Petar Jevremovi

O jednom nemoguem susretu

ili
Franc Brentano i Pije XIII

There must be some way out of here,

said the joker to the thief,
There's too much confusion, I can get no relief.
Businessmen, they drink my wine,
plowmen dig my earth,
none of them along the line know any of it is worth.

Bob Dilan
(All along the watchtower)

Franc Klemens Brentano je bio filozof. Kao takav je i zapamen. Roen je godine 1838,
umro je godine 1917. Papa Pije XIII je plod iste fikcije. On je glavni lik Sorentinovog
serijala Mladi papa. Upoznali smo ga nedavno. U pitanju je godina 2016. Stvar je jo
uvek (prilino) vrua. Ima ih ak i koji se nadaju nastavku.

Brentano je iza sebe ostavio dubok trag. Direktno ili posredno, mnogi su od njega uili.
Na mnoge je uticao. To su poznate stvari, neu ulaziti u detalje. Pomenuu samo
Edmunda Huserla, Sigmunda Frojda i Martina Hajdegera. Uprkos tome, retki danas itaju
Brentana. Uglavnom ga samo pominju. Naravno, sa potovanjem.

Da li je Sorentino itao Brentana? Ne znam. Verovatno nije.

 2

O Piju XIII se pria. On pobuuje kontraverze, golica matu. Postavlja pitanja. Sva je
prilika, o njemu se mnogo vie pria nego o Brentanu. Nije za uditi se. Brentanove
tekstove nije lako itati. Zahtevni su i hermetini. Umeju da budu zamorni. To je cena
preciznosti i otrine.

Sa svoje strane, Sorentino je dobro ispekao svoj zanat. Proizvod koji nam je ponudio je
uraen po visokim standardima. Mnogo toga je uzeto u obzir. Mnogo toga je uvedeno u
igru. Sva je prilika, nije sa alilo ni vremena, ni truda. Daleko od toga da smo dobili
nekakvu povrnu papsku sapunicu. Naprotiv.

***

Van svake sumnje, lake je izai na kraj sa Sorentinovim serijalom nego sa Brentanovim
knjigama. Pria je iva i zanimljiva, deluje ubedljivo. Dobro je uvremenjena. Dri
panju. Ima stabilan ritam. Sve to biva praeno obiljem prelepih slika vatikanskih
enterijera i eksterijera. Kamera je izvrsna, isto vai i za njenu zvunu potku. Originalna je
i duhovita, svea i provocirajua. Smela. Scenaristiki je (oigledno) stvar tretirana
krajnje ozbiljno. Glumaka ekipa zavreuje sve pohvale. Pria je kompleksna, vieslojna
i asocijativno je bogata. Pisana je sa nameron ne samo da zabavi.

Ve sama pica to, na najbolji mogui nain, ilustruje: prepoznatljivo mutirani gitarski rif
(Dilan/Hendriks), metamorfoze vitlejemske zvezde, sled slika (i to kakvih) u koje
(paradoksalno) sve vie prodire ta ista vitlejemska zvezda, koja (vremenom) sve vie lii
na kometu, te, konano, (tragikomini) udar ugljenisanog kamena koji (pavi sa neba)
udara (rui) figuru jednog od znamenitih (realnih) predaka fikcionog Pija XIII. Sve to
predstavlja (zvunu i slikovnu) pozadinu za papin hod i za njegov (triksterski) osmeh. Taj
osmeh kao da je direktno izronio iz samih stihova Dilanove pesme iji je rif (u
Hendriksovoj obradi) tako nedvosmisleno naglaen u muzikoj temi pice celog (sa
izuzetkom pete epizode) serijala.

