УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ: РАЗРЕДНА НАСТАВА

ПРИРОДНИ ОБЛИЦИ КРЕТАЊА У ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ

ДЈЕЦЕ МЛАЂЕГ ШКОЛСКОГ ДОБА
-Завршни рад-

Ментор: Студент:
проф. др Јовица Тошић Кристина Дракул

Пале, фебруар 2017.

 Дипломски рад 2018.

САДРЖАЈ

1. УВОД ......................................................................................................................................... 3

2. УТИЦАЈ ФИЗИЧКИХ АКТИВНОСТИ НА ОРГАНИЗАМ ДЈЕТЕТА ........................ 5

2.1 Моторичке спобности дјеце – периоди развоја моторике ................................................ 6

2.2 Дјеца млађег школског доба и кретање ............................................................................. 7

3. ПРИРОДНИ ОБЛИЦИ КРЕТАЊА И ЊИХОВА ПОДЈЕЛА ......................................... 8

4. ЦИЉ И ЗНАЧАЈ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА ДЈЕЦЕ МЛАЂЕГ ШКОЛСКОГ

ДОБА............................................................................................................................................ 11

4.1 Индивидуални приступ физичком васпитању................................................................. 13

5. МЈЕСТО ПРИРОДНИХ ОБЛИКА КРЕТАЊА У НАСТАВИ СПОРТА И

ФИЗИЧКОГ ОДГОЈА ДЈЕЦЕ ................................................................................................ 16

5.1 Примјена природних облика кретања .............................................................................. 18

5.2 Природни облици кретања у наставном плану и програму за ученик 1-5 разреда...... 20

6. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................... 31

7. ЛИТЕРАТУРА ....................................................................................................................... 33

Кристина Дракул 2
 Дипломски рад 2018.

1. УВОД

Тачна дефиниција природних облика кретања ни до данас није у потпуности

разјашњена. Дата су одређена објашњења и обиљежја тих природних облика кретања и то
је све што је до данас урађено. У сваком случају природним облицима кретања се сматрају
она, која би човјек/дијете само научио/ло и која би му била прирођена – генетски урођена.
Природне облике кретања зовемо и биотичким моторичким знањима. Међутим, у
савременом свијету овакви облици кретања нису довољни, те не могу обезбиједити
квалитетан психофизички развој јер дјеца живе у неприродним – умјетним условима. Због
оваквих разлога јавила се потреба за усложњавањем природних облика кретања, а која су
по својој структури блиска тим облицима кретања и базирају се на природи. Оно што би
требало да одликује свако кретање јесте закон минималне примјене снаге. Овдје се
подразумијева да је најбољи и најприроднији онај покрет, који обезбјеђује најбољи
резултат уз најмању потрошњу енергије. То доводи у склад и усаглашава форму и
резултат. Када се у суштини може говорити о природном облику кретања:
1. када је кретање складно у односу на конституцију и када се правилно започне и
заврши,
2. ако кретање у својој снази и временској мјери одговара сврси или савладаном
отпору, дакле не показује превише или премало енергетске потрошње и
3. ако произилази из једног затвореног система кретања.

Обично се сматра да су природни облици кретања карактеристични за дјецу, док

одрасли упражњавају „неприродне“ облике кретања. Под овим неприродним облицима
кретања би се чак подразумијевала и нпр. вожња бицикла или котураљки и сл. Данас је и
потреба за примјеном различитих облика кретања еволуирала, односно и дјеци класично
трачање, ходање пузање и слично постаје врло брзо монотоно, те и дјеца желе да савладају
одређена утилитарна кретања. Ово нас наводи на закључак да ни сложена кретања нису
неприродна, с тим да би се требала уклапати у постојеће постулате наведене за класичне
природне облике кретања (једноставна, индивидуална, лијепа, изражајна слободна,
неусиљена и сл.). Дакле све више треба настојати не говорити у терминима природном и
неприродном кретању, јер на крају крајева природни облици кретања су основа, база или

Кристина Дракул 3
 Дипломски рад 2018.

извор, који служи за надограђивање свих осталих облика кретања, односно техника
одређених спортова.

Уопштено сагледавајући природне облике кретања, могли бисмо их описати

сљедећом дефиницијом: „Природни облици кретања су моторички програми, који
омогућавају успјешно савладавање простора, препрека, отпора и успјешну манипулацију
објектима.“(Благајац, (1997): стр. 150)

Кристина Дракул 4
 Дипломски рад 2018.

2. УТИЦАЈ ФИЗИЧКИХ АКТИВНОСТИ НА ОРГАНИЗАМ

ДЈЕТЕТА

Научна истраживања спроведена у свијету а и код нас, показала су да повећани

интензитет вјежбања позитивно утиче на физички развој и развој физичких способности
али и на друге аспекте развоја. Здравље и вјежбање су тијесно повезани па је вема важно
одредити појединачну дозу физичких активности која ће имати позитиван утицај на раст и
развој дјетета. Одређене врсте физичких актувности, великог интензитета и обима, које су
непримјерене узрасту дјеце, могу имати негативан ефекат и представљају опасност по
здравље. Познавајући законитости раста и развоја (биолошке процесе) и сазријевање
структура, може се одредити утицај физичких активности на биолошке процесе дечјег
организма.

Основу физичких активности чини покрет као основна елементарна радња а његово
извођење је способност или кретање. Чак и минималан покрет, односно кретање, мијења
унутрашње стање, у рад се укључују сви органски системи, повећава се промет хранљивих
материја и кисеоника. Минимална количина кретања на предшколском узрасту је на
највишем нивоу у односу на све друге периоде живота. У овом периоду организам се
изграђује морфолошки и комплетира функционално, па је управо то доба када се може и
треба почети са систематским физичким васпитањем.

Да би физичка активност имала позитивно дејство на цјелокупан организам дјетета,

потребно је добро познавати и уважавати карактеристике развоја појединих система.
Вјежбање мора бити организовано са постепеним повећањем оптерећења што омогућава
да ткива и органи буду спремни за повећане метаболичке захтијеве.

Примјеном неадекватних физичких активности, непримјерених узрасту дјеце, са

великим интензитетом или обимом могу неповољно утицати како на раст и развој тако и
на здравље дјетета. Физичке активности формирају тијело дјетета, утичу на развој свих
функционалних система па се њиховој реализацији мора прићи веома одговорно.

Кристина Дракул 5
 Дипломски рад 2018.

