буди ноћу, када ујутру устаје), када и
колико дуго спава у току дана, када ће долазити у вртић и одлазити из
вртића, на који начин заспива. На основу ових података у вртићу се
наставља породични ритам спавања сваког детета, и то од првог дана
боравка у вртићу. Ако се подаци о навикама спавања детета узму касније,
може настати поремећај навике спавања, што ће се далекосежно одразити
на понашање детета (продужена адаптација са свим негативним
симптомима) и тешко се може исправити. Утврђени ритам обухвата време
од 24 часа и спроводи се и у вртићу и у породици. Раст и развој утичу на
промену ритма спавања - смањивање дневног сна, повећавање периода
будности – о чему увек треба водити рачуна. То значи, да се утврђени
ритам не мења све док га дете прихвата.
У првој години живота, ритам се мења на свака два до три месеца, што
зависи од индивидуалних карактеристика детета. Да би правилно
организовала живот у вртићу сваком детету, медицинска сестра васпитач
мора да познаје основне физиолошке потребе за сном на сваком узрасту.
Увек треба водити рачуна не само о узрасту детета, већ и о његовом
општем психофизичком стању, али и тренутном здравственом стању
детета. Медицинска сестра васпитач у оквиру сарадње са родитељима,
требало би да свакодневно буде упозната са променама везаним за
спавање. Ако дете приморавамо да спава онда када му се не спава, оно ће
плакати (или ће се играти) у сваком случају тешко ће заспати и често ће се
будити. Дете ће се слично понашати и ако га прекасно ставимо да спава –
преморено и узбуђено оно ће тешко заспати и немирно спавати. Дете које
до поласка у вртић није имало адекватан ритам спавања, треба постепено
привикавати на нови, пратећи његов физиолошки ритам, који ће се
планирати и уводити увек у сарадњи са родитељима.
Придржавање успостављеног ритма важи све до момента када нам дете
сигнализира промену. И тада, ако се детету спава, треба му то омогућити,
без обзира у које време. Да ли су оваква одступања тренутна или трајнија,
закључује се на основу понашања детета следећих дана.
Узраст од 18 до 36 месеци – Активније и покретљивије старије дете троши

и више енергије. За његов развој и даље је неопходно ритмично
смењивање сна и будног стања. Дете овог узраста има већ утврђен и
прилично стабилан ритам спавања и будности.
44
Дневне потребе за сном прате и даље физиолошке потребе. У току 24 часа

деца овог узраста спавају укупно од 12-13,5 сати, од тога ноћни сан траје
између 10 и 11 сати, и један дневни одмор 2 до 2,5 сата. Међутим, деца са
непуне две године, још увек могу да имају и два дневна спавања.
И даље је неопходно једноставно поштовање ритма сна и будности у
породици и у дечијем вртићу. Узимање података од родитеља (као и на
предходном узрасту), омогућава праћење природног ритма који је дете већ
раније усвојило, као и његове корекције (од самог детета или одраслог).
Деца која понекад лоше спавају ноћу или се разбољевају или су у процесу
оздрављења, вероватно ће спавати и пре подне, односно, наставиће
јутарњи сан одмах по доласку у вртић и то им треба омогућити.
За децу овог узраста организује се колективно спавање на ниским
креветима, што им омогућује да активније учествују у свим припремама за
спавање, такође могу и самостално устати када желе. Кревети могу бити
обележени разним знацима тако да дете увек препознаје свој кревет. Деца
спавају у пиџамама које доносе од куће и сама се пресвлаче и слажу одећу
поред свог кревета. Присуство медицинске сестре васпитача у групи, док
деца спавају и даље је неопходно, из истих разлога као и код млађе деце
али и због нових разлога који су специфични због узраста деце. Нека деца
не могу да спавају у вртићу, и ту је јако битно да их васпитач не присиљава,
ако после 45 минута дете није заспало потребно му је дозволити да изађе
из кревета, али му објаснити или својим поступцима показати да мора да
буде тихо због осталих који спавају. Дужина спавања је индивидуална, али
је и даље важно омогућити деци природно буђење, као и за предходни
узраст.
Нега и васпитни рад; Боравак на ваздуху; Задаци медицинска сестре

васпитача на спровођењу исхране
ДЕО ИЗ КЊИГЕ КОРАК ПО КОРАК СТР. 401.
45
21. Појам комуникације
Комуникација означава размену порука/информација помоћу знакова

између најмање две особе са одређеним циљем, која се одвија у
оквиру неке ситуације.
Комуникација је вид интеракције између јединки које размењују сигнале,

поруке и информације, интелектуалне и афективне природе. У односу на
врсту знакова који се у процесу комуникације користе, она се може
поделити на невербалну (комуникација при којој се не користе речи) и
вербалну (комуникација при којој се користе речи различитих језика, у
усменој или писаној форми) комуникацију.
**
Невербална комуникација представља врсту претежно спонтане, али и
намерне комуникације, којом људи без речи а помоћу гестова, начином
држања тела, изразом лица, погледом или бојом гласа – изражавају и
размењују своје намере, емоције, расположење, ставове и жеље.
Невербална комуникација има изузетну важност у човековом животу, јер
она не само што прати, допуњава и коригује вербалну комуникацију већ и
омогућава спонтаније, поузданије и боље преношење аутентичних
емоционалних порука, него што је то могуће учинити речима. Основна улога
невербалне комуникације је у тражењу, успостављању, одржавању,
усмеравању социјалне интеракције између саговорника.
Неки аутори, међутим, изразом невербална комуникација означавају само
саопштење порука покретима руку, очију, лица и тела Ипак, за невербалну
комуникацију можемо рећи да је у функцији праћења, подршке и допуне
вербалном комуницирању или да је замена за вербалну комуникацију.
Осим што допуњује и обогаћује вербалну комуникацију она може бити и
ометајући фактор, односно може ометати вербалну комуникацију (тикови,
претерано гестикулирање или шетање за време излагања).
У васпитно-образовном процесу невербална порука може заменити
вербалну (климање главе уместо „да“), затим може дати већу снагу
вербалној поруци (осмех при изражавању радости). Код деце невербална
комуникација се прва јавља и представља основу за развој вербалне
комуникације.
Можемо издвојити два облика невербалне комуникације који се јављају у
васпитно-образовном процесу.
1. афективна комуникација- служи за успостављање контакта са
социјалном средином, за размену порука о унутрашњем, афективном
стању, па се често назива „говором осећања“. Први облик
афективне комуникације јавља се у првим месецима живота и назива
се социјални осмех. Афективна комуникација остварује се помоћу
израза лица (мимика); гестова (покрети главом, руку, ногу);
коришћењем простора између саговорника (приближавање,
удаљавање, додиривање), начин саопштавања неке поруке (плач,
врисак, јачина гласа...); држање тела, употреба погледа (фиксирање,
избегавање погледа...).
46
2. практично-ситуациона комуникација – јавља се у току заједничких

активности одраслог и детета (при храњењу, нези, игри...), везане су
за одређену ситуацију, често се дазива „говор радње“. Овај облик
комуникације јавља се око прве године живота и подразумева
невербално размењивање између одраслог који изведе неку радњу
(нпр. пружи детету кашику са храном) и детета које изводи другу
радњу као одговор да разуме (отвори уста). Поруке у оквиру овог
облика комуникације могу се преносити уз помоћ гестова климање
главом као знак „да“ или одмахивање као знак „не“; или уз помоћ
активности које називамо „као да“, имитацијом (дете ставља руке на
лице „као да га нема“ онда склања и смеје се, одрасли учествује у
овој комуникацији тако што поставља питање „где је беба?“; „ево
је!!“). Овај облик комуникације се учи. Одрасли кроз овај облик
комуникације постепено уводи говор, коментарише све што ради са
бебом.
**
Вербална комуникација представља најсавршенији вид размене порука,
информација или сигнала при чему се као комуникациони знакови користе
речи у усменој или писменој форми.
Већ у првим месецима живота беба производи гласове, који се јављају
спонтано и не представљају резултат учења. Ти први сопнтани гласови који
се јављају, углавном су вокали, па се и овај процес назива вокализација.
Oкo шестог месеца код детета се у развоју вербалне комуникације
појављује брбљање, изговара се неколико гласова заједно, групе вокала
(„ма“, „ба“...).
Око деветог месеца долази до удвајања слогова (деца изговарају „ма-ма“,
„на-на“...), што одрасли тумаче као прве речи, али ти скупови слогова немају
још увек никакво значење за дете.
Вокализација, брбљање и удвајање слогова представљају припрему за
појаву прве речи (између 9. и 15. месеца) односно за развој будућег говора.
Прве речи које деца усвајају односе се на конкретне аспекте из њихове
околине – предмете којима се може манипулисати, важне људе у њиховом
животу и занимљиве догађаје који се понављају. Првих педесетак речи које
деца употребљавају увек спадају у исте категорије, без обзира на то који се
језик усваја. Прве речи се односе на следеће домене: људи (мама, тата,
беба, баба..), животиње (куца, маца,жаба), храна и пиће (млеко, сок),
делови тела ( око, нос рука,нога), одећа (чарапа, ципела), превозна
средства (кола, воз, камион), играчке (лопта, лутка), предмети у кући
(флаша, кашика, сто), простор и кретање (горе, доле, ту), интеракције (да,
не, дај, па-па).
- до 8. недеље – плач
- 8 – 20 недеље – гукање
- 16 – 30 недеље – гласовне игре
- од 30. недеље појава првих речи – слоговно гласање
- 12 месеци – 18 месеци – једночлани искази (холофразе)
- 18. месец – разликовање речи, фонема, двочлани изрази
- 2. – 4. год. – усвајање основне реченичне структуре, телеграфски говор
- 3. и 4. год. – овладавање матерњим језиком
КРИТИЧНО РАЗДОБЉЕ за усвајање првога језика (на темељу истраживања језика «дивље
деце»): од 6. године до почетка пубертета – успјешно усвајање првога језика
47
Комуникација између одраслог и детета

