INTERNACIONALNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU

Tema: Prednost i značaj inkluzije

(Seminarski rad)

Profesor: Studenti:

Šejla Hadžić

Novi Pazar, 2023.

Sadržaj

UVOD..............................................................................................................................................2

1.INKLUZIJA..................................................................................................................................3

1.1. Inkluzija u teorijskom i praktičnom kontekstu.................................................................4

1.2. Koncept inkluzije i obrazovne inkluzije...........................................................................5

2.KARAKTERISTIKE INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA.........................................................6

2.1. Filozofske osnove inkluzivnog obrazovanja.........................................................................6

2.2. Sociološka osnova inkluzivnog obrazovanja........................................................................8

2.3. Psihološka osnova inkluzivnog obrazovanja........................................................................9

3.PREDNOSTI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA....................................................................10

ZAKLJUČAK................................................................................................................................12

LITERATURA...............................................................................................................................14

2
UVOD

Pod inkluzijom se obično podrazumeva potpuno učešće u društvenom životu svih osoba bez
obzira na pol, nacionalno, versko i socio-ekonomsko poreklo, sposobnosti i zdravstveno stanje.
Inkluzivno obrazovanje podrazumeva, da sva deca treba da dobiju kvalitetno obrazovanje u
okviru redovnih škola bez obzira na pol, nacionalno, versko i socio-ekonomsko poreklo,
sposobnosti i zdravstveno stanje. Istovremeno, to znači da škole i vrtići treba da se prilagode
obrazovnim potrebama dece, a ne da se obrazuju samo ona deca koja mogu da se uklope u
postojeći obrazovni proces. Inkluzija se oslanja na princip poštovanja prava na obrazovanje.
Svako dete ima pravo na kvalitetno obrazovanje u skladu sa svojim mogućnostima i
sposobnostima. Inkluzivno obrazovanje pruža mogućnost svoj deci da budu deo školske
zajednice i tako se pripreme da, kao odrasle osobe, ravnopravno učestvuju u društvenom životu.

Kada se govori o inkluziji obično se misli uglavnom na uključivanje dece sa smetnjama u

razvoju. Pod inkluzivnim obrazovanjem podrazumevamo obrazovni sistem koji je otvoren za svu
decu, a pre svega za onu koja su, zbog svog marginalizovanog društvenog položaja ili isključena
iz sistema obrazovanja ili im taj sistem ne pruža adekvatnu podršku kao što su: deca sa
smetnjama u razvoju, deca koja pripadaju različitim nacionalnim manjinama (pre svega romska
deca), izbegla i raseljena deca, deca bez roditeljskog staranja i deca iz socijalno ugroženih
porodica. Inkluzija marginalizovane dece u obrazovni sistem je dugoročan i etapni proces. Već
sad neka deca koja su bila isključena iz redovnih škola bi mogla da se uključe, a nakon toga bi taj
proces išao dalje uključivanjem ostalih grupa dece za čije uključivanje je potrebno više vremena
da se škole, nastavnici, roditelji i deca pripreme za inkluziju

Kod velikog broja zaposlenih u obrazovanju prisutna je nesigurnost u sopstvena znanja i veštine i
strah da ne mogu da odgovore na zadatke i izazove koje donosi inkluzivno obrazovanje. Ovi
strahovi ukazuju i na postojanje predrasuda prema deci iz osetljivih i ugroženih grupa i
predstavljaju ozbiljnu prepreku inkluzivnom obrazovanju. S druge strane, upravo nedostatak
inkluzivnog obrazovanja na svim nivoima omogućava postojanje takvih predrasuda.

3
1.INKLUZIJA

Pojam inkluzija ima poreklo u latinskom jeziku, a predstavlja izvedenicu koja znači uključivanje,
uključenost, obuhvatanje i podrazumevanje. IzvrSno značenje možemo tražiti u dve latinske
reči. Prva je include što znači zaključati,zatvoriti,začepiti, priječiti, uokviriti, okovati, oviti,
obeležiti,zaključati .“Druga je inclusion a znači zatvor, zatvaranje, izveden iz ovih značenja,
pojam inkluzija podrazumevalo bi integraciju, ovijanje, uokvirivanje, a u socijalnom smislu
uključivanje pojedinca u određenu zajednicu koja je manje ili više zatvorena ili otvorena celina.
Treba imati na umu da pojam intregacija potiče od reči intrigue što znači ne iskvareno, čisto,
nepristrasno, nesebično, pošteno. „ (Ivančić, 2010: 58)Dakle, u osnovi inkluzije nalazimo
značenja koja ukazuju na njen simedonijski karakter.