2.1 Моторичке спобности дјеце – периоди развоја моторике

Моторна активност представља моторну радњу којом се врши покретање тијела у

простору. Она је извршилац рефлексних и вољних, локомоторних и манипулативних
активности екстремитетима и тијелом.
У свом развоју моторика пролази кроз три значајна периода:
 рефлексни,
 сензомоторни и
 психомоторни период

Рефлексни период: почиње од 12. недеље феталног живота и траје до четири и по

мјесеца постпартално. Већ послије рођења дијете има развијене рецепторе и у основи
формиран нервни систем али је то функционално неусавршено. Због тога су покрети
спонтани, несвјесни, појединачни, без контроле координације из виших центара
централног нервног система. У првом мјесецу живота дјетета појављује се једно од првих
кретања - држање главе у вертикалном положају, затим у другом месецу подизање главе
када лежи на стомаку, у трећем месецу се већ ослања на подлактице. У четвртом месецу
усмјерава покрет и окреће главу ка извору звука, игра се својом шаком, шири руке према
предметима које опази.

Сензомоторни период: траје од четвртог месеца до средине друге године. Јављају

се крупна активна кретања са циљем промјене положаја тијела у простору. Из лежања на
леђа дијете се окреће на стомак и обрнуто. У шестом мјесецу сједи и држи главу право, са
девет мјесеци стабилно сједи и изводи покрете напријед, назад, лијево, десно, дохвата
предмете и баца их, усправља се и стоји ако га држимо испод пазуха. Од једанаестог
мјесеца хода ако га придржавамо са обје руке а од дванаестог хода уз помоћ једне руке
одраслог. Са тринаест мјесеци прави прве самосталне кораке који су незграпни, кратки са
раширеним рукама. Са шеснаест мјесеци већ хода са наизмјеничним покретима руку и
ногу, може да трчи у круг, а са осамнаест се пење уз степенице, носи и премјешта
предмете, гура лопту ногом, скакуће на обје ноге уз придржавање.

Кристина Дракул 6
 Дипломски рад 2018.

Психомоторни период: моторика се развија и усложњава. Усавршавају се основни,

елементарни облици кретања (ходање, трчање, пузање, поскакивање...), радње локомоције
постају сложеније (промјена правца при трчању, нагло заустављање, ходање по правој
линији...). Манипулативне елементарне радње се усавршавају (хватање врховима прстију
уз опозицију палца). Око треће године усавршава се моторика тијела у цјелини, дијете је
покретљивије али је општи степен тјелесне спретности доста низак. Игра је и даље водећа
активност којом дијете задовољава своју потребу за кретањем и представља основни начин
помоћу кога се може утицати на оптималан развој моторике.

Пред крај боравка у вртићу дјеца науче многе вјежбе за општи развој како ситних
тако и крупних мишићних група, за прецизност, издржљивост покрета и усклађеност са
темпом и ритмом. Моторне вјештине се развијају и усавршавају као самостални задаци
кроз специфичне форме рада систематским вежбањем и учењем у предшколским
установама. (Џиновић-Којић. 2000.)

2.2 Дјеца млађег школског доба и кретање

Почетак овог периода поклапа се са првим данима поласка дјеце у школу, а то је

вријеме када престаје њихов безбрижан живот, када је све мање слободног времена за
дружење са вршњацима, разоноду и слободну игру. Настају прве обавезе у животу дјетета:
похађање наставе, израда домаћих задатака, учење, обавезе и осјећање одговорности за
постигнути успјех. Тако нагле промјене у животу у једном моменту негативно се
одражавају на њихов укупан тјелесни раст и развој, а често су присутне и одређене
психичке сметње. Таква претпоставка могла се потврдити у доста једноставном
експерименту – поређењем појединих димензија тјелесне развијености дјеце која су пошла
у школу са ђецом исте хронолошке старости која нису те године ушла у систем школског
образовања. Бројна истраţивања вршена у том правцу недвосмислено указују да су ђеца са
школским обавезама заостајала у тјелесном развоју и да је већи број њих имао мање
психичке сметње. Нешто касније, већ се примјећује стабилизација у психофизичком
развоју, што се тумачи чињеницом да су се дјеца већ адаптирала на нове услове живота и

Кристина Дракул 7
 Дипломски рад 2018.

рада, прије свега на обавезе, које су настале њиховим поласком у школу. (Богосављев,
1986.)

Тјелесни раст у висину у току овог периода, доста је убрзан и износи просјечно око
5 цм годишње, док се тјелесна маса (тежина) годишње увећава за око 3 килограма.
Коштани систем је у фази раста и очвршћавања, кости су још увијек релативно мехке и
хрскавичаве, што значи и подложне спољашњим утицајима. Интензивније окоштавање
почиње послије девете године, али не и равномјерно – периферни дијелови окоштавају
нешто брже, посебно екстремитети – руке и ноге. Кичмени стуб је врло покретљив због
релативно меког везивног ткива, па је због тога подложан деформацијама. Тек на крају
овог периода устаљују се и формирају нормалне физиолошке кривине – вратна и
слабинска, које су истурене напријед (конкавне), леђна и крсна истурене назад
(конвексне), за разлику од стања у првој години живота када је кичмени стуб био потпуно
раван (Богосављев, 1986.). Иначе, окоштавање кичменог стуба траје чак до краја периода
адолесценције, што треба имати увиду у праћењу тјелесног развоја дјеце и посебно вођења
бриге око правилног дрţања тијела и посебно правилног формирања кичменог стуба. Дакле
у овом узрасном периоду треба примјењивати природне облике кретања нешто сложенијег
карактера – слоţена природна кретања, која подразумијевају:
 гурања,
 вучења,
 дизања,
 ношења.

3. ПРИРОДНИ ОБЛИЦИ КРЕТАЊА И ЊИХОВА ПОДЈЕЛА

Природни облици кретања сврстани су у пузања, ходања, трчања, скакања, пењања,

бацања, хватања и додавања итд. Унутар ових група кретања тешко је у потпуности
дефинисати сваки облик кретања, које појединац направи из разлога што често форме
кретања произилазе једна из друге (стапају се или преплићу међусобно). (Благајац, 1997.)

Кристина Дракул 8
 Дипломски рад 2018.

Једна од општеприхваћених подјела природних облика кретања јесте подјела коју је

направио Пистотник (2002). Шема коју је Пистотник дефинисао изгледа овако:

Шема 1. Подјела природних облика кретања

Шема 2. Подјела природних облика кретања – локомоције

Шема 3. Подјела природних облика кретања – сложена кретања

Кристина Дракул 9
 Дипломски рад 2018.