Улога одраслог
Плач представља прву комуникацију између бебе и одраслог и можемо

разликовати неколико „порука“ које добијамо дечијим плачем:
- уколико бебу нешто боли, њен плач је продоран, изразито јак,
утихнуће тек толико колико је неопходно да узме ваздух, а затим ће
поново почети да вришти.
- ако се осећа усамљено, плач ће бити више тужан него гласан;
- када жели да поручи да је гладна или да јој је неопходно
пресвлачење, плач ће имати тенденцију понављања уз гестикулацију
(махање) ногама и рукама;
У сваком случају плач је порука одраслом: „дођи одмах да ми
помогнеш“.
Прва припрема детета за каснији развој говора је успостављање

чврстих емоционалних веза са дететом и развијање комуникације помоћу
невербалних емоционалних средстава, размењивање погледа, осмехивање
детету, телесни додир, говор помоћу гестова.
У периоду од првих годину дана одојче не разуме говор, ипак је неопходно
све активности неге и код куће и у вртићу пратити говором (смисленим
говором, певушењем), јер је говор одраслог најсложенија драж за
позитивне социјалне реакције детета које су уједно и најбоље увођење
детета у команикацију помоћу говора.
Основни начин да се успостави контакт/веза са дететом је ако одрасли
успостави добар (подстицајан) невербални контакт са дететом.
 ако разуме, ако чини све да разуме његове потребе (које дете
исказује осмехом, погледом, усмереношћу целог тела, изразима
лица, гукањем, плачем, пружањем руку, покушајима да се приближи
особама које воли)
 ако на невербалне поруке детета одрасли одговара правовремено и
на прави начин (даје детету оно што тражи, узима га у руке када је то
потребно, узвраћа осмехом на његов осмех);
 ако при пружању неге детету или у игри са дететом одрасли схвати
смисао дететове радње (покушај да дохвати нешто, одговара му
извођењем радње коју он треба да понови...) пружањем жељеног
предмета;
Такође,све покушаје вербалне комуникације детета (вокализација,

брбљање и удвајање слогова ) у раном периоду развоја детета одрасли
треба да запази и активно на њих да реагује (говором али и мимиком)
узварћајући детету правим говором и имитирањем онога што је изговорило,
јер се тиме дете подстиче на даљу и савршенију комуникацију.
И невербални и вербални сигнали одраслог су неопходни јер људски говор
изазива праву радост код детета зато што дете већ у овом узрасту
препознаје и разуме емоционални тон говора одраслог и учи се да на говор
одраслог реагује својим „говором“ и на тај начин учи нека основна умења
„говорног комуницирања“.
48
Одрасли морају да настоје да уоче разлике у гласовима које дете производи

као што су какав је склоп гласова, какав је емоционални тон, каква је
разлика у висини, јачини, интонацији изговорених гласова, јер те разлике
почињу да изражавају различита дететова емоционална стања, жељу за
нечим, протест, одбијање, радост.
Процес комуникације у првој години живота је невербалан, невербални
знаци као што су погледи, мимика, осмех.... Крајем прве године појављују се
прве речи (почетак вербалне комуникације) и упућене су особи која је у
сталном контакту да њим; прве реченице се појављују после 21-ог месеца.
Зато је улога одраслих (родитеља и васпитача) да подржавају ове почетке
вербалне комуникације код деце, тако што ће „разговарати“ са њим.
Васпитач као партнер у говорној комуникацији
Приликом подстицања на говорну активност васпитач треба имати у виду

три типа деце:
 тип деце која не воле да говоре већ су ћутљива и повучена,
 тип деце која говоре кад су нешто питана,
 тип исувише агресивне деце у говору, која воле да причају, много
говоре, уживају у причању.
Подстицање на говорну активност детета изводимо на различите начине, у

свим областима и облицима живота и рада са децом:
 У име стидљивог и ћутљивог детета говори васпитач или некаква

играчка, лутка, слика;
 Подражава и подстиче дечји говор кад се играју сама са собом (врсте
самоговора у самоигри);
 Подстиче и изазива разговор са дететом;
 Учи децу да слушају, да умеју да чују говор другог, а и свој.
 Тражи прилике, ствара ситуације, изазива дете да прича о себи,
својим љубимцима, доживљајима и слично томе;
 Изводи разне импровизације и драматизације, користи лутке као и
друга игровна средства за развој говора а посебно аудиовизуелна
средства за подстицање на говорну активност;
 Користи разне врсте пригодних игара за подстицање на говор,
поготову говорне игре свих врста.
На узрасту када деца крећу у јасле, језик почиње да игра све значајнију
улогу као средство сазнавања, односно, да се помоћу говора формира и
повећава способност сређивања информација на једном развијенијем нивоу
него раније. Отуда је један од најважнијих задатака предшколске установе,
полазећи од природне тежње детета, да саопштава и размењује своје
мисли са вршњацима и одраслима, развија и оплемењује његову
способност за све видове комуникације, а нарочито да пружи све услове да
дете потпуно и добро овлада говором као основним средством за
уобличавање и саопштавање својих идеја.
49
Људски глас има незаменљиву улогу у развоју дечије личности, што треба
да има на уму сваки васпитач, негујући своју говорну културу, односно,
водећи рачуна о квалитету свог говора, о интонацији, као и о техници
дисања приликом причања, рецитовања и певања.
Комуникација између медицинске сестре васпитача и детета у поступку неге
и у свим другим ситуацијама мора бити двосмеран процес а то
претпоставља разумевање порука детета и реаговање одраслог/сестре
васпитача на поруку детета.
Зато је за целокупан предшколски период, а посебно за прву годину живота,
веома важно да са децом одрасли/васпитач не само разговара, већ и да
комуницира додиром, загрљајем, погледом....
Прва комуникација у вртићу изводи се помоћу самих радњи. У првих годину
дана одрасли изводи негу детета и при томе, иако дете не разуме говор,
треба му се обраћати, благим гласом, лицем окренутим ка њему,
подражавајући свако гласовно изражавање детета (гукање, брбљање...).
Када дете постане моторички самосталније, треба му дозволити да
учествује у процесу неге и при томе и говорно да учествује тј. сваку радњу
коју одрасли обавља у процесу неге треба да именује.
МОГУЋЕ ГРЕШКЕ У КОМУНИКАЦИЈА ИЗМЕЂУ ВАСПИТАЧА И ДЕЦЕ
Многи васпитачи говоре повишеним гласом како би их деца боље

чула и следила њихова упутства. Међутим што је васпитач гласнији
и деца су бучнија а од претеране галаме атмосфера у соби постаје
напета и нервозна. Најбоља комуникација се постиже говором који
је једноставан, непосредан и умерен, односно, успоравање говора
је ефикасније него гласност. Чак и на отвореном простору треба
избегавати довикивање, које увек непријатно делује на децу. Боље
је приближити се детету, којем васпитач жели нешто да каже и
обратити му се директно, лицем у лице. Осим о томе колико гласно
говори када се обраћа деци, као и речима које ће употребити да
изрази своје мисли, васпитач треба да води рачуна и о тону, јер се
њиме на децу преносе емоције. Деца веома добро осећају страх,
несигурност или нељубазност у гласу васпитача, без обзира које ће
он речи употребити, због чега им се треба обраћати природно, без
повишеног гласа и нервозе.
Успешна комуникација повећава самопоуздање и самопоштовање код деце

*(чланак преузет са сајта једног вртића)
Комуникација васпитач – дете
Васпитач комуницира са децом вербалним
и невербалним путем, слуша децу и прати
њихове потребе, ради на свим подручјима
развоја, али и на побољшању властите
комуникације. Тоном и речима деци
преносимо емоције, а деца врло добро
осећају страх, несигурност и нељубазност у
гласу васпитача.
50
Када дете крене у вртић језик/говор добија све значајнију улогу, људски глас
такође незамењиву улогу у развоју дечје личности. Самим тиме важно је да је
сваки васпитач свестан због чега треба неговати и своју говорну културу и води
рачуна о квалитету артикулације, о интонацији, као и техници дисања током
причања, рецитовања и певања. Многи васпитачи говоре повишеним гласом како
би их деца боље чула. Међутим, много пута смо сведоци да што је гласнији
васпитач, бучнија су и деца, а од галаме је напетија и нервознија атмосфера.
Једноставан, непосредан и умерен глас биле би карактеристике за најбољу
комуникацију, као и утишавање ефикасније од гласног говора. Успешна
комуникација кључан је фактор који повећава самопоштовање и самопоуздање.
Језик мора бити јасан и конкретан. Изречене тврдње морају бити директне.
Изговорене реченице и мисли морају бити потпуне и да их деца разумеју.
Пожељно је понављање. Kритику треба прихватити и подстицати то прихватање.
Морамо бити у стању рећи „не“. С времена на време треба и ућутати у
комуникацији са децом тј дозволити деци да искажу своје потребе, жеље и
емоције.
Психолози истичу вредност ова три правила успешне
комуникације:
1. Детету морате допустити да своје осећаје изрази без
прекидања, исправљања, неслагања. Све друго ће „угушити“
комуникацију.
2. Изјаве не започињати с „ти“, него говорити о властитим
осјећајима (ЈА-поруке).
3. Избегавати употребу две речи које гуше сваку комуникацију:
„увек“ и „никада“
10 комуникацијских правила за васпитача:

1. Детету треба осмех родитеља и васпитача! (афективна
комуникација)
2. Дете треба пажљиво слушати! (невербална комуникација)
3. Са дететом треба користити његов говор!
4. Будите знатижељни, заинтересовани и питајте!
5. Дете треба узор и пример.
6. Тражите од детета оно што дете може да уради. (развој
самопоуздања)
7. Сва тражења претворите у молбе.
8. Kористите сликовите приче и смислене аналогије.
(описивање и објашњавање)
9. Уважавајте личност детета.
10. Будите увек доступни детету за разговор. (дете има осећај да је „видљиво“)
Двосмерна комуникација је основни услов за развој говора, али и говорне

