Универзитет у Приштини - Косовској Митровици

Учитељски факултет у Призрену - Лепосавићу

Предмет: Општа психологија

Тема: Утицај културе на социјализацију детета

-семинарски рад-

Ментор: Студент:
Проф. др Емилија Марковић Јелена Аксентијевић

Лепосавић, 2021.
 Садржај

Увод ......................................................................................................................................... 1
1. Социјализација ..................................................................................................................... 2
1.1. Извори социјализације ........................................................................................... 6
2. Агенси социјализације који утичу на социјализацију деце ............................................... 7
2.1. Култура ................................................................................................................... 8
Закључак ................................................................................................................................ 13
Литература ............................................................................................................................. 14
 Увод

Људска јединка се рађа као најнеспособнија од свих врста живих бића, без свих оних
особина које је разликују од осталих живих бића, без икаквих знања, навика, културе и
морала. Рађа се само са одређеним бројем нагона и рефлекса, као нехуманизована и
несоцијализована биолошка креатура. Међутим, људска јединка рађа се са могућностима
да се развије много више него било која друга јединка захваљујући деловању социјалних
фактора. Њен развој постиже се процесом социјализације. Социјализацијом, она стиче
велики фонд знања, вештина, навика и развија веома сложене особине и способности и
стиче све оне квалитете који је суштински разликују од других јединки.

Постоји много антрополошких, социолошких и других дефиниција културе, а

конструктивније је посветити се актуелним промишљањима културе, која су унела значајне
новине у односу на класично и прилично недостатно схватање овога појма. Остаје неспорно
да је култура специјалан трансбиолошки простор и фундаментална категорија људског
живота; она у нераздвојној спрези са друштвом чини тај живот могућим и квалитетнијим.
Култура даје и печат друштву као глобалној институцији организацијом материјалне
производње и друштвене репродукције, институционализацијом друштвених улога и
правила понашања, мрежом информација, вербализацијом искуства и стечених знања. Као
интерпретација дате друштвене реалности култура омогућује конкретније ситуирање
индивидуа у социјални контекст, јер пружа могућност разумевања специфичних значења
која се разликују од културе до културе и дају једној популацији својеврсност, а не само
заједнички оквир.

2
 1. Социјализација

Термин социјализација први пут употребљен је крајем деветнаестог века, а у

социологији се користи од двадесетог века, под утицајем америчке социологије, са
нагласком на утицај социјалне средине на развитак личности. Психички живот човека
одређен је социјалним условима, друштвени чиниоци утичу на мишљење, осећања и
особине људи, што је у стручној јавности одавно уочено, па је и људско понашање знатним
делом друштвено понашање. "Социјализација је главни друштвени принцип због тога што
је она процес у којем људско биће постаје човек насупрот његовој или њеној неопходној
припадности друштвеној групи или друштвеним групама. Законит процес настајања
друштвеног бића кроз процес социјализације има за нужну последицу три динамике:
екстернализацију, интернализацију и објективизацију" (Mulkey, 1993:88). Процес
социјализације путем тих динамика (екстернализације, интернализације и објективизације)
снажно утиче на темељни процес структурирања личности, односно на формирање личног
и друштвеног идентитета. Овакво становиште посебно нам је интересантно због
употребљеног израза законит јер он директно имплицира улогу државе у социјализацији.

Социјализација првенствено зависи од учења, тачније социјалног учења. Иако појам

социјализација нема усаглашену дефиницију, аутори су начелно сагласни да је
социјализација процес у коме јединка усваја одређене облике понашања за које биолошки
није предодређена. "Социјализација личности одређује се као процес којим новом члану
друштва бивају пренесене вредности, норме, ставови, културне тековине и шире друштвено
искуство претходних генерација неке друштвене групе или друштва у целини" (Томас,
Инксон, 2011:596). Крстић социјализацију дефинише као "процес којим човек развија
функције неопходне за пасивно и активно учествовање у друштвеним односима" (Крстић,
1988:575). Звонаревић под социјализацијом подразумева "све утицаје друштва и његових
јединица (група, институција) на појединца којима се он припрема за преузимање свих
друштвених улога које му припадају и којима он ствара своју личност, развија свој
индивидуалитет. Појединац у томе не реагује само биолошки и механички, већ и активно и
креативно" (Звонаревић, 1973:14).

