SADRŽAJ

УВПД 2
1.ПРАЋЕОЕ И ППСМАТРАОЕ ДЕТЕТА И ДЕЧИЈЕГ РАЗВПЈА 4

2.ППСТУПЦИ И МЕТПДЕ ВАСПИТАЧА ЗА ПРАЋЕОЕ И 7

3. ППВЕРЉИВПСТ ППДАТАКА П ДЕЦИ 23

4. ЕЛЕКТРПНСКИ ППРТФПЛИП 24

5.УЛПГА ВАСПИТАЧА У КРЕИРАОУ ППРТФПЛИА 31

6.АКТИВНПСТИ КПЈИМА СЕ ППДСТИЧЕ ДЕЧИЈИ РАЗВПЈ 40

7.ППЧЕЦИ ФПРМИРАОА ДЕЧИЈЕГ ДПСИЈЕА – ППРФПЛИА У 45

8.ПРИМЕР ЈЕДНПГ ДЕЛА ИЗ ЕЛЕКТРПНСКПГ ППРТФПЛИА 48

ТЕМА: МПЈА ППСТИГНУЋА 48

9.ПРИМЕР ПРПЈЕКАТ ДЕЧИЈЕГ ППРТФПЛИА 55

9.ЗАКЉУЧАК 59

1
УВОД

Велики је избор могућности праћења, подстицања и документовања дечијег

развоја, тачније вођења дететове битне евиденције. Портфолио као један од начина
праћења и документовања дечијег развоја у вртићу, пружа широке могућности
васпитачима, да пренесу комплетну слику родитељима и онима којима је то потребно
( школи у којој се дете уписује након завршетка вртића), о корацима, поступцима и
начинима којима је њихово дете одрастало, а касније и учитељу/учитељици комплетну
слику о детету које долази у њихов разред.

Оваква слика, будућем учитељу или учитељици у многоме помаже у даљем

утицању на развој будућег ученика, пружа информације о мотивацији и поступцима у
раду са конкретним дететом.

Дечији вртићи и школе морају имати међусобну сарадњу а сарадња треба бити
обострана, двосмерна; вртићи поред основних, требају пружити још неке додатне
информације ( податке ) о деци, такође требају припремити децу за школу а са друге
стране, школа треба да буде припремљена да прихвати децу из вртића и уважи податке
које је вртић пружио.

Размена информације између вртића и школе је од изузетног значаја за даљи

дечији развој. Васпитачи системски прате дечији развој и могу упозорити учитеље на
евентуалне тешкоће и проблеме које се запажају код поједине деце, о њиховој
породичној ситуацији, о посебним склоностима, интересовањима и обдарености,
здравственом стању, реакцијама на поједине васпитне мере и др. Све ово је јако битно,
ради индивидуалног приступа будућег учитеља детету.
Наравно, неопходно је да се сарадња између вртића и школе допуни њиховом
заједничком сарадњом са дететовим родитељима.

Кроз исходе учења се дефинише оно што дете поседује кроз знање, разумевање
или демонстрирање на крају једне целине учења или васпитно – образовног програма.

Вођење педагошке документације укључује различите начине бележења

запажања о васпитно – образовном процесу и процесу развоја детета. Васпитач у
процесу документовања и подстицања дечијег развоја може користити различите
начине прикупљања података и подстицања детета и различите податке прикупљене на
основу феноменолошког или системског посматрања, коришћењем инструмената
дискриптивне методе и инструмената сопственог теоријског истраживања и
подстицања у пракси.

Портфолио је само једна од начина прикупљања података и документовања

процеса развоја и учења детета.

Реч „портфолио“ потиче од француске речи portfeulle што значи лисница, торба,
хартија од вредности, а у васпитно – образовној пракси за васпитаче; вредности
представљају дечији продукт, материјали, добијени подаци о деци, о њиховим
родитељима и процесу учења, напредовања и развоја.
2
 Портфолио у васпитно – образовном раду представља пажљиво изабрану збирку
радова о томе шта дете зна и шта дете може да уради али и шта не може, који се
скупљају током одређеног временског периода а који су доказ дететовог напора, успеха
и напредовања. Портфолио се од било ког другог радног досијеа, разликује по томе
што; представља збирку најбољих радова, које је онај чији је портфолио , сам изабрао
или по иницијативи онога који саставља и води његов портфолио, као и по томе што
портфолио представља не само место за чување радова него и основу за
1
самовредновање сопственог рада и напредовања .

Основна сврха портфолиа у педагошкој документацији, је у томе да омогући

васпитачу и родитељима да на основу материјала прате, испитују и подстичу дететов
развој током одређеног временског периода, да проналазе могућности за даље
напредовање, самим тим добијају и повратну информацију о квалитету рада на
дететовом развоју и тиме постављају нове циљеве или раде на остварењу већ
постављених циљева. Портфолио обезбеђује детету материјал за праћење и
анализирање сопственог процеса учења и развоја.
Због тога портфолио има смисла само ако настаје у окружењу учења и праћења
напредовања у учењу односно, ако је повезан са активностима учења.

Уколико постоји добра повезаност између предшколске установе и школе , онда

је прелаз из предшколског доба у школско лак и дететов школски успех се неће јавити
неочекивано и изненада, већ ће бити планирани резултат њиховог укупног развоја, који
ће представљати солидну основу за даља постигнућа, како у школовању, тако и у
животу. Портфолио је омогућио да се лакше добије комплетна слика знања и
могућности једног детета још у раном добу детињства.

1 https://sites.google.com/site/skolaweb20/elektronski-portfolio-u-vrticu

3
 1.ПРАЋЕЊЕ И ПОСМАТРАЊЕ ДЕТЕТА И ДЕЧИЈЕГ РАЗВОЈА КРОЗ
ИСТОРИЈУ

Многи психолози, педагози, социолози, етнолози проучавали су развој

детињства, користећи различите ставове, методе и технике.
Инетересовање за детињство и појам детињства, како се оно данас схвата, нису
раније постојали. У средњем веку, интересовања за дете уопште није било. Тек са
реализмом појам детињства почиње да одражава одређену друштвену и психичку
реалност. Након тога, дете постаје предмет научног истраживања, психолози почињу да
се интересују за правилност психичког развоја а социолози и етнолози да се баве
проблемима социјализације. Тада детињство, а посебно начин васпитања детета у
појединим културама постаје предмет интердисциплинарног истраживања.
Кон истиче да у проучавању детињства истраживачи усмеравају пажњу на три
групе проблема:
*положај деце у друштву; њихов социјални статус, облике животне активности,
однос са одраслима, институције и методе васпитања
*симболичка презентација, представе о детету и култури и колективној свести,
друштвено нормативне представе о узрасним карактеристикама, критеријуми зрелости,
*култура детињства, унутрашњи психички свет детета, усмереност његових
интересовања, дечије доживљавање одраслих и њиховог света.
Кон је представник етнопсихолошког начина проучавања развоја детињства.
Особености његовог приступа су свеобухватно проучавање животног доба појединца,
што подразумева праћење бројних и разноврсних проблема везаних за одрастање,
интердисциплинарни приступ тим проблемима ( психолошки, етнолошки,
2
антрополошки, филозофски, историјски, лингвистички..) .
Почетци интересовања за децу везани су за практичне проблеме гајења и
васпитања младих. Подаци о деци се заснивају на сазнањима из свакодневног живота.
Различити су приступи, различитих научника, проучавању и праћењу развоја детета.
Сократ је користио форму разговора у проучавању личности детета и његовог развоја.
У свом разговору, наводио је испитанике да откривају суштине и граде појмове.
Аристотел је до сазнања долазио путем асоцијација ( сличности, контраста и додира у
времену и простору). Коменски истиче да дететов систем васпитања треба да се заснива
на развојним могућностима деце тј. да се дечије мишљење треба развијати од
конкретног ка апстрактним.
Са појавом Русоа, јавља се нови начин и правац проучавања детета ( дете најпре
треба схватити па васпитати ), а то је употреба биографске студије, које се баве описом
развоја детета у првим годинама након рођења. Са појавом биографске студије, многи
почињу да бележе говорне и друге развоје своје деце. Бележење се одвија на основу
системског посматрања.
Поступци које васпитачи примењују у праћењу развоја детета, у многоме су
слични биографској методи, а разлика је у томе што васпитач није дететов родитељ и
прати на исти начин дететов развој само годину дана. Поступак је исти, прати и бележи
дететове активности у току године, сваког дана.

2 Алекса Д. Бркпвић, Развојна психологија, Ужице, 2000.гпд. стр. 14-16.

4
1.1.Методе и технике за посматрање и праћење развоја деце који се
користе у психологији

За проучавање развоја детета, почињу се користити разни тестови,

експерименталне и неексперименталне методе и друго. Методе у праћењу развоја које
се често користе и данас су експерименталног и неексперименталног карактера и могу
да се одвијају у природним или лабораторијским условима. Велики је број
експерименталних и неексперименталних метода и поступака које се користе за
посматрање и регистровање појава у развоју.

Предности неексперименталних метода посматрања је што се одвијају у

еколошки валидној ситуацији, укључујући природни контекст у коме се испитаници
( деца ) развијају. Мане су, што овај метод посматрања поставља пред истраживаче
проблем да се овлада природом промењљивих вредности које се односи на испитанике
у коме се посматра њихов развој и понашање.

*Метод интроспекције, огледа се у самопосматрању сопствених психичких

доживљаја. Њоме директно захватамо унутрашње доживљаје; мисли жеље, емоције..На
тај начин долази се до података о психичком животу детета ( мисли, снови и др.).
Интроспекција се може користити тек у школском узрасту деце а основни разлог за то
су развојне карактеристике јер је дете тада језички зрелије и способније да опажа самог
себе а и да успешно комуницира са испитавачем.

*Проучавање развоја путем опажања огледа се у томе што испитивач у

природној ситуацији, бележи оно што види и чује да дете ради. У оваквим облицима
природног посматрања бележи се оно што се код детета изненада догоди - ово
представља једно несистемско посматрање. Други начин је системско посматрање, где
је унапред одређен циљ ( предмет и сврха посматрања ), план којим се предвиђају
поступци и узрок посматрања, запажања о посматраној појави се бележе системски,
објективно уз контролисање услова у којима се посматра понашање. Системско
посматрање је погодније за ранији дечији узраст и да би се то остварило ангажује се
истовремено више обучених посматрача.

*Дневничке забелешке спадају у категорију слободног посматрања у коме се

белешке воде о свему што се дешава у развоју детета. Белешке се воде уз дана у дан,
њима се додају промене у понашању и напредовању и нови догађаји и услови у којима
су се одвијали – а све се описује у наративном стилу. Дневничке белешке води особа
која је у блиској вези са дететом.

*Метода кратких временских узорака спада у структуиране облике системског

посматрања развоја. Посматрање се врши у кратким временским интервалима са већим
бројем испитаника ( деце ). Деца се посматрају у кући, забавишту или школи. Најчешће
се на овај начин прате социјалне појаве, међусобне интеракције деце. Узорци догађаја
који су узимани за посматрање били су; дечије свађе, дечији говор, агресивност и
дечије игре.

5
 *Експерименталне методе су најпоузданији начини за откривање узрочних веза
међу појавама. Користе се за изучавање развоја психичког живота, правилности развоја
и природе правилности промена.
Предности ове методе су:
-могућност намерног изазивања појаве
-могућност системског и намерног мењања услова
-могућност да се појава изазове више пута уз планско варирање услова.
Експеримент омогућава да се створи квалитативна, каузална и квантитативна
анализа појаве која се посматра.
Експериментално истраживање има своја ограничења, оно се не примењује када
може имати штетне утицаје по ономе ко је предмет истраживања. Експериментална
истраживања се користе у научним психолошким и педагошким истраживањима.

*Тестови су једна од најразвијенијих техника истраживања, праћења развоја.

Саставњени су од низа задатака и проблема, системски одабраних помоћу којих се
испитују особине, способности и знања појединца. Тестови треба да буду
стандардизовани; да поседују валидност, поузданост, осетљивост и објективност.
Према ономе што се испитује, тестови могу да буду:
*тестови способности (служе за мерење интелигенције),
*тестови личности (за откривање особина или црта личности),
*тестови знања ( мере ниво знања или вештина у појединим областима),
*тестови готовости или спремности ( комбинација тестова способности и знања
којима се процењује да ли је дете спремно за полазак у основну школу).
Поред ових постоје и тестови брзине, вербални и невербални тестови,
објективни тестови, субјективни, тестови са слободним одговорима и тд.

*Интервју је истраживачка техника, која се користи за прикупљање података

усменим разговором у сврху научне анализе о стадијумима развоја појмова,
истраживања ставова и вредности, страховања и друго. Кроз интервју, добија се
повратна информација о томе да ли је дете (испитаник), добро разумело питање.
Интервју може да се води и као слободан разговор ( неструктуирани интервју).
*Анкета, у научним истраживањима користи се и анкета. Анкета представља
комбинацију елемената упитника, интервфуа и скале процене. Анкета се изводи по
утврђеним принципима и тада има научну вредност.
*Социометријски поступак, користи се за посматрање и испитивање динамике
и структуре мале групе. Заснива се на два главна односа међу појединцима у групи;
избору и одбијању.
*Пројективне технике, користе се за откривање и тумачење карактеристичних
начина понашања једне личности, њених ставова и мотива. Испитанику се даје
недовољно структуиран материјал и од њега се захтева да га доврши или тумачи.
*Кумулативни картон, се формира од података прикупљених лонгитудиналним
поступком и предвиђен је да буде званични школски документ у историји образовања
једног ученика и води се за све ученике. У њему се налазе најважнији подаци о току
развоја ( попут досијеа ). Да би вођење било системско, након учитеља картон
преузимају наставници и он поред најважнијих података о ученику садржи и упуства за
праћење учениковог развоја, вођење и коришћење кумулативног картона.
Кумулативни картон је сличан дечијем портфолиу који се води у предшколској
установи.