комуникације. Дете учи по моделу, да смо обвезни озбиљно схватити властиту
говорну културу као модел који представљамо деци. Стрпљивост, топлина и
мирноћа у комуникацији с дететом позитивна су подлога богаћења комуникације с
дететом. Важно је нагласити усклађивање вербалне и невербалне комуникације
како би и детету били јасни, треба избећи двосмисленост, спустити се на ниво
51
детета и настојати што више активно слушати и „чути“ дете, његове жеље и
потребе.
__________________________________________________________
- Карактеристике развоја говора по узрастима налазе се у
обавезној литератури Корак по Корак, део „Језичке
активности“ (стр 299.) –
Правила и примери добре комуникације са децом

ТИ поруке и ЈА поруке*
Многи су навикли да говоре оно што им се учини исправним у том тренутку, без
размишљања да ли ће те речи некога повредити или да ли су оне само резултат
тренутног расположења или афекта.
Зато се комуникацији морамо учити, вежбати је, мислити о њој. Најчешћи начин
обраћања деци јесте кроз "ја поруке" и "ти поруке". Обе имају своје предности и
недостаке.
„ЈА поруке“
"ЈА поруке" могу бити веома различите. Ипак, заједничко им је што у први план
стављате себе, тј. шта се са вама дешава када дете нешто чини. Њима ви
говорите оно што осећате, како је вама, какве последице по вас (које ви осећате)
има понашање вашег детета (или неког другог). Не оптужујете. Не игноришете. Не
критикујете особу (јер је тако приморавате да се брани), већ одређено понашање,
које и објашњавате.
"ЈА поруке" су начин говора помоћу кога можемо утицати на промену понашања
детета без наметања кривице, без нападања, повређивања. Оне омогућавају да
дете промени понашање без лошег мишљења о себи.
"ЈА поруке" често почињу речју КАДА. То значи да нисте увек љути, већ само
"када..."
Овим порукама саопштавамо:
1. шта се у нама збива у вези са неким понашањем,

2. које су наше потребе угрожене таквим понашањем,
3. како се осећамо у вези са тим,
4. на који начин би желели да се ситуација промени.
Предност: Укратко, највећа предност ових порука јесте што оне објашњавају
зашто вам нешто смета, и не критикују само дете већ неки његов конкретан
поступак.
Типови "ЈА-порука"
Постоји неколико типова "ЈА-порука":
Проста „ЈА-порука“ се састоји из два дела:

У првом ви говорите оно што вама смета, у другом наводите разлог, тј. опис
дететовог понашања.
На пример: "Смета ми што ниси средио своју собу", или: "Било ми је непријатно када си
викао на улици."
52
Сложенија (опширнија) „ЈА- порука“

У том случају ви наводите ваше осећање (шта вам тачно смета), опис дететовог
понашања, уз разлог или објашњење, и преусмеравање његовог понашања или
неког конкретног поступка у жељеном правцу.
*Аутор текста педагог Јелена Холцер. Текст преузет са сајта www.yumama.com/

На пример: "Смета ми када ме тако прекинеш у разговору, јер онда увек заборавим шта
сам хтела да кажем, Зато те молим да убудуће сачекаш да ја завршим". Или: "Баш ме
наљути када, упркос нашем договору да одеш у продавницу, ти још увек гледаш ТВ. Зато
сада захтевам да одмах угасиш ТВ и одеш у продавницу." Или: "Када тако саплетеш брата
(опис ситуације), имам утисак да ће пасти и ударити се (могућа последица), па ме је страх
да се може повредити (осећање)."
Зашто су овакве поруке корисне и зашто имају утицаја на децу?

Оне позивају на разговор. Дете се не осећа угрожено. Није нападнуто оно као
личност. Нисте га увредили, понизили, нити критиковали њега самог. Јасно сте му
ставили до знања зашто вам нешто смета и шта је то конкретно. Ове поруке су
прецизне, јасне, дефинисане. Захваљујући томе, дете их лако памти и убудуће
радије примењује другачије понашање
ТИ поруке
Већина препрека успешне комуникације крије у себи реч ТИ (ТИ си овакав, ТИ си
крив што...ТИ радиш ово, ТИ не умеш оно...), наравно, најчешће са негативном
конотацијом.
Такође, већина ТИ порука изражава негативан суд о детету, уопште не дотичући
вас и ваш проблем. Наиме, ако би хтели да искажемо оно што се догађа у нама, то
не би почињало речју ТИ, већ речју ЈА.
ТИ поруке подразумевају вређање и понижавање детета, без озбира што вама то
можда није намера. На пример, када кажете: "Увек ме тако безобразно прекинеш
када разговарам..." заправо сте рекли детету да је оно безобразно. Зато, овакве
поруке нису пут добре и успешне комуникације са дететом. ТИ поруке које
критикују дете уместо неки његов поступак, увек избегавајте.
Оправдане ТИ-поруке. Са друге стране, када користите ЈА поруке оне неће

допрети до деце уколико су она сувише мала, или, пак у пубертету. Тада употреба
ТИ порука има своје пуно оправдање.
Похвале
Коначно, мало се говори о томе да ЈА поруке и ТИ поруке можете успешно
употребљавати и када желите дете да похвалите, наградите, подржите. На жалост,
у већини случајева родитељи траже помоћ у проналажењу таквог начина
комуникације којим ће променити неко дететово понашање, задати му критику без
понижавања, утицати да дете почне другачије да сагледава родитељске потребе.
Међутим, можете се користити оваквим порукама и ако желите да неко дечје
понашање задржите, похвалите, подржите.
На пример: "Одлично си средио собу!" (ТИ порука која похваљује дечје понашање) или
"Тако сам поносна на тебе што си помогао својој млађој сестри" (ЈА порука)
53
Немојте шкртарити са похваљивањем деце, јер ако их само будете критиковали,
усмеравали да промене своје понашање - утицаћете да они помисле да ви никада
нисте задовољни или да они нису довољно добри. Зато је важно да користите
своје знање из умећа комуницирања и да похвалите и наградите (награде нису
само материјалне већ и вербалне похвале), а не само критикујете.
Рани предшколски узраст

У овом периоду детету је примарно да се оно осећа пријатно, па му непријатна
осећања других тешко могу послужити као мотивација да промени своје
понашање. Осим тога, његово памћење је краткорочно, тј. неће упамтити оно што
сте му ЈА поруком поручили. Биће вам потребно много оваквих порука а циљ (да
дете заиста скупи своје играчке, на пример), није загарантован. Вама, међутим,
није циљ да сваки пут користите ЈА поруке (или било које друге) у истој ситуацији
већ да научите дете одређеном понашању.
Зато, код мале деце и даље "боље пролазе" ТИ поруке. Ипак, оне морају бити без
вређања или понижавања. На пример, када кажете ТИ поруку, и запретите казном:
"Данас ниси спремио своје играчке, а договорили смо се да ћеш то ти да радиш.
Ако то опет поновиш (или ако одмах не средиш), мораћу да те казним", сигурно
ћете постићи бољи ефекат него ЈА поруком (на пример: "Када ти не скупиш своје
играчке, осетим се изневерено, јер онда морам ја да одрадим твоје обавезе.").
У комуникацији са децом прешколског узраста, без обзира да ли употребљавате ЈА

поруке или ТИ поруке, увек користите: Хајде да, молим те, изволи и слично. Не
заборавите да мала деца не разумеју важност ваших захтева, и да не покушавају
да вас намерно провоцирају неком непослушношћу.
54
22. АДАПТАЦИЈА
Адаптација или прилагођавање представља низ биолошких и психолошких

реакција огранизма којим јединка мења своје постојеће структуре и образце
понашања под утицајем .
Адаптација у предшколској установи представља прилагођавање детета на
нову средину и окружење.
Када се дете нађе у новим животним ситуацијама, оно је приморано да
мења већ формиране начине понашања у складу са новонасталом
ситуацијом. Свако дете зависно од својих способности и индивидуалних
искустава реагује на свој начин при првом сусрету са групом вршњака у
васпитној групи.
Процес прилагођавања зависи од извесних фактора који се односе на саму
личност: наслеђе, узраст, искуство и припремљеност на нову средину, у
овом случају одлазак у колектив, као и од ситуационих фактора везаних за
саму средину. Понашање детета у периоду прилагођавања зависи од већ
поменутих фактора, а реакције се разликују по квалитету, интензитету и
трајању и испољавају се у:
- променама понашања детета;
- поремећајима основних фунција (сан, апетит...);
- слабљењу имунолошког система организма.
Примарни задатак процеса адаптације деце на предшколску установу

представља - успостављање позитивне комуникације и присне социо-
емоционалне везе детета и васпитача који би требало да постану „дететови
други родитељи“
При сусрету са родитељима медицинска сестра васпитач узима све

потребне анамнестичке податке које ће запосленима у вртићу омогућити да
предвиди стање детета у периоду адаптације.
Aнамнеза садржи следеће податке: узраст (уочено је да су посебно
осетљива деца на узрасту од 10 до 18 месеци и да се та деца разболе по
доласку у колектив за 5 - 7 дана) , здравствени и опште психо-физички ток
развоја; биолошка анамнеза (болести мајке у трудноћи, ток порођаја,
болести у периоду новорођенчета и одојчета), социјална анамнеза
(породично-стамбени услови, распоред активности детета у току 24 часа у
породици, подаци о ранијим одвајањима детета и начину реаговања,
подаци о облицима афективног везивања ( да ли је везано за једну или
више особа, да ли се ради о нормалном или неуротичном везивању).
► За боље прилагођавање детета у колектив, такође је потребно