3
 Социјализације подразумева сложени, континуирани процес социјалне интеграције
појединца у различите контексте друштвене стварности, током кога он интернализује
социокултурне садржаје из окружења. Неки аутори уместо појма социјализације
употребљавају појам културализација или акултурација. "Социјализација јесте процес
путем којег чланови друштва усвајају оне облике понашања који су карактеристични за
културу којој припадају. Нема детета које би могло да се одупре деловању културе и
културних норми и које би могло да не усвоји за одређену културу карактеристичне облике
понашања" (Рот, 2010б:87). Појам социјализације ипак шири, јер он представља процес
настајања људског социјалног бића уопште, док појам културализације означава усвајање
одређеног садржаја неке културе. Како се ова два појма разликују по ширини, можемо рећи
да се процес културализације одвија паралелно и у оквиру процеса социјализације.

Централни проблем психолошког проучавања социјализације јесу управо врсте и

облици учења преко којих се социјализација остварује. Проучавањем тога проблема желе
се утврдити основни начини учења, посебно социјалног учења. "Социјализација представља
изучавање деловања социјалних фактора у процесу социјализације. Међу тим социјалним
факторима разликујемо две групе. Прву групу чине фактори које зовемо извори
социјализације (култура и друштво) док су у другој групи агенси социјализације
(преносиоци, вршиоци, посредници), преко којих се социјализација остварује" (Рот,
2010б:90). Ове групе проблема укључује и изучавање фактора који олакшавају или
отежавају остварење одређених, друштвеном схватању, усклађених облика социјалног
понашања.

У литератури се најчешће разликују примарни и секундарни типови социјализације.

"Примарна социјализација одвија се у раном периоду детињства, обично у оквиру
породице. Та рана социјализација омогућује да дете постане свесно ко је и осигурава основу
за свако касније учење јер је део културног капитала усвојило од родитеља и од одраслих
чланова шире породице. Секундарна социјализација је доживотна а почиње укључивањем
појединца у систем образовања" (Рот, 2010a:69). Неопходно је истаћи да и у примарној и у
секундарној социјализацији деца и ученици, касније одрасле јединке друштва, нису пасивни
учесници у интеракцији, него су и активни агенси те могу селектовати оно што ће
прихватити и оно што ће одбацити у том процесу.

4
 Социјализацијом, са једне стране, појединац постаје део друштва, бива оспособљен
за друштвени живот, а са друге, социјализација је и процес у коме се изграђује његова
личност, са многим општим, људима заједничким карактеристикама, али и специфичним –
личним. "Социјализацијом се изграђује и друштвено биће, али и субјективни интегритет
личности. Оне сa једне стране, чине процес прилагођавања и идентификације са социо-
културном средином, а са друге, процес индивидуације, односно, развијање унутрашњих
потенцијала индивидуе у мањем или већем складу са захтевима и нормама средине. Оба
аспекта садржана су у процесу формирања како персоналног тако и колективних
идентитета. У првом нагласак је на индивидуалним компонентама, а у другом на уклапању
у дати социјални контекст" (Голубовић, 1981:249). Током периода адолесценције процеси
прилагођавања, идентификације и индивидуације, имају централно место. "Током тих
неколико година млади дефинитивно престају да буду деца али још увек нису одрасли, те
је главни психосоцијални задатак адолесценције формирање чврстог личног идентитета
састављеног од афективних и когнитивних компоненти. Такав идентитет подразумева скуп
ставова, убеђења, осећања о себи и сопственом понашању, жељама и аспирацијама (Капор-
Стануловић, 1988: 107). Једна од такође битних карактеристика адолесценције јесте
интезиван развој социјалног понашања.

У том периоду међу значајнијим задацима је постизање задовољавајућег нивоа

социјализације. Покретач процеса социјализације је потреба адолесцента за активним
укључивањем у своје друштвено окружење, жеља за припадањем и прихватањем, али да су
у том процесу адолесценти изложени притисцима унутрашње реалности (психолошке) и
притисцима времена у ком живе, односно, спољашње (социјалне) реалности. "Под овим
утицајима дете се трансформише у самосталну одраслу особу. Ти преображаји су веома
бурни и интезивни. Они могу пореметити психолошку стабилност адолесцента, нарушити
његову емотивну и социјалну функционалност. Са друге стране, околина коју чине
родитељи, породица, школа, вршњаци, медији, може да одигра улогу потпорног или
деструктивног чиниоца, да помогне или отежа адолесцентима сналажење у новонасталим
изазовима" (Ђурић, 1999:32). Квалитет и квантитет садржаја социјализације, као и начин на
који агенси социјализације преносе тај садржај у процесу јесу кључни елементи за
формирање личног идентитета друштвено-индивидуалног карактера појединца а самим тим
и друштва.

5
 1.1. Извори социјализације

Формирање и развој личности у средини која има групна обележја и остварује се под
утицајем социјалних агенаса (фактора), назива се социјализација. Социјализацијом,
односно, путем социјалног учења (учења под дејством социјалних фактора), постепено,
живећи у друштвеној средини и учећи у њој, људска јединка стиче навике, знања, вештине,
способности, особине и начине понашања који јој омогућавају да живи и делује у друштву
и да постане особа и личност. "Дете по рођењу, није ни социјално ни несоцијално биће, оно
је само потенцијално способно за социјални развој. У раном детињству, највећи утицај има
породица. Преко родитеља, са којима се деца индентификују, који представљају узор за
децу, преносе се друштвено прихваћена схватања, пожељне особине, жељено понашање
што представља један од најважнијих чинилаца у развитку личности" (Ђорђевић, 1988:52).
Путем социјализације настоје се формирати код појединца сасвим одређене особине и
начини понашања.

Ту, пре свега. мислимо на оне који се у одређеној култури и одређеном друштву
сматрају вредним и пожељним. Из тог разлога социјализација увек има одређени садржај.
"Садржај прописују извори социјализације а преносе га агенси социјализације. Извори
социјализације су култура и друштво. Они су извор друштвених схватања. Култура и
друштво одређују циљеве, садржај и средства социјализације; они прописују норме,
стандарде, вредности и веровања које ће дете усвајати током одрастања" (Требјешанин,
Лаловић, 2011:85). Друштвени систем са својом идеологијом и култура са својим
стандардима и нормама основни су фактори који одређују садржај социјализације; главни
су извори социјализације.

6
 2. Агенси социјализације који утичу на социјализацију деце

Процес социјализације подразумева социјално учење у друштвеном окружењу.

"Социјализација као активни процес развијања људских способности неопходних за
активно и пасивно учествовање у друштвеним системима, одвија се као непрекидни
интерактивни однос појединца и социјалног окружења. Процес учења у друштвеним
системима означава превалентну чињеницу да се социјализација одвија искључиво у
садејству више друштвених чинилаца" (Ђуришић-Бојановић, 2008:74). Ако би се
социјализација и процес социјалног учења користили као синоними, онда би мигли да
изведемо закључак да је социјално учење неопходни развојни процес који треба да омогући
спознају правила и прихватање друштвене реалности. Друштвена ралност носи одлике
времена, поднебља, економских, политичких и верских специфичности које ће утицати на
формирање и прихватање социјалних образаца. Пошто се социјализација сваке особе одвија
у конкретним друштвеним условима, закључујемо да је овај процес динамичан,
интерактиван и носи персоналне карактеристике и карактеристике непосредног окружење
у којима се одвија.

За процес социјализације су битни и њени агенси. "Агенси социјализације јесу

друштвени чиниоци који представљају заступнике друштва и културе. Агенаса
социјализације има много: породица, вртић, школа, вршњача група, радно место, религија,
друштвене организације, институције, средства масовне комуникације, заправо свака група,
сваки члан друштва може бити агенс социјализације – може бити преносилац друштвених
схватања о понашању" (Рот, 2010а:142). Агенси социјализације непосредно утичу на процес
социјализације. Они су оруђа друштва. "За разлику од извора социјализације, они су само
преносиоци социјализације, који су и сами одређени и контролисани изворима
социјализације. Они врше пренос културних норми и образаца понашања на дете и зато се
зову вршиоци, преносници или посредници социјализације" (Требјешанин, Лаловић,
2011:29) Многи аутори, као најважнијим агенсима социјализације сматрају: културу,
друштво, породицу, школу, вршњачку групу, друштвене организације и средства масовне
комуникације.

7
 2.1. Култура

Одређење културе као извора социјализације подразумева широку перспективу из

које треба сагледати све феномене који чине културу. "Списак феномена који чине садржај
појма културе је огроман а само неки од њих су: језик, знање, уметност, игра, обичаји, вера,
веровања, вредности, морал, идеологија, закон, институције, навике, научена понашања,
начин живота, алати, оруђа, технологија (начин рада) итд" (Требјешанин, Лаловић,
2011:27). Сви ови, међусобно повезани феномени, врше одређени утицај на појединце који
чине друшто.

Културу треба разумети као моћан извор социјализације данашњег српског друштва
кроз изразито широко одређење појма. "Културу као извор социјализације треба посматрати
као појаву са огромним бројем поља деловања различитих феномена, која својим садржајем
учи пожељном обрасцу понашања појединце у друштву, тачније социјализује их преко
агенаса социјализације, али, такође, треба имати у виду следеће: 1) да је култура изразито
општи појам који се тиче одређеног друштва а не природе; 2) да културу чини огроман број
феномена апстрактне, духовне и материјалне природе; 3) да је култура као континуиран
процес склона природним или вештачки изазваним променама, 4) да врши директан и
пресудан утицај на појединца а самим тим и на друштво у целини" (Гиденс, 2003:22).
Култура се може концепцијски разликовати од друштва, али да између та два појма постоји
веома уска веза, и да је друштво систем међусобних односа који повезује појединце. Сва
друштва повезана су чињеницом да су њихови чланови организовани у јасно структуисане
друштвене односе, у зависности од јединствене културе којој припадају. "Ниједна култура
не може постојати без друштва. Исто тако, ни једно друштво не би могло постојати без
културе. Кад не би било културе, ми уопште не бисмо били људи, на овај начин на који
обично разумемо овај појам. Тај начин који нас чини људима уоквирен је извесним идејама
које одређују шта се сматра важним, вредним и пожељним" (Гиденс, 2003:24). Те вредности
и норме могу се временом мењати, у зависности од климе која влада духом времена.

8
 Култура је у најопштијем смислу свеукупност човекових материјалних и духовних
творевина. Она је сложен систем који се традицијом преноси с генерације на генерацију.
Односи појединца и његове културе су сложени, он је творевина културе, али и носилац и
стваралац културе, те су ови односи динамични, променљиви и међузависни. "Дете се рађа
у одређеној култури, оно се гаји на начин који је култура развила, стиче образовање на
језику средине и садржајима које је култура одабрала. У току одрастања дете обавља
одређене улоге (послове) на начин који му култура нуди а затим се укључује у друштво
одраслих преузимајући улоге које је култура фиксирала и успоставља контакте са
члановима свога и другог друштва у складу са културним нормама. Његово опажање,
учење, памћење и мишљење, као и његови емоционални доживљаји и мотивациона
усмереност уобличени су културом друштва у коме жив" (Гиденс, 2003:30). Особине, као и
ставове, вредности и идеологију појединац развија и усклађује са одговарајућим захтевима
културе.
Како је култура веома широк и неодређен појам, у покушајима да се он одреди,
велики број аутора прихватио је разликовање експлицитне и имплицитне културе. "Под
експлицитном културом подразумевају се спољне манифестације живота неке заједнице
(оруђа, обичаји, обреди, начин живота, начин облачења, стандардни обрасци понашања,
друштвене установе итд.), док се под имплицитном подразумевају моралне норме,
вредности, потребе, идеали, веровања, поглед на свет и идеје припадника те културе" (Креч,
Крачфилд, Балаки, 1972:345-389). За процес социјализације, нарочито је важна имплицитна
култура, коју родитељи, наставници и други васпитачи у процесу социјализације преносе
на личност деце. Постоје три категорије психолошких феномена који улазе у појам
имплицитне културе: сазнања и веровања, вредности и норме. "Сазнања и веровања
карактеристична су за одређено друштво, а овој категорији припадају и сва стечена сазнања
о свету и друштву, научна сазнања али и веровања, празноверице и митови. Категорију
вредности чине схватања о томе шта се оцењује као добро или лоше. У сваком друштву
постоје одређене вредности које су више или мање доминантне, и оне представљају
друштвене идеале. Норме представљају прописе и стандарде прихваћене од чланова
друштва или групе, и у сваком друштву постоји велики број норми" (Креч, Крачфилд,
Балаки, 1972:345-389).