6
 2.ПОСТУПЦИ И МЕТОДЕ ВАСПИТАЧА ЗА ПРАЋЕЊЕ И
ПОСМАТРАЊЕ РАЗВОЈА ДЕЦЕ

Поступци и методе, које примењују васпитачи за системско посматрање и

праћење дечијег развоја и напредовања, блиски су скоро свим истраживачким
техникама, које се користе у научне сврхе и васпитачи наилазе на сличне проблеме као
и научни истраживачи.
Децу најчешће није могуће групно испитивати, слабије им је развијено говорно
изражавање, оскуднији речник него код одраслих и не прихватају дуже одговарање на
питања, због лабилније пажње, бржег умарања и слабије концентрације. Мање су
поуздани и резултати примењених поступака ( у односу на испитивање одраслих
,
субјеката ), с обзиром на брзе развојне промене и неиздиференцираност развојних
аспеката, што отежава предвиђање. Наведене тешкоће ограничавају како типове
понашања који се прате, тако и поузданост података до којих се дође на тај начин.
Посебан проблем представља чињеница да исти симптоми могу имати различито
значење код разне деце или код истог детета на разним узрастима. На пример, дечији
смех може да се тумачи на различите начине, зависно од контекста, начина,
спонтаности, узрока, интензитета итд. Неки од облика понашања, будући да се јављају
у разним контекстима, такви су, да се на основу њих не може поузданије судити о
личности детета, а некада је боље не бележити ништа него наводити несигурне и
нетачне податке. То нам говори да пажњу треба обратити на понашања која су типична
за дете и која се чешће јављају чак и без повода за такво понашање.
Приликом стварања слике о детету, не треба то чинити само на основу
дететовог понашања, већ треба узимати у обзир и узроке и мотиве који су
углавном у складу са облицима понашања, али и да исто понашање може се јавити
на различитим поводима, код истог детета.
На пример, труд детета да нешто направи може бити показатељ његовог
стваралаштва, потребе да се истаке пред другима, да привуче пажњу васпитача, израз
жеље да некоме нешто поклони итд., самим тим ће и оцена за дететово понашање
зависити од узрока, односно мотива таквог понашања. Дакле, да би оцена дететовог
рада/понашања, била валидна, најпре треба утврдити зашто дете нешто ради и то
поступним разговором. Тек када се утврди мотив једне врсте понашања, он се може
сматрати за показатеља развоја и сагледавати које функције представља у процесу
дететовог развоја, односно које врсте предвиђања можемо вршити на основу њега.
Уколико се одради овај битнији задатак успешно, онда се може и планирати
утицај на дете у смислу напредовања у развоју; проширавање дететовог интересовања,
утицај васпитача да задатак буде сложенији, компликованији, интересантнији и др. , а
потом поново вршити процену да ли је дете напредовало и како.
Шта се може закључити и прогнозирати, из примера детета које у шестој години
познаје ( или не познаје ) слова азбуке, у погледу његове „готовости“ за школу, и може
ли се на основу тога прогнозирати његов успех у школи? Сам по себи, овај поступак о
детету не каже много, али постаје врло индикативан, ако се сагледа како и зашто је оно
упознало слова.
Осим о мотивима понашања, још је важније, али и теже, доћи до одговора
на то како се само детет односи према ономе што чини и како оцењује своје
поступке. Преко тога се долази до изузетно важних информација о томе како дете
схвата себе, којим вредностима се руководи и шта у његовој личности заправо
узрокује његова најтипичнија понашања.

7
 2.1.Извори података о деци

Велики је број извора података о детету. Почетак сарадње са родитељима

остварује се и пре уписа детета у вртићу. Родитељима се шаље порука да су
добродошли и да се од њих очекује да се активно укључе. Овакав приступ подстиче
родитеље да се организују и покрећу акције којима се услов за развој детета подижу на
виши ниво. Први извор података о самом детету, углавном би био, дететов долазак на
упис у предшколску установу.

Партнерски однос почиње комуникацијом дете – васпитач. Када су у питању

родитељи детета, са којима сарађује, васпитач треба да буде веома опрезан у начину
саопштавања својих запажања о детету. То се нарочито односи на запажања која су, у
извесном смислу, неповољна, јер по правилу, изазивају одбрамбену реакцију родитеља.
Зато је боље тактично разговарати са родитељима о мерама које треба преузети да би се
неки облик дететовог понашања ( а који су и они приметили ) мењао, али притом
избегавајући да се он етикетира негативним термином.

Неке информације се добијају од родитеља, путем разговора са њима и то

најчешће приликом доласка по дете или приликом остављања детета у установу. То су
опште информације о породичној средини и детету, његовим склоностима и навикама и
уопште особинама које је развило у родитељском дому. Тада је информација углавном
двосмерна, наиме васпитач обавештава родитеља како се дете данас понашало, шта је
радило, похваљује се углавном неки његов успех од тог дана и друго, а за узврат од
родитеља пажљиво прикупља потребне информације.
Врло је важно, али и деликатно, сазнати чињенице о евентуалним тешкоћама и
проблемима које се запажају у дечијем понашању и развоју, а на које посебно треба
обратити пажњу у предшколској установи. Родитељи нерадо говоре о томе уколико се
не задобије њихово поверење, што се може постићи уколико им се приђе тактично и са
разумевањем. У разговору са њима који треба да тече што неформалније, може се
сазнати о односима у породици, како се они понашају према детету, да ли дете
уважавају као личност и подстичу његове активности или не, које васпитне мере
примењују, какве му играчке купују, да ли га укључују у кућне послове и др., што ће
помоћи васпитачу да дође до конкретнијих података о томе како се породичне прилике
у којој дете одраста , одражавају на његову личност, понашање и развојне перспективе.
Правећи процене, васпитач треба да колико год је то могуће, ослободи се
предрасуда, као што је например мишљење да деца, која потичу из дефицијантних
породица, морају и сама да у неком погледу буду проблематична. Исти проблем је и
код деце која живе у породици врхунских интелектуалаца, мишљење да таква деца
морају бити интелигентна, погрешно. Чак и када су у питању неке опште законитости,
нпр. у погледу утицаја наслеђа на потомство, које су потврђене као статичке истине,
оне у појединим случајевима могу бити изузетак.

Зато свако дете треба гледати као случај за себе и прилазити му без
предубеђења и предрасуда.

Највише података добијамо из непосредног контакта са дететом,

посматрања детета у разним приликама, у разговорима са дететом и анализирањем
производа његовог стваралаштва ( нарочито ликовног ) за шта је разрађена посебна
методологија. За упознавање детета и праћење његовог развоја и учења, користе се све

8
ситуације погодне за то, како оне у којима се испољава спонтано, несвесно да је
поучавано, тако и посебно припремљене ситуације, теме за разговор, за ликовно
изражавање, игру и др. Активности у којима се огледају све психичке функције и која
на свој начин доприноси развоју сваке од њих, је игра. У свакој од облика игара могуће
је уочавати и показатеље дечијег развоја, од првих сензомоторних активности
сопственим телом до покретних игара уз коришћење реквизита у функционалним
играма, до проналажења комбинација ненамерним руковањем материјалима до
утилитарних конструкција у конструкторским играма, од једноставног опонашања
поступака до драмских игара улога у играма маште и улога и др., могуће је сагледати
нивое дечијег развоја, и то у свим аспектима који значе развојно напредовање или
заостајање у развоју.

У процесу прикупљања информација о дечијем развоју, погодне су игре маште

или игре улога, чији се сдржаји и начини организације мењају током читавог
предшколског детињства а касније и током школског. Код млађе деце, садржај ових
игара, најчешће подражавање уз помоћ играчака оних радњи одраслих које одрасли
врше са правим предметима ( кувају, пеглају, зидају..), деца се играју сама или једно
поред другог али међусобно не сарађују активно. У играма старије деце се појављују
улоге.
На пример, док трогодишња девојчица, која успављује лутку, на питање; „Ко си
ти?“, девојчица каже своје име, шестогодишња девојчица ће на исто питање
одговорити; „Ја сам мама.“

Слика бр.1. – Дете се игра са лутком

Радње се код старије деце не своде на једноставно имитирање, већ се у игру

укључују улоге одраслих. За разлику од имитације, симболичке радње које се врше у
игри, скраћују се у односу на радње из реалног живота, своде се на своју суштину; на
пример, дете имитира мајку како храни своју бебу.

9
 Слика бр.2. – Дете са играчкама

Један број специфичних података, на предлог васпитача могу да прикупе и

стручни сарадници, педагог, психолог, дефектолог, социјални радник или сарадници за
поједине области сваки у свом домену. Њихова помоћ је врло значајна и у одређивању
нивоа групе и праћењу дечијег развоја. Васпитач у потпуности сарађује са њима,
договара се о томе које податке треба да прикупи о детету, начинима на којима би
требао да прикупи податке, тумачењима и мерама које треба преузети на основу њих.
Стручни срадници, могу упутити васпитача у начине праћења, подстицања и
процењивања дечијег понашања и развоја, бележења и тумачења података о деци, али
могу и сами вршити одређења испитивања и мерења. То је нарочито случај са оном
децом, на коју им васпитач укаже, код које су се јавили развојни проблеми, који
захтевају одговарајућу интервенцију. Стручни сарадници могу да на крају школске
године анализирају Књигу рада васпитача и уопштавају њихове белешке о развоју
деце.
Треба имати у виду да тестови, као начин за утврђивање карактеристика дечије
личности, знања и способности могу примењивати само стручни сарадници који су
обучени за њихово примењивање и интерпретацију резултата, а у складу договора са
родитељима и васпитачем. Подаци до којих се дође тестовима, иако даје тачну слику о
неким аспектима детета у одређеном тренутку његовог развоја , мало каже о развојној
перспективи која је за васпитача најважнија.
На пример, уважавајући поставке Л. С. Виготског о „зони наредног развоја“,
односно, нивоу активности који дете није у стању да достигне самостално, већ у
сарадњи са одраслим ( што је значајно како би се васпитним поступком његов развој
„повукао“ у позитивном смеру ), запажамо да нам управо о њој тестови не дају довољно
информација.
Да би подаци о детету били поузданији, потребно је користити више извора,
бележећи уз њих и порекло података, што је важно за њихово тумачење, као и
могућност накнадне провере.

10
 2.2.Методи и начини прикупљања података о деци

Основе методе и начини који се користе за прикупљање података о деци су;

интервју, системско посматрање и проучавање продуката дечијег стваралаштва,
нарочито ликовног уз системско и планско бележење.
Преко инетрвјуа се стиче увид у мишљења, ставове, жеље, интересовања, извори
забринутости, страх и остало, што се јавља код деце предшколског узраста. Овај
поступак има неких предности али и ограничења у односу на исти начин испитивања
деце старијег узраста. Са једне стране, деца су по правилу отворенија, искренија и
непосреднија у својим одговорима, док са друге – значајне тешкоће стварају чињенице
да деца располажу скромнијим репертоаром појмова и вербалних ознака за њих, да
знатно теже разликују стварност од маште, њихови одговори су више под утицајем
односа који су успоставили са оним ко их испитује, али и да одговори зависе од дечијег
тренутног, променљивог расположења. Приликом доношења закључка о дечијем
развоју и понашању, не треба се ослонити искључиво на резултате интервјуа, већ
их комбиновати и поредити са подацима прикупљеним и на други начин.
Системско посматрање предшколске деце такође има неких специфичности у
односу на посматрање одраслих. Деца су мање вешта у сакривању својих аутентичних
осећања, мисли и жеља, тако да је сразмерно лакше упознати њихове потиснуте мотиве,
страхове, успомене, односе са члановима породице и др. Ово се најлакше постиже
захваљујући организованим активностима са таквим мотивима и планом, у игри, и
приликом ступања у социјалне односе са вршњацима.
Овакав начин прикупљања података о деци има низ предности. Захваљујући њему
могуће је целовитије упознати личност детета у природним условима у којима се
најбоље испољава, уз сагледавање повезаности између карактеристика средине и
особина самог детета.
Посматрања могу да се врше једнократно, у појединим временским интервалима
али и да представљају системско праћење процеса развоја детета током дужег периода,
на основу чега се уочавају основне тенденције и перспективе у њему, што је успех за
успешно васпитно - образовно деловање. Предност системског посматрања је што се
дете може упознати у разним друштвеним ситуацијама у којима се испољава његов
однос према другим људима и према самоме себи, према природној средини и
материјалним добрима која се налазе у његовом окружењу. Код старије предшколске
деце резултати посматрања се могу допунити применом социометријске технике
( постављање деци питања из која се може закључити о међусобном привлачењу,
одбијању или равнодушности и њихово графичко представљање на социограм ), што је
могуће повремено понављати ради праћења промена у социјалним односима деце.

Пример активности, посматрања кроз игру ( са ким би волео/ла да се

играш, што показује стрелица.

11
 Интелектуалне способности детета се могу утврђивати његовим
посматрањем у новим ситуацијама, приликом решавања проблема, анализом дечијег
говора у погледу богатства и тачности појмова, упознавањем његове маштовитости у
свим ситуацијама када се брижљиво одабраним поступцима подстиче дечје
стваралаштво. У завршним фазама активности васпитач увек може да постави одређени
број питања која ће му омогућити да процењује шта је група као целина усвојила од
предвиђеног градива, али и како су у томе напредовали појединци, зависно од својих
могућности.
Примена системског посматрања има своја ограничења и недостатке. То су,
зависност резултата од личности онога ко га примењује ( односно субјективности), као
и тешкоће у сагледавањау међусобних утицаја појединих фактора, који делују на развој
и учење, јер се ситуација проучава таква каква је без њиховог варирања.

Посматрањем се могу добити објективнији подаци о детету ако се они

прикупљају системски, према одређеном плану. Податке треба бележити
непосредно након уочавања неке појаве, да би њен опис био што вернији и не би се
заборавило или изменило нешто битно. Уз опис понашања детета пожељно је да се
наведу и услови у којима се одређено понашање јавило и његово тумачење које се
бележи одвојено од описа и услова. Тако се омогућава боље разумевање узорака и
последице понашања, али и контрола тумачења које је дато.

Понекада је једноставно протумачити дечје понашање и преко њега схватити

шта деца мисле и осећају, док је у неким другим ситуацијама за то потребно много
искуства и емпатије. Анализирајући понашање детета васпитач треба да имау у виду
какво оно стварно јесте, а не какво би васпитач желео да буде, јер му се може
догодити да помеша право значење одређеног облика понашања са својим жељама и да
створи погрешну слику о детету. Да би створио праву слику о детету, треба да посматра
како се деца владају у одређеним ситуацијама уз понављање, а не да мења одређено
понашање детета пре него утврди узрок истог. Да би се дете упознало треба
посматрати начине на које се дете креће, трчи, седи, хода, како држи одређене
предмете и влада њима, како говори, које елементе прве уочава, од којих се играчака
не одваја и др., а нарочито начин на који успоставља односе са људима који га
окружују, вршњацима, са стварима, расположења и промену расположења као и
узроке. Код једног детета се може запазити да је опуштено , да се поуздано креће, руке
су му мирне, пажљиво увек слуша и др., док се код другог детета може запазити да је
често нервозно, напето, несигурно или уплашено. Нека деца говоре са напором, тихо и
збуњено, док су друга деца гласна, живахна, отворена и поверљива. Већ запажањем
колико дете и како говори, васпитач може доћи до података какво је дете, да на неки
начин сазна његове мисли и осећања ( ћутљиво и повучено или наметљиво ). Понекада
дете које поставља превише питања у једном даху, не мора да значи да је
заинтересовано, већ обрнуто, ово може бити показатељ његове несигурности, покушаја
да скрене пажњу на себе или да се васпитач више бави њиме него осталима.
Долазак до податка како дете привлачи пажњу васпитача, јако је битан, да ли
се намеће или има стрпљења да сачека свој ред, шта је типичан разлог његовог
обраћања одраслим и слично. Битно је бележити; шта дете најчешће пита, које појмове
има формиране, када греши и у чему, какав положај има у групи, и колико је уопште
прихваћено од стране остале деце, како се понаша према друговима, према одраслима
са којима комуницира, шта га плаши, радује, засмејава итд.

