INKLUZIJA ISPITNA PITANJA

(1.) Predrasude o deci sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom

Postoje brojne predrasude i mitovi o deci i osobama sa smetnjama u razvoju i sa
nvaliditetom, kao i o samoj inkluziji i inkluzivnom obrazovanju.
Neki primeri predrasuda su: deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom imaju
previše povlastica; porodica ih se srami; ljudi ih se boje; oni su spori/agresivini; deca sa
smetnjama u razvoju ne mogu da se igraju sa normalnom decom.
Proces prevazilaženja predrasuda, ostvariv je kroz inkluzivno obrazovanje.
Uspostavljanje interakcije i komunikacije između osoba sa smetnjama u razvoju i opšte
populacije dovodi do prihvatanja, uvažavanja različitosti i formiranja pozitivnih stavova od
najranijeg uzrasta.
Inkluzivno obrazovanje tj. uključivanje dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom
u redovan sistem vaspitanja i obrazovanja, kao i u društvene aktivnosti, predstavlja jedan od
načina postizanja društvene inkluzije, odnosno prihvatajućeg i tolerantnog društva.

2. Kako je vrtić sigurno i podsticajno mesto za svako dete?

Cilj je obezbediti sigurno i bezbedno okruženje u kojem će svako dete imati jednake
mogućnosti za učenje i razvoj. Bitno je osvestiti druge da trebamo uvažavati jedni druge,
sarađivati i brinuti jedni o drugima kada je to potrebno. Važno je takođe uvažiti dečiju
perspektivu i da deca budu učesnici u sopstvenom razvoju. Vrtić je mesto u kojme je
moguće ispuniti sve navedeno.
Vrtić je mesto u kojem deca se osećaju prihvaćeno i uvaženo, podstaknuti su da
razvijaju svoje potencijale, vrtić omogućava da deca uče jedni od drugih.

3. Šta znači da je vrtić mesto inkluzivne i demokratske prakse?

Vrtić je mesto inkluzivne i demokratske prakse. To znači:
● Uvažavanje prava sve dece na obrazovanje kroz inkluzivnu praksu u vrtiću u kojem
se uvažava rodna, kulturna, zdravstvena i svaka druga različitost, razvija osetljivost
na diskriminaciju;
● Uvažavanje prava dece na aktivno učešće u obrazovanju kroz usmerenost na
dobrobit deteta i podršku njegovim potencijalima i aktivnom učešću u životu vrtića;
● Partnerstvo sa porodicom prepoznavanjem primarne uloge i važnosti roditelja i
porodice u vaspitanju na ranom uzrastu;
● Povezanost sa lokalnom zajednicom kroz različite načine učešće dece u lokalnoj
zajednici i učešća zajednice u praksi vrtića.
● Ostvarivanje prava deteta kao građana kroz punu participaciju dece u socijalnom i
kulturnom životu zajednice

4. Šta sve obuhvata Indeks za inkluziju?

Za inkluzivno obrazovanje potrebno je postići visok nivo indeksa za inkluziju u
društvu i u obrazovnom sistemu, što obuhvata inkluzivnu kulturu, inkluzivnu politiku i
inkluzivnu praksu u školama. Sveobuhvatni dokument indeks za inkluziju je olakšao razvoj
inkluzivnog pristupa u školama. Inkluzivna kultura obuhvata nagradnju uokviru zajednice i
uspostavljanje inkluzivnih vrednosti. Ova dimenzija je usmerena na stvaranje sigurne i
podsticajne zajednice u kojoj se neguje saradnja, prihvatanje, uvažavanje i u kojoj se
razvijaju inkluzivne vrednosti. Inkluzivna politika znači stvaranje škole za sve i
organizovanje podrške različitostima, dok je inkluzivna praksa usmerena na organizovanje
učenja i mobilizaciju resursa.

5. Šta znači inkluzivnost vrtića i kako je to vidljivo?

Inkluzija znači prilagođavanje, a inkluzivnost vrtića podrazumeva celi prostor i
materijal prilagođen deci radi lakšeg funkcionisanja. Bitna je fleksibilnost i prostor u kojem
nema prepreka. Zahteva prilagođavanje vrtića i škole svakom pojedincu, jer obrazovni
sistem treba da bude otvoren za svu decu. Omogućavanje dostupnosti i otklanjanje barijera,
pre svega fizičkih i komunikacijskih.

6. Šta čini zakonsku osnovu inkluzije?

Zakonku osnovu inkluzije čine međunarodni i nacionalni dokumenti.

● Međunarodni dokumenti (Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima, Konvencija

UN o pravima deteta, Standardna pravila UN, Saopštenje iz Salamanke, Svetska
deklaracija o obrazovanju za sve Education for All (EFA) / Obrazovanje za sve 2001.
„Svet po meri deteta" 2002.) i
● Nacionalni dokumenti (Ustav Republike Srbije, Zakon o sprečavanju diskriminacije
osoba sa invaliditetom, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon
o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, Pravilnik o bližim uputstvima za
utvrđivanje prava na individualni obrazovni plan, njegovu primenu i vrednovanje,
Pravilnik o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu i učeniku,
Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020.)

Na osnovu navedenih relevantnih dokumenata, koji su zakonska osnova za

inkluzivno obrzovanje, značajno je istaći da je u poslednjih nekoliko godina kod nas doneto
više zakona i pravilnika iz oblasti zaštite prava dece sa setnjama u razvoju i osoba sa
invaliditetom, kompetencija za inkluziju.

7. Adekvatna terminologija u kontekstu inkluzije?

Prihvatljiva terminologija su izrazi:

● Dete sa smetnjama u razvoju;
● Dete sa teškoćama u razvoju;
● Dete iz sprktra autizma;
● Dete sa invaliditetom.

Kada govorimo o grupi dece prihvaćen je izraz ,,deca sa smetnjama u razvoju i

invaliditetom“, a kada je reč o odraslim osobama ,,osoba sa invaliditetom"-jer je proces
fizičkog razvoja kod odrasle osobe završen. Izrazi za osobe koje koriste invalidska kolica
kao što su „osobe u kolicima/vezana za kolica/prikovana".
Takvi izrazi asociraju da je osnovna karakteristika takve osobe njen hendikep, dok je
korisnik invalidskih kolica zapravo biće koje u svrhu kretanja koristi in.kolica kao pomagalo.
Osobe sa invaliditetom imaju rezervisana i obeležena mesta, a takva mesta nazivamo
"parking za vozila osoba sa invaliditetom".
8. Šta znači pojam društveno osetljive grupe?