Tragajući za gotovim definicijama inkluzije, naći ćemo različite pristupe, od termina

raznovrsnosti, preko školske organizacije za uključivanje dece sa posebnim potrebama u redovnu
nastavu do uključenosti i ravnopravnosti za svu decu . Definicije idu do određenja da je
inkluzija samo jedan aspect društvene ravnopravnosti, demokratije i participacije. Postoji niz
definicija inkluzije fokusiranih na osiguravanje uključivanja dece sa posebnim potrebama u
društveni život i školsko okruženje.

Neki autori se u definisanju inkluzije fokusiraju na decu sa posebnim potrebama i njihovu

uključenost u redovne škole te društvenu zajednicu uopšte . Tragajući za odgovarajućom
definicijom inkluzije i inkluzivnog obrazovanja, možemo konstantovati da kod naših autora
nalazimo opredeljenje da daju niz pregleda tumačenja ovog pojma ali da nerado pribegavaju
vlastittoj definiciji.(Bartelo, 2000)

Inkluzija kao najopštiji pojam možemo definisati kao process ili pristup u kome segment nečega
ili pojedinca u društvu posmatramo kao deo celine. Inkluzija je proces rešavanja i reagovanja na
raznovrstnost potreba svih učenika kroz sve veće učetvovanje u učenju, kulturama, zajednicama
i sve manju isključenost u okviru obrazovanja i iz njega.

„On obuhvata primene i izmene sadržaja, pristupa, struktura i strategija sa zajedničkom vizijom
koja obuhvata svu decu odgovarajuće straosne dobi i sa ubeđenjem da je redovni obrazovni
sistem odgovoran za obrazovanje sve dece. Inkluzija predstavlja proces stalnog uklanjanja

4
prepreka 1učenju i socijalnoj participaciji, odnosno smanjenju isključenosti. „ (Dmitrović, 2010:
112)

1.1. Inkluzija u teorijskom i praktičnom kontekstu

Analizirajući inkluziju u teorijskom kontekstu, moglo bi se reći da, u načelu, teorijskog spora
nema, jer ne postoje dve teorije obrazovanja. Kada govorimo o praksi, onda govorimo o
višedecnijskoj tradiciji školovanja dece sa smetnjama u razvoju po posebnim (ili radovnim)
nastavnim planovima, programima, uslovima, didaktičkim sredstvima, opremi. Kada je reč o
inkluziji onda govorimo o ideji-pokretu da se deca sa smetnjama u razvoju uključe u sistem
redovnog školstva. Kada je govorimo o inkluzivnom obrazovanju, ono, u našoj zemlji ima
višedecenijsku tradiciju samo što ta tradicija nije formalizovana već ima nezvanični karakter.
Nastavnici u nižim razredima osnovne škole uobičajeno imaju „decu sa ozbiljnim teškoćama u
učenju“(Ivančić, 2013: 54)

Praksa pokazuje da njihovo školovanje menja tok, najčešće u petnom razredu, kada ona prelaze
u specijalne škole. Retko ko od ovih učenika završi školovanje po redovnom programu a njih je
moguće identifikovati kao dovoljne učenike čiji je prosek nešto više od dva.

Problem na koji dnevno nailaze nastavnici sastoji se u suočavanju sa problemima učenja kod
ovih učenika. Učenik se teško snalazi u metodičko-didaktičkom koordinatnom sistemu a roditelji
su bespomoćni svedoci toga. Heterogenost pojavnih oblika ometenosti (slepoća, gluvoća,
nedovoljna mentalna razvijenost, motoričke smetnje i kombinacije svih ovih ometenosti poznatih
kao kombinovane smetnja) zahteva različite pristupe u organizaciji časa odnosno podršci koja je
potrebna ovakvom učeniku u redovnoj školi.(Jurić, 2012)

Slepom učeniku je potrebno Brajevo pismo a ostalim učenicima u razredu – ne. Ukoliko je u
razredu, pored jednog slepog i jedan gluv učenik, onda će zaista biti teško organizovati čas tako
da se svim učenicima na adekvatan način prezentuje gradivo. Prezentovani nastavni sadržaji,
nisu podjednako dostupni svim učenicima sa smetnjama u razvoju u redovnoj školi.
Problematična je izrada domaćih i školskih zadataka ali i način ocenjivanja.

