1) Razvoj pedagoške nauke u nas krajem 19. i početkom 20.

veka

Pedagoška nauka se kod nas tokom prvih decenija 20og veka razvijala u dva pravca:

1) u duhu Rusoovih i Pestalocijevih pedagoških misli (Adžić, Miodragović)

2) u duhu Herbartove pedagoške nauke (Bakić)

Pestalocijeve ideje su kod nas prvenstveno došle preko Distervegovih izlaganja koji govore
protiv mešanja crkve u školstvo, stavljajući akcenat na pravilan odnos prema detetu uz
poštovanje njihove psihološke strukture kao i razvojnih karakteristika.
Navedena učenja su tradicionalna, što govori o njihovoj prevaziđenosti i zastarelosti.
Najradikalniji savremeni antiherbartovac je Vojislav Mladenović.

Herbartijanska ili naučna pedagogija je u stvari osavremenjena Herbartova pedagogija,

prečišćena od starog i tradicionalnog, a dopunjena Vuntovom psihologijom. Kod nas je kao
takvu propagiraju Stevan Okanović i Jovan Jovanović.

Najveći uticaj na naše školstvo imali su sledeći faktori:

1) Herbartova ideja o formalnim stupnjevima nastave – analiza, sinteza, asocijacija,

sistematizacija i primena
2) Učenje o interesovanjima, između znanja i volje
3) Didaktičko načelo koje definiše da je osnovni zadatak nastave pomoć učenicima u
povezivanju znanja

Eksperimentalna pedagogija se razvija 80ih godina u Nemačkoj, nastavši iz

eksperimentalne psihologije, zasnovana na biološkim i psihološkim potrebama čoveka.
Čovek se posmatra kao aktivno biće, dok je dete centar interesovanja i istraživanja. U skladu
sa tim se razvija i pedologija - nauka o detetu.
Poznati predstavnici su: Mojman, Laj, Bine, Simon, Klapared
Na našem području se radovi iz ove oblasti javljaju početkom 20. veka, čime se unose
američke ideje koje se tiču higijene i akcentuju čulne organe. Uticalo je na prevladavanje
Herbartove pedagogije.

Radna škola predstavlja nastavu koja je ispunjena manuelnim delatnostima kroz koje se
razvijaju kako duh, tako i volja. Keršenštajner je najznačajniji predstavnik, a pored njega i
Ferijer (Aktivna škola), Klapared (Škola po meri), Djui (pragmatistička pedagogija).
Rad se posmatra kao najvažnije sredstvo socijalnog vaspitanja, a akcenat se stavlja na
samoradnji.
Zalažu se za novu sistematizaciju nastavnog gradiva, npr. pokušaj Blonskog ukidanja
nastavnih predmeta.

Najznačajniji predstavnik socijalne i opšte-kulturne pedagogije je Milan Šević, preveo je

Natropovo delo na srpski jezik.

Pedagogija zasnovana na biheviorizmu, Vićentije Rakić, odbacujući Herbartove ideje.

1
 2) Dositej Obradović

Rođen je u Banatu gde je završio i osnovnu školu. Zainteresovan za knjige i učenje, odlazi u
manastir Hopovo. Dalje ide u Dalmaciju a zatim Aziju gde uči filozofiju i grčki jezik. Konačnu
fazu njegovog obrazovanja čini boravak u Beču i Nemačkoj gde dolazi u dodir sa zapadnom
kulturom, što proširuje njegova znanja i iskustva.
On je veliki optimist koji smatra da se društvo vaspitanjem može popraviti, učiniti boljim i
razumnijim.
Dva osnovna prosvetiteljska cilja:
1) Ljudi treba da budu što potpunije i tačnije obavešteni o svemu što se tiče njihovog
života i rada u društvenoj zajednici.
2) Ljudi ne treba da budu samo razumniji i učeniji, nego još bolji, moralniji i socijalniji.

Nauka je svetovni pojam jer ne misli na nju kao na staru crkveno-bogoslovsku. Da bi knjige
bile korisne, one moraju biti razumljive onima koji ih čitaju, kako po jeziku tako i po sadržini, te
se trudi da knjige piše prostim narodnim jezikom.
Pridaje veliki značaj domaćem vaspitanju, pri čemu najveći udeo imaju majke, stoga je
neophodno da srpske majke budu obrazovane i prosvećene žene.

Pedagoško učenje, filozofski i društveno-politički pogledi

Živeo je i radio u vreme „prosvećenog apsolutizma“, vreme kada je najveći deo srpskog
naroda bio pod turskom vlašću, ugnjetavan i kulturno zaostao. Jedan je od prvih i glavnih
nosilaca prosvetiteljskog pokreta i pionir narodnog prosvetiteljstva, ustavši protiv feudalne
teokratije sveštenstva i kaluđerskog parazitizma.
Osuđuje verske predrasude, sujeverje, trikove kaluđera koji su eksploatisali prostotu i
neznanje zaostalog naroda. Traži reformisanje crkve, da se iz nje izbaci praznoverje,
ritualizam, fetišizam, da se vrati čistom evanđelskom učenju i prosveti sveštenstvo.

Uloga, psihološka osnova i cilj vaspitanja

Dositej nije napisao nijedno pedagoško delo ali su sva njegova dela kasnijeg datuma prožeta
pedagoškim idejama, imaju vaspitni i didaktički karakter. Stoga je i svoju biografiju „Život i
priključenija“ napisao u didaktičkom cilju.
Uveren je u neograničenu moć vaspitanja, te svaki socijalno-politički problem svodi na
pedagoški. Veruje da čitavo čovečanstvo može da se razvija samo na osnovu zdravog
razuma, ukoliko se odbace stare zablude.
Ukazuje na prijemčivost dečje duše da sve što vidi i čuje usvaja, kao i na teškoću
prevaspitanja, uporedivši dušu sa mekim voskom. Dečija duša je čista ali tu čistotu i
nepokvarenost ne shvata apsolutno, u smislu da postoje razlike u temperamentu. Svako se
dete može vaspitavati i svako je sposobno za obrazovanje.
Drži se psihološke podele po kojoj su mišljenje i volja glavni procesi koji upravljaju dušom.
Mišljenje – prosto i razumno
Volja – telesno zahtevanje i razumno zahtevanje
Čovek se sastoji iz duše i tela, te je između njih potrebno savršenstvo i veliko saglasje. Prava
sreća proizilazi iz zdravog tela i prosvećenog uma i volje, prema tome je cilj vaspitanja težnja
za savršenstvom.