12
 Могуће је забележити и карактеристична дечија питања, реакције, коментаре
и преференцијеу погледу активности, играчака, избора друга, затим преференце у
погледу јела, тема за ликовно изражавање, музичко изражавање, дечије игре, песме и
слично.
Посматрајући дечију игру васпитач може да уочава које улоге дете најрадије
бира и у вези са којим темама, којих се игара најрадије игра и које облике понашања
испољава у игри ( сарадња, препирка, вођство, потчињеност итд. ).
У дечијим активностима испољавају се карактеристике њихове личности на које
треба обратити посебну пажњу, као што су: емоционална стабилност насупрот
нестабилности, самоконтрола насупрот неспособности владања својим импулсима,
релативна самосталност и независност насупрот зависности од других, мотив
постигнућа насупрот незаинтересованости у том погледу, радозналост и активност
насупрот пасивности, и друге особине које карактеришу интегритет личности насупрот
развојним проблемима које могу да угрозе личност.
Проблеми који се јављају код деце а на које треба посебно обратити пажњу су
несигурна и уплашена деца, нерадо прихватају да обаве нешто самостално, не усуђују
се да оду сама у тоалет, у свакој а нарочито новој ситуацији заузимају одбрамбени став,
повлаче се па чак постају и агресивна. Оваква деца су претерано осетљива на примедбе
и погађа их сваки захтев за промену понашања и са њима треба радити пажљиво и
најпре могуће утврдити узрок оваквог понашања. Међутим, исту пажњу треба
посветити и деци која се осећају безбедно и лепо у вртићу, која немају потребу за
оваквим ставом, и која су отворена за нова искуства и заинтересована за све што је
ново. Оваква деца лако извршавају захтеве васпитача и сарађују са друговима, спремна
су да са другом децом деле играчке ( не осећајући то као губитак или угрожавање
својих права).
Несигурност, напетост, анксиозност, неуротске сметње и друга непријатна
осећања, деца могу да изражавају на разне начине; сисањем палца, грицкањем ноктију,
чачкањем носа, чупкањем косе, муцањем и друго. Васпитач може нанети детету велику
штету ако му забрањује неке од оваквих облика понашања, јер тиме ускраћује детету
начин на који је оно пронашло да се ослободи унутрашње напетости и постигло
задовољење. На овакво понашање првенствено треба гледати као на симптом, чији
узрок треба наћи и отклонити, пре него што он исчезне сам по себи а притом остави
трајну последицу или оштећење дететове личности. Делујући непосредно, можемо само
повећати напетост код детета, усадити му осећање кривице и присилити га да нађе
други начин, често штетнији, изражавања напетости или неурозе. Муцање је често
развојна појава. Детету које муца можемо помоћи тако што покушавамо да створимо
што опуштенију атмосферу, разговарати са дететом тако да се оно осећа опуштено и да
не жури у разговору. Уколико детету пружимо пажњу и нежност који су му потребни,
постепено може ишчезнути тепање, поготову ако дете има добре говорне моделе око
себе ( пример васпитач ), и када увиди да му ти модели олакшавају комуникацију.

Да би подаци које прикупи васпитач, били поузданији, потребно је

карактеристике које се прате, испитивати и описивати на сличан начин, како би се
разлике , које се утврде у два различита временска периода код истог детета, могле
приписати променама насталим рахваљујући процесу развоја и подстицања развоја
( учења ).
Васпитачу, много могу да кажу о детету његови цртежи (о дететовим
заинтересованостима, психичком животу, искуству, нивоу интелектуалног развоја
итд. ), као и праћење игара маште или игара улога.

13
 2.3.Ликовни израз као индикатор дечијег праћења развоја

Један од најраспрострањенијих и најбоље разрађених поступака за упознавање

предшколске деце и праћење њиховог развоја је проучавање продуката њихове
активности, који представљају сведочанстава о процесима током којих су настали.
Цртежи, конструкције које су настале од грађевинског материјала, композиције од
играчака које представљају ликове људи и животиња, песме, причице које саставе и др.,
представљају показатеље дечијег развоја и карактеристика личности на које се често
може ослонити са више сигурности него на дечије исказе. Спонтаност са којом настају,
искреност и непосредност дечијих продуката гаранције су ове сигурности.
У ликовном изражавању се огледа читав развој личности детета, будући да је
оно за њега врста комуникације са самим собом, у којој се појављују они елементи из
његовог окружења са којим се идентификују и које организује у нове смисаоне целине.
Оно зависи од менталног и психо – моторног развоја, развоја перцепције, социо –
емоционалног развоја као и развоја стваралаштва и смисао за лепо. То значи, да се у
ономе што деца нацртају и направе, одражава напредовање у сваком од ових развојних
аспеката, као и њихове преокупације, психички живот, искуство, ставови према
друштвеном и природном окружењу и многе друге карактеристике, тешко сагледиве на
друге начине.

Слика бр. 3. - Дете како црта

Развој дечијег цртања може се сагледати кроз ступњеве, који се нижу један за
другим по одређеним законитостима. Започиње ступњем шкрабања, крајем друге
године и траје одприлике до четврте године живота.
Ако је дете у фази шкрабања и после четврте године живота, то може бити
индикација заостајања у развоју , односно знак да му треба посветити посебну пажњу и
потражити узроке заостајања. То понекада може бити резултат привремене регресије
изазване осећањем несигурности ( на пример, када у породици дође млађе дете ), које
касније нестаје, међутим, ако се ништа не измени до поласка у школу, имаће тешкоће у
савладавању читања и писања.
После четврте године, дете прелази у прешематску фазу, која траје до краја
предшколског узраста, када је смењује шематска фаза. Прешематску фазу карактерише
на почетку постављање човека као „главоношца“, и објеката који су разбацани на
папиру и несразмерни. То се постепено мења, како у погледу њиховог распореда, тако и
међусобне сразмере.

14
 Без обзира што фазе нису у стварности тако јасно раздвојене једна од других, на
основу наведених карактеристика је могуће, са одређеном сигурношћу, процењивати
ниво који је дете достигло у свом ликовном изражавању. Садржаји и начини, на које
оно приказује своју околину и себе у њој, такође су индикатори уз помоћ којих се може
боље разумети његово понашање и процењивати развој. При томе је од садржаја
важнији начин на који је представљен, као и однос између детета и осталих субјеката
који се налазе на цртежу.
Треба ипак упозорити на распрострањену грешку да се развој дечијег ликовног
изражавања процењује на основу сличности онога што нацртају или насликају са
објектима из стварности.
Цртеж човека једног петогодишњака може нам много рећи о њему, али ипак не
представља све што то дете зна о изгледу људског бића. Деца на том узрасту, на
пример , знају да човек има нокте, али их ретко које црта. Ствар је у томе да дете
цртежом изражава своје искуство о ономе што је за њега важно, а не нешто друго.

Отуда је цртеж одличан показатељ шта му је на уму тог тренутка, шта га активно
привлачи или интригира на неки други начин. С обзиром да ликовно изражавање служи
детету да означи и реконструише своју околину, оно је за њега много више него обично
представљање онога што је видело. Дете овом изражавању даје лични печат што значи
да је истовремено посматрач и актер онога што црта или слика. На пример, цртеж
петогодишњака не садржи просторне релације, осим у односу на њега самог. Објекте
ређа око себе, али они су међусобно неповезани.

Слика бр.4. – Дете оставља цртеж у свој Слика бр. 5. - Неколико

портфолио цртежа за портфолио

У седмој години ће исте објекте поставити на линији, али ће опет бити окренути
према њему. Стављање објеката у однос јавиће се тек око девете године, а верније
представљање простора и објеката у њему, око дванаесте.

Емоционални развој детета огледа се у степену његовог уношења себе у ликовно

стварање, од стереотипног понављања мотива, до пуне емоционалне ангажованости, о
којој сведочи начин представљања објеката који за дете имају посебан смисао.

15
 Честа стереотипна понављања се запажају код деце чије мишљење карактерише
ригидност, која се тешко прилагођавају. Прилагодљивост новим ситуацијама
подразумева флексибилност у мишљењу и деловању, чији недостатак указује на
емоционалне сметње. У дечијим цртежима оне се, по правилу, изражавају кроз стално
понављање једне исте фигуре или детаља, што указује на тежњу детета да се,
избегавајући нова искуства, повуче у њему један познати свет, у коме се осећа сигурно.
Овакво цртање није праћено доживљајем, а понекада је то и последица коришћења
сопствених начина изражавања. Треба разликовати, описано стереотипно понављање
фигура од склоности деце да, у неким случајевима, цртају варијације на једну исту тему
( на пример, цвет у разним положајима, величинама, латицама и др. ) што може бити
показатељ дечије креативности и отворености за нова искуства.

Емоционално неангажовано дете, и када црта, не уноси се у то што ради. Оно

што представља је објективно, не подразумева лични однос према нацртаном, већ само
набрајање; „ Ово је кућа, ово је дрво...“, често код такве деце изостају људи на цртежу,
а ако их има, нису представљени у акцији. Супротно томе, ангажованост подразумева
слободнији и субјективнији израз, дрво или кућа које је дете нацртало, није било које
дрво или кућа, већ имају нека посебна обележја важна за њега.
Овакво дете је слободније и у испробавању могућности мноштва материјала на разне
начине, не плашећи се грешака и уносећи сталне промене у садржаје и начине свог
ликовног израза.
Интелектуални развој се најбоље сагледава кроз нарастајућу свест детета о себи
и својој околини. Ниво овога развоја се огледа кроз искуства којима оно активно
располаже приликом цртања и сликања. Отуда се цртеж човека користи као један од
тестова интелигенције или испитивања психичког стања, погодан нарочито у
случајевима када скромне вербалне способности отежавају комуникацију са дететом.
Приликом његове примене испитанику се предлаже да нацрта једног човека, што боље
може. Петогодишњак који нацрта главу из које излазе ноге ( „главоножац“ ) вероватно
није исто ментално развијен као његов вршњак коме је цртеж тела богатији у детаљима.
Његово изостајање није нужан показатељ интелектуалне заосталости јер дете
може, на пример, да буде емоционално фрустрирано или да буде без мотивације да
црта. Цртеж са мноштвом детаља је сигуран показатељ високе интелигенције. То не
мора истовремено да буде леп цртеж, јер се интелигенција и естетски укус не морају
развијати паралелно.
Како се дете развија, тако се мења и његова свест о свету који га окружује и
његовим садржајима. Отуда сиромаштво у том погледу може да представља и
показатељ интелектуалног заостајања, односно постојања неких проблема са којима
није у стању да изађе на крај. То може да буде и последица неуједначености у
емоционалном и интелектуалном развоју, што је могуће разрешавати давањем детету
што више прилика да се стваралачки изражава и уклањањем узорака емоционалних
блокада, када се утврде.
Телесни развој се у дечијем ликовном изражавању огледа у кординацији ока и
руке, постигнутој контроли покрета и физичкој спретности уопште. У фази шкрабања
могуће га је пратити од насумичних, бесциљних шара до контролисаног шарања, које
се постиже релативно брзо.
Осим квалитета телесне активности, као показатељ физичког развоја,
индикативно је и приказивање сопственог тела на цртежима, зависно од представе коју
дете има о њему.

16
 Дете које је физички активно и развијено, цртаће своје кретање и водиће више
рачуна о својим постигнућима у том погледу. Истовремено тешкоће у погледу вршења
покрета ( чак и мање, на пример, ударен лакат или огребано колено ), којих можда и
није свесно, утицаће на његов ликовни израз. На пример, стално наглашавање или
изостављање неких делова тела на цртежу, може бити проузроковано стањем телесног
развоја детета које то чини.

Развој опажања могуће је пратити у дечијем ликовном изражавању на

основу стеченог перцептивног искуства и његовог коришћења у цртању, сликању и
ликовном обликовању. Нарочито је важно визуелно искуство, захваљујући којем се
развија способност уочавања боја, облика и просторних односа. Док је у раним
развојним фазама карактеристично именовање основних боја и уживање у њима,
касније се јавља смисао за нијансе и запажање разлике у боји под различитим врстама
осветљења. У погледу чула додира започиње се обичним гњечењем глине или
пластелина, а напредује у моделовању мноштва облика и уживању у различитим
површинама и текстурама.
Развој опажања се огледа и кроз уочавање сложених просторних односа. Док
мало дете познаје и разуме само простор који га непосредно окружује, са узрастом и
новим искуствима то се постепено мења. У цртежу се могу уочавати чак и аудитивна
искуства, што се запажа у случајевима када деца цртају или сликају уз музику, или чак
и аудио – визуелна искуства, када деца гледају и слушају цртаћи и цртају своје
омиљене ликове.
Деца чија су перцептивна искуства сиромашна, заостају у развоју способности да
уочавају облике, боје, просторне односе, текстуре и друге особине објеката око себе, а
нису у стању и да запажају финије разлике међу њима. То може бити последица разних,
по развоју неповољних утицаја и околности, а вероватно је индиција заостајања и у
неким другим аспектима.

Социјални развој, који започиње доласком детета на свет, запажа се већ код
сасвим малог детета које, чим изађе из фазе шкрабања, почиње са својим цртежима да
представља људе око себе. Развој свести о социјалном аспекту стварности огледа се и у
представљању ликова и занимања која, у дететовим очима, имају друштвени значај, као
што су ватрогасци, полиција или лекари, хитна помоћ идр., најчешће у акцији.
Појављују се слике детета у игри, представља се њихово учешће у породичним
односима као и везе са емоционално блиским особама. Дете које због нечега заостаје у
социјалном развоју, црта неповезане, разбацане фигуре људи, од којих је оно просторно
или на неке друге начине издвојено ( себе представља у углу папира, између њега и
осталог нацртаног на папиру тече река или чак изостави себе и сл. ).

Развој смисла за лепо се огледа у начину на који се организују мисли и осећања,

као и начину на који се саопштавају другима. Речи се организују у поезију, тонови у
музику, телесни покрети у плес, а боје, облици и линије у ликовни израз. Када су у
питању деца, овај развој се може процењивати на основу способности да се интегришу
сопствена искуства у хармоничну целину, која има индивидуални печат. Хаотично
разбацане фигуре, на одређеном узрасту могу бити показатељ развојних проблема у
личности детета. Ово је познато и у психијатрији, где се као индикатор психозе код
пацијената, узима повезаност елемената неке целине које цртају.

17
Развој креативности у дечијим цртежима и сликама огледа се кроз њихову
маштовитост и оригиналност. Он не зависи од вештина, које су деца усвојила, колико
од осећања слободе да се истражује и експериментише и потпуно се предаје овим
активностима.
Деца чији је развој стваралаштва на неки начин био ометен, немају ово осећање
слободе, због чега им више одговара да подражавају туђе ликовне радове и копирају их.
Несигурна су у себе и стално траже помоћ. Без узора или показивања, најчешће
одбијају да цртају или сликају на неку тему која представља новину.

2.4. Питања, уз помоћу којих се могу прикупљати подаци о

дечијем понашању и развоју

Полазећи од психопедагошких сазнања и васпитно – образовних циљева

наведених у Општим основама предшколског програма, формулисана су питања преко
чијег узорка је могуће пратити карактеристична понашања детета, процењујући њихов
развој у појединим доменима и у целини. До одговора на њих се долази посматрањем
детета, разговорима са њиме, анализом његових активности ( посебно цртања и игре ),
захваљујући испитивањима стручних сарадника, на основу података добијених од
родитеља, лекара и др.
Питања је много и не мора се на сва одговорити, а још мање забележити одговор.
Она су, уз васпитно – образовне циљеве које васпитач бира и прилагођава приликом
планирања, корисна као орјентација која му помаже да одреди на шта да обрати пажњу,
о чему да размисли, које облике понашања да издвоји, како би преко њих боље упознао
дете и стицао исправнији и потпунији утисак о профилу и нивоу групе са којом ради.
Шта ће, и колико ће од тога забележити, бира самостално и у складу са захтевима
постављеним за процењивање нивоа групе и праћење дечијег развоја у Књизи рада
васпитача.

