Висока школа социјалног рада

Студијски програм: Логопедија

Семинарски рад

Предмет: Основи социологије

Тема: Ставови

Професор: Студент:
Проф.др Милорад Ђурић Анђела Томовић
Бр. индекса: 66/22

Београд, фебруар 2023.

САДРЖАЈ:
УВОД.........................................................................................................................................3
1. Дефиниција, особине, компоненте, димензије и функције ставова.............................4
2. ТЕОРИЈЕ СТАВОВА........................................................................................................6
2.1. Теорија баланса (Хеидер)..........................................................................................6
2.2. Теорија когнитивне досонанце (Фестингер)...........................................................8
3. МЕРЕЊЕ СТАВОВА......................................................................................................10
ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................12
ЛИТЕРАТУРА:.......................................................................................................................13

2
УВОД

Постоји више дефиниција ставова. Ставови се формирају путем искуства у доживотном

процесу социјализације, било у непосредном контакту с објектом става, било посредно
у интеракцији са социјалном околином. Можемо их одредити на темељу њихових
особина, компоненти и међусобних разлика. Осим тога постоји и велик број изграђених
теорија ставова од којих су теорија баланса и теорија когнитивне дисонанце
најпознатије и најутицајније. При испитивању ставова могу се користити три групе
техника: директне технике, скале за мјерење ставова и индиректне технике. Најбољим
поступком за испитивање ставова сматра се упраба скала за мјерење ставова (најчешће
су то Тхурстонеова, Ликертова и Богардусова скала).

Човек живи у сложеном социјалном свету, окружен различитим људима и

изложен мноштву разних утјецаја. И кроз тај процес обликује се његова личност. Цели
тај "пакет" вјеровања, доживљавања и понашања остаје присутан и у приправном стању
кад год је појединац суочен с одређеним објектом. Другим речима, његов став према
том објекту је формиран.
Но, свет се око нас мења и сви смо ми, на свој начин, осетљиви на те промене. Борећи
се да идемо укорак с тим светом и борећи се да што лакше поднесемо те бројне и нагле
промене, ми мењамо своје ставове. Изградња личног става јесте процес који човек
гради током година. Неопходна је лична развијеност појединца и жеља да оно што
заправо мисли то и искаже. Начин размишљања се разликује и потребно је уважавати
мишљење сваке особе. Несигурност од неприхватања, одбацивања и неслагања са
другим људима често доводи до тога да се особа боји да искаже свој став и мишљење
па олако прихвата оно што већина пропагира. Како не би дошло до тога, битно је да
јединка ради на развијању личних ставова, вредности и мишљења.

3
 1. Дефиниција, особине, компоненте, димензије и функције
ставова

Данас се најкомплетнијом сматра Алпортова дефиниција става која каже да је став

трајна ментална, односно неурална спремност стечена на основу искуства која врши
директивни или динамички утицај на реаговање појединца на објекте и ситуације с
којима долази у додир (Супек, 1968.).
Ова дефиниција упућује на следеће особине става. Једном формиран став је релативно
стабилан и непромењив у времену. Структуру става чине: конгитивни елементи
(перцепција објекта става, сазнања о објекту става, вредновање објекта става) и
емоционални елементи са припадајућим физиолошким процесима (позитивне или
негативне емоције према објекту става када се објект става доживљава као угодан и
привлачан или неугодан и одбојан). Ставови појединца постоје као диспозиција за
понашање која се може актуализирати у одређеној ситуацији. Они "спавају" док
појединац делује аутоматски. Такав начин функцисања је адаптиван јер ослобађа
човекове когнитивне и физичке капацитете од сталних напора. У новим ситуацијама је
понашање мање аутоматско - тамо где нема познатог "сценарија", појединац се позива
на своје ставове прије него што делује. Ставови се формирају путем искуства у
доживотном процесу социјализације, било у непосредном контакту с објектом става,
било посредно у интеракцији са социјалном околином.
Објекти става могу бити појединци или социјалне групе (нпр. став према некој
етничкој заједници), социјалне појаве (нпр. став према смртној казни), догађаји (нпр.
став према спуштању испитног возила на Марс), физички предмети (нпр. став према
новом моделу аутомобила), апстрактни појмови (нпр. став према слободи).
Став представља скуп три компоненте. Афективна (емоционална) компонента садржи
позитиван или негативан емоционални однос према објекту става. Емоционална
засићеност даје ставу наглашену снагу и стабилност. Бихевиорална (конактивна,
акциона) компонента односи се на намере и спремност на акцију према објекту става,
било да га се подржи, помогне или заштити или да га се избегава, онемогући или
нападне. Когнитивна компонента односи се на објективна знања или субјективна
уверења о објекту става.
Значај става у животу појединца потврђују његове многобројне функције. Пре свега,
ставови утичу на перцепцију, учење и памћење. Брже и лакше се уче и дуже и боље се
памте садржаји који су у складу са ставовима. Исто се тако под утицајем става јавља