2
Moralno vaspitanje

Zasniva na religijskom vaspitanju, preporučujući da se deca od malena navikavaju na

poslušnost. Iz ove vrline proizilazi izvršavanje dužnosti i sve što je pošteno, razumno i
pravedno. Čim dete počne razumevati, treba mu dati prosti i laku nauku o Bogu.
Veliki značaj pridaje primeru, što dete vidi i čuje, to i prima, te omladini treba davati dobre
primere a kloniti se rđavih.
Zahteva blagu disciplinu i osuđuje surovost i zlostavljanje dece ali za samovolju, kao za prvu
dečiju strast, dopušta telesnu kaznu.

Umno vaspitanje

Umno vaspitanje stavlja u tesnu vezu sa moralnim vaspitanjem. Veoma ceni nauku i
obrazovanje jer je prosvećenje razuma osnova vrline. Pomoću prosvećenog razuma čovek
saznaje svoje slabosti i rđave navike i stiče potrebnu snagu da ih se oslobodi.
U delu „Hristoitija“ pored uputstva za pristojno ponašanje, daje i pouke o nezi tela, ishrani,
odevanju i očuvanju zdravlja uopšte. Međutim, pored toga što govori da deci treba dopustiti
da se igraju, ne govori o fizičkom vaspitanju.

Didaktika

Dositej je zastupnik pravca formalnog obrazovanja, te ističe da omladina treba da uči etiku,
retoriku, istoriju, geografiju, aritmetiku, geometriju, prirodne nauke, muziku i ples.
nsistira na jednakom obrazovanju muške i ženske dece, traži osnivanje ženskih osnovnih
škola (5-12god).
Principi – vaspitne nastave, poslušnosti, odmerenosti, sistematičnosti, svesnosti i trajnosti
usvojenog znanja
Ističe važnost interesovanja i preporučuje da se u vidu imaju individualne osobenosti i
sklonosti učenika. S obzirom na potrebu praksu i važnost vežbanja preporučuje česte
razgovore o istoj materiji sa iskusnijim od sebe, a sa ravnima sebi prepirke.
Nastava treba da bude laka, prijatna i zanimljiva ali ne i toliko zanimljiva da se pretvori u igru i
neozbiljnost. Predavanje treba da bude sređeno, jasno i razumljivo, te tako nema muke ni za
učenika i za učitelja.
Prepisivanje sprečava izgrađivanje samostalnog stila pisanja i govora. Za temeljno učenje
veliki značaj pridaje pažnji. Proces učenja podrazumeva usvajanje znanja određenim
postupkom, od lakšeg ka težem.
Zahteva prosvetu za široke narodne mase i demokratizaciju nauke kako si ljudski rod postao
razumniji, bolji i srećniji.
1808. je u Beogradu otvorena Velika škola, gde od učitelja traži da mlade poučavaju
očigledno, praktično i zanimljivo, prema učenicima treba da budu kao roditelji, odbacujući
surovu disciplinu.

3
 3) Jovan Miodragović (pedagoška i didaktička shvatanja)

Osnovu školu je završio u Trsteniku, a gimnaziju i učiteljsku školu u Kragujevcu. Kao odličan
učenik, dobija učiteljsko mesto u Beogradu gde sa još jednim drugom radi na ostvarivanju
pedagoškog učenja koje je stekao.
U njegovoj nastavi očiglednost zauzima primarno mesto i do kraja je primenjivana.
1880. godine u Lajpcigu prve godine studira prirodne nauke, zatim filozofiju, a treće godine
pedagogiku. Ona nije egzaktna nauka, te više predstavlja nauk, odnosno veštinu. Po
završetku studija u Nemačkoj, vraća se u zemlju i radi kao profesor i direktor učiteljske škole.
U to vreme razvija živu književnu aktivnost u svim pedagoškim časopisima koji su izlazili. U
svim delima se uviđa njegova naklonost praksi.
Njegova didaktika je zasnovana na empirizmu, na postavci da se sve naše znanje sastoji iz
čulnih opažaja, dakle znamo samo ono što smo čuli, videli, opazili, omirisali, okusili.

- Prvo mesto u nastavnom planu zauzima očiglednost nastave

- Drugo mesto pripada predmetu Poznavanje okolne domovine
- Zatim nauke idu redom: matematika, fizika, hemija, astronomija, biologija, psihologija i
sociologija

Oni predmeti u kojima ima više čulne radnje ili konkretnosti, koji su prostiji i elementarniji su
lakši, dok su teži oni koje karakteriše manjak čulnih radni a više su apstraktni i složeni.
On spada u grupu pedagoga koji su tražili uvođenje ručnog rada u nastavu jer je na taj način
konkretnost i praktičnost zastupljena u najvišem stepenu. Život je rad i rad je život.
Preporučuje dve vrste školskog ručnog rada:
1) rad u radionici
2) rad u školskog gradini
Još jedna bitna stvar za koju se zalaže jeste induktivna metoda.
Miodragović ima veliki značaj za poboljšanje nastavne prakse u našim osnovnim školama
krajem 19. veka, ali je njegov negativan stav po pitanju naučnosti pedagogike doneo mnogo
štete pedagoškoj nauci.

Disciplinske greške

Prvobitno je pokušao greške da podeli na greške pre, za vreme i posle nastave, ali je odustao
od te podele i dao novu: greške dece i greške nastavnika.
Kako bi bilo reda u školi neophodno je da neke uslove ispune i učenici i nastavnici, ali i jedni i
drugi mogu određenim postupcima rušiti red.
Red može biti:
- spoljni (u školi i oko škole)
- unutrašnji (u duši)

Greške učenika:
- neslušanje roditelja
- nepristojnost na ulici
- jurenje, vikanje, svađa u školskom dvorištu

4
 - neulazak na vreme u školu
- ružno sedenje, stajanje i ustajanje
- šaputanje ili govor ako se ne pitaju
- nejasno odgovaranje
- brzanje u govoru
- pakost, mržnja, laž, krađa, otimanje
- kvarenje školskih stvari
- neposlušnost i protivljenje nastavniku

Greške nastavnika:
- nemar prema čistoći, lepoti i urednosti
- netačnost u vršenju svojih poslova
- dugo trajanje jedna vrste rada
- mnogo opomena i pretnji
- ljutnja i osmeh
- surovost i slabost
- veliko popuštanje u početku
- dopuštanje govora bez pitanja
- davanje maha da svi pričaju u glas
- predavanje samo nekolicini i razgovor samo sa njima
- neodržavanje reda samom nastavom
- monotonost i nezanimljvost

Što bolje i jedni i drugi ispune pogodbe, to će i unutrašnji i spoljašnji red biti bolji, a time i
nastavni i vaspitni uspeh. Zato je greške neophodno otkloniti što je moguće više.

