UNIVERZITET U NOVOM SADU

Filozofski fakultet

Informalno obrazovanje

Informalno obrazovanje i školske ekskurzije

Mentor: Student:
 Sadržaj

Uvod

Formalno i neformalno obrazovanje

Informalno obrazovanje, pojam i karakteristike informalnog obrazovanja

Podela informalnog učenja

Ekskurzija i pravilnik o izvođenju ekskurzija u školama

Informalno obrazovanje i školske ekskurzije

Zaključak

Literatura
 Uvod

“Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet. “

Nelson Mandela
Ovo uvodno izlaganje sa razlogom počinjem citatom Nelsona Mandele jer se u ovoj
jednoj recenici sadrže tri bitna faktora koja bi trebalo da poseduje svaki pojedinac, integrišući
kao osoba sva tri: biti, znati i znati činiti. Obrazovanje je od ključne važnosti u svakom društvu,
ono je jedan od najvažnijih stubova zajednice i društva. Obrazovanje, kao proces je sadržaj i
rezultat organizovanog ili slučajnog učenja sa ciljem razvijanja kognitivnih sposobnosti. Za život
je neprocenjiva umna sposobnost pojedinca kao i funkcija samog pojedinca da primećuje,
istražuje, analizira, zaključuje i rešava probleme i zadatke kojima je okružen.Veoma je bitno
kako pojedinac doživljava svet, kako misli, na koje stvari obraća pažnju, kako i šta pamti.
Obrazovanje-učenje se odvija tokom celog života pojedinca i upravo to celoživotno učenje se
postavlja kao osnova u oblikovanju obrazovnih sistema. Ekonomisti i stručnjaci Svetske banke
su prepoznali da na celozivotno obrazovanje u velikoj meri utiče trodelna kategorizacija učenja i
obrazovanja,a to je upravo i bio trenutak kada su počeli da prave razliku između formalnog,
neformalnog i informalnog obrazovanja.

“Treba dodati da se izmedju formalnog , neformalnog i informalnog obrazovanja prave

razlike i u pogledu institucionalnog konteksta pružanja obrazovnih usluga, i u pogledu
prirode institucionalnih konteksta pruzanja obrazovnih usluga, i u pogledu prirode
institucionalnih procesa i ciljeva “ (Milutinović J., Informalno obrazovanje-pojmovni
okvir i karakteristike 397.)

U savremenom modernom društvu izdvajaju se tri osnovne forme obrazovanja i to :

formalno, neformalno i informalno obrazovanje.
Između ova tri oblika učenja i obrazovanja nema jasne granice, sva tri oblika čine
neraskidivi deo filozofije o doživotnom obrazovanju i učenju . Ovo jeupravo jedan od razloga
što je Republičko Ministarstvo za nauku,tehnologije i razvoj, a sa ciljem poboljšanja nastavnog
programa i modernizacije vaspitno obrazovnih institucija, finansiralo projekat “Strategija razvoja
sistema vaspitanja i obrazovanja u uslovima tranzicija”. Sadržaj projekta obuhvata najvažnija
pitanja reforme sistema vaspitanja i obrazovanja u specifičnim uslovima koji su u našoj državi.
 “Problem globalizacije i “globalne pedagogije”, pojavu “meliniornog napretka”
kao nezdravo brzog napertka” koji deluje kontraproduktivno ,problem industrijalizacije,
scijentizacije i promena u obrazpovanju, vezu izmeđju opštih procesa individualizacije i
individualizacije obrazovanja , kao i problematiku odnosa kulture i obrazovanja, odnosno
obrazovne kulture i kulture obrazovanja” (Kamenov E., Reforma skloskog sistema u
usluvima tranzicije 1.)

Svi oblici učenja podrazumevaju trajne promene u pojedincima koji uče. Često su te
promene nevidljive u ponašanju te osobe, a one mogu biti kako pozitivne tako i negativne. Svi
smo svesni brzih promena u društvu, samim tim i na tržištu,pa shodno tome ako želimo da sebi
obezbedimo uspešnu i sigurnu budućnost iste promene moramo da pratimo i da ih spremno
dočekamo. Što znaci da znanje i veštine koje posedujemo moramo konstantno da unapređujemo i
aktuelizujemo, to jest moramo celog života da učimo.
“ Bez škole i formalnog učenja i obrazovanja, mnogi ljudi ne bi naučili ono što im
je potrebno za skladan, uspešan i harmoničan život. Da bi deca usvojila stavove i
vrednosti koje su društveno prihvatljive, potrebne su škole. Međutim koliko je
informalno učenje bitno, pokazuje to da ne poštuju svi ljudi te društveno
prihvatljive vrednosti, već su stekli drugačije, loše navike u životu, bez obzira na
školu. Važno je napraviti balans između formalnog, neformalnog i informalnog
učenja i obrazovanja” (https://informalnoucenje.wordpress.com/blog)