Društveno osetljive grupe su grupe koje doživljavaju veći rizik od siromaštva i

socijalne isključenosti od opšteg stanovništva. U odnosu na opštu populaciju, društveno
osetljivim grupama su teže dostupni faktori samoostvarivanja, kao što su obrazovanje,
posao, zdravstveni i kulturni resursi, socijalna podrška, a usled njihovih finasijskih uslova,
kulturnog porekla i etniciteta, godina, pola, zdravstvenog stanja itd.
Ljudi koji pripadaju ovim grupama su ranjivi na diskriminaciju, kao što su deca i
mladi, žene, stare osobe, beskućnici, osobe sa invaliditetom, pripadnici LGBT zajednice,
pripadnici etničkih manjina, ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om i drugi.

9. Ko su deca kome je potrebna dodatan podrška?

Klasifikacija koju je ponudila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj sadrži tri

grupe razloga:

● Smetnje u razvoju i invaliditet: ovoj grupi pripadaju deca koja imaju telesni
invaliditet, motoričke smetnje, čulne smetnje, smetnje u intelektualnom
funkcionisanju, komunikacijske smetnje (smetnje iz spektra autizma i hiperaktivnost
sa deficitom pažnje) i višestruke smetnje;

● Specifične teškoće u učenju: ovoj grupu pripadaju deca koja otežano ovladavaju
veštinom čitanja, pisanja ili računanja, iako pri tom nemaju teškoće sa čulima ili
intelektualnim funkcionisanjem. Takođe, ovoj grupi pripadaju i deca koja teškoće u
učenju imaju zbog problema u ponašanju ili problema u emocionalnom životu.

● Život u socijalno nestimulativnim uslovima: ovoj grupi pripadaju deca iz

siromašnih porodica, deca iz planinskih sela, iz izolovanih neuslovih naselja, deca
koja žive i rade na ulici, deca koja duže vreme borave u bolnici ili u socijalnoj
ustanovi zatvorenog tipa ili žive u porodici koja se često seli i porodici koja ne govori
jezikom na kome se odvija nastava.

10. Šta znače pojmovi segregacije, integracije i inkluzija?

Pojam sagregacije ima značenje odvajanje, izdvajanje iz neke celine. Deca se

izdvajaju iz opšteg društvenog okruženja u grupe vršnjaka radi pohađanje škole u
specijalnim ustanovama.
Pojam integracije znači obnavljanje onoga što je potrebno. Osnovno značenje
integracije vezano je za dopunjavanje sa onim što je bitno. U pedagoškom značenju,
integracija bi značila priključivanje dece iz marginalizovanih grupa u redovan vaspitno-
obrazovni sistem, kako bi se ona ,,dopunila" u školskom okruženju.
Pojam inkluzija znači uključenje, uključivanje, obuhvatanje, sadržavanje u sebi. U
pedagoškom smislu, odnosi se na uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u vaspitno-
obrazovni sistem.
11. Određenje pojma inkluzije i inkluzivnog obrazovanja

Pojam inkluzija je širi pojam i odnosi se na sve društvene sfere. Inkluzivno

obrazovanje je proces izlaženja u susret detetu u procesu učenja i razvoja, obrazovni sistem
se prilagođava (prostor, program, metode...), a ne dete! Inkluzivno obrazovanje
podrazumeva zajedničko vaspitanje i obrazovanje sve dece, što omogućava i deci sa
smetnjama u razvoju da pohađaju vrtić/školu.

12 Kakav je pristupa medicinski model obrazovanja ,,drugačije“ dece?

Ovaj model shvatanja ometenosti doživljava se kao apsolutna tragedija, koja osobu i
njenu porodicu ograničava u društvenom životu. Kod tog modela dijagnoza je ta od koje se
polazi.

13. Kakav je pristupa socijalni model obrazovanja ,,drugačije" dece?

Socijalni model ističe da je socijalna sredina ta koja sprečava osobe sa smetnjama u

razvoju da u potpunosti učestvuju u društvenom životu. Prema ovom modelu, osobi sa
smetnjama u razvoju učenje je isto tako sastavni deo života. Karakterišu ga
deinstitucionalizacija i programi koji se baziraju na potrebama, a ne na dijagnozi.
Holistički pristup u obrazovanju je odlika nove naučne paradigme na kojoj se temelji
inkluzivno obrazovanje. Razvoj obrazovanja je usmeren na otklanjanje ili smanjivanje
prepreka u procesu učenja. Vaspitni obrazovni sistem, vaspitanje i obrazovanje koji
doprinose celokupnom razvoju svakog deteta, pripremajući ih za stvaran život u svom
prirodnom okruženju, najbolji je način borbe protiv diskriminacije i nasilja u cilju zaštite
ljudskih prava deteta.
Socijalni model podrazumeva razvoj tolerantnog društva, prihvatajuće zajednice.
Inkluzivno obrazovanje sa temelji na socijalnom modelu pristupa.

14. Koje su razlike medicinskog i socijalno pristupa?

U medicinskom modelu ne možemo diferencirati pol deteta, saznajemo šta sve dete
ne ume, ne zna, u čemu je neuspešno, upotrebljeno je više stručnih i medicinskih iskaza
koje razumeju samo uskospecijalizovani stručnjaci, a ne nastavnici i roditelji koji najviše rade
sa detetom.
Za razliku od tog modela, u socijalno modelu dobija se mnogo više informacija o
detetu: šta ume da radi, kako ume da radi, šta voli, na koji način se ponaša, kako se druži, i
još mnogo detalja o detetu kao ličnosti.
Opis deteta prema socijalnom modelu razumljiv je onima koji su uključeni u proces
njegovog vaspitanja i obrazovanja.