4
селективна перцепција, што значи да се чешће и брже перципира оно што је у складу с
формираним ставом од онога што је с њим у супротности.
И постизање циљева је под утицајем ставова. Због тога се формирају и одржавају такви
ставови који су инструментални за задовољавање различитих потреба укључујући и
социјалне потребе као што су прихваћеност у групи, осигурање групне подршке и
социјални престиж.
Став може бити и у функцији одбрамбене заштите личности. Нпр. негативан став према
некој особи или групи служи очувању или повећању самопоштовања.
Ставови, иако према истим објектима, нису једнаки код свих који их имају. Они се могу
разликовати с обзиром на валенцију, сложеност, екстремност, усклађеност, доследност,
снагу и отвореност става. О разликама између ставова према истом објекту говоримо
као о димензијама става.
Валенција става означава је ли однос према објекту, према којем имамо став, позитиван
или негативан.
Сложеност става означава количину и врсту сазнања, емоција и тенденција ка акцији
укључених у став. Свака од компонената може бити више или мање сложена.
Екстремност става односи се на ступањ позитивности или негативности става. Ставови
могу бити од екстремно негативних преко умерено негативних, неутралних, умерено
позитивних па све до екстремно позитивних.
О усклађености става говоримо када су ове три компоненте, које чине став, исте
валенције. Већа је усклађеност код ставова који су екстремно позитивни или негативни.
Доследност се става очитује у томе у којој се мери ставови примењују на све случајеве
где их је могуће применити. Снага става се манифестује у отпорности става према
мењању.
Отвореност или изразитост става се огледа у спремности да се став манифестује. Неки
појединци ставове спремно и отоворено испољавају, а други, иако ставови код њих
нису мање снажни, ипак их не показују и не износе.
Све су ове споменуте димензије присутне код свих ставова, али могу бити изражене у
већем или мањем степену.

5
 2. ТЕОРИЈЕ СТАВОВА

Због корисности појма става за објашњење понашања људи и за предвиђање њиховог

понашања, извршено је не само велик број испитивања о ставовима, њиховим
карактеристикама и факторима који утичу на њихово формирање и мењање него је
конструисан и велик број теорија о формирању и мењању ставова. Ипак, нема ни једне
опште теорије која би дала одговор на питање о улози ставова у друштвеним
збивањима, па ни такве теорије која би јасно указала на место ставова у структури
целокупне личности. Но, ипак је свака од њих подстакла нова истраживања и значајно
унапредила наша знања о ставовима као важним покретачима социјалног понашања
(Рот, 1973.)
Овде су укратко изнесене основне идеје две најпознатије и најутицајније теорије од
великог броја изграђених теорија ставова.