Шема 4. Подјела природних облика кретања – манипулације

Под локомоцијама се подразумијева помјерање, премјештање и помицање тијела у

простору. Осим што припадају природним облицима кретања и што их дијете свакако
примјењује (урођена су) могу се користити као изванредно средство у настави спорта и
физичког одгоја. Локомоције је вјежбањем могуће унаприједити – усавршити.

Кристина Дракул 10
 Дипломски рад 2018.

Сложена кретања су по својој структури и сложености између локомоција и

манипулација. Урођена су и природно би се развила код дјетета/човјека, али уколико се
примјењују одређене технике код нпр. дизања или ношења, могу се знатно усавршити и
достићи ниво када се тијело мање замара а постиже значајно бољи ефекат рада.

Манипулације као природни облик кретања подразумијевају извођење покрета

одређеним дијеловима тијела или тјелесним сегментима. Не користе се за прелажење
одређених удаљености и краће трају него локомоције. Настају усавршавањем природних
облика кретања, обично примјеном спортских техника. Покрети примјењени код
манипулација обично су добро усклађени и омогућавају и употребу одређених помагала за
реализацију задатих садржаја. (Благајац, 1997.)

4. ЦИЉ И ЗНАЧАЈ ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА ДЈЕЦЕ МЛАЂЕГ

ШКОЛСКОГ ДОБА

Физичко васпитање дјеце млађег узраста је саставни дио цјелокупног система

образовања и васпитања, и значајан дио организованог процеса оформљавања и развоја
личности. Најопштији циљ цјелокупног система образовања и васпитања јесте припрема
дјеце за живот, рад и слободно вријеме. На основу тога, од физичког васпитања се очекује
да да свој пуни допринос цјеловитом развоју личности, односно очувању и унапређењу
здравља, развоју физичких, функционалних и моторичких способности, садржајнијем и
кориснијем провођењу слободног времена као и развоју позитивних особина личности
(Цветковић, 2010.).

Кристина Дракул 11
 Дипломски рад 2018.

Ефикасан систем физичког васпитања дјеце систематски задовољава њихову

потребу за кретањем, за физичком активношћу, подстиче нормалан тјелесни раст и развој,
утиче на очување и унапређење здравља преко својих основних циљева:
 повољно утицање на општи развој организма - вјежбањем подстицати правилан раст и
развој, физички складно развијено и здраво дијете, добар психомоторни статус;
 свестрано образовање моторике и стицање богатог моторичког искуства-формирање и
учвршћивање способности овладавања простором кроз разноврсне облике кретања које
је координирано, складно, уравнотежено, и развијање основних и изведених
есенцијалних физичких способности (брзина, издржљивост гипкост окретност,
спретност, прецизност), као и развој осјећаја за равнотежу.
 формирање правилног држања тијела и развијеност свих мишићних група: трупа,
кичме стомака горњих и доњих екстремитета и врата;
 усавршавање фине моторике - графомоторна спретност и визуелна перцепција - вољно
усмјеравање покрета, координације, ритма, снаге, тачности, темпа и размака покрета
шаке, шаке и прстију повезано са развојем мишљења и опажања, прецизности,
оријентације у простору;
 одржавање нормалног стања локомоторног апарата за кретање;
 упознавање сопственог тијела истраживањем и опробавањем сопствених могућности,
испитивањем функција својих екстремитета, чула и органа;
 развој латерализације односно доминације оне половине мождане хемисфере која
управља развојно највишим функцијама код дјетета;
 правилан развој свих органских система - јачање дисајне мускулатуре, развој покрета
грудног коша, његовање нервног система;
 припремљеност дјетета за услове живота и рада који га очекују у основној школи.

Предшколско доба је период интензивног развоја свих органа и система дјечијег

организма па сврсисходна физичка активност представља један од основних услова за
правилан раст и развој. Физичко вјежбање има значајан утицај и на смањење напетости и
агресије јер се током вјежбања дјеца емоционално празне али и подстичу развој
карактерно-вољних особина. Дијете које свакодневно вјежба развија своје моторичке
способности, боље се сналази у различитим ситуацијама, активно учествује у играма,

Кристина Дракул 12
 Дипломски рад 2018.

развија самосталност, сигурност, толеранцију, стиче радне навике и сазнања о себи и

својим способностима (Цветковић, 2010.).

Посебан значај физичког вјежбања је у припреми дјеце за полазак у школу. Дијете

које је физички здраво, чији је организам благовремено ојачао, лакше ће поднијети режим
живота и рада у школи који од њих тражи дуготрајно сједење и мировање.

Активности физичког васпитања уз правилан одабир и примјену, позитивно утичу

и на одмор и опоравак дјеце, превенцију или отклањање тешкоћа дегенеративних промјена
на мишићно-коштаним и другим системима организма.

Игра као неизоставни дио физичких активности задовољава природну потребу

дјетета за кретањем и изражавање покретом па пружа безброј могућности за остварење
програмираног физичког вјежбања.

4.1 Индивидуални приступ физичком васпитању

Свако дијете је јединка за себе а његов раст и развој зависе од многих чинилаца.
Процес физичког васпитања предшколске дјеце мора да обезбиједи услове у којима ће се
могућности дјечијег физичког и духовног развоја испољавати у потпуности.

Индивидуални приступ физичком васпитању у научној литератури се карактерише

као широк комплекс здравствено педагошких дејстава усмјерен на избор метода,
средстава, облика рада, учења повезаних са степеном припремљености и степеном развоја
дјечијих способности. (Џиновић-Којић, 2002.)

Да би васпитач примјенио одговарајући облик рада и различите методе по

сложености може груписати децу по истим или приближно истим индивидуалним
способностима.

Групе се могу формирати узимањем у обзир:

Кристина Дракул 13
 Дипломски рад 2018.

 здравствено стање дјеце,

 степен физичке припремљености,
 степен кретних активности.

Здравствено стање дјеце:

Једну групу чине дјеца са нормалним степеном физичког развоја и основних
функција. Другу групу такође чине здрава дјеца али са неким морфолошким и
функционалним одступањима као што су поремећај сна, спорије сазријевање неких
функција, неправилно држање тијела. У трећу групу спадају дјеца са појавом хроничних
болести: алергије, хронични бронхитис, упала крајника, хронична пнеумонија. Код ове
дјеце је неопходан индивидуални приступ у примјени физичких активности. Под надзором
стручног лица физички напор се постепено повећава уз примјену вјежби које су
прлагођене врсти обољења (Цветковић, 2010.).

