СОЦИОЛОГИЈА И ЕТИКА

Саша С.Ђорђевић
 СОЦИОЛОГИЈА

САДРЖАЈ

страна
____________________________________________________________

• Увод...................................................................................................3

• Појам социологије............................................................................3

• 1. Етика као наука о моралу...........................................................5

1.1.Одредба етике..................................................................5
1.2.Основна значења или начини употребе речи морал....5
1.3.Основни облици испољења морала инвентар
основних етичких појмова.............................................6
1.4.Општа, уводна одредба морала.....................................6

• 2. Социологија и етика.................................................................13

• 3. Етички проблем........................................................................16

• 4. Етика и природа среће.............................................................18

• 5. Етика:Развитак морала.............................................................21

• 6. Етичко решење.........................................................................23

• Закључак........................................................................................24

• Литература.....................................................................................25

2
 СОЦИОЛОГИЈА

• УВОД
Социологија проучава друштвени живот човека, групе и друштва. То је
занимљива и изазовна наука, јер је њен предмет проучавања наше сопствено
понашање као друштвених бића. Поље социолошких истраживања је широко и
креће се од анализе случајних сусрета на улици између појединаца до
истраживања глобалних друштвених процеса.

Већина нас посматра свет кроз позната обележја наших сопствених живота.
Социологија указује на потребу стицања једног много ширег гледишта о томе
због чега смо онакви какви јесмо и зашто се понашамо онако како се понашамо.
Она нас учи да оно што сматрамо природним, неизбежним, добрим или
истинитим, не мора тако и бити, и да је такво наше мишљење резултат снажног
утицаја историјских и друштвених сила. Разумевање једва приметних, али
сложених и дубоких начина на које живот сваког од нас, одражавају сву ширину
нашег друштвеног искуства налази се у основи социолошког погледа на свет.

• ПОЈАМ СОЦИОЛОГИЈЕ
Социологија је дисциплина која има важне практичне импликације.
Она може дати допринос друштвеном критичком просуђивању и
практичним друштвеним реформама на више начина.
Делатност социологије подразумева способност да се размишља на
маштовит начин, и да човек одвоји себе од унапред створених идеја о
друштвеном животу.

Приликом одређивања појма неке науке увек се одговара на питање о њеном

предмету, методу и задацима:
1. Према предмету, науке се деле на природне и друштвене. То је најшира и
најједноставнија подела јер се области природе и друштва, иако међусобно
повезане, релативно разликују једна од друге. Према обиму предмета науке се
деле на опште и посебне, зависно од тога да ли се баве целокупном облашћу или
само једним њеним делом. Социологија је општа друштвена наука зато што се
бави друштвом као целином међусобно повезаних друштвених појава, а не само
неком врстом ових појава као што су, на пример, економске, политичке, правне
или неке друге. Посебне врсте друштвених појава предмет су проучавања
посебним друштвених наука: економије, политикологије, правне науке и других.
2. Науке се међусобно разликују не само по томе шта проучавају (по
предмету) већ и по методу, тј. по начину на који приступају своме предмету. За
социологију је карактеристичан тзв. глобални социолошки приступ свакој
друштвеној појави. Овај приступ подразумева разматрање сваке конкретне

3
 СОЦИОЛОГИЈА

друштвене појаве у широм склопу појава с којима је она непосредно или

посредно повезана, на које она утиче или које на њу утичу, укључујући и везе са
најширим друштвом као целином. Овакав претежно синтетички приступ
друштвеним појавама, повезан је са основним сазнајним практичним задацима
који се постављају пред социологију као науку.
Социологија је теоријска ( уопштавајућа) друштвена наука јер настоји
да открије и формулише опште услове у којима једна врста друштвених појава
утиче на другу врсту друштвених појава, релативно независно од конкретног
времена и простора.
Оне науке које проучавају конкретну везу једне појаве са неком другом
конкретном појавом у једном одређеном просторновременском оквиру називају
се историјским наукама. Оне се више усредсређују на опис конкретних појава с
обзиром на питања кад, где, и како се оне одигравају (како то чини
историографија) него што објашњавају зашто се таква врста појава уопште
дешава. То је , пак, задатак теоријских наука (каква је и социологија) које, поред
описа, трагају првенствено за научним објашњењем оних појава које су предмет
њиховог проучавања.
3. Све науке и природне и друштвене, и опште и посебне, и теоријске и
историјске, могу се поделити према сазнајним циљевима и практичним задацима
на основне (фундаменталне) и примењене (техничке). Првима је главни циљ
откривање основне истине у апстрактном теоријском облику о предмету свог
проучавања, релативно независно од тога да ли се њихово знање може
непосредно искористити за какву практичну потребу. Наравно, знање
фундаменталних природних наука (математике, физике, хемије, биологије, на
пример) основа је за све техничке научне дисциплине које откривају ближе
услове у којима оно може да послужи практичним потребама људи. Тако је и
фундаментално знање посредно применљиво, а уз то непосредно служи једној
специфичној људској потреби – човековој радозналости као потреби самосвесног
бића да сазнаје свет око себе и самог себе, на рационалан, објективан, прецизан и
систематичан начин.

Социологија је основна (фундаментална) друштвена наука зато што

представља извор од којег полазе све посебне друштвене науке и поље на којем
се стичу сви њихови посебни резултати који се међусобно повезују у ширу, тзв.
социолошку синтезу.

4
 СОЦИОЛОГИЈА

1. ЕТИКА КАО НАУКА О МОРАЛУ

1.1. ОДРЕДБА ЕТИКЕ
У уводном појму и одредби етике ваља поћи од самог термина - исказати
терминолошку одредбу или дефиницију.
Етика (грч. ethos = обичај, ethikos = моралан; код Срба је у литератури XIX века
дуго била у употреби реч наравственост, реч која је руског порекла (нарави —
обичаји), која се данас скоро и не употребљава, већ је замењена латинским
изразом морал који, опет, потиче од речи mos-moris, што значи и обичај и нарав)
је философска дисциплина која испитује циљеве и смисао моралних хтења,
основне критеријуме за вредновање моралних чина као и уопште заснованост
и извор морала. Етика је, дакле, наука о моралу или (etosu), која:
а) у погледу извора морала може да заступа:
1. хетеромно становиште – извор морала је изван човека, и
2. аутономно становише – извор морала је у самом човеку.
б) у погледу оријентације може да буде:
1. априористичка,
2. емпиристичка,
3. интелектуалистичка,
4. аксиолошка,
5. натуралистичка,
6. волунтаристичка.
в) у погледу сврхе и циља моралног хтења и деловања унутар различитих
етичких концепција тзв. етика добара може заступати:
1. еудемонизам,
2. хедонизам,
3. перфекционизам , итд.
г) а, с обзиром на предмет својих преокупација етика може да буде оријентисана
индивидуалистички ( егоизам, алтруизам и сл.) или да као објекат својих
испитивања има социјално-моралне проблеме.