2.1. Теорија баланса (Хеидер)

Одмах на почетку потребно је нагласити да се аутор не бави објективним стањем

ствари, односно објективним односима какви они јесу, већ перципираним, субјективно
доживљеним односима когнитивних елемената тј. односима каквим их види
посматрач..
Субјективна околина појединца се према Хеидеру најједноставније описује помоћу
когнитивних система који се састоје од три следећа когнитивна елемента (ентитета)
који чине когнитивну тријаду:
- П = особа која перципира
- О = друга особа у односу
- X = објект става
Међу тим елементима могу постојати две врсте односа: емоционални и јединични.
Емоционални однос између сваког пара ентитета може бити позитивна релација
(наклоност, свиђање, одобравање) или негативна релација (ненаклоност, несвиђање,
неодобравање). Јединични однос нам пружа информацију јесу ли елементи тријаде
један за другога релевантни или нису.
Да ли субјективна околина појединца у равнотежи одређује се у два корака на следећи
начин. Потребно је утврдити врсту релације између свака два елемента тријаде - ако је

6
релација позитивна, она се означава са +1, а ако је негативна, означава се са -1. Ако је
резултат свих утврђених релација позитиван, тријада је у равнотежи,а ако је резултат
негативан, тријада је у неравнотежи.

Осам могућих тријада, три когнитивна ентитета међу којима постоје две врсте релација.
Позитивне релације су репрезентативне континуираном цртом и ознаком "+", а
негативне испрекиданом цртом и ознаком "-".

По Хеидеру неравнотежа узрокује нелагоду, напетост и то је мотивацијско

стање, па особа тежи поновној равнотежи међу елементима. Ипак, неравнотежа се
може и толерисати - особа ће се осећати неугодно, али је неће непоправљиво оштетити.
Ипак, трајно толерисање неравнотеже може чак довести до психоматске болести.
Састав је у што већој равнотежи, што су нам односи међу елементима важнији.
При успостављању поновне равнотеже у правилу се мења она релација или елемент у
тријади који је најнестабилнији, при чему се неравнотежа може разрешити на три
начина: променом предзнака релације (промена става) услед чега нестабилна тријада
прелази у стабилну, претварањем једног односа у ирелевантни однос што доводи до
распада когнитивне тријаде (то је својеврсни вид равнотеже), те одвајањем позитивних
и негативних аспеката одређеног односа чиме се не разрешава равнотежа, али се
напетост смањује јер се тиме или позитивни или негативни аспекти према потреби
користе за успостављање такве релације која ће привидно успоставити равнотежу.
Хеидерова теорија баланса користи се за истраживање различитих појава у
подручју социјалне психологије као што су: конформизам, понашање које је реакција
на критику, револуционарно понашање, ставови према кандидатима различитих

7
политичких странки, степен уверења судија у довршене пресуде, ставови људи
различитих националности.

2.2. Теорија когнитивне досонанце (Фестингер)

Когнитивни елемент је према Фестингеру било које знање, веровање или мишљење о
околини, о самом себи, или о нечијем понашању. Односи између два когнитивна
елемента могу бити:
ирелевантност: x не имплицира ништа што би се односило на y консонанту:
x имплицира y, нпр. понашамо се у складу са ставом дисонанта:
x имплицира не y, на пример:

а) понашамо се супротно властитом ставу или очекивању,

б) понашамо се супротно од властитог знања,

ц) понашамо се супротно устаљеним културним обичајима;

д) конзистенција везана за сукоб нове когниције из актуалног искуства и старе

когниције из прошлог искуства.

Дисонанта може имати различиту величину коју детерминише: БД = број дисонантних

елемената; БК = број консонантних елемената; ВД = укупна важност коју појединац
придаје дисонантним елементима; ВК = укупна важност коју појединац придаје
консонантним елементима при чему је дисонанта то већа што је већи број дисонантних
елемената и што је њихова укупна важност за појединца већа.
До дисонанте може доћи на различите начине. Фестингер нпр. тврди да је когнитивна
дисонанца неизбежна последица сваке донешене одлуке, јер је одлучивање бирање
алтернатива
које имају своје негативне аспекте. Пре доношења одлуке појединац се налази у
конфликтној ситуацији у којој пажљиво елаборира све алтернативе. Када је одлука
донешена, конфликт је разрешен, али се појединац нашао у дисонанти која постоји
између знања да је изабрао једну алтернативу и знања да постоје предности и мане
других алтернатива.