Физичка припремљеност дјеце:

Физичка припремљеност или оспособљеност деце се одређује према
показатељима основних облика кретања, физичких и моралних способности. На основу
тих показатеља дјецу можемо подијелити у три групе:
 дјеца са високим показатељем физичке оспособљености - код ове дјеце кретни задаци
су усмјерени на савршеније кретне способности и знања (кретања у новим
комбинацијама, у необичним условима, са неким елементима акробатике и естетске
гимнастике),
 дјеца са средњим показатељем физичке оспособљености могу имати задатке као и прва
група али са специјалним задацима усмјереним на развој вољних и физичких
способности умјесто савршене технике основних видова кретања,
 дјеца са ниским показатељем физичке оспособљености добијају задатке за општи
физички развој односно њима познате физичке вјежбе, покретне и спортске игре
препоручене програмом васпитања. Са овом дјецом се посебно ради на развоју
основних видова кретања да би се створили услови за примјену игара са кретањем.

Кристина Дракул 14
 Дипломски рад 2018.

Степен кретних способности:

Кретне способности дјеце су веома различите па се може направити подјела на:
 дјеца са добром покретљивошћу,
 дјеца средње покретљивости и
 дјеца мале покретљивости.

Дјеца са добром односно великом покретљивошћу имају понашање које се

карактерише неуравнотеженошћу и много чешће се налазе у конфликтним ситуацијама од
друге дјеце. Њихово кретање нема суштину па и не успјевају да управљају њиме. Радије
трче, скачу, пењу се него што прилазе кретању које захтијева тачност и прецизност.
Овакву дјецу не треба спутавати мирнијим кретањима већ њихова кретања треба
регулисати одговарајућим задацима: пожељни су сви видови бацања, трчања, кретања са
лоптом, ходање и трчање по ограниченој и суженој површини, учествовање у организацији
простора прије и после вјежбања (Цветковић, 2010.).

Дјеца средње покретљивости су уравнотежена, мирна, са равномерном агилношћу

током дана. Кретања су им сигурна, јасна, са одређеним циљем. Углавном сама стварају
добре услове за рад а саморегулација код ове деце је на високом нивоу.

Дјеца мале покретљивости су пасивна, трома, са слабим кретним знањима и

способностима. Избјегавају активности, плашљива су, немају повјерења ни у себе ни у
друге, не воле игре са кретањем. Ниска кретна активност код овакве дјеце је лош знак, а
фактори који доводе до тога су веома различити. Код такве дјеце првенствено треба
стварати интерес за кретањем полазећи од простих облика кретања гдје није потребна
прецизност и тачност. Затим се даје приједлог да понови кретање са неким дјететом, са
реквизитом, на неком другом мјесту. Добар метод васпитача у раду са овом дјецом може
да помогне бојажљивом дјетету да уђе у игру иако не зна да се игра, да вјежба са осталом
дјецом, да се донекле ослободи својих страхова.

Кристина Дракул 15
 Дипломски рад 2018.

5. МЈЕСТО ПРИРОДНИХ ОБЛИКА КРЕТАЊА У НАСТАВИ

СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ОДГОЈА ДЈЕЦЕ

Уводни дио часа

Циљ уводног дијела часа је да се адекватном и правилном примјеном средстава и

добром организацијом – постепеним повећавањем физиолошког оптерећења, утиче на раст
и развој ученика, осигура нормално стање апарата за кретање, формира и координира
кретање, те да се стичу моралне и карактерене особине личности (Хаџикадунић,
Мађаревић, 2004). Задаци, средства и организација уводног дијела сата морају бити у у
позитивном односу са осталим дијеловима сата – посебно главним. У припремном дијелу
сата, напор који узрокујемо треба бити адекватан напору, који ће бити узрокован у
главном дијелу сата.

Уводни дио часа чине углавном природни облици кретања. Друге вјежбе које
примјењујемо (јачање, лабављење, истезање) углавном треба примјењивати кроз ходање,
трчање, скокове, пузања, као и друге једноставне облике природних врста кретања.
Цјелокупно увођење организма у рад треба да се оконча у току 10% укупног времена
предвиђеног за трајање сата. Оптерећење се повећава постепено (ходањем, трчањем,
спринтевима, скоковима, ношењем и сл.). Оптерећење некада можемо повећати и
примјеном одређених наставних помагала – вијача, лопти, струњача, шведских клупа или
сандука (Хаџикадунић, Демир, Хасета, Пашалић, 2002.).

Припремни дио часа

Овај дио часа наставља се на уводни дио и представља наставак процеса припреме
полазника за главни дио часа. Траје до око 20% укупног трајања сата. Обично се као
садрţаји користе вјежбе обликовања које треба да изврше још потпунију припрему
организма за даљње активности. Интензитет у овом дијелу сата треба прилагодити
интензитету оптерећења које се налази између оптерећења у уводном и главном дијелу
Кристина Дракул 16
 Дипломски рад 2018.

часа. Акценат је на мишићној припреми, која се може обавити осим примјеном вјежби
обликовања и примјеном сложенијих природних облика кретања, односно примјеном
разних облика гурања, вуча партнера или чак дизања и ношења партнера. Ови облици
кретања могли би се организовати тако да буду што сличнији класичним вјежбама
„обликовања“. Наведено је потребно учинити да би се, уз уваţавање броја понављања,
могло дозирати оптерећење полазника. Кретања би се могла вршити ритмично, некада и уз
музику како би се „разбио“ класични стереотип организације овог дијела сата. Кретања
која се примјењују могу бити усмјерена у правцу јачања, лабављења или истезања или се
изводити са справама, без справа или на справама. Креативност и знање педагога спорта и
тјелесног одгоја у овом случају има велики значај (Хаџикадунић, Демир, Хасета, Пашалић,
2002.).