1.2. ОСНОВНА ЗНАЧЕЊА ИЛИ НАЧИНИ

УПОТРЕБЕ РЕЧИ МОРАЛ
Реч морал употребљава се у више значења од којих су најчешћа следећа два:
-Прво, реч морал се употребљава у вредносно-неутралном смислу. То је случај
онда када том речи хоћемо да означимо особености начина понашања неког
појединца, неке групе или неке историјске епохе, без обзира да ли је реч о
позитивном или негативном, добром или рђавом, уздигнутом или неуздигнутом
понашању. Доиста, ми говоримо, на пример, о моралном лику неког човека, о
моралу студената, о моралу у организацији, о моралу у феудализму, капитализму
и сл., мислећи при томе на понашање уопште, укључујући и добре и рђаве појаве,

5
 СОЦИОЛОГИЈА

односно особине. У овом значењу често се уместо речи морал узима израз
моралитет или ''позитивни моралитет''.

-Друго значење речи морал је вредносно одређено, а не неутрално. Наиме, у

већини случајева реч морал употребљавамо са значењем које се одређује у
супротности са неморалом, то јест за ознаку самих позитивних, добрих особина.

1.3. ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ИСПОЉЕЊА МОРАЛА ИНВЕНТАР

ОСНОВНИХ ЕТИЧКИХ ПОЈМОВА
Оно што зовемо морал или моралитет једног човека, групе, организације,
народа, доба и сл. је укупно име за низ повезаних манифестација или облика.
А, основне, фундаменталне моралне категорије или облици испољења оног
што називамо моралом су:
1. морални суд,
2. поступак,
3. карактер,
4. савест,
5. обавеза или дужност,
6. критериј или правило,
7. вредност и хијерархија вредности,
8. добро и зло,
9. треба и не треба.
У оквиру наведених испољења морала или основних етичких категорија можемо
извршити поделу на две основне групе или на два основна вида или облика
испољења морала:
1. субјективни - субјективну страну или субјективни моменат морала
представља осећај обавезности, дужности, и
2. објективни вид или страну моралног феномена– представља: морална
норма, атрибути добро и зло као и категорије треба и не треба, односно
исправно и неисправно. Они су објективни у том смислу што је њихово
конституисање резултат заједничког живота појединаца, што их индивидуа
доживљава и осећа као нешто чија вредност и важење не зависи само од њеног
индивидуалног признавања или непризнавања.

1.4. ОПШТА, УВОДНА ОДРЕДБА МОРАЛА

Општа, уводна одредба морала може се дати само у форми такозване
карактеристичне дефиниције, која је у томе што један појам, односно објекат
подведемо под најближи шири појам, односно убројимо у класу објеката, па онда
истакнемо и специфичну разлику којом се појам или објекат који се дефинише
разликује од ширег појма, односно заједничких одлика класе објеката.
Примењујући такав поступак, можемо најпре рећи да је:
-морал облик људске праксе, облик делатног, практичног одношења човека
према свету, према другим људима као и према себи самом. Он се
манифестује у вредносном процењивању људских поступака и хтења као

6
 СОЦИОЛОГИЈА

позитивно или негативно вредних (односно, невредних), при чему се први

одобравају, желе, препоручују, заповедају, а други не одобравају, куде, осуђују,
забрањују.

Овим смо навели онај најближи општи (или: родни) појам који нам служи
за одредбу морала подвођењем под тај појам, наиме, појам праксе, чија је друга
страна вредносно оцењивање, односно одобравање и неодобравање.
Битно и актуелно питање јесте: у чему је специфична разлика морала од
других облика праксе и вредносног процењивања? Према теоријским налазима и
емпиријским верификацијама та разлика:
1. јесте у погледу објекта моралне праксе и објекта моралне оцене,
односно моралног суда. Гледана са тог становишта, особеност моралне праксе је
у томе што је њен објекат човек сам, док, рецимо, у радно-производној пракси
објекат праксе је сама природа, сами природни објекти. Разуме се да се ова два
облика праксе налазе у најтешњем јединству, они су, заправо, два облика
јединствене иако и издиференциране људске праксе, јер човек не би могао
мењати и обликовати ни своју властиту природу у моралном правцу и
изграђивати код себе систем моралних врлина кад не би у радно-производном
процесу или пракси мењао и спољашњу природу; и обрнуто: само људско биће
које је у стању да обликује себе и да чисто природним, биолошким снагама у себи
да људски облик у стању је да и природу активно обликује и мења. Исто тако, и
објекат моралне оцене је само човек. Истина, ми често говоримо и о, рецимо,
»злим ћудима« природе, али осећамо да тај атрибут зло у овом случају узимамо
у пренесеном смислу;
2. јесте у облику предиката или атрибута у коме се морални суд
изражава. Он се, наиме, изражава и сажима у атрибутима добро и зло док се,
рецимо, естетски суд сажима у атрибутима лепо-успело, ружно-неуспело, а суд о
вредности неке сазнајне праксе или сазнајног резултата — у атрибутима
истинито, односно неистинито.
Моралност се може, према теоријско-методолошкој лектири, дефинисати
као један од облика друштвености, друштвене свести човекове, а
организациона моралност као један од облика и конкретизованих исказа
организационе свести (»Онај који не може да живи у заједници или коме ништа
није потребно, јер је сам себи довољан, није део државе, те је или звер или бог«
— каже Аристотел.) Она почиње онде где и када човек своју индивидуалност
усклађује са захтевима заједничког живота – са захтевима организационог
живота, тј. живота у организацији и посредством организације.
Међутим, оваква социолошка одредба морала и морално доброг не чини
излишном већ управо захтева као своју допуну једну дефиницију - дефиницију са
становишта онтологије и у оквиру категорије бића, а не само у оквиру категорије
услова и функције. Наиме, све и уочавајући да је морал са својим атрибутима
добро и зло један од облика друштвености, друштвене свести човекове и да своју
снагу црпе из улоге одржања и унапређења друштвености, морамо ићи даље па
увидети да моралне оцене добро и рђаво доносимо само о бићу које је толико
развијено да у датим ситуацијама може да разуме и зна шта треба чинити и које је

7
 СОЦИОЛОГИЈА

у стању да се самостално одлучује и одређује, да између отворених могућности

бира једне а запоставља друге.

Такво биће је заиста јединствено у склопу свих других природних, живих и

неживих бића, једино је оно у стању да се као субјекат окрене на објективне
услове и да их усмерава према личној одлуци и оцени.
Ако је морал са својим атрибутима добро и зло својство бића које је у
стању да се самоодређује или, што је једно и исто, — да је морал израз и облик
слободе, тиме је дата једна онтолошка, бивствена одредба или дефиниција. Таква
дефиниција мора изаћи из оквира функционално-телеолошког и каузалног
разумевања и објашњења морала зато што формирано људско биће цени моралне
особине не само зато да би помоћу њих остварило неке друге корисне сврхе и не
само зато што друштвена средина врши на њега притисак да такве особине
код себе развија, већ их цени и као такве, да би било таквим, јер без таквих
особина људско биће није пуно као људско биће, није личност.
Дефинисања морала и атрибута добро и зло морају се вршити и са
становишта психологије и свих других наука које се баве човеком (економија,
историја итд.).
Зависно од основних категорија у оквиру којих се одређивање или
дефинисање врши, постоје каузалне, функционалне, генетичке и друге
дефиниције.
Етика је наука о моралу - испитивање морала. Из овог произалази да у
испитивању морала ми можемо бити руковођени са две различите сврхе према
којима се онда може извршити и основна подела у оквиру етике као науке:
1. можемо се бавити моралом тежећи да га опишемо, објаснимо, разумемо
онаквог какав се он јавља у целокупности човековог личног организационог и
укупног друштвеног живота. Сав тај скуп духовних аката или операција
(анализирање, разумевање, објашњење и сл.) можемо означити заједничком
(грчком) речју теорија (која првобитно, у грчком језику, значи посматрање,
сагледавање), и
2. у бављењу моралом можемо бити руковођени и практичном сврхом, а
то је случај онда када не тежимо опису и објашњењу, теоријском схватању
постојећих моралних схватања и оцена, већ хоћемо да јасно утврдимо,
формулишемо принципе и правила којима треба да се руководимо.

