ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

АЛЕКСИНАЦ

ПРЕДМЕТ

ПСИХОЛОГИЈА ПРЕДШКОЛСКОГ ДЕТЕТА

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА: ИНКЛУЗИЈА

Алексинац, 2015.

Садржај

0
Увод..............................................................................................................2
Деца са посебним потребама......................................................................3
Социјализација деце са посебним потребама...........................................4
Инклузија – дефиниција појма...................................................................5
Инклузивни покрет и инклузивно друштво..............................................6
Инклузивно образовање..............................................................................7
Приступ инклузивном образовању............................................................8
Принципи инклузивног образовања..........................................................9
Инклузија у Србији....................................................................................10
Унапређивање инклузивне образовне праксе..........................................11
Закључак......................................................................................................13
Литература.................................................................................................. 14

Увод

1
 Прва асоцијација на појам инклузија је укључивање деце са посебним
потребама и тешкоћама у развоју у редован васпитно–образовни систем, што данас
и јесте право значење ове речи. Међутим, инклузија је и нешто шири појам који
није везан само за васпитно-образовни систем, већ подразумева укључивање детета
у друштвени живот заједнице на свим нивоима. То значи да је први корак инклузије
прихваћеност детета са тешкоћама у развоју унутар саме породице, практично већ
по рођењу. Други корак је квалитетно место у друштву те породице као целине.
Након овога следе образовање и процеси усвајања вештина са самостални живот и
рад у заједници. Осамостаљивање и достојанствен живот одрасле особе са
инвалидитетом је крајњи исход потпуне инклузије и говори о степену
цивилизованости друштва, односно о поштовању људских права која се односе на
све чланове друштва. Основни принцип у раду са децом и одраслима са
инвалидитетом су поштовање и недељивост људских права, јер инклузија је право,
а не проблем.

Од детета са сметњама у развоју очекују се образовна постигнућа прописана

наставним планом и програмом, како би могло да прелази из разреда у разред,
иначе ће морати да понавља или ће бити приморано да одустане. Насупрот
медицинском моделу, социјални модел не третира ометеност само као проблем
индивидуе, већ и као проблем друштва. Друштво се мора мењати и прилагођавати
како би изашло у сусрет специфичним потребама сваког појединца - кроз нову
законодавну политику, нову образовну и социјалну политику и прилагођавањем
друштвених институција кроз уклањање разноврсних баријера у окружењу од
архитектонских до психосоцијалних. Зато је неопходно ометеност посматрати као
проблем друштва и прихватит одговорност да положај и квалитет живота деце са
сметњама у развоју и особа са инвалидитетом зависи од степена прилагођености
друштва.

2
 Деца са посебним потребама

Појам посебна потреба се различито схвата широм света, као и статистички

подаци који су везани за овај термин. И то је тачно јер су статистички подаци
прикупљани у различите сврхе и од стране различитих организација које имају
различите могућности и ресурсе. Због тога, обим студија, начин узимања узорка и
поузданост података такође у великој мери варира. Поред тога, прикупљање
података о особама са посебним потребама се често занемарује. Исто тако,
прикупљање одговарајућих статистичких података је отежано због културолошких
ставова према посебним потребама.

Под инвалидитетом подразумева се све од менталне заосталости до неких

других ограничености у развоју везаним за вид, слух, говор и кретање, до потреба
за помоћ у свакодневном животу. Када се говори о деци са посебним потребама,
мисли се на већи број различитих група деце: децу која су ометена у телесном,
менталном и сензорном развоју, децу са поремећајима понашања и децу са
хроничним болестима, децу која су на дужем болничком и кућном лечењу, децу са
емоционалним сметњама, затим емоционално лишену децу и децу из сиромашних,
заосталих или културолошки специфичних средина, децу без родитељског старања,
затим злостављану децу, децу погођену ратом, избеглу и расељену децу.