Главни дио часа

Главни дио сата спорта и тјелесног одгоја траје до 60% укупног времена превиђеног
за тај сат. Садржи наставну јединицу предвиђену планом и програмом, који је написан на
почетку школске године. Оптерећење на овом дијелу сата треба да је веће од оптерећења у
припремном дијелу сата, што је прилично тешко постићи с обзиром на чињеницу да по
плану и програму некада требамо реализовати наставне јединице, које требају да су по
педагошкој типологији сата декларисане као „учење“ или „понављање“. На оптерећење
утјече и велики број формација које се могу формирати у овом дијелу сата, гдје са на
прелазу између истих може, услијед неискуства или незнања изгубити прилично времена.
Садржаји се и овђе могу реализовати примјеном природних облика кретања (зависи од
наставне јединице, ако је нпр. по плану развој спретности и окретности онда цијели главни
дио сата моţе да садржи природне облике кретања усмјерене у овом правцу). У оквиру
овог дијела сата предвиђена је и примјена „манипулација“ односно најслоţенијих облика
природног кретања (бацање и хватање, ударци и блокаде, дрţања - хватови). Други
садржаји који се могу примјењивати могу бити садрţаји комплексне кинезиолошке
структуре - цикличног типа којима припадају нпр. садрţаји атлетике, ритмичке гимнастике
и слично. Трећи садржаји главног дијела сата сата могу бити садрţаји полиструктуралних
активности којима припадају слиједећи спортови: ногомет, рукомет, кошарка, одбојка и

Кристина Дракул 17
 Дипломски рад 2018.

други. У сваком случају колико ће садрţаја природних облика кретања бити примјењено
зависи и од типа наставног сата (опћи тип сата, тип сата спортског тренинга или тип сата
едукација спортске технике) којег је педагог одлучио реализовати. Организација овог
дијела сата је веома сложена и траţи максимално знање као и озбиљност у приступу раду.

Завршни дио часа

Циљ завршног дијела часа јесте физолошко - психолошко смиривање организма,

односно довођење ових функција на ниво на којем су биле прије непосредног почетка сата
наставе спорта и тјелесног одгоја. Дужина трајања завршног дијела сата јесте до 10%
укупног времена предвиђеног за цјелокупни час. Оптерећење је ниског карактера и испод
нивоа оптерећања у уводном дијелу часа. Полазници се током овог дијела часа морају
припремити и за сљедеће наставне часове (наставне часове других предмета) те се период
презнојавања, који настаје као резултат провођења цјелокупног сата мора завршити
најкасније у свлачионици. Некада, када након овог дијела часа слиједи одлазак кући, или
нпр. велики одмор (тзв. макропауза у току наставе) оптерећење које узрокујемо може бити
нешто веће него што је то уобичајено за овај дио часа. Избор активности може бити веома
разноврстан али њихова динамичка структура треба бити ниског интензитета. Природни
облици кретања, који се могу примјенити у овом дијелу сата обично су локомоције у виду
различитих ходања са наглашеним уздисајима или издисајима (може бити присутна
музика), једноставни плесни кораци са или без музике и слично.

5.1 Примјена природних облика кретања

Велики је избор за развој човјека, али природни облици кретања ипак имају једну
веома значајну улогу у реализацији садржаја наставе спорта и тјелесног одгоја. Њиховом
примјеном могуће је утјецати на свестрани тјелесни развој полазника или одржавање
антрополошког статуса полазника на одговарајућем нивоу. У свом развоју човјек прво
усваја ове облике кретања (зато смо их и назвали моторичким програмима), па се касније
из њих изводе – надограђују и остала кретања. Природни облици кретања настају
практично са самим рођењем, јер дијете прво почиње да се преврће – окреће око своје осе

Кристина Дракул 18
 Дипломски рад 2018.

за 180 степени (са леђа на стомак), затим пуже, постепено се подиţе на ноге, прави прве
кораке из којих касније усавршавајући се настаје ходање, па трчање, прескоци, скокови и
сва друга сложенија кретања (Богосављев, 1986.). Ова логичка постепеност усвајања
покрета полагано развија и психофизичке способности ђетета што затвара један круг
узајамно узрочно-посљедичне везе. Психофизичке особине омогућавају кретање и подиţу
му квалитет, а кретање ђелује на развој психофизичких особина (Поткубовшек, 1979).
Природни облици кретања су урођени, али то не мора значити да се и они не могу
усавршавати – унапријеђивати (чинити рационалнијим). Говорећи о примјени природних
облика кретања у свакодневном животу, видимо да су постепено изгубила на значају. Иако
још постоје, савремена средства комуникације су их потиснула (саобраћај, техника итд.).
Како вријеме напредује тенденција потискивања природних облика кретања се наставља.
Савремене генерације су чак у фази у којој са свака додатна физичка активност, која је
примјењивана за надокнаду хипокинезије (посјете фитнес кабинетима, трчање, тренирање
разних спортова и слично) замјењена виртуалним активностима (игре на компјутеру које
симулирају бављење различитим спортовима – ногомет, борилачки спортови,
аутомобилске трке...). Специфичност природних облика кретања јесте да се они слоţенији
облици као нпр. трчање могу постепено „заборавити“ односно услијед смањене примјене
долази до губитка „рутине“ при реализацији кретања, која садрже трчање. Код овакве
поставке односа на значају добија настава спорта и тјелесног одгоја, као једини
организовани систем, у оквиру којег се могу примјенити природни облици кретања
(Богосављев, 1986.).

Природни облици кретања потребни су човјеку и ради задовољавања човјековог

нагона за кретањем који ни данас, поред свих ових савремених средстава није у
потпуности потиснут. Значајно је навести да се данас смањила разлика, које је некада била
посебно израţена а тиче се већег упраţњавања кретња без савремених средстава
комуникације за приградско или сеоско становништво у односу на градско становништво.
Доводећи у контекст природне облике кретања и спорт, моţемо констатовати да се
примјеном ових облика кретања моţе направити квалитетна база за наставак даљњих
активности (надограђивање спортских техника) јер се природни облици кретња углавном
налазе у основи свих врста техника различитих спортова. Такође, овим облицима кретања

Кристина Дракул 19
 Дипломски рад 2018.

се моţе извршити квалитетна опћа физичка припрема спортиста на коју се онда

надограђује спецификум сваког спорта. Код примјене природних облика кретања корисно
је кренути са основним облицима, који се најлакше и уче или савладавају. Како се ово
кретање усавршава тако постепено моţемо отеţавати услове кретања тако што кретању
додајемо различита средства и помагала. Код примјене унапређења природних врста
кретања моţемо користити и једноставније игре (елементарне) за развој и унапређење
једноставних облика кретања, а потом и слоţеније када унапређујемо „сложена кретања“
или „манипулације.“ Битно је навести да у овом случају акценат играња није поентиран на
резултат игре него на развој и унапређење кретања (Перић 2003.).