Formalno i neformalno obrazovanje

Formalno obrazovanje kao pojam se moze definisati da je to obrazovanje stečeno u

institucijama, strukturnim obrazovnim sistemima, počevsi od predškolskih pa sve do
visokoškolskih institucija. Ovaj vid obrazovanja je svestan, nameran i sa jasno
definisanim ciljevima i ishodima, a nakon svakog okončanog stepena formalnog obrazovanja
stiče se svedočanstvo, sertifikat ili diploma.
“U danasnje vreme termin “ formalno obrazovanje” često se zamenjuje izrazom
”početno” ili “inicijalno obrazovanje” za razliku od ”kasnijeg” ili “produženog
obrazovanja”.” (Milutinovic J., Informalno obrazovanje-pojmovno okvir i
karakteristike 397.)
 Neformalno obrazovanje je kao i formalno obrazovanje takođe svesna i namerna
obrazovna aktivnost, ali organozovana van okvira formalnih obrazovnih institucija. Za razliku od
formalnog obrazovanja koje često nema veliki značaj u praktičnoj primeni, neformalno
obrazovanje se često fokusira na sticanje praktičnih znanja i veština. Neformalno obrazovanje se
stiče na raznim specijalizovanim seminarima i obukama koje organizuju specijalizovane agencije
koje se bave edukacijom ili nevladine organizacije isto kao I izvannastavne aktivnosti, različite
radionice i seminari, konferencije, tečajevi, volonterski programi, rad na projektima, školska
društva, zadruge, programi razmene učenika i slično. Sve navedene aktivnosti odvijaju se izvan
konteksta formalnoga učenja, temelje se na dobrovoljnom učešću, a u svrhu sticanja različitih
znanja i veština, stavova i vrednosti kroz raznolikost metoda, veću fleksibilnost i pristup
životnim situacijama te praktičnu primenu usvojenih znanja i veština. Ne postoje pravila kako
ono treba da izgleda, tako da svoje unapred definisane zadatke i ciljeve može u većoj meri da
prilagodi ciljnoj grupi.

“Metodi nastave često variraju, a ponekad su i inovativne: zadaci nastave su i

utilitarni i neposredni.” (Milutinović J., Informalno obrazovanje-pojmovni okvir i
karakteristike 397.)

Pohađaju ga osobe različitog setena obrazovanja,različitog uzrasta pa samim tim i

stečenog iskustva. Polaznicima programa neformalnog obrazovanja po zavrsetku istog dodeljuju
se uverenja, potvrde, ili drugi dokumenti, koji nemaju status javnog dokumenta.

Informalno obrazovanje, pojam i karakteristike informalnog obrazovanja

Informalno obrazovanje se često definiše kao spontano obrazovanje, ono se ne mora

odvijati svesno, takva vrsta učenja je prirodna pojava u svakodnevnom životu, pa ga pojedinci
često ne prepoznaju kao sredstvo koje doprinosi poboljšanju nihovog znanja i veština.
Informalno učenje je ono učenje što se stiče kroz iskustvo, pa je u narodu poznato kao škola
života. Za razliku od formalnog i neformalnog učenja koji su svesna i namerna obrazovna
aktivnost informalno obrazovanje je spontano, a nastaje bez posebnog plana i strukture, kroz
interakciju sa prijateljima, porodicom, medijima, jednom rečju sa okrženjem. Za ovu formu
obrazovanja se ne dodeljuju nikakvi sertifikati sto ni najmanje ne umanjuje njegov značaj.