5
 4) Sreten Adžić

Život i rad
Rođen je 1856. godine u Maloj Sagubici ali je detinjstvo proveo u dedovoj kući usled rane
smrti oba roditelja. U njegovom životu deda je imao veliku ulogu, te ga je u upisao u osnovnu
školu u Trsteniku, ali ne da očevo prezime Milosavljević, nego na svoju tituli Adžija tj Adžić jer
je bio cenjeno svešteno lice Hadži Jeftemija.
Nižu gimnaziju je završio u Kragujevcu, prvi razred bogoslovije u Beogradu i prvi razred
učiteljske škole u Kragujevcu, a zatim polagao prosvetni ispit za privremenog učitelja. Vraća
se u učiteljsku školu koja je premeštena za Beograd i tamo završava preostale razrede i
polaže ispit zrelosti. Nakon toga je postavljen za učitelja u Trsteniku, gde mu je i otac bio
učitelj.
U Trsteniku provodi dve godine kao mlad učitelj gde razvija didaktičku delatnost u pravcu
„nove škole“, čega su rezultat njegove „Učiteljeve beleške“ i „Dečje igre“.
Bio je veoma prisan sa svojim učenicima, zajedno se igrao sa njima,izvodio ih na izlete, noću
ih vodio na groblje, posmatrao komete, merio kilometre u polju...
1882. godine je poslat u Beč da izuči nastavu za slepe i samim tim produži svoje pedagoško-
filozofske studije. Bio je jedan među prvim Srbima koji je slušao više pedagoško obrazovanje
na Bečkom pedagogijumu, gde se upoznao sa vaspitnom idejom o ručnom radu kao
nastavnom predmetu.
1886. odlazi u Lajpcig gde se podrobnije upoznaje sa temom ručnog rada i piše drugu svesku
„Ručni rad u muškoj školi“.
Kada se vratio u zavičaj, tražio je mesto isključivo u Niškoj učiteljskoj školi u kojoj je upravnik
bio njegov prijatelj i zemljak Jovan Miodragović. U Nišu je sa kolegom Perom Markovićem
razvio modernu psihologiju, pedagogiju i metodiku, a nivo škole i znanje učenika podigao na
zavidan nivo.
1895. je položio profesorski ispit, a iste godine je škola u Nišu zbog nemira zatvorena.
Premešten je u Beograd u žensku učiteljsku školu, koja je naredne godine premeštena u
Aleksinac gde se i Adžić seli i razvija svoj plodonosan rad.
Vremenom je uvideo da među učenicima vlada nemaština i trudio se da poboljša uslove
njihovog života, zahtevajući internat.
U Jagodini je dodeljena nova škola za potrebe đaka sa internatom. Dok se škola
preuređivala, otišao je u inostranstvo da još nadogradi svoja znanja, a pri povratku je
postavljen za upravnika Muške učiteljske škole u Jagodini, gde je ostao 20 godina.

Muška škola u Jagodini

Posedovala je sve što je učenicima bilo potrebno kako za intelektualni, tako i za telesni
razvoj. Učenici su bilo smešteni u internatu koji je bio besprekorno sređen i čist, jedan od
najbolje uređenih u to doba. Nastava je bila što više praktična, u vidu vežbaonica uz teoriju
od prvog razreda. Uveo i vannastavne aktivnosti, a nastavni kadar je bio veoma probran i
odabran.
Međutim, sa dolaskom rata škola je dosta uništena i opustošena. Nakon odlaska Nemaca,
Adžić je uspeo da povrati stari izgled škole. 1919. je ponovo počela sa radom, ali sa dosta
teškoća. Ostario je i nije mogao sa velikim entuzijazmom da radi, te je napušta 1920. godine.
Nakon toga odlazi za prosvetnog inspektora u Suboticu, zatim za profesora u Beogradu i
Vršcu, a 1924. se penzioniše.

6
Porodične prilike
Oženio se u 40oj godini života za ćerku profesora bogoslovije Popovića, Milevu. Imalu su
dvoje dece, s tim što im je sin poginuo u ratu. Ćerka je poživela i posvetila se deci i crkvi.
Takođe je učestvovao u odbrani zemlje.

Pedagoške ideje
Za vreme svog rada obuhvatio je kako teorijske, tako i praktične probleme,ali je u nastavi
praksu stavljao iznad teorije.
Može se smatrati ocem ideje Radne škole. U psihologiji se smatra učenikom Vunta, a u
pedagogiji se držao Spensera i Bena. Protivnik je tradicionalne škole i Herbartovog pravca, a
pedagogiju se smatrao kako naukom, tako i veštinom.
Problemu vaspitanja je prilazio sa stanovišta celovitog razvoja ličnosti, ističući dva faktora:
1) Priroda deteta
2) Vaspitanje
Svaki čovek je rezultat onoga što donese na svet i onoga što dobija vaspitanjem. Najprirodniji
vaspitači su roditelji, ukućani, učitelji i škola a zatim društvo, običaji, vera, državne ustanove...
Veliki je pobornik porodičnog vaspitanja. Zalagao se za zlatnu sredinu, smatrajući da detetu
ne treba pomoći ni mnogo, niti suviše malo, već samo koliko je potrebno.

O učitelju
Smatrao ga je najvažnijom ličnošću posle porodice. On mora biti edukovan, odmeren i
taktičan, veseo, blag, pun ljubavi, koji služi kao primer. Rđav učitelj upropasti celu generaciju.

O školi
Nije svemoćna, ali je važan činilac vaspitanja. Ona mora da se razvija. Protivnik je škole i
politike. Ručni rad ima za cilj vežbanje ruke i oka, potpomaže negu telesnog i duhovnog, gaji
socijalne vrline.

O nastavi
Mora da bude smislena, da polazi od interesovanja učenika, organizovana i da razvija sve
dečije snage. Zalagao se za očiglednu nastavu i postupnost. Sve što se uči mora biti istinito.
Savetovao je kad je god moguće da se nastava drži u prirodi i da nastavnici predaju na
praktičnim primerima.

7
 5) Vojislav Bakić

Rođen je 1847. godine na Kordunu, gde je pohađao osnovnu školu, a zatim šestogodišnju
realku u Karlovcima. Upisuje Učiteljsku školu, a 1870. odlazi u Nemačku na studije kod
Herbartovog sledbenika Cijera. Bio je profesor Učiteljske škole u Kragujevcu, a zatim i Velike
škole. Radio je u Ministarstvu prosvete, ali nije voleo politiku.
Zalagao se za otvaranje Univerziteta, koji je konačno i otvoren 1905. ali Bakić nije dobio
mesto, što je dovelo do toga da se povuče.
U svojim pedagoškim delima pravi sintezu herbartijanstva, kao naturalista, materijalista i
pozitivista. Na pedagogiju gleda kao na praktičnu i teorijsku nauku, ako spoj veštine i
umetnosti, ali i kao na normativnu nauku. Opšta pedagogija se bavi pedagoškom
metodologijom i teleologijom, a praktična zakonima i načelima u vaspitnim prilikama.
Proces vaspitanja definiše kao usavršavanje organizma pod uticajem spoljašnjih činilaca, ono
je određeno dispozicijama koje su nasleđene. Taj proces traje od 1 do 21 godine, a kao
faktore uticanja najpre vidi porodicu, školu, a zatim društvo.

