ЈУ СРЕДЊОШКОЛСКИ ЦЕНТАР ФОЧА

МЕДИЦИНСКИ ТЕХНИЧАР

МАТУРСКИ РАД

ТЕМА: ПНЕУМОТОРАКС

Ментор: Кандидат:
проф. Срђан Живановић, Ма Жељана Тодоровић

Фоча, јун 2018.

 САДРЖАЈ

1. УВОД ......................................................................................................................................... 4

2. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ...................................................................................... 5

3. ПНЕУМОТОРАКС ................................................................................................................. 7

4. ВРСТЕ ПНЕУМОТОРАКСА ................................................................................................ 7

4.1 Примарни спонтани пнеумоторакс (РЅР) .......................................................................... 8

4.2 Секундарни спонтани пнеумоторакс (ЅЅР) ....................................................................... 9

4.3 Катаменијални пнеумоторакс ........................................................................................... 10

4.4 Трауматски пнеумоторакс ................................................................................................. 10

4.5 Тензијски или вентилни пнеумоторакс ............................................................................ 11

4.6 Хематопнеумоторакс ......................................................................................................... 11

4.7 Контралатерални пнеумоторакс ....................................................................................... 11

4.8 Рецидивирајући пнеумоторакс .......................................................................................... 11

5. УЗРОЦИ НАСТАНКА ПНЕУМОТОРАКСА .................................................................. 12

5.1 Примарни спонтани пнеумоторакс ................................................................................... 12

5.2 Секундарни спонтани пнеумоторакс ................................................................................ 12

5.3 Јатрогени пнеумоторакс .................................................................................................... 13

6. КЛИНИЧКА СЛИКА ........................................................................................................... 14

7. ДИЈАГНОСТИЧКЕ ПРЕТРАГЕ ........................................................................................ 15

8. ЛИЈЕЧЕЊЕ ............................................................................................................................ 16

8.1 Дренажа торакса ................................................................................................................. 16

8.2 Торакоцентеза и апсирација зрака преко катетера ......................................................... 17

8.3 Хируршко лијечење ........................................................................................................... 18

9. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................... 21

2
ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................................................... 22

3
 1. УВОД

Пнеумоторакс се јавља кад зрак продре у плеурални простор између два слоја и
силом их растави. Због тога плуће или чешће, дио плућа - колабира тј. губи еластичност и
због тога остаје без зрака. Узрок те тегобе може бити озљеда прсног коша или што је
чешће, зрак може ући у плеуру из самог плућа. Благи пнеумоторакс ће често нестати сам
од себе, но каткада у плеурални простор уђе више зрака, а посљедица тога је колапс све
већег дијела плућа.

Главни су симптоми губитак даха и болови у прсима, углавном једнострано, а

каткада на доњем дијелу врата. Болови су обично изненадни и продорни, премда се
понекад осјећа само незнатна нелагода у прсима .

У неким случајевима болесник осјећа напетост у прсима. Тежина симптома овиси о

величини оштећене површине и о опћем здравственом стању. Ако су болесници млади,
можда ће осјетити сасвим незнатне болове и мале тешкоће при дисању, премда имају јаки
пнеумоторакс и велику површину колабираног плућа. Ако су болесници средњих година и
имају кронични бронхитис, благи облик пнеумоторакса може бити и те како болан и
изазвати акутне тешкоће у дисању.

Пнеумоторакс је размјерно риједак. У просјечној години отприлике једна на 5000

особа одлази лијечнику због тог обољења. Јавља се углавном код иначе здрави младих
мушкараца и код особа средњих година (мушкараца и жена) чија су плућа већ оштећена од
астме, кроничног бронхитиса, емфизема или неке друге тешке плућне болести.

При оцјени опасности најважнији је начин продирања зрака у плеуру. Блажи облик
пнеумоторакса често не оставља посљедице и нестаје сам од себе. Но ако постоји отвор
који омогућава повећање пнеумоторакса, доћи ће до појачаног губитка даха и јачих болова
како плућа све више колабирају. Ако се поремећај не лијечи вјеројатно ће настати
респираторна инсуфицијенција.