Осим термина ометеност у развоју користе се још и изрази инвалидност,

дефектност, хендикепирана особа. Последњих година се све више користи
терминлице-дете са посебним потребама (за децу, која од најранијег узраста имају
посебне потребе, које захтевају додатне услове за развој). Када говоримо о детету
које је ометено у развоју, уместо дијагнозе, даје се функционална процена телесног
и менталног статуса детета. Треба открити и очуване и оштећене способности
детета, породичну ситуацију и шире окружење у коме живи. Неопходно је пронаћи
посебне путеве да дете задовољи потребе које има као људско биће, а које теже
задовољава због органских и социјалних баријера. Ометено дете има сва битна
обележја детета као људског бића, а ометеност не сме бити основ за било који вид
дискриминације.Понашање друштва према деци зависи од начина на који друштво
схвата дете, његов развој и учење. Представа о детету која постоји у једном
друштву и начини васпитавања и социјализације деце зависе од тога како друштво
схвата човека уопште, његову природу, могућности и улоге које треба да оствари у
заједници. Разлике у схватањима о детету, његовом развоју и учењу условљене су
културом, традицијом, потребама друштва и изграђеним системом вредности.

Социјализација деце са посебним потребама

3
 Декларација Уједињених Нација, о правима ометених у развоју, је
стратегија која омогућава изједначавање могућности и социјалну интеграцију особа
са посебним потребама у заједницу у којој живе. Нивои социјализације су:

• Социјална заштита - смештај у установе социјалне заштите особа са посебним

потребама, које су потпуно несамосталне (нпр. тешко ментално ретардирана деца)

• Утилитет - социјална употребљивост ометених особа уз надзор и помоћ других

лица.

• Адаптација - прилагођавање условима живота, које постојеће оштећење

омогућава.

• Интеграција - најкомплекснији облик социјализације, који представља

оспособљавање особе за потпуно самосталан живот и рад, а да постојеће оштећење,
притом не представља значајније сметње ни породици ни самој особи.

Интеграција деце са посебним потребама подразумева васпитање деце са

посебним потребама заједно са децом која те тешкоће немају. Односно, деци са
посебним потребама се пружају исте могућности за васпитање, образовање,
укључивање у друштвени живот и стицање угледа на основу заслуга, без обзира на
тешкоће и ограничења. Отуда је и значај интеграције, двострук. С једне стране,
ометеној деци се пружа могућност за укључивање у заједницу, а са друге, деца из
редовне популације постају свесна људске различитости и специфичности, самим
тим се развија емпатичност хуманизам и потреба поштовања људских
различитости.

Понекад се, као синоними, користе изрази интеграција и инклузија.

Међутим, иако слични, изрази објашњавају различите приступе:
интеграција детета са посебним потребама значи дете по мери вртића - школе, док
инклузија значи вртић - школа по мери детета. Циљеве корективног педагошког
рада са децом са посебним потребама могуће је остварити мултидисципланарним
приступом стручњака разних профила и тимским радом: лекара, психолога,
педагога, дефектолога. У овом раду генерлно бавићемо се пре свега појмом
инклузије.

Инклузија – дефиниција појма

4
 Појам инклузија има порекло у латинском језику, а представља изведеницу
која значи укључивање, укљученост, обухватање и подразумевање. Изворно
значење можемо тражити у две латинске речи. Прва је inclūdo što значи закључати,
затворити, уоквирити, закључити. Друга је inclūsio а значи затвор, затварање.
Изведен из ових значења, појам инклузија би подразумевао интеграцију,
уоквиривање, а у социјалном смислу укључивање појединца у одређену заједницу
која је мање или више затворена или отворена целина. Треба имати на уму да појам
интеграција потиче од ријечи intĕgre, што значи неискварено, чисто, непристрасно,
несебично, поштено .

Трагајући за готовим дефиницијама инклузије наћи ћемо различите

приступе, од третмана разноврсности, преко школске организације за укључивање
деце са посебним потребама у редовну наставу до укључености и равноправности
за сву децу. Дефиниције иду до одређења да је инклузија само један аспект
друштвене равноправности, демократије и партиципације. Постоји низ дефиниција
инклузије фокусираних на осигуравање укључивања деце са посебним потребама у
друштвени живот и школско окружење. Неки аутори се у дефинисању инклузије
фокусирају на децу са посебним потребама и њихову укљученост у редовне школе
те друштвену заједницу уопште. Постоји мањи број дефиниција које се баве и
надареном децом те свим људима који су изван просека или стандарда.