5.2 Природни облици кретања у наставном плану и програму за ученик 1-5

разреда

Наставни процес наставе спорта и физичког одгоја, ма како изгледао једноставан

или лак, без посебно узрокованог оптерећења на полазнике, који су данас све склонији
хипокинезији и сједалачком начину живота дјелује као стрес. Због тога многи ученици и
избјегавају наставу спорта и физичког одгоја. Наиме физичким оптерећењем долази до
нарушавања хомеостазе организма, односно долази до промјена специфичних вриједности
које садржи крв, лимфа, ванћелијска течност. Те вриједности иначе варирају у строго
одређеним границама и организам покушава да их у сваком случају одржи. Како временом
долази до континуираног покушаја нарушавања хомеостазе, организам се постепено
адаптира на овакво стање и лакше се враћа у хомеостазу (равнотежу). Ово физичко
оптерећење које нарушава хомеостазу називамо стресом. Стрес подразумијева и збир свих
утјецаја, који нарушавају хомеостатско стање. На овакав штетни утјецај организам дјелује
одбрамбеним активностима, односно мобилизује заштитне снаге. Оваква реакција пролази
кроз три фазе:
 прву фазу, када настаје реакција узнемирености која доводи до сниţавања отпорности
организма (фаза шока), а затим се укључују заштитни механизми, којима се мобилишу
сви заштитни механизми у организму.

Кристина Дракул 20
 Дипломски рад 2018.

 другу фазу, која је одликована повећаном отпорношћу, када је организам већ развио
способност адаптације на рачун већ направљених мобилизација, те се тако носи са
штетним утјецајима. У овој фази моţемо регистровати повећану стабилност на стрес.
 трећу фазу, која настаје као резултат неспособности организмада отклони утјецаје
настале стресом. Ову фазу моţе узроковати веће напрезање без довољно дугог периода
одмора. Тада се штетни фактори не успијевају отклонити односно вратити у нормалу
(хомеостазу). Прилагођавање организма овђе је сниţено, снижена је и способност
одбране од нових штетних утјецаја и повећава се опасност од обољења.

Овђе морамо навести да осим физичког постоји и психички стрес, који такође може
нарушити хомеостазу, а моţе бити узрокован нпр. немогућношћу ученика да савлада
одређени елемент, или добије оцјену коју је замислио да треба да има и слично. Ако се
континуирано наставља са оваквим стресом, моţе доћи до физичке изморености,
беспомоћности, безнадеţности, губитка тјелесне теţине и сл. Педагози спорта и физичког
одгоја морају почети препознавати ове знаке и радити на њиховом отклањању.

У оквиру овог поглавља описано је неколико природних облика кретања која су од

изузетне важности за физички развој дјеце.

Пузање

При пузању се труп налази у контакту са подлогом. Тијело се помјера захваљујући

кретању руку и ногу. Положај тијела је, дакле лежећи на стомаку. Пузање је напорна
активност, која узрокује високо енергетско оптерећење. Оптерећење се повећава уколико
је подлога по којој се пуже неравна или није глатка. Оптерећење при пузању моţемо
повећати и постављањем одређених препрека које траба савладати или између којих се
полазник мора провлачити. Пузање је прва кретна активност коју човјек предузима.
Повећањем и усложњавањем препрека, осим физичког повећава се и психичко оптерећење
за полазника. За организацију пузања потребни су одговарајући хигијенски увјети, те је
боље да се оно изводи у затвореним очишћеним просторима (Перић 2003.).

Кристина Дракул 21
 Дипломски рад 2018.

Технике пузања дијеле се у двије групе:

1. висока пузања:
 пузање са упирањем о шакама и поткољеницама – наизмјенично упирање
шакама, односно ногу, или истовремено упирање шакама, односно
поткољеницама,
 пузање у сједећем положају, упирање о шаке и стопала – ова техика се може
извести истовременим и наизмјеничним упирањем шакама, односно стопалима.
2. Ниска пузања:
 пузање потрбушке – овај начин се може изводити наизмјеничним упирањем
руку и ногу и у комбинацији са истовременим или наизмјеничним вучењем
рукама и гурањем сопственог тијела на шведској клупи,
 пузање на леђима – код овог начина упирање се може изводити наизмјенично
упирањем ногу, односно руку и истовременим упирањем ногу.
 пузање на боку – код ове технике се лежи на боку, а пузи упирањем о стопала и
подлактицу.

Пузање утиче на развој свих великих мишићних група и има утицај на форимирање
правилог држања тијела. Пузање развија покретљивост, посебно кичменог стуба,
координацију покрета, оријентацију у простору, а утиче и на органе за крвоток и дисање.

Слика 1. Пузање – бочно у лијеву или десну страну

Четвероножно ходање

Кристина Дракул 22
 Дипломски рад 2018.

За разлику од пузања код четвероножног ходања тијело је одигнуто од подлоге.

Полазник савладава простор или препреке крећући се помицањем руку и ногу. Ноге и руке
могу бити лактовима и кољенима или длановима и стопалима ослоњене на тло.
Четвероножно ходање може бити у упору предњем или задњем. Полазници се у неким
случајевим могу и са само три екстремитета ослањати на тло. Кретање може бити
организовано према напријед, према назад или бочно а све уз комбинацију тазличитих
упора. Ове комбинације повећавају напор приликом кретања. Координацијски захтјеви,
такође могу повећати оптерећење при примјени четвероножног ходања. Нпр. уколико
тражимо да се полазник истовремено креће суручно, суножно, разручно или на друге
сличне комбиноване начине (Перић 2003.). Обично се активност започиње са
једноставнијим облицима четвероножног кретања који се постепено усложњавају. Такође,
дужине пређеног пута у почетку су краће а потом се продуţавају. Кретање се моţе услоţити
постављањем препрека, извођењем уз или низ стрмину. Четвороножно кретање моţе се
реализовати и у паровима када нпр. један вјежбач држи другог за ноге а овај се креће само
на рукама. За разлику од пузања четверокрако ходање чешће се моţе користити на
отвореном простору иако и тада треба повести рачуна о хигијенским условима простора
(Џиновић-Којић, 2002.).

Слика 2. Четвероножно ходање – унапријед или уназад или бочно, ослонац на стопалима и
длановима

Ходање

Ходање је основни облик кретања, које човјек користи за савладавање одређеног

простора или препрека, које се налазе на том простору (разна избочење и неравнине, које

Кристина Дракул 23
 Дипломски рад 2018.