4
 2. АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА

Плућа су парни органи смјештени у прсноме кошу. У њима се обавља измјена

гасова, кисеоник из зрака улази у крв, а из крви се отпушта угљиков диоксид.

Свака плућа имају три стране, које одговарају појединим дијеловима грудног коша.
Facies mediastinalis, медијална страна плућа је благо удубљена и на њој се налази плућни
хилус, који је мјесто уласка душница, крвних жила и живаца. Доња страна, басис
пулмонис, такођер је удубљена те налијеже на свод ошита. Коначно, широка закривљена
површина која је у додиру с ребрима јест фациес цосталис, ребрена страна плућа. Плућа су
чуњастог облика те им се врх, apex pulmonis, издиже изнад нивоа кључне кости.

Лијево је плућно крило нешто мање од деснога те на својој медијалној страни има
срчани урез у који улијеже срце. Лијево крило има два плућна режња, lobi pulmones, док
десно има три. Режњеви су везивним преградама даље подијељени у мања подручја,
плућне одсјечке или сегменте. Десно крилоима десет, а лијево девет сегмената.

Функционална јединица плућнога ткива јест плућни мјехурић, алвеола, и у њему се

одвија измјена плинова. У сваком плућу има приближно 350 милијуна алвеола што збројно
ствара велику површину на којој се измјена плинова стварно и одвија. Унутарња површина
алвеоле обложена је посебном твари, плућним сурфактантом, који смањује површинску
напетост те онемогућује колапс алвеоле.

Серозна мембрана која припада плућима назива се плеура и састоји се од двају

листова. Први лист плеуре или поребрица облаже стијенке прсне шупљине с унутрашње
стране. Други лист плеуре или поплућница (pleura viscelaris), облаже плућа цијелом
површином, изузев у подручју хилуса гђе у плуће улази плућни коријен. Оба листа
међусобно су повезана дупликатуром серозне мембране, односно мезентеријем
(месопнеумониум) који се налази на медијастиналној површини у фронталној равнини.

5
 Површина оба листа плеуре глатка је, сјајна и влажна, што омогућује да
паријетални и висцеларни лист неометано клизе један по другоме.

Између паријеталног и висцеларног листа плеуре налази се плеурална шупљина

(цавитас плеуралис) као капиларни процијеп у кому влада негативни тлак. Негативни тлак
међусобно приљубљује листове плеуре. Десна и лијева плеурална шупљина нису
међусобно повезане. У плеуралној шупљини налазе се простори или џепови који нису
испуњени плућима. То су рецесуси, резервни простор који плућа ђеломично испуњава
једино у случају дубока удисаја.

Слика 1. Анатомија плућа

Преузето: http://www.onkologija.hr/pluca-anatomija-i-fiziologija/

Процес дисања витална је функција организма. У случају нарушене цјеловитости

прсне стијенке, односно оштећења паријеталне плеуре (простријелна или убодна рана на
прсишту), онемогућено је дисање. Тада тијеком удисаја, зрак извана улази кроз озљеду у
плеуралну шупљину, настаје негативан тлак, те висцеларна плеура није више приљубљена
уз паријеталну плеуру. Такво стање назива се пнеумотораксом.

6
 3. ПНЕУМОТОРАКС

Пнеумоторакс је накупљање зрака у плеуралној шупљини. Може настати озљедом

прсног коша. Будући да је атмосферски тлак већи од тлака у плеуралној шупљини, зрак
навире у шупљину те листове плеуре. На захваћеној страни посљедично долази до колапса
плућног крила.

Слика 2. Пнеумоторакс

Преузето: http://www.stetoskop.info/Pneumotoraks-epidemiologija-lecenje-4965-s2-content.htm

4. ВРСТЕ ПНЕУМОТОРАКСА

Пнеумоторкас се дијели на спонтати и трауматски. Спонтати се може

класификовати као примарни или секундарни. Трауматски пнеумоторакс настаје као
посљедица тупих или пенетрарних повреда грудног коша (отворени пнеумоторакс) или
након јатрогених повреда (дијагностички или терапијски поступци). Према трајању

7
пнеумоторакс може бити акутни или хронични, а према величини комплетни или
парцијални (на примјер апикални, парамедијастинални, субпулмонални).