15. Modeli inkluzivnog obrazovanja (parcijalni, privremeni i permanentni)?

Privremeni-u određenom vremenskom periodu deca sa smetnjama u razvoju

pohađaju redovan vrtić/školu;
Parcijali-određeni program (sadržaje ili aktivnosti) u toku dana ili određene dane u
nedelji deca sa smetnjama u razvoju pohađaju redovan vrtić ili školu;
 Permanentni- pohađanje svih aktivnosti svaki dan u redovnom vrtiću ili školi uz
podršku specijalne škole i njihovih stručnjaka.

16. Specifičnosti porodice dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom (porodične

funkcija)

Funkcije savremene porodice:

● Reproduktivna funkcija:ogleda se u produžavanju vrste rađanjem potomaka.
Specifičnost porodica dece sa teškoćama u razvoju jeste da imaju potomke koji se
teže razvijaju, čime je otežan put u ostvarenju ove funkcije.
● Emocionalna funkcija - funkcija zadovoljenja polnog nagona: potpuno odvojena od
reproduktivne funkcije. Specif. u emotivnim odnosima i između supružnika i između
dece i roditelja ogleda se u teškoćama sa kojima se susreće cela porodica mogu da
naruše stabilnost ove funkcije.
● Ekonomska:ugrožena je stabilost porodice sa decom sa smetnjama u razvoju, jer
posebne obrazovne potrebe i specifičan način ostvarivanja njihovih osnovnih potreba
zahtevaju veće materijalne troškove i institucionalno i van porodice.
● Funkcija pružanja zaštite:obuhvata biološku, moralnu, pravnu i ekonomsku zaštitu.
Porodice dece sa smetnjama u razvoju, moraju mnogo više da se angažuju. Biološka
zaštita, koja počinje od podizanja, negovanja i čuvanja deteta, mnogo je zahtevnija i
taj period mnogo duže traje nego u tipičnim porodicama. U takvim porodicama
izraženije je zastupanje posebnih prava i prava dece sa smetnjama u razvoju, jer se
roditelji moraju dodatno angažovati u njihovom ostvarivanju. Ekonomska zaštita,
odnosno izdržavanje i nasleđivanje, je takođe područje otežane realizacije.
● Vaspitna i obrazovna funkcija:funkcija u kojoj se jednako angažovani i porodica i
država/ustanove. Poboljšana je ova funkcija i pružena je podrška porodicama dece
sa smetnjama u razvoju. Kako sâm proces vaspitanja i obrazovanja kod takve dece
ide sporije i otežano, porodicama je mnogo teže da ovu porodičnu funkciju realizuju.
● Funkcija zabave i razonode:odvija se u različitim formama, i to van porodice, kao
što su izleti, odmori, manifestacije, sastanci, druženja. Porodicama dece sa
teškoćama u razvoju često je i ova funkcija otežana zbog predrasuda okoline, te se
takvi vidovi zabave izbegavaju izvan užeg porodičnog okruženja.

17.Koje su faze do prihvatajućeg roditelja?

Reakcije roditelja kada saznaju činjenicu da im dete ima smetnje u razvoju,
invaliditet ili teškoće u funkcionisanju:
● Šok-zaprepašćenost, zbunjenost i nesposobnost da to prihvate;
● Tuga i bol-žal za nadom i snovima koje su roditelji gajili za svoje dete,
kstremna tuga.U toj fazi roditelji puno plaču i očajavaju, propituju se da li su oni
krivci za stanje svoje dece, često majke krive sebe.
● Bes-prirodan deo proseca tuge koji može biti usmeren ka najbližima i ispoljavati
se, npr., na detetu, partneru ili bliskim prijateljima. U fazi besa roditelji traže
krivca u svojoj okolini, druge okrivljuju za svoje porodične nevolje i probleme
svoje dece. Čest je i bes prema detetu koje ima smetnje u razvoju, jer roditelji
smatraju daje dete krivo za stanje u porodici i optužuju ga daje zbog njega njima
kao roditeljima jako teško
 ● Poricanje-odbijanjem da poveruje u to šta se dešava sa njegovim detetom
roditelj nije u stanju da prihvati činjenice koje su povezane sa detetom.
● Usamljenost- izolovanost, samoća, koja može imati dva izvora u gubljenju
kontakata sa prijateljima: zbog obaveza ili zbog nedostatka razumevanja i
pomoći od strane drugih. U ovoj fazi roditelji počinju da osećaju stid i sramotu -
zbog okruženja i reakcije okoline. Vrlo često roditelji sa svojom decom u ovoj
fazi izbegavaju pojavljivanje najavnim mestima, ne posećuju rođendane,
igrališta i slično, što, naravno, ne može imati pozitivan i podsticajan uticaj na
razvoj deteta.
● Prihvatanje-roditelj prihvata svoje dete sa smetnjom i invaliditetom, za razliku
od prihvatanja same dijagnoze. Prihvatanje znači da je roditelj spreman da
zastupa svoje dete.U ovoj fazi roditelj postaje prava podrška svom detetu i
partner, koji sarađuje sa stučnjacima u procesu vaspitanja, obrazovanja i
rehabilitacije deteta.
18 Kompetencije vaspitača za inkluzivno obrazovanje
1. Vaspitač izražava pozitivan stav prema inkluzivnom obrazovanju.
2. Vaspitač ima savladane programe obuke kojima se povećava senzibilitet za rad sa
decom sa smetnjama u razvoju.
3. Vaspitač ima savladane programe obuke za izradu IOP-a, njegovu primenu i
evaluaciju.
4. Vaspitač poznaje i u svom radu primenjuje interaktivne metode u vaspitno-
obrazovnom pr, ocesu i ima primere dobre prakse.
5. Vaspitač realizuje diferencirane i individualizovane aktivnosti i ima primere dobre
prakse.
6. Vaspitač poseduje znanja o obrazovanim,socijalnim,emotivnim potrebama
7. Vaspitač poseduje veštine vođenja i organizovanja grupe.
8. Vaspitač poseduje visoke kompetencije u saradnji sa roditeljima i razrešavanju
delikatnih
situacija.
9. Vaspitač ostvaruje dobru saradnju sa članovima kolektiva.
10. Vaspitač poseduje veštine timskog rada.
11. Vaspitač aktivno učestvuje u radu stručnih aktiva i timova.
12. Vaspitač poznaje zakonsku regulativu iz oblasti vaspitanja i obrazovanja, kao i
ostala relevantna dokumenta (Nacionalnu strategiju, Konvenciju o pravima deteta i sl.).
19. Motivisanost vaspitača za stručno usavršavanje u oblasti inkuzivnog
obrazovanja
Motivisati vaspitača, u periodu velike višeslojne sveopšte krize, za inkluzivno
obrazovanje veoma je teško. U okviru teorija motivacija navode se: Vudvortova teorija
nagona, Marijeva teorija socijalnih potreba i Maslovljeva teorija hijerarhije potreba.
Hajderova teorija ravnoteže ukazuje na to kako ljudi nastoje da zadrže
uravnoteženu sliku o sebi, događajima oko sebe i o drugim ljudima. Ti elementi stvaraju
trijadu, a predznaci elemenata mogu biti pozitivni ili negativni. Za uravnoteženu sliku o
sebi potrebno je imati isti predznak svih elemenata i na taj način neće postojati potreba
kod ljudi da nešto menjaju.
Motivacija se pokreće kada dođe do različitih predznaka u trijadi, jer dolazi do
unutrašnjeg sukoba. Ovom teorijom se može objasniti i motivisanost ili nemotivisanost
pedagoškog kadra za inkluzivno obrazovanje. To bi značilo da vaspitači i nastavnici koji
imaju pozitivnu sliku o sebi, o događajima oko sebe i o drugim ljudima u profesionalnom
segmentu života, smatraju da su uspešni pedagozi, da su kompetentni metodičari, da
su im uslovi rada u objektu i u radnoj sobi prihvatljivi, da je atmosfera u radnoj grupi
dobra, da je način na koji sarađuju sa kolegama i sa roditeljiłna dobar, te da su oni kao
individue prihvaćeni.
U tabelalnom prikazu, prva verzija za motivisanost je značajna, za postizanje tri
pozitivna predznaka u trijadi, tj. za iskustvo pedagoškog kadra u inkluzivnom
obrazovanju. Neravnoteža pokreće motivisanost koja nužno inicira neku promenu.
Nemotivisanost pedagoga za inkluzivno obrazovanje ukazuje na to da vaspitač
ili nastavnik nema želju ni volju da se izmesti iz uljuljkane ravnoteže u radu, što ukazuje
na njegovu (ne)motivisanost za profesionalni razvoj. Za inkluzivno obrazovanje mogu
biti motivisani pedagozi koji imaju sposobnost da prevaziđu neku neuravnoteženost na
profesionalnom planu.
20.Koja je uloga ličnog pratioca i pedagoškog asistenta?
Pratilac-pruža podršku u lakšemm funkcionisanju i komunikaciji sa drugima tokom
nastave,pedagoški asistent je zaposlen i pruža podršku u učenju i savladanju
zadataka