Teko je zamisliti idealan scenario. Ovaj to svakako nije. Izvesni padovi postoje i oni su
indikativni. Po pravilu se to deava u situacijama kada Sorentino odustaje od onog u
emu je najjai, od ironijskog i kritikog, od subverzivnog. Kada nastoji da (naknadno)
reparira ono to je prethodno uruio. Njegov papa je, naprosto, ubedljiviji kada sumnja,
kada grei i kada oajava, nego kada (uprkos sebi) ini uda i veruje. Kada se ponaa kao
kvazi hrianski new age aman. Groteskne nakaze koje izviru iz raznih vatikanskih
kuloara su, najkrae reeno, neuporedivo ivlje i ubedljivije prikazane od njima
suprotstavljenih pozitivnih (kvazi-svetakih) likova. Sorentino nedvosmisleno dobro
demaskira dekadenciju i izopaenost, problem mu predstavlja svetost. Negativne strane
njegovih likova su ive i ubedljive. Njihove (pretpostavljeno) pozitivne strane mu izmiu.
Patetine su i izvetaene.
 3

***

Brentano je po duhu bio filozof, po vokaciji teolog. Iskreni vernik. Izmeu ostalog, bio je
svetenik rimokatolike Crkve.

Posedovao je fascinantno (enciklopedijsko) obrazovanje. Pisao je istim, istovremeno

krajnje zahtevnim, jezikom. Suvereno se kretao u mnogim oblastima. Izvrsno je
poznavao Aristotela (u ali je, pria se, sebe nazivao treim Aristotelovim sinom) i
sholastiku filozofiju (posebno tomizam), modernu logiku i epistemologiju, psihologiju i
etiku.

Bio je harizmatian predava. Umeo je da zainteresuje, da isprovocira. Da, naoigled

svojih slualaca, vane stvari uini ivim i mislivim. Imponovao je svojom akademskom
neposrednou. Neka od dirljivih svedoanstava o svemu tome su, izmeu ostalog,
sauvana i u Frojdovoj ranoj prepisci (on je tada imao 17 godina) sa (njegovim kolskim
drugom) Eduardom Silbertajnom.

Frojd je redovno poseivao Brentanova predavanja. Jednom prilikom je sa njim ak

nasamo razgovarao. Oigledno, Brentano je u Frojdu perpoznao darovitog klinca.
Ljubazno ga je primio, posvetio mu je svoje vreme i svoju panju. Taj susret e Frojd
pamtiti celog ivota.

Mnogo toga e njegova potonja psihoanalitika teorija dugovati Brentanu. Kada to

kaem, prvenstveno mislim na znaaj Brentanove disertacije o Aristotelovoj psihologiji
za, recimo, razumevanje pojedinih kljunih mesta u tekstovima nastalim i periodu
Tumaenju snova.

***

Godine 1873. Franc Brentano e istupiti iz Crkve.

To e za njega biti teka i dalekosena odluka. Kao takva, ona e znaajno obeleiti sav
njegov potonji ivot i karijeru.

Razlozi su poznati. Brentano je doao u otvoreni sukob sa tada preovladavajuom

ideologijom vrha Rimokatolike Crkve. Bilo je to burno vreme. Vreme istorijskog
 4

previranja i burnih doktrinarnih rasprava. Vreme pontifikata (po mnogo emu

kontroverznog) pape Pija IX.

Pije IX je poznat po mnogo emu: njegovo ime se, pre svega, povezuje sa Prvim
vatikanskim koncilom, te sa (karakteristino rimokatolikim) dovoenjem do krajnosti
kulta device Marije. Bio je dosledno konzervativan, pravi teokrata, uz to i antisemita,
autokrata. Uporan ovek, tvrd i nesimpatian, nepokolebljiv u svojim uverenjima. Umro
je u dubokoj starosti. Mnogi su od njega zazirali. Po nekim svedoenjima, ak i sam
Bizmark. I mrtav, provocirao je na otpor.

Tokom njegove sahrane izbili su nemiri. Okupljena masa je, uz negodovanje, pokuala
koveg sa njegovim telom da baci u reku Tibar. To je spreila (u poslednjem trenutku)
intervencija vojske. Beatifikovan je tek 2000. godine posle dosta peripetija.

