KAPITAL I RAD U KAPITALIZMU

esej
 Sadržaj

Uvod…………………………………………………………………………………………….1

1. Maks Veber…………………………………………………………………………………...2
1.1. Duh kapitalizma………………………………………………………………………….3

2. Protestantizam………………………………………………………………………………...4

3. Uloga Martina Lutera…………………………………………………………………………5

4. Protestanstka etika (askeza)…………………………………………………………………..6

4.1. Askeza i kapitalisti;ki duh…………………………………………………………….....8

Zaključak……………………………………………………………………………………….10

Literatura………….…………………………………………………………………………….11
 Uvod

Maks Veber je svojim delom „Protestanstka etika i duh kapitalizma“ želeo da prikaže
povezanost između protestanske etike i duha kapitalizma. Na početku 20. veka ovo je bilo veoma
aktuelno pitanje u Nemačkoj, s obzirom da Veber na početku knjige ukazuje na jednu pojavu
koja se često javljala u katoličkoj štampi i literaturi, kao i da se o tome raspravljalo na katoličkim
zborovima Nemačke, a to je pretežno protestantski karakter kapitalističkog poseda i
preduzetništva, zatim više kvalifikovanih radnika koji su protestanti, pogotovo tehnički i
trgovinski personal modernih preduzeća.

Objašnjenje te pojave Veber prvo traži u istorijskom kontekstu i kaže da su kapitalisti svoju
veliku imovinu uglavnom nasledili, a da je veliki broj najbogatijih po prirodi i saobraćajnom
položaju oblasti Rajha, a pogotovo velikih gradova u 16. veku prešlo na protestantizam.
Postavlja se pitanje: Zašto? Veber pokazuje da razlog tome nije bio pobuna protiv tradicionalnih
autoriteta, odnosno inat crkvenoj vladavini, jer je reformacija donela mnogo stroža crkvena
načela nego što ih je imala katolička crkva. To Vebera navodi da odgovore traži upravo u
verskim crtama protestantizma.

1
 1. Maks Veber

Maks Veber je rođen 21. aprila 1864. godine u Minhenu, a umro je 14. juna 1920. godine.
Bio je nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na
socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu. Njegova najveća
dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja
modernosti.

U svom delu “Protestantska etika i duh kapitalizma”, objavljenom 1905. godine, Maks Veber
daje naučnu analizu uzroka i posledica koje su omogućile protestantizam i koje su ostvarile
mogućnost pojavljivanja fenomena modernog čoveka - kapitalizam. Veza između protestantske
etike života i nastanka kapitalizma glavna je tema ove Veberove knjige. Po Veberovom misljenju,
kapitalistički privredni poredak ima duboke korene u religioznoj oblasti. Presudnu ulogu u
stvaranju preduslova koji su omogucili uspostavljanje kapitalistickog naćina proizvodnje odigrao
je religiozni pokret reformacije u 16. i 17. veku ,tzv. Asketski protestantizam.

Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih
za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko
polje istraživanja u kojem društveno delovanje treba proučavati interpretativnim metodama
zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delovanju.

Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog
od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog
mislioca u društvenim naukama. Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske
organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije.

Statistika zanimanja u verskom pogledu mešovite zemlje pokazala je pojavu o kojoj se u

katoličkom društvu u to vreme živo raspravljalo: vise nego pretežno protestantski karakter klase
kapitalista i industrijalaca, kao i viših, stručno obrazovanih slojeva radničke klase. Analizirajuci
uslove koji su mogli stvoriti pogodnu klimu za nastanak kapitalizma, Veber je utvrdio da postoji
povezanost između konfesionalne pripadnosti i razvoja nekog mesta na ekonomskom planu.
Veće učešće posedu kapitala ima istorijske osnove koje leže daleko u prošlosti i kod kojih se
konfesionalna pripadnost ne javlja kao uzrok ekonomskih pojava, nego kao njihova
posledica.Većina bogatih gradova u 16. veku je prešla na protestantizam i posledice toga su
protestantima u ekonomskoj borbi za opstanak od značajne koristi. Odbacivanje ekonomskog
tradicionalizma javlja se kao jedan momenat koji je morao da potpomaže sklonost sumnji i u
samu versku tradiciju. Reformacija po Veberovom misljenju nije značila potpuno uklanjanje
crkvene vlasti iz života, već zamenjivanje jednog krajnje komotnog-čisto formalnog oblika vlasti
drugim. Dakle ne previše, nego premalo crkvenoverske vladavine nad životom je bilo ono sto su
reformatori najstrožije osuđivali.