Термин инклузија у школској пракси се најчешће односи на обезбеђивање

наставе деци са посебним потребама уз осталу децу, мада се може схватити и шире,
као образовање све деце и младих људи. Ово је у вези и са њиховом расном или
етничком припадношћу, полом, брачним стањем и уопште породичним статусом,
сексуалном оријентацијом, старошћу и религијским уверењима. Циљ је да се
образовање учини доступним свима и да се развије осећај припадности. Инклузија
као процес укључивања деце са посебним потребама у редовне школе и укупни
друштвени живот представља најчешћи појмовни контекст схаватања инклузије,
али и најужи. Ради се о обезбеђивању хуманих претпоставки за адекватно
укључивање деце са посебним потребама у наставу редовних одељења
општеобразовних и стручних школа као и о укључивању ове деце у целокупан
друштвени живот. Поменута интеграција не подразумева никакве реформске
промене школе. Дете је то које треба прилагодити. Инклузија садржи битно
другачији вредносни систем, значајне промене у односу на програме рада,
образовање учитеља и наставника, методе рада и начина процена остварених
резултата.
Инклузивни покрет и инклузивно друштво

5
 Термин инклузија је ушао у ширу употребу у нашој средини пре нешто више
од десет година, да би последњих пар година био један од можда најчешће
употребљаваних термина када је реч о променама у образовању. Употреба овог
термина је постала нарочито учестала са појавом концепта квалитетног образовања
за све, па је инклузија донекле и поистовећена са њим, што је сасвим разумљиво,
јер инклузивно образовање значи могућност школе да обезбеди добро образовање
свој деци, без обзира на њихове различитости. Инклузија се истовремено повезује и
са процесима демократизације у друштву и у образовању, и у том контексту говори
се о друштвеној инклузији у ширем смислу и о образовној инклузији, када се мисли
на укључивање у образовање ученика из маргинализованих група.

Инклузивни покрет у свету настаје средином прошлог века. Кључна идеја и

усмерење покрета на афирмацију, заступање и реализацију права на образовање за
све, формулисана је још 1948. године у Универзалној декларацији о људским
правима, а затим и 1989. у Конвенцији о правима детета. Касније, овај оквир се
разрађује у другим документима Уједињених нација и низу других међународних
докумената у којима су формулисане стратешке смернице и стандардна правила
изједначавања положаја маргинализованих и искључених група, посебно у погледу
остваривања права на редовно образовање. Међутим, последњих деценија прошлог
века, инклузија је од једног покрета за афирмацију права маргинализованих,
угрожених и из образовања искључених група прерасла у широко прихваћену
општедруштвену визију, која представља велики изазов за свако друштво које
препознаје маргинализацију као друштвену претњу. У том смислу, инклузија је
одговор на један од највећих проблема са којима се свет данас суочава, а то је
искљученост све већег броја особа из партиципације у економском, социјалном,
политичком и културном животу друштва коме припадају. Као такав одговор,
инклузија је, истовремено и заправо у својој суштини, покрет у образовању који
данас обједињује различите и бројне стратегије, методе и технике развоја
квалитетног, отвореног и правичног образовања.

Инклузија као појам значи бити укључен, прихваћен, бити са другима. Као
друштвени покрет и филозофија утемељена је на заступању и самозаступању
људских права особа које су „другачије“. Она наглашава чињеницу да свако
припада друштву и на свој начин му доприноси. Циљ инклузије је свеобухватно
укључивање особа с различитим развојним и другим „тешкоћама“ (инвалидитетом)
у ширу социјалну средину и све садржаје живота у заједници.