9
 За разумевање друштва најважније норме представљају системи улога који постоје
у друштву. "Могу се поделити на: обичаје, норме понашања у ужем смислу и
институционализоване норме. Институционализовани облици понашања јесу најважнији
облици понашања за неко друштво. То су системи стандарда понашања о томе како се мора
поступити у одређеним ситуацијама. Не поступи ли се, следе нужно санкције друштва"
(Рот, 2010б:166). Норме те већи део система идеја и знакова које људи употребљавају да би
разумели своје и понашање других људи сачињавају културу једног друштва.
Културу је могуће сагледати и као својство заједничко групи, као заједничко
програмирање ума које омогућава припадницима једне групе посебну блискост у односима
која је онима који не припадају тој групи, ускраћена. "Култура се учи и дуготрајна је, има
моћан утицај на понашање, систематична је, организована и добрим делом невидљива.
Култура се, дакле, гради временом, на основу колективног искуства, филтрирана кроз
мноштво историјских догађаја, а чланови групе је као дуготрајно и консеквентно ментално
програмирање усвајају путем интеракција (са окружењем и међусобно) путем институција
и породице. Програмирање ума које подразумева култура је стога веома снажно и
неизбежно, будући да је култура као организован систем вредности, ставова, уверења и
значења, иманентно систематична" (Рот, 2010б:170). Управо због потенцијала
програмирања ума и задавања координата које може да наметне властита култура, према
културама других се често осећа аверзија или се доживљавају као стране, чудне и
недокучиве.
Координате се, када је реч о култури, задају свим расположивим средствима – од
језика и обичаја до уметности, медија и архитектуре. Међутим, чињеница која посебно
погодује инструментализовању културе од стране владајуће доктрине је она која се односи
се на специфичну невидљивост или скривеност културе. "Важан део леденог брега, у овом
случају културе, нису видљиви физички симболи који се налазе изнад површине, него су то
скривене вредности које су им у основи, и претпоставке које они изражавају. Управо су
вредности, друштвене структуре и начини размишљања као невидљиви делови културе и
најважнији, али и најподеснији за идеолошко обликовање и преосмишљавање" (Ђурић-
Боснић 2015:64–66).

10
 Култура уобличава већину појединаца сходно својим традиционалним обрасцима,
користеци биолошке основе културног понашања, које су, иако махом без утицаја, ипак
присутне у том процесу. При томе су друштвени (историјски) фактори динамички. У свему
томе, друштво и појединац нису у конфликту. Култура је скуп свих материјалних и
духовних (процеса, промена и творевина), које су настале као последица материјалне и
духовне интервенције човека у природи, друштву и мишљењу. "Култура је облик
испољавања целокупних материјалних и духовних моћи човека, а по својој ширини и
обухватности, она је категорија која покрива и прожима друштвени тоталитет,
детерминишући његову природу, границе и могућности његовог развоја. Култура
подразумева укупно човеково стваралаштво, па је зато хуманост основни вредносни
принцип културе" (Пантелић-Вујанић, Чукановић-Каравидић, 2014:249). Како се код
стваралаштва уочавају две повезане, али и битно различите целине, материјално и духовно
стваралаштво и култура се дефинише у ширем и ужем смислу. "У ширем смислу, култура
је укупност материјалног и духовног стваралаштва, тј. све творевине које је човек створио
у друштвеној историји. У ужем смислу, култура је духовно стваралаштво, тј. духовне
творевине човека које се поклапају са категоријом друштвене свести" (Пантелић-Вујанић,
Чукановић-Каравидић, 2014:249). Основна одредница културе је људски рад. Култура је
последица људског рада, тј. стваралаштва као креативног аспекта рада. Смисао културе се
и огледа у продужењу, напретку и олакшању друштвене и индивидуалне егзистенције, па
је зато историјска категорија.