Jače učešće protestanata u posedu kapitala na rukovodećim položajima se delimično može

posmatrati kao posledica njihovog boljeg imovinskog stanja, ali takođe i niza drugih pojava. Tu
spada, između ostalog i evidentna razlika u karakteru školovanja. Vaspitanjem usađene duhovne
odlike, i naročito pravac obrazovanja koji je uslovljen religioznom atmosferom roditeljskog

2
doma, odredili su izbor poziva i dalju sudbinu pojedinca. Protestanti su pokazivali specifičnu
sklonost ka ekonomskom racionalizamu, koji se kod katolika nije zapažao. Naime, određeni
procenat maturanata, koji su po religioznom opredeljenju katolici, i koji dolaze iz viših škola
jasno zaostaje za procentom protestanata. Samim tim i učestvovanje katolika u kapitalističkoj
privredi biva neznatno. Katolici pokazuju veću sklonost da ostanu u zanatu i relativno češće
postaju majstori, dok protestanti u relativno jačoj meri odlaze u fabrike da bi tu zauzeli veće
stepene kvalifikovanog radništva i industrijskog stanovništva. Činjenica je da su protestanti
pokazivali specifičnu sklonost za racionalizam koja se kod katolika nije mogla zapaziti.

Maks Veber je široko definisao kapitalizam kao bogatstvo koje se koristi za sticanje dobiti u
trgovini. Prema toj definiciji mogu se elementi kapitalizma prepoznati već i u drevnim
društvima.

Veber je razlikovao moderni kapitalizam zapadnih društava kao vrlo različit oblik kapitalizma
koji se nije pojavio nigde drugde, a za koji je karakteristična racionalna organizacija formalno
slobodnog tržišta rada.

Pristalice Vebera odbacuju stav da razvojem društva upravljaju neizbežni zakoni koji bi
morali dovesti do nestanka kapitalizma. Ipak, i oni u zapadnom kapitalizmu uočavaju određene
trendove. To su trendovi prema racionalizaciji, depersonalizaciji, povećanoj specijalizaciji i trend
prema većoj tehničkoj kontroli nad prirodom, ali i nad osobama. Međutim ovi se trendovi više
povezuju s industrijskim društvom i birokratizacijom, nego s kapitalizmom po sebi.

1.1. Duh kapitalizma

Za potrebe komparacije i objašnjenja Veber prvo daje opis „duha kapitalizma“ ili sistema
vrednosti koji je karakterističan za kapitalističko društvo. Da bi pojasnio šta podrazumeva pod
pojmom „duh kapitalizma“ Veber koristi traktat Bendžamina Frenklina, koji je pisan u prvoj
polovini 18. veka, šro znači pre industrijske revolucije kada kapitalizam još nije dostigao svoje
ostvarenje, a Frenklinova štamparija se nije razlikovala od neke zanatske radionice. To delo
ilustruje srž kapitalističkog poretka jer Veber nosioce tog mentaliteta upravo vidi u ambicioznim
slojevima proizvodnog srednjeg staleža. U njemu se kaže da je vreme novac i da svaki tren
života koji nam uludo propadne mi gubimo određenu svotu novca, a to odnosi pored tog novca i
sav onaj novac koji je mogao nastati plasiranjem tog novca. Takođe kaže da je kredit novac, ali
da se pozajmljeni novac mora vraćati tačno do obećanog roka, da bi mogli i sledeći put da
pozajmimo ako treba. Zatim, čovek mora da pazi na naneznatnije stvari koje imaju uticaja na
njegov kredit i kaže: „Udarac tvog čekića koji tvoj vjerovnik čuje u pet sati ujutro ili osam sati
navečer zadovoljava ga šest mjeseci; ali ako te vidi za bilijarom, ili čuje tvoj glas u krčmi, on će
te odmah opomenuti na dug i tražiti svoj novac prije nego što ga budeš imao na raspolaganju“ 1
Frenklin govori kako treba sticati i štedeti, a moralne norme, kao što su istina, poštenje, iskrenost
u odnosima među ljudima, u utilitarističkom maniru, smatra neophodnim za ljudsku sreću,
odnosno za korist, kako Veber to tumači. Veber tu ukazuje na karakter ove etike koja je lišena
svakog prirodnog uživanja. Sticanje novca je postala čovekova svrha. Gomilanje novca radi
1
Veber, M. Protestantska etika i duh kapitalizma, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1989. str. 19

3
njega samog, a ne kao sredstva za zadovoljenje materijalnih životnih potreba. Veber o
kapitalističkom privrednom poretku kaže da on privrednim subjektima nameće norme privrednog
delovanja, kojih ako navedeni privredni subjekt neće da se pridržava, biva eliminisan. U tome se
nazire paralela između prirodnog odabira u kapitalizmu i životnog poziva, odnosno zadatka koji
čovek, po protestantskom učenju, dobija od Boga i čije je izvršavanje pokazatelj da li je taj čovek
od Boga odabran.

2. Protestantizam

Protestantizam (ili protestantska Reformacija) je u početku bila reformska struja unutar

Rimokatoličke crkve, a kasnije se zasebno organizovala kao protestni pokret protiv korupcije
Rimokatoličke crkve i njenih "srednjovekovnih izmišljotina". Naziv Protestantizam dolazi od
stava nekoliko knezova nemačkih država koji, u ime Luterove vere, protestuju na Sastanku u
Špejeru 1529. god. protiv odluke Karla V da prisilno ubedi Lutera da se odrekne svojih ideja.
Da bi ilustrovao ono što podrazumeva pod duhom kapitalizma,Veber uzima delo Bendžamina
Frenklina “Advice to a young tradesman”. Nekoliko rečenica iz ovog odlomka:
* Znaj da je vreme novac…
* Znaj da je kredit novac…
* Znaj da novac ima oplodnu moc i plodonosnu prirodu.
* Novac može da proizvede novac,a njegovi izdanici jos više,i tako dalje…
Pored marljivosti i umerenosti, napretku mladog čoveka ništa ne doprinosi toliko koliko
tačnost i pravednost u svim njegovim poslovima. U okviru modernog privrednog poretka,
sticanje novca na zakonit način je izraz valjanosti na poslu. Iz Frenklinovih dela se može
zaključiti da je ova valjanost upravo alfa i omega njegovog morala. Sve Frenklinove moralne
opomene su utilitarističke prirode: poštenje je korisno jer donosi kredit, a isto tako i tačnost,
marljivost i umerenost. To su vrline samo zbog toga što koriste. Veber iz Frenklinove
Autobiografije izvlači zaključak da su po Frenklinu sve vrline samo utoliko vrline ukoliko od
koristi pojedincu, i da je i goli privi dovoljan ako se njime postiže isto. Summum bonum ove
etike jeste sticanje što više novca, uz strogo izbegavanje svakog prirodnog uživanja, i kao takvo
u potpunosti lišeno hedonističkih elemenata. Za čoveka sticanje zarade postaje cilj zivota, a ne
više sredstvo za zadovoljenje njegovih materijalnih životnih potreba. U tome se ogleda glavni
motiv kapitalizma. Sticanje je postalo ethos protestantskog čoveka. Ovakvo poimanje životnog
cilja čoveka koji proklamira vrednost rada i želje za sticanjem našao se na udaru crkve, što je
razumljivo jer je to bio atak na ustaljeni stav da je cilj čoveka verovati i ispunjavati božje
zapovesti, koje naravno definiše crkvena hijerarhija. Tako započinje podela na katolike-askete i
protestante-materijaliste. Protestanti, a naročito kalvinisti, smatraju da je predano vršenje
svetovnih poslova i zanimanja etička dužnost svih vernika, i da su svi dužni da rade na
uspostavljanju Božjeg carstva na zemlji. Po ovom učenju, međutim, Bog nije dao pravo da ono
što je čovek svojim radom zaradio potroši. On nema ništa od svog bogatstva za sebe lično, osim
iracionalnog osećanja da dobro izvršava svoj poziv. Katolici su ovakvo razmišljanje
okarakterisali kao „Auri sacre fames“ (sveta glad za zlatom), što je na kraju postao znak
prepoznavanja za novi „duh kapitalizma“ koji se širio Evropom.

