ПРЕДМЕТ: ИНКЛУЗИВНО ОБРАЗОВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ

СЕМИНАРСКИ РАД НА ТЕМУ:

„ЗНАЧАЈ КОНВЕНЦИЈЕ УН О ПРАВИМА ДЕТЕТА
ЗА ОБРАЗОВНУ ИНКЛУЗИЈУ НА ПРЕДШКОЛСКОМ УЗРАСТУ“

У РЕАЛИЗАЦИЈИ РАДНОГ ЗАДАТКА УЧЕСТВОВАЛИ СУ СЛЕДЕЋИ СТУДЕНТИ,

ЧЛАНОВИ ТИМА:

➢ СУЗАНА ЈАКОВЉЕВИЋ, ИНДЕКС БРОЈ 83/20 МАС

➢ АНКА РАДИВОЈЕВИЋ, ИНДЕКС БРОЈ 81/20 МАС
➢ НИКОЛИНА ЈАКОВЉЕВИЋ, ИНДЕКС БРОЈ 10/20 МАС
 Предмет овог рада јесте сагледавање величине значаја који има Конвенција УН о
правима детета за образовну инклузију на предшколском узрасту. Инклузивно образовање
као новија образовна политика, заснива се на вредностима антидискриминације и права
деце проистеклих из Конвенције против дискриминације у образовању (1960) и из
Конвенцијe о правима детета – документa који је Генерална скупштина Уједињених нација
усвојила 1989. године.
Конвенција о правима детета штити дечија права тако што поставља стандарде
здравствених услуга, образовања, правних, грађанских и социјалних сервиса.
Четири основна принципа Конвенције су:
1. недискриминација;
2. посвећеност најбољим интересима детета;
3. право на живот, преживљавање и развој;
4. и партиципација.

Из поменутих принципа Конвенције проистиче њен значај у постављању добрих основа

за имплементацију образовне инклузије на предшколском узрасту.
Инклузија је прихваћена у својству нове образовне политике што у својој сржи и самом
корену има поштовање Конвенције по којој сва деца имају право на заједничко образовање
у редовној школи, која треба да им буде прилагођена и да поштује њихове индивидуалне
разлике.
Према Конвенцији о правима детета, образовање има за циљ развој дететове личности,
талената и менталних и физичких способности до његових крајњих могућности (члан 29).
Дете са физичким или менталним сметњама у развоју има право на посебну негу,
образовање и оспособљавање за рад, који ће му обезбедити потпун и достојанствен живот
и постизање за њега највишег степена самосталности и социјалне интеграције. (члан 23).
Дете има право на уживање највишег остваривог здравственог стандарда и на капацитете за
лечење и здравствену рехабилитацију. посебно ће
предузимати одговарајуће мере:
(а) – да смање смртност одојчади и деце;
(б) – да обезбеде пружање потребне медицинске помоћи и здравствене заштите свој деци са
нагласком на развој примарне здравствене заштите;
(ц) – да се боре против болести и неухрањености, укључујући и у оквиру примарне
здравствене заштите, између осталог кроз примену расположиве технологије и
обезбеђење снабдевања адекватним хранљивим намирницама и чистом питком
водом, узимајући у обзир опасности и ризике загађења животне средине;
(д) – да обезбеде одговарајућу здравствену заштиту мајкама пре и после порођаја;
(е) – да омогуће да сви сегменти друштва, а посебно родитељи и деца, буду информисани и
да имају приступ образовању, као и да им се помогне у коришћењу основних
знања о дечјем здрављу и исхрани, предности дојења, хигијене, чистоће околине и
спречавању несрећа;
(ф) – да развијају превентивну здравствену заштиту, саветовање родитеља, образовање и
услуге за планирање породице (члан 24)
Свако дете има право на на животни стандард који одговара дететовом физичком,
менталном, духовном, моралном и социјалном развоју (члан 27).

1
 Данас, у редовну школу/вртић имају право да иду и деца која су раније могла да похађају
једино специјалне школе – деца са сметњама и инвалидитетом.
Међутим, врло је важно да не изједначите инклузивно образовање са укључивањем деце
са сметњама и инвалидитетом у редовне школе/вртиће. Инклузија је шири појам и односи
се на укључивање многе друге деце у редовне школе.