Физички развој

При одређивању напредка и оптималног времена за полазак у школу посебно се

води рачуна да основни физиолошки системи постигну ниво зрелости да дете може са
успехом да испуни развојне задатке које поставља школа. Системска мерења показују
да на узрасту од шесте до седме године сви физиолошки системи и органи још расту и
диференцирају се – а то значи да су морфолошки и функционално незрели. Међутим,
већ је достигнут ниво развоја на коме деца могу успешно да се суоче са захтевима
савремене наставе. Релативна телесна зрелост за полазак у школу процењује се преко
следећих показатеља: телесна висина, телесна тежина, ниво развијености коштано –
мишићног система, развоја и функционалне зрелости кардиоваскуларног система и
органа дисања а посебно преко функционалне зрелости великог мозга.
За васпитача је јако битно да познаје одлике и ниво развоја коштано – мишићног
система код деце, јер ће тада знати да ли се дете правилно развијало и развија, и да ли је
3
његов подстицај достигао жељени циљ .

3 Алекса Д. Бркпвић, Развојна психологија, Ужице, 2000.гпд. стр. 93 – 94.

18
 Питања, на која васпитач треба да обрати пажњу:

-Колико је дете физички активно и нечим запослено?

-Колико је у стању да контролише своје телесне функције, нпр. вршење нужде?
-Какво му је држање тела?
-Да ли седи правилно?
-Колико су му координирани покрети, односно како трчи, скаче, одржава
равнотежу, баца и шутира лопту, пење се и силази, како хвата ситне предмете,
како рукује маказама и др.?
-Како види и чује?
-Колико је устању да усклађује покрете ока и руке ( нпр. баца и хвата лопту )?
-Колико је у стању да се орјентише у простору приликом кретања ( да ли
разликује лево и десно, горе, доле, близу, далеко и сл. )?

-Колико је свесно опасности од неких предмета и ситуација ( нпр. ножева,

нагињања кроз прозор, утикача и др. )?
-Има ли неких физичких недостатака који ометају развој, да ли болује од неке
болести која га ограничава у психомоторном развоју?
-Постоји ли нешто у његовом понашању што може бити индиција
психосоматског поремећаја ( муцање, тикови, хиперактивност, поремећена
пажња и др. )?

Социјално – емоционални развој

Социјални, когнитивни и емоционални развој су главни аспекти развоја код

деце већ на раном узрасту, и јављају се као јединствени међусобно зависни процеси.
Стицање социјалног искуства детета повезано је са когнитивним развојем. Деца
разликују људе од физичке околине, а основна својства разликовања је што се људи
сами крећу и испољавају осећања. Поимање односа са другима и туђе тачке гледања
стиче се у комуникацији детета са људима који га окружују. Развој способности
уважавања је битан услов социјалног и целокупног развоја личности детета, због тога је
јако битно да се код дете развије уважавање, односно могућност да приликом ступања у
комуникацију и међуодносе, дете има развијену способност за стављање у позиције
друге особе и да захваљујући томе разумева осећања и потребе друге особе, чак и
могућност предвиђања шта ће други урадити у појединим ситуацијама.
Такође је, јако битно, утицати и на дететов развој комуникације јер су
комуникација и интеракција нужан услов дечијег развоја. Потребно је развијати
гестовну комуникацију ( која се испољава као потреба за сарадњом и заједничком
активности – нега, храњење, купање, облачење, играње..), афективну комуникацију
( примарана потреба за афективним везивањем – нпр.љубав ), сазнајну комуникацију
( покреће дечију потребу за сазнавањем али и потребе за уважавањем од одраслих и
њиховом похвалом ), социјалну комуникацију ( која се нјвише јавља при крају
предшколског узраста и за њу је карактеристична дечија радозналост, али се питања
деце односе на социјалне појаве ).

19
Питања на која васпитач треба да обрати пажњу:

-Које расположење преовладава код детета ( осећање здовољства или

оптимизма, или незадовољства и песимизма, колико је трајно и шта обично
изазива промене у његовом расположењу )?
-Како дете процењује свој изглед и могућности ( нпр. приликом такмичења да
ли од себе очекује више или мање него што може)?
-Какво жели да буде, а какво не ( на кога се угледа, чиме се поноси, каквим би
волело да га други сматрају..)?
-Колико је дете задовољно својим положајем међу васпитном групом деце?
-Има ли довољно сигурности и поверења у себе када треба да говори пред целом
групом, или се нађе у непознатим ситуацијама )? -Колико је предузимљиво и
истрајно?
-Колико влада собом ( контролише своје импулсе ) и уклапа се у важеће
стандарде понашања?
-Колико је самодисциплиновано или га треба стално надгледати?
-Како се понаша у случају успеха или неуспеха?
-Како се понаша у конфликтној ситуацији?
-Колико дете радо похађа предшколску установу?
-Како је прилагођено животу у новој средини , осеца ли се у њој удобно и
изгледа ли задовољно?
-Шта је карактеристично за положај детета у васпитној групи ( колико је
прихваћено, омиљено, има ауторитета, или је одбачено...)?
-Колико је круг деце са којом комуницира , посебно, са којом је у блиским
односима?
-Како се односи према осталој деци у групи ( са симпатијама или равнодушно,
одбојно, води ли рачуна о јавном мњењу у групи или се сукобљава са њиме )? -
Колико је спремно да помогне другом детету, васпитачу и др.?
-Како сарађује са другом децом када су у питању групне активности?
-Колико успешно успоставља односе са другом децом у игри?
-Колико старања и пажње захтева од својих ближњих и колико тога је спремно
да им узврати?
- Примећује ли се код детета воља да буде вођа и намеће своју
вољу? -Како на дете делују похвале и замерке?
Да ли прихвата правила игре, укључује се без проблема, уступа играчке и
сарађује у виду интереса групе?
-Да ли у свом понашању, посебно у говору, узима у обзир мишљења, жеље и
интересе друге деце?
-Да ли је агресивно?
Како се односи према васпитачу и како ступа у комуникацију са њим?
-У којој мери тражи присуство и подршку васпитача, подражава ли га у
понашању?
-Како се односи према захтевима које поставља васпитач ?
-Најбитније, како посматра васпитача, као партнера, са страхо-поштовањем или
га не уважава?

20
Когнитивни развој

Питања које се тичу когнитивног развоја деце:

-Колико и каква питања поставља и како се односи према добијеним

одговорима?
-Колико је радознало и заинтересовано за нове ствари и појаве ( испитује,
експериментише )?
-Колико познаје ствари из своје околине, звуке, облике, боје, укусе, мисрисе и
текстуре?
-Да ли је у стању да своје знање тумачи, повезује и примењује у пракси?
-Да ли је у стању да проналази разлике, сличности међу стварима и појавама?
-У којој мери је способно за серијацију?
-Да ли увиђа редослед збивања догађаја?
-Мозе ли да разликује узрок и последице?
-Колико је у стању да уопштава и класификује?
-Колико је у стању да решава практичне математичке проблеме?
-Које га активности највише привлаче, а према којима, евентуално, испољава
незаинтересованост?
-Да ли је у стању једном активношћу да се бави дуже време?
-Колики му је обим трајања пажње и да ли је у стању да је усмерава?
-Какво му је памћење?
-Да ли је у стању да решава једноставне проблеме, колико је упорно у томе, и
схвата ли их као изазов?
-Колико је дете осамостаљено у елементарној бризи о себи?
-За шта је посебно способно и како то испољава?
-У којој мери има развијене радне навике?
-Да ли започету активност доводи до краја, упркос тешкоћама?
-Како се односи према раду ( са колико свесности и заинтересованости ) и којим
се начешће мотивима руководи када извршава неке радне задатке који нису
занимљиви сами по себи?
-Прихвата ли учешће у радним активностима од општијег значаја ( дежурство,
прикупљање играчака, израда поклона и сл. ) према својим могућностима?
- Да ли је пажљиво према стварима, да ли их чува и економично користи?

Развој комуникације и стваралаштва

-Колико је дете отворено за контакте, комуникативно?

-Може ли да усмерава своју пажњу на оног ко му се обраћа?
-Разуме ли вербална упутства и може ли их претворити у поступке?
-Колико му је развијен говор ( обим речника, посебно активног, способност да
изрази своје мисли, правилан изговор свих гласова, акценат, како разуме
говор...)?
-Може ли радње које врши да претвори у речи ( описује свој поступак док прави
нешто или измишља причу од слика )?
-Да ли му је говор течан, тачан, повезан и јасан ( да ли има сметње у говору )?

21
 -Може ли се изражавати у реченицама?
-Да ли је у стању да равноправно учествује у једноставним расправама?
-Какве приче воли да слуша и какве га највише интересују?
-У којој мери му је говор сликовит и изражајан?
-Колико је дете маштовито и када то испољава?
-Показује ли флексибилност у налажењу решења?
-Ужива ли у сликању, моделовању, учењу на рачунару, грађењу, комуникацији,
стварању, игри...?
-Да ли је у стању да се изражава путем пантомиме?
-Воли ли да импровизује покретима и плеше, посебно уз музику?
-За коју уметност испољава посебно интересовање и у чему се то огледа?

Бројна су питања која васпитач самостално може поставити у праћењу дететовог

развоја, у портфолиу, и на која треба кроз посматрање и подстицање дати одговоре.
Свако од питања, поставља један проблем пред васпитачем који треба ефикасно и
професионално решавати.

Предшколска установа је значајан почетни интегришујући фактор

социјализације као друштвеног процеса у коме деца достижу друштвене норме и
правила понашања у друштву, основне принципе узајамних односа међу људима. Већ у
предшколској установи деца науче да осим личних постоје и интереси њихове групе,
али и још шири интереси, о којима морају водити рачуна када постављају неке захтеве.
Вртић може значајно да стабилизује осећање сигурности али је предуслов да васпитач
лепо прихвати дете и да дете то осети да би било успешно и прихватило помоћ
васпитача. Уколико дете осети да није прихваћено, јавља се емоционална нестабилност
и повлачење, агресивност. Тада може доћи и до заостајања у развоју. Због тога
васпитач мора пажљиво да прилази детету, да га пажљиво посматра и утиче позитивно
на њега али без вршења притиска.
Сва ова питања и посматрања, ради давања одговора, васпитачу помажу у
добијању важног одговора на питање шта код детета треба подстицати, шта није
довољно развијено и у чему је дете напредовало. Још битније је, добити одговор на то,
како је набоље утицати позитивно на дечију могућност или немогућност у циљу
напредовања. Са комплетном сликом једног детета и његовог системског развоја, лакше
је утврдити и поставити даље циљеве, одредити које стручне сараднике треба укључити
( уколико је то потребно ), или како најбоље развијети већ постојеће жеље и
могућности детета да напредује, а да се тај подстицај не одрази негативно.

22
3. ПОВЕРЉИВОСТ ПОДАТАКА О ДЕЦИ

Подаци о развоју деце, посебно о запажањима негативних појава у развоју код

појединаца, представља професионалну тајну, која се не сме саопштавати
неовлашћеним лицима, због могућих неспоразума и злоупотребе. Они могу бити
доступни само васпитачима, стручним сарадницима и управном особљу установе, уз
дозволу и редовно обавештавање родитеља, а само уз посебну дозволу ( пре свега
родитеља и установе ), дозвољено је и њихово коришћење ван овог круга ( нпр. за
научно-истраживачки рад ).

Када су у питању родитељи детета, са којима васпитач мора сарађивати,

васпитач уједно и мора бити веома опрезан у начину саопштавања својих запажања о
детету. То се нарочито односи на запажања која су , у извесном смислу, неповољна, јер
по правилу, изазивају одбрамбену реакцију родитеља, па чак и забрану да се васпитач
бави тим проблемом код детета, или да потраже стручну помоћ. Зато је боље тактично
са њима разговарати о мерама које би требало преузети да би се неки облик понашања,
који су и сами родитељи можда приметили, мењао, показати родитељима свега
забележеног о детету ( чак користити и снимке као доказе или слике које су снимљене
са активности у којима се виде дететови недостаци ), а притом избегавајући да се
одређени проблем означи негативним термином.

Овакав разговор има за циљ да постигне жељене резултате, да би помогао детету

да превазиђе неку тешкоћу уз генерално позитивну оцену њега као личност и
изражавање позитивних оптимистичких очекивања у односу на мере које ће бити
преузете. Што значи да је потребно позитивно презентовати сва праћења детета, али
уколико има проблем пре свега разговарати са родитељима о њему а тек онда се бавити
тим проблемом ( уколико је проблем већи и потребно је укључити родитеље, стручна
лица и др. у решавању овог озбиљног проблема). Уколико је проблем мали и може га
решити сам васпитач, презентовање овог проблема родитељу треба да буде позитивно,
односно преставити га као дететов успех у савладавању тешкоће на које је наишло.
Увек треба имати у виду, да по правилу, већи део одговорности за дечије понашање
обично имају родитељи, због чега је потребно утицати и на њихове ставове. Понекада
је за ову сврху потребно потражити помоћ стручне службе ( педагога, психолога,
социјалног радника и др.).
Можемо закључити, да су сва праћења и белешке о детету, строго поверљива и
требају остати у кругу предшколске установе и породице, како неби дошло до
формирања негативног става и слике о детету, које га може пратити кроз његов будући
живот и школовање.

23
4. ЕЛЕКТРОНСКИ ПОРТФОЛИО

Електронски портфолио је дигитална збирка докумената која приказује

напредак, развој и постигнућа појединца или групе. Реч портфилио долази од латинске
речи - портафоглио – што значи „ носити папир“, док -електронски- означава
( скраћеница е-portafoglio ) употребу дигиталне технологије у прикупљању и
организацији садржаја за портфолио.
Портфолио омогућава представљање себе и друге, вештине и напредак, пружа
могућност да други виде наш рад али и праћење сопственог рада и туђег рада.
Електронски портфолио се употребљава у васпитно – образовном процесу ( праћењу
развоја деце, ученика.. ), у образовном процесу надгледања и процењивања, у
индивидуализацији наставе, размени идеја, материјалу за учење, подстицању личне
рефлексије, као ученички портфолио, наставнички портфолио, портфолио установе
4
идр .

4.1..Електронски портфолио у предшколској установи

Електронски портфолио вртића, је збирка мултимедијалних материјала који

настаје заједничким радом деце, родитеља и васпитача. Помоћу њега, васпитач прати и
подстиче дечији развој. Приказује сва дешавања у оквиру предшколске установе и
постигнућа детета у оквиру тих дешавања. Одлична је прилика за прожимање искуства
детета из породице и вртића. Едукативни део портфолиа помаже деци да брже
5
савладају васпитно - образовне задатке који се пред њих постављају .
Електронски портфолио може имати три основна дела:

 део намењен деци,

 део намењен родитељима
 и део намењен васпитачу.
Сваки од ових делова има своје специфичности и карактеристике.

