Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača

“Zora Krdžalić Zaga”

Kikinda

Struktura i elementi dečje igre

Seminarski rad

Predmet: Psihologija dečje igre

Studentkinja: Mentorka:
Dragana Dukić Dr Đurđa Soleša- Grijak

Kikinda, 2014.
 SADRŽAJ

1. Uvod ...................................................................................................................1
2. Elementi dečje igre..............................................................................................2
3. Struktura igre „ Pazi mačka!“..............................................................................3
4. Zaključak .............................................................................................................5
Literatura .................................................................................................................6
 1. UVOD

Jedan od prvih koji je skrenuo pažnju na bitnost igre u kulturi i razvoju ljudskog društva
uopšte, bio je Johan Hujzinga. Dvadesetak godina kasnije, njegovu definiciju razradio je i
dopunio Rože Kajoa.

Kajoa igru definiše kao aktivnost koja je: slobodna - na koju se igrač ne primorava a
ujedno time igra ne gubi svoju prirodu privlačne i vesele razonode; izdvojena -
ograničena preciznim vremenskim i prostornim, unapred utvrđenim granicama; neizvesna
- njen se tok i ishod ne mogu unapred predvideti, pošto se inicijativi igrača obavezno daje
izvesna sloboda iz potrebe za izmišljanjem; neproduktivna - pošto ne stvara ni dobra, ni
bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev prenošenja vlasništva unutar
kruga igrača, i čiji je ishod i situacija identična onoj na početku partije; propisana -
podvrgnuta odredbama koje ukidaju obične zakone i za trenutak uvode novu, jedino
važeću zakonitost; fiktivna - praćena specifičnom svešću o nekoj vrsti drugorazredne
realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekući život.

Dakle, sledeći Kajoinu definiciju igre, možemo pretpostaviti da dečja igra sadrži
određene elemente, koji zajedno čine jedinstvenu strukturu. S obzirom da je igra
svojstvena čoveku u svim njegovim starosnim razdobljima, u ovom radu razmatraće se
struktura dečje igre, prikazana kroz primer igre “ Pazi mačka!”, koja je bila vrlo
uobičajena tokom devedesetih godina u predškolskim ustanovama širom zemlje.
 2. ELEMENTI DEČJE IGRE

Pojam igre odnosi se na veliki broj aktivnosti. Potpuno ravnopravno možemo nazvati
igrom ne samo žmurke već i partiju šaha. Ali šta je zajedničko svim igrama? Milar kaže
da je igra opšti pojam za veliki broj aktivnosti, te da je termin igra “dugo bio lingvistička
korpa za otpatke za ponašanja koja izgledaju dobrovoljno, ali se ne vidi da imaju jasnu
biološku ili socijalnu upotrebu”. (S. Milar, 1972.)
Bruner (1976.) smatra da se fenomen igre ne može potpuno i nepogrešivo obuhvatiti
jednom definicijom. Igra i igrovni elementi nisu predmet proučavanja samo psihologije,
proučava ih i antropologija, etnologija, sociologija, pedagogija...Većina autora koji se
bave igrom, a pripadaju različitim pravcima, zadovoljava se time što pokušava odrediti i
sistematizovati svojstva za razlikovanje igre od ostalih vidova aktivnosti, dajući tako više
ili manje opisno određenje igre.
Sva ta određenja ipak se jedinstveno slažu u tome da postoje neki osnovni elementi koji
čine strukturu igre. Pojam strukture Rot bliže definiše kao “odnos i povezanost među
delovima neke celine. Kada između delova ili elemenata postoje odnosi kojima se ti
elementi povezuju, govorimo o strukturi. Struktura znači uvek neki raspored i neku
organizaciju. Redovno je jedna od karakteristika i trajnost: raspored se uočava kao
karakterističan za neki predmet ili pojavu koji traju. Zato se u definicijama struktura
nalazi i oznaka trajnosti ili bar relativne trajnosti. Kaže se: struktura je relativno trajni
raspored delova u nekoj relativno stabilnoj celini” (N. Rot, 1980).

Delovi te celine, ili elementi za građenje strukture različitih igara su:

- pravila ( osnovna, specifična i opšta)
- tip odvijanja ( linearni sa utvrđenim redosledom prema principu “zatim”,
razgranati sa utvrđenim redosledom prema principu “ako da onda”, te razgranati
bez fiksiranog redosleda)
- propisanu igrovnu interakciju ( sa uređenim odnosom među pojedincima,
uređenim odnosom između izdvojenog centralnog igrača i ostalih, te uređenim
odnosom između igrovnih grupa)
- simboličku komponentu (simbole koji imaju funkciju reprezentovanja, “mrtve”
simbole sa logikom ritualnog simbolizma, te nesvesne simbole u kojima veza
između znaka i označenog za dete ostaje skrivena)
- započinjanje igre ( direktni i igrovni poziv, te formalizovan i neformalizovan
način deljenja uloga)
- kraj igre ( sa poznatim i neizvesnim ishodom)
 3. STRUKTURA IGRE “PAZI MAČKA!”