Политика инклузивног образовања је тековина краја XX века. Овај покрет за заједничко

школовање све деце без издвајања било које посебне групе проистекао је из Конвенције
која, између осталог, прописује да образовање мора да буде бесплатно и обавезно за сву
децу. Основни принципи и име за нову образовну политику – инклузија, кључан је за
креирање инклузивних образовних система и уважавања права све деце на образовање у
редовној школи. Надахнут идејама и вредностима антидискриминације и права деце,
постепено се формирао прави планетарни покрет за инклузију у образовању. У многим
земљама (на пример у Шпанији, Грчкој, Италији, Шведској, Норвешкој итд.) напуштен је
модел школовања у два паралелна система – редовном и специјалном, како би се и деци са
сметњама и инвалидитетом, која су похађала специјалне школе (али не само њима већ и
свој другој деци којима је из разних разлога отежано школовање), омогућило да похађају
редовну наставу. Променама образовних система допринеле су и научне критике
специјалног образовања, као и настојања удружења родитеља деце са сметњама да се
њихова деца образују заједно са вршњацима у редовним школама.
У Републици Србији наведене конвенција је усвојена и као таква један је од важних
основа Закона о основама система образовања. Усвајањем овог закона, претходни
образовни систем, који је до тада био затворен за одређене групе деце, усклађен је са
светском образовном политиком.
У обавезни припремни предшколски програм, данас се уписује свако дете, укључујући
и децу са сметњама у развоју и са инвалидитетом, као и децу из маргинализованих и
осетљивих друштвених група, због тога што:„Систем образовања и васпитања мора да
обезбеди за сву децу, ученике и одрасле: једнако право и доступност образовања и
васпитања без дискриминације и издвајања по основу пола, инклузивно образоваање –
квалитетно образовање за све социјалне, културне, етничке, религијске или друге
припадности, месту боравка, односно пребивалишта, материјалног или здравственог стања,
тешкоћа и сметњи у развоју и инвалидитета, као и по другим основама.” (ЗОСОВ, члан 3)

Поштујући Конвенцију, у пракси рађају се стратегије које служе за унапређење

постојећих програма на терену. За инклузивно образовање на предшколском узрасту
кључна је и отвореност, спремност за сарадњу и учешће породица, друштвених
организација деце са сметњама у развоју, организација особа са сметњама у развоју и
невладиних организација (НВО) које се баве правима детета у ширем смислу – или посебно
правима деце са сметњама у развоју – и то као инструменте који могу кроз инклузивно
образовање да допринесу остварењу циљева развоја, постизању праведности и поштовању
права све деце.
Постоје многи програми, попут УНИЦЕФ-ове иницијативе „Школе по мери детета“,
који су дуго година били и још увек јесу делотворне платформе за учествовање родитеља и
заједница. Такве праксе, које су већ институционализоване у многим регионима и земљама,
могу допринети развоју нових иницијатива за инклузивно образовање. Такође, постоје и
примери учествовања породица и заједница у оквиру иницијатива које УНИЦЕФ и

2
други спроводе већ дужи низ година у области здравља мајке и детета, заштите детета и
раног развоја детета. Сви ови програми могу представљати основу за јачање односа између
деце са сметњама у развоју и њихових школа, породица и заједница како би се створила
окружења спремна да прихвате различитост, односно подстичу развој и социјалну
инклузију све деце.