Слика бр. 6. - Пример изгледа електронског портфолиа

4 www.uskolavrsac.in.rs/blog/p/429
5 https://sites.google.com/site/skolaweb20/elektronski-portfolio-u-vrticu
24
 Електронски портфолио омогућава добар начин чувања података о деци.
Информације које васпитач добије о детету су поверљивог карактера и треба да се
третирају са професионалном дискрецијом. За свако дете отвара се нова, посебна
фасцикла у којој стоје сви подаци који су временом, на различите начине скупљени.
Васпитач на основу прикупљеног материјала, може да испитује и подстиче
развој детета током одређеног временског периода ( вештине, напредовање у развоју,
зрелост..) што помаже васпитачу да одреди поједине циљеве за дете. Електронски
портфолио представља и начин самоевалуације и евалуације развоја програма.
Флексибилан је и динамичан, показује као васпитачу, тако и детету „ где се сада
налази“, пружа неопходне информације и могућности за унапређивање даљег развоја. У
развојном портфолиу, документује се напредовање детета и олакшава се планирање. Он
представља збирку различитих материјала састављених за одређену сврху а родитељу
омогућава читање приче о дететовом животу и напредовању. Основне намене развојног
портфолиа су у начину организовања и смишљеног прикупљања података који пружају
увид у контекст педагошких деловања васпитача, фокусиран је на квалитет а не на
квантитет и представља „живи“ документ. Портфолио служи за бележење дететових
догађаја, искуства, нових вештина и знања у току дана,односно све што се дешавало са
дететом и мења се онако како се дете мења и стално развија. Овим се добија
презентација детета у свакодневном животу у вртићу на једноставан и уважавајући
начин.

У предшколској установи постоје три врсте портфолиа:


дечији – чија је основна намена да помогне васпитачу да процени рад и развој
појединачног детета

тематски – у коме се показују дечији радови у оквиру једне тематске
целине или читаве теме ( нпр. праћење развоја говора ), мотивише децу
да рзвијају свој рад на пројектима који показују њихове најбоље
способности

васпитачки – сумативни – у којем се васпитач усредсређује на
одређене аспекте свога рада ( нпр. употреба нове методе ) или за
промоцију сопственог рада ( стручни скупови ), и – формативни –
потреба документовања личног професионалног развоја.

Кључне речи портфолиа:

Пет је различитих процеса у развоју електронског портфолиа: прикупљање (

дефинисање циљева и контекста портфолиа ), организација прикупљеног материјала (
селекција, повезивање садржаја у логичке целине ), рефлексија ( размишљање о
пређеном путу стварања портфолиа и перспективама даљег развоја ), публиковање
материјала (презентација портфолиа, преношење чињеница ), и евалуација ( процена

25
процеса кроз који се прошло у стварању портфолиа, процена развоја и напредовања
детета и промишљање даљих корака ).

Могуће је издвојити три нивоа развоја електронског портфолиа:

 организациони,
 педагошки, дидактички,
 технолошки.

Дефинисање циљева и контекста електронског портфолиа је сложен процес у

којем васпитачи одлучују о томе које су то области развоја детета које треба пратити,
полазећи од детета и васпитно – образовних циљева групе и установе у којој раде и
поштујући ставове родитеља. Овај процес подразумева; дефинисање сврхе, циљева и
задатака, прављење структуре портфолиа, критеријуми за избор елемената портфолиа,
временски распоред рада на развоју портфолиа, изборе између различитих медија који
ће користити ( дикитална камера, фото апарат, снимач звука...), и избор правог медија
за обраду и презентацију прикупљеног материјала.

Важно правило;

„ УКЉУЧИТИ ДЕТЕ И ПОРОДИЦУ У ПРОЦЕС

ПРИКУПЉАЊА МАТЕРИЈАЛА ЗА ПОРТФОЛИО, ЈЕР ЈЕ ТО
ПРОЦЕС ЗАЈЕДНИЧКОГ СТВАРАЊА ДЕТЕТА,
РОДИТЕЉА И ВАСПИТАЧА.“

26
 Могући садржај електронског портфолиа:
 фотографије дечијих цртежа ( или скениране фотографије ),
 фотографије детета у различитиm активностима,
 видео материјал,
 аудио материјал,
 текстуални електронски материјал (коментари деце, родитеља, васпитача)
, регистрована запажања, скале процене и др.
Васпитачу је лакше да унапред направи концепт портфолиа, дефинише почетак,
одређене целине или теме. Тај концепт се разликује у зависности од групе, узраста деце
и специфичности групе. Веома је важно систематизовати рад на прикупљању података
за портфолио.
Централно питање које васпитач треба да постави, није само то шта деца могу
већ и шта деца треба да раде и да науче, што у највећој мери доприноси дугорочном
дечијем развоју и учењу. Врло је важно да деца буду укључена у процец промишљања о
сопственом развоју и активно учествују у њему. Васпитачи и родитељи би требали да
усмеравају дете да се концентрише на сопствени развој, да схвати своју јединственост и
вредност и никада не подцењује јединственост и вредност других.

Такође важно правило:

4.2. Електронска књига

Програм „ Power Point“ погодан је за стварање електронске књиге јер се у њему

могу користити:

 слике и фотографије ( скениране, добијене фотоапаратом, камерама,

преузете са интернета ),
 дечији цртежи ( скенирани ли настали у неком од деци прилегођених
програма ),
 текст ( који се може појављивати слово на слово ),
 звук и различити ефекти и покретне слике – филмови.

Такође се у „ Power Point“ - у могу правити разни квизови за децу, у којима ће

деца давати одговоре са да/не, који се могу сачувати као примери шта су деца научила
на одређену тему. Сваки квиз може бити намењен сваком детету посебно, али са истом
тематиком ( нпр, квиз препознати на које слово почиње дата животиња ).
Сви поменути елементи могу се на различите начине комбиновати у једној
електронској књизи, за свако дете посебно, и повезати линковима. Не треба губити из
вида чињеницу да је информациона технологија само једна од могућности која се може

27
користити у васпитно – образовном радуса децом и да се реалан живот, интеракције и
6
искуство не могу ничим заменити.

Слика бр. 7.- Портфолио који се чува и Слика бр.8. – Електронски портфолио
води на папиру и у картонској фасцикли. једног детета

Важно је рећи да - Електронски портфолио - је исти начин самовредновања,

као и портфолио који се води на папиру и картонским фасциклама, али у
дигиталној форми, мада има аутора који сматрају да је електронски портфолио
потпуно другачије конципиран. Најважнија је чињеница да је електронски
портфолио немогуће оформити и водити уколико и сама установа ( вртић ), није
подржана увођењем дигиталних медија и употребом компјутера. Наиме, код
електронског портфолија се не ради само о замени картонске фасцикле
дигиталном фасциклом (фолдером), него о коришћењу што више различитих
апликација и веб-алата у функцији учења и самовредновања, и о њиховом
повезивању у функцији формирања портфолија. Осим вођења, портфолио мора да
7
има и свој други ток, а то је резултат и прeзентовање .

4.3. Креирање електронске књиге ( портфолиа ), помоћу

интернет мреже
Осим креирања електронске књиге у – Power point – у, могуће је креирати
електронски портфолио и преко интернет мреже. За овакав поступак, неопходна је
писмена дозвола родитеља, употреба и поседовање рачунара од стране родитеља и
васпитача ( установе ) и приступ интернету.
Први корак у креирању електронског портфолиа, јесте одабир одређеног алата
или сервиса за креирање. Постоје бесплатни сервиси специјализовани за портфолио,
али они су непримерени за најмлађе, нису преведени, прилагођени потребама
институција.
Портфолио може да се креира повезивањем Гугл – апликације. Уколико вртић
има приступ интернету, са писменом дозволом од стране родитеља сваког детета,
могуће је отворити налоге за свако дете на хот – мејлу, и користити Микрософт лајв –
услуге за формирање и вођење електронског портфолиа.
Као место које повезује, представља и обједињује све радове могуће је одабрати
Мајкрософтову бележницу (OneNote) која има своју десктоп варијанту у оквиру Офиса

6www.uskolavrsac.in.rs/blog/p/429
7http://www.digitalnaskola.rs/konkurs/dc2/zbornik/
28
2007 и 2010, али и исту веб-апликацију у оквиру услуге Скај-драјв (Sky Drive), које су
доступне сваком ко има хотмејл-налог ( односно само родитељима и васпитачу у
оваквом начину вођења портфолиа ). Све лајв-услуге могуће је објединити у
формирању и вођењу портфолиј а у будућем раду, захваљујући повезаности различитих
сервиса са лајв-услугама, могуће је повезати и друге сервисе (Ју-тјуб, Вордпрес,
Слајдшер, Блогер, Фликр и друге).

Сваком детету коме су отворени лајв – налози ( хот – мејл), повезани су у групу,
само са васпитачем и родитељима и родитељи на овај начин могу пратити свакодневни
развој детета. На сваком дететовом налогу може се отворити веб – бележница,
јединственог изгледа, за свако дете. Веб – бележница може да садржи категорије по
темама или ступњевима развоја, напредовању...за које ће васпитач водити портфолио а
у оквиру одређене категорије. На крају полугођа, може се направити збирни
портфолио, а не квартални, у који ће васпитач убацити оно што сматра најбољим радом
за дететову презентацију и тиме представити дете. Исто се може одрадити и на крају
године.

Слика бр.9.- Вођење електронског портфолиа по кварталима

29
 Треба истаћи, да је свакој дететовој бележници – портфолиу, одређене су
дозволе, тако да садржај који се уноси може бити доступан родитељу ( коме је
омогућен преглед ), или детету које ће прегледати свој портфолио заједно са
родитељима, али унос података и уређивање доступан је само васпитачу ( или и неком
од стручних сарадника уколико се затражи помоћ од истог, али само у оквиру установе
и у сагласности са родитељима детета).

Веб-бележница у којој васпитачи воде

портфолио је приватан, дели се само са
родитељима или стручним сарадницима,
касније је то могуће предати и будућем
учитељу. Грађу (фотографије, скениране
материјале, ворд-документе, видео,
презентације, звучне и видео-записе)
постављају и разврставају васпитачи онако
како мисле да је најбоље за представљање
детета, у Скај-драјву и чине грађу приватном.

Овако вођен портфолио од стране

васпитача, касније може да настави учитељ
или чак и сама деца са својим родитељима,
као ученици, кроз читав живот.

Међутим, креирање електронске књиге

– портфолиа, употребом интернета, има бројне потешкоће, које се углавном односе на
скептичност родитеља, рачунарску неписменост од стране родитеља или немогућност
поседовања рачунара и приступ интернет мрежи.

30
5.УЛОГА ВАСПИТАЧА У КРЕИРАЊУ ПОРТФОЛИА

Посматрање је основа за евиденцију о напретку деце и неопходна је за добијање

и давање повратних информација родитеља о томе како њихова деца напредују и какве
су им развојне могућности или немогућности.

Слика бр.10. – Портфолио ( анализа – презентација )

Могу се посматрати понашања деце, контакт са другима, емоције које деца

испољавају, начин на који приступају новим информацијама, начини на које решавају
проблеме, њихова моторна спретност, активности које бирају, сарадња са другом децом
и одраслима итд. Методе посматрања варираће од:
 сасвим кратких анегдотских бележака,
 преко озбиљних и више системских метода посматрања са пажљивим
одабиром узорака понашања и динамике посматрања,
 до израде студија за појединачно дете или групу деце.

Слика бр.11. – девојчица лепи сличицу којом представља своје расположење, на

пано „ моје расположење“.

31
 Све емоције које је дете показало тога дана и које се испитују, васпитач бележи у
одговарајућу рубрику дететовог портфолиа. Деца веома отворено показују своје
емоције.

Слика бр.12. – иста девојчица црта своје расположење за свој портфолио

Листа посматрања – односно, добра белешка о детету, као резултат посматрања,

је она листа која нуди:
 информације о датуму, месту и ситуацији у којој се акција одиграла,
 описује акцију детета, реакције других који су укључени у ту ситуацију и
све одговоре детета на одређене реакције,
 описује знаке расположења, на основу којих онај ко чита може пресудити
како се дете осећало у том тренутку,
 описи морају да обухватају довољан број информације, да онај који чита
може логички повезати целу радњу и стећи утисак о целокупној
ситуацији.
Из овога можемо закључити, да је васпитачева дужност, да организује
одговарајуће активности на одређену тему, у којој ће испитивати одређено понашање
или посматрати дететов развој и уједно га системски и коректно бележити, у већ
пропремљене рубрике електронског портфолиа у који ће уносити текст. Осим текста
( регистрованог запажања и описа целокупне ситуације ), васпитач може приложити и
одговарајуће фотографије или снимак. Складним повезивањем целокупне
документације може направити електронску књигу. Улога васпитача у креирању
дететовог портфолиа је велика, осим посматрања и бележења, васпитач треба да
организује занимљиву и уверљиву активност у којој ће испитивати одређено понашање
и развој, процењивати исто, прикупљати информације, користити се многим помоћним
средствима како би дошао до информације, у сарадњи са родитељима уколико је
потребно тражи помоћ стручних лица ( педагога, психолога...), подстицати дечији
развој идр.

32
 5.1.Праћење, посматрање, документовање и подстицање дечијег
развоја

Портфолио као начин праћења, документовања и подстицања дечијег развоја

данас се све више употребљава у васпитној пракси. То је позитиван начин вредновања
и процењивања дечијег рада , не само што пружа могућност да се прати развој дедета,
он омогућава васпитачу, да процењује свој рад, али и да тај рад касније процењују и
други ( учитељ, родитељи..). Даје комплетну слику једног детета, његовог развоја и
могућност процењивања како даље подстицати одређено дете у развоју, односно
утицати на његов напредак у ономе у чему заостаје.

Функције портфолиа:
 оцењивање нивоа развоја детета,
 документацијска функција,
 организацијска функција, јер утиче на даље планирање и извођење
васпитно – образовног рада.

Најбоље је да се све белешке ( дечији

продукти, подаци о њиховим активностима, о
току развоја и њиховим родитељима ), држе у
посебном регистратору, на једном месту у
васпитној соби и да свима буду доступни. Од
детета треба тражити сарадњу приликом
одабира радова, дете има право да одабере рад
који се њему највише свиђа ( одабрати више
радова ) , да заједно са родитељима разгледа
свој досије ( портфолио ) и коментарише своја постигнућа. На тај начин, портфолио
8
постаје основа за самовредновање сопственог рада и напредовања .

ПОРТФОЛИО може да садржи:

 различите радове деце,

 белешке са посматрања деце,
 изјаве саме деце,
 описане реакције детета на одређене ситуације,
 досије о дечијим радовима и постигнућима из различитих аспеката
развоја,
 циљеве и задатке васпитача,

8www.uskolavrsac.in.rs/blog/p/429

33
  напредовање детета на основу подстицања,
 видео записе.
 различите упитнике,
 изјаве родитеља,
 фотографије,
 радне листове које је дете попуњавало,
 омињене играчке и активности детета,
 све активности у којима је дете било активно,
 разговор са децом,
 табеле које прате пораст одређене вештине,
 описне реакције детета на одређене ситуације,
 ликовне радове на различите теме: „ То сам ја., „Моја породица.“ и
слично
 начине решавања проблема,
 питања која деца најчешће постављају и још много тога што се односи на
дететов развој.

Кутије у којима се држе продукти, васпитач може заједно са децом да их

направи, например од кутија за ципеле. Исте дечије продукте, васпитач може сликати и
унети у електронски портфолио.

Слика бр.13. – Кутије које служе за одлагање и чување дечијих продуката.