8
Дисонанта може бити изазвана и уложеним напором. Напор који је узалудно уложен
или који је уложен у непријатне активности довешће до когнитивне дисонанте.
Осим два, претходно наведена случаја, дисонанта може бити изазвана информацијама
које су супротне властитом ставу. Когнитивна дисонанта је то већа што је већа
неконзистенција информација о објекту става и личног става што је објект става за
појединца лично важнији. Она може бити толико јака да коначно доведе до промена у
ставу.
Као последњу, Фестингер наводи дисонанту у случајевима изнуђене
сугласности. То представља "класичну ситуацију" у којој се појављује когнитивна
дисонанта. Када се појединац понаша тако да то је понашање изнуђено наградом, а са
тим понашањем није сагласан односно према том понашању има негативан став, он
доживљава дисонанту.
Услед дисонанте која је резултат несклада понашања и властитог става о том
понашању, јавља се потреба да се приближи понашање и став о том понашању. То се
најчешће постиже променом става, ређе променом понашања.
Когнитивна дисонанта је неугодно стање које појединца мотивише за акцију ка њеном
разрешавању - редукцији, када се појави, односно ка избегавању сваке даље
могућности да се појави.

Начини редукције когнитивне дисонанте су промена става (најчешћи излаз из

когнитивне дисонанте, а јавља се у ситуацијама изнуђене сагласности и у ситуацијама у
којима постоји неоправдано велик неуложени напор), селективно излагање
информацијама (јавља се у ситуацијама када је когнитивна дисонанта узрокована двема
међусобно конзистентним информацијама, нпр. при доношењу одлуке то су
информације о негативним аспектима изабраног и о позитивним аспектима
неизабраног. При том се могу користити два поступка: тражење и избор информација
које подржавају односно фаворизују једну страну дисонантног пара и избегавање
информација које би још више повећале дисонанту), промена понашања (као начин
редукције појављује се у комбинацији с променом става, па је спорно је ли промена
понашања изолован начин редукције когнитивне дисонанте), промена важности
релевантних когниција, селективно присећање дисонантних информација, те порицање
преузете обавезе.

9
 3. МЕРЕЊЕ СТАВОВА

При испитивању ставова могу се користити три групе техника: директне технике, скале
за мерење ставова и индиректне технике.
Директним техникама називамо оне технике при којима се испитаницима обраћамо
непосредно питањем о ставовима које желимо утврдити. Главне врсте директних
техника су упитник и интервју.
Најбољи поступак за испитивање ставова сматра се употреба скала за мерење ставова
(Krech, Crutchfield, Ballachey, 1972). Таква једна скала је састав тврдњи о одређеном
објекту који нам омогућава да на основу одговора испитаника и изнетих тврдњи
одредимо његов став. Скале за мерење ставова су далеко сложенији и поузданији
инструмент него што су упитник и интервју. У већини испитивања ставова користе се
Турстонеова скала (1928.), Ликертова (1932.) и Богардусова скала (1925.) у којима се о
ставу испитаника закључује на основу њихових вербалних исказа. Турстонеова скала се
састоји од 15 до 20 тврдњи којима се изражава став према неком објекту става. Оне су
равномерно распоређене према интензитету става од екстремно негативних преко
неутралних до екстремно позитивних тврдњи. Те тврдње су случајним редоследом
исписане на папир, а задатак испитаника је да заокружи оне тврдње с којима се слаже.
Ликерт је сматрао да се скала за мерење ставова може конструисати само с две врсте
тврдњи: с тврдњама које изражавају јасно позитиван став према неком објекту и с
тврдњама које изражавају јасно негативан став према неком објекту става. Како би
надокнадио могући губитак информација услед једноставне конструкције, Ликерт је
увео поступно изражавање слагања или неслагања с неком тврдњом, што Турстонеова
скала не користи, будући да је приликом њене примене задатак испитаника да
заокружи само оне тврдње с којима се слаже односно да слагање изрази ДА/НЕ
одлуком. Ликертова се скала састоји од 15 до 20 тврдњи које изражавају позитиван или
негативан став према неком објекту става и користи се чешће од Турстонеове скале.
Богардусова скала је позната под именом "скала социјалне дистанце'" јер се њоме, у
оригиналној ауторовом извођењу, испитује социјална дистанца која се дефинише као
"степена блискости у социјалним односима којег нека особа прихвата у односу према
припадницима других социјалних група".