Ipak, uz sve navedeno, Pije IX je danas ponajvie zapamen po dogmatu o papskoj

nepogreivosti. Konkretno, posredi je (nablae reeno, kontroverzni) dogmat
Rimokatolike Crkve koji, nadovezujui se na dugu tradiciju rivaliteta izmeu
onovremenih hrianskih metropola, tvrdi da episkop Rima, tj. papa (na osnovu
navodnog obeanja koje je Hristos dao apostolu Petru), u svom uenju o veri i u svom
pastirskom radu oslobodjen svake mogunosti da pogrei. Garant tome je, ni manje ni
vie nego, sam Isus Hristos. On je taj koji, u skladu sa ovakvom interpretacijom,
garantuje neporecivi ekskluzivitet (u odnosu na sve druge hriane ovog sveta, bili oni u
kliru ili ne) potonjih naslednika episkopskog trona apostola Petra.

Dogmatske, etike, istorijske i politike konsekvence jednog ovakvog radikalizma i danas

oseamo.

Izmeu ostalog, Brentano je, upravo, zbog toga napustio Crkvu. Teza o nepogreivosti
jednog oveka, bio on i papa, apsolutno mu je (pre svega kao oveku, a onda kao filozofu
i teologu) bila neprihvatljiva.

***

Mladi papa je sainjen od fikcije i od istorije, od oniriki lelujavih priseanja i opore

realnosti.

Fikcioni Pije XIII je, po mnogo emu, ironijski antipod (istorijskog) Pija IX. Meusobno,
oni se jedan u drugom ogledaju.

Nije samo da se isto zovu. Da se razlikuju iskljuivo u rednim brojevima.

 5

Pije IX je olienje duha omnipotencije Zapadnog hrianstva. On je (uz svu svoju

nekritinost i zaslepljenost) potpuno bio siguran u sebe i u Crkvu kojoj je pripadao. Koju
je predvodio. Pije XIII je njegova suprotnost. Njegova karikatura. On je Amerikanac.
Kauboj na tronu svetog Petra. udna prikaza u papskoj odori. Ipak, Pije XIII je, pre
svega, papa koji nije siguran u svoju veru, u Boga kojega bi drugima morao da
propoveda. Nije siguran ni u tradiciju. Jo je manje siguran u Crkvu. Ranjiv je, nemoan,
sentimentalan, i u svemu tome usamljen. Dezorjentisan.

Bolno je lien korena. Svoje roditelje ne pamti (napustili su ga kada je imao devet godina,
odgojen je u crkvenom sirotitu), Boga je izgubio.

Paradoksalno, taj isti Pije XIII je buntovnik, ekscentrik, antiheroj. ak, udak.
Revolucionar. Potpuno je aistorian. Nije demagog. Svaki asketizam mu je stran.
Nezaineresovan je za obrednu praksu Crkve. Isto vai i za politiku. Ponaa se (za jednog
papu) nekonvencijalno. Pui, pije Koka-kolu. Arogantan je i cinian, duhovit i netrpeljiv,
sa ljudima je uglavnom netaktian. Nosi crne naoare, skriva svoje lice od pogleda
vernika. Lako stvara neprijatelje. Izbegava ustaljene rituale i obiaje. Sa svima je u
zavadi. I sa Crkvom i sa vernicima. Politiki je nekorektan.

Istovremeno, makar to i ne bilo do kraja ubedljivo, Sorentino ga prikazuje kao

udotvoraca. Kao (new age varijantu) boijeg oveka. Svetca.

***

Vatikan je carstvo intriga, stanite anahronih frikova. Mesto banalnosti i praznine. Skupo
odravana grobnica velikih ideja.

Niko tu vie nema nikakvih iluzija. Sve je samo rutina i mnotvo sa njom povezanih
ekcesa. Pred naim oima nie se mnotvo jakih slika; moralna izopaenost klira,
razobruena seksualnost, alkohol, pohlepa, te opta (alosna) pervertiranost jedne
(nekada) velike prie. Njeno bolno odumiranje.