Да би успоставио са децом одговарајући однос, организовао њихове активности,

учествовао у животу и раду групе, једном речју, успешније утицао на њихов развој и
учење, васпитач треба да их што боње упозна. Будући да је суштина васпитно –

34
образовног процеса обезбеђивање услова, подстицање и подпомагање оптималног
развоја деце, неопходно је имати поузданије и целовитије податке о њиховом
напредовању и понашању, због чега се васпитач често мора запитати како напредује
његова група, шта су деца развила од способности, изградила од ставова, научила,
стекла од психичких и физичких квалитета и др., односно, како се и у којој мери
остварују предвиђени васпитно – образовни циљеви и његови задаци, што је услов за
успешно планирање и стално побољшавање онога што васпитач ради.
Под развојем се подразумевају „ прогресивне промене у структури, величини,
успешности, диференцијацији и интеграцији појединих обележја личности у целини“.
Такво одређење омогућава „посматрање, процењивање и мерење промена у различитим
аспектима и у различитом степену, што пружа основу за анализу и индивидуалних и
9
општих обележја развоја личности“ .
Процењивање развоја подразумева и сагледавање даљих развојних потенцијала,
темпа и складности развоја, развојних тешкоћа и њихових узорака и др., као и
утврђивање степена развијености сваког детета у односу на његове могућности и даје
могућност процењивања како утицати на даљи развој детета.
Праћење дечјег развоја и понашања омогућава васпитачу да систематизује и
уопшти своје утиске и сазнања о детету, да уочава развојне промене које се одигравају
код детета и проба да утиче позитивно на њих, али и зависност ових промена од
васпитно – образовног утицаја који врши. Поред тога, он може да сагледа своју
васпитну групу целовито, и разврстану у подгрупе, што је један од услова да
адекватније одмерава, планира, обавља и оцењује успешност свог одговорног посла.
Васпитно – образовни рад, као деловање на дете, подразумева и сагледавање
последица тога деловања, процењивање његових ефеката. Без повратних информација,
како се оно што васпитач чини одразило на децу, неизбежна су лутања, па и груби
промашаји. Оне помажу васпитачу да упозна, како опште особине сваког детета у
васпитној групи, тако и његова посебна обележја, да усклађује своје поступке са
потребама деце за учествовање у васпитно – образовном процесу, да коригује овај
процес када запази његове недостатке, као и да делује са више сигурности када уочава
позитивне резултате.
Утврђивање развојног нивоа васпитне групе и подгрупа, као и специфичности
поједине деце у њима, предвиђено у – Књизи рада васпитача- нису циљ сами по себи,
већ средство за боље орјентисање приликом задовољавања нечега узрасне и
индивидуалне примерености у избору и одређивању васпитно – образовних циљева и
активности које ће се организовати у складу са њима.
Подаци до којих се дође праћењем дечијег развоја, помажу у даљем подстицању
развоја, у благовременом откривању и превенцији тешкоћа и проблема на које наилази
дете, што могу да ураде васпитачи ( каткад објективније и успешније од родитеља ),
захваљујући својој стручности и чињеници да знатни део времена проводе са њима и
имаји прилике да га посматрају у разним ситуацијама. Они самостално, али у тиму са
стручним сарадницима ( а по потреби и родитељима ) на основу прибављених
информација ( које указују на неискоришћене развојне могућности појединог дедета,
или одређене развојне проблеме ) одлучују о посебним васпитно – образовним,
корективним или компензаторским мерама које треба преузети. Природно је, да се
после извесног времена, провери јесу ли примењене мере дале очекиване резултате, као
и да се то на одговарајући начин региструје.
Потребно је истаћи да праћење дечијег развоја ни у ком погледу нема за сврху
да се дете категорише, означи неком етикетом, већ да се боље схвате његове

9 Ђпрђе Ђ. „Уппзнаваое и праћеое индивидуалнпг развпја ученика“ , Спмбпр, 1994, стр.7.

35
специфичности како би се успешније изашло у сусрет његовим развојним
потребама и могучностима. Васпитач треба да свако дете прихвати као јединствену и
непоновљиву личност у развоју, којој се најбоље може помоћи ако се сагледају његови
специфични проблеми и могућности за напредовање, начини како подстицати тај
напредак, имајућу у виду чему тежи и шта је у стању да постигне у развојној
перспективи.

Како подстицати креативност и стваралаштво детета?

 бодрењем, манипулисањем идејама и појмовима

 проверавањем исправности идеје
 охрабривањем новог, изворног мишљења
 суздржавањем од преране критике идеје као лоше или неприкладне
 тражењем алтернативног начина решења
 питањима типа: -Шта би било да је било другачије?
 подстицањем деце да постављају питања
 награђивањем неконформистичког мишљења
 подстицањем групног решавања проблема .

Кретивност је способност спајања постојећих, смишљања, произвођења нових идеја

и решавања проблема на нов, оригиналан и маштовит начин.
Да би се постојеће појаве, појмови тј. идеје комбиновали, потребно је прво уочити
их, потом их довести у међусобну везу и, напослетку, доћи до идеје или решења.

Како подстицати мишљење и интелигенцију детета?

 развијати способност да се подједнако користе лева и десна страна мозга

 спосоност креирања ,,менталних мапа'' - способност да своје мисли ,,учинимо
видљивим''
 флуентност – располагање богатством идеја, разрађивање централне идеје
и ширење идеја у свим смеровима.
 редефиниција – нова употреба симбола и садржаја, њихово повезивање на нов,
инвентан начин
 оригиналност - способност да се открију и створе нове, необичне, оригиналне
идеје.
 асоцирање - користити способност мозга да изнова и изнова ствара асоцијације.
 осетљивост за проблеме – способност откривања проблема
 флексибилност -способност да производимо различите врсте идја и прескачемо
с једног приступа на други, мењамо угао посматрања, лако напуштање уходаних
путева
 елаборација – разрађивање оригиналне идеје у детаље
 лакоћа изражавања - брзина којом преносимо нове идеје другима

36
Како подстицати дете на будуће читање и писање?

 подстицање интересовања за читање и писање (кроз контакт са

делима књижевности)
 упознавање функицје писаног говора (читање, прављење зидних новина,
порука, плаката, честитики, писама....)
 упознавање смера писања лево-десно (листање и прелиставање књига и
часописа, праћење текста док се чита, писање графичких симбола у свесци
одређеним редом и с лева на десно...)
 разумевање теримна глас, слово, реч, реченица... (аудитивна и визуелна
дискриминација фонолошке структуре речи - разлагање речи на гласове,
реченице на речи...)

Примери подстицања дечије пажње кроз игру:

 Задатак детета је да пази и реагује на одређени начин када се појави одређена

реч или знак. Слично игри ,,Лети, лети...'' уз бројне модификације.
 Рецимо: Поставите одређено питање које дете треба да запамти. Затим читамо
текст. Дете треба брзо да реагује када, из текста који читамо, чује одговор на
постављено питање.
 Игра таблића
 Игра шаха
 Игра ,,Ставио сам у кутију'': Узео сам своју кутију и у њу ставио...каже се једна
ствар. Кутија се дода другом саиграчу који говори: Узео сам своју кутију и у њу
ставио (прво понови шта је претходник рекао) а затим измишља своју ствар коју
је ставио у кутију. Додаје кутију другом саиграчу који понавља шта је ставио
први играч, шта је ставио други играч и додаје своју ствар...
 Игра ,,На слово на слово''. Прикупљамо што више речи на одређено слово
 Погоди шта је то... Дајете опис неке појаве или предмета а дете погађа о чему је
реч. Рецимо: округла је, слатка, може бити зелена, жута и црвена. (јабука)

 Шта овде не припада - Наводимо четири предмета или појаве. Дете треба да
издвоји један који по својим особинама не припада овом скупу и сл.

Шта је још важно у праћењу и подстицању дечјег развоја!

ВАЖНО ЈЕ ДА:

 Посматрамо дете и игру да би га упознали и разумели;

 Уважимо свако дете, његову индивидуалност (потребе,
итнтересовања...) и иницијативу;
 Пружимо могућност детету да има слободу избора;
 Подстичемо децу да мисле и раде заједно међусобно
и са одраслима;
 Омогућимо детету да се бави оним што му је важно у
животу (смисаона активност);
 Подржимо и охрабримо га у покушајима,
активностима, поступцима....

37
  Континуирано сварамо услове детету да учи на свој начин, самостално, и
да активно открива, истражује, проба, закључује;
 Интересовање детета треба развијати и умсеравати према зони наредног развоја
- уз помоћ одраслог дете открива вредносну позицију и свет око себе, и
временом она постаје део личних вредности самог детета;
 Укључујте родитеље у заједничке активности са децом.

Уз свако подстицање дечје напредовање, потребно је то благовремено испланирати,

одредити циљеве подстицања и тачно бележити по ступњевима како дете напредује.
Свака игра коју користимо као подстицај дететовог развоја, треба да има свој опис у
портфолиу, циљ, сврху и поступак извођења. Подстицање кроз игру, омогућава да се
садржај сними и касније лепо прегледа како би се тачно утврдило да ли игра остварује
жељени циљ.
Када одредимо шта код детета треба подстицати и пратити, може се направити
посебна фасцикла у дететовом портфилиу, испланирати поступци подстицања и
посматрања напредовања, и уз сваку нову промену приложити одговарајућа
документација ( фотографија, снимак активности, радови детета....).

5.2. Регистровање запаженог о дечијем понашању и развоју

Бележење свих података о сваком детету је посао који својим обимом прелази
могућности васпитача а постоји и опасност од његовог формалног одаљавања. Нема
много користи од употребе вишезначних, непрецизних и неодређених термина и
паушалних односа за дете типа „ интелигентно је“, „добро црта“, или „разликује боје“,
или регистровање података који су најуочљивији. Њихов највећи недостатак је што се
из њих не може ништа закључити о развијеној перспективи, потребама и могућностима
детета, нити дају представу о насталим променама. Ништа се не зна о узроцима и
мотивима дечијег понашања, што обезбеђује овакве податке, нарочито у погледу једне
од његових најважнијих функција – да помогну васпитачу у дозирању васпитно –
образовних циљева и активности, којима треба постизати ове циљеве.

Ради економичности и бољег функционисања читавог поступака праћења и

понашања дечјег развоја, питању избора података који ће се пратити, треба прићи
селективно. Такав приступ подразумева посебно обраћање пажње на она својства која
најбоље одражавају личност сваког детета. Боље је систематичније и детаљније пратити
мањи број конкретних способности или понашања детета ( као представника оних
аспеката личности за које смо заинтересовани ), него се поделити на већи број општих
категорија, што наводи на поменуте паушалне и непрецизне квалификације.
На пример, друштвено понашање детета се одражава у његовом односу према
друговима, његовој прихваћености у групи деце, спремност за сарадњу са њима,
спремност за комуникацију са другим људима и слично. Ако се, као представник
друштвеног понашања, узме однос детета према друговима, онда је могуће направити
скалу у којој се, на екстремним половима, налази најпозитивнија квалификација
( дружељубиво је, лако се зближава са другима, прихваћено..) и њена супротност (

38
недруштвеност, агресивност, неспособност за усклађивање са друговима,
изолованост...). Особина, о којој је реч, може се вредновати на тростепеној скали, на
којој су екстреми дефинисани у терминима понашања најпожељнијег и
најнепожељнијег у развојном смислу, уз средњу категорију која се налази тачно између
њих, а по потреби, могу се увести још две прелазне категорије. У неким случајевима, ће
одговор на питање, запажа ли се нека особина код детета, бити потврдан или одричан.
Уз то је каткад потребно забележити и опис карактеристичног понашања или
реаговања детета у специфичној ситуацији, на основу чега је процена учињена и
образложити је степеном изражености конкретне особине личности о којој је реч. Овим
се указује на потребу посматрања и процењивања понашања детета у разним
ситуацијама, које од њега захтевају различито ангажовање способности. Доводећи у
везу понашање детета и ситуације, у којима је оно запажено, васпитач има могућности
да уочи узроке одређених реакција и нађе објашњење за одређено понашање, што је
услов за боље упознавање детета и успешније васпитно – образовне утицаје.
Посебну пажњу, приликом праћења и регистровања дечијег развоје, треба
обратити и на емоционалну стабилност деце, будући да се оно битно одражава на
дечије понашање, његову адаптацију на живот и рад у установи, учење, стваралаштво и
све друге аспекте на које се покушава утицати васпитно – образовним радом. Ова
карактеристика личности се може посебно сагледавати на основу „толеранције
фрустрације„, односно, реакција детета на препреке и неуспехе у свакодневним
животним ситуацијама, игри или посебно припремљеним околностима.
Слично друштвености и емоционалној стабилности, може се процењивати
мотивисаност детета да учествује у разним врстама активности, уз сагледавање степена
његове ангажованости у свим активностима, жеље да у њима успе, истрајности у
постизању циља, развијености одређених вештина, навика и др.
Подаци о развоју детета, које прикупља васпитач одређујући карактеристике
понашања и нивое извођења за које је оно способно у одређеном тренутку, били би
непотпуни, ако би се задржали на тим констатацијама. Поред њих васпитачи су
потребни и подаци о напредку које дете испољава у току свог развоја. Отуда новија
запажања о њему треба стално поредити са предходним, утврђивати које су се све
промене одиграле и по могуђности, узроке тих промена. Посебно треба покушати да се
идентификујуваспитно – образовни утицаји који су били целисходни, али и они који
нису дали очекиване резултате.
Уз сваки податак, којим је утврђено да дете за нешто није способно,
потребно је предвидети и простор у који ће се убележити када је он престао да
важи, односно, када је дете испољило очекивану способност. Поред оваквог простора,
сходно томе, треба оставити простора за фотографију или снимак као уверљивији
доказ или подсетник када и како се нешто десило. Овај податак има значај за даље
праћење процеса дететовог развоја, он је значајан јер отклања опасност трајнијег
фиксирања негативног обележја за поједино дете.
Једна од могућности је и да се, уколико за за неке тешкоће које дете има у
развоју предвиде одговарајуће компезаторске или корективне мере, забележи датум
њихове промене и успешности. На тај начин се обезбеђују информације о брзини и
редоследу њиховог примењивања, односно, напредовања деце. Још је важније што се
тако избегавају негативна одређења, која васпитач иначе нерадо користи када су у
питању деца, чак и када за то постоје јаки објективни разлози.
Наведена понашања васпитача се могу објаснити исправним ставом по којем је
смисао предшколског васпитања у подршци и наглашавању позитивних аспеката
развоја, а не у обраћању пажње на оно што дете није, не може, или што код њега
представља проблем. Отуда се они, природно, приликом описивања карактеристика

39
дечјег развоја, више окрећу постигнућима и даљим развојним могућностима, него
недостацима или неуспесима. Не би требало због тога испустити из вида тешкоће и
препреке на које дете наилази у свом развоју да би му се помогло да их превазиђе.

6.АКТИВНОСТИ КОЈИМА СЕ ПОДСТИЧЕ ДЕЧИЈИ

РАЗВОЈ И ПРИПРЕМАЊЕ ДЕЦЕ ЗА ШКОЛУ

Приликом разраде концепције подстицања и напредовања детета у циљу

припремања за школу, полази се од могућности и способности шестогодишњака и свега
што је са њим остварено током боравка у предшколској установи, али и могућност
колико дете дозвољава да му се приближи појам школе и школског учења.