обезбеђивање одређених услова у самој установи:
Сталност особа (медицинских сестара васпитача) - у групи у првих месец
дана најпогодније је да иста особа врши пријем деце ујутру
Адекватан став према детету и родитељима као и успостављање сарадње
са родитељима, што може помоћи да дете што безболније прихвати нову
средину
55
Адекватни просторни услови у вртићу који ће изазвати знатижељу код

детета и помоћи му да се што пре прилагоди
Континуирани пријем нове деце, пожељно је да се у току недеље прими
највише троје нове деце (већи број нове деце који су на адаптацији ствара
нервозу код саме деце и превазилази моћ особља које ради са њима)
Време боравка у току адаптације се постепено повећава у зависности од
општег стања детета, у току прве недеље дете не би требало да борави у
групи дуже од три сата дневно. Да би дете могло нормално да борави десет
сати дневно у колективу потребно је две до три недеље привикавања.
Једна од новина у вртићима је присуство родитеља за време адаптације
детета. У првих неколико дана у неким вртићима омогућено је да родитељ
буде присутан и ако је могуће активно укључен у активности детета, док оно
борави у групи, као начин лакше адаптације.
Пре доласка детета у вртић било би пожељно да заједно са родитељима

упозна објекат, васпитаче. Ако се дете ујутру прима уз осмех, ако му се
пружи интересантна играчка и дозволи да своју омиљену играчку унесе у
групу (прелазни објекат), упути пар речи смирења и охрабрења поред
детета и родитељима, могу се избећи многе неповољне реакције као и
негативне последице одвајања од породице. Ако родитељ стекне поверење
у особље, одвајање од детета ће бити лакше, мирније, што ће позитивно
деловати и на дете. Поред обезбеђивања физичких услова, сарадње са
родитељима, важан чинилац за лакшу адаптацију је став медицинске
сестре. Њено реаговање, мирно, стрпљиво, емоционално топло, даје тон
атмосфере у групи као и расположења деце. Веома је важно тежити
успостављању једнообразности поступака везаних за обављање неге
детета у вртићу. Не треба инсистирати на мењању тзв. „лоших навика“ и
уопште не инсистирати на прихватању нове хране или обављању
физиолошких потреба у периоду адаптације.
Ако се нега, игра и други облици рада са децом остварују у ведрој и
пријатној атмосфери имаће вишеструки значај. Радосно расположење,
радовање сваком успеху, интерес за активности и постигнуће детета су
подстицаји који делују неопсредно али и дугорочно на понашање детета.
Поред позитивних ефеката који се одражавају на здравље детета омогућује
се и успостављане позитивне афективне везе са сестром и обогаћује се
емоционално искуство детета.
Идеално је да се дете унапред припремити на одвајање од родитеља и на

колектив. Можда при одлуци о упису детета у вртић/јасле, родитељи треба
да избегну 18. месец, трећу и шесту годину старости детета, јер је то по
мишљењу психолога, узраст који носи ризик појаве појачаног страха од
одвајања.
Адаптацију деце отежавају многи проблеми. Одвојена од породице, она
ступају у једну нову и непознату средину и морају да се прилагођавају на
ритам живота који се често битно разликује од онога на који су навикла.
Мења им се и статус, јер док су у породици, по правилу, имала
привилегован положај, у колективу су јединка у мноштву себи равних с
56
којима се може сарађивати, али и бити у сукобу интереса, што захтева

њихово усклађивање.
Осим поменутих, утврђено је да интеграцију у колектив отежавају и следећи

узроци:
- презаштићеност у породици (због чега нема иницијативе у активностима
са вршњацима)
- аутократска структура породице (због чега је дете повучено и плашљиво)
- недостатак искуства у социјалним контактима с вршњацима

- негативан однос према дечијој игри у породици
- тешкоће у адаптацији нпр, код деце која прелазе из једног вртића у
други, из једног дела у други део града, итд
- полазак у вртић на крају предшколског узраста
- неразвијен осећај сопственог индентитета, итд, итд...
Ови, само неки набројани, узроци тешкоћа у адаптацији објашњавају
чињеницу да није реткост да се, нарочито млађа деца ступајући у установу
нађу у стању стреса. Када се приметите неко од ових понашања, родитељи
не би требали одмах да повлачите дете из вртића, нити би васпитачи
тебали тако нешто да препоручују већ је потребно показати више
разумевања и у сарадњи са родитељима потражити узроке.
Уз одговарајући васпитни поступак, деци је каткад потребно и више месеци

да се адаптирају у предшколској установи.
То зависи, између осталог, од општих услова живота и рада у установи:
- броја стручних особа (васпитачи, стручни сарадници...) који ради са децом
-образовање запослених
- карактеристике личности
- материјални услови установе
А свакако да зависи и од: - спремности родитеља да потпомогну процес

адаптације и - особина самог детета.
Ове особине су врло значајне јер се услед њих јављају велике разлике у
погледу прилагођености новој средини. Уколико су дечија социјална
искуства, пре доласка у установу била богата и разноврсна, адаптација
може бити знатно олакшана, исто као што неки непријатни доживљаји (нпр.
боравак у болници без родитеља), могу да имају супротан учинак.
Здравље деце је такође значајан чинилац; познато је да здравствено
слабија и, уопште, физички осетљивија деца чешће имају адаптационе
сметње.
Један од задатака установе је да помогне деци да превазиђу тешкоће које
проузрокује излазак из породичне средине, да успоставе одговарјући социо-
емоционални однос с васпитачем и укључе се у колектив вршњака. При
томе, треба имати у виду да активирање адаптационих механизама код
детета не захтева уклањање свега што му представља тешкоћу, већ само
олакшавање читавог процеса у оној мери у којој му се може са сигурношћу
дати позитивна прогноза.
57
Типови адаптације
Обично се у стручној литератури наводе три основна типа адаптације: лака

адаптација, адаптација средње тежине и тешка адаптација.
Лака адаптација представља нормалну реакцију на промену средине деце

која имају оптималне васпитне услове и која су успоставила сигруну и
стабилну емоционалну везу са родитељима. Код такве деце све реакције и
промене у понашању пролазе у року од 10-15 дана боравка у колективу;
дете брзо прихвата нову средину и радује се доласку у њу. Неке од реакција
могу бити: плач, бурно реаговање, одбија да уђе у собу, грчевито се држи за
родитеља, агресино понашање.....)
Адаптација средње тежине имају деца чије се промене у понашању

продуже и до месец дана боравка у вртићу или јаслама, током којих дете
упорно одбија долазак у колектив. Неке од реакција: све реакције које се
појављују код лаке адаптације уз појаву поремећаја сна и одбијање хране...
Тешка адаптација се обично врло ретко среће у пракси. Односи се на

децу код које се могу запазити упорне и дуготрајне реакције и поремећаји у
понашању који трају и по неколико месеци. Обично је код такве деце
присутно више неповољних чиниоца који продужавају период адаптације
као што су честа одсуства из колектива услед болести или неког другог
разлога, неповољни породични услови, непримерени васпитни утицаји и сл.
Неке од реакција су све реакције које се појављују код лаке и средње тешке
адаптације уз појављивање одређених поремећаја у понашању детета
(осамљује је, повлљчи у себе, престаје да комуницира и да реагује на
одрасле...). У тим случајевима, потребно је тимско сагледавање проблема
(васпитач/мед. сестра, родитељи и педагог или психолог) и заједничко
проналажење начина да се тешкоће превазиђу. У неким ситуацијама тим
може проценити и саветовати родитељима да на одеђено време испишу
дете из вртића јер сам наставак боравка детета не доприноси његовом
нормалном психофизичком развоју.
Тип адаптације код деце више зависи од начина понашања детета, његових
реакција него од дужине трајања.Дете може само плакати при растанку од
родитеља ујутру и да то траје дуже од недељу дана али нећемо то
понашање сврстати у средње тешку адаптацију. Треба напоменути да
највећи број деце прође процес адаптације без већих проблема, а само
мали број пролази тежи облик адаптације.
Нека су деца склона реакцијама на физиолошком плану: одбијање хране,

одбијање спавања, пробавне сметње, честе прехладе и сл., а друга
реакцијама у понашању - плач, агресивно понашање или повлачење.
Једна од могућих реакција која се среће у случајевима теже адаптације је
тзв. регресија која понекада траје дуже од очекиваног, што значи да су се
код детета појавили облици понашања карактеристични за неку од
претходних фаза у развоју нпр. сисање прста, мокрење у кревет, тепање.
58
Сва та понашања су уобичајена у периоду адаптације и она ће постепено

слабити и нестајати брзином којом се дете прилагођава новој средини и
успоставља социо-емоционалне односе са васпитачем и другом децом.
Реадаптација или поновна адаптација, прилагођавање на исту или сличну

средину или ситуацију, на нов, постепен начин, обично након наступања
нових околности као што је болест (најчешће или неки други разлог дугог
одсуства). После дужег одсуства из јаслица дете се одвикне од колектива и
врати на ранији „стил“ живота. Пошто је било болесно добија више пажње и
неге него што иначе добија и настоји да тај „третман“ задржи иако је
оздравило. Обично траје од 7-14 дана. У том периоду дете би требало да се
посвети више пажње том детету али остаје у вртићу цео дан односно нема
поновног навикавања као у адаптацији по 1h или 2h.
Одложена адаптација се јавља као тип закаснеле адаптације. Након
привидно добре и брзе адаптације код детета се јавља отпор и агресивно
понашање када схвати да долазак у ветић постаје његова свакодневница и
рутина, а не нешто што се неће понављати.
Потребно је нагласити да се може десити да дете «без дана» адаптације

нормално прихвата вртић од првог дана без било каквих реакција које
можемо приписати као типична понашања у адаптацији.
Битно је знати да адаптација није завршена када дете престане да плаче,