“Interes za “informalno učenje “ i sve češca upotreba ovog termina proisteklo je iz

razvoja informalnog obrazovanja. Neki autori koriste reč “učenje”, a ne
“obrazovanje”, jer u procesu informalnog učenja ne postoji vaspitno obrazovna
institucija , institucijalno priznati instruktori ili propisani kurikulum.” (Milutinović J.,
Informalno obrazovanje-pojmovno okvir i karakteristike 401.)
 Informalno obrazovanje se u današnje vreme smatra jednom od najbitnijih stavki
uspešnog obrazovanja, pospešeno je urodjenom ljudskom radoznalošću, željom za istraživanjem,
maštom, fantazijom. Potrebom za socializacijom, a sa veoma fleksibilnim granicama izmedju
obrazovanja i zivotnog iskustva sa teznjom da iskljuci nase tradicionalno shvatanje poducavanja.
“Ovakvo obrazovanje pruža idealne mogućnosti za premoščavanje jaza između škole I
života, jer pruža priliku za aktivno učenje i sticanje iskustva : iz prve ruke”.”(Milutinović
J., Informalno obrazovanje-pojmovni okvir i karakteristike 399.)
Informalno obrazovanje - učenje je sastavni deo čovekovog života, čovek na informalan
način uči svakog dana, uči neprestano, gotovo svakog trenutka i svuda, uči celog svog života.
Pojam informalnog obrazovanja-ucenja podrazumeva učenje iz svakodnevnog života,to je
kombinacija učenja i života, smatra se doživotnim procesom u kojem svaki pojedinac stiče
vrednosti, stavove, veštine i znanja iz svakodnevnih iskustava i vaspitno-obrazovnih uticaja iz
svoje okoline. To je termin kako se u narodu kaže “škola života”, uči se svuda i sa svakim, na
putu, sa vršnajcima, sa decom, u kući, gledajući televiziju, slušajući radio, razgovarajući sa
prijateljima.

“J.Griffin I D.Symington(1997)koriste termin “informalno učenje” da bi opisali ono

iskustvo učenja koje se javlja kao posledica gledanja televizije, čitanja novina, razgovora
sa prijateljima, posete muzejima, planetarijumima, botaničkim i zološkim vrtovima i sl.
Po njima informalno učenje karakteriše: slobodan izbor, nestrukturiranost i
nesekvencijalnost, sopstveni tempo učenja i dobrovoljnost. Ovako učenje tezi da bude
nelinearno, otvoreno, socijalno i personalno motivisano i da u sebe uključuje moguće
izbore.”(Milutinović J., Informalno obrazovanje-pojmovni okvir i karakteristike 401.)

Znanja koja stičemo kao pojedinci, kao deca ili mladi uz aktivan nastavak učenja
omogućavaju nam veštinu življenja i pomažu nam se snaći u svetu stalnih promena, u
razumevanju tih istih promena, a samim tim i u stalnom menjanju ne samo društva, već i nas
samih u skladu s tim promenama. Često to nije svesno učenje pa ga mnogi ne doživljavaju kao
proces sticanja znanja i veština, iako informalno učenje to jeste.
 “ Informalno učenje je najstariji način usvajanja znanja i veština. Informalno učenje
postoji od kada su stvorene prve ljudske zajednice, jer tada su ljudi, živeći zajedno, učili
jedni od drugih. Prvi takozvani informalni učitelji su se javljali u različitim društvenim
sredinama. A informalni učitelj predstavlja osobu koja je tu da nauči ljude bez prisile i
obaveze, a ljudi koji uče, od nje ne dobijaju nikakvu opipljivu nagradu za naučeno, već
nagradu predstavlja samo znanje koje je usvojeno (Richardson i Wolfe, 2001). U
plemenima to je bio vođa, obično najstarija osoba. I u Antičkoj Grčkoj postoji dosta
primera informalnih učitelja. Naprimer Aristotel kao mentor Aleksandru Velikom, ili
naravno sofisti, putujući učitelji, koji su razgovorom, polemikama i predavanjima
podučavali ljude, bez prisile, spontano.” (https//informalnoucenje.wordpress.
com2017/07/07/informalno-ucenje)
S obzirom da je informalno učenje spontano i neplanirano, jer nastaje kroz interakciju sa
neposrednom okolinom, moze da se desi da pojedinac usvoji pogresne načine ponašanja, usled
lošeg iskustva i posrešnog uzora. Informalno učenje se odvija neprestano, svuda i skoro svakog
momenta, nije uslovljeno ni prostorom ni vremenom, ono je sastavni deo čovekovog
života..Cinjenica je da na pojedinca, iskustvo, događaji iz života,u velikoj meri uticu kako u
gradnji tako i u otkrivanju sopstvenog indentiteta.
“Treba postići prelaz sa modela pretežno zasnovanog na onome sto u vaspitnom i
obrazovnom pogledu nude formalne institucije obrazovanja, na sveobuhvatniji koncept
doživotnog učenja u okviru kojeg se formalno, neformalno i informalno obrazovanje
medjusobno podržavaju i razvijaju.” (Kamenov E. I sar., Reforma škloskog sistema u
usluvima tranzicije 3.)
 Podela informalnog učenja
Veoma je teško stvoriti teoriju koja bi na pravi nacin opisala Informalno učenje upravo iz
razloga što je ono prirodna pojava u svakodnevnom životu. To je jedino učenje koje se prisutno u
svakoj našoj aktivnostii u svakom segment života pojedinca, u svakom našem sticanju znanja i
kao sto smo već naveli, sami pojedinci ga često ne prepoznaju kao sredstvo koje doprinosi
njihovom znanju i veštinama. Šugurenski je jedan
od onih koji je pokušao da odredi šta čini informalno učenje, njegova podela je zasnovana na
namernosti i svesnosti, odnosno da li osoba namerno i svesno učestvuje u procesu učenja i
sticanja znanja. Po njegovom mišljenju informalno učenje se može podeliti na:
- Samousmereno učenje koje je svesno i namerno. Namerno je jer osoba želi da nešto
nauči i pre nego što proces učenja počne, a svesno, jer je osoba svesna da je nešto naučila. Za ovo
samousmereno učenje Šugurenski navodi sledeće primere;
“Dete odluči da samo obuva čarape i posle mnogo pokušaja uspe; želimo da naučimo da
kuvamo, pa uzmemo knjigu recepata, zovemo baku za savet “ ( https:/
/informalnoucenje.wordpress.com/ ).
- Slučajno učenje za razliku od samousmerenog je nenamerno ali je isto tako i svesno.
Pojedinac nije imao nameru da nešto nauči, ali posle doživljenog iskustva shvata da je ipak nešto
naučio. Kao primer navodi:
“kada dete dodirne ringlu i shvati da nije poželjno da to uradi opet, jer je imalo loše
iskustvo; osoba gleda dokumentarac i nauči kako su pojedine etničke grupe loše tretirane,
činjenicu koju pre toga nije znala” ( https://informalnoučenje.wordpress. com/ podela-
informalnog-učenja/).

