ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

АЛЕКСИНАЦ

ПРЕДМЕТ

СОЦИЈАЛНИ РАД У ИНКЛУЗИЈИ ОСОБА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА: ДЕЦА СА СМЕТЊАМА У

РАЗВОЈУ – ОШТЕЋЕЊЕ ВИДА

0
 Садржај

Увод........................................................................................................2
Дете са посебним потребама или дете ометено
у развоју – дефиниција појма................................................................3
Појмови који се тичу поступака у раду са децом
са посебним потребама..........................................................................5
Деца са оштећењем вида........................................................................7
Дете са оштећењем вида у вртићу и школи – потребе и изазови.........9
Подршка деци са оштећењем вида у вртићу и редовној школи..........10
Закључак................................................................................................12
Литература.............................................................................................13

1
 Увод

Термин ометено дете или „дете ометено у развоју” најчешће се односи на

особе чији су телесни, ментални и емоционални развој, раст и сазревање на дуже
време толико ометени да им је неопходно обезбедити специјално образовање,
третман и рехабилитацију. Користи се и термин „деца са посебним потребама”, који
у ширем смислу обухвата сву децу ометену у развоју.

Инклузија као филозофија образовања, почива на претпоставци да сва деца

могу да уче, као и да се разликују у погледу интересовања, способности, порекла,
претходних искустава и знања. У нашој земљи постоји законска подлога за процес
креирања инклузивног образовања, али се недовољно ради на имплементацији
постојећих закона. Бројне препреке за инклузију у нашој средини и даље постоје и
крећу се од неразумевања, декларативног прихватања или одбијања нових
образовних приступа и модела. Међутим, идентификована је и спремност за
њихово отклањање. Васпитање и образовање деце са оштећењем вида може се
обављати у редовној школи, у редовном одељењу комбиновано са периодима у
ресурс учионици, истовремено у редовној и специјалној школи, у посебним
одељењима при редовној школи и у школама за децу са оштећењем вида. У нашим
условима најчешће су то школе за децу са оштећењем вида.

Дакле, суштина инклузије није место где се образовни процес одвија, већ
систем акција. То је читава филозофија школе. Инклузивна школа окренута је
сваком детету тј. сваком детету омогућава да се школује на начин који њему
одговара. Када су у питању деца ометена у развоју овај модел образовања је у вези
са социјално-инклузивним приступом особама којима је неопходна посебна
друштвена подршка.

2
 Дете са посебним потребама или дете ометено у
развоју – дефиниција појма

Особа, професионално дијагностификована као особа која има физички и

ментални недостатак који знатно ограничава једну или више животних активности,
као што су ход, вид, слух, говор, дисање брига о себи, учење и рад; има историју
таквог недостатка и за коју се сматра да има такав недостатак у стручним
круговима као и колоквијалном говору назива се „лице-дете ометено у развоју“ или
„лице-дете са посебним потребама“.

У еглеском говорном подручју прихваћени су изрази „хендикепирано“ или

„изузетно“ дете. У Немачкој се користе термини „ометено“ и „оштећено“ дете, а у
француској „неадаптирано хендикепирано дете“. У овом смислу, а према
Међународној организацији инвалида, ометеност је „губитак или ограничење
могућности да се учествује у нормалном животу заједнице под истим условима са
осталим члановима те заједнице, због физичких или социјалних баријера.“ Осим
термина ометеност у развоју користе се још и изрази инвалидност, дефектност,
хендикепирана особа. Последњих година се све више користи термин лице-дете са
посебним потребама ( за децу, која од најранијег узраста имају посебне потребе,
које захтевају додатне услове за развој).

Уместо дијагнозе, даје се функционална процена телесног и менталног

статуса детета. Треба открити и очуване и оштећене способности детета, породичну
ситуацију и шире окружење у коме живи. Неопходно је пронаћи посебне путеве да
дете задовољи потребе које има као људско биће, а које теже задовољава због
органских и социјалних баријера. Ометено дете има сва битна обележја детета као
људског бића, а ометеност не сме бити основ за било који вид дискриминације.

Полазно становиште за скуп индивидуалних и друштвених активности за

децу са физичким или менталним сметњама садржано је у тексту Конвенције УН о
правима детета и гласи: „Дете са тешкоћама у развоју је дете са потребом за
посебном бригом, а дете са потребом за посебном бригом је дете“.