Pedagogija se deli na 3 dela:

1) Pedagoška teleologija: bavi se zadacima i ciljevima vaspitanja, a cilj se nalazi u samom

čoveku. Ugleda se na Rusoa i razvojne periode, te svakom dodeljuje jedno vaspitno područje:
- Fizičko (1-3 god) nije mu pridavao puno pažnje, isticao znaćaj razvoja fizičke snage
- Estetsko (4-7god) usavršavanje mašte radi shvatanja lepote
- Intelektualno (8-14god) ovrazovanje uma
-Tehničko (15-18god) razvoj fiziškog rada
- Moralno (18-21god) pridavao mu veliki značaj, uključuje i religijsko vaspitanja, a clj je
obrazovanje karaktera

2) Pedagoška metodologija: bavi se zadacima i principima u nastavi:

- Načelo samoradnje
- Načelo postupnosti
- Načelo koncentracije
- Načelo prirodnosti
- Načelo vežbanja
- Načelo istinitosti
- Načelo interesantnosti

3) Nauka o školskoj organizaciji: Bakićevi pogledi na didaktiku kao veštinu predavanja,

nastava se deli na:
- Vaspitnu
- Stručnu

Problematiku didaktike posmatra preko:

1) Sadržina nastave: u pravi plan stavlja humanističke nauke, sociološkim i filozofskim

daje prednost jer doprinose moralnom vaspitanju. Akcentuje kalokagatiju

8
 2) Nastavne metode: analitička, sintetička, genetička, heuristička. Dva oblika predavanju
su dijaloški i monološki
3) Nastavna sredstva: za razumevanje, pamćenje, umenje, podsticanje na rad
4) Ličnost nastavnika: važnost saradnje nastavnika i učenika
5) Ličnost učenika: doba mladosti posmatra kroz 3 perioda: telesni, mehanički, logički

Borio se da sva deca dobiju potrebno osnovno obrazovanje i da se ono produži na osam
godina. Zalaže se za uvođenje novih nastavnih sredstava. Smatra da učenicima posebno
škodi što profesori stalno menjaju škole, najčešće iz političkih razloga.

Vaspitni poredak: trenutni rad i rad u društvenoj zajednici. Disciplinska sredstva kojima se
ostvaruje mogu biti
- Preventivna: sprečavaju odstupanje od rada i nerad u zajednici
- Prinudna: vraćanje vaspitanika na pravi put

Smatrao je da vaspitanje u porodici priprema za vaspitanje i obrazovanje u školi. Neophodna

je saradnja porodice i škole. Školsko vaspitanje ima prednost.

Vaspitanje žena: ona je majka, domaćica i saputnica muškarca, te njeno vaspitanje treba da
bude usmereno ka navedenom, dakle svodi se na njene „prirodne uloge“. Uskraćuje im pravo
na političku i društvenu angažovanost jer njima suviše vladaju emocije.

Najznačajnije deo „Pedagogika“(1894):

Pomoćne nauke pedagogike su etika, psihologija, estetika, logika, higijena i fiziologija, ali
imaju veze i biologija, sociologija, istorija, etnografija, književnost i religija.
Važnost pedagogije je u tome što svojim pravilima omogućava nastavnicima i roditeljima da
vaspitavaju decu, ona omogućava kulturni napredak, ujedinjavanje nauke i veštine a naročito
one koja se uči u školama.
Potrebu za vaspitanjem vidi u tome što su deca po prirodi slaba, njihovi instinkti su nerazvijeni
i nekultivisani, te dete treba usmeravati ka pravilnom razvoju jer će tako imati koristi kako
pojedinac, tako i društvo.
Kako bi se proces vaspitanja što uspešnije obavljao neophodno je da osoba bude: mlada,
zdrava, pristupačna za spoljašnje uticaje, da lako pamti i brzo izgrađuje navike. Ono mahom
implicira prirodne predispozicije svake osobe, ako i raznolikosti kod učenika, te Bakić zahteva
da se poštuju individualne razlike u nastavi.

Društveno okruženje:
- Porodično: individualno vaspitanje
- Školsko: kolektivno vaspitanje

9
 6) Stevan Okanović

Rođen 1871. godine, osnovnu školu i gimnaziju završava u Paraćinu, a Učiteljsku školu u
Beogradu. Studirao je pedagogiju i psihologiju u Nemačkoj kod sledbenika Herbarta, Rajna i
Stoja. Svoju doktorsku disertaciju (1897) posvećuje svom profesoru, poznatom pedagogu
Vojislavu Bakiću.
Radio je kao učitelj pre odlaska u Nemačku, a zatim kao profesor Učiteljske škole u
Aleksincu, Gimnazije u Kragujevcu, Više ženske škole i Ženske učiteljske škole u Beogradu.
Honorarno je predavao pedagogiju na Bogosloviji i pedagogiju i etiku na Filozofskom fakultetu
u Beogradu.
Bavio se različitim teorijskim i praktičnim pedagoškim pitanjima. Pripadao je herbartovcima i
težio da pedagoške ideje tog pravca budu prihvaćene i uvažene među srpskim pedagozima i
učiteljima.
Posebno je nastojao da poveže vaspitne i etičke vrednosti, podvlačeći veliki značaj formiranja
moralnog karaktera kao najvišeg vaspitnog zadatka, u čemu se upravo i ogleda polazište svih
herbartovaca.
Međutim, imao je ipak izvesnog sluha i za nove tekovina koje donosi eksperimentalna
pedagogija i pokret radnog vaspitanja.
Zalagao je za otvaranje zabavišta i unapređivanje elementarne nastave u osnovnoj školi.
Napisao je veći broj članaka koji su objavljeni u časopisima kao što su: „Učitelj“ „Odjek“
„Ručni rad“ „Arhiv za filozofiju, pedagogiju i društvene nauke“ (čiji je pokretač bio 1898).
Najznačajniji radovi:
- „Vaspitne kazne i nagrade“
- „Osećanja i volja“
- „O estetičkom predstavljanju sveta kao glavnom poslu vaspitanja“
- „Misli i zadaci o važnosti estetskog vaspitanja“
- „Ručni rad i naučna pedagogija“
- „O ograničenom obliku srpske epske poezije“
- „Istina o naučnoj pedagogiji“
- „O maru ili interesu u vaspitanju“

Autor je
- računica za prvi i drugi razred
- čitanke za treći razred
- pregleda za crtanje u osnovnoj školi

Bavio se i prevodilačkim radom. Umro je 1917.