- Socijalizacija označava proces tokom kojeg pojedinaci stiču stavove i usvajaju

vrednosti ili društvene norme određene kulture, ona je takodje proizvod učenja. To usvajanje se
dešava tokom svakodnevnog života, iako pojedinac nije imao nameru da ih usvoji, a ujedno i nije
ni svesan da je nešto naučio. Kasnije pojedinac može postati svestan, pri promeni socijalne
sredine, i shvatiti da je te stavove stekao pod uticajem prethodne sredine. Za ovaj process ucenja
Šugurenski navodi sledece primere:

” dete uči da govori ili stiče navike u ishrani, naprimer da ne jede insekte, bez
svesnosti da je to steklo u procesu učenja gde je imitacija, pre svega roditelja,
igrala važnu ulogu; osoba živi rasističkoj okolini i ima negativne stavove prema
ljudima crne rase; grupa prijatelja redovno igra .fudbal i posle par godina
postanu vešti u igri, a da to nisu ni primetili “
(https://informalnoučenje.wordpress. com/podela-informalnog-učenja/)
 Eskurzija i pravilnik o izvođenju ekskurzija u školama
Ekskurzija, sama reč potiče od latinske reči excursion u prevodu izlet ili kratko putovanje.
Samim tim ona se može definisati kao kraće grupno putovanje( zajednička poseta), izlet u
zabavne, kulturne, naučne, sportske i dr. svrhe . Još iz antičkih vremena poznato je da je upravo
obrazovanje primarni cilj putovanja, ljudi putovali da bi učili i obrazovali se. Osnovne
karakteristike ekskurzije su grupno putovanje i obrazovanje, a mi taj pojam najcesče
uportebljavamo kao školske eskurzije, koje mogu biti jednodnevne(izleti) ili višednevne.
Cilj ekskurzije je razvijanje pozitivnog odnosa kako prema sportskim navikama, etičkim i
estetskim vrednostima, tako i prema nacionalnim i kulturnim dobrima, ,razvijanje interesovanja
za prirodu i izgrađivanje ekoloških navika, pozitivnim socijalnim odnosima kao i podsticanje
ispoljavanja pozitivnih emocionalnih doživljaja.