Из докумената који су настали разрадом Конвенције јасно произилази да у

трагању за побољшањем квалитета живота сваког детета, па и детета са
инвалидитетом, треба трагати за путевима који би помогли да се задовоље његове

3
људске потребе. Овом општем скупу људских потреба треба придодати оне које су
заиста посебне (као што су нпр. потребе за оријентацијом у простору код деце која
имају тешкоће са видом). Процена развоја детета које има потребу за додатном
подршком обухвата два скупа активности:

1. Откривање, стабилизовање и одржавање очуваних способности детета и

2. Откривање и ублажавање, а кад год је то могуће и отклањање последица

развојне тешкоће. Ова група активности подразумева и јасно раздвајање примарних
(биолошки изазваних и знатно теже отклоњивих) од секундарних тешкоћа у развоју,
које су последица непримерених односа средине према детету.

Ефикасна брига о деци која имају потребу за додатном подршком захтева

стварање додатних погодности за њихов оптималан развој. Да би то било могуће,
поред материјалних услова неопходних за додатну подршку, сви они који брину о
детету морају успешно функционисати и бити успешно повезани да би
прокламовани циљ предузимање мера од најбољег интереса за дете био и остварен.
Додајмо да и међу стручњацима, а и међу родитељима, постоји много недоумица у
вези са питањем „шта је стварно најбољи интерес за дете“? Низ васпитних грешака
учињених у најбољој намери или у страху да се дете не повреди су типичан пример
за неспоразуме ове врсте. Ове дилеме навеле су неке стручњаке из ове области да,
поводом мера као што је интеграција деце са тешкоћама у развоју у средину
вршњака без развојних тешкоћа, изјаве: „Нисмо сигурни чија је то жеља – њихова
или наша“.

4
 Појмови који се тичу поступака у раду са децом са
посебним потребама

Дефектологија се бави човеком као социјално-биолошким бићем. Са једне

стране, проучава узроке и законитости настанака оштећења и промена у телесној,
психолошкој и социјалној сфери лица са посебним потребама. А са друге,
истражује и одабира методе и могућности пружања помоћи таквим лицима,
односно открива посебне методе превенције, дијагнозе, рехабилитације,
реедукације, социјалне интеграције лица-деце са посебним потребама.

Превенција представља отклањање узрока или ублажавање последица

поремећаја.

Дијагностика има за циљ утврђивање врсте,обима и порекла оштећења и

давање могуће прогнозе.

Компензација подразумева заобилажење оштећених система и органа и

оспособљавање оних система и органа који су очувани да преузму њихову
функцију.

Реедукација је скуп специјалних педагошких поступака којима се

побољшава и у границама датих могућности усавршава способност у области
оштећених функција.

Рехабилитација представља комбиновану и координирану примену

медицинских, социјалних, педагошких и професионалних мера на оспособљавању
појединца у циљу постизања највишег нивоа функционалне способности.

Социјализација у ширем смислу, значи укључивање ,особа са потребним

потребама, у друштвену заједницу. У ужим смислу, према Декларацији УН, о
правима ометених у разввоју, то је стратегија која омогућава изједначавање
могућности и социјалну интеграцијуособа са посебним потребама у заједницу у
којој живе. Нивои социјализације су:

• Социјална заштита, смештај у установе социјалне заштите особа са посебним

потребама, које су потпуно несамосталне (нпр. тешко ментално ретардирана деца)
• Утилитет, социјална употребљивост ометених особа уз надзор и помоћ других
лица.

5
• Адаптација, прилагођавање условима живота, које постојеће оштећење
омогућава.
• Интеграција, најкомплекснији облик социјализације, који представља
оспособљавање особе за потпуно самосталан живот и рад, а да постојеће оштећење,
притом не представља значајније сметње ни породици ни самој особи.

Интеграција деце са посебним потребама подразумева васпитање деце са

посебним потребама заједно са децом која те тешкоће немају. Односно, деци са
посебним потребама се пружају исте могућности за васпитање, образовање,
укључивање у друштвени живот и стицање угледа на основу заслуга, без обзира на
тешкоће и ограничења. Отуда је и значај интеграције, двострук.

С једне стране, ометеној деци се пружа могућност за укључивање у

заједницу, а са друге, деца из редовне популације постају свесна људске
различитости и специфичности, самим тим се развија емпатичност хуманизам и
потреба поштовања људских различитости. Понекад се, као синоними, користе
изрази интеграција и инклузија. Међутим, иако слични, изрази објашњавају
различите приступе: Интеграција детета са посебним потребама значи дете по мери
вртића-школе, док инклузија значи вртић-школа по мери детета.
Циљеве корективног педагошког рада са децом са посебним потребама могуће је
остварити мултидисципланарним приступом стручњака разних профила и тимским
радом: лекара, психолога, педагога, дефектолога.