Инклузивно образовање

6
 Инклузивно образовање је систем образовања у коме се сви ученици с
посебним образовним потребама уписују у редовну наставу у оближњим школама и
обезбеђују им се услуге подршке и школовање засновано на њиховим
могућностима и потребама. Инклузија није усмеравање на индивидуу или мању
групу ученика за које се прилагођава наставни програм те се односи на
асимилацију појединог ученика са идентификованим развојним потешкоћама у
редовно школство. Инклузија је процес, а не стање којим школе настоје одговорити
на индивидуалне потребе свих ученика. Инклузивно образовање се не темељи на
начину како асимилирати појединог ученика с тешкоћама у развоју у постојећи
редовни систем школства, већ се темељи на реструктуирању школа како би оне
позитивно одговориле свим ученицима као појединцима.

Циљ инклузивног образовања је уклањање свих видова баријера и

дискриминације, које би се односиле на пол, националну припадност, верско и
социо-економско порекло, способности, здравствено стање или било које друго
лично својство појединца, као и омогућавање друштвену укљученост. Очекује се да
измене у систему образовања усмерене на повећање инклузивности у знатној мери
повећају доступност и квалитет образовања за децу из социјално нестимулативних
средина (ромске, сиромашне, сеоске, расељене), деце и одраслих са сметњама у
развоју и инвалидитетом, деце са тешкоћама у учењу, пре свега у оквиру редовног
система образовања.

Велики број земаља је са спровођењем инклузивног образовања почео

знатно раније него Србија. Могло би се рећи да је управо то требало да буде
олакшавајућа околност, због доступности информација о позитивним и негативним
ефектима инклузије, јер претпостављамо да се такво истраживање морало
спровести пре прављења било какве стратегије. Ово се нарочито односи на земље
из непосредног окружења у којима је по нашим сазнањима било више негативних
ефеката. Успешност спровођења инклузивног образовања као што је познато зависи
од многобројних фактора тако да није случајно што су развијене земље развиле
системе који могу да одговоре захтевима директних учесника. Стандарди и норме у
тим земљама су прилагођени потребама сваког детета нудећи све врсте подршки
које су му потребне од образовних, здравствених до социјалних. Од развијености
земље у сваком погледу умногоме зависи који модел инклузивног образовања ће се
спроводити, али је циљ исти - обезбедити сваком детету квалитетно образовање
поштујући његове могућности, способности и потребе.
Приступ инклузивном образовању

7
Инклузивно образовање је:

 људско право
 квалитетно образовање
 друштвени развој

Инклузија као људско право

Сва деца имају право да уче заједно.

Деца са сметњама у развоју не смеју бити одвојена од друге деце или
посматрана као мање важна.
Одрасли са инвалидитетом, који себе описују као „оне који су преживели
специјалну школу“ захтевају заустављање дискриминације.
Не постоји ни један законски оправдан разлог за одвајање деце у
образовању. Деца треба да буду заједно – уз предности и користи за све. Не
треба да их штитимо једне од других.

Инклузија као квалитетно образовање

Истраживања показују да деца која су у инклузивном окружењу имају боља

академска и социјална постигнућа.
Не постоји ни један вид подучавања или бриге у специјалној школи који не
може бити реализован у редовној школи.
Уколико постоје посвећеност и подршка, инклузивно образовање је
ефикаснија употреба образовних ресурса.

Инклузија као друштвени развој

Дискриминација подстиче предрасуде и „учи“ децу да буду уплашена и

неинформисана.
Сваком детету је потребно образовање које ће му/јој помоћи да развије
социјалне везе и буде припремљено за редован живот.
Само инклузија има потенцијал да умањи страхове и изгради пријатељство,
поштовање и разумевање.