“Dobro pripremljena profesionalno organizovana i adekvatno izvodjena skolska

eskurzija je izuzetno odgovoran i veoma komplekstan posao. Ova slozena i viseslojna
skolskog rada prevazilazi skolu. Kako u praksi zahteva kordinaciju rada strucnjaka iz vise
oblasti, tako i naucno bavljenje odlikuje multidisciplinarnost iinterdisciplinarnost.”
(Kacavenda-Radic N., Modeli procenjivanja i strategije unapredjivanja kvaliteta
obrazovanja, 161.)

Pravilnik o izvođenju eskurzija u školama jasno definiše eskurziju kao fakultativnu

vannastavnu aktivnost koja se organizuje van škole. To je oblik nastave koji obuhvata višednevno
putovanje radi posete prirodnim, istorijskim, kulturnim, tehničkim ili sportskim sredinama, koje
škola organizuje sa svrhom ispunjavanja odredjenih vaspitno-obrazovnih zadataka i ciljeva.
Vanskolski oblik nastave planira se godisnjim planom u skladu sa nastavnim planom i
programom, a u skladu sa uzrastom(u koji razred deca idu) i uz dogovor sa roditeljima i đacima.
Vannastavna aktivnost, ekskurzija podrazumeva dobrovoljno učešće učenika .
Samim tim sto je odlazak na eskurzije na dobrovoljnoj bazi mozemo videti prednosti koje
školske ekskurzije pružaju u odnosu na klasiocnu nastavu u učionici. Jer za učenje je veoma bitno
imati cilj učenja, motivaciju kao i spremnost onoga ko uči, a opste je poznato da svi učenici rado
i sa nestrpljenjem iscekuju odlazak na eskurzije.
 “. Od pre nekoliko godina, organizacija đačkih ekskurzija postala je veoma važna stavka
u planovima i programima svih škola koje imaju nameru da ih organizuju. Naime, mora
se poštovati Zakon o javnim nabavkama ("Sl. glasnik RS", br. 124/2012, 14/2015 i
68/2015), a pre toga se na Odeljenskim većima i na Savetu roditelja dogovara i ugovara
destinacija u koju bi pojedini razredi odlazili. Danas škole moraju da se pridržavaju
Pravilnika o izvođenju ekskurzija, koji zahteva da moraju biti planirane u narednoj
školskoj godini, sa određenim ciljem i svrhom, kao što su upoznavanje krajeva zemlje ili
drugih zemalja, poseta kulturno-istorijskim spomenicima i lokalitetima, druženje učenika,
saradnja sa učenicima iz drugih gradova naše zemlje ili iz drugih država. Mogu se
organizovati isključivo za vreme trajanja školske godine “
(https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/220818/220818-vest11.html)
Ekskurzija kao vannastavna aktivnost prevazilazi klasičnu nastavu koja se odvija u
učionici, pruzajuci mogucnost da pojedinci koji imaju zajednička interesovanja, sličan način
života i koji vrše određene uticaje jedni na druge, kroz odnos zasnovan na prijateljstvu,
uzajamnoj privlačnosti, poverenju i lojalnosti, dobiju podršku, stiču sigurnost i samopouzdanje,
zadovoljavaju potrebu za pripadanjem i afektivnom vezanošću. Tako formiranje odnosa i veza
ima neprocenljiv uticaj tokom daljeg razvoja pojedinca, a utiču i na njegova dalja očekivanja,
planove i strategije tokom celog života.