5
1.2. Koncept inkluzije i obrazovne inkluzije

O inkluziji se danas najčešće govori u kontekstu razvoja demokratije u društvu i u obrazovanju.

To je „proces kojim se obezbeđuje da svaka osoba, bez obzira na iskustva i uslove života, može
ostvariti svoje potencijale u životu... Inkluzivno društvo karakterišu smanjenje nejednakosti,
ravnoteža između prava i obaveza pojedinca i povećanje socijalne kohezije” U širem kontekstu
inkluzija uključuje odnos individue i društva, i obrnuto, usled čega se ona naziva socijalna
inkluzija. Pozivajući se na Frailera (Freiler), Doneli i Koukli navode tri međusobno povezane
dimenzije socijalne inkluzije: (Grigin, 2004: 69)

 prostornu: socijalna inkluzija kao bliska socijalna i ekonomska udaljenost;

 međupersonalnu – ličnu: socijalna inkluzija kao osećaj pripadanja i prihvatanja;

recipročnost i pozitivne interakcije; biti cenjen, imati korisne društvene uloge;
učestvovanje; i

 funkcionalnu: socijalna inkluzija kao povećanje mogućnosti, sposobnosti, kompetencija.

Kada se navedene dimenzije socijalne inkluzije razmatraju u kontekstu vaspitnoobrazovnog

procesa, onda se misli na inkluziju u užem smislu, odnosno na inkluzivno obrazovanje.
Inkluzivno obrazovanje pretpostavlja „obrazovni sistem koji je otvoren za svu decu, a pre svega
za onu koja su, zbog svog marginalizovanog društvenog položaja ili isključena iz sistema
obrazovanja ili im taj sistem ne pruža adekvatnu podršku kao što su deca sa smetnjama u
razvoju, deca koja pripadaju različitim nacionalnim manjinama (pre svega romska deca), izbegla
i raseljena deca, deca bez roditeljskog staranja i deca iz socijalno ugroženih porodica”
(Karamatić, 2013: 214)

6
2.KARAKTERISTIKE INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA

Cilj inkluzivnog obrazovanja je uklanjanje svih vidova barijera i diskriminacije, koje bi se

odnosile na pol, nacionalnu pripadnost, versko i socioekonomsko poreklo, sposobnosti,
zdravstveno stanje ili bilo koje drugo lično svojstvo pojedinca, kao i omogućavanje društvene
kohezije. (Karić, 2014)

Inkluzija je proces. Inkluzija se mora posmatrati kao neprestano traženje boljih načina
reagovanja na različitost.

Inkluzija vodi računa o prepoznavanju i uklanjanju barijera. Ona obuhvata prikupljanje,

sređivanje i evaluaciju informacija iz širokog spektra izvora kako bi se planiralo poboljšanja
politike i prakse.

Inkluzija podrazumeva prisustvo, participaciju i postignuda svih đaka. „Prisustvo“ se odnosi na

to gde deca uče i koliko pouzdano i uredno pohađaju školu; „participacija“ se odnosi na kvalitet
njihovih iskustava u školi i stoga mora da obuhvati i to kako učenici vide sami sebe; a
„postignude“ označava rezultate učenja kroz nastavni plan i program, a ne samo proveru znanja
ili ispitne rezultate.

Inkluzija stavlja poseban akcenat na one grupe učenika za koje postoji rizik od marginalizacije,
isključenosti ili postizanja slabijih rezultata. To ukazuje na moralnu odgovornost da se obezbedi
da te grupe, koje su prema statističkim podacima u vedem „riziku“, budu pradene i da se, gde je
to potrebno, preduzmu koraci kako bi se obezbedilo njihovo prisustvo, participacija i postignude
u obrazovnom sistemu. (Karić, 2014)

2.1. Filozofske osnove inkluzivnog obrazovanja

Odlika ovog pristupa je priznavanje slobode i stvaranje uslova za individualni razvoj svakog
čoveka. Ističe se pravo čoveka, odnosno deteta, na obrazovanje i vaspitanje koje odgovara
njegovim ličnim motivima, mogućnostima i potrebama, i na taj način dete i čovek se stavljaju u

7
inicijalni položaj u procesu vaspitanja i obrazovanja. Na temeljima humanizma zasniva se
psihološki pravac humanistička psihologija, koja naglašava poimanje čoveka kao celovito,
svesno, doživljujuće biće, koje teži idealima, samoispunjenju u kreiranju sopstvene budućnosti i
egzistencije.