се не морају прескакати). При ходању човјек се наизмјенично ногама опире о тло. Код
обичног ходања једна нога је стално у контакту са подлогом, а ходање је меко и „лагано“
без напора. Стопала се постављају право на линију кретања, прво петом а затим преко
цијелог стопала на прсте. Полоţај тијела је усправан, а са повећањем брзине ходања, до
одређене границе, повећава се претклон тијела према напријед. Уколико се ради о
савлађивању успона, такође долази до нагињања тијела према напријед. Добра техника
ходања је координирана, употребљива, економична и складна. Обично ходање није велики
енергетски потрошач, али се то моţе промијенити убрзавањем ходања (Хаџкадунић и сар.,
2002) или повећањем нагиба тла по којем се крећемо (нпр. око 130 корака у минути
узрокује потрошњу 0, 092 калорија). За спортско ходање је повољнији отворени простор,
по могућности при боравку у природи (Џиновић-Којић, 2002.).

Ходање утиче на јачање мишића ногу и стопала, развој координације покрета,

доприности форимирању правилног држања тијела, брже и дуже ходање утиче на развој
издржљивости, побољшава рад органа за крвоток и дисање, као и рад органа за варење.

Ходање се комбинује са другим врстама природног кретања и често се преплиће као

вјежба са другим вјежбама. Ходање као самостално вјежба дјеци није занимљива нити
привлачна, зато се комбинује са мотивационим елементима у виду задатка или кроз игру.

Слика 3. Ходање – нормално

Кристина Дракул 24
 Дипломски рад 2018.

Трчање

Трчање је активност, коју велики број одраслих људи употребљава веома мало или
веома ријетко. Иако спада у једну од најбитнијих активности моţе се заборавити. Можемо
обратити паţњу како трче управо одрасли људи у ситуацији када нпр. претрчавају на
семафору или потрче да стигну одређено превозно средство. Они приликом трчања „вуку“
ноге без подизања наткољеница што је знак да су због ријетке примјене почели да
заборављају природни облик кретања –трчање. С друге стране дјеца радо трче. Чим
стабилизују свој ход прелазе у фазу када желе да се утркују. То родитељима смета из
разлога превентивног дјеловања на падове (Џиновић-Којић, 2002.). Међутим, трчањем се
постепено повећава оптерећење на дјечији организам што узрокује одговор организма на
начин да се повећава издржљивост, убрзава мишићни развој и развој кардио-васкуларног и
респираторног система. Правилно трчање је лагано, еластично и тихо, без ударања петама
о тло. Уколико се појави овакав крути контакт са подлогом, код тркача могу да се јаве
разни болови како у поткољеницам или ногама уопће тако и болови главе. Што је трчање
брже, то се тежиште тијела помиче више напријед. Спринт се практично реализује на
предњем дијелу стопала. За разлику од ходања, гдје су обје ноге истовремено у контакту са
подлогом, код трчања препознајемо фазу лета која се реализује између контаката
стопалима са тлом. Врло је важно да руке координирано прате рад ногу. Примјена трчања
за организам је повољнија у природи (Дуран, 2001.).

Рад ногу код трчања се састоји из три фазе:

3. одраз једном ногом,
4. лет – ни једна нога не додирује под,
5. доскок или приземљење на једну ногу – супротну од одразне.

У току трчања важно је да пазимо на дисање, јер морамо да задовољимо потребу

организма за кисеоником и да се ослобађамо угљен-диоксида. Удисај мора бити пуним
плућима.

Кристина Дракул 25
 Дипломски рад 2018.

Ходање утиче на велики број мишића, највише на мишиће ногу и стопала и донекле
на мишиће руку и рамена, временом утиче и на дисајне мишиће, на органе за крвоток и
дисање, има превентивно и љековито дејство на срце и крвне судове, те побољшава рад
органа за варење.

Слика 4. Трчање – у претклону

Скокови

Скокови се код људског бића појављују након друге године ţивота. Након потпуно
савладаног трчања на ред долазе скокови тако што дијете само испитује своје могућности
да скочи са нпр. одређене више подлоге (плочник, или скок са шведске клупе) на нижу.
Ово су најједноставнији облици скокова. У принципу можемо рећи да разликујемо три
врсте скокова:
 скокови у дубину (са одређене више подлоге на нижу),
 скокови у висину (са намјером да се савлада одређена препрека, која је испред
полазника постављена вертикално, а за чије савладавање је потребно подићи теţиште
тијела као и обје ноге са тла) и

Кристина Дракул 26
 Дипломски рад 2018.

 скокови у даљину (са намјером да се савлада одређена дионица пута или одређена
препрека на путу, која је хоризонтално постављена испред полазника, нпр. нека водена
површина). (Дуран, 2001.)
Генерално код примјене скокова разликујемо најмање три фазе:
 фазу одраза,
 фазу лета и
 фазу доскока.

За скокове у даљину и висину значајније су фазе одраза и лета, а за скокове у

дубину фазе лета и фазе доскока. Уколико су полазници мала ђеца веома је вазно обучити
их у фази доскока, да доскок буде мехак, на предњи дио стопала, са амортизацијом у
кољенима, како би се избјегла повреда доњих екстремитета. Из наведених разлога за
примјену са овом популацијом препоручује се примјена лакших врста скокова (нпр.
жабљих, зечијих, прво са ниţих па са виших подлога на тло, скокови са доскоком на меке
подлоге – струњаче и сл.). Примјена скокова, који захтијевају познавање неке технике
прескакања (стредл- технике или хорајн-технике) морају се прилагодити узрасту, односно
могу се примијенити код старије основношколске популације. Скокови се могу
примјењивати како у природним (ливаде и пољане) тако и у програмираним условима
(сале и други затворени простори). (Дуран, 2001.)
Слика 5. Скокови – у вис, из мјеста

Кристина Дракул 27
 Дипломски рад 2018.

Гурање

Гурање је активност у оквиру које мишићном снагом, тијела или дијелова тијела,
вршимо притисак на одређене предмете или ţива бића и помјерамо их у простору (Дуран,
2001.). У одређеним случајевима сила коју произведемо гурањем моţе бити једнака или
мања од теţине или силе коју производе предмети или живо биће на које вршимо притисак.
Тада кретање у простору изостаје. Гурање је у непосредно пропорционално са снагом,
односно што је већа снага појединца то је већа и способност гурања. Гурање, уколико се
изводи цијелим тијелом, моţе да се врши кретањем тијела према напријед (обично се
грудима или рукама наслонимо на предмет гурања) или тјелом према назад (леђима се
наслонимо на предмет гурања). Велики је број игара који омогућавају развој и усвајање
техника гурања. Примјеном игара које садрţе разне облике гурања у наставном процесу
стичу се сазнања о понашању предмета разних облика, или понашању ţивих бића, а који су
излоţени силама гурања. Уколико се ове игре организују са више вјеţбача, онда они стичу
сазнања и о међусобној синергији при реализацији одређеног кретног задатка (гурања), као
и о томе колико је потребно да у одређеној ситуацији изврше притисак или напор а да се
успјешно оконча процес гурања. Што су вјеţбачи/ученици вичнији овом процесу то лакше
реализују задатке (мање напрезање а већи учинак). Гурање је од великог значаја у
свакодневном ţивоту и раду, како ђетета тако и одрасле особе. Организује се и примјењује
како на отвореном тако и у затвореном простору, а предмет гурања је увијек испред
вјежбача (Хаџикадунић, Демир, Хасета, Пашалић, 2002.).