10
 7) Vojislav Mladenović

Rođen je 1884. godine u porodici jagodinskog kefedžije i pekara i majke domaćice, sa 12

dece, od kojih je 7 ostalo živo. Pripadao je prvoj generaciji učenika Jagodinske učiteljske
škole, jedne od najuticajnijih i najpoznatijih učilišta i vaspitališta, koju završava o državnom
trošku sa odličnim uspehom.
1912. se o sopstvenom trošku upisuje na Ciriški univerzitet, koristeći privremena odsustva na
koja je imao zakonsko pravo. U ratu 1915. godina je teško ranjen, izgubivši oko ali po
završetku rata vraća i završava studije.
Posle povratka u zemlju 1921. godine njegova aktivnost se odvija u tri pravca:
1) činovnički
2) nastavno-pedagoški
3) publicističko-naučni
Iako je njegov školski rad uvek bio cenjen i visoko vrednovan, javni rad je bio kritikovan, pa
čak i kažnjavan. Umire u osamdesetoj godini života od zapaljenja pluća i starosti.

Može se reći da je na karakter teorijskih stavova Mladenovića uticalo više činilaca:

1) Filozofske osnove – nemačka klasična filozofija (Kant, Hegel) ali i moderna misao
(Veber)
2) Pedagoški uticaji – bio je veoma obavešten i načitan istraživač koji je trezveno i
kritički ocenjivao i one pravce koje nije prihvatao (Herbart), one koje je manje ili više
prihvatao (Kulturna pedagogija). Njegovo učenje definiše kao pedagoški realizam, spoj
tradicionalne i moderne pedagoške misli u čijem jezgru se nalaze Pestalocijeva
shvatanja.
3) Praktičan učiteljski rad – kao javna društvena aktivnost do 1914.

Pedagogija kao nauka je samostalna i autentična disciplina jer ima svoj predmet i metode
istraživanja. Njen predmet je dosta širok jer sadrži sve one pojave, radnje i činjenice koje čine
sadržinu pojmova vaspitanje, obrazovanje, nastava i slično. On nauku o vaspitanju označava
Herbartovim terminom „pedagogika“ koju deli na opštu, posebnu i istorijsku.
Vaspitanje je osnovi pedagoški pojam i najširi pedagoški proces. Ono se odnosi i na ličnost i
na zajednicu, najviši zadatak je uvršćivanje pojedinca u zajednicu, dok se obrazovanje odnosi
na pojedince ili grupe pojedinaca.
Smatra da je vaspitanje tesno povezano sa životnom zajednicom, ono je neophodna životna
pojava koja je oduvek postojala. Vaspitanje je kao potpomaganje i vođenje društvenog
razvitka, ono je osnovna funkcija razvitka. Cilj vaspitanja je uvek izraz vremena i shvatanja
pojedinih ljudi, što znači da je promenljiv i uslovljen.
Može se reći da je Mladenović izraziti predstavnik i tumač modernizovanih Pestalocijevih
ideja na našem prostoru.
Govoreći o vaspitanju kao o sveobuhvatnom pedagoškom procesu, ističe dva nerazdvojiva
konstitutivna elementa: socijalni i individualni.

Čovekov duševni život je jedinstven, celovit i nedeljiv. U njemu dominiraju tri osnovne radnje:
osećanje, volja i razum. Međutim, njega karakteriše neprekidna i velika promenljivost koja ne

11
zavisi samo od prostih i sadašnjih radnji, nego i od budućih, te je zahvaljujući tome moguć
razvitak i vaspitanje pojedinca.

Kod primitivnih naroda uočavaju se dva stupnja u razvoju duševnog života:

1) svet se doživljava čulno i pojedinačno – stupanj bajki
2) nastaje kada čovek počne da uočava veze između predmeta – mitološki stupanj
Dalji stupanj nastaje kada se uzrok svega traži u jednom biću, a ne u okolini.

Isto tako, deca školskog uzrasta na prvom stupnju shvataju oznake i osobine stvari, ali je i
odnose među njima. Na drugom stupnju počinju da uočavaju veze između predmeta ali na
nepotpun način koji ne odgovara realnim odnosima. Na trećem stupnju se uočavaju istinite
veze i odnosi na osnovu svojih doživljaja i doživljaja drugih ljudi.
Kako dete ne živi samo za sebe nego i za zajednicu, ona je veoma važan uslov i faktor
vaspitanja. Zajednicu shvata veoma široko, a kako u njoj deluje veliki broj činilaca on ih je
podelio u tru grupe: prirodni, privredni i duhovni.

Priroda i privredni odnosi – geografsko-klimatski, sredinsko-privredni i socijalni uslovi imaju

veliki uticaj na kvalitet dečijih doživljaja
Porodica – kao osnovna ćelija društva, kritikuje zbog razrivenosti jer je kao takva
nesposobna da deci pruži zdravo vaspitanje
Društvo – složen pojam koji definiše pomoću gomile: nisu povezani, kreću se u suprotnim
pravcima, mase: ukoliko se okupe oko zajedničkog cilja
Država – najmoćniji vaspitni faktor i zato postavlja pitanje da li država treba da da veću
slobodu vaspitnom radu roditelja i nastavnika
Narod – svi građani jedne države, narodnost predstavlja duhovnu zajednicu

Različiti efekti vaspitnog dejstva su posledica osobenosti čovekovog duševnog života, a ne

nemoći vaspitanja. Svako ima svoje mogućnosti za razvitak, a te se granice u vaspitanju ne
mogu pomeriti unapred i za sve podjednako.
Tradicionalna pedagogija je polazila od ciljeva kao primarnog ishodišta da bi došla do
saznanja o vaspitanju, dok moderna pedagogija cilj vaspitanja konstituiše iz samog procesa
vaspitanja.
Mladenović daje prikaz shvatanja cilja vaspitanja u različitim epohama i ističe njegovu
promenljivost i uslovljenost potrebama vremena i interesima zajednice. Govori o društvenoj,
klasnoj i nacionalnoj uslovljenosti cilja vaspitanja.

Pošto su čovek i zajednica dva bitna elementa vaspitanja, gledajući ih kao veoma tesno i
organski povezane, sam cilj mora prirodno da proizilazi iz potreba i interesa pojedinca i
zajednice. Svaki čovek predstavlja individualnost a tek vaspitanjem postaje ličnost. Čovek
postaje ličnost samo u zajednici a zajednica može postojati samo kao zajednica ličnosti.

Osposobiti vaspitanika da se što uspešnije samostalno uvršćuje u životnu zajednicu!!!

Samoradnja i sopstveni doživljaji imaju presudnu ulogu u ostvarivanju cilja vaspitanja. U

skladu da tim pominje pitanje dečijeg ručnog rada koje ima određene sličnosti sa
Marksovom idejom da učenika treba upoznati sa osnovnim principima proizvodnje.