U filozofskim osnovama pedagogije Komenskog svet je jedinstvena celina čiji je sastavni

element čovek, gde je odnos elemenata izbalansiran savršeno skladno, u potpunoj harmoniji.
Odnos čoveka prema sebi, prirodi i svetu je panharmonija. Komenski je isticao da je priroda
najbliža i najdostupnija čoveku i našem saznanju; ona je abeceda realnosti. Kada se shvate
principi postojanja i funkcionisanja panharmonijskog sistema, njih ne samo da je moguće, već ih
je i nužno primenjivati na polju ljudskih delatnosti.

Principi prirode su sledeći: (Ivančić, 2010: 258)

● Ne preduzima se ništa u nevreme;

● Priroda priprema građu pre nego što joj počne davati oblik;

● Priroda uzima za svoj rad pogodan predmet, ili ga bar načini pogodnim time što ga prvo
pripremi za sebe;

● Priroda se ne zbunjuje u svojim delima, već određeno napreduje u svakom pojedinačno;

● Priroda počinje svaki svoj posao onim što je najdublje;

● Priroda počinje svoje građenje od onoga što je najopštije, a završava s

pojedinačnim;

● Priroda ne pravi skokove, već postupno ide napred;

● Kad priroda nešto započne ne prestaje dokle god to ne završi.

Iz tog humanističkog aspekta – i dete sa smetnjama u razvoju je dete kao i svako drugo i
dostojno je uvažavanja. Treba mu omogućiti pravo na razvoj duha i tela, tempom koji ono može
da prati, jer svako dete je posebno biće, čovek, individua za sebe. Znanje je oruđe za rešavanje
životnih problema i situacija. Ono služi ljudskoj delatnosti i dokazuje se praktičnom primenom u
svakodnevnom ljudskom iskustvu. Svaka teorija, ideja ili znanje su istiniti ukoliko čoveku mogu

8
poslužiti da praktično reši neku problemsku situaciju. Pragmatistička pedagogija naglašava ulogu
pojedinca, individualno iskustvo. (Borić, 2012)

To se ogleda i u određenju pojma vaspitanja i obrazovanja, koje nije ništa drugo do

„kontinuirano sticanje, reorganizacija i rekonstrukcija individualnog iskustva“ (Potkonjak, 2003:
85). Primenom različitih metoda rada u nastavnom procesu, jačanjem subjekatske pozicije deteta,
učenika, kao i njegove aktivnosti u usvajanju novog sadržaja, većim delom bi se rešio i problem
uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u redovan sistem.

2.2. Sociološka osnova inkluzivnog obrazovanja

Povezanost društva i škole, kao i povezanost pedagogije i sociologije, nemoguće je zaobići kada
se istražuje bilo koji problem u oblasti obrazovanja i vaspitanja, posebno ako se radi o temi koja
je u vezi sa školstvom. „Strukturalna funkcionalna teorija sociologije školu određuje kao model
društva, centar socijalizacije pojedinca, koji je deo, element društvenog sistema. Školu i
odeljenja u školi čine svi učesnici u procesu nastave: to su svi učenici, nastavnici, roditelji,
rukovodstvo škole, stručna služba škole i pomoćno osoblje.“ (Karamtić, 2013: 25)Cilj
pedagogije, odnosno vaspitanja interakcionističke teorije jeste ravnoteža ličnog i socijalnog
pojedinca putem aktivnosti u grupi. Ona se ostvaruje u procesu komunikacije i interakcije svih
članova.

U pedagogiji je jezik, tj. komunikacija, u funkciji razvoja samosvesne ličnosti. Škola je određena
ponašanjem svojih učesnika u procesu nastave i ona je institucija koja klasifikuje postignuća
učenika na osnovu interakcije u učionici. Nosioci nastavnog procesa imaju ulogu socijalne
kontrole, i oni trajno postavljaju parametre uspešnosti kod učenika. Škola kao institucija ima
moć određivanja dobrog, lošeg, pozitivnog, negativnog, tako da se nalazi ulozi arbitra. U
najvećoj meri nastavnici su nosioci „moći“ i oni su ti koji, u odnosu na učenike, imaju
mogućnost da odlučuju. Neretko, nastavnici profilišu decu vrlo površno: etiketiraju učenike kao
dobre, loše, bistre, glupe… predviđaju, kao da su „proroci“. Dok učenik, koji ne odlučuje, vodi
borbu priznavanja na dva polja, učenik–nastavnik i učenik–učenik. On je dobar ili loš, bistar ili
glup i razvija „taktike“ kako bi bio deo društva

9
2.3. Psihološka osnova inkluzivnog obrazovanja

U školama bi trebalo omogućiti deci da nove sadržaje usvajaju stilom koji se podudara sa
njihovim stilom mišljenja, što je povezano i sa načinom poučavanja od strane nastavnika. Ako je
nastava fleksibilna i zadovoljava svojim kvalitetom različite stilove učenja i mišljenja, onda bi i
deca sa smetnjama u razvoju imala bolja postignuća i funkcionalnija znanja. Bartelo navodi da
deca sa smetnjama u razvoju i te kako imaju sposobnost usvajanja novih znanja, nadogradnje i
razvojnog napretka, baš kao i svako dete. Problem i nastaje već u samom procesu učenja, tj. u
krutim deplasiranim nastavnim metodama, naosnovu kojih se od dece zahteva i očekuje da
usvoje, savladaju i prezentuju nastavne sadržaje. (Bartarelo, 2004: 69)

U procesu obrazovanja dece jedan od prioriteta jeste proces učenja. U inkluzivnom obrazovanju
često se javljaju teškoće u realizaciji inkluzivne prakse prilikom izrade individualnih obrazovnih
planova (IOP), kao i sprovođenja predviđenih aktivnosti i evaluacije. Nastavnički kadar i ostali
članovi inkluzivnog tima susreću se sa dilemom da li su adekvatno procenili i odredili metode i
zahteve shodno mogućnostima deteta za koje se radi prilagođavanje. U procesu učenja, a
posebno organizovanog i formalnog učenja, kao što je to u redovnim školama, nastava bi trebalo
da uvreži elemente koji podstiču prirodan tok obrazovnog razvoja i napretka deteta. Nastavnik bi
trebalo da „vuče“ učenika napred sa postavljenim zadacima, organizacijom, aktivnostima i
sadržajima. Zahtevi za učenika treba da su za korak ispred njegovih mogućnosti, kako bi zahtev
bio dovoljno izazovan i podsticajan za detetov progresivni razvoj.(Dmitrović, 2011)

10
3.PREDNOSTI INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA

Kada se govori o obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, prvi model njihovog obrazovanja je
bio u specijalnim školama, uz medicinski tretman i nadzor. Ta deca su smeštana u posebne
ustanove zbog svojih specifičnosti, a o njihovom obrazovanju su se pored nastavnika brinuli
defektolozi i lekari. Takav model obrazovanja je segregacija dece sa smetnjama u razvoju. Pojam
segregacija (nlat. segregatio) ima značenje odvajanja, izdvajanja iz neke celine (Vokabular beta,
2012). Deca se izdvajaju iz opšteg društvenog okruženja u grupe vršnjaka radi pohađanja škole u
specijalnim ustanovama.

Inkluzivno obrazovanje podrazumeva zajedničko školovanje sve dece, što omogućava i deci sa
smetnjama u razvoju da pohađaju najbliži vrtić ili školu, nasuprot činjenici da postoji samo
nekoliko škola koje su inkluzivne i po tome drugačije od ostalih redovnih škola. Kvalitetno
obrazovanje za svu decu obuhvata uspešno obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju u
redovnom obrazovnom sistemu. To zahteva prilagođavanje vrtića i škole svakom pojedincu, jer
obrazovni sistem treba da bude otvoren za svu decu.(Jurčić, 2012: 38)

Inkluzivno obrazovanje je proces izlaženja u susret potrebama deteta u obrazovnom procesu,

odnosno obrazovni sistem u kojem je u središtu pažnje prilagođavanje školskog programa, a ne
deteta. Na taj način daje se mogućnost da osobe sa smetnjama u razvoju ravnopravno učestvuju u
životu zajednice, kako bi se negovala tolerancija u široj društvenoj zajednici, u kojoj svaka osoba
treba da bude poštovana i prihvaćena kao ljudsko biće. Kroz inkluzivno obrazovanje, u široj
sociološkoj zajednici, usvaja se životna filozofija zasnovana na uverenju da svi ljudi imaju
jednaka prava, bez obzira na individualne razlike, odnosno – inkluzija je prihvatanje činjenice da
su različitosti normalan izraz ljudske prirode.