21.Šta je senzorna integracija?

Senzorna integracija je neurobiološki proces primanja i obrade senzornih
informacija koje u mozak dolaze iz naših čula: vida, sluha, mirisa, ukusa, dodira i
kretanja. Omogućava da mozak sve informacije koje primi obradi i organizuje: npr.
odvajanje bitnih od nebitnih informacija.
22. Kako možete prepoznati (posumnjati) da dete ima smetnje u senzornoj
integraciji?
● nedostatak osećaja za opasnost
● pojačana osetljivost ili neosetljivost na zvuk, svetlost, dodir
● nedostatak samokontrole i impulsivnosti
● visoka tolerancija na bol, preferiranje začinjene hrane
● kašnjenje u razvoju govora i jezika
● smetnje učenja
● promene raspoloženja
● neuslađenost pokreta, smetnje u koordinaciji
● pojačan ili smanjen nivo aktivnosti
● emocionalni i socijalni problem.
23.Šta je govor, a šta jezik?

Govor je osnovni način komunikacije. Govor je prenos jezika pokretima govornih

organa.
Jezik je sistem znakova kojima izražavamo naše misli ideje i poruke. Sistem
znakova su glasovi našeg jezika. Glasove spajamo u reči, reče u rečenice i tako
prenosimo poruku. Jezik najčešće prenosimo putem govora (usmeno), ali jezik se
prenosi i pisanim putem (pišemo nešto).

24.Razvoj govora i jezika od rođenja do 3. godine?

● Prva reč sa značenjem se javlja oko 12. meseca (to znači da dete razume reč
koju koristi, to više nije puko ponavljanje slogova "ma ma ma" nego reč "mama"
koristi u realnim situacijama, kada nešto poželi okreće se ka mami i zove je i
sl.).
● Sa 18. meseci počinje da koristi rečenicu od 2 reči (Mama daj; Tata vozi)
● 12.-18. meseca može da izvršava jednostavne naloge (pokaži cipele, daj auto i
sl.)
● 2. godine - razume sve više pojmova, imenuje nekoliko osnovnih boja, imenuje
predmete koje najčešće koristi, koristi proste rečenice (3-4 reči u rečenici),
odgovara na pitanja kako se zoveš, šta radi mama i sl.
● 3. godine - razumevanje se značajno razvija, zna da odgovori na pitanje u vezi
sa slikom - kaži mi šta jedemo na slici, šta zeka jede i sl. Počinje da koristi
zamenicu "ja" za sebe, koristi sve veći broj glagola.

25.Razvoj govora i jezika od 3. do 6. godine?

● 4. godine - u velikoj meri se razvija jezik, postaje posebno zainteresovano za

okolinu, istražuje, postavlja pitanja, zna da koristi reči veliko - malo, bato -seka
(razlikuje njihova značenja), zna da opiše sliku, rečenice više nisu gramatički
pogrešne, govore skoro kao odrasli, igra je maštovita, postavlja pitanja...
● 5. godina - govor je potpuno razvijen, gramatički ispravan, u rečenicama koristi
veznike (jer, ali, ili), zna da definiše i opiše pojmove, prepričava priču koju je čuo
● 6 godina - potpuno razume govor, izvršava trostruke naloge, jezičke
sposobnosti koje su u vezi sa čitanjem su razvijene (rastavljanje reči na slogove,
prepoznavanje prvog glasa u reči, nabrajanje slova u reči i sl.)

26.Šta treba pratiti kod deteta sa aspekta razvoja govora i jezika?