већ када са задовољством долази у колектив и када почене спонтано и
слободно да изражава своје емоције, мисли, способности. Зато, посебну
пажњу треба обратити на повучену децу која обично тихо седе у неком кутку
и не показују никакву иницијативу.
Прилагођено понашање
Прилагођено понашање карактерише одлазак из куће и долазак у вртић без

потешкоћа, нормално одвајање од родитеља, контактирање са одраслима а
и са другом децом у вртићу - нормално живљење у новој средини. Такво
понашање чешће срећемо код старије деце него код млађе. Прилагођено
понашање карактеристично је за децу која су емотивно стабилна, социјално
и интелектуално зрелија и која имају више контаката са вршњацима.
Посебно треба истаћи да је осетљивост због одвајања од родитеља највећа
у узрасту од три године.
Неприлагођено понашање
Неприлагођено понашање одликује се тиме што дете губи осећање

сигурности и самопуоздања и не показује интерес за нову средину. Такво
понашање карактеристично је за децу која су емоционално осетљива,
социјално и интелектуално незрела, која нису имала контакте са
вршњацима, нису припремана за живот у колективу и која су живела у
средини чији се начин живота разликује од начина живота у вртићу.
Неприлагођеност се манифестује кроз одбијање хране и сна, губитак
телесне тежине, плач и нервозне реакције.
59
Најчешће манифестације неприлагођеног понашања:

РЕГРЕСИВНИ ОБЛИЦИ ПОНАШАЊА: Дете почиње изнова да користи оне
облике понашања које је већ превазишло - мокри у кревету, сиса прст,
захтева храну из флашице, пузи...
АГРЕСИВНО ПОНАШАЊЕ: Испољава се викањем, ударањем, уједањем
друге деце и одраслих. Агресивно понашање прати и поремећено
задовољавање физиолошких потреба, одбиајање хране сваке врсте или пак
само поједине врсте хране.
НЕРВОЗНО ПОНАШАЊЕ: Деца на живот у новој средини могу да реагују и
нервозним понашањем: грицкањем ноктију, чупкањем косе, љуљањем
тела...
ПЛАЧ: Карактеристичан је за овај узраст јер дете није у стању да схвати
разлоге одвајања. Плач се често јавља и приликом доласка по дете и
представља реакцију на напетост коју је дете целог дана носило, али и
радост због поновног сусрета са родитељима.
ПОТЕШКОЋЕ ВЕЗАНЕ ЗА САН: Деца одбијају да се скину, да легну и
спавају јер се код деце јавља страх да родитељи неће доћи по њих.
Поремећај сна може да се појави и код куће као резултат бурно
преживљеног искуства у току дана.
ПРЕТЕРАНО ПРИБЕГАВАЊЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈИ: Дешава се да дете
показује отпор према васпитачу јер преноси на њега своју љутњу на
родитеља који га је довео у вртић. Дете може да се веже за васпитача, неку
другу особу или дете у вртићу и стално жели да буде уз ту особу, а због
осећања несигурности у непрестаном је страху да ће га и та особа
напустити.
ЕГОЦЕНТРИЧНОСТ И СЕБИЧНОСТ: Када дете жели сву пажњу околине,
љубав, играчке и друге предмете једино за себе. Егоцентричност и
себичност постепено јењавају.
ПОВУЧЕНОСТ: Нека деца на нову средину реагују повлачењем и
избегавањем контакта са околином. Овакво понашање среће се код
плашљиве деце, код деце која су научила да поштују рад и ауторитет...
ЗАШТО СУ ПРВИ ДАНИ ДЕТЕТОВОГ БОРАВКА У ВРТИЋУ ТЕШКИ?
Шта саветовати родитељима
За већину деце вртић представља прво одвајање од родитеља и непознат

простор у којем га родитељ оставља непознатим људима. Дете интуитивно
осећа да његов живот зависи од присутности родитеља. Сазнање да
родитеља нема у близини може изазвати врло интензиван осећај страха за
властиту сигурност и сигурност детету најважнијих особа – родитеља.
Свакодневним доласком у вртић дете ће научити след радњи (долазак у

вртић – одлазак родитеља – боравак у групи – повратак родитеља –
одлазак кући). На тој основи дете гради поверење у родитеља и стиче
сигурност.
60
За већину деце полазак у вртић представља стрес који се манифестује кроз

низ понашања:
 Грчевито се држи за родитеља
 Одбија да уђе у собу
 Протествује и баца се по поду
 Плаче при одвајању од родитеља
 Плаче приликом боравка у соби
 Одбија контакт са сестром-васпитачем
 Не жели да се игра
 Показује љутњу (ударањем родитеља, сестре-васпитача или друге
деце)
 Одбија храну или слабо једе, може и повраћати
 Кратко и немирно спава
 Могућа је такозвана регресија у понашању (поново мокри у кревет и
сл.)
 Осамљује се и повлачи
 Гризе нокте, сиса палац
 Постаје изразито немирно
 Постаје изразито пасивно
Ако желимо најкраће да опишемо како се осећа дете које први пут долази у
вртић, довољно је рећи да се осећа само, изгубљено и беспомоћно.
ШТА ОТЕЖАВА ОДВАЈАЊЕ ОД РОДИТЕЉА?

 Несигуран и уплакан родитељ;
 Родитељ који „побегне“ не поздравивши се са дететом;
 Родитељ који од детета тражи дозволу за свој одлазак („Могу ли сада
да идем?“);
 Родитељ који се дуго задржава на вратима собе или стално вири кроз
прозор.
Понашања родитеља која ће олакшати адаптацију детета на вртић

- позитиван став родитеља према вртићу
- поверење у особе који у вртићу брину за његово дете
- боравак са дететом у вртићу у току првог дана
- активно укључивање родитеља у активности у васпитној групи
- редовно довођење детета у вртић, свакодневним доласком дете
учи след радњи (долазак у вртић-одлазак родитеља-боравак у
вртићу-повратак родитеља након одређеног времена)
- понети у вртић „прелазни објекат“
Када оставља дете у вртићу родитељ треба:

- у терминима које дете разуме дефинисати колико времена ће
дете провести у вртићу и када ће се родитељ вратити и
дефинисати активности којим ће се дете бавити до повратка
родитеља ( „ ја сад идем на посао и када будем завршио доћићу
по тебе а ти ће до тада да се мало играш (са коцкама, луткама...),
61
па ћеш јести са другарима па ћеш спавати и чим се пробудиш ја

долазим по тебе...)
- навести васпитача као особу која ће бринути о детету („ова тета
ће да те чува док ја будем на послу...“)
- кратко се опраштати од детета у супротном оставља утисак
неповерљиве или несигурне особе; не задржавати се у видокругу
детета
Један од задатака установе је да помогне деци и родитељима који први пут

долазе у њу да превазиђу почетне тешкоће. Искуства у раду су показала да
се адаптација може олакшати и скратити њено трајање применом
одговарајућих поступака: претходним упознавањем са дететом,
индивидуалним приступом, флексибилним временом за пријем деце,
постепеним продужавањем боравка у колективу сходно дететовим
могућностима, омогућавањем боравка родитеља у групи и многим другим.
Ради брже адаптације, родитељима се може саветовати следеће:
• да код куће говоре о вртићу и понекад до њега прошетају са дететом пре
него што га упишу, да бораве у дворишту вртића док су у њему друга деца;
• да се претходно распитају о ритму живљења у вртићу и постепено са њим
ускладе и кућни режим (оброци, спавање, боравак на отвореном,...);
• да планирају одсуство са посла док је дете у адаптацији, да је неко време
пожељан и њихов боравак у простору вртића;
• да упознају васпитаче/медицинске сестре са особеностима и навикама
свог детета;
• да допусте детету да понесе своју омиљену играчку у вртић;
• да му покажу да га воле и кад оно одбија останак у колективу;
• да разговарају са дететом о другој деци, о играчкама, о васпитачима, да
му подстакну интересовање за садржаје у вртићу;
• да растаанке у вртићу учине кратким јер дуги растанци говоре о њиховим
страховима и неодлучности;
• да не беже од детета већ да се увек поздраве и искрено кажу када ће се
вратити;
• и наравно, да увек одрже своју реч!!!
Уколико је родитељу претешко да се одвоји од детета, може се предложити

да у адаптацији учествује други члан породице који је близак детету.
Однос породице и јасала/вртића
Поласком детета у колектив, родитељи добијају партнере у васпитању своје

деце. То не умањује њихову улогу нити одговорност али, ради саме деце тј.
ради што бољег прихватања колектива, најбоље је када се са медицинским
сестрама или васпитачима од почетка успостави добар однос.
Сваки однос до којег нам је стало захтева пуно труда са обе стране. Тако је
и са овим. Кључ успешности налази се у одржавању добре комуникације
родитеља и вртића тј. у сталној и отвореној узајамној комуникацији.
Први сусрет родитеља и васпитача значајан је са аспекта упознавања - то је
прилика када родитељ треба да да основне информације о здравственом
62
стању детета, навикама у храњењу, спавању, о породичним приликама а од