4
 Ljudi ispunjeni kapitalističkim duhom danas su obično bar ravnodušni, ako ne i neprijateljski
raspoloženi prema crkvi. Religija im se čini kao sredstvo da se za života na zemlji ljudi odvrate
od rada. Za njih neprekidan rad na poslu predstavlja neophodan uslov života. Odnosno, čovek
živi za svoj posao. Veber kaže: “Današnji kapitalistički poredak je jedan čudovišan kosmos u koji
pojedinac stupa rođenjem i koji je za njega, bar kao pojedinca, dat kao faktički nepromljenljiva
ljuštura u kojoj ima da živi”. Kapitalistički sistem, smatra Veber, nije samo skup institucija i
ustanova koje čine sistem, već je njegov osnovni konstitutivni pricip kapitalistički duh. Moderna
zapadna civilizacija je potpuno zavisna od političkih i ekonomskih uslova koji oblikuju tok
života. Kapitalistički duh nije prost obljesak materijalne osnove, već samostalna sila.

3. Uloga Martina Lutera

Martin Luter, kaluđer avgustinovskog manastira u Erfurtu, profesor biblijskih studija na

Univerzitetu u Vitenbergu, 1517.godine formuliše 95 teza protiv teologije i prakse indulgencija
("svete" trgovine). Luter nije nameravao da stvori drugu crkvu, iako se sablaznio činjenicom da
sama vlast Rimske crkve, koju posećuje 1510-1511, štiti i pomaže zloupotrebe sa indulgencijama
radi smanjenja kazni u purgatorijumu (čistilištu). Javno prikucavanje 95 teza na vrata crkve u
Vitembergu, uvlači ga u sukob sa Rimokatoličkom crkvom i vlastima, pred koje je pozivan da se
izjasni 1518. godine u Hajdelbergu i Augsburgu, a 1519. godine u Lajpcigu, gde sa Johanom
Ekom raspravlja o supremaciji pape i nepogrešivosti Rimskih Sabora. Godine 1520. Martin Luter
piše Vavilonsko ropstvo Crkve. Iste godine papa Lav X isključuje ga iz Rimske crkve, a 1521.
godine Sabor u Vormsu ga osuđuje. Proteran od Frederika Saksonskog, Martin Luter se povlači
u zamak Vartburg gde prevodi Novi Zavet na nemački. Na Saboru u Augsburgu 1530. godine
Luter predstavlja osnovna učenja Reformacije:
 Autoritet Biblije
 Opravdanje verom
 Stvarno prisustvo Hristovo u Evharistiji
 Luterovo shvatanje - Protestant vernik, koji drži do pravila koja mu nalaže njegova vera i
crkva, neće koristiti stvoreni kapital za lične potrebe. Neće sebi dozvoliti nikakvu vrstu luksuza ,
jer to, kako smatra, nije dostojno čoveka, a i krši se sa božjim zadatkom kojeg čovek mora
izvršiti. Čovekova sudbina je poziv da radi i samo radi. A to mu na kraju mora postati i želja. To
je jedini put da se zasluži večni život. Izvršiti poziv je tako postalo najviše etičko načelo.
Upravo iz te činjenice što protestantizam u svojim temeljnim načelima sadrži ideju ispunjenja
“poziva” koji je, kako izgleda, nužni uslov da se uopšte ostvari kapitalizam, proizlazi i odgovor
na pitanje zašto se kapitalizam nije pojavio na primer u Kini, gde postoji ogroman broj ljudi koji
su u stanju napraviti i proizvesti višak vrednosti, odnosno kapital. Isto tako preduslovi su
postojali i u mnogoljudnoj Indiji, Africi ili Južnoj Americi. Izgleda, do čega dovodi istraživanje i
rezultati Veberove analize da je za pojavu kapitalizma bila presudna konfesionalna pripadnost
protestantizmu. U nemackoj reči „beruf“ kao i u engleskoj „calling“ nazire se jedna religiozna
predstava o nekom od Boga postavljenom zadatku – pozivu. Ova reč u svom današnjem smislu
potiče iz Luterovog prevoda Biblije, gde je najpre upotrebljena na jednom mestu u Knjizi Isusa
Siraha. U pojmu „poziv“ dolazi do izražaja središnja dogma svih protestantskih sekti, koja kao

5
jedino sredstvo da se živi onako kao je Bogu ugodno, priznaje ispunjavanje ovozemaljskih
dužnosti, koje postaju njegov poziv. Ukazuje se na to da je ispunjavanje svetovnih dužnosti
bezuslovno jedini put da Bogu ugodimo, da je samo ono božja volja, i da stoga svaki dozvoljeni
poziv pred Bogom važi apsolutno jednako.

4. Protestantska etika (askeza)

Pozitivan stav prema radu i ovozemaljskim stvarima je jedna od veoma bitnih strana
protestantske etike. U osnovi privredne etike protestantizma nalaze se iste vrline koje zastupaju i
pobornici kapitalističkog pogleda na svet – vrednoća, štedljivost i poštenje. „Čovek postoji radi
Boga, on je oruđe njegove volje. Bog je stvorio svet da bi uveličao svoju slavu i njegova volja je
zakon kojem se moramo svi podčiniti. Ali Bogu se ne može nikako prići, njemu se može samo
služiti. Mada je božja volja utvrđena od večnosti, čovek je ne može pojmiti. Sve što možemo
znati svodi se na ovo – jednima je dodeljen večni život i blaženstvo, a drugi su osuđeni na večne
muke i smrt“ - prema Kalvinovom učenju o predestinaciji.
Međutim, tokom vremena stvari se menjaju i protestantska etika poprima drugačiji oblik.
Umesto prvobitnog shvatanja po kome je rad jedini način da se spozna stanje milosti, jača
shvatanje da je sticanje materijalnih dobara dozvoljeno i Bogu ugodno.
Pored svega toga, ideja poziva nije bila dovoljna za razvoj duha kapitalizma. Neophodni su
bili efekti asketskog protestantizma. Postoje četiri istorijska nosioca asketskog protestantizma:
1. Kalvinizam. To je bio verski pokret u 16. i 17. veku oko koga su se vodile žestoke političke
borbe u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama, u Holandiji, Engleskoj i Francuskoj. Učenje o
predodređenju je najkarakterističnija dogma kalvinizma. Po ovom učenju, čovek postoji radi
Boga, on je oruđe njegove volje. Mada je Božja volja utvrđena od večnosti, čovek je ne može
pojmiti.
Sve što se može znati, svodi se na to da je sudbina svakog čoveka unapred određena - jedan
mali deo ljudi će uživati večno blaženstvo, a drugi će biti bačeni na večne muke i smrt. Takva
Božja volja se ne može izmeniti. Kalvinizam apsolutno odbacuje crkvena sredstva spasenja.
Čovek je bio upućen da sam ide svojim putem, u susret sudbini koja je od večnosti bila utvrđena,
i tu mu niko nije mogao pomoći, ni propovednik, ni sakrament, pa ni sam Bog. Osnovno pitanje
koje bi mogao postaviti prosečni pripadnik protestantizma jeste: je li on predodređen za spasenje
duše? Je li on izabran? Po protestantizmu, dužnost svakog čoveka jeste da se smatra izabranim,
jer oskudno samopouzdanje je posledica nedovoljne vere, odnosno đavolja napast. Da bi se
zadobilo dotično samopouzdanje, naročito se preporučivao, kao najistaknutije sredstvo,
neumoran pozivni rad. On i samo on rasteruje religioznu sumnju i daje sigurnost stanja milosti.
Dakle, čovek bi nagonski prihvatao ideju poziva kao svoju dužnost na putu za spasenje. Biti
dobar radnik, moliti se Bogu ujutro i uveče, posvetiti taj rad Bogu i živeti u skladu sa željom za
sticanjem koja prati čoveka do njegove smrti, ali istovremeno ništa od stečenoga ne koristiti u
privatnom životu - to je ideal života. Od Kalvinista Bog zahteva život ispunjen dobrim delima
kombinovanim u jedan sistem. Kalvinizam vodi do izrazitog individualizma, u osnovi
pesimističkog, koji vodi i do odbacivanja prijatelja i porodice (‘treba se čuvati svakog pouzdanja
u ljudsku pomoć i prijateljstvo…samo Bog treba da bude poverenik‘).

6
 Veber posle ovog prikaza poredi katolicizam i protestantski kalvinizam. Ističe da kalvinisti, za
razliku od katolika, ne mogu da se nadaju iskupljenju ni svojim dobrim delima, ni od sveštenika,
pa moraju da žive krajnje asketskim životom, što je bilo karakteristično samo za katoličke
kaluđere, da bi sebi osigurali „mesto kraj Boga“. Kalvinistima nije trebao posrednik preko koga
opšte sa Bogom, kao sveštenik kod katolika, što je Kalvin preuzeo od Lutera, već su sami mogli
da znaju da li su sa njim ili ne. Svaki kalvinista je bio kao svetac pred Bogom. Tako su subjekti
postajali slobodni da se bave svojim poslom i da se bogate za slavu božiju.Upravo to je privlačilo
trgovce i napredne proizvođače ovom učenju.
Veber zatim pravi razliku između kalvinizma i luteranstva. I kod jednih i kod drugih je
osnovna crta da se ljudi rađaju predodređeni za „carstvo nebesko“. Razlika je kako će pojedinac
biti siguran ili obezbediti mesto u Edenu. U ta dva protestantska pravca se oseća večiti dualizam
kojim je prožeta istorija misli o životu. Luterove pristalice su zadržale duhovnu stranu vere i
tražili spasenje u vidu opraštanja greha. Kalvinisti traže potpuno posvećenje i tako je njihov put
mnogo zemaljskiji, tj. materijalan. Kod Luterovih sledbenika postoji potreba da se oseti
izmirenje i zajednica sa Bogom odmah, dok je kod kalvinista plansko, racionalno stremljenje da
se postigne znanje o budućem zagrobnom životu. To znači da su se Luteranci koncentrisali na
osećaj, a kalvinisti na rad. Da bi pojasnio, Veber pravi paralelu između verskog i ekonomskog
života i kaže da je u ekonomskom životu sklonost prema sadašnjem uživanju u suprotnosti sa
racionalnim uobličavanjem privrede, čiji je progresivni cilj usmeren na budućnost, kao i da je
kalvinizam duhovno srodan sa strogim, aktivnim duhom građansko-kapitalističkog preduzimača.
2.Pietizam. Nastao je najpre na tlu kalvinizma u Engleskoj, i posebno, u Holandiji ostao
povezan sa ortodoksijom. On nije bio toliko formalna religija koliko pokret unutar crkve.
Naglasak se stavljao na proučavanje Biblije. Njegovi pripadnici se odriču zemaljskih užitaka.U
dubokom je uverenju prema teološkoj crkvi.

3. Metodizam. Nastao je tek polovinom 18. veka unutar engleske državne crkve, pod
vođstvom Džona i Čarlsa Vizlija. Po nameri svojih osnivača metodizam nije hteo da bude nova
crkva niti neko novo buđenje asketskog duha u staroj crkvi, pa se tek u toku svog razvitka,
naročito pri prelasku u Ameriku, odvojio od anglikanske crkve. Grupa je dobila naziv
„metodisti“ sbog stavljanja akcenta na život po pravilu i metodi. Prenošenje poruka narodnim
masama kroz misionarski rad bilo je karakteristično za metodiste u Velikoj Britaniji i Severnoj
Americi.
4. Baptističke sekte. Veber govori pre svega o Antibaptistima, koji su potekli iz Nemačke,
Holandije i Švajcarske i Kvekerima poreklom iz Engleske. Osnivač sekte kvekera je engleski
obućar Džordž Foks. Kvekeri nemaju ni sveštenika, ni crkvene obrede, ni tajne. Ne priznaju
zakletvu, vojsku (rat), zadovoljstva itd. Sve ljude oslovljavaju sa „ti“,ni pred kim ne skidaju
kapu, a sami sebe nazivaju „društvom prijatelja“. Sve u svemu, i Kvekeri i Antibaptisti odbacuju
tadašnje crkve, Katoličku, Luteransku i Kalvinističku, i propagiraju nova uverenja.