4.1 Примарни спонтани пнеумоторакс (РЅР)

Јавља се претежно код здравих мушкараца млађе животне доби (20-40 година),
вишег раста и астеничке конституције с позитивном анамнезом пушења. Иако се описује
учесталост од 5 до 10 случајева на 100 000 особа током календарске године, вјероватноћа
је засигурно виша, јер већина пацијената без изражених тегоба не тражи помоћ доктора.
Чешће је на десној страни, а у мање од 10% случајева на обје стране. Описана је породична
склоност развоја PSP посебно код оних са HLA хаплотипом А2B40 и алфа1-атнтитриспин
фенотипом М1М2. Породична анамнеза је позитивна чешће код жена код којих се прва
атака спонтаног пнеумоторакса јавља 2-5 година прије него код мушкараца. Постоје
индиције да се у неким случајевима спонтани пнеумоторакс насљеђује аутосомно
доминантно или полно рецесивно.

Већина епизода PSP настаје у мировању. Чешћи је при паду атмосферског притиска
зрака (10 милибара/24 сата) и код неких занимања (рониоци, радници у кесонима, пилоти и
летачко особље). Код готово свих болесника се јавља бол праћена задухом, понекад и
надражајним сувим кашљем. Тегобе су обично пропорционалне нивоу колапса плућног
паренхима. Физикалним прегледом ће се особа са комплетним PSP уочити смањена
покретљивост грудног коша, тахикардија, хиперсонорност, смањени фремитус и
ослабљено до нечујно дисање. Симптоми и клинички знакови су у правилу мање изражени
током сљедећа 24 сата независно о терапији.

Дијагноза PSP се поставља на темељу анамнестичких података и радиолошког

налаза, прегледне снимке прсног коша учињене у усправном ставу пацијента. Код мањих
апикалних парцијалних пнеумоторакса, RTG снимak учињен у експирију или бочном
лежећем положају пацијента може побољшати визуализацију висцералне плеуре.

8
 Иако пацијенти са PSP немају клинички манифестну плућну болест, у већини
случајева виде се булозне промјене (чак обострано) у вршцима горњих и доњих плућних
режњева. Ове колекције зрака настају након руптуре алвеола и његовим продором у
плућни интерстициј којим се шире према периферији или плућном хилусу. Накупине зрака
на периферији плућа ограничене су висцералном плеуром, а ако се зрак шири према
хилусу и продире у медијастинум (пнеумомедијастинум), порастом интрамедијастиналног
тлака, долази до прснућа медијастиналне плеуре и развоја пнеумоторакса. Механизам
настанка булозних промјена није познат. Вјерује се да је њихов развој увјетован упалном
реакцијом која доводи до деструкције еластичних плућних нити, што се често догађа у
пушача. Уз то, упалом изазвана опструкција малих дишних путова доводи до развоја
валвуларног механизма с једносмјерним протоком зрака према алвеолама. Пораст
интраалвеоларног тлака узрокује руптуру алвеола и продор зрака у интерстициј. Пушење
повећава ризик развоја пнеумоторакса, док апстиненција пушења смањује његову
учесталост. То потврђује теорију да би споменути патогенетски механизам опструкције
малих дишних путова могао бити одговоран за развој PSP.

Општеприхваћеном патогенетском механизму пнеумоторакса, прснуће булозних

промјена на површини плућа кад пораст тлака у булама надвлада еластичност висцералне
плеуре, супротстављају се патохистолошке анализе које не откривају дефект на
висцералној плеури кроз који би зрак ушао у плеуралну шупљину.

4.2 Секундарни спонтани пнеумоторакс (ЅЅР)

Представља компликацију, претходно клинички доказане, плућне болести.

Учесталост SSP као и рецидива слична је оној код PSP, чешћа је у старијој животној доби
(>60 г.) када је и највећа инциденција кроничних плућних болести.

Диспнеја је водећи симптом чак и у оних са парцијалним пнеумотораксом, а бол у

прсном кошу је присутна у већине болесника. За разлику од PSP симптоми не престају
спонтано, а тешка хипоксемија, хиперкапнија и хипотензија нису ријетке. Типични
физикални налаз често је маскиран основном болешћу плућног паренхима, посебице у

9
болесника са кроничном опструктивном болести (KOPB). У тих болесника изненадна
диспнеја треба побудити клиничку сумњу на SSP особито ако је праћена боловима на
једној страни прсног коша.

За потврду дијагнозе, обично је достатан конвенционални радиограм прсног коша,

но у болесника са булозним емфиземом, велика була у плућном паренхиму може изгледом
имитирати пнеумоторакс. У том ће случају CT разјаснити дијагнозу. Бројне плућне
болести могу бити комплициране развојем секундарног пнеумоторакса или је ССП њихова
прва манифестација. С патофизиолошког гледишта, чимбеници опструкције и развоја
раније споменутог валвуларног механизма у дисајним путевима болесника са SSP могу
бити:
• интралуминални (акумулација ексудата, крвни угрушак, тумор),
• интрамурални или паријетални (задебљање стјенке бронха због упале или
тумора) и
• перибронхијални (интерстицијска пнеумонија, фиброза).

4.3 Катаменијални пнеумоторакс

Риједак је облик секундарног пнеумоторакса који се јавља унутар 48х од почетка

менструације у пременопаузалних жена и понекад у постменопаузалних жена које узимају
естроген. Узрок је интраторакална ендометриоза, могуће због миграције перитонеалног
ендометријалног ткива кроз дефекте ошита или емболизацијом кроз вене здјелице.

4.4 Трауматски пнеумоторакс

Трауматски пнеумоторакс настаје као посљедица озљеда прсног коша:

• код отворених и затворених озљеда прснога коша као резултат озљеде плућа
или трахеобронхалнога стабла;
• код пенетрантне ране торакалне стијенке, без оштећења плућног паренхима;

10
 • каткада код перфорације једњака зрак из медијастинума (пнеумомедијастинум)
може проћи у прсиште.

4.5 Тензијски или вентилни пнеумоторакс

Ако је болесник озлијеђен тако да уз пенетрантну озљеду прсног коша постоји и

озљеда плућа, зрак улази у торакалну шупљину кроз отворену рану прсног коша, с једне, и
кроз озлијеђена плућа, с друге стране. Ако се затвори отвор на прсном кошу на
традиционалан начин, не користећи се непропусним покровом који имитира једносмјерни
вентил, зрак ће и даље улазити у торакални простор са сваким удахом, тлак ће расти и
угрожавати животне функције.

4.6 Хематопнеумоторакс

Може се наћи у 5 -12 % болесника са спонтаним пнеумотораксом, углавном у

мушкараца млађе доби. У већини је случајева крварење посљедица раздеротине
васкуларизираних прираслица између висцеларне и паријеталне плеуре, а рјеђе
васкуларизираних булозних промјена плућног паренхима. Клиничка слика овисит ће о
количини изгубљене крви.

4.7 Контралатерални пнеумоторакс

Компликација која се јавља у 5 – 14 % болесника са спонтаним пнеумотораксом.

Најчешће је то секундарни спонтани пнеумоторакс у болесника с малигним туморима
мазенхималног или хематолошког подријетла.

4.8 Рецидивирајући пнеумоторакс

Јавља се у 30 % особа с првобитном појавом пнеумоторакса лијечених

опсервацијски, торакоцентезом или дренажом прсишта. Већина се рецидива јавља унутар
шест мјесеци до двије године након прве епизоде. Након првог, учесталост даљњих
рецидива се прогресивно повећава.

11
 5. УЗРОЦИ НАСТАНКА ПНЕУМОТОРАКСА

5.1 Примарни спонтани пнеумоторакс

Примарни пнеумоторакс настаје без трауме или неког очигледног разлога. Јавља
код иначе здравих особа за које се зна да немају познату плућну болест.

Узроци:
1. Тјелесно напрезање при роњењу и неправилан изрон са заустављеним дисањем.
2. Боравак у простору повишеног притиска (кесони, тунели и рудници под
притиском).
3. Летење авионима и летјелицама на великим висинама (због декомпресије коју
може изазвати неисправна опрема, квар на мотору авиона, оштећења кабине на
великим висинама итд.).
4. Удар зрачног вала код Бласт озљеда изазван разним врстама експлозије.
5. Цестовне, зрачне и поморске несреће.
6. Пад са висине.
7. При трчању, ношењу терета, физичком раду, порођају, отежаној дефекацији,
говору, кашљу.
8. Код појединих особа пнеумоторакс може настати и при мирном лежању и без
посебних повода.

5.2 Секундарни спонтани пнеумоторакс

Секундарни спонтани пнеумоторакс настаје као компликација клинички или

радиографски утврђене болести плућа, најчешће кроничне опструктивне болести плућа.
Узроци:
1. Болести плућа:
 Астма
 Цистична фиброза плућа
2. Болести интерстицијума плућа:

12
  Фиброза плућа
 Саркоидоза
3. Упални процеси у плућима:
 Туберкулоза
 Бактеријске инфекције
 Паразитарне инфекције
 Гљивичне инфекције
 АИДС
4. Тумори:
 Примарни тумор плућа
 Секундарни тумор плућа
5. Остало:
 Марфанов синдром
 Хистиоцитоза
 Склеродермија
 Лимфангиолеиомиоматоза
 Болести колагена

5.3 Јатрогени пнеумоторакс

Јатрогени пнеумоторакс је тип трауматског пнеумоторакса који постаје све

учесталији.
Узроци:
1. Пункција плеуралне шупљине
2. Катетеризација централне вене
3. Плеуроцентеза и биопсија плеуре
4. Трансбронхална ендоскопска биопсија плућа
5. Баротраума у току хипербаричне оксигенотерапије

Овај облик пнеумоторакса може настати као компликација након дијагностичких или
терапеутских интервенција.

13
 6. КЛИНИЧКА СЛИКА

Симптоми су пнеумоторакса нагла торакална бол и поступна прогресија диспнеје.

Овисно о величини пнеумоторакса симптоми могу бити минимално изражени или не
морају бити уопће изражени, при чему може проћи и неколико дана након почетка
симптома, прије него што се болесници јаве лијечнику, или у крајњем случају уопће не
јаве, те пнеумоторакс прође незабиљежено. Из тог разлога претпоставља се да је стварна
инциденција пнеумоторакса у свијету виша од споменуте. Болесник је често тахипноичан,
на страни пнеумоторакса је смањена покетљивост прсног коша, перкуторно налазимо
хиперсонаран плућни звук до тимпанизма, а аускултаторно јако ослабљено или посве
нечујно дисање.

Блажи пнеумоторакси су повремено асимптоматични. Најчешћи симптоми

пнеумоторакса су диспнеја и плеуритична прсна бол. Диспнеја може бити нагла или
почети поступно, овисно о брзини развоја пнеумоторакса и његовој величини. Бол може
опонашати перикардитис, пнеумонију, плеуритис, плућну емболију, мускулоскелетну
озљеду (када се бол преноси у раме) или интраабдоминални процес (када се бол преноси у
абдомен). Бол може такођер опонашати исхемију срца, иако типично бол при срчаној
исхемији није плеуритична.

Одсутан тактилни фремитус, хиперрезонанција на перкусији и ослабљени звукови

дисања на захваћеној страни класични су налази на физикалном прегледу при
пнеумотораксу. Ако је пнеумоторакс велик, захваћена страна може бити повећана, а
душник видљиво помакнут према супротној (незахваћеној) страни (девијација трахеје
према незахваћеној страни). С тензијским пнеумотораксом може се јавити и хипотензија.

Карактеристичан Њиллиамсонов знак: нижи крвни тлак у нози него у руци на

страни захваћеној пнеумотораксом.

14
 7. ДИЈАГНОСТИЧКЕ ПРЕТРАГЕ

Поставља се на основу анамнезе, клиничке слике, лијечничког прегледа и

дијагностичких претрага:
1. инспекција прсног коша: открива крутост захваћене стране прсног коша, напете
и растегнуте вратне вена, појаву хипотензије и тахикардије,
2. палпацијом: осјећа се пуцкетање испод коже, са знаковима поткожног емфизема
(зрак у ткиву),
3. перкусијом (ударањем по прсном кошу): чује се хиперсонични звук на болесној
страни прсног коша,
4. аускултацијом стетоскопом: чује се смањен или је одсутан шум над плућним
крилом захваћеним пнеумотораксом,
5. рендгенографија срца и плућа,
6. плеуроскопија,
7. лабораторијска испитивања,
8. цитолошка, микробиолошка и биокемијска испитивања,
9. плинска анализа крви (која показује; пХ мањи од 7.35 , парцијална артеријски
притисак кисика мањи од 80 мм Хг и артеријски притисак угљичног диоксида
већи од 45 мм Хг).
Слика 3. RTG приказ пнеумоторакса

Pреузето: http://www.stetoskop.info/Pneumotoraks-epidemiologija-lecenje-4965-s2-content.htm

15
 8. ЛИЈЕЧЕЊЕ

Блажи пнеумоторакс с непенетрантном озљедом и без знакова крварења у прсишту

није потребно дренирати, јер се зрак спонтано апсорбира.

8.1 Дренажа торакса

Торакална дренажа представља кируршки поступак у току којег се уз помоћ дрена

постиже комуникација интраплеуралног простора и пумпе. Примјењује се код:
• већег пнеумоторакса (обично ако је више од 30 до 50 % плућа колабирано),
• хематопнеумоторакса,
• пнеумоторакса који је резултат пенетрантне повреде.

Поступак увођења торакалног дрена:

Потребно је информирати болесника о индикацији и техници постављања дрена,
упозорити болесника на могуће неугодне симптоме реекспанзије плућа (бол у раменима и
прсима, кашаљ, брадикардија и синкопа). Потребно је одредити врсту анестезије, а када је
болесник немиран, седирати га. Болесников хемиторакс лагано је подигнут с руком изнад
главе. Идеално је мјесто И. или В. интеркостални простор у предњој или средњој
аксиларној линији непосредно уз набор великог пекторалног мишића. Ињицира се локална
анестезија на предвиђеном мјесту инцизије око 2-3 цм. Затим се обавља тупа дисекција уз
горњи руб доњег ребра и увлачи се торакални дрен или тупом дисекцијом или оштро с
троакаром. Припрема се У- шав, који се ставља око дрена ради спречавања изласка зрака
или текућине након вађења торакалног дрена. Поставља се шав за фиксирање торакалног
дрена.

Индикације за вађење торакалног дрена:

Индикације су када престане флуктуација ступца текућине у цијеви којом текућина
излази из торакса до мјерне врећице, када дневна количина текућине која излази из
прсишта износи мање од 100 ml, када престане излазити зрак, послије 24-сатног клемања
торакалног дрена. Торакални дрен који је појем активном сукцијом не смије се вадити из

16
прсишта. Код овог поступка прво је потребно спријечити комуникацију негативног тлака и
прсишта (постављање клема на дрен). Послије вађења дрена треба учинити контролну
RTG снимку плућа.

Компликације торакодренаже су:

1. погрешно постављен дрен који се налази у меком ткиву торакалног зида,
2. дрен у неодговарајућем плеуралном простру,
3. озљеда интраторакалних структура (срце, велике крве жиле),
4. торакални дрен у абдоминалној шупљини,
5. кожно крварење или крварење из интеркосталних артерија,
6. озљеда вене цаве супериор или инфериор.

Ријетке компликације су:

1. Хорнеров синдром,
2. парализа дијафрагме,
3. некротизирајући фасцитис,
4. хилоторакс.

8.2 Торакоцентеза и апсирација зрака преко катетера

Перкутана аспирација зрака иглом или преко уведеног танког катетера даје
резултате у око 50% болесника. Недостатак ових техника је висока учесталост рецидива
(>40%), могућност развоја компликација, а у случају аспирације зрака катетером, његово
често зачепљење.