У зависности од ове две основне сврхе у бављењу моралом, или у

зависности од ова два различита начина питања о моралу, етика се дели на две
основне гране:
1. теоријску етику, и
2. на практичну или нормативну етику.

Задатак теоријске етике је анализа, објашњење и разумевање морала. Ми

сазнајемо једну појаву кад уочимо њене особености, а те особености можемо
јасно истаћи тек упоређивањем са сличним појавама. Кад је реч о моралу, онда

8
 СОЦИОЛОГИЈА

јасно сазнање о његовој особености добијамо упоређивањем пре свега са другим

облицима регулисања људских поступака, а ти други облици регулисања су
право, обичаји и религија.
Разумевање датог, конкретног облика моралности постижемо тек онда кад
га, као и постојеће облике права и обичаја, посматрамо у повезаности са
карактером друштвених структура у којима се он јавља као један од облика
регулисања односа, кад, дакле, утврдимо функционалне па и каузалне односе
између облика морала и облика друства. Ово истраживање функционалних
односа и каузалних веза између облика морала и облика друштва чини
социологију морала. Она доприноси разумевању морала третирајући га као
објективно дати моменат у противурецивој, конфликтима богатој целини
друштвеног живота и друштвеног искуства.
Морал има и своју субјективну, психолошку страну, па је за разумевање
морала потребно и психолошко проучавање. Човек се не рађа као морално биће,
он не доноси са собом на свет већ формирану савест, већ је током времена стиче.
Потребно је, дакле, утврдити: на основи којих то природно датих диспозиција
(склоности) и на основи којих то накнадно, у току васпитања примењених мера
и утицаја људско биће развија морални осећај и моралну свест, ослобађа се од
егоизма и почиње уважавати туђе жеље и потребе, гледати у другима себе и
себе у другима, уважавати норме или правила заједничког живота. Овом
субјективном страном морала бави се психологија морала. Она има за задатак да
прикаже и генезу, развитак моралне свести или савести, етапе кроз које она
пролази све од потпуно хетерономног понашања, то јест од таквог понашања
које је мотивисано опонашањем старијих, страхом од казни за поступке који су
забрањени и наградом за поступке које старији одобравају, до потпуно
аутономног понашања, то јест до таквог уважавања друштвено-моралних
норми које се чини из знања и разумевања за њихову вредност и из формираног
осећања да нам је то људска дужност.
Генеза, промена и развитак морала морају се пратити не само на
индивидуалном већ и на друштвено-историјском плану, и то како у погледу онога
што смо назвали објективном, тако и у погледу оног што смо назвали
субјективном страном моралности. У току развитка облика друштва кроз
историју мењају се и бројне моралне норме, као што се мења и субјективни начин
доживљавања, уважавања и одношења према тим нормама, што се може врло
добро пратити на еволуцији и промени типа друштвеног ауторитета уопште.
Има, на пример, типова глобалних друштвених структура, као и ужих
друштвених група, који фаворизују ауторитет појединаца (патријархални тип
ауторитета), где се друштвено-моралне норме извршавају јер се схватају као дело
таквих појединаца и јер се таквим појединцима дугује оданост и послушност.
Такав је случај, рецимо, у апсолутним монархијама, у патријархалној породици, у
извесним типовима војске итд. Насупрот томе, постоје структуре које фаворизују
такозвани демократски, заједнички, мутуалистички тип ауторитета, наиме такав
тип у коме су норме заједничког живота заједничко дело самих учесника и где се
оне као такве и извршавају.
Оправдано је и интересантно питање да ли се, и поред све досадашње
неповезаности историјског тока развитка друштва, и поред свих његових

9
 СОЦИОЛОГИЈА

неуједначености на појединим тачкама и код појединих народа, може ипак

говорити о једној прогресивној општој тенденцији развитка друштвено-
моралних норми и друштвено-моралног ауторитета која би била аналогна оној
коју пролази јединка у свом индивидуалном развоју, то јест о тенденцији
развитка од хетерономије ка аутономији, од индивдуално-патријархалног ка
демократско-заједничарском типу ауторитета, од несамосталне и везане ка
слободној личности уопсте. На ово питање овде не можемо давати потробан
одговор, већ ћемо једино истаћи чињеницу да је развитак ипак неуједначен и да
још данас постоје мешовите форме ових типова ауторитета у скоро сваком
друштву.
Различитост и развитак моралних норми односно типова друштвено-
моралног ауторитета намеће питање: пошто се у свему томе и кроз све то на
разним просторно-временским тачкама ипак развија једна, људска врста, човек,
— нема ли онда можда нечег општег, заједничког у том развитку, не постоје ли
неке заједничке, опште и трајне моралне норме? Овај проблем, као појавни
облик општефилозофског проблема односа релативног и апсолутног, развоја и
бића, одувек је расправљан у теоријској етици, при чему су се теоретичари, све до
најновијих времена, служили емпиријско-индуктивном и историјсхо-
етнолошком методом, то јест настојали да на питање одговоре посматрањем и
упоређивањем моралних схватања и одношења разних народности у различитим
друштвено-историјским епохама. Али овај метод је свакако недовољан и мора се
комбиновати, као што се то у најновије време чини, са логичко-гносеолошким
методом, што ће рећи са испитивањем логичко-гносеолошке природе моралног
суђења уопште; јер ако би се, на пример, успоставило да је морални суд по својој
бити или природи само израз људских емоција, а емоције су нешто нестално,
променљиво, што зависи од различитих ситуација на које се емотивно реагује,
онда би била оспорена теза о могућности неких општих, свуда присутних
моралних норми и схватања.

У најновије време се систематски развија посебна грана теоријске етике коју

можемо назвати гносеологија или логика морала. Она се бави:
- проучавањем особености гносеолошког (сазнајног) статуса моралних
одредаба »добро и зло«, за разлику од такозваних стварносних одредаба, и
- испитивањем особености моралног суда као и начина доказивања и
образлагања у области моралних судова, за разлику од начина доказивања у
области судова о стварности.

Међутим, питати се о гносеолошком (сазнајном) статусу моралних атрибута

као и атрибута уопште значи у ствари питати се о њиховом значењу, па се
гносеологија морала може одредити као испитивање значења моралних атрибута.

Ваља имати на уму да значење неке речи није једносмерно и просто, већ
обухвата читав комплекс релација или односа и момената. Тако, значење неке
речи садржи моменат односа према објекту који се означава (предметно
значење), моменат односа знака (речи) према некој психичкој дис-позицији или
стању (ментално значење), однос знака према другим знацима датог система
(језичко значење), однос између субјеката који употребљавају односно

10
 СОЦИОЛОГИЈА

интерпретирају дати знак (друштвено значење) и однос знака и одређених

практичних акција субјекта (практично значење).