Informalno obrazovanje i školske ekskurzije

Na veliku žalost često se dešava da putovanje na ekskurziju bude prvi izlazak iz mesta,
grada ili države pojedinog ili većine učenika . One uvek su i korisne i značajne i veoma potrebne,
jednom rečju neophodne za mladi naraštaj. Đaci se upoznaju sa pravilima ponašanja u hotelima,
muzejima, crkvama. Upućeni su jedni na druge, uče se da previlno rasporede “dzeparac”da bi im
trajao do kraja iste, ako su u inostranstvu dobijaju mogućnost da na stranom jeziku komuniciraju
sa ljudima iz te drzave. Školske ekskurzije čine sponu između škole i života, prestavljaju jasan
primer o neraskidivosti sve tri vrste obrazovanja, formalnog, neformalnog i informalnog učenja.
“Vaspitno obrazovni rad koji se odvija u informalnim okruzenjima za učenje predstavlja
neizbežnu vrednost vaspitno obrazovnog sistema “(Milutinović J., Informalno
obrazovanje-pojmovni okvir I karakteristike, 404.)
Školske ekskurzije ako su dobro isplanirane omogućavaju da učenici uče istraživanjem i
otkrivanjem, a zbog visoke motivacije đaka one najvise odgovaraju ciljevima I zahtevima
savremene škole. Na primer poseta muzejima im omogućava da i vizuelnim putem posmatrajući
izložene eksponate dočaraju sebi proslost. Posete muzejima omogućavanjem proširivanja
iskustva ucenja započetog u formalnom okruzenju (školi), stimulišu đake za nastavak formalnog
obrazovanja.
”Za razliku od škola koje su isključivo oslonjene na reči (pismene ili usmene),
muzeji se izrazavaju preko predmeta:,,Muzeji su najbolji način za transmisiju
ideja velikom broju ljudi putem izlaganja autentičnih predmeta, to predstavlja
ogromnu snagu muzeja…”.” ( Kamenov E. I sar., Reforma škloskog sistema u
usluvima tranzicije,77.)
Isto tako posete verskim objektima im omogucavaju da se blize upoznaju sa kulturom i
verom drugog naroda i na taj nacin prošire svoje vidike i svoje razumevanje, toleranciju. Samim
tim upoznavanjem novih i drugačijih ljudi, upoznavanjem novih običaja, drukčijih kultura,
obogaćivanjem stečenog znanja sa njihovim iskustvom, unapredjuju svoj socijalni razvoj i
nesvesno se pripremaju za aktivno učešće u socijalnoj sredini.
“…jedan od glavnih ciljeva vaspitanja se sastoji u usvajanju vrednosti tolerancije prema
razlikama,vrednosti multikulturnog i multikonfesionalnosti, vestine nenasilnog resavanja
sukoba,razumevanja drugih,vestini zajedničkog delovanja i drugo.To se moze postici
upoznavanjem(otkrivanjem)drugih,povecanjem razumevanja razlika medju pojedincima i
grupama i uspostavljanjem dijaloga sa drugim i drugačijim narodom i njegovom
religijom.”(Kamenov E. I sar., Reforma škloskog sistema u uslovima tranzicije, 95.)
Upoznavajući nepoznata mesta, gradove ili države (nepoznatu sredinu), upuceni su jedni
na druge, a samim tim iprinudjeni da se samostalno snalaze u njima, razvijajuci na taj nacin ne
samo kreativnost već i socijalni razvoj. U društvu vršnjaka mladi stiču socijalno iskustvo i
socijalne veštine , razvijaju osetljivost za druge i njihove potrebe, uče se da sarađuju i brinu o
drugome, osamostaljuju se u odnosu na odrasle. Opste je poznato da osamostaljivanje dovodi do
jačanja samopouzdanja sto je dodatno osnaženo samim tim sto učenik nije pod pritiskom zbog
ocenjivanja.
“… u informalnim okruženjima pojedinci su izloženi autenticnim predmetima i iskustvima
koja su jedinstvena, informativna i koja omogucuju konstrukciju i stvaranje značenja. U
ovakvim okruženjima pojedinci imaju mogućnost da stupe u kontakt sa ekspertima iz
pojedinih oblasti; informalna okruženja su mesta intergeneracijskog učenja i mogu biti
važan izvor inovacija u metodama učenja i podučavanja:.”(Milutinović J., Informalno
obrazovanje-pojmovni okvir i karakteristike, 399.)
Posetom kako muzejima, galerijama, kulturnim i verskim objektima, tako i tehnološkim i
tehničkim objektima, a uz pomoć nastavnika , vodiča ili kustosa učenici dobijaju mogućnost da
ne samo putem reči već i vizuelno unaprede svoje znanje. Oslobođen pritiska školskih pravilia i
programa, ostvarujući neposredeniji kontakt sa nastavnicima, učenik učestvuje u ekskurzijama s
namerom da se opusti, da se zabavi, da proširi sopstveno znanje, a za sve to vreme on se ujedno
svesno ili nesvesno informalno obrazuje, sto moze imati kumulativni efekat na aspiracije,
vrednosti i interes pojedinca. Učenici za sve vreme trajanja ekskurzije stiču stavove i usvajaju
vrednosti ili društvene norme određene kulture, oni faktički prolaze kroz proces socijalizacije
,međusobno dele sve, od iskustva do obaveza, razvijaju osećanje odgovornosti ne samo prema
sebi vec i prema drugima, dolazi do izrazaja timski rad , razvoj kreativnosti, moralnost,
povezanost i požrtvovanost . Upravo iz tih razloga školske ekskurzije u odnosu na tradicionalnu
obrazovnu situaciju u učionici pružaju mnoge prednosti koje su od velikog praktičnog značaja.