12
 8) Miloš M. Milošević

Pedagogiju kao nauku stavlja pod znak pitanja jer se svela na spekulacije o individualnom
vaspitanju – kakvo ono treba da bude, a ne kakvo ono jeste i kako se odvija u praksi, pri
čemu se nedopustivo ignorišu promene u socijalnom miljeu. Ono što je najviše zapostavljeno
a veoma je važno jeste kulturna sadržina socijalnog života koja presudno utiče na
raznovrsnost, kvalitet i kvantitet sadržine obrazovanja.
Celokupna individualna svest treba da se razvija zavisno od opšte, društvene svesti a volja
treba da se zavisna od društvene volje. Dubinskim izučavanjem društva, pedagogija će
zauzeti celokupnu oblast duhovnog razvoja i vaspitanja i na taj način prevazići jednostranost.
Smatra da se didaktika ne sme zasnivati samo na subjektu - duši deteta, nego se moramo
okrenuti širem predmetu spoljašnosti, na objekat - dušu društva!

Pedagogija je nauka o vaspitanju, a vaspitanje je razvijanje duha u svim oblicima: umnom,

emocionalnom i voljnom. Dakle, on vaspitanju daje trojaki pravac: razvijanje logike, estetike i
moralne svesti, što se može smatrati preuskim. Jedna od najprečih potreba pojedinca i
društva je težnja za zajedničkim životom i radom pojedinaca.

Problematiku svoje kulturne pedagogije deli u 3 celine: načela, osnove, oblike vaspitanja
Teorijska pedagogija: načela i osnove; INDIVIDUALN DUH
Praktična pedagogija: oblici vaspitanja; KOLEKTIVNI DUH

1) Individualna – domaći porodični život, pedologija

2) Državna - vaspitanje naroda
3) Socijalna – slobodno društvo

Opšta kulturna pedagogija je terminološka odrednica nauke o vaspitanju, kako je Milošević

tumači. Pragmatistički karakter didaktičke delatnosti ogleda se u njegovom zahtevu da
njegova kulturna pedagogija mora biti oslobođena intelektualizma, dogmatizma, idealizma i
sličnih zabluda, želi da je oslobodi svakog spekulisanja i usmeri je pozitivistički. Ona mora da
se čuva isključivosti propisivanja normi. On teži da didaktiku odvrati od Herbartovog shvatanja
gde je obrazovanje odvojeno od realnog sveta.

Dosta govori o radu ali kao o moralnoj kategoriji koja pokreće čitav svet i koja može da
obezbedi dalji napredak čovečanstva. Rad mora ima vaspitni karakter, a da bi to postao mora
biti samostalan i ličan, da okupira celo biće pojedinca i bude deo njegove moralne snage.
Vaspitni rad može biti i socijalan i dodatno ga ceni jer razvija socijalne odlike života i volju.
Zastupa stav da rad na usavršavanju sopstvene ličnosti treba da bude samo sredstvo
vaspitanja, a cilj je rad na usavršavanju društva. Pojedinac treba tako da se vaspitava i
obrazuje kako bi postao koristan član društva.

Opšti principi rada:

1) Biološki – zavisnost individue od društva
2) Kulturni – život ima vrednost sa kulturnim napredovanjem pojedinca, nacije i civilizacije

13
 3) Kauzalni – potčinjenost moralne volje pojedinca moralnoj volji društva

On samoradnju izjednačava sa samostalnošću. Na nižem stupnju duhovne razvijenosti

karakteristični su: vežbanje, ponavljanje, ugledanje na drugog i imitacija, dok se kasnije,
postepeno duh oslobađa tog mehanizma i uzdiže se do sposobnosti samoradnje.
Nosilac subjektivnog duha je pojedinac, a objektivnog društvo. Čovek nije čovek po sebi,
nego po njegovom društvenom životu, te je bez celine nemoguće zamisliti individuu. Samim
tim je celokupno vaspitanje uslovljeno društvenim životom i socijalnim okolnostima. Suština
socijalnog vaspitanja je u tome da se subjektivni duh oslobodi štetne moći ličnih interesa i
potčini vlasti objektivnog duha.

Intelektualno vaspitanje: razvijanje interesa za saznanje i unapređivanje kulture uma.

Estetsko vaspitanje: razvijanje interesa za upoznavanje lepog u svetu, razvijanje duhovne i
materijalne estetike u kulturi
Moralno vaspitanje: zanimanje za rad i saradnju i unapređivanje etičke kulture
Fizičko vaspitanje zapostavlja, ističe da se sve može postići igrama

On upozorava da ne treba zaboraviti opštečovečanske vrednosti kako ne bi došlo do

šovinizma i nacionalnog fanatizma. Samo sklad između nacionalnog i internacionalnog vodi
optimalnom humanističkom vaspitanju.

Milošević kritikuje tadašnju pedagogiju jer ne odgovara zahvatima nauke od opšte vrednosti,
ni duhu društvenih nauka u koje spada, niti duhu savremene filozofije.
1) skučenost, ograničava se samo na individualno obrazovanje
2) neosnovane opšte postavke
3) nesaglasnost sa društvenim naukama

Pedagogija još uvek ignoriše sve nagle promene socijalnih prilika i mnoge novine u
društvenim ustanovama, kao i razne promene u oblicima društvenog života. Ona se mora
razvijati u skladu sa samim životom, solidarisati se sa društvenim naukama, realno gledati na
svet i na činjenicama sadašnjosti i prošlosti utvrditi vaspitne norme.

Nacionalna kulturna pedagogije

Kao nauka o napredovanju duha i života, o unapređenju materijalne i duhovne kulture,
kulturna pedagogika ispituje
1) načela, osnove i produkte razvitka pojedinačnog duha,
2) načela i osnove kulture kolektivnog duha

Nacionalna pedagogija treba da ispita intelektualnu kulturu i umne sposobnosti našeg naroda,
da skicira estetsku kulturu, da predstavi njegovu moralnu razvijenost i savesnost.
U tom smislu, smatra da nacionalna pedagogija treba da ističe realno iznad klasičnog
obrazovanja u potrazi za optimalnom primenom odgovarajućih načina narodnog ekonomskog
vaspitanja.
Milošević kritikuje neke osobine koje ne razume i nema razumevanja za njihovu prisutnost:
jaka strana duha srpskog naroda je što veoma snažno naginje ličnoj slobodi i po toj crti kao
da je individualnost razvijena na račun uzdržljivosti za opšte korisne svrhe. Otuda u životu
našeg naroda takva raznolikost u mišljenju, osećanju i naklonostima, lične nesuglasice i
trvenja. Milošević dolazi do zaključka da je našem narodu neophodna vladavina čvrste ruke.