Sve je sistem. Crkva je sistem. Sistem verovanja i ophoenja sa sopstvenom prazninom,

sa tuim prazninama. Sa tradicijom. Pije IX je tvrdo verovao u (boanski zagarantovanu)
izvesnost tog sistema. Kada je u pitanju Pije XIII, situacija je upravo suprotna. Dogodila
se greka. Sistem je pogreio. Sam iz sebe, uprkos sebi, izrodio je oiglednu anomaliju:
papu koji je mlad. I koji je drugaiji. Njegova priroda je (setimo se pice) meteorska,
njegov status je nejasan.

Tokom deset epizoda svog serijala Sorentino (svom silom svoje umenosti) pokuava da
(re)definie taj njegov status. Nisam siguran da je u tome doista uspeo.
 6

***

Od Crkve je ostala samo prazna koljka. Svet je izgubio vertikalu. Crkva je izgubila
Boga. Vera je ostala bez smisla. Veza sa Duhom je odavno izgubljena.

Niko tu vie nikoga ne shvata ozbiljno. Sve je privid, simulacija sakralnosti, jalova rutina,
patologija grupe.

Mnogo je toga bolesno slikovitog. Opscenog. Gotovo da nita u sebi nije zadralo
harizmu ikoninosti. Sam papa odavno nije ikona. Osim ve pomenutog (kvazi
amanskog new age) opskurantizma, pria je apsolutno liena svake mistike. Svake tajne.
Simboli su prisutni, ali lieni su svake sadrine. Prazni su i nemoni. Tretirani su kao
sekundarna sirovina, kao reciklirana graa (po potrebi) autorski upotrebljiva za
oblikovanje estetizacija. Inflacija slika nadirue groteske i desublimisane seksualnosti
bitno koincidira sa sa posustajanjem (nikako samo vizuelne) ubedljivosti hrianske
simbolike.

Uprkos prenaglaenoj potrazi za svetou i za udootvorstvom, zapanjujue je malo isto

hristoloke simbolike. To, verovatno, nije sluajno. Ponajvie se sve da svesti na
holivudski naivnu (primitivno orakularnu) pnevmatologiju. Na nekakav (toboe
prosveeni) estetizovani opskurantizam.

San o spasenju bledi. Odavno nieg mistikog tu nema, sve je puko ponavljanje. Prisila
ponavljanja. I nita vie.

***

Setimo se Niea. Njegovog Zaratustre. Jedan od aktera prie je papa. Papa kojemu je
umro Bog. Ovde je situacija suprotna. Problem nije u Bogu. Naprosto, On ovde nije
tema. Tema je papa. U njemu je problem.

Na prvi pogled (mogue je) zvui komino, ali tako je. Bog je ostao bez pape. Prethodno
ga je napustila Crkva. Sada je stvar doterana do krajnosti. Papa ne veruje u Boga.

Kako e vernici onda verovati u papu?

Doba Pija IX je odavno prolo. Pije XIII je tragikomini simptom kolapsa ideolokog
projekta njegovog imenjaka-prethodnika. Pija IX. Skriven iza crnih naoara, zatoenik
 7

vatikanske obiajnosti, anahrono kostimiran, izolovan od sveta i ivota, on je ponajvie

(unezvereni) rob svoje funkcije. Kao da sluti da je (on i svet kojem pripada) lien
budunosti.

Mnogo se mui. Simboliki reeno, on je mrtav. Mrtva je i Crkva kojoj pokuava da se

nametne.

Kao ovek on pokuava da bude iv. Da se nametne. Da se zatiti. Da neto uini. Svojski
se trudi da oivi svoju Crkvu. Da vrati narod u Crkvu. Ali, svestan je, to je nemogue
uiniti na zvanino proklamovan nain.

Sorentinov papa je revolucionar. Ili, jo bolje, on je revolucionar u pokuaju. On eli

revoluciju. Ne libi se radikalnim poteza.

On zagovara odustajanje Crkve od kohabitacije sa svetom. Od njenog vekovima

uhodavanog naina funkcionisanja. Crkva se mora vratiti sebi. Crkva se mora proistiti
iznutra. Svetu banalnosti nedostaje svetost. Sve je la. La su ljudi (narod), la je i Crkva,
svetenstvo i monatvo, vernici i nevernici.

Ostala je jo samo prazna ljutura. I mnotvo potroenih pria.

Crkvu je potrebno vratiti njenim korenima.

***

Oko mladog pape je mnogo zla i posrnua, ljudske bede i nesree. Svako zlo, iskuenje i
posrnue iskljuivo dolazi od ljudi.

avo je suvian.

Paradoksalno, hrianstvo bez Boga nam se kraju otkriva kao hrianstvo bez avola.
Ostao je samo ovek.

Ljudi su uvek problem. Niko nije nije izuzet. Niko, pa ni sam papa. I on je, naprosto,
ovek. Obian ovek. Lien je svake primese moi papske harizme.

Za sebe kae da je kukavica, to (po njegovom sopstvenom priznanju) vai i za sve druge
svetenike. Za Crkvu uopte. I ona je postala kukavika. Izgubila je vezu sa Bogom,
otuila se od sveta. Izgubila je mo ubedljivosti kakvu samo preobraena ljubav moe da
ima.
 8

Postavi samodovoljna, istovremeno je postala suvina. Autistina. Takva Crkva nikom

vie ne treba; ni Bogu, ni ljudima.

Ako ve nikom ne treba takva Crkva, kome li e onda tek trebati papa?

***

Nametnuta obaveza celibata ini svoje.

Svetenici (celibatni svetenici remokatolike Crkve), veli Sorentinov papa, nikada ne

odrastaju. Sistemski im je to onemogueno. Razlog je jednostavan: niko od njih (legalnim
putem) ne moe postati otac. Oinstvo svetenika je bitno izvan Zakona. ak i ako se
dogodi, to samo moe biti kao ekces. Simboliki legitimitet tome nikako nije mogue
pribaviti.

Sve unapred ostaje izgubljeno (psihoanaliza bi rekla izopteno) u poretku imaginarnog.

To ini (celibatne) svetenike neizleivo infantilnim i ponizno zavisnim. Kastriranim. I
duhovno neplodnim.

Homoseksualnost i pedofilija samo su krajnje posledice tog alosnog stanja stvari.

***

Brentano ivi u svetu. Pije XIII ivi u Crkvi. Njegova Crkva je u ozbiljnom raskoraku sa
svetom.

Brentano naputa klir. I eni se. Dobija sina. Postaje udovac. Ponovo se eni.

Sorentinov Pije XIII se ne eni. Uprkos tome, celog ivota je fasciniran enama. One na
njega, svakako, reaguju.

Reaguje i on na njih. Ipak, neto bitno tu nedostaje.

Indikativno je: Sorentinov papa koji je izgubio Boga, mnogo manje trai tog istog Boga
nego svoje roditelje. Pre svih, svoju majku.
 9

Brentano potie iz ugledne porodice. Sorentinov papa je nahode. Roditelji su ga ostavili.

Odgajila ga je Crkva. Mue ga reminiscencije. U svakoj eni trai majku. Voli da citira
Avgustina. Bojim se da to nije sluajno.

Avgustin je (osim to je bio jedan od najveih teologa Zapada) imao majku, svetu
Moniku. Sorentinov papa ni ne pokuava da bude veliki teolog. Koliko je nesposoban za
istinsku bliskost, toliko je nespreman za duboku spekulaciju. Za svetost.

***

Zli jezici bi rekli, pravi je Amerikanac. Preduzimljiv je, ali povran. Sentimentalan je, ali
je odve oteen da bi mogao da voli. Da bude neiji (duhovni ili bioloki) otac.

udnovata, narativno ne ba do kraja ubedljiva, epizoda u kojoj (makar posredno, uz

priziv uda) muena Ester (ena koja nije u stanju da ostane u drugom stanju) ipak,
posredstvom Pijevih molitvi i njegovog dodira (uprkos nemoi njenog mua koji se zove
Petar), ostaje trudna, upravo, ima to za cilj: da fikcionom papi (Piju XIII) omogui
iskustvo oinstva.