6
 Деца са оштећењем вида

Сметње у развоју вида испољавају се као умањена или потпуно одсутна

чулна осетљивост на светлосне надражаје, која значајно омета визуелну
комуникацију Једна од основних карактеристика деце са оштећењем вида је
несигуран ход, као последица несигурности која потиче од страха од непознатог
простора. Глава је често погнута, због потребе за концентрацијом на дражи из
непосредне близине. Деца са оштећењем вида, као и сва друга деца, имају потребу
за слободним кретањем (трчањем), коју тешко остварују. Зато су присутни
стереотипни покрети – блиндизми, који се манифестују као клаћење, стављање
руку у очи, лупкање прстима, кружни покрети главом, отварање и затварање врата.
Обзиром да већину информација о спољашњем свету примамо преко чула вида,
стога је дете са оштећеним видом теже заинтересовати. Због тога, често изгледају
незаинтересовано и уморно. Тешко ступају у комуникацију са вршњацима.
Потребно им је више времена да процене ситуацију и да у складу са њом реагују.

Оштећење вида - Она стања вида која деци, младима и одраслим особама у
њиховом практичном животу и свакодневном раду представљају одређене веће или
мање потешкоће и проблеме, па им је потребан одговарајући посебан третман.
Различита су по етиологији, врсти и степену оштећења, па се и различито
рефлектују на развој, живот и рад. Оштећења вида деле се на слепоћу, где постоји
потпуни губитак вида и слабовидост, где постоји делимичан губитак вида на једно
или оба ока.

Код слабовидих особа постоји могућност повећања визуелне ефикасности

употребом (не)оптичких помагала, визуелним тренингом, модификацијама и
техникама везаним за средину, што ове особе доводи у готово равноправан
социјални ниво функционисања. Слепа особа, уз спремност, опремљеност шире и
уже средине, такође може успешно да се социјално реализује, ради, приходује и
остало.

Оштећење вида код детета се може наслутити ако дете: не реагује на

светлосне надражаје, не посежу за понуђеним предметима, не прате фазе редовног
дечјег развоја (нпр. слепа деца не пузе), слабије се служе шакама, постављају руке
углавном у висини рамена без коришћења прстију итд. Свакако се при сумњи на
оштећење вида код детета треба прво обратити педијатру, чији стручни савет треба
уважити.

7
 Радом са особама са оштећењем вида примарно се баве дипломирани
дефектолози - тифлолози који се образују на Дефектолошком факултету
Универзитета у Београду. Деци са оштећењем вида у свакодневном животу и раду
помажу оптичка помагала: наочари са корективним својствима, контактна сочива;
дидактичка средства у плитком рељефу за слепу децу, употреба Брајевог писма.

Важна је подршка слепом детету, јер раном корекцијом и благовременом

помоћи оно може достићи висок степен интелектуалног развоја и самосталност у
стицању знања. У средини видећих, слепа особа треба да се афирмише на широком
плану: да се оспособи за живот у широј друштвеној заједници, да је самостална, да
није упадљива девијацијама у понашању, и да позитивно делује. Сама средина мора
пружити свој минимум у прилагођавању потребама свих људи са ометеношћу, па
тако и особа са оштећењима вида.

8
Дете са оштећењем вида у вртићу и школи – потребе
и изазови

Деца са оштећењем вида имају потребу за систематском, дуготрајном, а

понекад и сасвим специфичном подршком у вртићима и школама. Према степену
оштећења вида сврставају у две основне групе: деца са делимичним оштећењем
вида и деца са потпуним оштећењем вида. У оквиру сваке групе постоји више
подгрупа. Већина деце са оштећењем вида не само што нејасно видe, већ нису ни
мотивисана да гледају, нарочито у ситуацијама када изостане визуелни тренинг.
Визуелну перцепцију слабовидих карактеришу успореност, непрецизност и
сукцесивност.

Деца са делимичним оштећењем вида имају тешкоће у препознавању

предмета; врло често не користе сигнификантне детаље за увиђање односа између
делова и целине; имају магловиту, нејасну и недиференцирану слику пред очима;
тешкоће при разликовању детаља на предметима и сликама. Брзо се умарају и
постају нервозни, нестрпљиви и површни у учењу. Потребно им је више времена за
читање и писање и за њих је то веома напоран рад, јер пишу споро, а слова и
бројеви су лоше обликовани и неједнаке величине. Пажња ове деце је усмерена, али
краткотрајна и нестабилна, што се директно одражава и на њихово школско
постигнуће. Просторни задаци и они који захтевају моторну спретност су им тежи.