Ако теоријска етика тежи анализи, објашњењу и разумевању моралног

феномена, нормативна етика настоји да формулише и образложи норме
правилног, исправног, доброг поступања и да тако одигра практичну,
рукаводствену улогу, да помогне у самом деловању. Питање шта је добро може
бити руковођено намером да не само разумемо значење атрибута добро и зло већ
и да утврдимо шта је добро чинити, како поступати, како оцењивати одређене
поступке. Ако, дакле, хоћемо да, утврђујема и oбразлажемо критерије, правила,
норме за исправно поступање онда смо на терену нормативне етике.
Пример: кад кажемо да је добро и да треба указати помоћ човеку који је у
невољи, да не треба напустити пријатеља у тешкоћи, да треба више мислити о
животу него о смрти, да је боље бити частан сиромах него нечастан богаташ,
онда смо на трену нормативне етике. Ако, међутим, кажемо да је добро оно што
је одобрила нека друштвена група зависно од неких својих основних потреба и
услова живота, да је добро ознака која се придаје објекту или радњи зато што
одговарају неким емоцијама субјекта, онда смо на терену теоријске етике.
Као и теоријска, тако се и нормативна етика може да дели на неколико
грана. Та подела се може вршити на основи најмање два принципа поделе:
1) према обиму оног круга норми који треба формулисати и
образложити, и
2) према ставу етичара у односу на те норме.
Тако, на пример, етичар може себи поставити задатак да формулише све
основне норме у постојећој моралности једне епохе или једног друштва. То је
учинио Аристотел у својој Никомаховој етици. Он је ту изнео све основне
моралне норме античког, хеленског друштва, при чему се јасно испољио класни
(на робовласништву засновани) карактер тога друштва, што се јасно види у
Аристотеловим излагањима о правди и о пријатељству.
Поред ове поделе нормативне етике у литератури сусрећемо и следеће:
1. Разни теолошки етичари систематски износе, формулишу и образлажу
моралне норме одговарајућих религија и конфесија. При томе ови етичари
настоје и да сугеришу, да препоруче норме и вредности које формулишу и
образлажу. Бројни од њих имају чак у првом реду моралистичко-дидактичку
намеру, иако је код њих присутан и аналитичко-теоријски моменат;
2. Кад етичар предузме задатак да формулише, образложи и сугерише све
основне моралне норме (врлине и дужности човека према себи и другим људима),
онда бисмо такав тип етике могли назвати општом практично-нормативном
етиком или општом моралком;
3. Ако, етичар покуша да формулише и образложи норме које треба да
регулишу односе у посебним или специјалним друштвеним групама или
редовима и специфицне моралне дужности чланова тих организација према
друштву уопште, према позиву њиховом и сл., онда имамо посебне
нормативне или посебне практичне етике као што су, на пример, породична
етика, лекарска етика, војничка, новинарска, ловачка, научничка итд. етика.
Уобличавање и прецизирање таквих, посебних »сталешких« моралних кодекса је

11
 СОЦИОЛОГИЈА

појава која је потребна како за саме организације, »сталеже«, тако и за друштво у

целини, па и за сваког појединца који ступа у одређене односе са овим
организацијама.

4. Наиме, јавно прокламовање и формулисање (»кодификовање«)

одређених професионалних моралних обавеза и дужности свакако да више
обавезује чланове дотичних организација и професија на вршење тих дужности;
5. Филозоф може себи поставити задатак да не само формулише,
систематише, повезано изложи и образложи постојеће моралне норме датог
друштва или епохе, већ и да их критички преоцени и да предложи »нове лествице
вредности«. Да би етичар, односно филозоф, судио о постојећем моралу,
превредноваога, преоцењивао, он мора настојати да утврди критерије за оцену
постојећег и за заснивање новог, будућег морала. Бројни етичари ипак нису
наступали као критичари владајућих моралних схватања. Често им је био циљ да
испод мноштва постојећих моралних схватања открију неке основне и највише
вредности и основне принципе или начела из којих би се као из основе могла
изводити правила или директиве за појединачна држања. Они су, дакле, настојали
да одреде »највише добро« или »врховна начела« акције. Тако је Кант то врховно
начело видео у такозваном категоричком императиву који захтева да правило
(максима) кога се држи поједина воља буде тако да може постати универзални
закон. Утилитаристи су основни принцип моралности садржински одређивали
као »највишу срећу највећег могућег броја људи«.
Овај облик етике који се бави утврђивањем основних принципа или
основних критерија моралности, па било да се ти критерији утврђују у критичком
односу према постојећој моралности, а према моделу и замисли неке будуће,
друге и више моралности, било да се траже у неком већ усвојеном облику
моралности као његове имплицитне основе, називамо филозофско-
нормативном етиком. (Она је аналогна, слична логици уколико ова утврђује,
разматра и увек изнова критички преиспитује основне норме правилног
мишљења.)
Врло често се, нарочито у англосаксонској филозофској литератури, овај
облик етике назива »класична морална филозофија«, при чему се мисли на
чињеницу да се она претежно бавила утврђивањем принципа моралности и да је
била развијена нарочито у ранијим вековима. Мора се, међутим, нагласити да се
њени представници нису ограничавали искључиво на нормативну функцију, веч
су редовно настојали да нормативни део ослоне на аналитички и експликативни,
тако да нису без икаквог основа, иако су у крајњој линији неодрживи, покушаји
да се докаже како између класичне моралне филозофије и метаетике нема битније
разлике.
У широкој лепези „хуманистичких наука", свака од њих продире у човека
под различитим углом, тако да, зависно од тако добијених пресека, особа
временом стиче мноштво „личних карти". Наједној истој антрополошкој
позадини оцртавају се, сваки за себе, особени обриси нових дисциплина, као нови
референтни профили. Таквим ,,сецирањем" објективне стварности ( јединствени,
целовити, добро интегрисани човек добија сваки пут ново обличје. Наиме,
теорија по свом усмерењу раздваја оно што пракса састави. После двовековних
напора, данас прилично добро познајемо човека као биће које говори

12
 СОЦИОЛОГИЈА

(лингвистика), жели (психоанализа), производи (економија), живи у групи

(социологија), које управља или којим управљају (политичке науке), које учи
или подучава (наука о образовању) и сл.

• 2. СОЦИОЛОГИЈА И ЕТИКА

У основи постоје само три система етике, три филозофска схватања о

идеалном карактеру и моралном животу. Једно од тих схватања јесте оно које су
дали Буда и Исус. То схватање даје највећу важност женским врлинама, сматра да
се сви људи требају једнако поштовати, на зло одговара само добрим, врлину
поистовећује са љубављу, а у политици нагиње безграничној демократији. Друго
схватање јесте етика коју су дали Макијавели и Ниче. Оно истиче мушке врлине,
усваја неједнакост људи, слави опасности борбе, освајања власти, врлину
поистовећује са моћи, и уздиже аристократију крви. Треће схватање, етика
Сократова, Платонова, и Аристотелова, пориче општу примењивост како мушких
тако и женских врлина; оно сматра да само школован и зрео дух може
просуђивати, према приликама, кад треба да влада љубав, а кад моћ; отуда оно
поистовећује врлину са инелигенцијом; а као облик владавине оно брани
мешавину аристократије и демократије, сваки пут различито састављену.