Кристина Дракул 28
 Дипломски рад 2018.

Слика 6. Гурање у колони, статичког карактера, први се опире другом, други настоји да
гурне претходника, али и да се опре слиједећем иза себе

Вучење

По својој структури вучење је активност, која је по кретној и ангажованој

мускулатури супротна гурању. Дакле, мускулатура ангажована у процесу вучења је
мускулатура мишића антагониста мишићима, који се користе приликом гурања. Мора се
навести да је људски организам врло специфичан и да је тешко (у потпуности) раздвојити
дјеловање једне и друге мишићне скупине (увијек су ту присутне примјесе ђеловања и
једних и других мишића само је проценат ангаţованости у тренутку извођења кретног
задатка различит). Вучење се као и гурање користи за помјерање одређених предмета (или
другог) у простору. Приликом вучења предмет – објекат вучења је у контакту са подлогом
и лоциран иза вјеţбача. Што су подлога или предмет вучења храпавији, то је процес теţи и
супротно – уколико је предмет или подлога глатка (глатких површина и рубова) или чак
уколико су обоје глатких површина или рубова онда је процес вучења нешто лакши.
Вучење се моţе вршити цијелим тијелом,када је тијело окренуто лицем у правцу вучења
или други случај када је тијело леĎима окренуто правцу вучења (Хаџикадунић, Демир,
Хасета, Пашалић, 2002.).

Вучење можемо реализовати и помјерањем само дијелова тијела (екстремитета)

када тијело мирује а екстремитетом помјерамо одређени предмет. Као и гурање, вучење
можемо вршити у пару, тројкама, групно и сл. када се терет вучења распоређује на све
учеснике процеса и оно постаје лакше (олакшавање вучења није пропорционално и једнако

Кристина Дракул 29
 Дипломски рад 2018.

за све оне који вуку). С обзиром да су гурање и вучење активности супротног карактера,
при реализацији садрţаја природних облика кретања са оваквим врстама напрезања, треба
их међусобно сразмјерно комбиновати. Организује се и примјењује како на отвореном тако
и у затвореном простору (Хаџикадунић, Демир, Хасета, Пашалић, 2002.).

Слика 7. Противници у чучњу вуку један другога у разним правцима са намјером обарања
на тло, руке су на раменима

Кристина Дракул 30
 Дипломски рад 2018.

6. ЗАКЉУЧАК

Квалитетан приступ примјени и развоју природних облика кретања, кроз наставне

или тренаţне процесе моţе доприњети квалитетнијем моторичком ţивоту појединца, али и
повечавати његову „друштвену“ вриједност. Различит спектар активности које пружају
природни облици кретања омогућава вјежбање и савладавање борилачких вјештина и
поготово у млађем узрасту када постоје изврсне могућности да се дјеца развијају како у
тјелесном тако и у психолошком контексту. Борилачке вјештине опет садрже битне
елементе за развој дјетета, а поготово када се то кретање проводи кроз игру, која моţе бити
спонтана али и диригована у смислу примјене одређених правила. На ова начин, дјеца
упознају своје тијело током кретања и тако стичу позитивна искуства о сопственом тијелу
али и партнерима у простору и времену. Овом приликом се развија неколико битних
сегмената као што су: координација тијела, координација око - рука, координација стопало
- око, стварање финих моторичких кретања као и статичка и динамичка равнотеţа. Све ове
активности имају позитиван утјецај на психолошки развој ђеце кроз позитиван однос са
самим собом, другима као и окружењем. Примјеном природних облика кретања кроз игру,
дјеца уче и да контролишу властиту агресивност уз позитивну примјену правила те
евентуалну појаву агресије усмјеравају у продуктивном смислу (Цветковић, 2010.).

Природни облици кретања омогућавају дјеци да своје индивидуалне потенцијале

подигну на завидан ниво и уз адекватну подршку се могу суочити са евентуалном појавом
страха. Дјеца се активно подстичу на размишљање користећи своје когнитивне
способности (интелигенцију) како би разумјели задате активности као најпогодније за
ријешавање проблема. Дакле, све врсте приридних облика кретања (ходања, пењања,
скакања, окретања, пузања, четвероножна кретања са својим различитим варијацијама и
сл.) могу се користити у едукацији борилачких вјештина. Основна порука ове књиге јесте
да су природни облици кретања основа или језгра, на која могу квалитетно надограђивати
остала моторичка знања: практиĉна - професионална моториĉка знања, као и практиĉна
кинезиолошка знања са опћом или специфиĉном примјеном у ţивоту или спорту. Наравно,

Кристина Дракул 31
 Дипломски рад 2018.

што су ови моторички програми усвојенији, већи по обиму и нивоу, то ће се брже и лакше
остваривати усвајање било којих других моторичких знања.

Кристина Дракул 32
 Дипломски рад 2018.

7. ЛИТЕРАТУРА

1. Благајац , С. (1997). Игра ми је храна, Методика физичког васпитања деце

предшколског узраста, Београд, Асоцијација "Спорт за све".
2. Богосављев, М (1986). Методика физичког васпитања деце предшколског узраста.
Кикинда, Педагошка академија за образовање васпитача.
3. Др. Перић, Д. (2003). Више од игре, Београд.
4. Др. Џиновић-Којић, Д. (2002). Физичко васпитање предшколског детета, Београд.
5. Дуран, М. (2001). Дијете и игра, Наклада Слап, Јастребарско. Хрватска.
6. Хаџикадунић, М., Демир, М., Хасета, М. Пашалић, Е. (2002). Спортска рекреација,
Факултет за физичку културу Универзитета у Сарајеву. Сарајево.
7. Хаџикадунић, М., Мађаревић, М. (2004). Методика наставе тјелесног одгоја са
основама физиологије вјежбања, Педагошки факултет у Зеници. Зеница.
8. Цветковић, Н.(2010). Вежботека, са основама локомоторног система и моторног
учења, Београд, Публик Практикум.

Кристина Дракул 33