U školama u kojima vlada filozofija i duh inkluzije, učenici se nastoje podjednako uvažavati,
iskazuju poštovanje i empatiju, odnosno prepoznaju sopstvenu i ulogu drugih u zajedničkoj
realizaciji ciljeva škole. Kao jedno od važnijih obeležja i indikatora, ističe se uklanjanje prepreka
za učenje i učešće u svim vidovima rada škole, uz kontinuirano zalaganje škole u smanjivanju
svih oblika diskriminacije. Razvijanje škole za sve obeležava pravedno zapošljavanje, vođenje i

11
promovisanje školskog kolektiva uz napore da se novim članovima osoblja pomaže da se uklope
u školsku sredinu i usvoje filozofiju škole. Između ostalog, škola nastoji primiti sve učenike iz
lokalne zajednice na način da su školska zgrada i prostorni kapaciteti uređeni tako da su
pristupačni i prilagođeni potrebama svih zainteresovanih strana. Svim novim učenicima se
pomaže pri uklapanju i prilagođavanju u novu školsku sredinu, a škola organizuje odeljenja tako
da se uvaže potrebe, mogućnosti i interesi svih studenata. Škola treba kontinuirano i
permanentno organizovati podršku različitostima, pri čemu sve takve inicijative i aktivnosti treba
da koordiniraju sa zajedničkim ciljem ustanove. (Ivančić, 2012)

Aktivnosti za usavršavanje školskog kolektiva pomažu učiteljima u prepoznavanju i

promovisanju posebnosti te različitosti među učenicima. Naime, politika "specijalnih obrazovnih
potreba" je zapravo uža ideja inkluzije, stoga se pravila i smernice za rad sa decom sa posebnim
obrazovnim potrebama koriste za smanjivanje prepreka za učenje i učešće svih studenata u
obrazovnom procesu. Dakle, uz princip minimalne segregacije, promoviše se i poštuje načelo
inkluzije, kroz sistematski delovanje ka smanjenju pritisaka za isključivanje studenata, prepreka
za redovno i inkluzivno pohađanje nastave, ali i prevenciju rizičnih stilova ili nasilnog
ponašanja.

12
ZAKLJUČAK

Inkluzivni pokret uslovio je rаzvoj socijаlnog modelа, čiju suštinu čini shvаtаnje dа oštećenje,
koje objektivno postoji, ne trebа negirаti, аli dа osobe ometene u rаzvoju iz društvа isključuje ne
sаmo oštećenje, već nedovoljno poznаvаnje mogućnosti i sposobnosti osobа ometenih u rаzvoju,
predrаsude i strаhovi. Inkluzivno obrаzovаnje je usmereno nа identifikаciju i otklаnjаnje teškoćа
i preprekа u reаlizаciji procesа obrаzovаnjа, a sa druge, usmereno nа što veću pаrticipаciju svih
učesnikа koji posredno ili neposredno utiču nа reаlizаciju procesа obrаzovаnjа. Pаrticipаcijа u
užem smislu podrаzumevа povećаno učešće sve dece, uključujući i decu ometenu u rаzvoju, dok
je u širem smislu usmerenа nа vаspitno-obrаzovne ustаnove, lokаlnu zаjednicu i društvo u celini.

Tаko definisаno inkluzivno obrаzovаnje teži kа stvаrаnju jednog celovitog obrаzovnog sistemа,
koji će biti spremаn dа odgovori nа rаzlike među decom i obezbeđivаnje nаjoptimаlnijih uslovа
zа reаlizаciju obrаzovnih potencijаlа dece ometene u rаzvoju. Neophodno je i dаlje ulаgаnje u
postojeće specijаlne vаspitno-obrаzovne ustаnove, аli u prаvcu proširivаnjа njihove uloge u
odnosu nа primаrnu kojа se u nаšim uslovimа i dаlje sаstoji u pružаnju specijаlnih uslovа zа
zаdovoljаvаnje potrebe vаspitаnjа i obrаzovаnjа dece i omlаdine ometene u rаzvoju. Inkluzija
postavlja zahteve prema sredini koja se treba menjati, s obzirom na potrebe sve dece uzimajući u
obzir svu njihovu različitost.