“Pazi mačka!” je igra u kojoj se predškolska grupa deli u dve ekipe, gde jedni preuzimaju
uloge mačaka ( njih petoro), dok ostali preuzimaju ulogu miševa. “Miševi” nose za rub
odeće zakačene trake koje simbolizuju repove. Dve ekipe odlaze na suprotstavljene strane
fiskulturne sale, čija su oba kraja obeležena u krajnjem delu kao ”kućica” gde su članovi
ekipe sigurni. Na glasovnu komandu vaspitača “mišići su gladni”, ta grupa dece kreće ka
“mačkama” koje “spavaju”, dolazeći do same linije mačje kuće, pritom ispuštajući
glasove koji oponašaju miševe. Na uzvik “pazi mačka” deca iz ekipe miševa moraju što
pre doći do svoje “kućice” gde su sigurni, dok za to vreme “mačke” pokušavaju da skinu
što više repova, jureći ih. Deca kojima su skinute trake, ispadaju iz igre, a deca koja su
skinula te trake pojedinačno skupljaju pri svakom krugu iste. Pobednik na strani
“mačaka” je onaj ko skupi najviše “repova”, dok je pobednik na strani “miševa” onaj ko
poslednji ostane sa “repom”.

Pravila igre

Osnovna pravila

Ako mačka skine rep mišu, on ispada iz igre.

Mačka ne izlazi iz kućice sve do glasovne komande vaspitača.

Svi miševi moraju izaći iz kućice i preći najmanje polovinu sale, kako bi došli što bliže
mačkama.

Mačka koja skupi najviše repova je pobednik.

Miš koji ostane poslednji sa repom je pobednik.

Specifična pravila

Ukoliko nekome od miševa slučajno ispadne rep tokom igre, ponovo ga stavlja i nastavlja
igru.

Ukoliko dve mačke istovremeno skidaju rep istom mišu, rep pripada onoj koja ga je prva
dotakla.

Opšta pravila
Miš mora preći najmanje pola sale prilazeći mačjoj kući.

Mačka mora ležati, pa iz tog položaja krenuti u trk.

Niko ne sme napustiti ulogu usred igre.

Tip odvijanja

Linearni tip odvijanja igre sa utvrđenim redosledom prema principu “zatim”.

Smer igre je linearan. Tačno je utvrđeno šta se kada dešava.

Propisana igrovna interakcija

Igra je naizgled duel ekipa, ali nije jer ne postoji saradnja, svako igra za sebe. Unutar
samih grupa svi su međusobni rivali.

Simbolička komponenta

U igri su prisutni simboli poput trake koja označava rep miša, kao i simbol sigurne kuće,
koja je u vidu obeleženog kraja sale.

Započinjanje igre

Igra počinje na inicijativu vaspitača, njegovom govornom komandom. Timove takođe

sastavlja vaspitač.

Kraj igre

Budući da je ovo igra linearnog tipa sa fiksiranim redosledom ima kraj sa poznatim
ishodom, gde imamo dva pobednika, jednog u ekipi mačaka (ono dete koje je skupilo
najviše repova) i u ekipi miševa ( ono dete koje je ostalo poslednje u igri).
 4. ZAKLJUČAK

Igra je kamen temeljac u svim svakodnevnim aktivnostima dece. Ona je osnovna ljudska
aktivnost u detinjstvu i izvrsna zabava tokom celog života. Upravo iz tog razloga,
saznanje o konkretnim elementima strukture ove aktivnosti daje nam direktan uvid u
proces zahvaljujući kome smo se svi razvili kao jedinke, ali i koji čak i kada je tehnički
nesavršen, donosi samo korist i saznanja o svetu koji nas okružuje. Proučavajući šemu
nečega što na prvi pogled često izgleda nelogično, neplanirano i stihijski nekontrolisano,
dolazimo do zaključka zašto je ljudska vrsta najspecifičnija od svih znanih postojećih- jer
čovek upravo u svojim najranijim godinama kreira, uz sve postojeće mehanizme kao što
su pokret, inteligencija i govor, savršen proizvod koji može koristiti tokom čitavog
života- igru.
 LITERATURA

1) Duran, M. (2003) Dijete i igra. Zagreb : Naklada Slap

2) Gligorijević, B. (1961) Dečija igra i njena vaspitna vrednost. Beograd: Rad
3) Kamenov, E. (1998) Metodika. Novi Sad: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva