Универзиет у Приштини

Филозофски факултет
Са привременим седиштем у Косоској Митовици

Семинарски рад из историјe социјалних

политичких теорија

Николо Макијавели - Владалац

Ментор: Студент:
Проф. Др Недељковић Милена ристић

Асистент:
Андреј Семенов

Косовска Митровица 2023

Семинарски рад Милена Ристић

САДРЖАЈ

1. Николо Макијевски......................................................................................................... 3
2. О делу „Владалац“............................................................................................................3
3. Католичка црква о делу „Владалац“...............................................................................6
4. Занимање комуниста за дело „Владалац“......................................................................8
5. Литература .......................................................................................................................9
 1. Николо Макијавели

Николо Макијавели (1469. – 1527.)

Николо Макијавели је фирентински филозоф, историчар, песник и

писац. Био је борац за уједињење Италије и кључна фигура у политичкој
филозофији ренесансе. Као дипломата у служби Фирентинске републике,
путује на дворове француских, немачких и италијанских владара.
Током тих путовања Макијавели сакупља материјал за своје капитално
дело “Владалац”. Среће многе европске владаре, између осталих, француског
краља Луја XИИ и папу Александра ВИ, који су нашли своје место у
Макијавелијевом делу. (Владалац М. Савић, В. Цветковић, Н. Цекић)
После повратка породице Медичи на власт у Фиренци, Макијавели је
оптужен за учешће у завери, а потом и затворен, мучен и на крају протеран.
Пред смрт се враћа у Фиренцу, где 1527. умире. Није познато где је
сахрањен, али се симболична гробница Николе Макијавелија налази у једној
базилици у Фиренци.
Најзначајнија дела: “Владалац”, “Расправе о првих десет књига Тита
Ливија”, “Фирентинска историја” итд. Макијавелистичка политичка
филозофија често се узима у негативном контексту, као екстремна,
првенствено заслугом католичке цркве, која је дело “Владалац” уврстила у
свој Индекс, тј. листу књига које се противе вери.(Документарац на You
Tube)
 Семинарски рад Милена Ристић

.
Макијавелијеви савјети могу се сматрати бескрупулозним, али он сам
упозорава да реално не треба мјешати са идеалним.Он је сматрао да свако,
па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ што је
могуће више увећа. При томе владар мора бити изван обичајних моралних
кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу
имати никаквих додирних тачака.Све што увећава моћ и власт јесте
исправно примјењивати. Иако се неки Макијавелијеви савјети могу
сматрати бескрупулозним, али он сам упозорава да реално не треба
миешати са идеалним.(Википедија)
Николо Макијавели био је секретар фирентинске републике настале
послије прогона Медичија из Фиренце (1498). Али, када су се протјерани
Медичи вратили у Фиренцу 1512.Он је био отпуштен из јавне службе и
морао се повући из политичког живота. Даље се посветио књижевности и
науци.

''Владалац''
Ставови које је Макијавели заузео у овом делу могу се учинити
екстремним. Међутим дело је писано у времену великих сукоба у
Фиренци, и сам Макијавели је веровао да се стабилностможе постићи
једино владавином тираније. Његови ставови често су детаљно разрађене
методекојима се владари служе да би задобили што већу моћ, јер човек је
ништа друго него количина моћи, илиметоде за успостављање и
одржавање власти. Сматрао је да се политика и политички циљеви
морајуставити изнад моралних и етичких принципа. Императив за владара
је да учини све потребно да бизадржао своју моћ. Међутим, владар не сме
да буде омражен. За то постоје две методе: придобитиили уништити.(2)
У уводном делу књиге Макијавели се бави методама владања у различитим
врстамамонархија. (Владалац М. Савић, В. Цветковић, Н. Цекић)

Истиче најбоље начине за стицање, очување и одбрану власти. Између

осталог наводи ичетири типа војске: личну, најамничку, мешовиту и
помоћну, коју је окарактерисао као мач са двеоштрице.Макијавели се
затим осврће на особине које би идеалан владар требало да поседује.
Каопример узима Цезареа Борџију, сина папе Александра ВИ. Макијавели
сматра да владар мора дапредвиди догађаје унапред, да се не сме уздати у
време.(Документарац на You Tube)
-3-
 Семинарски рад Милена Ристић

У делу се, као важне особине, истичу: воља, мудрост, преданост уметности
ратовања, каои схватање да свирепост понекад може бити једини начин за
очување власти.Макијавели сматра да је за очување власти потребно
изазвати страх, али не и мржњу, јернарод воли по сопственој вољи, а мрзи
по вољи владаоца. За одржавање владавине такође јепотребна верност
народа и поданика. За то је потребно да владар одржава дату реч, да се у
његовимделима виде величина и храброст, али да и понекад буде
дволичан. Велики подухвати и јуначка дела,као и умешност владара у
управљању изазивају поштовање у народу.Макијавели такође наводи да
владар треба да се ослања на религију, наводећи притомпример шпанског
краља Фердинанда, који је тако напао Италију. Макијавели притом
похваљује тактику,али ипак презире идеју напада на Италију. Сматра,
такође, да добар владар треба да затражи савет кадгод је потребно, и да
саслуша своје саветнике.

Добар владалац зна да изврши добар одабир својихсарадника, и да се

притом клони ласкаваца.Макијавели одбацује везе између етике и
политике. Владалац треба да се приказује каосаосећајан, вредан поверења,
искрен и посвећен религији. Међутим, у стварности, дужности
владаруретко дозвољавају да заиста буде такав.Макијавели се осврће и на
тврђаве, као важан фактор у очувању моћи владара, као и наначине
управљања. По њему то су тиранија, демократија и распуштеност.
У неколико последњих поглавља Макијавели изражава своју забринутост
за стање у комесе Италија налазила у време писања дела.

Он наводи разлоге за губитак Италије, као што су грамзивост,неслога и

неспособност италијанских владара. Макијавели сматра да је општа мана
италијанских владарата што у временима среће не мисле и не припремају
се за могуће недаће и промени прилика.Макијавели се у делу приказује као
поклоник римске политике, а ослања се на Тит Ливија.(Документарац на
You Tube)

“Владалац” завршава Петраркиним стиховима:

“Врлина против беса узеће оружје и борба ће бити кратка;

јер стара храброст у италским срцима још није умрла.”
Владалац је једно од најпревођенијих ђела у свијету. Књига је писана
веома лијепим и прецизним стилом. Неизбјежно, изворна верзија Владаоца
садржи одређене анахронизме па су данашњи Италијани подијељени –
једни читају Макијевелија у оргинаној италијанско-фирентинској верзији
док се други радије опређељују за превод на савремени италијански језик.
-4-
 Семинарски рад Милена Ристић

Макијавелијев Владалац се завршава Петракиним стиховима.

Не само да је дуго трајање Владаоца утицало да се заиста импозантан број

читалаца из различитих мотива дружио са овом књигом, већ се ради о
једном од најдискутованијих ђела са различитим па и сасвим опречним
судовима и коментарима. Иако нико није оспоравао огорман значај и
дубину укупног Макијавелијевог ђела мало је политичких мислиоца у
историји који су толико супростављено вредновани - куђени и хваљени.
Треба подсјетити да је неопходно Владаоца проучавати уз његове друге
радове, рецимо дипломатске списе, и незаобилазно дијело Расправе о
првом десетокњижју Тита Ливија.(Википедија)) Два велика
Макијавелијева извјештаја са његових посјета Француској и њемачким
државама, под насловима Ритратто ди цосе ди Франциа и Раппорто ди цосе
делла Магна, представљају стилом и садржајем модел дипломатског
извјештавања у историји дипломатије.(Владалац М. Савић, В. Цветковић,
Н. Цекић)
Макијавелијев Владалац је неријетко оцењиван као цинична књига,
заправо…

…својеврсни приручник за политичко владање и то уз окрутне, неморалne

metode.
По овим прилично поједностављеним оцјенама књига поручује да је битан
политички циљ, између осталог освајања и трајање на власти, а да су сва
средства дозвољена за ефикасно остваривање зацртаног циља. Отуда је
настала оно начело, названо "макијавелизмом" по којем "циљеви
оправдавају средства". Заступајући неку врсту "државног разлога" -
принцип који ће нешто касније бити прецизно дефинисан у француској
политичкој доктрини - Макијавели је у Владаоцу био спреман да поздрави
и владаре који су били склони окрутним техникама владања. Тако у
поглављу ВИИ књиге Макијавели наводи добре резултате у завођењу реда
и стабилности у Ромањи, а заслугама Ћезара Борџије, личности којој, као
што што то историја потврђује, нису били стране корупција, убиства,
лажи, интриге.(Википедија)

Према сасвим другим интерпретацијама које полазе од несумњиве велике

ерудиције и дубине Макијавелијеве мисли, величине његовог језичког
стила, Владалац се не може истргнуто редуковати на неколико клишеа јер
се у најширем смислу ради о покушају реалиситичког тражења баланса
између јавног и приватног садржаја у ефикасној држави као предуслова
слободног и креативног друштва. Полазећи од оцјене да владаоци једнако
као и грађани могу имати негативне особине, да опасност долази
потенцијано са обије стране, циљ Макијавелиевих порука јесте
неопходност изграђивања политичких правила у којим "умјетност
владања" треба да се заснива на равнотежи антитеза у реалном животу.
-5-
 Семинарски рад Милена Ристић

(Документарац на You Tube)

У настојањима да објасни како владати у стабилној држави Макијавели је
у Владаоцу тежио и одређеној равнотежи савјета које упућује владару и
грађанима. Тако се у поглављу XВ књиге наводи сљедеће: када би грађани
били "добри" онда би владар морао држати ријеч. Али ако су грађани
"рђави" владар својим поштењем може само да уништи себе. Зато и владар
има право да понекад не држи ријеч и да буде негативац. А у поглављу ИX
Макијавели каже "Владар мора имати народ за пријатеља, у супротном не
може се спасити". Поглавље XXИ је насловљено овако: "Што владар треба
да уради да би био поштован"

.Управо због противријечности у конкретним порукама, с једне стране

савјета владару које технике да користи у освајању и очувању власти и, с
друге стране одређене бриге за "добре грађане", Макијавелијево дијело
није лишено многих амбивалентности које су биле основ за различите
интетрпретације. И то све до данашњег дана.(Владалац М. Савић, В.
Цветковић, Н. Цекић)

Макијавели је рођен 1469, исте године када је један од најславнијих

Медичија – Лоренцо Величанствени у Фиренци дошао на власт. То је и
један од најбљиставијих периода, нарочито на пољу културе у Фиренци и
Тоскани. Мјесто окупљања сјаних ренесансних филозофа и умјетника,
Фиренца тога доба је - како је писао Јакоб Буркхат, познати историчар
умјетности и аутор класичне студије Култура ренесансе у Италији -
"најоргиналнији град на свијету" и "најмодернији центар италијанског,
заправо европског духа". Поред познатих филозофа тога доба Марилија
Фићина и Пика дела Мирандоле,(Документарац на You Tube) у Фиренци
тада живе и стварају Леонардо да Винчи, Сандро Ботичели, Микеланђело
Буонароти. Не ради се само о индивидуалним генијима умјетности већ о
најблиставијим протагонистима хуманистичко - ренесансне епохе.

Католичка црква о делу ''Владалац''

Поред свог дугог трајања и велике актуелности Макијавелијев Владалац
има своју дугу историју пасионираног коментарисања про ет цонтра. Међу
Макијавелијевим савременицима књига Владалац није изазвала велико
интересовање. (Википедија))

-6-
 Семинарски рад Милена Ристић

Истина, рукопис Владаоца је написан 1513. и као такав је био

дистрибуиран сљедећих двадесетак година да би се као књага појавио
1532, пет година послије Макијавелијеве смрти. Иако је говорио да су
Макијавелијеве идеје сувише смјеле, његов савременик Франћеско
Гвићардини је одмах похвалио излажење рукописа Владаоца. Дакле,
Владалац ће постати предмет великог интересовања и то свјетских
размјера нешто касније, доста времена послије Макијавелијеве смрти.
Мало је било великана политичке и филозофске мисли који који се нису
освртали на Макијавелија, посебно његовог Владаоца. Макијавелијево
дијело је често дочекивано као образац неморалности, нарочито у Великој
Британији гђе је и Шекспир стигао да оцрни фирентинског
мислиоца.Католичка црква је Владаоца ставила на Индеџ Либрорум
Прохибиторум (листа забрањених књига). Иначе, Макијавели је у
гибелинској традицији, истина у реченицама високе дипломатске форме
замјерао у својим радовима цркви због њене позиције у основи против
процеса стварања уједињене италијанске државе, тог великог циља и сна
фирентинског мислиоца.(Википедија)

Црква није довољно јака да допринесе уједињењу италијанске државе, али

је довољно јака да то спријечи" – писао је Макијавели. Док је научно -
кртичка литература о Макијавелију толико богата, па и тешко до краја
прегледна, једнако је занимљиво осврнути се на на такође многобројна
имена из свијета политике који су у свом политичком дијеловању били
инспирисали на овај или онај начин Макијавелијевим Владаоцем. У
већини случајева није се радило о интересовањима интелектуалне
инспирације већ су многи државници посебно они ауторитарне вокације и
праксе би заинтересовани за Владаоца због развијене фаме да се ради о
књизи која је практично упуство за начин како владати државом и по
могућности што дуже.(Документарац на You Tube). Сви су – нарочито
диктатори, али и прогресивни политичари – извлачили из Макијавелија
оно што им је требалао.Тако је италијански диктатор Мусолини био
велики вербални поштовалац Макијавелија. (Владалац М. Савић, В.
Цветковић, Н. Цекић)
Али и италијански антифашисти су се позивали на Макијавелија. Тако је
Антонио Грамши, комуниста и дугогодишњи политички затвореник у
фашистичким логорима, у својим "Свескама из затвора" детаљно
проучавао