Доминантно чуло код деце са потпуним оштећењем вида је тактилно, тј.на

основу додира, док велики број информација добијају из вербалних извора, што
условљава да се неке представе или појмови слабо учвршћују, замењују неким
другим или имају фрагментаран карактер. Вербална комуникација је често праћена
вербализмима (речи настале без ослањања на одговарајуће представе), тако да се
спретно говорно изражавају, имају добру репродукцију садржаја, али без стварног
разумевања изговореног. Пажња деце са потпуним оштећењем вида је усмерена,
дуготрајна и доста стабилна. Ова деца касне у моторном развоју и склона су
испољавању стереотипних покрета. Деца са оштећењем вида у игри са вршњацима
заузимају зависну и пасивну позицију, а вршњаци их често занемарују. У
комуникацији су врло често неодређена, што их чини неуспешним у започињању
интеракције са вршњацима опште популације. Њихове социјалне активности
посматране кроз учешће у слободној игри трају знатно краће, ређе се остварују и
укључују мање социјалних размена него код деце опште популације.

9
 Подршка деци са оштећењем вида у вртићу и
редовној школи

Као фактори који утичу на слабији школски успех деце са оштећењем вида
најчешће се наводе: брз темпо обраде, непознавање модела подршке, недостатак
помагала, непознавање тактилних и визуелних способности ове деце. Подршка у
вртићу и школи укључује: адаптацију простора, коришћење адекватних
дидактичких средстава, примену разноврсних метода и облика рада, познавање
Брајевог писма.

Адаптација простора се односи на увођење ознака и обавештења на

Брајевом писму или увећаном црном тиску. Неопходно је да школа има рукохвате и
тактилне стазе на свим потребним местима. Просторије у којима дете борави треба
да имају адекватно осветљење и довољну количину дневног светла. Пожељно је да
дете седи у првој клупи или у непосредној близини наставника. Док наставник
пише задатке на табли треба да их изговара гласно; при давању упутстава треба да
буде конкретан, а упутства јасна и кратка (уместо речи „овде“ или „тамо“,
користити речи „испред тебе“, „са твоје леве/десне стране“). Битно је развити
способност слушања код деце са оштећењем вида и на посебан начин истаћи
потребне детаље. Када се од детета које је потпуно слепо тражи „погледај“, то
значи „испитај рукама“. Да би дете испитало рукама потребно је да му наставник
обезбеди одговарајући, адекватан и интересантан материјал који може и треба да
„погледа“.

Врло је корисно да учитељ одређене речи нагласи са прецизношћу и

адекватним описним обликом. У периоду предбукварске наставе посебну пажњу
обратити на гласовну страну говора, богаћење и опсег речника, правилно
састављање реченица и способност јасног изражавања сопствених мисли. Током
наставног процеса не треба користити изражену фацијалну експресију као вид
изражавања који није праћен вербалним објашњењем. Важно је свакодневно
проверавати да ли дете разуме оно о чему се говори. Постепено уводити нове, за
дете непознате речи. Када су питању наставна средства за децу са оштећењем вида
потребно је обезбедити: уџбенике на Брајевом писму, машину за писање, рељефне
слике, геометријски прибор са ознакама на Брајевом писму, позитивне фолије за
рељефно цртање, мерне инструменте, моделе геометријских тела, уџбенике са
увећаним словима црног тиска, илустрације без много детаља, стоне лупе. Важно је
користити једноставна и прегледна наставна средства (тачна по садржају, изразита
по форми и лака за руковање).

10
 Пожељно је да учитељ познаје бар основе Брајевог писма, а у учионици
може поставити постер са словима писаним азбуком и Брајевим писмом (користити
нпр. пластелин да би добили рељефну форму). Брајево писмо је рељефно тачкасто
писмо. Настаје комбинацијом 6 тачака груписаних у 2 колоне и 3 реда. Дете треба
да користи обе руке док чита или тактилно претражује слику или модел.
Препоручије се да дете млађег школског узраста рељефну слику „прегледава“
десетак минута. Деца са оштећењем вида перципирају поступно, део по део и
потребно им је више времена за доживљај целине.

Ако дете може да користи вид, нека то и чини, али наставник треба да
обезбеди јасне илустрације са израженим контурама и добрим односом између
фигуре и позадине, матиране свеске и хартију, маркере за писање. Неопходно је да
наставник има информације о величини слова које дете може да чита и пише. Ако
дете поред оштећења вида нема друге облике сметњи (оштећење слуха,
интелектуалну ометеност), само оштећење вида не представља препреку његовом
успешном укључивању у редовну школу или вртић. За многе васпитаче и
наставнике рад са децом оштећеног вида на самом почетку био је праћен страхом и
несигурношћу, али је истовремено био изазов, који је довео до тога да већина њих
самостално пронађе методичка решења и помогне им током школовања.