Ма како да је величанствена Спенсерова социологија, опет њених 2000

страна обилно дају прилика да буду нападане. Она је прожета Спенсеровом
познатом претпоставком да су развитак и напредак синоними, а ипак је стварно
веома могућно да ће развитак инсектима и бактеријама доделити дефитивну
победу у њиховом немилосрдном походу против човека. Није сасвим евидентно
да је индустријска држава мирољубивија или моралнија но „милитантни“
феудализам који је претходио. Атина је водила најдеструктивније ратове тек онда
кад су њени феудални господари оставили моћ трговачкој буржоазији; и модерне
европске државе весело се уваљују у ратове, не водећи рачуна о томе да ли су
индустријске или нису; индустријски империјализам може исто тако да буде
милитаристичан као и земљољубиве династије. Најмилитарнија модерна држава
била је држава једног од двеју водиећих индустријских народа света. Затим, чини
се да је брзи индустријски развитак Немачке државна контрола пре потпомагала
но спречавала извесним средствима саобраћаја и трговине.

Социјализам очигледно није плод милитаризма него индустријализма.

Спенсер је писао у једно време кад је релативна изолација Енглеске учинила ову
земљу мирољубивом (у Европи), и кад јој је њена супериорност у трговини и
индустрији донела тврду веру у слободну трговину; он би био потресен да је
толико живео да види како учење о слободној трговини лако ишчезава у вези са
настојањем трговачке и индустријске супрематије и да је морао доживети како је

13
 СОЦИОЛОГИЈА

пацифизам ишчезао чим је немачко продирање у Белгију довело у опасност

изолацију Енглеске.

И, разуме се, Спенсер је прецењивао врлине индустријске владавине; и био

је безмало слеп за свирепо искоришћавање које је цветало у Енглеској пре него се
држава умешала да га ублажи; све што је он могао да види „око средине нашег
века, нарочито у Енглеској“, ограничавало се на „један степен индивидуалне
слободе који је био виши но икада пре“.1 Није никакво чудо што је Ниче с
гађењем реаговао на индустријализам, и прецењивао, са своје стране, врлине
милитантног живота.2

Аналогија друштвеног организма нагнала би Спенсера у државни

социјализам да је његова логика била јача но његова осећања, јер државни
социјализам представља, у много већој мери но друштво на laisser-faire-основи,
интеграцију хетерогеног. Према мерилу свога властитог учења, Спенсер би морао
да огласи Немачку за најразвијенију од свих модерних држава. Он је покушао да
уклони ту тешкоћу тврђењем да хетерогеност претпоставља слободу делова, и да
та слобода изискује најмању меру уплитања државне власти; али, то су сасвим
други звуци но они што смо их чули у вези са „кохерентном хетерогеношћу“. У
људском телу интеграција и развитак остављају веома мало слободе појединим
деловима.
Спенсер одговара да у друштву свест имају делови, док у телу свест има
само целина. Али, социјална свест – свест интереса групе и процеса у њој
заступљена је у друштву исто онако као лична свест у појединцу; само мало њих
међу нама имају „смисла за државу“. Спенсер је допринео да нас избави од
милитантног државног социјализма, али само жртвовањем властите доследности
и логике.

И то само индивидуалистичким претеривањима. Не смемо заборавити да је

Спенсер стајао између два века; да је његово политичко мишљење формирано у
данима laisser-faire-а, и под утицајем Адама Смита, док његове касније године
падају у време кад је Енглеска покушавала да, социјалном контролом, поправи
грешке индустријалистичког режима. Он се никад није уморио од честог
изношења својих разлога против мешања државе; он се бунио и на васпитање које
финансира држава, и на државну заштиту грађана од финансијских варалица.3
Једном приликом, шта више, он је истицао да би и вођење ратова требало да буде
приватна, а не државна ствар; 4 он је желео, као што каже Велс, „да јавну
беспомоћност подигне до достојанства националне политике“. Своје рукописе
носио је сам у штампарију, јер није имао поверења у државне установе и зато
рукописе није давао на пошту. 5

14
 СОЦИОЛОГИЈА

[1] Principles of Sociology, III, 607.Оупр.и The Study of Socilogy,p.335: „Искуство показује да веће
плате обично доводе у раскошнији живот или у прекомерно испијање алкохола.“
[2] Упор. Die frohliche Wissenschaft, одељак 40.

[3] Autobiography, II, 5.

[4] Исто дело, I, 239.

[5] Collier, Royce, 221.

Као човек јаке индивидуалности, он је био јако упоран у тражењу да живи у

неометаном спокојству; и сваки нов чин законодавства изгледао је као повреда
његове личне слободе. Он није могао да разуме Бенџамина Кида који је тврдио да
је проширена примена принципа породице (да јачи помажу слабије) неминовно
потребна за одржавање јединства и моћи групе, будући да се природно
одабирање све више јавља код група, у класној и интернационалној утакмици, а
све мање код јединки. Зашто држава треба да штити своје грађане од несоцијалне
физичке моћи, а да им отказује своју заштиту од несоцијалне економске моћи, то
је питање које Спенсер превиђа. Он одбацује аналогију између владе и грађана са
родитељем и дететом зато што је сматра за детињасту: али, права аналогија која
ту постоји јесте аналогија између два брата који помажу један другога.
Спенсерово схватање државе имало је више дарвинизма у себи но његова
биологија.

Нико у свесном стању не доспева до истинскога и богоданог гледања, пре

него онда када му је моћ разума окована у сну, у болести, или у заносу.
Слично каже и Daniel O'Connel: „Дајте ми да напишем песме једнога народа,
а онда законе нека прави ко хоће“.

15
 СОЦИОЛОГИЈА

• 3. ЕТИЧКИ ПРОБЛЕМ

Праведност би била проста ствар, каже Платон, кад би људи били прости;
онда би нам био довољан анархистички комунизам.
На Платоново питање: „Шта сматраш ти за највећи благослов што си га
могао пожети од свога богаства?“, Кефал одговара: „Богаство је благослов зато
што оно даје могућност да човек буде дарежљив, частан и праведан“.
Трасимах познати софиста каже: „Ја тврдим да је моћ право, и да праведност
није ништа друго до корист јачих... И да разне врсте владавина стварају законе за
своју сопствену корист, и то демократске стварају демократске, аристоркатске
стварају аристократске, а аутократске стварају аутократске законе. Ове законе,
које су оне стварале да служе њиховој сопственој користи, дају оне својим
породицама као „праведност“ и свакога ко их погази кажњавају као
„неправедног“... То ћеш најлакше упознати ако се држиш крајње неправедности...
А то је такозвана тиранија која себи присваја туђе добро лукавошћу и насиљем не
у малом... него у исти мах све скупа... А ако неко, осим имања својих суграђана,
стави под своју власт још и њих саме и учини их робовима, онда тога називају
срећним и достојним хвале, и то не само његови суграђани него сви... Јер, онај
који куди неправедност, куди је не из страха да неправду учини, него да је не
трпи“.
То учење нас данас с више или мање права подсећа на Ничеа: „Ја сам се
заиста често морао смејати младићима који се сматрају добрима зато што су им
шапе укочене“ 6 Штирнер исказује то исто на краћи начин: „Боља је прегршт
моћи него врећа пуна права“,
Ово учење нико није боље формулисао но сам Платон у једном другом
дијалогу, у Gorgiji (483. и даље), где софист Калике скида образину моралу као
проналаску слабијих да би ови обеснажили моћ јачих: „Они хвале и куде с
обзиром на своју властиту корист и кажу да је непоштење срамотно и
неправедно, а при томе под непоштењем подразумевају жељу за поседом већим
него што је онај у суседа; јер како они познају своју мању вредност, они би се већ
и једнакошћу сувише задовољили... Но, кад се нашао човек са довољно моћи
(јавља се „надчовек“!), онда би овај све то стресао, срушио и ослободио од свега
тога. Он би ногама згазио све наше прописе, мађије, и законе који греше против
природе... Ко би хтео да истински живи, морао би пустити да му пожуде
неизмерно расту, али кад му тако нарасту, морао би имати и храбрости и памети
да им служи и да задовољава све своје жеље. А то је, гарантујем вам, природна
праведност и племенитост. Али, гомила то не може постићи, и зато осуђује људе,
јер се стиди своје сопствене неспособности и тежи да је сакрије; зато она и