.
Školske ekskurzije kao vannastavne aktivnosti imaju zadatak i cilj da preko naučenog-
doživljenog iskustva kod učenika postaknu razvoj kognitivnih sposobnosti. One sa svojim
obrazovnim karakterom kod učenika podstiču osjećaj za inicijativu i uključenost kako bi se
društvene veze ojačale pa samim tim se razvija osjećaj pripadnosti, jednakosti, a ujedno to
predstavlja i dobru osnovu da se razvijaju i etička načela za borbu protiv diskriminacije.

Uloga nastavnika na ekskurziji je veoma odgovorn posao, jer između ostalog on u

odredjenim situacijama preuzima odgovornost i ulogu roditelja, tako da pored prioritetne brige za
bezbednost učenika, tu je i obaveza za ispunjavanje programa, zadataka i ciljeva ekskurzije.
Samim tim uloga nastavnika je višefunkcionalna i razlikuje se od faze do faze ekskurzije, u
početnoj – pripremnoj nastavnici ispituju i utvrdjuju obrazovno-vaspitne potrebe i mogućnosti, da
bi škola u saradnji sa roditeljima i turističkom agencijom oblikovala eskurzju. U fazi izvodjenja s
obrirom da je njihovu ulogu preuzeo turistiški vodič, lokalni vodič, kustos i slično, nastavnik
preuzima ulogu člana iste grupe ali sa vodećom pozicijom.

Po povratku sa ekskurzije učenici jos nedeljama intezivno ponovo proživljavaju

odredjene dogadjaje, a nastavnici bi trebalo da analiziraju uspešnost sprovodjenje eskurzije i
izvrse ocenjivanje iste. Po završetku evaluacije koja ne predstavlja samo završnu analizu nekog
projekta, vec nam omogućava i sagledavanje, procenu projekta u svim fazama planiranja i
sprovođenja aktivnosti, nastavnici bi trebali da upoznaju i školu i roditelje sa rezultatima koje su
učenici postigli učesćem u vannastavnoj aktivnost- ekskurziji.
 “Faza evaluacije realizovane školske ekskurzije stavlja nastavnika opet u specifičan
položaj, pored njegove procene, uključujući i upravu škole, evaluacija treba da uhvati i
učenike i roditelje i turističke agencije i druge zainteresovane. Istrazivanja pokazuju
koliko je evaluacija ekskurzije važan segment kome treba ozbiljno pristupiti, a koliko se
u praksi pojavljuje anomalija.” (Kačavenda-Radić N., Modeli procenjivanja i strategije
unapređivanja kvaliteta obrazovanja, 165.)

Za zemlje u procesu tranzicije posebno je bitno da se prosvetna politika i reforma školstva

između ostalog bazira i na koncepciji “društva koje uči”. Savremeno društvo je društvo visoke
tehnologije, samim tim veliki deo znacajnih iskustava učenja izmestio se van škole. Prenošenje
znanja koje se obavlja u školskim institucijama ne sme da zanemari celokupan razvoj učenika –
pojedinca.
“U takvim uslovima vaspitno-obrazovni sistem koji karakteriše dominacija sektora
formalnog obrazovanja postaje sve više “usko grlo” i ne može da zadovolji rastuće i sve
razgranatije obrazovne potrebe.” (Milutinović J., Informalno obrazovanje-pojmovni okvir
i karakteristike 404.)

Institucionalno obrazovanje-školovanje, povezano je s periodam dečijeg odrastanja i

razvoja, kako umnog, tako i socijalnog-društvenog, a školske ekskurzije su upravo ono što u tom
period ostavljaja neizbrisiv pečat na pojedinca. Školske ekskurzije – vannastavne aktivnosti su
upravo ona karika koja spaja sve tri vrste učenja i stvara školu kako po želji učenika tako i
drustva u celini. Obrazovanje ne sme ni u kom slučaju biti odvojeno od socijalnog zivota, jer
jedino tako pojedinac će biti sposoban i spreman za današnji način života.