Važno je pratiti kompletan razvoj deteta, te tako i razvoj govora i jezika. Treba
imati na umu uzrast na kome se dete nalazi. Nećemo od deteta koje ima 2 godine
očekivati da izgovara svih 30 glasova srpskog jezika i da izvršava trostruke naloge.
 Pratiti kako dete ostvaruje komunikaciju sa vama i drugom decom:
● da li započinje razgovor;
● da li prati tok razgovora;
● da li ima kontakt očima;
● da li koristi reči i rečenice kada nešto želi ili samo gestove (uzme vas za
ruku i vodi do predmeta);
● da li razlikuje slične reči (kosa koza, para-bara);
● da li se odaziva na ime;
● da li razume značenje pojedinačnih reči (auto, lopta, lutka);
● kako reaguje na vaše zahteve (da li ih izvršava);
● da li odgovara na postavljena pitanja i kako (da li koristi rečenicu od
jedne reči ili kompletnu rečenicu);
● da li su odgovori deteta u vezi sa vašim pitanjem;
● da li može da prepriča događaj, priču ili da opiše sliku (posebno od 4.
godine);
● da li zna da imenuje predmete;
● od 4-5 godine da li zna na sebi levo-desno;
● od 4. godine - da li su rečenice gramatički ispravne (da li kaže "Tata
banka." ili "Tata radi u banci."; da li koristi "ja" za sebe od 3 godine; od 4.
godine da li prepoznaje rimu, kasnije da li zna da produkuje rimu (sam
stvara rimu)
27. Šta treba posmatrati kod predškolske dece u razvoju govora i jezika (u
odnosu na akademske veštine)?
Veštine čitanja, pisanja, pamćenja, govora, slušanja. Predškolski uzrast je
posebno važan - dete treba da ima razvijene sve elemente govora i jezika kako bi bilo
spremno za školu (čitanje i pisanje). Sa 5.5 godina treba pravilno da izgovara svih 30
glasova srpskog jezika.
28.Šta su poremećaji ponašanja?
Poremećaji ponašanja na predškolskom uzrastu mogu se definisati kao ona
ponašanja koja se mogu videti i kod tipične dece, s tim da su kod njih učestalija,
intenzivnija i trajnija. Brojni simptomi poremećaja ponašanja mogu se opisati kao
neprikladna ponašanja tokom detinjstva, a koja su najčešće prolazna stanja.
Drugim rečima, mnogi oblici ponašanja koji se na starijem uzrastu smatraju
klinički relevantnim u ranom uzrastu mogu biti manifestacija normalnog razvoja. Kao
tipičan primer, mogu se izdvojiti napadi besa tokom druge godine, što se povezuje sa
razvojem svesti o sebi i autonomije i različita agresivna ponašanja.
Pojava problematičnih ponašanja zavisi od toka i ishoda procesa učenja i
ovladavanja veštinama samokontrole, učenje vestina tolerancije frustracija, odlaganja
zadovoljenja potreba, upotrebe verbalnih strategija u konfliktnim situaicijama, usvajanje
moralnih vrednosti.
29.Dete sa ADHD (jake strane, potrebe za podrškom i strategije rada sa
njima)
ADHD je poremećaj pažnje uz prisustvo hiperaktivnosti, jedan od najpoznatijih
problema u ponašanju. Hiperaktivno dete ne može da sedi mirno, često se kreće i
vrpolji, često udara drugu decu, previše priča, teško kontroliše svoje nagone uz
prisustvo impulsivnosti. Mogu javiti specifične teškoće u učenju, na motoričkom,
govornom, emocionalnom i socijalnom planu. U motoričkom smislu dobro su razvijena,
rado se kreću i veoma su znatiželjna.
Preporuke za rad:
● postaviti jasnu strukturu (dnevnu, nedeljnu, mesečnu);
● postaviti jasne granice i dosledno ih se pridržavati;
● ustanoviti jasna pravila ponašanja u odeljenju;
● organizacija prostora treba da bude
● konstantna;
● dete treba da sedi na mestu sa kojeg će mu najmanje biti dostupni
ometači pažnje kao što su prozor, vrata ili izvor buke;
● uvek pohvaliti trud uložen u izradu zadataka;
● potrebno je kontinuirano usmeravanje detetove pažnje;
● uposliti dete odmerenim zadacima; omogućite ciljano kretanje (operi
sunđer, donesi kredu...);
● uputstva i instrukcije govorite jasno, smirenim glasom;
● kreirajte situacije u kojima će dete moći da pomogne drugima;
● ne isključujte ga iz aktivnosti.

30. Dete sa autizmom (jake strane, potrebe za podrškom i strategije rada

sa njima)
To su deca koja imaju poteskoća u uspostavljanju komunikacije (verbalne i
neverbalne) i socijalnih odnosa. Karakteriše ih kratkotrajna i labilna pažnja. Većinom su
usmereni na svoje potrebe. Kod dece sa autizmom je prisutan motorni nemir koji se
često ispoljava u vidu stereotipnih pokreta (lepršanje, trčanje u krug, ponavljanje istih
reci). Na zahteve i pokušaje uspostavljanja komunikacije ne reaguju, jer ne razumeju i
ne prepoznaju naše izraze lica. U svet se uključuju samo kada im je nešto potrebno i taj
moment treba iskoristiti, jer smo tada primećeni i možemo započeti komunikaciju sa
detetom.
Deca sa autizmom najbolje napreduju u okruženju koje je dobro strukturirano,
koje nudi odgovarajuće individualizovane programe i sa jasno definisanim ciljevima, a
koji se mogu modifikovati u zavisnosti od detetovih potreba i sposobnosti.
Važan preduslov za uspešnu integraciju osoba sa autizmom u drustvo je da im
se u ranom uzrastu ponude sve mogućnosti da unaprede svoje socijalne, saznajne i
govorne sposobnosti.
Uključivanje u predškolske ustanove treba da bude dostupno svoj deci sa
poremećajem iz spektra autizma. Zbog heterogenosti dece sa poremećajem iz spektra
autizma ne postoji pristup ili sistem obrazovanja koji bi bio univerzalno efikasan i dobar.
U dugoročnom planiranju obrazovnih programa treba se koncentrisati na one oblasti u
kojima će, na osnovu kompleksne procene, dete biti uspešno, jer insistiranje na
oblastima koja su teže savladiva stvara frustracije i izaziva nepoželjna ponašanja.
Deci sa autizmom odgovara:
● osećaj sigurnosti i poverenja;
 ● ustaljena šema dnevnih aktivnosti (vremenska i programska
predvidljivost);
● jednostavne verbalne i vizuelne informacije;
● aktivno i direktivno iniciranje komunikacije;
● zadaci podeljeni na kratke i jednostavne korake
31. Dete sa cerebralnom paralizom (jake strane, potrebe za podrškom i strategije
rada sa njima)
Cerebralna paraliza je oboljenje koje se manifestuje poteškoćama sa držanjem,
ravnotežom i nedovoljno usklađenim pokretima zbog ukočenosti ili slabosti mišića.
Pojam "cerebralna" odnosi se na mozak, a "paraliza" na poremećaj pokreta i položaja.
Kako bi se pomoglo osobama sa oštećenja izazvana cerebralnom paralizom:
● koristiti veliko štampanje/ slike (za škiljene i lošu vidnu oštrinu);
● reći, ponoviti, refrazirati (da bi se prevazišao kolebajući sluh);
● dati vremena za odgovor (loša kontrola mišića);
● osigurati sigurno i nezbrkano okruženje (zbog loše sposobnosti za
procenu udaljenosti);
● pružiti uzdignutu površinu za pisanje (da bi se prevazišao loš vid).
Mnoge osobe sa CP, imaju normalan, a često i nadprosečan keoficijent
inteligencije, na socio- emocionalnom planu su bolje prilagođena i zadovoljna.