16
 СОЦИОЛОГИЈА

неумереност осуђује... Племенитије природе она прави робовима, и хвали

праведност само зато што је плашљива“,

[6] Ниче, Тако је говорио Заратустра.

То није никакав морал господара, него морал слугу ( oude gar andros all'
andrapodou tinos ); то је морал робова, а не морал господара. Праве врлине
човекове јесу храброст ( andreia) и памет ( phronesis). 7

Можда се у овом тешком „иморализму“ огледа империјалистичка спољна

политика и безобзирно држање Атине према слабијим државама.8 „Ваша држава
(каже Перикле у једном говору који је Тукидид измислио) оснива се пре на вашој
сопственој моћи него ли на доброј вољи ваших грађана“. А исти историчар
извештава нас и како су атински посланици становнике Мелоса силом увукли у
савез против Спарте: „Ви исто тако добро знате као и ми да праведност, кад је
свет већ тако створен, постоји само између једнако јаких држава; јаче чине оно
што могу да чине, а слабије трпе оно што морају“.9

Овде имамо пред собом основни проблем етике, највећу тешкоћу учења о
моралном деловању. Шта је праведност? – Треба ли да циљ тежње буде честитост
или моћ? – Да ли је боље бити добар или моћан?

Платон обраћа пажњу на то да је праведност један однос између јединки, а

тај однос зависи од организације друштва, и да се праведност према томе може
испитивати као део друштвене структуре, а не као особине личног држања. Ако
можемо да оцртамо праведну државу, онда ћемо, каже, моћи описати и праведну
јединку. За ово обилажење Платон се правда доказивањем да се оштрина
човекова вида испитује и полаганим примицањем најпре великих и онда тек
малим писмених знакова; исто тако, тврди он, ствар стоји и са праведношћу, јер
се она може боље испитивати у великим везама него ли на уском земљишту
личног држања. Али, не треба да се дамо овим обманути: мајстор у ствари везује
ту два испитивања, и својим упоређењем хоће то да сакрије. Он неће да
расправља само о проблемима личне моралности, него и о проблемима
социјалног и политичког саздавања.

17
 СОЦИОЛОГИЈА

[7] Gorgijа, 491; Макијавели је virty дефинисао као интелект плус снага.
[8] Баркер, п. 73.
[9] History of the Peloponnesian War, V, 105.

• 4. ЕТИКА И ПРИРОДА СРЕЋЕ

Изнад питања материјалног света стоји питање питања: који је живот

најбољи? – Шта је највише добро живота? – Шта је врлина? – Како се може наћи
срећа и испуњење?
У својој етици Аристотел је постао реалистичан. „Код Аристотела (каже
Сантајана), схватање људске природе јесте сасвим здраво; сваки идеал има
природну основу, и све природно има идеалан развитак.“ Његов циљ живота није
доброта ради ње саме, него срећа. „Јер ми бирамо срећу увек ради ње саме, а
никад обзиром на нешто друго. Част, задовољство и разум жудимо зато што
мислимо да ћемо тиме бити срећни.“ 10 Али, он увиђа да је то само опште место
кад срећу називамо „највишим добром“; оно што нам недостаје то је јасан поглед
на природу среће и на пут који води к њој. Он се нада да ће тај пут наћи на тај
начин ако испита разлику између човека и других бића, и ако узме да се срећа
човекова састоји у пуном функционисању специфично-људских особина. А човек
се нарочито одликује способношћу мишљења. Уз њену помоћ он превазилази и
савлађује све облике живота, а како му је развитак те способности створио
његову супрериорност, тако ће му, можемо претпоставити, њен потоњи развитак
донети испуњење и срећу.
Главни услов за срећу био би онда, не гледајући на извесне телесне
претходне услове, живот ума, и у њему лежи специфична слава и снага човекова.
Врлина, или боље: одлика11 зависи од јаснога суда, од самосавлађивања, од
равнотеже пожуда и од умерености средњег пута; то није особина простога
човека, она није просто дана ни невиним душама, него је то резулатат искуства у
пуној мери развијеног човека. Па, ипак, постоји један пут до савршеног делања,
који нам отклања многа заобилажења и одгађања: то је средњи пут, златна
средина. Особине карактера могу се поделити на трочлане групе; свака од ових
група као прве и последње особине садржи претеривања и мане, а средња
особина јесте врлина или одлика. Тако између страшљивости и смелости стоји
храброст, између шкртоће и расипности дарежљивост, између тупости и пожуде
умереност, између понизности и охолости чедност, између ћутљивости и
брбљивости исправност, између џангризавости и лакрдијаштва веселост, између
свадљивости и ласкања љубазност, између Хамлетове неодлучности и Дон
Кихотове страствености самосавлађивање.12 Према томе, „мера“ за етику и
делање на разликује се од „мере“ у математици и техници; у једном и у другом

18
 СОЦИОЛОГИЈА

случају она значи нешто беспрекорно и прикладно, што најбољим путем води до
најбољег успеха.
[10] Етика, I, 5.
[11] Можда је реч одлика (exccellence) најбољи превод грчке речи arete, која се обично преводи
речју врлина (virtue). Читалац ће се сачувати од лажног разумевања Платона и Аристотела ако
свагде преводиочеву реч врлина замени речима одлика, способност, или моћ. Грчка реч arete и
латинска virtus значе исто; прва је у вези са речју Арес, а то је бог рата, а друга са вир, муж.
Класична старина замишљала је себи врлину мушки, а хришћански Средњи век женски.
[12] Етика, I, 7: П, 5.