Принципи инклузивног образовања

8
 Инклузивно васпитање и образовање подразумева активности индивидуе и
друштва као процес учења и поучавања у коме долази до релативно трајних и
прогресивних промена појединца у условима подршке и социјалне укључености.
Овај процес не треба схватити искључиво као школски, мада се он у периоду
одрастања фокусира на школске утицаје. Дакле, треба га схватити и као свеукупно
васпитање и образовање али и као спонтано учење и самоваспитање,односно
самообразовање. Зато су важни одређени принципи у оквиру инклузивног
образовања:

 Доступност и разноликост услуга

 Партиципација (пуно учешће) у доношењу одлука
 Могућност избора услуга и пружалаца услуга
 Најбољи интерес детета
 Целовито сагледавање и задовољавање потреба
 Живот у природном окружењу
 Подстицање самосталности

Развијено инклузивно друштво подразумева да смо:

 Креирали „школу по мери детета“

 Омогућили свој деци достизање њихових пуних потенцијала
 Прилагодили школске програме дететовим индивидуалним потребама
 Креирали толерантно, демократско друштво базирано на поштовању
људских права и поштовању различитости

Инклузивни модел образовања третира образовни модел као проблем. Дете

са развојним тешкоћама укључујемо у образовни систем без покушаја да га
„поправимо“ и прилагодимо систему. Дете иде у школу коју би похађало да нема
сметње у развоју, а програм и методе рада су прилагођене дететовим потребама.
Васпитач или учитељ треба бити оспособљен да у процес учења укључи сву децу
са различитим индивидуалним потребама. Овај модел је дугорочно одржив и
најјефтинији, могућности за укључивање све деце у све активности школе су
максимално уједначене. У оквиру овог модела права све деце на образовање су
препозната и тако су створени су услови за реализацију права.

Инклузија у Србији

9
 У нашој земљи редовни образовни систем и систем школовања деце ометене
у развоју годинама функционишу одвојено и без икаквих додирних тачака.
Резултати истраживања указују на потребу приближавања ових система, пре свега у
циљу обезбеђивања неопходне подршке деци ометеној у развоју која су укључена у
редовне школе, али и на потребу адекватног информисања наставника редовних
школа, ученика, родитеља и шире јавности о специфичним потребама деце ометене
у развоју, њиховим способностима и могућностима. Сматрамо да би се на овај
начин створила што повољнија клима за шире укључивање ове деце у систем
редовног васпитања и образовања.

Принцип инклузивног образовања је постао међународно прихваћен када је

УНЕСКО (Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу) позвао
светску политичку и образовну јавност да се принципи инклузивног образовања
усвоје као питање закона, односно образовне политике која ће бити усмерена на
укључивање све деце у редовне школе, уколико не постоје разлози да се поступи
другачије.

Последњих година инклузија је постала тема о којој се воде многе жучне

расправе у нашој земљи, јер се посматра као образовни модел у коме ученици
ометени у развоју треба да добију образовање у редовним школама, што би
аутоматски с друге стране довело до затварања већине школа за децу ометену у
развоју. Многи стручњаци сматрају да упућивање деце на школовање у посебне
групе, као што су специјалне школе, осим што угрожавају остваривање основног
људског права да равноправно, са свима другима, живе у природном окружењу, без
унапред постављених ограничења у учествовању у животу заједнице, представљају
и неповољну средину за учење и развој. Сматра се да групе које се формирају на
основу истих или сличних физичких недостатака, тешкоћа у учењу или
ускраћености у социјалном искуству не пружају могућност проширивања знања и
међусобног подстицања.

Они који подржавају инклузију, наводе да стицање знања, вештина и

способности најбоље се остварује у природним вршњачким групама у којима се
већи део наученог усваја од вршњака који су у нечему бољи, у нечему бржи, у
нечему одважнији. Оно што ради вршњак, као модел је много ближе, разумљивије и
прихватљивије другом вршњаку. Вршњачко учење се остварује без притиска и са
квалитетним резултатима захваљујући природној потреби да се буде што сличнији
онима који су узрастом наближи, којима припадамо и од којих смо прихваћени. Зато
је важније да управа школе и наставници имају позитиван став према деци којој је

10
потребна посебна подршка него што су им потребна нека посебна или специфична
знања за рад са овим ученицима. Важно је да својим примером подстичу да свако
дете буде прихваћено без обзира колико је и по чему различито од других и да се
код свих запослених, све деце и свих родитеља развија позитиван став према сваком
детету. Основна функција образовања је припрема за живот у заједници. Ако неко
почне образовање у условима изолације, у оскудном, једноличном и ограниченом
искуственом простору, онда је он осујећен да се икада равноправно укључи у живот
заједнице као што и заједница, у том случају, остаје ускраћена за искуство пружања
подршке онима којима је то потребно.