“Empirijska istraživanja potvrđuju da su najefektnija, najviše se cene i najduze

pamte
kasnije u zivotu, znanja i vestine stečene kroz aktivnosti na ekskurzijama koje
podrazumevaju aktivnu participaciju.” (Kačavenda-Radić N., Modeli procenjivanja i
strategije unapređivanja kvaliteta obrazovanja, 166.)
 Zaključak

Savremena škola treba da omogući razvoj učenika pomno prateći promene u društvu i u
slkadu sa tim mora ići u korak sa njima. Zahvaljujuci ekonomskim, društvenim, tehnološkim i
naučnim promenama, dolazi i do promene u porodičnim , društvenim i radnim odnosima, a od
pojedinca se očekuje da kontinuirano prate te promene i da uzmu aktivno učešce u društvu.
Prosto rečeno škola treba da ga vaspitava danas da bi bio uspesan za sutra, a to se ne moze
postići teranjem pojedinca da pamti mnoštvo nepotrebnih činjenica, već njegovim stalnim
motivisanjem, podsticanjem na kreativnost. Učenik posle izlaska iz školskih institucija mora biti
sociološki aktivan, kreativan pojedinac, sposoban da se prilagođava zahtevima društva u kom
živi.
Već sam naglasiai da su sva tri oblika učenja i obrazovanja uzajamno povezana i da
nema jasne granice izmadju njih. Ovi oblici učenja izazivaju promene (nekad trajne) u
pojedincima. Ekskurzije su skup sva tri oblika učnja, tu se jasno vidi kako dolazi do socijalizacije
učenika . Učenici deleći iskustvo suživljenja tih par dana dele i mnoge tajne izmedju sebe, pri
čemu se razvija etičnost i moralnost, humanost, požrtvovanost, a razvija se i ujedno vrednuje
timski rad-duh, tolerancija, tako da eskurzije pruzaju i ostvaruju najbolji oblik sosijalizacije
učenika.

“Stoga roditelji i javnost moraju znati da je odgovornost kod organizacije i izvođenja

ekskurzija podeljena. I škola i porodica moraju zajedničkim pripremama stvarati uslove
za primerno ponašanje učenika na tim putovanjima, koja se zaista retko zaboravljaju.”
(https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/220818/220818-vest11.html)

Odlaskom u nepoznatu i neistraženu sredinu prinudjeni su da se snalaze, pri cemu se razvijaju

različite veštine snalaženja – kreativnosti. Sledeći značaj ekskurzije se ogleda u tome da
pojedinac uči i usvaja nova saznanja iz oblasti kulture, nauke, umetnosti, ekonomije, istorije, jos
pre odlaska na ekskurziju učenik se informiše i to samoinicijativno o mestu odlaska, narod,
obicajima i kulturi, samim tim dolazi do motivacije, želje za učenjem, koja je nažalost prisutna
kod veoma malog broja naših učenika. Ekskurzija kao vannastavni vid obrazovanja daje upravo
ono sto bi i trebala da daje moderna škola, motivisanog, kreativnog, samosvesnog i
osposobljenog učenika sa ciljem daljeg razvoja kognitivnih sposobnosti.

S obzirom da prilikom izvođenja školskih ekskurzija i ovde kao i u drugim sferama

postoji problem “teorija jedno , praksa drugo” , definitivno se moze reći da nedostaju ozbiljni
naučni pristupi za dalje planiranje i izvođjenje vannastavne aktivnosti.
 Literatura

1. Jeffs, T., Smith, M. K. (2009). Informal Education- conversation, democracy and

learning. United kingdom: Education Now Publishing Co-operative Ltd.
2. Kačavenda-Radić N. (2014). Modeli procenjivanja i strategije unapredjivanja kvaliteta
obrazovanja, Beograd: Filozofski fakultet
3. Milutinovic J. (2003). Informalno obrazovanje-pojmovni okvir i karakteristike,
Pedagoska stvarnost, 5-6, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine, 394-407
4. Milutinovic J. (2005). Uloga informalnih oblika obrazovanja u reformi sistema
vaspitanja i obrazovanja, U E. Kamenov (ur.): Reforma školskog sistema u uslovima
tranzicije (68-82) Novi Sad: Filozofski fakultet
5. Kamenov E., i sar. (2005). Reforma škloskog sistema u uslovima tranzicije, Novi Sad:
Filozofski fakultet
6. Paragraf.rs, (2018.08.22.). Novi pravilnik o ekskurzijama,(12.06.2019) : [
https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/220818/220818-vest11.html]
7. Wordpress.com, Podela informalnog učenja,(12.06.2019) :
[https://informalnoucenje.wordpress.com/podela-informalnog-ucenja]