32. Dete sa oštećenjem vide (jake strane, potrebe za podrškom i strategije rada
sa njima)
Smetnje u razvoju vida ispoljavaju se kao umanjena ili potpuno odsutna čulna
osetljivost na svetlosne nadražaje, koja značajno ometa vizuelnu komunikaciju. Jedna
od osnovnih karakteristika dece sa ostećenjem vida je usporen i nesiguran hod, na
širokoj osnovi, kao posledica nesigurnosti koja potiče od straha od nepoznatog
prostora.
Glava je često pognuta, zbog potrebe za intenzivnijom koncentracijom na draži
iz neposredne okoline. Deca sa oštećenjem vida kao i sva druga deca imaju potrebu za
slobodnim kretanjem (trčanjem) koju zbog prirode stanja teško ostvaruju. Zato su
prisutni stereotipni pokreti - blajndizmi, koji se manifestuju kao klaćenje, stavljanje ruku
u oči, lupkanje prstima, kržni pokreti glavom.
Kako većinu informacija o spoljašem svetu primamo preko čula vida, stoga je
dete sa oštećenjem vida vrlo teško zainteresovati, pa često deluju umorno i
nezainteresovano. Teško stupaju u komunikaciju sa svojim vršnjacima. Najčešće se
susreću smetnje oštrine vida, kao što je kratkovidost, dalekovidost, astigmatizam i
strabizam. Kratkovida deca prinose predmete očima ili spustaju glavu prema knjizi, u
fizičkim aktivnostima su nespretna. Kad trče, ima se utisak kao da trče niz stepenice.
Ova deca zbog nepravilnosti rada misica oka vide slova i predmete na pogrešnom
mestu.
Dalekovida deca udaljavaju predmete, knjige od očiju. Astigmatizam smanjuje
oštrinu vida, izaziva česte glavobolje, što smanjuje sposobnost dece. Razroka deca
(strabizam) se upućuju lekaru na vežbe i obično nose naočare, pri čemu je jedno staklo
prekriveno flasterom.
Za dete sa oštećenjem vida neophodno je:osigurati bezbedan prostor; dete
obavestiti o svim promenama u organizaciji prostora (drugačiji raspored klupa, novi
komadi nameštaja i sl.); obezbediti uslove da dete sa oštećenjem vida uvek dobro čuje;
sadržaj koji se ispisuje na tabli, izgovarati glasno, kako bi dete sa oštećenjem vida
moglo da prati; razvijati taktilnu percepciju, sluh i govor; davati konkretne, precizne i
jasne instrukcije (umesto: ovde, tamo, onde....reći: ispred tebe, pored, sa leve strane i
sl.); slobodno koristiti reči kao što su: pogledaj, vidiš, itd; dozvoliti detetu snimanje
diktafonom; koristiti makete, modele, ili stvarne predmete o kojima se govori; kod
slabovide dece obezbediti sveske sa naglašenim linijama i kvadratićima na mat papiru,
a za pisanje koristiti crni flomaster; dozvoliti detetu nešto duže korišćenje nastavnih
materijala; obezbediti detetu prilagođen materijal za pojedine nastavne jedinice;
proveravati da li vas je dete dobro razumelo; uvek imati na umu da su dodir i sluh jako
važni; uključiti dete u sve aktivnosti odeljenja
33. Dete sa oštećenjem sluha (jake strane, potrebe za podrškom i
strategije rada sa njima)
Smetnje u razvoju (auditivnih) slušnih sposobnosti ispoljavaju se kao umanjena
ili potpuno odsutna slušna osetljivost, koja ozbiljno ometa razvoj i upotrebu govora i
jezika, kao i socijalnu komunikaciju deteta.
Deca sa oštećenjem sluha zbog nemogućnosti primanja auditivnih draži, deluju
nezainteresovano i odsutno, jer nisu u stanju da u potpunosti proprate dešavanja u
neposrednoj okolini. Iz tih razloga je i njihova pažnja labilna i kratkotrajna, jer često ne
razumeju situaciju u kojoj se nalaze.
Da bi skrenuli pažnju na sebe, njihovo ponašanje često biva agresivno, tako da
otežano ostvaruju vršnjačku komunikaciju. Posledice ostećenja sluha ogledaju se u
teskoćama u učenju govora, zaostajanju u usvajanju pisanog i govornog jezika. Tu su i
problemi u pismenom izražavanju, oskudniji rečnik, agramatičan govor, otežano
razumevanje pisanog teksta, i kao posledica svega toga obrazovno zaostajanje.
Oštecenje sluha spada u senzorna oštecenja, a uzroci zbog kojih nastaje su:
● - nasledni (kongenitalni)
● - stečeni (usled bolesti, akutnih infekcija itd.)
● - traumatski (oštećenje used konstantne buke ili eksplozije)
Oblici komunikacije koje koristi dete sa oštećenim sluhom su:
1. Govor kao vokalni oblik komunikacije
2. Znakovni jezik kao vizuelni oblik komunikacije
Važno je:
● omogućiti detetu sedenje u prvoj klupi ili na centralnom mestu u krugu
kako bi moglo da vidi pokrete usana svojih vršnjaka i učitelja;
● govor učitelja treba da bude prilagođene brzine, jačine, ritma i intonacije;
● govor mora da bude razgovetan, bez povišenog tona; govor mora biti
izražajan, jasan, zasnovan na poznatim rečima kao nosiocima
razumevanja;
 ● praviti pauze tokom govora i jasno formulisati pitanja;
● nepoznate reči potrebno je dodatno pojasniti, posebno apstraktne
pojmove;
● obezbediti što više auditivnih i vizuelnih sredstava (koristiti što više slika,
predmeta, modela, video zapisa za demonstriranje pojava);
● koristiti pokrete kao nosioce radnje za sve što se teže izražava govorom;
● grafički prikaz/crtež olakšava razumevanje;
● ključne pojmove treba ponoviti na kraju časa;
● omogućiti detetu dovoljno vremena da izrazi svoje misli;
● podsticati samostalno opisivanje, tolerišući agramatičnost. Naglasak je
na očiglednosti, postupnosti, aktivnosti, strpljenju i kreativnosti.