Uključivanje dece sa posebnim potrebama u redovno obrazovanje predstavlja poseban izazov,

ne samo dece sa posebnim potrebama, već i za njihove vršnjake u razrednoj sredini, učitelje, ali i
roditelje pa i ostale učenike u razredu. Stvaraju se novi odnosi u emocionalnom, kognitivnom i
fizičkom odnosu u grupi

Kada govorimo o povezanosti između didaktičko-metodičkog pristupa učitelja i nastavnika u

inkluzivnoj nastavi sa njihovim stavom prema inkluzivnom obrazovanju, možemo reći da
pozitivan stav učitelja i nastavnika prema inkluzivnom obrazovanju pozitivno utiče i na njihove
stavove prema inkluzivnom didaktičko-metodičkom pristupu u nastavi, kao i da oni ne zavise od
njihovih socio-demografskih karakteristika. S toga je neophodno izraditi sistem podsticanja,
promovisanja i podržavanja pozitivnih stavova i odnosa učitelja i nastavnika kako bi se

13
generalizovao na ostale članove kolektiva što bi svakako obezbijedilo kvalitetniji i efikasaniji
inkluzivni vaspitno-obrazovni proces ne samo za decu sa posebnim potrebama već i sve ostale

Dakle, neophodno je strateški razvijati inkluzivnu politiku koja bi pored rešavanja materijalno-
tehničkih problema morala studioznije da se bavi profiliranjem stručnog kadra koji će biti
spreman da sinhronizovano razvija nastavne planove i programe koje će kompetentno i
kvalitetno usklađivati i realizovati prema potrebama i mogućnostima ne samo dece sa posebnim
potrebama već i svih učenika.

To podrzumeva kontinuiranu edukaciju postojećeg kadra ali i pripremu studenata nastavnih

fakulteta za primenu i realizaciju didaktičko-metodičkog inkluzivnog pristupa u svakodnevnoj
pedagoškoj praksi, fleksibilniju organizaciju nastavnih i vannastavnih aktivnosti, zapošljavanje
stručnih lica i asistenata u nastavi, stvaranje materijalno-tehničkih i arhitektonskih uslova,
usklađenu zakonsku regulativu, administraciju i dokumentaciju kao i razvijanje inkluzivne
kulture ne samo u školi već i u širem društvenom okruženju kako bi inkluzivna politika zaista
ostvarila svoju primarnu funkciju a to je vaspitanje i obrazovanje dece u skladu sa njihovim
individualnim potrebama i mogućnostima i tako doprinela njihovom maksimalnom razvoju
ličnosti.

14
LITERATURA

1. Batarelo, I. (2004), Obrazovna tehnologija za rad s učenicima s posebnim potrebama.

Napredak
2. Bratković,D.,Teodorović, B. (2003), Inkluzivna edukacija. Priručnik seminara za
edukaciju III: Deinstitucionalizacija djece s teškoćama u razvoju
3. Borić, S., Tomić, R. (2012). Stavovi nastavnika osnovnih škola o inkluziji. Metodički
obzori
4. Dmitrović, P. (2011), Preduvjeti za primjenu inkluzije. Metodički obzori
5. Ivančić, Đ., Stančić, Z. (2013). Stvaranje inkluzivne kulture škole. Hrvatska revija za
rehabilitacijska istraživanja
6. Ivančić, Đ. (2010). Diferencirana nastava u inkluzivnoj školi- procjena, poučavanje i
vrednovanje uspješnosti učenika s teškoćama. Zagreb: Alka Script
7. Jurčić, M. (2012), Pedagoške kompetencije suvremenog učitelja. Zagreb: Recedo
8. Grgin, T. (2004), Edukacijska psihologija. Jastrebarsko: Naklada Slap
9. Karamatić Brčić, M. (2013). Pretpostavke inkluzije u školi. Život i škola
10. Karić, T., Mihić, V., Korda, M. ( 2014). Stavovi profesora razredne nastave o
inkluzivnom obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, “Primenjena psihologija”,
Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu

15