васпитача да добије информације о групи у којој ће дете боравити,
програму рада, дневном распореду активности, исхрани, начину плаћања и
сл.
Уколико родитељ има потребу може разговарати са члановима стручне
службе о специфичним потребама детета, о могућем индивидуалном плану
адаптације, о својим потребама у односу на вртић, оправданости појединих
васитних поступака итд.
На првом групном родитељском састанку родитеље треба упознати с
начином функционисања вртића као целине, разменити информације о
потребама и очекивањима родитеља у односу на вртић и обратно, о
очекивањима васпитача у односу на испуњавање обавеза од стране
родитеља. Неопходно је родитеље обавестити о времену предвиђеном за
индивидуалне разговоре, о начинима њиховог укључивања у живот вртића,
о значају заједничког деловања и усклађености васпитних ставова.
Потребно је родитеље упознати са комуникацијом преко паноа који се
налази испред собе сваке васпитне групе као и са садржајима кутка за
родитеље у самом вртићу. Подразумева се да ће они бити увек добро
осмишљени тј. да ће медицинске сестре или васпитачи добро проценити
шта је актуелно у датом тренутку и у складу са тим одабрати адекватне
садржаје.
На крају треба истаћи да први дани проведени у колективу могу да буду
одлучујући за став који се код детета и његових родитеља гради према њој,
због чега треба предузети све могуће мере како би се избегле или барем
умањиле стресне ситуације због ступања у нову средину и од самог почетка
засновали квалитетни партнерски односи.
ПРИМЕР ДОБРЕ ПРАКСЕ:
КАКО ОЛАКШАТИ АДАПТАЦИЈУ ДЕЦЕ НА ВРТИЋ И ЈАСЛИЦЕ Процес прилагођавања деце на вртић и јаслице
може бити стресан за ваше дете. Погледајте неке од савета стручњака које смо издвојили за вас како би процес
адаптације протекао што безболније за вас и ваше дете.
ПОЖЕЉНО ЈЕ… НИЈЕ ПОЖЕЉНО…

примерено узрасту детета, покушати осамостаљивање
навикавати дете да су му одрасли (родитељи, баке и
деце у смислу навикавања на нешто краћи боравак са
деке итд.) непрестано „на располагању“
родитељима, бакама и декама
омогућити деци да контактирају са „непознатима“,
децом и одраслима различите старости (упознавање „штитити“ дете од контакта са непознатима, само зато
великог броја одраслих људи и деце у дечијем вртићу да се „не би узнемиравало“
могло би да умањи страх од непознатих)
прилагодити ритам дневног живота детета (време да дете има неуједначен, променљив ритам живота,
дневног и ноћног одмора, узимања оброка, игре итд.) као ни специфичан (на пример због радног времена
вртићком дневном ритму, дакле ритму већине деце у родитеља), јер ће се дете теже социјализовати у
вртићу условима различитог ритма у односу на другу децу
навикавати дете на сасвим специфичан начин
храњења и на сасвим специфичну храну; храна у
поступно прилагођавати састав хране и врсту исхране вртићу има здравствено проверен и пожељан састав,
уобичајеној вртићкој храни а у вртићу се води рачуна о чињеници да неку врсту
хране нека деца не воле, па се и не приморавају да
једу такву храну
63
осамосталити децу у довољној мери, како би у

погледу осамостаљивања било што мање тешкоћа,
нарочито у најосновнијим стварима, нпр. код:
• узимања јела занемарити подстицање осамостаљивања детета са
• обављања нужде (почеци одвикавања од пелена надом да ће све доћи само од себе, када за то буде
итд.) време
• облачења и свлачења
• личне хигијене
• моторике (нпр. почеци учења ходања)
упознати дете са простором вртића, нарочито са
простором у коме ће дете боравити, двориштем и сматрати да је свеједно да ли ће дете првог дана
слично; пожељно је упознати га и са делом особља доласка у вртић упознати простор вртића и људе
вртића
ПРИ ПОЛАСКУ ДЕТЕТА У ВРТИЋ

СПЕЦИФИЧНОСТИ РАЗЛОГ
Што су деца млађа, процес адаптације ће бити
МЛАЂА ДЕЦА –
осетљивији и вероватно дужи због страха детета од
Дуготрајна адаптација
одвајања од родитеља
Tзв. „размажена“ деца (деца која су увек била у
Претерано заштићена деца – дуготрајна адаптација центру пажње родитеља и других старатеља из своје
околине) могу се изразито тешко прилагођавати
животу у дечјем вртићу, јер деца у вртићу не могу
имати такву претерану пажњу
Не треба се зачудити када након привидно брзе и
успешне адаптације дете „одједном“ почне да
показује отпор према вртићу или буде плачљиво и
Одложени проблеми адаптације агресивно. Реч је о могућим закаснелим реакцијама
јер се дете у прво време контролисало зато што је
можда мислило да је боравак у вртићу неки изузетак,
нешто што се неће понављати, а касније је схватило
да је одлазак у вртић постао део његове
свакодневице, што га је накнадно узнемирило
Деца која се теже адаптирају на живот у вртићу су

„Незгоднији“ темперамент – дуготрајнија адаптација повучена деца или могу имати одложене реакције у
адаптацији.
ПРИ ПОЛАСКУ ДЕТЕТА У ВРТИЋ

ПОЖЕЉНО ЈЕ… НИЈЕ ПОЖЕЉНО…
Потребно је већ у септембру и октобру
Довести дете после неколико месеци када су се остала
(почетком нове педагошке године) довести
новопридошла деца већ адаптирала.
дете у вртић, како би новопридошла деца прво
Доводити у групицу неколико деце у исто време (током
време провела заједно, јер ће им то олакшати
дана); то спречава сестру - васпитача да се посвети
прилагођавање, зато што су сва деца у групи у
сваком појединачно и умири децу и родитеље.
истој ситуацији.
Препоручује се да дете прво време у вртићу
борави краће, прилагођавање треба да буде
поступно (нпр. сат времена првог дана, затим Покушавати убрзану- адаптацију, „бацити дете у ватру“,
два до три сата другог дана итд.), о чему се тј. оставити га одмах у боравку цео дан. На тај начин дете
треба договарати са сестром- васпитачем.На може да створи отпор према вртићу.
тај начин се дете постепено упознаје са Не комуницирати са сестрама-васпитачима о томе како
простором,другом децом и сестрама- они процењују потребни ритам адаптације детета.
васпитачима. Сопствене процене „од ока“ могу бити сасвим погрешне.
Ритам и брзина адаптације различити су за
свако поједино дете.
Време доласка и одласка детета из вртића би
по могућству требало прилагодити самом Доводити дете у вртић и одводити га из њега у различито
детету, али и ритму живота друге деце у време. То може отежати адаптацију детета, а посебно
вртићу.Долазак је најпогоднији непосредно његову социјализацију и уклапање у групу друге деце.
пре доручка, а одлазак у време када већина
деце одлази (то олакшава социјализацију
детета).
64
Просечно трајање прилагођавања деце на

јаслице или дечји вртић је око 15 дана.
Међутим не треба се забрињабати ако овај Очекивати да ће адаптација детета тећи по устаљеним
процес потраје дуже – поједина деца су правилима. Индивидуалне разлике међу децом су
осетљива на промену ритма и услова живота. значајне и треба их узети у обзир.
Ово раздобље адаптације код деце пролази
релативно безболно и без последица.
Практиковати дужи боравак родитеља у соби. На тај

начин се може отежати адаптација детета (дете се може
Обавезно је испунити обећања дата детету и
навикнути на боравак у вртићу само уз присуство
давати реална обећања. Битан је сталан
родитеља).Осим тога, боравак родитеља једног детета
контакт са сестром – васпитачем и интеракција
отежао би адаптацију друге деце .
дете – родитељ – сестра, васпитач.
Лагати дете да ће родитељ доћи, а онда не испунити то
обећање.
Омогућити детету да од куће понесе у вртић

Забрањивати му да доноси било шта од куће.
играчку или предмет за који је посебно везано,
такозвани прелазни објекат.
23. САРАДЊА ПОРОДИЦЕ И ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ
Здравствено-васпитни рад васпитача са породицом
За формирање здравих навика код деце од изузетног је значаја учешће

родитеља , који су пре свих, највише заинтересовани и одговорни за
здравље, здраве навике и понашање свог детета. Активности на
формирању здравих навика код деце спроводе се у оквиру свих редовних
активности за време боравка у вртићу и применом одговарајућих метода,
програма, средстава и облика здравственог-васпитног рада, адекватних за
одговарајући узраст.
Од изузетне је важности да родитељи схвате да је вртић установа где
бораве здрава деца. Болесном детету су потребни родитељи и у том
случају васпитач није довољан, потребна му је већа пажња, нега и љубав.
Ризик је доводити болесно дете због њега самог али и због друге деце и то
је потребно родитељима више пута поновити и на родитељским састанцима
(поготово на првом родитељском састанку када их васпитачи уопзнају са
правилима понашања) и у индивидуалним контактима са родитељима.
Неопходна је толеранција, савесно и одговорно понашање од стране
родитеља.
Здравствено-васпитни рад васпитача са родитељима огледа се у:

- обезбеђивању основних информација о здрављу и развој осећаја
одговорности код родитеља за очување и унапређење здравља деце.
- упознавању родитеља са основним информацијама о здрављу и
превентивној здравственој заштити деце;
- ради на развоју вештина неопходних за постизање здравог понашања
у породици и промоцију здравља;
- примена стечених знања и вештина у свакодневном животу са децом.
Здравствено – васпитни рад са родитељима у предшколској установи

спроводи се кроз:
65
- родитељске састанке са одређеним темама које се тичу здравља

деце (гостовање сестре са превентиве и/или лекара из дома
здравља);
- индивидуалне разговоре, када васпитач уочи одређени здравствени
проблем или када родитељ има потребу за саветовањем што се тиче
здравља детета;
- радионице са одређеним темама које се тичу здравља у којој могу
учествовати и деца,
- писани материјал, лифлети, тематски панои, исечци из новина.. који
се тичу здравља деце.
Од родитеља се очекује да сарађују са васпитачем пре свега тако што ће
бити позитиван узор здравственог понашања за своје дете као и у
индентификовању здравствено-васпитних потреба деце; давање подршке о
здрављу и здравственом васпитању које се спроводи у оквиру програма у
вртићу; давање повратних информација о здравственом напредовању деце
у породици;
Однос између родитеља и васпитача
Породица има кључну улогу у животу детета. Да би резултати рада са