Критеријум за избор садржаја, облика и метода ове припреме није само оно што
дете може да усвоји и развије уз помоћ интензивног тренинга , него и процена које
физичке и друштвене напоре то захтева од њега, јер свако преоптерећење и замор може
да буде посебно опасно на узрастима када још није довршено сазревање дечијег
организма , а радна способност ограничена. Упркос тежњи ка што оптималнијим
резултатима у развоју и учењу, искуства која деца стичу у припремној групи немају за
циљ „ вештачу акцеле – рацију“ која би их довела на развојни ступањ изнад свога
узраста, већ пре свега на појачавање – богаћење и оптимално развијање оних особина
сазнајне активности и стицање искуства за које је предшколски узраст најпријемчивији.
Такав приступ је важан не само за припрему деце за школу, већ и за формирање низа
особина личности и способности , које ће им бити потребне целога живота, као што су
иницијативност, самосталност, креативност, способност планског, рационалног и
успешног обављања својих послова и др.
Начин на који се дече подстиче у припреми за школу, треба да полази од
прелазног карактера шестогодишњег узраста и чињенице да он представља карику на
прелазу из предшколског у школско детињство. У раду са предшколском децом не
треба примењивати школске начине рада, обрађивати школски програм, нити се
понашати као учитељ. Овај општи захтев, важи и за васпитно - образовни рад са
припремном групом дечјег вртића, у оној мери у којој се развојне карактеристике
шестогодишњака разликују од карактеристике деце старијег узраста. Посебност овог
рада се састоји у организовању таквих активности које ће оспособити децу да се, без
већих проблема, снађе у темељним променама какве у њиховом животу изазива
укључивање у школски процес.
Најефикаснија припрема деце за школу не постиже се њиховим „гурањем у кожу
одрасле особе“, односно, исфорсираним обучавањем налик школском , чији је циљ да
предшколце претвори у ђаке пре времена.

Моделовање начина живота и рада у предшколској установи, по уреду на

школске часове, ствара атмосферу коју карактерише активни васпитач – предавач, у
чијем раду доминира „дељење лекција“, поучавање и моралисање и пасивна деца –
слушаоци, чија је улога да памте, слушају и одговарају на питања која им се поставе.
Њихов друштвени живот је неразвијен и регулисан низом забрана и
дисциплинских правила, која понекада постају циљ сама себи, а стваралачка
иницијатива спутана и често схваћена као прекршај.
Од овог школаризованог приступа припремања деце за школу, много је плоднији
и мање ризичан приступ у којем се, уз уважавање свих узрасних карактеристика
40
шестогодишњака, њихово развојно напредовање постиже се садржајима и методама
који су им прилагођени.
Карактеристике шестогодишње деце имају много тога заједничког са
карактеристикама деце млађег узраста. Игра је још увек водећа активност која децу
привлачи више од свих других активности и захваљујући њој се збива највише
развојних постигнућа. Игру треба увек, и у свим активностима, примењивати у раду и
учењу деце предшколског и млађег узраста. Сваки подстицај у напредовању и
припремању деце за школу, може се организовати кроз игру, квиз, такмичење,
стваралаштво. Али, организовати тако, да дете и не зна да је игра уствари његов корак
ка напредовању и школи.

Дечје сазнање и даље је највише под утицајем „живог опажања“, мишљење је

више опажајно – представно и зависи од презентне ситуације. Однос детета према
задатку који му се постави, је практичан; њему је више стало до тога да оствари
циљ, а мање да схвати начин на који ће то постићи и нешто научити током
деловања. Тада је улога васпитача најбитнија, јер његов утицај треба да буде
такав, да усмери дете, да кроз игру и решавање задатка, обрати пажњу на начин и
поступак који га је довео до решења.

Од млађег узраста шестогодишњи се разликује понашањем које је у већој мери

контролисано њиховом вољом, изражајним сазнајним интересовањима, појавом нових
облика комуникације, како са другом децом, тако и са одраслима, који су мање
егоцентрични, што условљава и већу присутност социјалног понашања. Мишљење
детета предшколског узраста је у толикој мери развијено да су му приступачнија нека
сазнањ која се традиционално везују за школу, као што је читање и елементарна
10
математика .
У току седме године долази до знатних промена у општем развоју детета, што је
разлог да се ова етапа издваја као преломна и служи за разграничавање и повезивање
предшколског са школским детињством. Утврђене су квалитативне промене у
системској организацији активности мозга, што се огледа у процесу појављивања и
одржавања пажње и пријему и преради значајних информација, (фуснота) као и других
својстава, који су предпоставка за његов прелаз у нову развојну фазу. Спремност
детета за овај прелаз, односно за школски тип учења, одређује се степеном развоја
поменутих својстава, које васпитач такође прати и бележи и на основу чега ће
одредити ту спремност за полазак у школу и његов напредак у томе.
Основна стратегија припремања за школу у предшколској групи је да се деци
обезбеде све врсте активности потребне за развој, предвиђене у Општим основама
предшколског програма, прилагођене узрасту и ослањајући се на њих , да се
постепено подстиче развој оних особина личности, знања и способности које ће им
бити потребни када пођу у школу.

За ту сврху нарочито је важно целовито и системско остваривање трајних

циљева , како у погледу телесног тако и социо – емоционалног и духовног, когнитивног
и развоја комуникације и стваралаштва. Међу активностима, којима се дете
припрема за школу и подстиче његов развој, посебно место има игра као водећа
активност, откривање и изумевање, елементарни облици дечјег рада, стваралачко
изражавање кроз све медије уметности, односно, све продуктивне активности које
подразумевају планирање, деловање са унапред дефинисаним правилима и

10 Антрпппва и Кпљцпва „Психплпшка зрелпст деце“, Бепград, 1986, стр.62 - 63.

41
захтевима, самоконтролу и самооцењивање постављеног. Уз подстицање детета на
самостално деловање и иницијативу у њима, улога васпитача је да их охрабрује и
подстиче да их доврше, да улажу труд, као и да их упознаје са начинима рационалнијег
и успешнијег поступања.

Приликом организације активности, уз уважавање психофизичких

карактеристика предшколског узраста, васпитач треба да има у виду да оно што ће децу
чека на наредном ступњу, то ће бити наставак и надградња постигнутог у
предшколском детињству. У дечје сазнање се постепено уводи више система и научних
тумачења, обрада стечених искуства се врши рационалније и уз строжије поштовање
логичких принципа, постепено се градицеловитији поглед на ствари и појаве и
развијају се поступци за њихову системску анализу, деца се више осамостаљују у
закључивању, развијају се специфичне врсте радозналости и сл.

Посебна пажња се поклања говору, способности деце да примају информације

путем речи и њиме се што вептије користе за комуникацији и мисаоне операције. Говор
и сам постаје предмет сазнавања, његовр законитости и финесе, уопштење које се врши
уз помоћ речи, сагледава се лепота књижевног а посебно поетског говора, упознаје
народни говор и сл. Пошто се са припремном групом завршава предшколско детињство
и уводи у школски ступањ, већа пажња него у предходним узрасним групама, напочито
у другом полугођу боравка у предшколској установи, поклања се специјалној
припреми. Без обзира на повећани нагласак у погледу специјалне припреме за школу не
треба ни једног тренутка сметнути с ума посебну улогу које има читаво предшколско
детињство у општем процесу формирања мишљења и личности у целини. То је утраст
када се стварају најповољнији услови за интензиван развој тако значајних сазнајних
способности као што је синтетичко опажање простора и времена, опажајно –
представно мишљење и стваралачка машта.
Оне нису неопходне само предшколском детету, него и ђаку у школи, који
познаје основе науке, као и одраслим људима у професионалном раду, нарочито ако је
креативан.
А.В. Запорожец указује да постоји мноштво података о томе, ако поменуте
драгоцене сазнајне способности услед неповољних услова буду запостављене, касније
ће оно што је пропуштено бити знатно теже, а можда и немогуће надокнадити, што
значи да је предшколско детињство период осетљивости за њихов развој. ( фуснота)

Истраживања која су вршена последњих деценија у читавом свету, показала су

да развојне могућности предшколске деце, много су веће него што се веровало раније,
односно, да су, захваљујући одговарајућем васпитно – образовном раду, деца ранијих
узраста у стању да се оспособе за интелектуалне операције и стекну сазнања, за која се
веровало да су им недоступна и неприлагођена.

Да би се ове развојне могућности искористиле на најбољи начин, а затим и

уградиле у период живота детета, у којем ће школа имати доминантно значење, од којег
ће зависити целокупан даљи развој и формирање младог бића, његова психофизичка
равнотежа и изграђивање става према својој околини и према самоме себи, припрему за
школу треба започети на време и обавити је на одговарајући начин з правилан
подстицај развоја једног будућег школског детета. Један од узрочника многих проблема
на који деца наилазе, не само на почетку, већ и током читавог школовања је њихова

42
неспремност за њено похађање, јер у дечијим вртићима није довољно учињено ни
11
квантитативно ни квалитативно, за њихову припрему .

6.1.Дечји порфолио у функцији превазилажења дисконтинуитета

између предшколске установе и школе

Превазилажење дисконтинуитета између два ступња система – предшколског и

основношколског, представља основни мотив за осмишљање и реализацију низа
активности, у чијој основи је потреба за усаглашеним деловањем васпитно – образовне
институције и породице. Спознаја је добра и садржајна сарадња важан предуслов
успостављања континуитета и склада васпитно – образовних утицаја које врши
предшколска установа и школа, зато је добро осмислити и развити модел унапређивања
кооперативних односа, под називом Дечији портфолио као облик размене
информације између вртића и школе.

Један од начина решавања овог проблема јесте неговање постојећих и

осмишљавање нових облика сарадничких односа у области сарадње са школом и
сарадње са породицом, уз спремност и способност за стално преиспитивање и
унапређење васпитно – образовне праксе.
Имајући у виду позитивне ефекте увођења дечјег портфолиа ( као сврсисходне
колекције информација о развоју и напредовању сваког детета понаособ ) у васпитно –
образовни процес, било је природно да му се, поред постојећих функција, дефинишу
нове, и то такве које ће деловати у правцу његове примене након преласка детета из
припремне групе у први разред основне школе. Нове функције ће, умногоме проширити
смисао и важност системског праћења и документовања дечјег развоја и напредовања,
као у погледу сарадње између две васпитно – образовне установе, тако и
у погледу унапређивања квалитета сарадничких односа „на релацији“; предшколска
установа ( вртић ) – школа – породица, ( аспитач – учитељ – родитељ/старатељ )

РОДИТЕЉ
СТАРАТЕЉ

ДЕТЕ

ВРТИЋ ШКОЛА
ВАСПИТАЧ УЧИТЕЉ

Овај знак подсећа да је пред свима нама исти циљ – СРЕЋНО И

ЗАДОВОЉНО ДЕТЕ!

11 Емил Каменпв, „Предшкплска педагпгија I и II деп“, Бепград, 2002, стр. 31 – 33.

43
 Како остварити овај циљ?
Један од начина јесте да урдуженим снагама подржимо развијање и
интензивирање сарадње између родитеља и васпитно – образовних
установа ( школе и вртића )! То је у непосредном интересу детета –
дакле, ЗАЈЕДНИЧКИ ЗАДАТАК родитеља, васпитача и учитеља! Због
тога је јако битно, активно заједничко учествовање у обликовању
развојног пута детета.

Сарадња предшколске установе и основне школе мора бити двосмерна и

обострана.
Могући облици сарадње између установа су:

сарадња учитеља, васпитача, и стручних сарадника,

организовање састанака и саветовања за стручни кадар предшколске установе и
школе,

заједнички састанци родитеља, учитеља, васпитача и стручних сарадника,


организовати посету деце из вртића у школу ( упознавање објекта, организација
активности у школском простору )

посета ђака првака вртићу ( заједничке активности )

заједничке активности, шетње, приредбе, изложбе, прославе и друго,

заједничко коришћење објеката, терена и осталих просторија.

44
 7.ПОЧЕЦИ ФОРМИРАЊА ДЕЧИЈЕГ ДОСИЈЕА – ПОРФОЛИА У
ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ

„Грофица Олга“ – П.У. „Савски венац“

Почетком радне године на активу васпитача на нивоу установе, а на предлог

педагога установе, одлучили су да у свом вртићу почну са радом на дечјем портфолиу.
За њих је то било непознато што се тиче конкретног рада, па су набавили литературу из
које су више сазнали. Упознати са значајем и значењем портфолиа, а у сарадњи са
педагогом, кренули су са организовањем актива тима вртића на коме су развили
стратегију за почетак и сам рад на портфолиу.

У току рада направили су неколико корака, а то су:

Упознавање са тим шта чини садржај портфолиа и долажење до сазнања да се он

теоретски може груписати у две целине.
Једна целина која се односи на дете, на дететов социо – емоционални развој и на
функционалност комуникације са родитељима.
Друга целина се односи на професионалну документацију васпитача. У почетку
су мислили да садржај портфолиа треба да сачињавају дечији цртежи, искази и још
понеки писани траг о детету, да то може да се одложи у пластичну фасциклу и да неће
заузимати много простора у соби. Али, трагајући за литературом и перманентним
консултацијама међусобом и педагогом установе, дошли до сазнања да садржаји могу
бити разноврсни.

Кренули су да уз помоћ деце, допуњују фасцикле са продуктима рада из

различитих области као и продуката радионица са децом и родитељима.

Садржај је сваким даном био богатији јер су у међувремену стизале фотографије

са породичних летовања, изласка из породилишта, дискови са дечијим рођенданима,
омиљена музика, албуми са сликама, играчке из куће и сл. Тада су се нашли у чуду, шта
ће са толиким садржајем, како и где га сместити а да буде у функцији. У сарадњи са
родитељима, дошли су на идеју да то буду торбе од разнобојних мрежа које су
флексибилне и при пуњењу се обликују, а не ремете садржај. Родитељи су кући заједно
са децом ( од различитих материјала ), направили препознатљив лични знак, који ће
бити ушивен на торбу.
У периоду дететовог одрастања до поласка у школу, предвидели су да лични
знак као и садржај портфолиа може да се мења.

Други део садржаја портфолиа чине листе праћења и посматрања деце. Табеле су
одабрали, попунили и обрадили вођени сазнањима о значају вођења портфолиа, а из
Правилника о општим основама предшколског програма. Добијени подаци су им били
смернице за планирање на нивоу групе.

Садржај портфолиа су употпунили анегдотским записима, белешкама

временских узорака, чек листама, а у новим скалама процене које су им биле
прецизније, показали су стање развојног нивоа групе.

45
 Те богате и многобројне торбе, негде је требало сместити. Поново су се нашли у
недоумици. Сместити торбе у соби, било је нефункционално и заузимало је много
простора а и било је непрегледно. На крају су одлучили да све складиште у дневном
боравку вртића и направили су полице које су донекле биле од користи. Сада се је
портфолио за свако дете, чувао на овим полицама.

У наставку са радом на портфолиу одредили су:

Општи циљеви:
 да процес вођења портфолиа јасно укаже на циљеве учења, илустрација и
документација дечјег развоја током одређеног периода
 активно укључивање деце и родитеља
 обликовање и формирање портфолиа који ће садржати узрок дејег
креативног рада који документује способности у одређеним областима,
писане опсервације о детету, чек листе или скале проценекоје указују да
је васпитач евидентирао да дете обавља одређене задатке.

Посебни циљеви:

 прикупљати колекцију информација о сваком детету појединачно

 одредити јединствене карактеристике или потребе сваког детета у групи и
у вези са тим, прикупљати информације
 давању на значај детету при одређивању о садржају самог портфолиа
Добити

Деца су добила на самопоштовању уважавајући њихову индивидуалност и

самосвест, испуњавале су се њихове жеље и поштовање њихових права на
слободно изражавање, мишљење и одлучивање.

Васпитачи су добили могућност упознавања сваког детета појединачно и увид у

ниво групе:
 идентификације развојних проблема
 могућност провере дечијих запажања
 уочавање специфичних потреба и проблема деце у циљу њиховог
задовољавања и решавања ( у самом вртићу и сугестије родитељима )
 унапређење рада са децом.