Постоји веза између културе и личности припадника те исте културе, па се култура

може поделити на четири типа: аполонијску, дионизијску, параноидну и мегаломанску, где
сваку од ових конфигурација одликује специфичан начин живота, односно етос –
карактеристичан морал, естетика и емоције. "Култура такође утиче и на базичну структуру
личности која се не односи на целу личност него на оне делове који су заједнички за чланове
групе, односно оне по којима се они разликују од чланова других група. Базична структура
личности усклађена је са институцијама одређене културе, а развија се на основу раног
искуства које је заједничко свим члановима заједнице због одређеног приступа у начину
подизања детета" (Рот, 2010б:166-173). Култура је увек двосмерна, од човека и према човеку
самом.

11
 Личност је резултат прилагођавања људских потреба условима друштвеног живота
у целини. "Функција социјалног карактера је у томе да се личности чланова заједнице
формирају тако да они желе да делују управо онако како треба да делују да би друштво
функционисало. Социјални карактер ствара се интеракцијом економских, социолошких и
идеолошких фактора, али у тој интеракцији најважнији су економски фактори јер се они
најспорије и најтеже мењају. Док су објективни услови стабилни, социјални карактер има
улогу друштвеног стабилизатора" (Рот, 2010б:166-173). Променом спољних услова, када
они нису више у складу са традиционалним социјалним карактером, он постаје елемент
дезинтеграције друштва, постаје, динамит уместо социјалног малтера.

Улога културе у друштву може се најизразитије сагледати кроз процесе

идентификације, социјализације и институционализације друштва, што су у суштини и
основне функције културе. Кроз процес идентификације култура се остварује у многим,
веома значајним сферама друштвеног живота појединаца и друштвених група. "Идентитет
је израз настојања да се друштво и појединци одреде и уопштено говорећи, идентитет се
односи на то како људи разумеју себе и шта је за њих значајно" (Пешић, Базић, 2010:335).
Зато се у социологији најчешће говори о друштвеном идентитету, а у психологији о личном
(персоналном) идентитету. "Друштвени идентитет се заснива на свести о сазнању неких
заједничких карактеристика припадника једне групе (језик, раса, религија, етнос, класа,
нација, територија итд). Као самосвест, друштвени идентитет, историјски настаје и развија
се у зависности од критеријума које та група успоставља у односима са другим друштвеним
групама. Он се формира и испољава у процесима културног развоја и обухвата целовите
системе културних вредности. Зато процес успостављања и развоја идентитета
претпоставља стално преиспитивање културних вредности, па је зато стално на видику
сукоб између традиције и иновације. Друштвени идентитет омогућава појединцу да
успостави и развија лични идентитет, који се остварује у процесу саморазвитка индивидуе
где се формулише јединствено осећање личности и њен однос према свету који је окружује"
(Пешић, Базић, 2010:336).Дакле, лични идентитет означава јединство личности једне особе
и њену неистоветност с било којим другим појединцем. Зато је човек као личност
јединствен, као друштвено биће он је као и неки други људи, а као биолошка јединка он је
као и сви други људи.

12
 У процесу социјализације култура остварује своју друштвену улогу на тај начин што
помоћу ње деца и други нови чланови друштва стичу знања о начину живота у свом
друштву, оспособљавају се за самостални живот, развијају себе и своје могућности,
прилагођавају се околностима и другим људима, усвајају културне обрасце и кроз
друштвену интеракцију обликују своје, али и друштвено понашање. "У том процесу
традиција има веома значајну улогу, јер се посредством традиције преносе вредности
одређене културе са једне друштвене групе, односно једне генерације или епохе на другу.
Социјалне интеракције у овим контекстима помажу људима да науче и развију обрасце
њихове културе. У процесу социјализације људи уче друштвене улоге, односно друштвено
дефинисана очекивања која личност у датој друштвеној ситуацији треба да следи" (Пешић,
Базић, 2010:337). Појединци разумеју и преузимају на себе друштвене улоге кроз
непрестани процес друштвене интеракције.