34. Deca sa intelektualnim smetnjama u razvoju (jake strane, potreba za

podrškom i strategije rada sa njima)
Smetnje u mentalnom razvoju povezujemo sa usporenim ili neujednačenim
razvojem intelektualnih sposobnosti. Teskoće kod ove dece dolaze do izražaja u
kognitivnom području (kao teskoće u procesu učenja) i u području adaptivnog
ponašanja (kao terkoće u primeni naučenih sadržaja, teškoće snalaženja u novim
situacijama, u oblasti brige o sebi, komunikaciji i socijalnim vestinama). Teškoće u
učenju posledica su sporijeg pamćenja, labilne i fluktuirajuće pažnje, slabije govorne
razvijenosti, sniženih sposobnosti zaključivanja i uopstavanja.
Preporuke za rad sa ovom grupom dece:
● teorijske sadržaje pripremiti na način da se oni sažmu i svedu na
najbitnije;
● sadržaje približiti detetu na očigledan i jednostavan način;
● nastavne sadržaje
● povezivati sa svakodnevnim životom i iskustvom deteta;
● koristiti elemente neposredne stvarnosti (modele, slike i crteže bez
detalja, sheme, prikaze...);
● obezbediti postupnost u radu;
● detetu davati jednostavne zadatke uz jasna obrazloženja;
● obezbediti dovoljno vremena za vežbanje i ponavljanje;
● koristiti kratke rečenice, usmerene na ono što je bitno;
● Ako su prisutne i teškoće u vizuelnoj percepciji, neophodno je prilagoditi
štampani tekst za prepisivanje (povećati razmak između reči, rečenica,
redova teksta i/ili po potrebi označiti prostor za pisanje);
● praćenje radnje (sled događaja) poželjno je potkrepiti sledom slika koje
olakšavaju i omogućavaju razumevanje toka i pamćenje sadržaja teksta;
● postavljajte i pomoćna pitanja koja detetu pomažu da pronađe pravi
odgovor;
● podsticati decu da slobodno postavljaju pitanja kada im nešto nije
dovoljno jasno;
● prilikom praktičnog rada obavezno proveriti da li deca poznaju materijale,
sredstva kojima rade i njihovu funkciju, tok i cilj izvođenja radnje...
●
35 Zašto se izdvajaju jake strane kod deteta (zbog čega su one bitne)?
Identifikovanjem jakih i skabih strana deteta u posmatranim oblastima pomaže
timu stručnjaka da planira detetove potrebe za podrškom u obrazovanju, kao i vrste
intervencija i resurse koji će omogućiti napredak u obrazovanju.

(36) Šta je asistivna tehnologija i kod koje dece može da se primenjuje?

Asistivna tehnologija je opšti naziv za sva asistivna, adaptivna i rehabilitaciona
sredstva za osobe sa invaliditetom. Takode, odnosi se i na čitav proces izbora,
pronalaženja i korisćenja svih navedenih sredstava.
U užem smislu asistivna tehnologija obuhvata instrumente, aparate, sredstva i
uređaje koje osobe sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom koriste da bi obavili zadatke
koje inače ne bi mogli da obave. Asistivna tehnologija obuhvata i alatke pomoću kojih te
zadatke mogu da obave lakše, brže i bolje.
Primenjuje se kod dece i osoba sa telesnim smetnjama, oštećenjem vida,
oštećenjem sluha, sa teškoćama u komunikaciji i učenju.

37. Prilagođavanja i asistivne tehnologije u radu sa decom kojoj je potrebna

dodatana podrška
Ova tehnologija danas sve vise nalazi svoju primenu u različitim oblastima
života: učenju, slobodnom vremenu, bavljenju sportom, u svakodnevnim aktivnostima i
rutinama kao što su oblačenje, ishrana, komunikaciji, igri, rekreaciji.
Razlicita sredstva pomažu u poboljšanju vida, sluha, manipulisanju predmetima,
upravljanje televizorom, računarom, kućnim aparatima i sl.
Asistivne tehnologije u velikoj meri doprinose kvalitetu života, samostalnosti i
istovremeno samopouzdanju osoba sa smetnjama u razvoju ili invaliditetu.