Али, златна средина није, као математичко средство, тачан пресек између
два екстрема који се могу одређивати баз остатка; она није стална и
непроменљива, него је у сваком поједином случају свако сам одређује, и она се
открива само зрелом и гибком уму. Одлика је уметност која је стечена вежбањем
и навиком: ми не деламо правилно зато што имамо врлину или одлику, него ову
имамо зато што смо правилно делали. „Ове врлине стварају се у човеку
извршавањем радњи“,13 ми смо оно што често деламо. Отуда одлика није никаква
радња него навика: „највише људско добро... јесте... врлини саобразна, савршена
делатност душе... јер као што једна ласта и један дан још не чини лето, тако ни
један дан или једно кратко време још не чине срећна или блажена човека.“ 14
Младост је време екстрема: „Учине ли млади људи какву грешку, она увек
лежи на страни претераности и пренагљености.“ Највећа тешкоћа за омладину ( а
и за понеког старијег) је у том да се из једног екстрема изађе тако да се не западне
у супротан. Јер један екстрем лако прелази у други, било то „наткомпезацијом“
било на који други начин; неискреност се сувише много куне, а понизност чучи
до понора уображености.15 Ко се налази у једном екстрему, он неће средњи пут
него ће супротан екстрем назвати врлином. Често је то правилно, јер ако опазимо
да смо забасали у један екстрем, „онда би требало да се насилно обраћамо другој
страни, јер што се више удаљујемо од погрешног, тим више долазимо до средине,
као што то и чине они који нешто искривљено хоће поново да исправе.“16 Али
екстремно расположени у златном средњем путу виде највећи порок; „тако
храбар човек пред кукавицом изгледа као бесан јунак, а пред бесним јунаком као
кукавица, и исто тако умерен пред тупим“...17
Платон је врлину назвао хармоничним делањем, Сократ је врлину
индентификовао са знањем, а овом предању основу су ударили седам мудраца
кад су на стену Аполоновог храма у Делфима ставили речи: meden agan – ништа
превише. Можда су Грци, као што мисли Ниче18 на овај начин хтели издати
наређење за обуздавање свога виолентног и необузданога карактера. Вероватније
је да ово учење изражава само то да грчко осећање не одбацује страст по себи;
страсти су сирови материјал како за врлину тако и за порок, већ према томе да ли
се јављају у претераности и диспропорцији или у мери и хармонији.19
Али, златни средњи пут, није једина тајна среће. Осим њега, нама је још
потребна примерена количина светских добара, јер сиромаштво изазива шкртоћу
и лакомост, а имовина даје слободу од бриге и лакомости, и та слобода јесте
извор арситократске поузданости и љупкости.

19
 СОЦИОЛОГИЈА

[13] Етика, II, 3.

[14] Исто дело, II, 6.
[15] „Сујета Антистенова“, рекао је Платон, „провирује кроз рупе његовог огртача.“

[16] Етика, II, 9.

[17] Исто дело, II, 8

[18] Рађање трагедије.

[19] Упор. Ову социолошку формулацију исте мисли: „Вредности нису никад апсолутне него само

релативне... За извесне особине људске природе сматра се да их има мање но што би требало да
буде; зато се оне високо цене, и ... унапређују и негују. И зато што их ценимо називамо их
врлинама; али, ако би се те особине јавиле у сувише великој мери, онда бисмо их називали
пороцима и правили кораке да их угушимо.“ – Carver, Essays in Social Justice.

Најблагородније међу овим спољним помоћним средствима среће јесте

пријатељство. У ствари, пријатељство је потребније срећноме него несрећноме,
јер се срећа умножава кад се с другима дели.
Оно је важније него праведност, јер „где постоји пријатељство, онде је
праведност сувишна; али, где су људи праведни, пријатељство остаје још увек
доброчинство“. „Пријатељство је једна душа у два тела.“ Ипак, у пријатељство
спада пре мало него ли много пријатеља; „ко има много пријатеља, нема ни
једног пријатеља“, и „немогуће је бити пријатељ многих у смислу савршеног
пријатељства.“ Чистом пријатељству пре припада истрајност него ли снага која
букти пламеном, а истрајност изискује чврстину карактера; где се отвара шарена
слика пријатељства, ту се не може рачунати да су се карактери променили. И
пријатељство захетва једнакост, јер сама благородност у најповољнијем случају
даје му клизаву основу. Доброчинитељи више имају пријатељког осећања за оне
који уживају њихову доброту него ли ови за њих.
Али, мада су спољна добра и спољни односи потребни за нашу срећу, њена
суштина остаје затворена у нама, у заокругљеном знању и у ведрини душе. Чулно
задовољство свакако није прави пут, јер оно се креће у кругу; за грубо схваћени
епикуреизам казао је Сократ: чешемо се да нас сврби, и сврби нас да се чешемо.
Не, срећа мора лежати у духовном задовољству, и на њу можемо да се ослонимо
само онда када извире из тражења или налажења истине. „Интелектуална
делатност не иде ни за чиме што би лежало изван ње, и у самој себи налази
задовољство које је подстиче на даљу делатност; а како обележја
самодовољности и неумерености... јасно припадају овом занимању, онда мора у
њему лежати савршена срећа.“ 20
Према ономе што изискује свакодневни живот, Арситотелов идеалан човек,
се односи достојанствено и љупко, и дате прилике искоришћава вешто као
извежбани генерал који својим борбеним снагама управља по свим правилима
стратегије. – Он је сам себи најбољи пријатељ, и ужива у самоћи, док се људи без
врлина и способности сами себи најгори пријатељи, и боје се сваке самоће.

20
 СОЦИОЛОГИЈА

[20] Исто дело, X, 7.

• 5. ЕТИКА: РАЗВИТАК МОРАЛА

Сложеност модерног живота увећала је изузетке, али ипак задовољство
наговештава биолошки корисне, а бол биолошки опасне радње.21 Поред свега
тога, у широким границама овога принципа, налазимо веома различите, и
очигледно веома непријатељске појмове добра. Једва постоји једна једина тачка у
западњачком моралу која се не би негде држала за неморалну; не само
полигамија, него и самоубиство (суицид), убиство сународника, или чак и својих
родитеља, налазе код једног или код другог народа јако морално оправдање.
„Жена фиџанског поглавица сматра као свету дужност да се задави после
смрти свога мужа. Једна жена је свог спасиоца обасула „погрдама“, а и касније
још гледала на њега непримереном мржњом.“22 „Ливингстен прича о маколоским
женама, на обалама Замбезија, да су биле разјарене кад су чуле да у Енглеској
сваки мушкарац има само једну жену: имати само једну, то је за њих била
„неучтивост“.“ Сличан извештај доноси и Ред (Reade) из екваторијалне Африке:
„Ожени ли се неко, и сматра ли његова жена да он себи може наћи још једну
брачну другарицу, она га тера да се још једном ожени; и назива га будалом ако то
не учини.“ 23
У сваком случају толико стоји да се урођено морално чуло, ако постоји,
налази данас у тешкоћама, јер још никад етички појмови нису били у толикој
пометњи. Свуда је познато да принципи што их ми примењујемо у свом
актуелном животу готово сасвим стоје у противуречности с онима што их
проповедамо у својим црквама и књигама. Етика коју исповедају Европа и
Америка је пацифистичко хришћанство; актуелна етика тих континената састоји
се у милитантним појмовима пљачкашких Теутонаца, од којих, скоро у целој
Европи, воде порекло слојеви који владају. Наши етичари напрежу се да одбране
ове противуречности, исто онако као што су се етичари у каснијој
моногамистичкој Грчкој и Индији морали напрезати да објасне држање богова
чији су ликови настали у доба скоро потпуног промискуитета.24
Племенитост и човечност боље цветају где је рат редак и где дуги периоди
мира строго наређују људима да се користе предности узајамне помоћи.25
Формула праведности требала би да гласи: „Сваком човеку је дата слобода
да ради шта хоће, с претпоставком да не вређа слободу ни једног другог човека.“26

21
 СОЦИОЛОГИЈА

Ова формула је у сагласности са хришћанским моралом, јер сваку личност

сматра као свету, и ослобађа је агресивности; 27 и она има санкцију последњег
судије – природног одабирања – зато што свима под једнаким условима отвара
изворе земље, и сваком бићу допушта да напредује према својој способности и
према свом делању.
[21] Principles of Ethics, I, п. XIII.
[22] Исто дело, I, 98.
[23] Исто дело, I, 327.