Владаоца, налазећи да је Макијавели "први италијански јакобинац,

антиципатор политичког радикализма који је довео до Француске
револуције чији је легитимни насљедник комунизам". Сматрајући да је
политичка партија колективна снага, Грамши је чак видио и Комунистичку
партију као модерног насљедника Макјавелијевог Владаоца.
-7-
 Семинарски рад Милена Ристић

(Документарац на You Tube)

Да је ''Владалац'' био занимљив комунистима?

Да је Владалац био занимљив комунистима потврђује и несумњиво

Лењиново познавање и коришћење Макијавелија. Када се Совјетска
држава 1922. налазила у великим економским тешкоћама Лењин је упутио
писмо Политбироу партије у којем је образложио неопходност
конфискације и црквених добара.Знајући за могуће отпоре код
традиционалих слојева, па и руских сељака, Лењин се у истом писму
позвао на садржаје из ВИИИ поглавља Владаоца наводећи сљедеће: "Један
интелигентан писац државних питања (алудирајући на Макијавелија) је с
правом указао да је за остваривање политичких циљева праведно
направити и серију окрутних радњи, али то треба урадити енергично и
брзо јер дуже трајање насиља би могло изазвати реакцију
маса."(Википедија)
Политички цинизам приписиван Макијавелију је био још познатији
Стаљину. Када се у чувеним чисткама 1936. стигло и до ликвидације два
истакнута совјетска револуционара Камењева и Зиновјева, стаљинисти су
их оптужили да су у Совјетском савезу пропагирали идеје Макијавелијевог
Владаоца. Наиме, Камењев је двије године прије ликвидације написао
предговор за совјетско издање Владаоца. Сматра се да је Камењев
"макијавелистички" очекивао да ће Владалац у јавности произвести
демаскирање Стаљинових неморалнеих метода владања.

По свему судећи Камењев није уочио да га његови противници

превазилазе у "макијавелизму", па је Вишински на монтираном процесу у
обраћању "друговима судијама" указао да Камењевљев предговор
Макијавелијевом Владаоцу само потврдио његово напуштање
марксистичких принципа.Многи су уочили – а на то је подсјећао 1968.
И Београдски професор филозофије Света Стојановић у књизи Између
нормативног и стварног – да су се комунисти, дакако и југословенски,
"јавно заклињали у Маркса а тајно читали Макијавелија".Примјери у којим
се види да су фашисти и антифашисти, комунисти и либерали, стаљинсити
и антистаљинисти позивали на Макијавелија потврђују не само
контроверзне моменте његовег дијела, већ и прагматско - селективно
коришћење његових идеја Владалац је неправедно редукован као
приручник за владање. (Владалац М. Савић, В. Цветковић, Н. Цекић)
И у тој књизи, као уосталом и у другим, Макијавели се исказао као блистав
писац са високим филозофско-литерарним узлетима. У класичној Историји
-8-
 Семинарски рад Милена Ристић

италијанске литературе њен аутор Де Сантис је дао високо мјесто

Макијавелијевом ђелу. У Владаоцу Макијавели бриљантно дефинише
категорије вирту (врлина) и фортуна (срећа) у лаичком контексту
индивидуалне и политичке стварности. Разрађене су и категорије слободе
и нужности свакако у персонаној конотацији, све то опет у условима
суровости политике.(Википедија))

Литература:

1. “Владалац”, Николо Макијавели Уџбеник филозофије за ИВ

разред средње школе, М. Савић, В. Цветковић, Н. Цекић
2. Википедија
3. Документарац на You Tube

Sajtovi:

1. https://nikolomakijaveli.wordpress.com/
2. https://6yka.com/kolumne/nikolo-makijaveli-kako-vladaoci-
treba-da-drze-rijec
3. https://petalexa.wordpress.com/%D0%B2%D0%BB
%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%86/
4. https://www.youtube.com/watch?v=Bvcza9rKBNo
5. https://www.youtube.com/watch?v=Bf8sChv3-OU

-9-