Naravno, fikcionog oinstva.

Fikciono oinstvo spada u domen imaginarnog. Nikako simbolikog.

Konkretni plod tog i takvog oinstva dobija ime. Nimalo sluajno, on se zove Pije, a papa
ga u ali naziva Pijem XIV. Tek to nije sluajno.

Upravo blagodarei (fikcionom) postojanju Pija XIV definitivno postaje mogue

refleksivno umreavanje samog Pija XIII (a uz njega, naravno, i Pija XIV) sa
celokupnom linijom njegovih (tj. njihovih) dijahronijskih imenjaka. I predaka.
Pomenuu samo Pija XII (uz njega bi svakako ila i kontroverzna Popesa, Paskalina
Lehnert), Pija VI (jednog od najuvenijih Napoleonovih zatvorenika), Pija IV (bliskog
klanu Mediijevih), te svakao Pija I (po tradiciji, roenog brata autora Jerminog pastira,
jednog od najstarijih spomenika hrianske pismenosti).

Direktna konsekvenca svega toga je imaginarni eskapizam. Odnosno, vezivanje tredicije

oinstva (oca svih zapadnih hriana) za fikciju. Ne vie za istoriju. Za simboliki
poredak.

Velika pria je u ozbiljnoj krizi. Ima li leka, to ne znamo.

U svakom sluaju, tu je placebo.

 10

Njega oliava imaginarno roditeljstvo Pija XIII

***

ta bi Brentano rekao o Dilanu? Ne znam. U svakom sluaju, ini mi se, Hendriks bi mu

se dopao. Zato?

Niko kao Hendriks (u modernoj muzici) nije tako suvereno kontrolisao, pre svega, zvuk
(a onda i ton) svog instrumenta. Niko poput njega nije imao tako istanan oseaj za
vreme. Za tok i za trajanje, za pulsiranje, nadiranje i uzmicanje. Najveem zagovorniku
teorije intencijalnosti, verujem, to nikako ne bi promaklo. Ne bi ostao ravnoduan.

Na kraju, setimo se jo jednom uvodne pice. Vratimo se gitarskom njenom rifu. Od

poetka on nas prati. Prati nas, ali to ini (nemo) bez rei.

Papa hoda, triksterski nam se osmehuje. Vitlejemska zvezda ga prati. Menja se.
Pozadinski rif je repetitivan. Deluje zaglavljeno. Stalno je na poetku. Nikako da doe do
rei. Izuzetak je samo peta epizoda. Tu rif izostaje Ona sa sobom donosu vanu sinkopu.

Dakle, posluajmo rei. I one su vane.

Mnogo je zbunjenosti, veli poznati Dilanov stih. Mnogo je napetosti i pometnje. Potrebno
je (nekako) zadobiti rastereenje. Podvlaim, rastereenje. Ne, razreenje. Dilan kae
relief. Ne relies.

Ako je to relief nemogue u istoriji, fikcija je nesumnjivo dobrodola. Fikcija, kao

virtualni privid oinstva (tamo gde ga faktiki nikada ne moe biti), ini moguim
(kakav-takav) iskorak ka budunosti od koje je neizvesnija samo sadanjost.

Fikcija nam moe pribliiti iskustvo tog svima (a Crkvi naroito) tako neophodnog
(ponovo citiram Dilana) some way out of here. Fikcija je paradoksalno stanite
zagonetnog i nedoreenog Pija XIV. Samo ona, u idealnom smislu, moe amortizovati
besmisao i neuverljivost isprazne patetike aktualnog zavretka seriijala. Preobrazivi se
od potencijalno monog antiheroja u izolovanog udaka, Pije XIII (konano) otkriva
svoje lice okupljenom narodu. U masi prepoznaje svoje (davnanje, izgubljene) roditelje.
Osmehuje se i to ne vie kao trikster. Kolapsira.

I to je kraj. Intimno se nadam da nastavak ovog serijala nikada nee biti snimljen.

To bi bilo loe za priu.