Обавезе педагога у раду са децом са оштећеним видом:

 Да пружи помоћ детету да упозна простор како би се сигурно кретало

 Да дреди место одакле најбоље може да види таблу
 Да покаже стрпљење ако ради спорије од вршњака
 Помоћи му активностима које може да изведе уз малу помоћ, а ослободити
оних где не може сам
 Подстицати заједничке активности са вршњацима и доделити улогу у групи
која доноси успех
 Не употребљавати изразе који почињу са: Видиш, погледај итд.

11
 Закључак

Заступници потпуне инклузије често се позивају на Конвенцију УН о

правима детета и сматрају да је школовање деце са ометеношћу питање људских
права и једнакости. Потребно је нагласити да је последњих неколико деценија у
свету, а све интензивније и код нас учињен напор у правцу емпиријске провере
ефеката инклузивног образовања. Реформа образовног система у Републици Србији
предвиђа увођење инкулзивне образовне праксе у систем школовања са циљем
стварања услова за једнаку доступност квалитетног образовања за сву децу.
Оправдана претпоставка је да ће деца са оштећењем вида, као једна од категорија
деце са посебним потребама, бити са најмање тешкоћа укључена у инклузивни
модел образовања из најмање два разлога. Прво, реч је о деци која се у актуелном
систему образовања школују по редовном наставном плану и програму, те њихово
школовање у редовним васпитно-образовним институцијама неће захтевати
значајније адаптације у погледу структуре наставног програма. И друго, значајан
број ове деце је већ укључен у систем редовног школовања, посебно када је у
питању средњошколско образовање. Додатно, досадашња искуства показују да се
деца са оштећењем вида веома лако и успешно могу укључити у школско окружење
и да показују висок степен заинтересованости за бразовање у редовним школама.

Инклузивни процес је састављен од многобројних, малих и великих корака и

захтева време, поступност и изнад свега добру промишљеност, а базиран је на
веровањима, ставовима и вредностима, педагошким знањима и способностима.
Инклузија ствара нови однос према различитости и различитим могућностима.
Користи од инклузије су вишеструке: деца ометена у развоју добијају могућност да
остваре контакт са другом децом и да се социјализују; деца без сметњи у развоју ће
на овај начин научити да поштују различитости, да развијају хуманост и
толеранцију; школа и систем образовања у целини постају хуманији, отворенији,
доступни свима и у складу су са потребама и могућностима појединаца. Све ово
води праведнијем друштву, друштву толерантнијем на разлике. Тешкоће, сумње и
питања који прате инклузивни процес можемо посматрати као уобичајне препреке
које настају док је један систем у развоју и коме су стручне и научне снаге потребне
да би убрзале његово утемељење.

12
 Литература

1. Арсеновић-Павловић М., Ешкировић Б., Јаблан Б. (2005): Мишљење

наставника специјалних школа о свом положају и о променама у школи,
у Голубовић и сар. Сметње и поремећаји у развоју код деце оштећеног
вида, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Београд
2. Грбовић А, Јаблан Б, Корица-Тошовић Р (2008): Инклузија деце са
оштећењем вида – видови подршке и проблеми у пракси: Зборник радова:
У сусрет инклузији – дилеме у теорији и пракси, Факултет за специјалну
едукацију и рехабилитацију
3. Жегарац Н. (2004): Деца која чекају, Save the Children, Београдска
канцеларија
4. Митић М. (2011): Деца са сметњама у развоју – потребе и подршка,
Републички завод за социјалну заштиту, Београд
5. Станковић-Ђорђевић М, (2002): Деца са посебним потребама, PI-PRESS
Пирот
6. Сузић Н. (2008): Увод у инклузију, XБС, Бања Лука
7. http://www.ukat.org.rs/index.php/edukacija-i-rehabilitacija/213-specificnosti-
motornog-razvoja-dece-sa-ostecenjem-vida-dip-defektolog-i-banovacki
8. http://osstanojemiljkovic.nasaskola.rs/files/Inkluzija/Edukativni
%20materijal/Članci/15-JABLAN%20Branka.pdf
9. http://ukat.org.rs/index.php/edukacija-i-rehabilitacija/185-dete-sa-ostecenjem-
vida-u-najranijem-razvojnom-dobu

13
14