дететом били најбољи могући, неопходно је да васпитач зна очекивања и
могућности породице. Континуирана сарадња родитеља и вртића је
неопходна за правилан развој и напредовање детета, а истовремено
доприноси и унапређивању рада васпитача, али и развоју родитељске
улоге.
Константа сарадња родитеља и васпитача је важна приликом
прилагођавања детета на вртић, али и за његов боравак у овој установи
након адаптације.
Ова сарадња превасходно представља помоћ детету, као и могућност да се
на време реагује када дође до евентуалног проблема.
Такође обухвата и унапређење односа родитеља и васпитача, јер не мора
увек да дође до проблема да би почели да сарађују. У случају да дете има
одређене склоности, важно је да васпитач родитељима укаже на њих: на
пример, ако је у питању таленат за ликовну уметност - да их упути на неку
од креативних радионица, а уколико се дете истиче у физичким
активностима - да им препоручи неку школицу спорта, и слично.
Међусобна сарадња запослених у вртићу

У једној групи деце, без обзира на узраст, раде најмање два васпитача, па
је првенствено важно да они сарађују. Такође, овој сарадњи може да
помогне главни васпитач, који координира између родитеља и деце, као и
стручни сарадници, педагог и психолог, специјални педагог, јер они долазе
да посматрају целу групу или појединачно децу у групи ако постоји потреба.
Посебно је важна сарадња са логопедом ако су у питању језички проблеми
(на пример, лош изговор речи).
Шта је потребно за добру сарадњу васпитача и родитеља
66
Да би ова сарадња била успешна мора да постоји поверење и узајамно

поштовање. Јер, како васпитач жели да њега поштују, тако и он мора да
укаже поштовање родитељима. У приватност породица не треба улазити
дубоко, јер то може да се негативно одрази на децу. Стога је веома важно
да васпитач има професионални однос према свом послу, као и према
родитељима. Битно је да се створи повољна атмосфера у вртићу. Да би се
то остварило потребно је да се и деца и родитељи и васпитачи осећају
пријатно.
Оваквој атмосфери помажу различити облици сарадње вртића и родитеља
која се може остварити кроз неколико нивоа:
- Непосредна комуникација васпитача и родитеља – посета вртићу,
разговор у време довођења и одвођења деце, индивидуални
разговори;
- Писана комуникација – панои, кутак за родитеље, поруке, портфолио
детета;
- Учешће родитеља у раду са децом – у договору са васпитачем
родитељ може да се укључи као реализатор неких активности, да
пружи подршку детета у процесу адаптације, као и у организацији
различитих манифестација и дешавања;
- Родитељски састанци (на нивоу установе или групе) – са циљем
упознавања родитеља са животом и радом вртића и њиховог детета
у групи.
Непосредна, свакодневна комуникација, отворена врата, родитељски
састанци (општи) представљају ИНФОРМАТИВНИ НИВО САРАДЊЕ.
Тематски родитељски састанци који се организују у сарадњи са стручним
сарадницима из вртића или дома здравља или у вези неким другим битним
темама представљају ЕДУКАТИВНИ НИВО САРАДЊЕ.
Учествовање родитеа у процесу адаптације као и у разним радионицама са
децом и васпитачима које се организују у вртићу представљају
НЕПОСРЕДНИ НИВО САРАДЊЕ.
овај текст допунити са текстом из «Корак по корак»

- Сарадња породице и предшколске установе - стр.373.-
24.ТИПОВИ РОДИТЕЉА*
Најважнији и најпресуднији фактор од кога зависи ментално здравље и психичка
стабилност детета је његов однос са родитељима, пре свега са мајком. Узајамни однос
између детета и мајке који се одвија путем тактилне, мирисне, вербалне и невербалне
размене обезбеђује искуство у коме осећања играју прворазредну улогу. Успешна
материнска нега првенствено зависи од ,,поклапања'' дететовог и мајчиног понашања на
димензијама активност – пасивност и узимање – давање. Од пресудне важности је мајчина
способност да се прилагоди оним облицима задовољавања дететових потреба који
одступају од њеног свесног виђења материнске улоге или њених несвесних потреба.
Наиме, свака пожртвована, емотивна и активна мајка доживеће разочарење ако је беба
пасивна и тиха, док ће мирна и спора мајка бити збуњена ако јој је дете живахно, осетљиво
и стално захтевајуће. На однос мајке и детета утичу и њена искуства у примарној породици
и однос са брачним партнером. Оптимални однос зависи од степена мајчине базичне
сигурности у односу на своју материнску улогу који омогућава базично прихватање детета.
Отац је значајан као родитељска фигура у свим фазама дететовог целокупног развоја. Још
67
у току трудноће и непосредно по рођењу детета утицај оца је кључан у смислу
емоционалне подршке и потпоре коју пружа мајци. То потврђује и чињеница да дете између
годину и годину и по дана каже и мама и тата, тј. идентификује и издваја две особе љубави.
Тешко је разврстати типове родитеља и њихове ставове према детету, али се нека
најопштија класификација може направити на следећи начин:
1. Сигурни родитељи: имају поверење у дете и у себе и не ометају децу у њиховим
делатностима, играма и занимањима. Они подижу здраву децу са себи сличним цртама
личности, која се развијају брзо и без много унутрашњих сукоба и назадовања.
2. Агресивни родитељи: овај тип родитеља одгаја агресивну, осећајно хладну или
бојажљиву децу. Деца или постају агресивна путем идентификације са оваквим
родитељима, или они изазивају код детета велику количину стрепње и страха од казне, па
су деца врло повучена и бојажљива.
3. Осећајно хладни родитељи: овај тип родитеља не даје детету позитивна осећања и
тако не помаже у растерећењу дететових агресивних нагона. Зато њихова деца могу
постати неуротична, несигурна и плашљива.
4. Плашљиви и претерано заштитнички родитељи: ограничавају дететову слободну
активност и изражавање, постављају мање захтева и недовољно су организовани. Као
последица тога деца су несигурна, плашљива и неамбициозна. Једна група родитеља дуго
задржава децу у положају зависности – купају их, хране, спавају са њима до касног
детињства. Они овако продужавају зависност, ограничавају односе са другом децом и
ометају друштвену самосталност.
Одбачена и презаштићена деца су претерано усмерена на себе, имају тешкоћа у
односима са другима, пасивна су, зависна и имају осећај мање вредности. Родитељи који
одбацују дете често рационализују своје ставове и тврде да је дете мање умиљато, чудно,
тешке ћуди и да их не воли, и тако поричу своја непријатељска осећања.
*преузето из радног материјала Дечија психологија за Медицинску школу „Београд“
25. Општи захтеви при изградњи објекта дечијег втрића

Објекти у којима бораве деца треба да задовоље следеће услове:
1. Да се граде у насељеном месту где су развијене саобраћајне мреже и близу места
становања деце;
2. Да су грађени од материјала који обезбеђује звучну, хидро и термоизолацију;
3. Да нису грађене од лако запаљивог материјала;
4. Да су прикључени на јавну водоводну мрежу,
5. Да су прикључени на електричну и телефонску мрежу;
6. Да су прикључени на јавну канализациону мрежу
7. Да су обезбеђени грејање и механичко проветравање уколико је природно проветравање
недовољно;
8. Да им је обезбеђен несметан прилаз превозним средствима.
9. Да су објекти предшколске установе тако распоређени да на њих и на њихова дворишта
не пада сенка осталих објеката;
10. Да се праве за 4 до 6 васпитних група;
Просторије у предшколској установи би требале бити простране, светле, да делују удобно

и привлачно а намештај и зидови обојени ведрим и складним бојама које су привлачне
свима који ту проводе време.
Просторије дечијег вртића – према нормативу

Објекат се обично гради за 4 васпитне групе (око 100 деце) и свака од тих група треба да
има своју просторију за боравак и пратеће просторије (гардероба и санитарије)
У просторију за децу спада:
- улаз (довољно простран да прими децу и родитеље и да буде лепо уређен како би први
утисак при уласку у вртић био повољан)
- гардероба (предвиђене су одвојене гардеробе за сваку групу, смештене на прилазима
соба за боравак, за свако дете потребно је да буде обезбеђено посебно место за одлагање
68
одеће и осталих ствари које родитељ доноси са собом у вртић, преграде за свако дете
морају бити обележене именом или фотографијом детета)
- просторија за боравак деце (васпитна соба) намењена је за васпитно – образовни рад са
децоми њихов одмор, мора бити добро осветљена и прописно опремљена и заштићена од
могућих повреда деце. Потребно је да буде пространа са више издвојених целина за
различите активности.
- санитарна просторија (састоји се из дела за обављање неге и хигијене деце које су
прилагођене узрастној групи са умиваоницима и wc шољама)
- вишенаменска просторија (сала предвиђена за организовање моторичких активности,
извођење представа...)
- просторија за изолацију (мања просторија са креветом намењена за привремени смештај
детета оболелог током боравка док родитељ не дође по њега)
Просторије за васпитно особље:
- кабинет за васпитача (са стручном литературом)
- остава за в.о. средства и материјале)
Уређивање ентеријера дечијег втрића – опремљеност простора с обзиром на потребе