Родитељи имају могућност добијања података о понашању детета у вртићу од

васпитача и могућност да провере своја запажања.

Прва тешкоћа на коју су наишли је велики број присутне деце у групи и

немогућност праћења, посматрања и тачног евидентирања.
Како уобличити и где сместити скупљени садржај ( за свако дете а на нивоу
групе )?
Решења проблема, на које су наишли, огледа се у прављењу и вођењу
електронског портфолиа, као најбоље могућности праћења и документовања дечијег
развоја.

46
 Вођење портфолиа на рачунару има бројне предности од вођења портфолиа
који се чува на папиру, у свескама, кутијама, фасцилкама, или џаковима ( као што
је у овом примеру ), или чување свог материјала на полицама.

Овакав портфолио ( на папиру ) направљен за свако дете има бројне недостатке:

 пре свега – непрегледност ( увид у целокупни развој ),

 немогућност квалитетне измене већ написаног,
 преобимни материјал тешко је складно и прегледно повезати,
 поновна провера записаног, захтева дуже време да се документ пронађе,
 немогућност квалитетног и прегледног презентовања резултата,
 неекономично чување података, па чак и непрофесионално ( уколико се
документи чувају на папирима и фасциклама у радној соби, на полицама, постоје
могућности да се неки документ изгуби или доспе у руке погрешне особе,
уништи..и сл. ),
 захтева пуно времена у прегледању свега што је до тада урађено и прикупљено,
 немогућност вођења квалитетног портфолиа, када је велики број деце у питању,
 беспотребно заузимање простора радне собе, у којој деца свакодневно бораве и
сл.

Електронски портфолио, који се води на рачунару има бројне предности:

 добра прегледност свега евидентираног ( чување по фасциклама ),

 лакоћа уношења података и његове измене,
 могућност чувања добро повезаних података на једном месту,
 могућност преснимавања и копирања портфолиа на диску,
 брз преглед,
 не заузима физички место у радној соби,
 могућност уношења огромног броја података и његовог чувања,
 могућност ограничавања ко може погледати податке ( постављање шифре на
документ ),
 лако презентовање и обрада података,
 осим текста, на једном месту могу се наћи и слике и снимци који се не могу лако
уништити или оштетити ).
 документација се не може изгубити као код чувања на папиру,
 лако и брзо прављење великог броја колона, записа, „дотеривање“ написаног,
улепшавање текста, додавање слика, звукова...
 могуће је на овакав начин водити већи број портфолиа, за већи број деце
( уколико се наиђе на проблем бројчаности ) и сл.

Један од недостатака, јесте што се дечији прављени радови, могу чувати само као
слике ( не можемо опипати нешто што је дете направило, извајало и сл. ). Такве радове
треба сликати и унети у електронски портфилио, а радове које дете нацрта и наслика
могу се скенирати и унети као такви. Због тога је потребно да се дечији продукти
сачувају и у оригиналу, за које су потребне полице и фасцикле, које ће служити као
допуна електронског портфолиа.

47
8.ПРИМЕР ЈЕДНОГ ДЕЛА ИЗ ЕЛЕКТРОНСКОГ ПОРТФОЛИА

ТЕМА: Моја постигнућа

МОЈА ПОСТИГНУЋА

Упутство:
1.страна - Почетна страна – направите посебан део у портфолиу детета који ћете
користити за праћење развоја детета у вртићу. У предшколској групи дати детету да
украси прву страну –залепите његов цртеж у предвиђеном раму чиме ће дете дати свој
лични печат овим страницама;
2. страна - Додатак првој страни. Простор за дечји ликовни рад који се лепи на прву
страну.
3. страна - Страница на коју лепите стикере и пишете датум и постигнуће детета.
4. и 5. страница - Странице са стикерима. Исећи стикере. Дати детету да изабере стикер
и обоји га. Залепити на страницу са стикерима. Евентуално, дете може да додатно
украси свој рад прављењем оквира око залепљеног стикера.
6. страна - Страница уз помоћ које деца могу да направе сопствене стикере. Све стикере
исеците и ставите у једну кутију.
7. и 8. страница - Пример како изгледају готове странце са стикерима;

Аутори:
Деца и васпитачица Наташа Анђелковић
Из текста ,,Моја прича о електронском портфолиу’’,:

48
Моја постигнућа

Име и презиме

Овде се чувају дечји

креативни радови на
тему „Моја
постигнућа“

49
Датум: Датум:

Ппстигнуће: Ппстигнуће:

Датум: Датум:

Ппстигнуће: Ппстигнуће:

Датум: Датум:

Ппстигнуће: Ппстигнуће:

50
51
52
53
54
9.ПРИМЕР ПРОЈЕКАТ ДЕЧИЈЕГ ПОРТФОЛИА

ОБЛАСТ:

Праћење, процењивање и документовање васпитно – образовног рада

ТЕМА ПРОЈЕКТА:
Портфолио у функцији праћења и унапређивања дечјег развоја
или:
Први кораци у осмишљавању дечјег и групног портфолиа, у припремној предшколској
групи
Увод:

У остваривању пројекта учествоваће 110 васпитача, 92 припремне групе, ( 18

целодневних, 16 полудневних и 50 група деце ромске популације ).
Тешкоће су; велики број учесника у пројекту, различито радно време и отежана
организација рада.

Превазићићемо их, тако што:

- имаћемо добру и промишљену организацију,
- тимским радом и разменом искуства,
- стручним аргументима
- пружањем стручне помоћи и пордшке
- ослањањем на Основама програма
- улагањем, креирањем и ширењем енергије климе, користићемо пре свега
задовољство због достигнућа

Остваривање планираће се током целе радне године а његовом евалуацијом

реструктуираћемо циљање и задатке; добра постигнућа задржати и уградити у редовне
програмске задатке Припремног предшколског програма.

Стручни разлози зашто ова тема:

Са аспекта деце:

- предшколко дете има потребу и право да буде „оно што јесте, оно што зна и оно
што може и хоће“;
- дете је непоновљива индивидуалност – сако има јединсвена интересовања,
искуства, способности, потребе.. – сопствени развојни капацитет;
- дете није апстрактно биће које расте и развија се ван контекста свог социјалног
окружења и интеракције са њим;
- слобода и аутономија дететове личности зависе од понашања његове личности
( прилика да буде „своје“, помоћи да постане свесно својих особености, да се
развија сопственим темпом ), и методама којима се подстиче његов развој;
-
Са аспекта васпитача:
-увид, разумевање и праћење дечјег развоја ( путем посматрања ) – омогућава
васпитачу да:

- одреди добру полазну основу за развијање програма

55
 - сагледа, процени ефикасност и ваљаност свога рада
- развија осетљивост за оно што се стварно догађа
- оснажује своје васпитачке компетенције
- развија потребу промишљености и критичности у току васпитно – образовног
процеса
- суштински утиче на подстицање и унапређивање дечјег развоја
- оствари увид и прати кораке у развоју и напредовању сваког појединачног
детета и групе
- на основу стеченог увида у развоју и учењу деце информише и укључи родитеље
-
Са аспекта родитеља:

- активно учешће родитеља у праћењу и подстицању развоја и увид у

напредовања својег детета у години припреме за полазак у школу
- остваривање својих родитељских улога
- унапређивање партнерских односа са васпитачем у васпитању деце и припреми
за полазак у школу
-
Са аспекта планирања:

Планирање васпитно – образовног рада у конкретној групи ослања се на развојни

ниво групе, односно сваког појединачног детета. Препознавање, вредновање и
планирање уз поштовање различитости дечјег развоја и индивидуалних животних
искуства која деца носе са собом је основа за осмишљање програма и активности које
су заиста прилагођене конкретној деци у групи;

2.Општи циљ:

Унапређивања процеса праћења, документовања дечјег развоја, учења и напредовања у

функцији успешније припреме деце за полазак у школу.

3.Посебни циљеви:

- праћење, подржавање, подстицање и унапређивање развоја и напредовања сваког

појединачног детета и групе у целини, у циљу успешније припреме за школу
- развијање слободе и аутономије деце и поштовања личности детета
- на основу информација и портфолиа, заједно са дететом и родитељима, направити
план за следећи корак
- овладавање стратегијама праћења, посматрања и документовања дечјег развоја и
напредовања
- унапређивање васпитачке компетенције
- развијање партнерских односа са породицом у васпитању и образовању деце
- развијање креативних приступа у вођењу педагошке документације
- унапређивање васпитне праксе

56
 КАКАВ МОЖЕ БИТИ ПОРТФОЛИО
ШТА МОЖЕ БИТИ САДРЖАЈ ПОРТФОЛИА
ГРУПНИ
*На конкретну тему, дечији радови,
искази, цртежи, питања, тумачења,
предлози, интересовања, доживљена
искуства, емотивне реакције, групни
радови, фотографије, значајна групна
постигнућа, приче и догађаји који се
одабирају у сарадњи са децом...
*писана евиденција васпитача ( нпр.
процена развојног нивоа групе, овако је
било на почетку..овако на крају,
запажања о значајним догађајима у
групи, сарадња групе, акције и сарадња
са школом, родитељима, локалном
средином, прославама, излетима,
посетама, видео записи...)
И ИНДИВИДУАЛНИ
*Одабрани, стваралачки дечији
продукти, конкретни задатак или тема (
који илуструје конкретна постигнућа
детета, оно што дете може, оно што је
дете постигло у одређеном тренутку
фазе развоја, све развојне фазе детета
кроз које је прошло и како, овладавање,
ликовни радови, искази, питања,
коментари, разговори са другом децом,
његов положај у групи, намере у вези
активности, реакције у конфликтним
ситуацијама, напредак на подстицај,
прихватање правила игре, учешће у
игри,социјалакомуникацијаса
вршњацима, средином, васпитачем..,
како анализира, закључије, приозводи,
креира, ступа у интеракцију,
интелектуалност, емоционалност,
социјални развој, когнитивни, раѕвој
стваралаштва,логичкогмишљења,
фотографије, ликовно изражавање...
*писанаевиденцијаваспитачаи
приложени материјали прикупљени у
раду и посматрању – ( процене како
групног развоја тако и индивидуалног
)...
57
Добити са аспекта деце:

- Нема детета које није одушевљено својим „ЈА досијеом“ и учешћем у његовом
креирању
- Веће уважавање и поштовање личности детета, његове индивидуалности, његове
потребе и права да је оно што јесте и хоће – конкретно, практично
- Овако стечени увид о сваком појединачном детету, више него до сада, омогућава
детету да напредује сопственим темпом
- Ефикаснија припрема за школу

Добити са аспекта родитеља:

- велики број родитеља ће радо и са одушевљењем прихватити, одазваће се и

активно укључити у креирању портфолиа; а мањи проценат је незаинтересован и
можда сматра да је то посао само за васпитача
- пружање могућности и прилике родитељима да прате и активно учествују у
подстицању развоја свога детета
- активније учешће, бољи увид и праћења свога детета, благовремено утврђивање
недостатка у развоју и могућност исправљања или кориговања тог недостатка,
задовољство, партнерски однос са васпитачем и чешћа и садржајнија
комуникација.

Добити са аспекта стручних сарадника:

- могућност продуктивног мењања и деловања на непосредну васпитну праксу и

задовољство што се у томе успева
- даље развијање стратегије посматрања и примене инструмената за посматрање и
бележење података
- праћење остваривања пројекта евалуације и уграђивање свих продуктивних
постигнућа у припреми деце за будуће школовање и даљи живот.

58
9.ЗАКЉУЧАК

Портфолио је огледело рада васпитача, јер представља један од елемената у

области праћења дечјег развоја и напредовања, који се самовредније али и вреднује од
стране других.
Праћење дечјег развоја и понашања омогућава васпитачу да систематизује и
уопшти своје утиске и сазнања о детету, да уочава развојне промене које се одигравају
код њега, као и зависност ових промена од васпитно – образовног утицаја који врши.
Партнерски однос са родитељима почиње добром комуникацијом. Почетак
сарање са родитељима се остварује и пре уписа детета у предшколску установу.
Родитељима се на тај начин шаље порука да су добродошли и позивају се на учешће у
дечијем развоју и одрастању.
Портфолио као збирка пажљиво одабраних тема и радова, представља дете у
најбољем светлу ( дететове жеље, могућности, потребе, способности, интересовања...).
Прати, подстиче и презентује дечији развој и период његовог детињства, али што је
много битније, након завршетка припремног програма и дететовог одласка у школу,
портфолио не губи свој значај и смисао, већ прелази у руке учитеља који ће наставити
његов рад и надграђивање.
Употребом компјутера и израдом електронског портфолиа, олакшан је и убрзан
рад васпитача. Створена је могућност праћења развоја већег броја деце одједном и у
току године. Електронски портфолио је рад васпитача начинио лепшим, модернијим -
приблизио га савременом начину рада и омогућио мењање садржине без цепања и
брисања папира.
Портфолио је један од најбољих начина превазилажења дисконтуинитета између
школе и предшколске установе. Учитељу је омогућио да боље упозна дете које долази у
његов разред и олакшао му рад са својим будућим ученицима, а родитељима
приближио њихово дете и омогућио им да га боље схвате и разумеју али и да учествују
у његовом животу и учине га лепшим и бољим.
Размена информација о дечјем развоју може бити веома драгоцена с обзиром да
васпитачи системски прате дечји развој и могу упозорити учитеље и родитеље на
евентуалне тешкоће и проблеме који се запажају код поједине деце у развоју.

Портфолио васпитачу прижа увид у целокупни развој детета, дететове

могућности и немогућности и олакшава му одређивање нових циљева, начин на који ће
подстицати даљи развој детета, припремати га за школу и живот.
Савремени начин израде електронског портфолиа и његовог креирања преко
интернета, омогућава родитељима да свакодневно прате развој свога детета али и да
касније, та иста деца, као ученици надграђују свој портфолио и представљају се њиме.
Васпитач може кроз свој рад, да сагледа резултате у погледу подстицања и
припреме деце за школу, што му је јако битно за његово даље стручно усавршавање.

Сваки васпитач који има вољу да се и даље стручно усавршава пратиће децу на
путу ка њиховом одрастању, а њихови родитељи ће сваког првог септембра учинити
велики корак, чиме ће активно учествовати у обликовању развојног пута свог
малишана, тако што ће дечју РИЗНИЦУ ИЗ ВРТИЋА предати учитељу.

59
 Л ИТЕРАТУРА

1. Алекса Д. Брковић, „Развојна психологија“, Ужице, 2000.год.

2. Будимир Нинковић, „Предшколски практикум“ , Педагошки факултет
2009. Јагодина
3. Каменов Е., „ Васпитно – образовни рад у дечјем вртићу“, 2006,
Драгон, Нови Сад
4. Каменов Е., „Васпитно – образовни рад у припремној групи
дечијег вртића“, 2006, Драгон, Нови Сад
5. Каменов Е., „Предшколска педагогија – прва књига“, 1990, Београд
6. Савез удружења васпитача, „ Стручни сусрети васпитачима XII,
XIII, XIV“, 2007,2008, 2009, Верда, Смедерево

Остали извори:

1. http://www.digitalnaskola.rs/konkurs/dc2/zbornik/
2. www.uskolavrsac.in.rs/blog/p/429
3. http://www.digitalnaskola.rs/konkurs/dc2/zbornik/
4. http://e-pismen.rs/tekstovi/alati-za-elektronsko-ucenje/elektronski-portfolio
5. https://www.google.rs/search?q=elektronski+portfolio

60
61