Култура је присутна у неком свом виду у сваком облику репродукције друштвеног

живота од материјалне производње, преко вапитања, образовања, науке, политике,
упражњавања верских обреда, стварања уметничких дела до начина становања и одевања.
Не постоје јединствени културни обрасци који би важили за сва друштва и све епохе.
Пост­ји само културна разноврсност која се огледа у културним веровањима различитих
култура и прихватљиви обрасци понашања који се разликују од културе до културе и често
су у великој супротности са оним што се у неким друштвима сматра за нормално. Међутим
у савремној, нарочито масоној, култури кроз процесе универзализације, акултурације и
глобализације све више долази до уједначавања културних вредности и садржаја, али још
увек нису угрожене аутентичне културе нити је културна разноврсност доведена у питање.

13
 Закључак

Основни циљ социјализације је афирмација дечје личности. Развој индивидуалности

сваког детета треба да се обавља путем његове интеграције у сплетове социјалних односа
какви настају у дечјој заједници, у којој се полази од чињенице да међу децом постоје
разлике( у укусима, мишљењима, ставовима, способностима, начинима изражавања итд.)
Социјализација је један збирни појам који обухвата систем норми и правила понашања које
друштво преноси својим члановима. У сваком друштву појединац мора стећи свест о
постојећим друштвеним структурама, о усвојеним облицима међусобних односа унутар тих
друштвених структура и о оним обрасцима понашања који су потпуно прихватљиви за
друштво у целини. Друштвена активност човека је основ социјализације. Човек није
пасивни објект и креатура социјализације на кога култура утискује свој печат. Он се не
јавља само као продукт друштвених односа, већ као њихов стваралац, активни учесник.
Институције попут породице, групе вршњака, школе, радног места, радија, тв-а постају
средства преко којих друштво обликује жеље, мотиве, вредности својих чланова.

Култура у најопштијем смислу представља начин на који људи ступају у контакт са

другим људима и са светом око себе. Она је кумулативни резултат искуства, вредности,
уверења, ставова, значења, знања, социјалних организација, процедура, улога, просторних
односа, концепта универзума, материјалних објеката, који су током генерација обезбеђени
или стечени кроз индивидуалне или групне напоре и интеракције. Оспособљава људе да
заједно живе у друштву у оквиру задатог географског окружења, у датој држави која се
налази на одређеном ступњу техничког развоја, у одређеном временском периоду. Култура
представља скуп знања, вредности, понашања и изражавања који је заједнички за одређену
групу људи. Ти људи се затим међусобно идентификују као припадници једне културе –
или их као такве идентификују други.

14
 Литература

1. Гиденс, Е. (2003): Социологија. Београд: Економски факултет.

2. Голубовић, З. (1981): Породица као људска заједница. Загреб: Напријед.
3. Ђорђевић, Д. (1988): Развојна психологија. Горњи Милановац: Дечије новине.
4. Ђурић, Ђ. (1999): Социјална психологија образовања. Сомбор: Учитељски факултет.
5. Ђурић-Боснић, А. (2015): Идеолошке матрице и затворене културе: конструкција и
деконструкција доминантних стереотипа у култури у Sрбији. Београд: Факултет
драмских уметности
6. Ђуришић-Бојановић, М. (2008): Мултикултуралност и мултиперспективност у
образовању. Београд: Институт за педагошка истраживања.
7. Капор-Стануловић, Н. (1988): На путу ка одраслости. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
8. Крстић, Д. (1988): Психолошки речник. Београд: Вук Караџић.
9. Mulkey, L. M. (1993): Sociology of Education: Theoretical and Empirical Investigation.
New York: Harcourt Brace Jovanovich College Publishers.
10. Пантелић-Вранић, С. , Чукановић-Каравидић, М. (2014): Социологија. Бања Лука:
Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент.
11. Пешић, М. Базић, Ј. (2010): Социологија, друго измењено и допуњено издање.
Лепосавић: Учитељски факултет.
12. Рот, Н. (2010а): Психологија личности. Београд: Завод за уџбенике.
13. Рот, Н. (2010б): Основи социјалне психологије. Београд: Завод за уџбенике.
14. Томас, Д. С. , Инксон, К. (2011): Културна интелигенција. Београд: КЛИО.
15. Требјешанин, Ж. , Лаловић З. (2011): Појединац у групи. Подгорица: Завод за
уџбенике и наставна средства.

15