7
 4.1. Askeza i kapitalistički duh

Nakon prikaza religijskih crta protestantske etike, Veber dalje prati kako se puritanska ideja
poziva odražava na privredni život. Radi ilustracije, Veber je izabrao dela Bakstera, kao
predstavnika puritanske etike, i prvo daje predlog njegovog pogleda na bogatstvo. Bakster za
bogatstvo kaže da je opasno, jer su neprekidna njegova iskušenja, a težnja za njim je, prema
dominantnom „carstvu božijem“, koliko besmislena, toliko moralno sumnjiva. Naizgled je ta
kritika mnogo oštrija od Kalvinove, koji ne samo da nije video ništa loše u bogatstvu sveštenika,
nego je u njemu gledao sasvim poželjno uvećanje sveštenikovog ugleda. Ali ono što je za osudu
kod puritanaca, to je odmaranje na posedu, uživanje u bogatstvu. Težnja za bogatstvom da bi
čovek kasnije mogao bezbrižno i veselo da živi je grešna, ali bogatstvo kao izvršavanje božije
dužnosti, ne samo da je moralno dopušteno, već je i naređeno. Ističe se da hteti biti siromašan
isto je što i hteti biti bolestan.Prosjačenje čoveka koji je sposoban za rad nije grešno samo kao
lenjost, već je i protiv ljubavi prema bližnjima.
Protestantska askeza bila je protiv prirodnog uživanja u svojini; ona je ograničavala
potrošnju, naročito potrošnju luksuzne robe. Ali u psihološkom pogledu ona je oslobodila
sticanje materijalističkih dobara od smetnji tradicionalističke etike, razbila je okove težnje za
profitom tako što je ovu težnju, ne samo ozakonila, već što je u njoj videla nešto što je Bogu
ugodno. U spisima puritanaca posvedočena je borba protiv telesnog uživanja i žudnje za
spoljašnjim dobrima, ali ne i borba protiv racionalnog sticanja imovine, već samo protiv njene
iracionalne upotrebe. Metodisti su svuda vredni i štedljivi, pa se i njihova svojina povećava. Ali
kad bogatstvo raste, onda rastu gordost i ljubav prema svetu. Na taj način ostaje, doduše, oblik
religije, ali postepeno išcezava duh.Čitava asketska literatura gotovo svih veroispovesti bila je
prožeta shvatanjem da je onaj koji savesno radi uz nisku nadnicu Bogu najmiliji. Protestantska
askeza je produbila ovo shvatanje time što je rad proglasila za poziv. Jedan od bitnih delova
kapitalističkog duha, racionalno vođenje života na osnovu ideje poziva, rodio se upravo iz duha
hrišćanske askeze.
Dalje Veber u prikazu uticaja puritanskog shvatanja poziva i iziskivanja asketskog načina
života, stavlja akcenat na neprijateljstvo askeze prema neusiljenim životnim radostima. Kraljevi
Jakov I i Karlo I su kao vid borbe protiv puritanaca izdali „knjigu zabava“ i doneli zakon da se
nedeljom organizuju određene narodne zabave van službe božije, a za nepoštovanje tog zakona
prećeno je teškim kaznama. Puritanci su tada bili vrlo uznemireni, ne samo zbog narušavanja
nedeljnog mira, već i zbog skretanja sa sređenog načina života svetaca. Tada je monarhijsko-
feudalno društvo štitilo ljude koji žele da uživaju od nastajućeg građanskog morala. Veber pravi
poređenje da je to isto kao što kapitalističko društvo obično „one koji su voljni da rade štiti od
klasnog morala radnika i od autoriteta neprijateljskog radničkog sindikata“. 2Međutim,odvratnost
puritanaca prema zabavi nije bila načelna. Zabava je služila jednoj racionalnoj svrsi: odmoru
potrebnom za fizičku kondiciju. Nagonsko životno uživanje bilo je neprijatelj racionalne askeze.
Puritanci su imali mržnju prema svim vrstama svečanosti i sujeverja. Proganjali su, kako
hrišćanski Božić, tako i bilo kakvu crkvenu umetnost. Osuđivali su pozorište. Uopšte su bili
protiv svega gde bi se pare trošile za lično uživanje, a ne u slavu Boga. Borba protiv čulnosti i
predanosti spoljnim dobrima nije bila borba protiv racionalnog sticanja, nego protiv iracionalnog
trošenja. To znači da je najviše asketsko sredstvo istovremeno najsigurnija i najvidljivija potvrda
2
Veber, M. Protestantska etika i duh kapitalizma, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1989. Str. 170

8
preporođenog čoveka i valjanost njegove vere u sistematskom svetovnom radu u pozivu, i još
kada se doda asketsko suzdržavanje od potrošnje stečenog, odnosno stvaranje kapitala asketskom
prinudnom štednjom, dobija se konačna slika onoga što je Veber nazvao „duhom kapitalima“.