38. U kojim domenima asistivna tehnologija može pomoći detetu/osobi sa

cerebralnom paralizom?
Za dete sa cerebralnom paralizom, postoji mnogo različitih tipova uređaja koji se
mogu koristiti za olakšavanje života, omogućavanje učešća u više aktivnosti,
poboljšanje učenja i poboljšanje komunikacije, sluha i mobilnosti.
Pomoćni uređaji kao što su računari, kompjuterski softver, glasovni sintetizatori i
slikovnice mogu u velikoj meri pomoći nekim osobama sa CP-om da poboljšaju veštine
komunikacije.
Drugi uređaji u kući ili na radnom mestu olakšavaju osobama s CP-om da se
prilagode svakodnevnim aktivnostima.
Ortopedski uređaji pomažu u kompenzaciji mišićne neravnoteže i povećanju
samostalne mobilnosti.
Proteze i udlage koriste spoljašnju silu za ispravljanje abnormalnosti mišića i
poboljšavaju funkciju kao što je sedenje ili hodanje.
 Invalidska kolica, hodači i električni skuteri mogu pomoći pojedincima koji nisu
samostalno pokretni.
U pomoć u vidu spadaju naočare, lupe i knjige velikih štampanih formata kao i
prilagođeno radno okruženje na komjuterima.
Nekim osobama sa CP može biti potrebna operacija za ispravljanje problema sa
vidom.
Slušna pomagala i telefonska pojačala mogu pomoći ljudima da čuju jasnije.

39 Šta sve pripada dokumentaciji za inkluzivno obrazovanje (Obrasci)?

U vrtićima od dokumentacije se vodi Pedagoški profil (PP) i planiraju Mere
individualizacije (MI). Obrazci IOP-a:
1) podatke o detetu i podatke o timu za dodatnu podršku (Obrazac 1);
2) pedagoški profil deteta (Obrazac 2);
3) plan mera individualizacije (Obrazac 3);
4) personalizovani program nastave i učenja (Obrazac 4);
5) podatke o praćenju i vrednovanju IOP-a (Obrazac 5);
6) saglasnost roditelja (Obrazac 6).
IOP može da sadrži i:
1) plan tranzicije - plan podrške detetu i učeniku pri uključivanju u obrazovanje, pri
prelasku na drugi nivo obrazovanja ili pri prelasku u drugu obrazovnu ustanovu;
(Obrazac 7);
2) plan prevencije ranog napuštanja obrazovanja za decu i učenike u riziku od
ranog
napuštanja škole (Obrazac 8 ).

40. Zašto je značajan opis deteta i pedagoški profil (elementi PP)?

Iz opisa deteta se crpe informacije za pedagoški profil. Individualne

karakteristike detetapedagoški profil-je ključni deo IOPa, kojim se utvrđuje početna
osnova i potencijali za detaljno oblikovanje čitavog IOPa. Od pedagoškog profila zavise
sve ostale odrednice u individualnom planiranju.

Elementi PP:
1. veštine učenja-kako se uči;
2. socijalne veštine;
3. komunikacijske veštine;
4. samostalnost i briga o sebi;
5. uticaj okruženja.
PP je koncizan i precizan opis deteta, i kao takav pruža dobru osnovu za dalje
planiranje u procesu obrazovanja.

41.) Plan mera individualizacije - šta to znači i koji su mu elementi?

Kada se kreira pedagoški profil, planiraju se mere podrške za otklanjanje fizičkih

i komunikacionih prepreka. Mere individualizacije ostvaruju se putem:
1)razumnog pristupanja prostora i uslova u kojima se odvija aktivnost u
predškolskoj ustanovi, odnosno nastava u školi (otklanjanje fizičkih barijera,
osmišljavanje dodatnih i posebnih oblika aktivnosti, rade posebnog rasporeda aktivnosti
itd.);
2)prilagođavanja metoda rada, nastavnih sredstava i didaktičkog materijala,
početak davanja instrukcija i zadavanja zadataka, praćenja napredovanja, načina
usvajanja sadržaja, provere znanja, organizacija situacija učenja, postavljanja pravila
ponašanja i komunikacije i dr.
3)izmena sadržaja aktivnosti u vaspitnoj grupi, tj. sadržaj učenja i ishoda
obrazovanja i vaspitanja.

42. U kojim domenima asistivna tehnologija može pomoći detetu sa autizmom i

kako?
Osobe iz spektra autizma suočiće se sa mnogim izazovima na gotovo svim
područjima života. Uz malu pomoć asistivne tehnologije možemo pojednostaviti
odgovore na zahteve okoline, ublažiti nepoželjna ponašanja i doprinijeti zdravijem,
srećnijem i kvalitetnijem životu dece.
Pravi alati iskorišćeni na ispravan način neprocenjiv su saveznik u podizanju
kvaliteta života, poput uključivanja u život porodice i zajednice, sticanja i negovanja
prijateljskih i društvenih veza, izražavanja sopstvenih želja i potreba i razvoja znanja i
veština. Jednostavni komunikatori su komunikatori koji osobama sa govorno-jezičkim
smetnjama mogu pomoći u izražavanju svojih emocija i potreba te postizanju uspešne
komunikacije.
Communicator 5 je softverski paket za augmentativnu i alternativnu
komunikaciju koji pomaže osobama sa komunikacionim smetnjama u postizanju
efikasnije komunikacije. On tekstove i simbole pretvara u razumljiv govor, a omogućava
i korišćenje računara. Uređaji serije I+ omogućavaju generisanje govora uz pomoć
ugrađenog upravljanja očima.
43. Na koji način možete pratiti napredak deteta (deo koji se odnosi na
mere individualizacije)?
Liste za praćenje napretka, ankete, ček liste…

44 Šta je IOP?
 IOP je pisani dokument ustanove, kojim se planira dodatna podrška u vaspitanju
i obrazovanju deteta ako prethodno prilagođavanje i otklanjanje fizičkih i
komunikacijskih prepreka nije dovelo do napretka u učenju, odnosno do zadovoljavanja
vaspitno-obrazovnih potreba deteta.
45.Vrste IOP-a
1) IOP1 - prilagođeni program nastave i učenja u kome se planiranje cilj
pruzanja podrske, prilagoavanje i obogacivanje prostora i uslova u kojima se uči,
prilagođivanje metoda rada, udžbenika i nastavnih sredstava tokom obrazovno-
vaspitnog procesa, odnosno aktivnosti u vaspitnoj grupi, njihov raspored kao i lica koja
pružaju podršku;
2) IOP2 - izmijenjeni program nastave i učenja u kojem se, osim sadrži iz stava
1. tačka 1) ovog člana, planiranje održavanja ishoda obrazovanja i vaspitanja i
prihvatanje sadržaja za jedan, više ili za sve predmete;
3) IOP3 - proširen i produbljen program nastave i učenja koji se primjenjuje za
učenike sa izuzetnim sposobnostima