10
Социјална дистанца је, дакле, процес који иде од интимних и топлих односа преко
равнодушних до непријатељских. Објекти става који се испитују скалом социјалне
дистанце су најчешће мањинске групе: националне, етничке, расне, религиозне и друге,
па се може рећи да се њоме испитују предрасуде према мањинским групама.
Примена Богардусове скале је врло једноставна: испитанику се да упути да у таблици
кружићем означи који степен блискости у социјалним односима прихвата у односу
према припадницима задане социјалне групе.
Све до сада споменуте методе испитивања ставова могу бити под утицајем контроле тј.
испитаници могу давати социјално пожељне одговоре. То се покушава избећи
индиректним техникама. Као индиректни поступци могу се користити текстови и
текстови закључивања. Претпоставка је да се преко количине знања о некој појави
може закључити о ставу према тој појави односно да закључци не морају нужно
следити из резултата, него да могу бити под утицајем ставова и вредносне оријентације
испитаника. Врло се често међу индиректним техникама користе и различите
пројективне технике као што су нпр. слободне асоцијације, тест недовршених
реченица, Рорсхахов тест и др.
Код ових техника полази се од претпоставке да ће испитаници у тумачење више или
мање неструктурираног материјала унети своје склоности према некој појави.
Приликом испитивања испитаници не знају да се испитују њихови ставови и због тога
не могу контролисати своје одговоре. Међутим, интерпретација добијених одговора
јако зависи од испитивача и због тога је боље користити директне технике.

11
ЗАКЉУЧАК

Према психолошкој структури став укључује спремност на акцију, из чега

произлази да став утиче на понашање. Но, однос између става и понашања врло је
сложен и понашање није увек и потпуно у складу са ставом. Тај однос је још увек
предмет утврђених истраживања и расправа што значи да је још увек отворен проблем
јесу ли, у којој мери и на који начин ставови повезани с понашањем. Не само психолози
него и социјална околина, акцент стављају на негативан однос према објекту става
односно на предрасуде. Најједноставније речено, став је релативно трајан, позитиван
или негативан однос према некој појави односно објекту става.
Mоже се рећи да су ставови евалуације који имају функцију: добијање знања.
Дакле, када се сусретнемо са новом особом, прва ствар коју ћемо урадити је да је
оценимо и развијемо став према њој. Другим речима, ми ћемо донети одлуку те особе.
Информације које се дају на овом суђењу омогућиће нам да поједноставимо и
структурирамо свет. Стога се ставови могу схватити као друштвено знање створено из
искустава, веровања и осећаја. Постоје ставови који се раздвајају више од удаљености.
Постоје ставови који нас раздвајају једни од других на истој удаљености од хладног
океана. Без обзира да ли је то члан породице или сарадник.

12
ЛИТЕРАТУРА:

1. Krech, D., Crutchfield, R. S., Ballachey, E. L.: Pojedinac u društvu, Zavod

za udžbenike i nastavna sredstva Srbije, Beograd, 1972.
2. . Petz, B.: Psihologijski rječnik, Prosvjeta, Zagreb, 1992.
3. . Rot, N.: Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva Srbije, Beograd, 1973.
4. . Supek, R.: Ispitivanje javnog mnijenja, Naprijed, Zagreb, 1968

13

13