Са друге стране, многи васпитачи и наставници из редовне школе у свом

односу према деци ометеној у развоју реагују као и многи појединци опште
популације. Наиме, они испољавају симпатију, сажаљење, нелагодност, страх и
незнање. Основни разлози за овакав став види се у недостатку личног контакта са
децом са ометеношћу, недовољној информисаности о њиховим потребама,
могућностима, правима у односу на тзв. нормалну популацију. Наставници,
учитељи и васпитачи даље наводе и велики број ученика у одељењима као разлог
против инклузије. У таквим условима они сматрају да је понекад немогуће радити и
са просечном децом и да у таквим одељењима дете са оштећењем не може успети.

Унапређивање инклузивне образовне праксе

Вапитачи, учитељи и наставници имају кључну улогу у односу на посао који

треба урадити са децом ометеном у развоју која су укључена у редовне школе. У
случају потребе помоћи подршку требало би да добију од специјалних наставника
који би у добро постављеном инклузивном систему били чланови стручне службе
школе или чланови спољашњих стручних служби из специјалних школа – центара.
Неопходно је да специјални наставници раде на изради индивидуалних програма,
обезбеђују потребна дидактичка средства, раде са децом када је потребно,
контактирају родитеље. Битно је увести одређене стратегије и програме, у којима ће
се спроводити следећи задаци:

Стварање услова за обуку и курсеве учитеља и наставника из редовних

школа,
Помоћ ученицима ометеним у развоју у редовним школама и њиховим
родитељима

11
 Пружање специфичних услуга, (програми развоја визуелног опажања и
визуелни тренинг, слушне и говорне вежбе, обезбеђивање техничких
помагала и посебне компјутерске технологије итд.),
Учешће специјалних наставника у изради индивидуалних програма који
спецификују ученикове потребе, прецизирају степен и врсту адаптације које
треба урадити на редовном курикулуму,
Иновација и примена наставних метода за децу ометену у развоју која су
укључена у редовни систем,
Иновација и примена наставних метода за децу која нису спремна за
релативно самосталан и континуиран живот међу популацијом деце у
редовној школи и код којих ометеност поставља високе баријере,
Организација курсева са циљем рехабилитације особа код којих је оштећење
наступило у каснијем животном добу.

За унапређивање инклузивне образовне праксе, веома је битан индивидуални

образовни план (ИОП). Потребно је системски дозволити да свако дете са
посебним потребама може да добије индивидуални образовни план. После
постављања индивидуалног плана у случају да га дете не испуни потребно је
урадити евалуацију и поново извршити прилагођавање плана. Наставник у овом
процесу има кључну улогу, наставници морају бити на прави начин мотивисани,
морају добити одговарајућу обуку као и законску обавезу и морају им се дати на
располагање одговарајући "алати". Индивидуални образовни планови захтевају
сарадњу наставника, стручних сарадника и родитеља у свим фазама (израда,
реализација и праћење).

ИОП је писмени документ установе, којим се планира додатна подршка у

образовању и васпитању детета, односно ученика ако претходно прилагођавање и
отклањање физичких и комуникацијских препрека нису довеле до остваривања
општих исхода образовања и васпитања, односно до задовољавања образовних
потреба ученика са изузетним способностима. ИОП је документован план израђен
за ученика са посебним образовним потребама ради обезбеђивања једнаких
могућности приступа учењу, постизања исхода учења и инклузије. ИОП је план за
помоћ и обезбеђивање одговарајуће подршке детету потребне за постизање исхода
учења и стандарда образовања и васпитања.