17
 Слика 4. Торакоцентеза

Преузето: http://sh.wikipedia.org/wiki/Pneumotoraks#mediaviewer/Datoteka:Thoracentesis.jpg

8.3 Хируршко лијечење

Циљ је кируршког лијечења уклањање могућег извора уласка зрака у плеуралну

шупљину и превенција рецидива пнеумоторакса. У плеурални простор може се
приступити на два главна начина: торакотомијом или минимално инвазивним кируршким
приступом, тзв. видеоторакоскопијом (VATS – video assisted thoracoscopic surgery).

VАТЅ је ендоскопска техника која се састоји од упорабе торакоскопа, инеструмента

на чијем се врху налази видеокамера, и монитора. Болесник лежи на боку као и код
торакотомијског приступа. Обично се ради техника “трокута“ с три инцизије. Инфериорна
инцизија за торакоскоп се поставља у седми или осми интеркостални простор у средњој
аксиларној линији. Друге двије инцизије су обично резервиране за кируршке предмете
(хватаљку, скалпел).

18
 Врсте торакотомије:
1. Постеролатерална торакотомија:
 Болесник лежи на боку,
 Раме је под углом од 90 степени,
 Инцизија започиње испред предње пазушне линије, наставља се испод врха
лопатица и потом вертикално уз медијални руб лопатице,
 Прије затварања грудног коша поставља се торакални дрен,
 Перикосталним шавовима се приближавају рубови торакотомије и ране се
затвара по слојевима.
2. Средња торакотомија или поштедна торакотомија:
 Болесник у истом положају као код постеролатералне торакотомије,
 Инцизија нешто краћа,
 Изводи се упоредно са жељеним интеркостланим простором,
 Најчешће четврти интеркостални простор.
3. Предња торакотомија:
 Болесник је у лежећем положају на леђима,
 Инцизија се изводи у висини четвртог или петог интеркосталног простора и
завршава пресијецањем грудних мишића.
4. Отворена торакотомија:
 Хируршки приступ који показује најнишу стопу рецидива,
 Приступа се најчешће кроз трећи интеркостални простор.

Wedge ресекција буле и дијела апекса:

Код локализације патолошког супстрата у апексу доњег плућног лобуса или у
стражњем сегменту доњег плућног лобуса препоручљива је инцизија у тзв. сигурносном
трокуту (трокут у аксили ограничен с мишићем пецторалис мајор, антериорно с мишићем
латиссимус дорси и постериорно с линијом која иде кроз четврти интеркостални простор).

Код локализације патолошког супстрата у средњем лобусу, лингули или

антериорном сегменту горњих и доњих лобуса, препоручљива је инцизија кроз пети

19
интеркостални простор. Код локализације патолошког супстрата у апексу плућа
препоручљива је инцизија кроз пети интеркостални простор у стражњој аксиларној линији.
Облитерација плеуралног простора изводи се паријеталном плеуректомијом. , механичком
или термичком абразијом, што доводи до спајања плеуре и фиксацијом плућа за
ендоторакалну фасцију

20
 9. ЗАКЉУЧАК

Примарни спонтани пнеумоторакс често је обољење код млађих људи, док се

спонтани чешће јавља код старијих болесника. Трауматски пнеумоторакс чешћи је код
старији популације, а рецидивирајући код млађих болесника.

Пнеумоторакс наизглед је једноставна болест, но с могућношћу настанка већих

компликација. Треба је сматрати једном од „тешких“ респирацијских болести. Увијек је
нужно провјерити и потврдити дијагнозу, правовремено реагирати. Ради побољшања
сигурносних мјера лијечења на радноме мјесту треба познавати основне чињенице о
болестима те све наведене теоретске стручно-знанствене поставке здружити са
сестринским планом здравствене његе.

Сестрински план здравствене његе утемељен на знанственим доказима осигурава

здравствене ђелатнике и болесника од могућих нежељених посљедица те истодобно
подиже ступањ сврсисходности наведених мјера лијечења.

21
 ЛИТЕРАТУРА

1. Ковачевић Н., Лукић К., “Анатомија и физиологија”, Медицинска наклада,

Загреб, 2006.
2. Прпић И., “Кирургија”, Медицинска наклада, Загреб, 1996.

22