и активности деце
Основни захтеви за избор намештаја су следећи: да је примерен потребама психофизичког
раста и развоја деце, да по обради и материјалу обезбеђује сигурност деце и спречава
повреде; да је по конструкцији једноставан, издржљив и лак, да је погодан за одржавање
хигијене, да је економичан и функционалан. Просторија за боравак опрема се стабилним и
чврстим намештајем које васпитач може да помера и вишенаменски га користи (за рад
деце и за смештање играчака и другог материјала). Васпитач треба стално да процењује
безбедност околине у којој се деца крећу и на време отклања све потенцијалне опасности.
Према захтевима норматива грејна тела морају бити прописно заштићена, утичнице и
прекидачи постављени на 1,5м изнад пода и заштићени. Намештај у дневном боравку деце
мора бити примерен узрасту и различитим наменама у различитим активностима (столови
и столице одговарајуће висине са могућношћу спајања).
Ентеријер вртића треба да буде са укусом уређен дечијим радовима, тематским постерима
и сликама. Свака соба за боравак треба да има нека музичка средста и аудиовизуела
средста за рад са децом.
Правилно организован васпитно-образовни рад захтева, поред разноврсних облика и
метода и квалитетан избор и довољан број средстава – играчака и другог дидактичког
материјала. Читав распоред просторија и намештаја треба да буде такав да омогући што
већу разноврсност и промене у садржајима активности без застоја и чекања као и
несметано надгледање деце. Играчке, књиге и остали материјали који се свакодневно
употребљавају смештају се тако да буду доступни свакоме и да деца не морају да траже
допуштење од васпитача за њихово коришћење.
Полазећи од васпитно-образовних задатака у дечијем вртићу, програмских садржаја,
предлаже се неколико кутака или центара инетересовања:
• Манипулативни центар (ситни предмети, слагалице, боцкалице, друштвене игре,
коцке за слагање)
• Центар за развој говора (књиге које су деца направила и готове књиге, папир,
касетофон, табла за писање, јастучићи и тепих за седење)
• Центар за развој крупне моторике (справе, пењалице, струњаче, вијаче, обручеви,
клупице, други реквизити)
• Уметнички (ликовни) центар (штафелаји, бојице, папири, оловке, кецеље,
хефталице, маказе, траке, лепак и сл.)
• Центар за драматизацију и игру улога (кревет, фотеља, разне врсте лутака, кухиња,
огледала, различите врсте униформи и гардеробе коју деца могу облачити,
шешири, посуђе, предмети из куће и сл.)
• Центар за сензорни развој (велике пластичне посуде за песак, воду идр., играчке за
воду, тегле за пресипање, полице за различито зрневље, биљке и сл.)
• Градитељски центар (велике коцке и материјали са којима деца могу градити у
простору, дрвене греде, обложене кутије од ципела, велики камиони у којима деца
могу да седну)
69
• Центар за игру деце напољу (баштенски алат, лопте, колица, играчке које деца
износе из собе у двориште, вијаче и сл.)
Зависно од теме која се ради, у соби се повремено организују нови центри. (нпр. организује
се простор за‫״‬печење, прављење хлеба и сл. ‫״‬, ако је тема пекар)
Уређивање екстеријера дечијег вртића
Објекат дечијег вртића не би требао да буде изграђен без одговарајућег дворишта.
Одговарајућом организацијом екстеријера, простора, опреме, материјала и активности у
том простору може се допринети формирању здраве, физички добро и складно развијене и
спрете особе.
Функције екстеријера дечијег вртића којима треба да се допринесе обезбеђивању погодних
услова за нормалан раст и развој предшолске деце су следећи:
- максимално коришћење сунца и свежег ваздуха
- обављање сложених вежби, кретање, пењање, хватање, трчање
- стицање непосредног искуства и знања о живој природи и природним појавама
- подстицање на игре и активности на отвореном простору
Отворени простор вртића пожељно је да буде што већи и из њега треба уклонити све што
је сувишно или што представља потенцијалну опасност за децу. Разне справе љуљашке,
клацкалице, тобогани... најбоље је поставити тако да деца до њих лако долазе и да буду
безбедни за коришћење. Екстеријер би требао да задовољи и здравствено-хигијенске
услове развоја деце као и за сензо-перцептивни (простор са песком, шљунком и др
материјалима) али и за интелектуални развој (једно дрво у дворишту је довољно за
посматрање, причање и учење о нпр годишњим добима...)
Отворени простор може имати неколико целина:
1. простор у коме се налазе трерни за покретно спортске игре, ходање, трчање, игре
са лоптом...
2. простор са справама
3. градилиште са прибором и материјалом за конструктивне игре и игре маште
4. кутак живе природе – дрвеће, башта...
ЗАДАЦИ ВАСПИТАЧА НА ОПРЕМАЊУ ПРОСТОРА И ВАСПИТНИХ ГРУПА

ИГРОВНИ МАТЕРИЈАЛ- ЗАДАЦИ МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ ВАСПИТАЧА
У вртићу треба увек да буде лепо аранжираног цвећа, постера и слика (дечјих и
уметничких), продуката дечјих руку и народних рукотворина.
Децу привлаче слике животиња, превозних средстава, призора из бајки и сл., али њих
не треба да буде превише и треба их с времена на време мењати.
Материјал за васпитно-образовни рад – основни захтјеви су да буду :
• чврсти - због лаког руковања;
• привлачни – лепо обликован и стилизован, занимљив и са одабраним бојама;
• хигијенски и безопасни;
• богати по могућностима за коришћење ;
• прилагођени деци по величини, сложености и начину руковања;
• усклађени са дечјим потребама;
• својим особинама наводе на вршење свих операција које доприносе физичком
развоју, социо-емоционалном...
• да подстиче различите типове социјалне интеракције (индивидуалне активности,
групне активности);
• да служе за социјалне контакте;
• у свом изгледу и начину употребе садрже информације о техници, култури и
традицији.
Материјале треба изложити прегледно и атрактивно: означити полице, нацртати
материјал који се на њима налази тако да деца могу сама да се снађу. Повремено
треба проширити контекст игре додајући нове материјале у постојећи простор, зависно
од интересовања деце.
И поред специјално прилагођене опреме и намештаја деца морају бити стално
надгледана од стране васпитача који треба непрекидно да процењује безбедност
70
околине у којој се деца крећу и на време отклони све потенцијалне опасности (нпр.
оштри углови на намештају, поломљене играчке и сл.).
Улога васпитача
- Изабере и дефинише просторе који ће постати средина за учење;
- Направи план опремања пратећи интересовања и вештине деце;
- Сакупи са децом и родитељима разноврсни материјал за активности;
- Упозна децу и родитеље са просторима установе;
- Са децом направи водич за правила понашања везана за просторе и материјал;
- Материјал треба да подстиче различите типове социјалне интеракције;
- Треба набавити структурирани и неструктурирани материјал;
- Материјал треба изложити прегледно и атрактивно;
- Треба бити флексибилан у постављању и коришћењу материјала у одређеним
просторима;
- Повремено треба проширити контекс игре додајући нове материјале;
- Простор треба уредити да личи на домаћи;
- Простор изван радне собе је важан део програма.
71

Vaspitanje I Nega Dece Iii 202-23

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Vaspitanje I Nega Dece Iii 202-23

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Радни материјал за предмет Васпитање и нега деце за ученике трећег разреда 2022-23.

ВАСПИТАЊЕ И НЕГА ДЕЦЕ

1. Циљ и задаци васпитања деце раног узраста

Постоје два схватања васпитања:

Васпитање је скуп планских утицаја усмерених на

Васпитање деце раног узраста

Код васпитања деце раног узраста потребно је да у складу са педагошким и

Када одређујемо циљ васпитања деце раног узраста полази се:

► Циљ васпитања деце раног узраста подразумева стварање повољне

Средина ће својом организацијом пружити оптималне услове из којих ће

Повољна васпитна средина подрезумева пре свега позитивну социјалну

► Основни задатак васпитног рада са децом раног узраста (до 3. године)

поштује његова индивидуална особеност у откривању и мењању света око

Посебни задаци (задаци који су остварљиви у васпитној пракси) :

За развој детета раног узраста важно је да сви васпитни поступци, сарджаји

Васпитно образовни рад у предшколском узрасту

Предшколско васпитање је процес којим се на узрастима од рођења

Образовање је сегмент васпитног процеса. Њиме се задовољава основна

Предшколско васпитање и образовање треба посматрати као део ширег

2. Начела васпитања и неге деце раног узраста

У васпитању није добро унапред утврђивати нека прецизно одређена

Распоред живљења још од рођења се прилагођава дечијим физиолошким и

Поштовање индивидуалног ритма живљења представља значајно начело

Начело доследности је важно начело у распореду живљења деце раног

Континуирано намирење је начело које доминира у најранијем узрасту. Оно

Начело усаглашавања распореда живљења породице и вртића је важно

При утврђивању распореда живљења деце различитих узрасних група

Прилагођавање распореда живљења дететовим физиолошким и

3. Однос дете – одрасли; Дете активан субјект у васпитном процесу

Однос дете-одрасли је у центру васпитања деце раног узраста.

могућностима, открива себе и своју околину, упија њене утицаје који, са

Термини који се користе када се говори о односу дете – одрасли су:

Домаћи теоретичари предшколске педагогије (Д. Павловић-

4. Функционално јединство програма неге и

Организација живота, пре свега нега деце је доминантна у процесу

5. Процес формирања васпитних група

Процес формирања васпитних група условљен је:

У зависности од развојних карактеристика могу се у јаслицама формирати

Најчешћи период за укључивање детета у јаслице у нашим предшколским

узраста могу се издвојити одређене предности али и недостаци. Наводи се

Да би се избегле лоше последице узрасне сегрегације (издвајање деце у

Нека ограничења која се морају поштовати при формирању група:

6. Игра као битно начело васпитног рада

Игра представља један од основних облика васпитно – образовног рада у

За игру можемо рећи да представља спонтан облик учења; Игра је за

Значај игре: дете стиче представе

Васпитни значај игре:

У стварању најповољније васпитне средине за мало дете, која ће

Процес играња није само нешто што им доноси задовољство, већ је то

Улога васпитача у дечјим играма:

7. Облици васпитног рада

Осим одабраним начинима или методама рада, васпитач делује на

У групном или тимском облику рада деца из једне васпитне групе се

пример фронталног облика рада

пример групног облика рада

пример индивидуалног облика рада

8. Личност сестре – васпитача

Улога васпитача је веома деликатна и сложена. Сложеност улоге

На личност сестре – васпитача утичу следећи фактори:

- Љубав и интересовање према педагошком позиву представља лично

- Интелигенција и општа култура васпитача подразумева познавање

- Способност посматрања и познавање основних законитости развојне

- Педагошки такт представља једну од најкомплекснијих способности.