Закључак

12
 Инклузивни покрет условио је развој социјалног модела, чију суштину чини
схватање да оштећење, које објективно постоји, не треба негирати, али да особе
ометене у развоју, из друштва искључује не само оштећење, већ недовољно
познавање могућности и способности особа ометених у развоју, предрасуде и
присутни страхови. Инклузија сама по себи не подразумева изједначавање свих
људи, већ уважавање различитости сваког појединца. Управо се у томе састоји њена
вредност, јер се кроз развој опште толеранције према индивидуалним разликама и
потребама, доприноси ширењу сазнања, богаћењу искустава и развоју човечности.

У том сложеном и дугом процесу први корак је прихватање детета ометеног

у развоју унутар саме породице. Други, подразумева адекватно место породице у
друштву, а затим следи образовање и оспособљавање за самостални живот и рад у
заједници. Управо друштвена и професионална афирмација ометених особа је и
крајњи циљ инклузије. Инклузивно образовање је усмерено на идентификацију и
отклањање тешкоћа и препрека у реализацији процеса образовања са једне стране,
док је са друге усмерено на што веће учествовање свих учесника који посредно или
непосредно утичу на реализацију процеса образовања. Тако дефинисано
инклузивно образовање тежи ка стварању једног целовитог образовног система,
који ће спреман да одговори на разлике међу децом и обезбеђивање
најоптималнијих услова за реализацију образовних потенцијала деце ометене у
развоју.

Неопходно је и даље улагање у постојеће специјалне васпитно-образовне

установе али у правцу проширивања њихове улоге у односу на примарну која се, у
нашим условима и даље састоји у пружању специјалних услова за задовољавање
потребе васпитања и образовања деце и омладине ометене у развоју. Поред тога
што ће специјалне школе за одређене категорије ометености остати једино решење
и могући избор у задовољавању образовних потреба, у инклузивном образовању
добијају и улогу веома важних ресурса за развој школа које прихватају децу
ометену у развоју. Јер, инклузија јесте процес састављен од многобројних, малих и
великих корака, чије савладавање захтева време, поступност и изнад свега добру
промишљеност, јер инклузија јесте право, а не проблем.

Литература

13
1. Вујчић М. (2006): Проблеми и перспективе деце са посебним потребама,
Зборник Института за педагошка истраживања, Година 1 • Број 38 • 190-204,
Институт за педагошка истраживања, Београд

2. Водич за унапређивање инклузивне образовне праксе – радни материјал у

оквиру пројекта ,,Инклузивно образовање – од праксе ка политици'', Школа
по мери детета, Институт за психологију Филозофског факултета, Save the
Children, УК, Канцеларија у Београду, 2004 године

3. Група аутора (2007): Водич за унапређивање инклузивне образовне праксе,

Фонд за отворено друштво, Београд

4. Дошен, Љ., Гачић-Брадић, Д. (2005): Вртић по мери детета – приручник

за примену инклузивног модела рада у предшколским установама, Save
the Children, Београд

5. Истраживачки пројекат - Ослонци и баријере за инклузивно образовање у

Србији, Центар за евалуацију, тестирања и истраживања, Београд, 2006.

6. Јаблан Б.,Ковачевић Ј. (2008): Образовање у редовним школама и школама

за децу ометену у развоју: заједно или паралелно, Факултет за специјалну
едукацију и рехабилитацију Београд

7. Квалитетно образовање за све – Изазови реформе образовања у Србији,

Министарство просвете и спорта Републике Србије, 2004. године

8. Митић М, Радојевић Б, Хрњица С, Жегарац Н, Стефановић М, Вељковић Л,

Рајовић В, Пипер Б, Радовић-Жупунски М. (2011): Деца са сметњама у
развоју - потребе и подршка, Републички завод за социјалну заштиту,
Београд

9. Сузић, Н. (2008): Увод у инклузију, Бања Лука

10. http://www.inkluzija.org

11. http://inkluzivno-obrazovanje.rs/o-nama/o-pristupu-obrazovanju

12. http://www.klikdoznanja.edu.rs/index.php/reformisana-skola/inkluzija

14
15