14
Dakle, nacionalna kulturna pedagogija treba da temeljno i objektivno ispita život jednog
naroda, sve aspekte razvoja njegove fizičke, materijalne, intelektualne, estetske i moralne
kulture i da, na osnovu svega toga, definiše zahteve u vezi sa kultivisanjem njegovog života i
duha.

9) Vićentije Rakić

Rođen je 1881. godine u Paraćinu, u porodici gostioničara, gde je i završio osnovnu školu i
nižu gimnaziju. Školovanje nastavlja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zatim je 1907. po
preporuci profesora Bakića poslat kao državni stipendista u Lajpcig i Berlin na usavršavanje.
Kao Mojmanom učenik, za četiri ipo godine je doktorirao, a u svojoj doktorskoj disertaciji je
pokazao zavidan nivo kompetentnosti. Ona je bila predmet mnogih rasprava na naučnim
skupovima u inostranstvu, ali kod nas ostala nepoznata. Celovita teza u prevodu se pojavama
tek 1946. godine pod nazivom „Vaspitanje igrom i umetnošću“.
Godine 1912. dolazi za docenta na Filozofski fakultet u Beogradu, na katedri na pedagogiju.
To je doprinelo modernizaciji naučne discipline, novoj sistematizaciji pedagoških pojmova,
teorija i činjenica koje izlaže pod nazivom Opšta teorija vaspitanja. Zapaža se radikalan raskid
sa herbartijanskom tradicijom , on ne samo da izlaže moderne ideje nego ij interpretira iz
aspekta svojih originalnih teorija.
Rakić je isticao da je 25 godina bio nosilac katedre za pedagogiju, radivši pod veoma teškim
uslovima, ali je ipak uradio sledeće:
1) osnovao je Seminar za pedagogiju
2) uveo je novi kurs, Teoriju obrazovanja umesto tradicionalnih kurseva
3) dao je novi tip didaktike koji kombinuje „školu rada“ i „školu učenja“
4) pokušao je sociološki da rasveti naše prosvetne probleme kursom Sociologije
vaspitanja
5) primenjivao je bihejviorističku metodu od 1912., kada se on još nije pojavio na Zapadu
6) napisao uputstva za hospitovanje po školama studenata Opšteg pedagoškog seminara

Veoma su osobena i interesantna shvatanja Rakića o školi, nastavi, učenju i narodnom

obrazovanju. Radio je veoma predano, gotovo do poslednjih dana života. Napisao je i objavio
veoma malo, ali u tome je napisao mnogo originalnih ideja i shvatanja.

Teorijska osnova od koje Rakić polazi i u skladu sa kojom je sistematizovao svoju teoriju
obrazovanja jeste svojevrsno poimanje života. Rakić polazi od činjenice da se priroda sastoji
od dve vrste pojava: promena i novina i ponavljanja i pravilnosti.
U skladu sa tim iznosi postavku o postojanju dve osnovne funkcije života:
najopštijih sposobnosti za ponavljanje pravilnih reakcija i sposobnosti za menjanje i promenu
navedenih reakcija.
Obe sposobnosti su međusobno povezane, te se uslovi jedne ne mogu odvojiti od uslova
druge. Međutim, to su po suštini različite sposobnosti i svaka se svojim vežbanjem razvija i
održava. Uspostavljanje ravnoteže između ove dve sposobnosti se posmatra kao kompleksan
proces usled činjenice da su po svojoj suštini suprotne, a zavisne jedna od druge.
Rakić je isticao um i volju koje zajedno definiše kao inteligenciju, ako sposobnost bez koje je
nezamisliva bilo kakva promena svesnog života.

15
U njegovom naučnom radu um i volja zauzimaju centralno mesto i posvećuje im dva posebna
dela „Glavni činioci u razvitku volje“ i „Obrazovanje volje“.

Najoriginalniji i najpotpuniji deo Rakićevog opusa jeste njegova teorija igre i umetnosti. One
služe za slobodno prerađivanje animalne delatnosti. Igra postiže taj cilj na dva načina:
1) Podražavanjem delatnosti pod novim slobodno promenjenim uslovima
2) Povezivanjem izvesnih načina delatnosti sa jednim spoljnim promenljivim faktorom
Još samo umetnost predstavlja onu vrstu slobodnog prerađivanja života koja nije bezuslovno
vezana za praktičnu delatnost i koja je zbog toga od neprocenjivog značaja za vežbanje
snaga za promenu, težeći da stalne oblike životne delatnosti svestrano preradi.
Igra i umetnost služe pojedincu za ispoljavanje unutrašnje slobode i prirodnosti, oslobađaju
ljudske radnje od stereotipnosti. Igra neprestano menja svakodnevne događaje koji se
ponavljaju i tako omogućava detetu da očuva prirodnu sposobnost razvijanja, duhovnu i
telesnu gipkost, slobodno rasuđivanje i nezavisnost.
U boračkim igrama se ponašamo više aktivno, razvoju samopouzdanja, odlučnosti, duha
preduzimljivosti, dok je u imitativnim igrama i umetničkim uživanjima više uočava se
iščekivanje novih nijansi, vaspitno dejstvo se ističe se u finoći i bogatstvu novih nijansi i
varijacija životne delatnosti, one razvijaju čulnu i duhovnu oštrinu, sposobnost za razlikovanje,
kao i telesnu okretnost. Međutim, imitativne igre mogu prikazivati borbu, konflikt, određenu
radnju dramatične sadržine, i kao takve se grupišu pod boračke igre, dok drugu vrstu
možemo nazvati pasivne.
Glavna težnja igre i umetnosti jeste da funkciju promene pretvore u egzaltaciju, odnosno da
uzdignu do opijenosti i onoga ko stvara i onoga ko uživa. Dakle, igra i umetnost moraju uvek
da pružaju nešto novo, da stalno izazivaju promene u životnoj sredini kako bi funkciji promene
pružile što više podsticaja.

Rakić je smatrao da sve radnje mogu da se podele na one sa spoljnim dejstvom – praktični
život, i na one sa unutrašnjim dejstvom – vaspitanje. Ako se tome doda i nasleđe, onda se
kao rezultat uticaja ova tri činioca dobija obrazovanje.