9
 Zaključak

Maks Veber je došao do zaključka da je osnovni razlog razvijenosti jednih i nerazvijenosti

drugih zemalja u elementarnim vrednosnim normama i stavovima koji preovladavaju u nekom
društvu. Dakle, nema misterija, nema teorija zavere: uspeh i razvoj neke zemlje zavise od
dominantnih vrednosti koji u njoj vladaju. Zašto su protestantske zemlje uspešnije po Veberu?
Razlog je u sledećem. Protestantizam je religija koja insistira na tome da su sve istine zapisane u
Bibliji, da je Bog gospodar svega vidljivog i nevidljivog, pa da svaki čovek, odnosno vernik
može uspostaviti svoj odnos sa Bogom bez posredstva zvaničnog klera i crkve. To znači da nema
indirektnog puta ka Gospodu. Protestantni ne mistifikuju svoju religiju, oni odbacuju misterije,
rituale koje tako revnosno praktikuju katolici i pravoslavci. Protestantima je suština Bog i ne žele
da obožavaju bilo šta drugo osim Boga, jer to doživljavaju kao bogohuljenje. Dakle, nema
obožavanja crkve, nema obožavanja pape, nema obožavanja bilo čega što nije sam Bog. To je
protestantizam.
Zbog svega navedenog, čovek jedino može tražiti oprost za svoje grehove samo od Boga. Ne
od sveštenika, ne od crkve, nego samo od Boga. Ali, da bi zaslužio oproštenje on mora da to
zasluži. On mora da bude vredan, marljiv, skroman, uporan. To su sve biblijske vrline. Protestant
marljivo i vredno radi kako bi se umilio Bogu, kako bi se radom oplemenio. Za protestanta je
materijalno bogatstvo nešto što je dobro, dok je za katolike materijalno bogatstvo loše. Za
protestante materijalno bogatstvo je bogougodno, jer je očigledan znak ljudske marljivosti, rada i
predanosti, što su biblijske vrline, dok je za katolike materijalno bogatstvo od đavola. Ali, to ne
smeta katoličkoj crkvi da otkupljuje grehove od svojih članova crkve – indulgencija. Dakle,
katolička crkva nema problem s tim da se đavoljim novcem otkupljuju gresi, jer taj novac dolazi
katoličkoj crkvi.
S druge strane, upravo je indulgencija bila jedan od glavnih motiva da se protestanti odvoje
od katolika, budući da je za njih bilo neprihvatljivo da se čini nešto tako bogohulno kao što je
otkupljivanje greha od crkve novcem. Protestanti smatraju da samo bogougodno ponašanje može
čoveka da oplemeni i pročisti od grehova, a takvo ponašanje jeste gore spomenuto: marljivost,
skromnost, upornost. Pravoslavna crkva takođe nema posebno blagonaklon odnos prema
materijalnom bogatstvu. Ona ga doživljava kao nešto što ometa pažnju čoveku od pravih,
duhovnih vrednosti, odnosno od samog Boga. Dakle, pristup je u osnovi veoma sličan ako ne i
isti katoličkom pristupu. Jevreji drugačije od katolika i pravoslavaca doživljavaju materijalno
bogatstvo. I za njih ono nije bogohulno, naprotiv. Ali, jevreji i protestanti se razlikuju po tome
što prvi vide smisao u nagomilavanju materijalnog bogatstva, i to najčešće u najneposrednijem
vidu (nagomilavanje zlata i novca), dok protestanti takvo ponašanje odbacuju kao nedopustivo i
bogohulno, budući da novac i zlato postaju predmet obožavanja umesto Boga.
Prema tome, protestanti reinvestiraju. Oni zarađeni novac, ne troše besomučno (kao što to
često rade katolici, pravoslavci ili muslimani), niti ga kriju u sefove i drže u bankama kako bi
gomilali kamate, poput jevreja. Protestanti zarađeni novac dalje investiraju u nove poslove. Oni
stalno žele da nešto inoviraju, da započinju nove proizvodne cikluse. Zato je u protestantskim
zemljama najveće učešće investicija u ukupnom društvenom bruto proizvodu, zato se u tim
zemljama najviše ulaže u nauku, obrazovanje, nove tehnologije. Dakle, to je razlog zašto su
protestantske zemlje najrazvijenije na svetu. Od deset najrazvijenijih zemalja sveta u pet su
protestanti dominantni, dok je u Nemačkoj podjednak broj protestanata i katolika.

10
 Literatura:

1. Veber, M. , Protestantska etika i duh kapitalizma, Veselin Masleša – Svjetlost, Sarajevo, 1989
2. Veber, M., Sabrani spisi o sociologiji religije, 1997
3. http://prezi.com/tejpnmwhlbr7/max-weber-protestantska-etika-i-duh-kapitalizma/
4. http://sh.wikipedia.org/wiki/Protestantizam
5. http://sr.wikipedia.org/wiki/Maks_Veber

11
12