Како би се елиминисала искриминација и обезбедила једнакост у предшколском

образовању а затим и стекла могућности остваривања једнакости у образовању кроз аспект
једнакости економских услова у друштву; аспект једнакости поштовања и прихватања
индивидуалних разлика; и аспект једнакости љубави, бриге и солидарности, неопходно је
безбеђивање додатне подршке у образовању. Први корак јесте да се дефинише се појам
додатне подршке, а потом описују кораци у планирању и спровођењу додатне подршке у
предшколском образовању. Затим се приступа креирању услова за учење анализира
приступ настави и учењу усмерен на дете, односно уважавање значаја удруженог деловања
когнитивних, емоционалних, мотивационих и социјалних фактора, као и индивидуалних
разлика, на учење. Од велике важности је и разматрање разлика међу ученицима у социо-
економском статусу, интелектуалним способностима и културном идентитету. Сарадња и
ефикасна комуникација са родитељима и породицом васпитаника, наглашава значај
партнерског односа вртића/васпитача и родитеља/породице. Специфична је ситуација
родитеља деце којој је потребна додатна подршка, и њихова нова улога родитеља у
остваривању права детета на образовање, препрекама у остваривању сарадње и могућим
начинима превазилажења тих препрека.
Према Конвенцији УН о правима детета – неопходно је поштовање разлика
прилагођавањем школе / вртића деци. Инклузивно образовање није само по себи успешно
– његово спровођење, односно инклузивна пракса, дугорочан је процес састављен из низа
сложених корака и активности. Важно је разумети да пуко укључивање поједине деце у
редовне школе/вртиће не значи да је тиме инклузија и остварена.
Укључивање је тек први корак, јер је потребно и да свако дете у школи/вртићу добије
не било какво образовање већ квалитетно образовање. Атрибут квалитетно у контексту
образовања значи да свако дете у школи/вртићу учи и стиче знања, развија све своје
потенцијале и припрема се за даље школовање и будући живот. (Аналогно томе, образовање
слабијег квалитета значи мање знања и социјалних вештина, спорије развијање потенцијала
и слабије или никакве могућности за даље школовање). То значи да дете треба да се образује
у окружењу где школска клима омогућава да оно буде прихваћено од вршњака, да има
доживљај да припада својој школи и свом одељењу или групи деце у вртићу, да стиче и
развија самопоштовање и самопоуздање. За вас је важно да се континуирано трудите да
сагледавате свој рад кроз призму детета, да се питате шта дете доживљава, како опажа
школу у коју иде, како се осећа. Још једно одређење инклузије може у томе да вам буде од
користи: „Инклузија је укључивање деце из потенцијално маргинализованих група у
редовне школе, тако да се ниједно дете не осећа маргинализовано, отуђено, посрамљено,
постиђено, одбачено или искључено” (Loreman, 2010).
Како је могуће да међусобно различита деца добију квалитетно образовање у истој
школи/вртићу? Могуће је ако се разлике међу децом уважавају и поштују, а то се види кроз
начин на који се школе/вртићи деци прилагођавају. „Школе треба да се прилагоде свој деци,
без обзира на њихово физичко, интелектуално, социјално, емоционално, језичко или друго
стање. Прилагођавање треба да укључи децу са сметњама и надарену децу, „децу улице” и

3
децу која раде, децу из номадских популација, децу из језичких, етничких или културних
мањина и децу из других угрожених или маргинализованих група. Таквој деци се ускраћују
могућности за учење, а препреке учењу се налазе ван њих: у људима, прописима,
институцијама, култури или социоекономским условима, али не у самој деци” (The
Salamanca Statement, 1994).

Различите врсте препрека ограничавају приступ образовању деци са сметњама у

развоју. Приступачност означава да су особе са сметњама у развоју у могућности да користе
окружења, погодности објеката и ресурсе. Универзални дизајн је дизајн који препознаје и
настоји да узме у обзир најшири спектар способности читавог становништва – не само међу
особама са сметњама у развоју.

Деца са сметњама у развоју суочавају се са многим препрекама када желе да

приступе образовању које им је потребно да би постала здрави, срећни и продуктивни
грађани света. Ове препреке деци ускраћују право на образовање које им је признато у
Kонвенцији Уједињених нација о правима детета и Kонвенцији Уједињених нација о
правима особа са инвалидитетом. Доношењем ових конвенција, држав се обавезујуће је да
ће се сваком детету, укључујући децу са сметњама у развоју, обезбедити приступ
образовању.
Закључак дискусије, јесте неопходност да се кроз инклузивно образовање на
предшколском узрасту сагледају сви аспекте кључни за добробит деце који су у складу са
Конвенцијом УН о правима детета. Потребно је обезбедити добре услове за развој укупних
потенцијала сваког детета, омогућити исте шансе за све, што би могло бити остварено
стратешким планирањем, акционим деловање и добром сарадњом као и међусобном
сарадњом и подршком на више нивоа од породице, вртића до државе. Значај Конвенције је
и у томе што представља фундамент законским оквирима и даљим актима којима се у
пракси обезбеђује поштовање свих права сваког детета, самим тим и право на образовање
и укљученост у редовни припремно предшколски програм.

У изради рада коришћен је материјал са следећих интернет страница:

- https://cpd.org.rs/wp-
content/uploads/2017/09/Drugi_i_treci_alternativni_periodicni_izvestaj_o_primeni_Kon
vencije_2008_2014_sr-latin.pdf
- https://www.unicef.org/eca/sites/unicef.org.eca/files/Booklet%2013%20-
%20Serbian%20Version_0.pdf
- https://www.academia.edu/35530414/UNICEF_SRP_Webinar_Booklet
- Udzbenik-Inkluzivno-obrazovanje-Suncica-Macura.pdf
- Konvencija o pravima deteta (1989). Beograd: UNICEF