Vaspitna delatnost je plansko razvijanje ljudskih snaga i deli se na:

privikavanje (do kojeg se dolazi ponavljanjima) sticanje znanja, navika, veština i principa
pravo vaspitanje (zasniva se na podsticajima) razvoj snaga za promenu i prilagođavanje

Pridavajući nasleđu ulogu onog faktora koji u razvoju stavlja granicu nivoa koji može da se
dosegne, smatrao je da su baš zato okolina i vaspitanje jedino što može svesno da se menja.
Vaspitanje ne može da se ograničava specifičnim ciljevima, već njegov jedini cilj može biti
samo usavršavanje individue.
Izvršio je temeljnu kritiku postojeće škole, a razradio svoju ideju u kojoj je spojio „školu
učenja“ i „školu rada“. Smatrao je da škola ne razvija sposobnosti, pogotovo za promenu, što
se zadovoljava jednom površnom spoljnom kulturom, pati od intelektualizma, ne razvija ni
atmosferu ni metode za vaspitanje volje i insistira na pasivnom, mehaničkom učenju.
Težeći da škola bude institucija u kojoj će se pod najpovoljnijim uslovima razvijati sposobnosti
za promenu i ponavljanje, izgradio je viziju škole u kojoj će se ravnomerno smenjivani časovi
sticanja znanja i praktično vežbanje, u kojoj će igra i umetnost zauzeti dostojno mesto, koje
će otvoriti vrata životu u dati detetu potpunu slobodu da razvija svoje potencijale. Zalagao se
za uvođenje „popodneva za igru i umetnost“.

16
NEGATIVNO DEJSTVO: pri igri najlakše izbiju pojedine neplemenite osobine u karakteru
deteta, mogu omladini često pružiti i stvori pogrešnu, odnosno idealizovanu predstavu o
životu.

10) Paja Radosavljević

Rođen je 1879. godine u sremskom selu Obež. Najviše obrazovanje stiče u Beču, Jeni,
Cirihu, Njujorku i na Stanfordu. Svoju karijeru je upotpunio radom na Njujorškom univerzitetu
kao ugledni profesor.
Brojni njegovi prethodnici bavili su se psihologijom ali samo uzgredno jer su se kroz svoje
nastavne aktivnosti bavili i psihološkim temama. Tada je psihologija bila još mlada nauka i nije
bila posebna profesija, te je karakteriše malobrojnost stručnjaka. Dešavalo da jedna osoba
predaje psihologiju, pedagogiju, filozofiju i statistiku, kao i sam Paja Radovanović. U nekim
tekstovima ga nazivaju psihologom a negde pedagogom, a negde koriste i obe odrednice. On
je sebe najčešće predstavljao kao pedagoga, a danas se može reći da se najviše bavio
oblašću koja se danas naziva pedagoška psihologija.
Tada se o psihologiji govorilo kao o eksperimentalnoj pedagogiji, te se u svom delu „Uvod u
eksperimentalnu psihologiju“ bavi pitanjima merenja i eksperimentisanja u proučavanju
duševnih osobina, doprinosa nasleđa i sredine u razvoju dece, individualnim razlikama,
nadarenošću, poremećajima u razvoju... Kao osnivače ove discipline navodi Stenlija Hola i
Mojmana koji i danas važe za autoritete u oblasti psihologije.

Imao je dve doktorske disertacije:

U Cirihu „Eksperimentalna osnova psihologije pamćenja“
U Njujorku na Pedagoškom univerzitetu „Uticaj sadržine reči na primarno pamćenje“

Najkorektnije bi bilo konstatovati da je on bio prvi doktor psihologije kod nas, a da je gotovo
celu svoju karijeru posvetio problemima vaspitanja, školskog učenja i obrazovanja uopšte.
Zanimljivo je da je pisao i o modelu vođenja dokumentacije o svakom učeniku, što bi se
danas moglo nazvati dosijeom učenika.

Može se reći da je bio veliki patriota. Dok je kratko boravio u Somboru (početkom 20. veka)
animirao je učenike u pravcu negovanja nacionalne tradicije. Zbog toga je bio optužen za
nedozvoljeno delovanje, jer je to bilo opasno za položaj škole pred Ugarskim vlastima. Bio je
pokrenut postupak protiv njega, ali se on nije odazvao i daje ostavku na svoje profesorsko
mesto u Somboru i odlazi u Cirih.
Sa učenicima je osnovao društvo SPAS, a sa nastavnicima društvo NADA. Učenici su ga
obožavali jer je uspostavio veoma blizak odnos sa njima, što za to vreme nije bilo uobičajeno.

U Americi je bio blizak sa srpskim intelektualnim krugovim. Družio se i sa samim Teslom ali je
i tamo doživljavao da ga sumnjiče sa antidržavnu politiku.
Želeo je da upozna Američku javnost sa istorijom Jugoslovenskog naroda i političkom
situacijom ali su njegovi radovi ipak ostali nezabeleženi.

17
Stalno je razmišljao o povratku i radu u Srbiji. Kada je stigao, vlasti su ga imenovale za
direktora Učiteljske škole u Derventi a da ga prethodno o tome nisu ni konsultovali. Time je
ispunjen dug prema javnosti koja je zahtevala da se on nađe na nekom rukovodećem mestu
u prosveti. Oni su znali da ta neprimerena ponuda neće biti prihvaćena, te su vlasti ostale na
bezbednoj distanci od ovog veoma aktualnog čoveka u nauci.
Zapravo, on nije bio u konfliktu sa školskim vlastima u Beogradu, oni su ga jednostavno
ignorisali. Čak ni kolegijalne veze koje je posedovao nisu bile od pomoći da se zaposli na
Beogradskom univerzitetu.
Navodi se da su Branislav Petronijević i Jovan Cvijić bili protiv njegovog prijema.

Bio je borac za naučni pristup u vaspitno-obrazovnim problemima, smatrajući da se u osnovi

svake nauke nalazi kritički duh.
Bio je jedan od retkih koji se suprotstavio duhu vremena i autoritetu, rizikujući da ostane
nezaposlen ili da za svoj rad dobije priznanje tek nakon smrti. Odupreo se tadašnjim
strujama, a pre sve herbartijanstvu u obrazovanju i na taj način stekao mnogo neprijatelja.
Međutim, bio je svestan da to donosi osavremenjivanju istraživačkih pristupa i novom radu u
školama.
Verovatno je nevoljnost da ga vide na Univerzitetu bio plod ljudske sujete a što je još važnije,
naučnog mimoilaženja sa tadašnjim autoritetima. Naučne tekovine koje je propagirao su bile
ispred tadašnje obrazovne misli:

pozitivizam
individualizam
eksperimentalizam
interakcionizam
induktivizam

Poslednji put je bio u Srbiji 1925. godine kada je i održao nekoliko predavanja. U to vreme je
vladala nestašica nastavnika ali opet nije nije pozvao Paju. Iako je maštao da penzionerske
dane provede u domovini, sa stručnim radovima se od tada ovde više nije oglašavao.
Zaslužena priznanja je dobio u Americi, tamo gde je i proveo radni vek. No, njegova životna
misija na kraju ipak nije bila realizovana jer je bio ispred svog vremena i suočen sa
nerazumevanjem od strane svog naroda. Umro je 1958. godine

18