[24] Исто дело, I, 458.

[25] Исто дело, I, 391. и даље.

[26] Исто дело, II, 46.

[27] Исто дело, I, 257.

„Доброчинства примљена у незрелим годинама морају бити обрнуто

сразмерна властитим способностима. Кад би се младима доброчинства делила
према њиховом раду, врста би ускоро ишчезла; а кад би се одраслима
доброчинства делила према њиховој слабој способности за рад, врста би због
опадања изгубила неколико нараштаја... Једино оправдање за аналогију између
родитеља и деце, и државе и њених грађана, јесте детиња природа људи који
верују у ту аналогију.“ 28
Сукоб егоизма и алтруизма настале из сукоба јединке са њеном породицом,
са њеном групом, и са њеном расом. Егоизам ће свакако остати господар; али,
можда тако и треба да буде. Кад би свако више мислио на интересе других но на
своје властите, онда бисмо имали један хаос учтивости; и вероватно, „тежња за
индивидуалном срећом у границама што их одређују друштвене прилике јесте
први услов за постизање највеће опште среће.“ 29 Јачина патриотизма је пример за
страсно претпостављање виших интереса властитим непосредним околностима.
Сваки нараштај друштвене заједнице продубљује наклоност ка узајамним
помагањем. „Непрестана друштвена дисциплина преобразића људску природу
толико да ће симпатетичка уживања спонтано бити развијана до највеће, свима
корисне мере.“ Осећање дужности које је одјек приморавања нараштаја на
друштвено понашање ишчезнуће; алтруистичке радње, које су постале
инстиктивне природним одабирањем за друштвену корисност, вршиће се без
притиска, и са задовољством. Природни развитак људског друштва води нас све
ближе савршеној држави.

22
 СОЦИОЛОГИЈА

[28] Исто дело, II, 4, 217.

[29] Исто дело, I, 196, 190.

• 6. ЕТИЧКО РЕШЕЊЕ

Овде смо да одговоримо на питање које смо већ поставили: Шта је

праведност? Само три драгоцене ствари постоје на овоме свету: правда, лепота, и
истина, и можда се ниједна од њих не може дефинисати. Четири стотине година
после Платона један римски прокуратор Јудеје беспомоћно је питао: „Шта је
истина?“ – а немамо још одговор ни шта је лепота. Али, Платон је покушао да
нам да неку дефиницију „праведности“. Он вели: „Праведност је поседовање и
делање онога шта коме припада“. И после толиког околишења очекивали смо
непогрешиво тумачење – откриће . Шта значи та дефиниција? Једноставно то да
сваки за свој рад ће добијати онолико колико тај рад вреди, и да ће радити оно за
шта је најспособнији. Према томе, праведан је онај човек који стоји баш на
правом месту, и врши оно што најбоље може да врши, и пуном и јаднаком мером
враћа за оно што добија. И зато би друштво праведних људи било
најхармоничнија и за рад најспособнијих група, јер би сваки члан стајао на своме
месту и вршио функцију за коју га је природа одредила, слично инструментима у
савршеном оркестру. Праведност у једном друштву личила би на ону хармонију
односа којом се планете одржавају у свом правилном ( или, како би Питагора
казао, музикалном) ходу. Тако организовано, друштво би било способно за даљи
живот; и праведност би добила наку врсту дарвинске потврде. Где људи не стоје
на свом природном месту, где трговац притиска државника, или где ратник отима
положај владара – ту је координација делова разорена, везе пуцају, и друштво се
раствара и растура. Праведност је стваралачка координација.
И у поједином лицу праведност значи делатан поредак; то је хармонично
делање удова у човеку, од којих сваки стоји на месту које му је одређено, и који
учествује у делању са другима. Сваки човек јесте космос или хаос пожуда,
осећања, и представа; стоје ли ови у хармоничном односу, онда човек продужује
живот и доживљава успех, а изгубе ли своје одређено место и промаше своју
службу, онда осећање покушава да буде делање на само топлота него и светлост
(као у фанатичара), или ако разум покушава да постаје делању не само светлост
него и топлота (као код човека који је само у интелекту), онда почиње растурање

23
 СОЦИОЛОГИЈА

личности, и неуспех се приближава као неизбежна ноћ. Праведност је taxis kai

kosmos – поредак и лепота – душевних делова; то је души оно исто што и здравље
телу. Свако зло је дисхармонија; и то између човека и природе, или између човека
и других људи, или између човека и његове властите природе.
Тако Платон одговара Трасимаху, Каликлу и свим ничеовцима који се још
могу наћи: праведност није гола снага, него хармонична снага – пожуда и људи у
поретку што га удешавају ум и организација; праведност није право јачих, него
стваралачка и јака хармонија целине. Истина је, додуше, да појединац, кад остави
место за које су га природа и његове способности одредиле, може неко време
успевати и налазити користи, али га прогони неминовна Немеза као Ериније, о
којима Анаксагора каже да би оне прогониле и небеска тела, кад би ова оставила
своје путање.

• ЗАКЉУЧАК

Морал је активно човеково обликовање и оцењивање себе и других људи

као добрих и злих. Ово су у ствари општи називи за читав низ појединачних
позитивних и негативних особина, као што су: правичност односно
неправичност, љубав односно мржња, храброст односно кукавичлук итд.

Истина често мења своје хаљине (као свака лепа дама); али, под новим
рухом она увек остаје иста. И у учењу о моралу неможемо да очекујемо новине
које изненађују; јер сви морални појмови крећу се око добра целине. Моралност
почиње кад се људи реше на удруживање и узајамну зависност и организацију;
живот у друштву захтева да јединка неки део своје самосталности жртвује
заједничком поретку, и напослетку добро целине постаје норма људског држања.
Природа тако хоће, и њен суд је увек завршан. Кад се једна група надмеће у
заради с другом групом или се против ње бори, онда она побеђује својим
јединством, и моћи, и способношћу својих чланова да у тежњи за заједничким
циљевима иду здружено. И може ли бити боље основе за заједнички рад него кад
свако чини оно што најбоље може да чини? То је циљ организације за којим свако
друштво треба да тежи, докле год жели да у животу остане. Христос је учио:
моралност је доброта према слабијима; Ниче каже: моралност је смелост јачих; а
Платон вели: моралност је стваралачка хармонија целине. Ова три учења мораће
се, истина, повезати, да би се добило савршено учење о моралу; али може ли се
сумњати у то који од ових елемената има најјачу основу?

24
 СОЦИОЛОГИЈА

• ЛИТЕРАТУРА

1. СОЦИОЛОГИЈА - Збирка социолошких текстова

Драгана С.Захаријевски

2. ЕТИКА
Проф.др Милан Миљевић

3. СОЦИОЛОГИЈА И ЕТИКА
Херберт Спенсер

4. ПРИНЦИПИ ЕТИКЕ - 1893

Херберт Спенсер

5. ПРОТАГОРА
Платон

25
 СОЦИОЛОГИЈА

6. ЕТИКА
Аристотел

26